 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
 Манастир Ђурђеви Ступови |
Период од стицања аутокефалности Српске Цркве 1219. године, до периода Петровића, представља буран период не само српске државно-политичке, него и црквене историје. У склопу ње, то исто важи и за Зетску епископију, односно потоњу Црногорску Митрополију. Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године Српска Црква уздигнута на ранг Патријаршије са ранга Архиепископије, а први српски Патријарх постао је пећки архиепископ Јоаникије. Исте те 1346.г. цар Душан и Патријарх Јоаникије уздигли су зетску епископију на степен Митрополије и она је као таква остала до дана данашњега. У другој половини XIV вијека, послије смрти цара Душана, доћи ће до постепене дезинтеграције српске државе и пада српских земаља под турску власт (почев од маричке и косовске битке). Овај процес наставиће се и кроз читав XV вијек. Последња српска држава - Зета Црнојевића пала је коначно под турску власт 1499. Како су турске територије падале под турску власт, тако је и јединство Српске Цркве нарушавано, да би она доспјела у нередовно стање. Пећка Патријаршија, односно јединствена Српска Црква, била је обновљена 1557. године, а први Патријарх постао је Макарије Соколовић, рођени брат великог везира Мехмед-паше Соколовића, турског војсковође који је путем данка у крви преведен у Ислам, а био је родом из Босне.
Први зетски епископ кога је поставио Сава Немањић, био је по свој прилици Иларион. Података о њему и самом његовом постављењу има врло мало. Међу научницима као што рекосмо има спора гдје је било епископско сједиште: у манастиру Св. Михаила на Превлаци код Тивта или у манастиру Св. Николе на острву Врањини у Скадарском језеру или у Златици. Ако је краће вријеме и било у Златици, сигурно је да се епископско сједиште веома брзо нашло на Превлаци Св. Архангела. Ту се оно задржало преко 200 година, све до средине XV вијека, када је силом прилика преко Будве (ман. Св. Марка), Пречисте Крајинске, Ман. Врањине, манастира Св. Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој "Историји о Черној Гори", писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен. Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и био период, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе, па су у њима настојали да потисну Православље. За манастир Св. Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.
 Октоих I-IV гласа, штампан у Црнојевића штампарији на Ободу 1493. године |
Како су у вријеме његовог сина и насљедника Ивана, манастир и сама престоница Црнојевића - Жабљак, били угрожени од Турака, то је Иван престоницу пренио у Обод код данашње Ријеке Црнојевића, а потом у Цетињско поље испод Ловћена, гдје је и саградио манастир Рођења Богородице, у који је 1485. године прешло сједиште Зетске епископије. У то вријеме је зетски епископ био Висарион. У Обод је један од Иванових синова - Ђурађ 1493-г донио из Венеције штампарију, коју је ускоро пренио у Цетиње, и у њој су до 1495.г. штампане: Октоих првогласник, Октоих петогласник, Молитвослов, Псалтир, Четворојеванђеље с посљедовањем. Штампањем је руководио схи-јеромонах Макарије. То је била прва штампарија не само код Срба, него и код Јужних Словена, те је манастир у Цетињу, значајан не само као црквено сједиште, него и као културно жариште. Остаци слова из ове штампарије очували су се до времена књаза Данила Петровића, да би били претопљени у пушчана зрна за вријеме Омер-пашиног напада на Црну Гору 1852. На Ободу и данас тврде да су последња слова ове штампарије уништена од Италијана, за вријеме другог свјетског рата. По Ивановој смрти, њега је наслиједио Ђурађ, који је владао Зетом до 1496. године, када је пред Турцима избјегао у Венецију. Замијенио гаје брат Стефан, који је формално под Турцима владао до 1499. године, када је уклоњен са власти. Трећи Иванов син - Станиша (Станко), примио је ислам, те је столовао у Жабљаку као санџак-бег, под именом Скендер-бег Црнојевић. Сматра се да је он родоначелник касније породице исламских феудалаца из Сјеверне Албаније - Бушатлија, који су нападали на Црну Гору. Према подацима које је 1638. године дао трогирски, а потом и барски надбискуп Франциско, који је путовао кроз Црну Гору и Србију, црногорски митрополити имали су јурисдикцију над Црном Гором, Приморјем, Зетом са обје стране Мораче, Подгорицом, Жабљаком и Спужем, те дијелом Албаније који се граничи са Црном Гором. По његовом мишљењу, број православних житеља у свим овим провинцијама кретао се око 130000.
Од времена пада Зете под турску власт, па до петровићког периода, зетски, односно црногорски митрополити, постепено су се укључивали у борбу сусједних хришћанских држава, у првом реду Аустрије и Млетачке Републике против Турске. Та пракса почиње од тзв. Дугог рата, који је трајао од 1593. до 1606. године, а који је Аустрија водила против Турске, када је владика Рувим почео да организује Црногорце за борбу против Турака. Ово је нарочито важило за другу половину XVII вијека, када су Црногорци са својом митрополитима одржавали тијесне везе са Млетачком Републиком, и помагали је у борби против Турака.
Већ је раније речено, да међу научницима постоје спорења ко је био први зетски епископ. По свој прилици то је био Иларион, што се може видјети по повељи архиепископа Саве из 1233. године. Послије Илариона, помиње се Герман I. Оба епископа столовала су у Боки, у манастиру Св. Михаила на Превлаци. У Иловачкој крчмији, коју је написао неки Богдан за цркву Св. Михаила у Иловици (Превлака) помиње се крајем августа 1261. године трећи зетски епископ Неофит. Епископ Неофит је сазидао и цркву Св. Петра у Богдашићима у Боки 1269. године, о чему свједочи и натпис. Исти епископ је замонашио Јевстатија I, каснијег архиепископа српског. Као зетски епископ помиње се у периоду од 1286. до 1292. године Герман II у Пљеваљском синодику Православља. Других података о њему нема.
Године 1279. епископ зетски Јевстатије постао је српски архиепископ, те није познато ко га је наслиједио на зетској епископској столици. Сљедећи епископ био је Михаило I, који се помиње у попису српских архијереја у фалсификатима за хрусијски пирг. Он је био епископ послије 1279. а до 1304. године. Крајем XIII и почетком XIV вијека епископ је био Андрија, а помиње се у Пљеваљском синодику Православља. Митрополит зетски Давид I, помиње су у неколике парнице са Которанима, а као вријеме његовог столовања узима се од 1391. до послије 1396. године. Из овог произилази да за већи период XIV вијека није увијек лако утврдити ко је управљао Зетском епископијом, односно Митрополијом. Митрополит Арсеније помиње се у повељи Балшиној од 16. јуна 1417. године у вези поклона цркви на Морачнику на Скадарском језеру, те се вјероватно узима да је столовао од 1396. године. Насљедник Арсенијев био је Давид II, који се помиње у неколико спорова до 1435. године.
У повељи Ивана Црнојевића од 4. јануара 1485. године, помиње се митрополит Висарион, а уз њега и његов викарни епископ, а потом и насљедник Вавила. Митрополитска столица је у том времену била већ пренешена у Цетиње, те се у то доба помиње "престол Митрополије цетињске". Столовање овог митрополита означило је нов период у развитку Митрополије. Као година до када је столовао Висарион узима се 1494. Вавила се као митрополит помиње у Октоиху првогласнику 1494. године, а умро је 1520. У запису рукописне књиге Берлинске библиотеке, сачуван је помен о митрополиту црногорском и приморском Роману из 1504. године. Без обзира што у овом случају влада конфузија, до када је био митрополит Вавила, а од када Роман, важни су подаци о овим митрополитима. Архиепископ цетињски Василије помиње се 1532. године поводом преписивања Тетраеванђеља, а учествовао је и у суђењу митрополиту смедеревском Павлу на Охридском сабору. Од 1550. до 1558. године као насљедник Василијев помиње се Макарије. Од 1568. до 1573. године, био је митрополит Пахомије, који је чак ишао у Цариград ради заштите риболова Комског и Цетињског манастира. О митрополиту Герасиму има само један податак из 1573. године, у минеју при храму Пресвете Богородице у Шудикови на Лиму. Слично је и са митрополитом Дионисијем, који се помиње у рукописном јеванђељу Цетињског манастира, чији је аутор игуман Максим, а који је исто написао прије 1577. године.
О постојању митрополита Ромила II свједочи Минеј за април са прологом из 1559. године, у коме се он потписао са "Ромил Епископ". Митрополит Ванијамин помиње се око 1582. године. Митрополит Рувим I столовао је од 1593. до 1639. године. У његово вријеме саграђено је неколико цркава, од којих је најзначајнија Св. Николе у манастиру Градишту. Један од митрополита, о којем из предпетровићког периода има највише података је Мардарије I, родом из села Корнета у Љешанској нахији. Прије избора за митрополита био је од 1625. године игуман Цетињског манастира. Као митрополит први пут се помиње 1637. године. За вријеме његове архијерејске службе, везују се покушаји Рима за унијаћење Црне Горе, а Мардарије је у томе имао да одигра одлучујућу улогу. Ипак до уније није дошло, због отпора становништва. Мардарије I умро је за вријеме Патријарха Пајсија 1647. године. Насљедник Мардарија I био је Висарион, који је раније био архиђакон цетињски. И он је у почетку био за унију са Римом, те је због тога повео мисионара римске Конгрегације, Трогиранина Франа Леонардија у Пећ, код Патријарха Пајсија. До састанка је дошло у октобру 1642. године, али патријарх није пристао на идеју унијаћења. Касније је Висарион у договору са патријархом, покушавао да покрене црногорска племена у борбу са Турцима за рачун Млетачке Републике, те је због тога морао да напусти Цетиње, и побјегне на млетачку територију, у манастир Маине код Будве 1654. године. Послије Висариона митрополит је био Мардарије II од 1651. до 1661. године. Митрополит Рувим II Бољевић столовао је од 1662. до 1685. године. Помиње га и опат Андрија Змајевић, који у свом извјештају из Пераста говори да је Рувим II дошао у Боку да надгледа рад епископа, калуђера и свештеника, и да убере дажбине од народа. Рувим II Бољевић столовао је од 1682. до 1692. године, и изгледа да је прије хиротоније био ктитор једне цистијерне за воду у манастиру Хиландару. Последњи митрополит из предпетровићког периода био је Сава Очинић, који је столовао од 1694. до 1697. године. За епископа је посвећен 27. новембра 1694. године у Херцег Новом, од стране београдског митрополита Хаџи Симеона, захумског Саватија и херцеговачког Герасима.
ГЛАВА III: Митрополија црногорска за вријеме митрополита Петровића >>
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /