Епска поезија Црне Горе

ЖЕНИДБА МАКСИМА ЦРНОЈЕВИЋА

Подиже се Црнојевић Иво,
те отиде преко мора сиња,
и понесе три товара блага
да он проси лијепу ђевојку
за Максима, за сина својега,
милу шћерцу дужда од Млетака
Иво проси, дужде се поноси;
но се Иво оканити неће,
снаху проси три пуне године,
снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ђевојку,
ђевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше:
свадбу кажу у години првој,
док отиде здраво до Жабљака,
и роди му вино и вшеница,
и сакупи хиљаду сватова.
Ја кад тако свадбу уредише,
земан дође те ти дому пође.
а прати га нови пријатељу,
пријатељу дужде од Млетака,
и прате га два дуждева сина,
и прати га стотина Латина.
Но иштети Иван на походу:
иде мудро, проговори лудо,
рече дужду, нову пријатељу:
"Пријатељу, дужде од Млетака,
чекај мене с хиљаду сватова,
од хиљаде мање бити неће,
чини ми се хоће бити више;
кад пријеђем море у то поље,
ти истури хиљаду Латина,
нек ми срету у пољу сватово:
неће бити љепшега јунака
у мојијех хиљаду сватова
ни у твојих хиљаду Латина
од Максима, од мојега сина,
сина мога, мила зета твога'"
А то слуша дужде од Млетака,
два сокола, два дуждева сина,
и слушаше стотина Латина.
Мило било дужду од Млетака,
руке шири, те г' у лице љуби:
"Фала, пријо, на бесједи такој!
Кад ја стекох мила зета свога,
ком љепоте у хиљади нема,
вољећу га него око једно,
вољећу га нег' једнога сина;
ја ћу њему даре приправљати,
приправљати коње и соколе,
и ковати чекркли челенке,
и резати коласте аздије,
нека носи, нека се поноси;
ако л' тако то не буде, пријо,
хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи'
Отале ми Ива испратише
и на море воду натурише,
из ђемија њега истурише,
оде Иван здраво и весело.
Ја кад био под бијели Жабљак,
виђе Иван своје б'јеле дворе:
бијели се у висину кула.
на ћошета сићани чардаци,
а сјају му срчали пенџери,
виђе Иван, па се ужелио,
Ждрала коља фати бакрачлијом,
а притегну ђемом од челика,
но му Ждрале ситно подиграва.
Нитко први њега не угледа,
угледа га вијерна љубовца
с биле куле на срчали пенџер;
како виђе, позна господара
и под њиме од мегдана Ждрала;
па потрча низ високу кулу,
па потрча. а из грла викну,
викну слуге, набрекну слушкиње:
"А ви, слуге, пољу похитајте,
те сретите пољем господара!
Бре, слушкиње. бришите авлије!
А ђе си ми, дијете Максиме?
Ну похитај пред капију нашу,
ето, сине, мила баба твога,
баба твога, господара мога,
јаше коња сјетно и весело,
чини ми се снаху ј' испросио".
Но Ивану слуге похитале,
те у пољу сретош' господара.
а Ивану љуба потрчала,
целива га у скут и у руку,
отпаса му свијетло оруже,
па оруже грли у наруче,
у наручу носи на чардаке;
вјерне слуге коње прифатише;
ал' ето ти дијете - Максима,
сребрн столак носи у наруче,
у сто сједе Црнојевић Иво,
да с' одмори, да му чизме скину.
Како сједе у сребрна стола,
очи му се одмах отимаше,
те Максима погледује сина.
Та да видиш јада изненада!
Давно Иван дворе оставио
просит снаху три године дана,
иза њега болест ударила
у Жабљака, у постојбину му,
мучна болест, оне красте веље,
на Максима красте напануле,
те му б'јело лице нагрдиле,
бијело му лице нашарале,
иза краста лице поцрнзело,
поцрњело и одрпавило;
кунем ти се, како тамо кажу,
грднијега у хиљаду нема
од Максима, сина Иванова.
Паде на ум Црнојевнћ Иву,
ја какву је ријеч оставио
код његова нова пријатеља:
да одведе хиљаду јунака,
да љепшега од Максима нема!
јутрос, брате, нема грднијега!
Те се Иво био раскарио:
мрке брке ниско објесио,
мрки брци пали на рамена,
у образ се љуто намрдио,
ни с ким Иво ријеч не бесједи,
веће гледа у земљицу црну:
колико се јунак раздертио.
Виђе љуба, па се досјетила,
подви скуте и подви рукаве,
цјелива му руку и кољено:
"Господару, ја се молим тебе,
што с' у образ сјетно невесело?
Ал' нијеси снаху испросио?
Ал' ти није по ћуди ђевојка?
Али жалиш три товара блага'' '
Ал' је Иво љуби бесједио:
"Ну одаље, да те бог убије!
Ја сам нама снаху испросио;
а по ђуди Латиика ђевојка:
што је земље на четири стране
љепоте јој у сву земљу нема,
онакога ока у ђевојке,
нит онаког стаса ни образа:
ко ј' видио вилу на планини,
ни вила јој белћи, друга није!
Ја не жалим три товара блага.
у Жабљаку пуна кула блага,
на благу се ни познало није;
но сам дужду ријеч оставио:
да доведем хиљаду сватова,
да љепшега од Максима нема;
јутрос, љубо, нема грднијега!
Ја се бојим кавге преко мора,
кад Максима сагледају мога".
Но да видиш једне женске стране,
како грдно рече господару:
"Господаре, да од бога нађеш!
Куд те сила сломи преко мора
на далеко четр'ест конака,
преко мора - да не видиш дома,
ни без јада доведеш ђевојку! -
а код твоје земље државине,
земље твоје, Бара и Улћиња,
Црне Горе и Бјелопавлића,
ломна Куча и Братоножића,
и лијепе варош-Подгорице,
и Жабљака твоје постојбине,
и Жабљака и око Жабљака;
да ожениш јединога сина,
и да наћеш за сина ђевојку,
проћу себе главна пријатеља;
но те сила сломи преко мора?!"
Кад то зачу Црнојевић Иво,
плану Иво како огањ живи:
"Ни сам био, ни сам је просио:
ко ми дође да ми је честита,
живу ћу му очи извадити!"
Хабер оде од уста до уста,
то зачуше мали и велики,
и зачула сва господа српска,
те о томе нитко не бесједи.
Тако стаде од године једне,
од године за девет пунијех
не помиње нитко за ђевојку;
у десетој мезил књига стиже
од његова нова пријатеља,
пријатеља дужда од Млетака,
нов је био, пак је постарио,
давно ј' било то девет година!
Књига Иву на кољено паде,
ал' му књига доста грдно каже:
"Пријатељу, Црнојевић-Иво,
кад забраниш у пољу ливаду,
јал' је коси, ја другоме даји,
да не бију слане ни шњегови
по ливади цвијет расцавтио;
кад запросиш лијепу ђевојку,
јал' је води, јали је не проси.
Ти ми проси милу шћеру моју,
ти је проси, и ја ти је дадох,
и ми онда свадбу устовасмо,
и ти каза до прве године,
док ти роди вино и вшеница
и сакупиш хиљаду сватова;
ево прође и девет година,
нити има тебе, ни сватова.
Брже пиши лист књиге бијеле,
прати књигу милој шћери мојој,
шћери мојој, а тој снаси твојој:
да се твоја снаха преудаје,
да ми слику тражи према себе,
а ти рђу тражи према тебе".
Ја кад виђе Црнојевић Иво,
књигу учи, а љуто се мучи.
Код њега се нитко не придеси,
не придеси мудрога јунака,
ком би своје дерте исказао,
но од дерта погледује љубу:
"Љубо моја, ну ме сјетуј саде:
Ал' ћу снаси књигу оправити,
да се наша снаха преудаје;
ал' ћу слати, али слати нећу?"
Женска страна мудро проговара:
"Господару, Црнојевић-Иво,
ког су љубе досле сјетовале,
кога досле, кога ли ћ' одселе,
с дугом косом, а памећу кратког
Ал' ти хоћу ријеч проговорит:
од бога је велика гриота,
а од људи зазор и срамота,
ђевојачку срећу затомити
и у њену роду узаптити.
Послушај ме, драги господаре!
Од шта си се данас препануо?
Ако су га красте иштетиле,
ако бидну главни пријатељи,
за то ријеч проговорит неће:
свак се боји муке и невоље.
Господару, још бесједим тебе:
ако с' кавге преко мора бојиш,
имаш данас пуну кулу блага,
у подруме трољетнога вина,
у амбаре бијеле вшенице:
имаш на што свате покупити.
Рекао си хиљаду сватова,
данас купи и хиљаде двије,
по избору коње и јунаке.
Ја кад виде тамо у Латина,
прегледају силу и сватове,
да је Максим слијепо дијете,
не смију ти кавгу заметнути.
Купи свате те води ђевојку,
господаре, више не премишљај!"
Грохотом се Иван насмијао,
књигу пише, даде татарину,
те је прати дужду од Млетака:
"Пријатељу, дужде од Млетака,
ну ослушкуј и ноћи и дневи,
запалићу на граду топове,
запалићу тридесет топова,
па запалит Крња и Зеленка,
нека оде јека под облаке;
пријатељу, часа не почаси,
но ми прати низ море ђемије,
да ми сретеш на мору сватове"
А кад Иво књигу оправио,
он призивље к себи јазиџију,
па довати један табак књиге,
искидаше књигу на комате,
па пустише по књизи јазију,
те позивље кићене сватове.
Прву кљигу Иван оправио.
прати књигу Бару и Улћињу
ка Милоша Обренбеговића:
"О Милошу Обренбеговићу,
позивљем те у моје сватове.
стари свате, да си пред сватове:
но ми немој инокосак поћи,
купи свата што гођ можеш веће,
нек се знаду свати старосватски".
Другу Иван књигу оправио
покрај мора ломној Гори Црној
на сестрића Јован-капетана:
"Бре сестрићу, Јован-капетане.
виђи књигу, часа не почаси,
позивље те ујак у сватове,
да си ђевер уз танку Латинку.
ти, сестрићу, Јован-капетане:
но ми немој инокосан поћи,
купи свате ломну Гору Црну,
Гору Црну и Бјелопавлиће,
нека биде барем пет стотина,
пет стотина ђеверскијех свата,
нек је фала и мене и тебе.
Кад сакупиш кићене сватове,
ти, сестрићу, да си под Жабљака,
под Жабљака у поље широко".
Трећу Иван ситну књигу пише
ломну Кучу и Братоножићу
на војводу Ликовић-Илију:
"О Илија брдској земљи главо,
виђи књигу, не почаси часа,
ти војводо, да си у сватове
под Жабљака у широко поље;
но, војводо, не пођ' инокосан,
поведи ми листом Брђанију".
А четврту књигу оправио,
прати књигу у Дрекаловиће
на Милића Шереметовића:
"Бре, Милићу Шереметовићу,
купи свате све Дрекаловиће,
викни ђецу све Васојевиће,
крени ђецу до зелена Лима;
што је веће, то је боље за те".
Пету Иван књигу оправио,
прати књигу варош-Подгорици,
Подгорици, бутун породици,
на рођака главнога јунака,
на сокола Кујунџића Ђура:
"Ти, соколе, Ђуро Кујунџићу,
виђи књигу, не почаси часа,
но ти купи кићене сватове,
купи браћу све Подгоричане,
па ођени коње и јунаке:
удри коњма седла османлије,
и злаћене рате до копита,
а на прси сјајна силембета,
нек' с' јуначки коњи окићени;
на јунаке дибу и кадифу
и црвену чоху сајалију,
што од воде чоха црвенија,
а од сунца чоха руменија,
а на главе калпак и челенке,
на јунаке меневиш доламе,
а на ноге ковче и чакшире;
нек су наша ђеца окићена,
нек су наша ђеца ођевена
са онијем рухом господскијем,
да сватове моје зачините,
да љепоте ни тог руха нема,
да им нема лица ни облика
у сву српску земљу и латинску.
Латини се хоће зачудити
а ономе српском одијелу,
у Латина свашта на свијету,
они могу сребро поковати,
поковати и сребро и злато,
сајалију чоху порезати;
не могу се довити Латини
господскоме на образу лицу,
и господском оку јуначкоме,
што су ђеца ти Подгоричани".
Пету књигу Ђуру оправио,
и по књигам' позвао сватове,
а Жабљака и без књиге зовну,
и Жабљака и око Жабљака.
Ја да можеш оком погледати
н ушима јеку послушати,
кад се ситне књиге растурише
од тог мора до зелена Лима,
те пођоше српске поглавице
и војводе, што су за сватове,
и делије све главни јунаци!
Кад виђеше старци и тежаци,
потурише рала и волове,
све се на јад сломи у сватове
у широко поље под Жабљака;
а чобани стада оставише,
девет стада оста на једноме,
све се сломи у широко поље
господару јутрос на весеље;
од Жабљака до воде Цетиње
све широко поље притискоше:
коњ до коња, јунак до јунака,
бојна копља како чарна гора,
а барјаци како и облаци,
разапе се чадор до чадора,
под чадоре красне поглавице:
дан данише пак и заноћише.
Но да видиш јутру на уранку:
прије данка и јаснога сунца
подрнила једна поглавица,
што јс једној земљи старјешина,
по имену Јован-капетане,
што бијаше ђевер уз ђевојку,
подранио, поље оставио,
и у поље кићене сватове,
а дошао граду на бедене,
нико с њиме није полазио,
с господаром цигле двије слуге,
двије слуге иду назорице,
а господар с њима не бесједи,
но је чело грдно намрдио,
а пониско брке објесио,
мрки брци пали на рамена;
он ми шета граду по бедену,
прегледује на граду топове,
прегледује своју госпоштину,
прегледује, брате, царевину,
највише се очи отимаху
на кићене у пољу сватове:
није шала, није шуркулија,
од Жабљака до Цетиње воде
ударен је чадор до чадора,
коњ до коња, јунак до јунака,
бојна копља како гора чарна,
а барјаци како и облаци.
Тако Јован бјеше уранио,
те он шета граду по бедену,
а виђе га Црнојевић Иво,
па Ивану врло мучно било,
на јутру му назва добро јутро:
"Добро јутро, Јован-капетане!
Што с' сестрићу, јутрос уранио?
Што с' у пољу чадор оставио,
и у пољу кићене сватове?
Што ли си се, сине, намрдио?
У образ си сјетно невесело:
каж' ујаку јутрос на уранку!"
Проговара Јован-капетане:
"Прођи ме се, мој ујаче Иво!
Коју бих ти ријеч бесједио,
ти ми ријеч послушати нећеш:
а кад би ме, ујо, послушао,
да отвориш те подруме твоје,
да даш доста изобила вина,
да напојиш у пољу сватове,
па да пустиш те хитре телале,
нек телали кроз сватове викну,
нек сватови сваки дому иде.
Ну растури то весеље твоје,
мој ујаче, Црнојевић-Иво!
Е смо нашу земљу опустили,
сломила се земља у сватове,
оста земља пуста на крајини.
зешља наша страшна од Турака.
од Турака преко воде сиње.
Мој ујаче, Црнојевић-Иво,
и прије су вођене ђевојке.
И прије су момци ожењени,
и прије су весеља бивала
у свој земљи у свој краљевини;
твога јада ниђе није било.
да подигнеш земљу у сватове!
А далеко кости занијети
браћи нашој преко мора сиња.
преко мора четр'ест конака,
ђе нам тамо своје вјере нема.
нит' имамо красна пријатеља,
но је нама, белћи, земља жедна.
па кад виде преко мора сиља,
када виде све српске јунаке,
ја се бојим кавге међу браћом,
може јада бити на весељу.
Мој ујаче, Црнојевић-Иво,
да ја тебе једне јаде кажем:
синоћ пољу легох под чадором,
допадоше двије моје слуге,
на перо ме ћурком покриваше
и господско лице завијаше;
очи склопих, грдан санак виђех,
грдан санак, да га бог убије!
Ђе у сану гледам на небеса,
на небу се, ујо, наоблачи,
па се облак небом окреташе,
облак дође баш више Жабљака,
више твога поносита града,
од облака пукоше громови,
гром удари тебе у Жабљака,
баш у твоју красну краљевину,
у дворове твоју постојбину;
Жабљака ти огаљ оборио
и најдоњи камен растурио;
што бијаше један ћошак бијел,
ћошак паде на Максима твога,
под ћошком му ништа не бијаше,
испод ћошка здраво изишао. -
Мој ујаче, Црнојевић-Иво,
не смијем ти санак исказати,
тек ако је сану вјеровати,
вјеровати сану и биљези,
да ти, ујо, хоћу погинути,
погинути у твоје сватове,
јал' погинут, јали рана допаст.
Мој ујаче, да од бога нађеш!
Ако мене штогод биде тамо,
каква мука у весељу твоме,
јал' погинем, јал' допаднем рана,
чекај, ујо, онда јаде грдне!
Ел' ја водим ђеце под барјаке
породице љута Црногорца,
под барјаке ђеце пет стотина:
ђе јаокнем, сви ће јаокнути,
ђе погинем, сви ће погинути.
Но ти с' молим јутрос на подранку
молим ти се, а љубим ти руку,
да растуриш у пољу сватове,
нек сватови сваки дому иде.
Прођ' с' ђевојке, да је бог убије!"
Кад то чуо Црнојевић Иво,
плану Иво како огањ живи,
те он кара сестрића Јована,
њега кара и љуто га куне:
"Зао санак, сестрићу Јоване,
Бог годио и бог догодио,
на тебе се таки санак збио!
Кад га виђе, рашта оповиђе,
оповиђе јутрос на подранку,
кад сватови мисле да полазе? -
Мој сестрићу Јован-капетане,
сан је лажа, а бог је истина;
ружно си се главом наслонио,
а мучно си нешто помислио. -
Знаш, сестрићу, не знали те људи
доста ми је и муке и руге:
насмија се сва господа наша,
а шапатом збори сиротиња,
ђе ми сједи снаха испрошена
и код баба и код старе мајке,
а ђе сједи за девет година. -
Знаш, сестрићу. не знали те људи
да ћу тамо јунак погинути.
нећу моју снаху оставити
ни весеље јутрос растурити!
Но како си мене старјешина
и пошао ђевер уз ђевојку,
ну набрекни на камену граду,
ну набрекни, призови тобџије,
нека топе пуне и напуне,
нек напуне тридесет топова:
па призови старца Недијељка,
што му б'јела прошла појас брада
који чува топе баљемезе,
чува топе Крња и Зеленка,
а којијех у свој земљи није
у влашкијех седам краљевина,
у турскога Отмановић-цара -
ну призови старца Недијељка.
нека топе пуни па препуни,
нека прида праха и олова,
нек подигне небу под облаке.
нека пукну стари баљемези;
хабер подај пољу у сватове,
нек се наша браћа ослободе,
нек одмакну коње од обале
од студене од воде Цетиње,
е се могу коњи покидати,
у Цетињу воду поскакати,
браћу нашу кићене сватове
изубаха ватити грозница:
ну објави и свој браћи кажи
да ће пући тридесет топова,
хоће пући Крњо и Зеленко.
Па закажи, мој мили сестрићу,
нек чауши у то поље викну,
нека крену из поља сватове,
ево ћемо преко мора сиња".
Послуша га Јован-капетане,
те привикну на граду тобџије,
и призива стара Недијељка,
напунише тридесет топова,
напунише Крња и Зеленка.
напунише, па их препунише,
придадоше праха и олова,
дигоше их небу под облаке,
па им живи огањ придадоше.
Да се можеш, брате. придесити
и ушима јеку послушати,
и очима сеир погледати,
ја кад пуче тридесет топова,
па кад пуче Крњо и Зеленко:
поље тутњи, а планина јечи,
Цетиња се вода успљускује,
попадаше коњи на кољена,
а јунаци млоги потрбушке;
није шала на граду топови,
није шала Крњо и Зеленко!
Чауш викну, куцну далбулана,
кренуше се из поља сватови.
отидоше и здраво и мирно.
Како који конак унапредак,
све гаирет бољи међу браћом.
Преходише поља и планине,
спустише се у приморје равно
у широко поље покрај мора.
те сватови поље притискоше,
угледаше у море ђемије.
пријатеље у сретаоштину;
сватови се рахат учинише
у широку пољу покрај мора:
ко имаше коња од мегдана,
окреће га по пољу џилита;
ко л' бекрија, нагиње чутуром.
те он пије оно рујно вино;
ко имаше грло поуздано,
попијева сватске поскочице:
међу њима Црнојевић Иво
јаше Ждрала коња од мегдана,
око њега два сокола сива:
с десне стране дијете Максиме.
што је Максим красан ђувеглија,
на његову од мегдана вранцу:
а с лијеве Милош Обреновић
на дорату коњу од мегдана.
Иван гледа ђецу око себе,
гледа ђецу, паке проговара:
"Браћо моја, кићени сватови.
и ви, браћо, све војводе младе.
ја бих стио проговорит ријеч,
кад бисте ме, браћо, послушали.
Ми хоћемо преко мора сиња,
преко мора четр'ест конака,
а водимо мила сина мога,
сина мога хитра ђувеглију, -
ал' су њега красте нагрдиле,
и сина ми мука оборила,
грднијега у сватове нема;
а ја, браћо, јесам говорио
на просидби, кад снаху испросих
што доведем кићенијех свата.
и у Млетку што буде Латина,
да љепшега неће бит јунака
од Максима, од сина мојега;
јутрос, браћо. нема грднијега!
И ја сам се љуто раздертио, -
да кад дођем нову пријатељу,
пријатељ ће мене застиђети,
и турити кавгу у сватове.
Него, браћо, кићени сватови,
десио се данас међу нама
главан јунак војвода Милошу,
та Милошу Обренбеговићу:
љепоте му у сватове нема,
ни ће бити тамо у Латина:
кад бисте ме, браћо. послушали,
да скинемо перје и челенку
са Максима, мила сина мога,
на Милоша Обренбеговића,
да Милоша зетом учинимо,
док ђевојку отуд изведемо".
Кад то чуше кићени сватови,
нема брата ни кићена свата,
нема брата, томе да кметује:
не смијаху кићени сватови.
ел је Максим крвничко кољено
могу њему жао начинити,
може неком главу укинути;
нема кмета да кметује томе.
Проговори војвода Милошу:
"О Иване, наша поглавице,
што дозвиљеш и браћу сазивљеш
Но ми пружи десну твоју руку
и задај ми божу вјеру тврду
за Максима, за твојега сина,
да Максиму жао не учиниш.
на весељу ђе га сад потураш.
од мене ти божја вјера тврда:
лревешћу ти снаху преко мора
и без кавге и без муке какве:
тек, Иване, нећу тевећели:
што год биде дара зетовскога,
да ми дара нитко не днјели".
Кад то зачу Црнојевић. Иво,
грохотом се, брате, осмјенуо:
"О Милошу, српска поглавице.
шта помињеш дара зетовскога?
Тврђа вјера, брате, од камена,
нитко т' дара дијелити неће;
преведи ми снаху преко мора,
доведи је у бијели Жабљак,
и ја ћу те, брате, даривати:
даћу тебе двије чизме блага,
и даћу ти моју купу златну,
која бере девет литар' вина,
што ј' од сува саливена злата:
и још ћу те, брате, даривати:
даћу тебе суру бедевију,
бедевију што ждријеби ждрале,
што ждријеби коње огњевите,
објесићу т' сабљу о појасу.
која ваља тридест ћеса блага".
И тако се браћа погодише,
и скидоше перје са Максима,
златно перје, чекркли челенку.
на Милоша Обренбеговића,
те Максима јандал оћушнуше,
а Милоша зетом учинише.
У то доба мору ударише,
у сиње се море навезоше.
Бог им даде и од бога срећа.
из мора се здраво извезоше
а под Млетке града ударише.
те млетачко поље притискоше.
На граду се отвори капија,
а навали и мушко и женско,
но да срету у пољу сватове.
да учине сеир од сватова
и да виде је л' истина тако,
да познају зета дуждевога.
је л' истина како људи кажу.
да м' љепоте у далеко нема,
у сватове ни пак у Латине.
Ласно зета познавати бјеше
по његову перју и челенци.
по његову стасу и образу.
Кад виђоше да ј' истина тако.
допадоше два дуждева сина
те сретоше мила зета свога.
грле зета и отуд и отуд.
па га воде на танке чардаке,
а на конак свате растурише
по тројицу и по четворицу.
како ће им бити понајбоље.
Чудан адет бјеше у Латина,
свадбовати роду ђевојачком
и одморит коње и јунаке:
посиђеше три-четири дана.
Кад четврто освануло јутро,
те пукоше на граду топови,
чауш викну, куцну далбулана.
нек су хазур кићени сватови.
земан дође да ти дома пођу.
Сватови се на број искупише
у шарену камену капију.
затворена врата на капију.
затворена и пак заклопљена.
на капији четири џелата:
два Арапа и два Латинина,
крваве им руке до рамена
и острице сабље до балчака.
сватови се мало препадоше:
но да видиш још повеће биде:
нема њима два најбоља друга.
нема друга војводе Милоша,
што су њега зетом учинили,
и нема им Латинке ђевојке.
а ђевојке око шта су дошли!
Ал' сватови мало причекаше,
стаде звека камена сокака,
стаде звека, стаде отуд дека,
ал' ето ти војводе Милоша
на његову од мегдана дору,
уставља га ђемом од челика,
а довата мало бакрачлијом,
а доро му ситно подиграва,
те весело у дружину дође,
на јутру им назва добро јутро,
сва дружина једну ријеч кажу:
"Добро дође, дијете Максиме!"
За Милошем одмах пристадоше
двије шуре, зета пристигоше,
донијеше господскога дара,
да дарују зета код сватова.
Један шура - један пешкеш даје:
доведе му без биљеге вранца,
и на вранцу Латинку ђевојку,
но се пусник к земљи увијаше,
од чистога и сребра и злата,
у злату су коња опковали,
златни рати бију по копити.
а на прси дивна силембета;
и на руци сивога сокола,
те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти коњиц и ђевојка,
и на коњу и сребро и злато,
и на поклон сива тица соко,
кад си тако виђен међу браћом".
А Милош се с коња поклањаше.
те лијепо дара приваташе.
Други шура сабљу донесао
саливену од сувога злата,
сабља ваља млого била блата.
опаса је зету о појасу:
"Носи, зете, те ми се поноси!"
Ал' ето ти пунца и пунице. -
ја каква ли дара донијеше:
пунац носи калпак и челенку.
у челенци алем камен драги,
који сјаје како јарко сунце, -
погледати не да у јунака -
те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти калпак и челенка"
Милош дара дивно приваташе.
А да видиш злосретне пунице!
Она носи од злата кошуљу,
која није кроз прсте предена.
ни у ситно брдо увођена,
ни на разбој она ударана,
но кошуља на прсте плетена,
у колијер уплетена гуја,
а под грлом изведена глава,
баш се чини као да је жива
љута гуја (гуја ће га удрит!).
на глави јод алем камен драги,
каде иде момак са ђевојком,
у ложницу да не носи св'јеће,
нек свијетли алем камен драги. -
те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти од злата кошуља.'
Но се чуде кићени сватови,
но се чуде дару латинскоме.
Но да видиш дара изненада:
ал' ето ти старца Јездимира,
мила брата дужда од Млетака -
бијела му прошла појас брада,
на златну се штаку наслонио,
рони сузе низ господско лице,
рони сузе, и невоља му је:
седам жена мијенио био,
а од срца не имо порода,
па узео к себе синовицу,
синовицу, њему особницу,
меште кћери и меште синова,
пак се старцу саде ражалило,
ел је спрема преко мора сиња.
Неко чудо бјеше сагучио
и турио под пазухо своје,
а кад дође к браћи сватовима,
по имену зета дозиваше,
дозиваше, па га огрташе,
огрну га коластом аздијом,
саврх главе до зелене траве
покри зета и коња дората.
Ја каква је, јада допанула!
У јуначке очи ударила,
и причају и казују људи,
док изнутра удрио поставу,
отишло је тридест ћеса блага,
а с лица јој ни хесапа нема:
"На поклон ти коласта аздија,
које данас у свијету није
у нашега ни једнога краља,
ни ће бити у цара турскога;
носи, зете, те ми се поноси!"
Максим гледа јаде испријека,
испријека, али попријеко.
Ја кад тако зета дариваше,
на капиј' се отворише врата,
па стадоше слуге и слушкиње
на капију свате даривати:
о кољима везене јаглуке,
јунацима танке бошчалуке;
дариваше, пољу испратише,
на ђемије води натурише,
из ђемија здраво истурише;
отидоше здраво и весело.
Ја кад бише пољу под Жабљака,
ђено су се браћа састанула,
ђено ће се с јадом растанути,
но да видиш јаду започетка:
похитао дијете Максиме
на његову без биљеге вранцу,
и скупио десетину друга,
хоће к својој на муштулук мајци.
А кад виђе војвода Милошу,
те дората коња подиграва,
а догна га близу до ћевера.
до ђевера Јован-капетана;
ђевојке се руком дофатио.
Ал' да видиш проклете ђевојке!
На очи јој златали мараме,
ријетке су - те кроз њих виђаше.
ја кад виђе коња и јунака,
превари се, занесе зе памет,
те устури златали мараме,
а открива очи обадвије.
а пружи му руке обадвије;
но ко виђе, чини с' не види.
виђе свекар Црнојевић Иво,
виђе свекар и зајад му било,
те Латинци снаси проговара:
"К себи руке, мила снахо моја,
к себе руке, обје ти отпале,
покри очи, обје ти испале!
Рашта гледаш на јунака туђа,
на Милоша Обренбеговића?
Но погледај, мила снахо моја.
го погледај пољем пред сватове:
штоно јунак на коњу вранчићу,
бојно копље носи у рукама,
златан сјаје на плећима штитак,
а красте му лице нагрдиле,
иза краста лице поцрњело,
оно ти је дијете Максиме;
а ја сам се тамо пофалио,
кад сам тебе у баба просио,
што гођ биде кићенијех свата,
да не биде љепшега јунака
од Максима, од сина мојега;
у том сам се, снахо, препануо,
Милоша смо зетом учинили,
и Милошу даре поклонили,
да преведе тебе преко мора
и без кавге и без муке наше".
Кад јој рече, ка да посијече,
те под собом коња оставила,
напријед му ни крочити неће,
па Латинка свекру проговара:
"Мио свекре, Црнојевић-Иво,
Максиму су срећу изгубио,
како с' другог зетом учинио.
Рашта, свекре, да од бога нађеш?
Ако су га красте иштетиле,
ко је мудар и ко је паметан,
томе, свекре, ваља разумјети,
и свак може муке допанути;
ако су га красте нашарале,
здраве су му очи обадвије,
срце му је баш које је било;
ако л' си се, свекре, препануо,
ђе је Максим још танко дијете,
њега чеках за девет година,
њега чеках у бабову двору,
и још бих га за девет чекала
у Жабљаку, у вашему граду,
ником не бих образ застидила,
ни ја роду, ни ја дому моме.
Но ти, свекре, - богом ти се кунем
ја ти враћај благо са јабане,
са вашега војводе Милоша,
те удари на Максима твога,
јал' напријед ни крочити нећу,
баш да ћеш ми очи извадити".
Но се Иван љуто узмучио,
призва браћу и неке војводе:
"Браћо моја, - ако бога знате,
ну кметујте мене и Милошу
за нашега дара из Латина!"
Нема кмета ни добра јунака
ја који ће томе кметовати,
ел су биле руке уфатили,
и задали божу вјеру тврду
да му дара нитко не дијели,
но још Иван да га подарује.
Не могаше браћа да кметују,
ел се једном утврдило било.
Ја кад зачу војвода Милошу,
те пригони од мегдана дора,
а Ивану ријеч проговара:
"О Иване, наша поглавице,
камо вјера? — Стигла те невјера!
Нијесмо ли вјеру учинили:
да ми дара нитко не дијели?
А сад сте се томе присјетили!
Кад си мучан и кад си невјеран,
море ћу ти дара поклонити
рад' хатара наше браће красне:
прва ћу ти дара поклонити -
на поклон ти вранац и ђевојка;
да је пута и правога суда,
ђевојка је мене поклоњена,
поклонио и отац и мајка,
поклонила оба брата њена;
ал' о томе нећу говорити,
већ ти хоћу дара поклонити,
и на коњу и сребро и злато,
и поклонит сивога сокола,
и на поклон сабља од појаса;
свега ћу ти дара поклонити,
већ ја не дам цигле до три марве;
не дам с главе тастове челенке,
са рамена коласте аздије,
и ја недам од злата кошуље,
хоћу носит мојој земљи дивној
нек пофала мојој браћи буде;
кунем ви се и богом и вјером,
не дам тако три комата дара!"
Кад зачуше кићени сватови,
те сватови једну ријеч кажу:
"Фала теби, војводо Милошу,
фала тебе, господско кољено,
кад си таки виђен међу браћом,
кад си виђен и кад си погодан''.
Сви сватови једну ријеч кажу;
сватови се браћа погодише,
но имају непогодна друга,
а на коњу несретну ђевојку,
ђевојци је врло жао дара,
а највише од злата кошуље,
те привикну из бијела грла
по имену дијете Максима.
Препаде се Црнојевић Иво,
те Латинци снаси проговара:
"Снахо моја, Латинко ђевојко,
немој викат дијете Максима,
еле смо му жао учинили,
а Максим је хитар кавгаџија,
хоће, снахо, за.метнути кавгу
на весељу у сватове своје;
снахо моја, богом ти се кунем,
у Жабљаку пуна кула блага:
све ћу благо теби поклонити,
чин' од блага што је тебе драго!"
Ал' не слуша злосретна ђевојка,
викну једном, па га не довикну,
другом викну, доке га довикну;
Максим врана коња поврнуо,
ослушкује шта ће бесједити,
а ђевојка грдно проговори:
"О Максиме, немала те мајка!
Мајка нема до тебе једнога,
а по данас ни тебе не било!
Од копља ти градили носила,
а од штита гробу поклопнице!
Црн ти образ на божем дивану,
како ти је данас на мегдану
са вашијем војводом Милошем;
зашто благо дадосте другоме!
А није ми ни тог жао блага,
нека носи, вода г' однијела!
Но ми жао од злата кошуље,
коју но сам плела три године
а са моје до три другарице,
док су моје очи искапале
све плетући од злата кошуљу;
мислила сам да љубим јунака
у кошуљи од самога злата
а ви данас дадосте другоме!
Но ме чу ли, ђувеглија Максо,
брже враћај са јабане благо!
Ако л' благо повратити нећеш
кунем ти се богом истинијем
напријед ти ни крочити нећу
но ћу добра коња окренути,
догнаћу га мору до обале,
па ћу ватит листак шемишљиков,
а моје ћу лице нагрдити,
док покапље крвца од образа,
по листу ћу писати јазију,
додаћу је сивоме соколу,
нека носи стару бабу моме,
нека купи сву латинску силу
нек ти хара бијела Жабљака
нек ти враћа жалост за срамо
Кад то зачу дијете Максиме,
то Максиму врло зајад било,
врана коња натраг приповрну
опаса га троструком канџијом
пуче кожа коњу по сапима,
а покапа крвца по копити,
но му љуто пусник поскочио,
по три копља у небо скочио,
по четири земље прескочио.
Не деси се доброга јунака,
да увати грдна злосретника,
но му сокак пољем учинише,
а нико се јаду не досјети,
порашта је коња повратио.
А кад виђе војвода Милоше,
грохотом се јунак насмијао:
"Фала богу, фала истиноме,
куд се оно Максим затрчао?"
А не види јаде изненада.
Кад допаде дијете Максиме,
на Милоша бојно копље пушти,
бојнијем га копљем ударио
по челенку међу очи црне;
на затиљак очи искочише,
мртав паде под коња дората;
Милош паде, а Максим допаде,
колико му крвце жедан бјеше,
ману сабљом, одс'јече му главу,
пак је вранцу баци у зобницу,
а ђевојку оте у ђевера,
пак побјеже на муштулук мајци.
Мили боже, на свем тебе фала,
да се коме онда придесити
и очима јаде прегледати,
каде паде красна поглавица,
а згледа се млога породица,
у јунаке крвца узаврела,
па се сташе даривати даром,
а њинијем даром немилијем:
из пушака црнијех крушака,
доке дуге пушке истурише,
док то поље магла притиснула
од хитрога праха и олова,
тад с' у тами мачи повадише,
те се њине мајке ојадише,
а сестрице у црно завише
а љубовце осташ' удовице,
а огрезну крвца до кољена,
а по крви један гази јунак,
јунак бјеше Црнојевић Иво,
црно њему срце довијека!
Крвцу гази, а богу се моли:
"Дај ми, боже, вјетар од плаш:
да раждене ову маглу клету,
да погледам и горе и доље
ко погибе, ко л' остаде данас"
Бог му даде - вјетар ударио
те разагна и разведри поље,
Иван гледа и горе и доље,
ал' не знаде ништа куд је горе
поломљени коњи и јунаци,
но по пољу крче рањеници.
Ја кад виђе Црнојевић Иво,
он преврће те лешеве мртве
и крваве огледује главе,
све тражаше дијете Максима,
ал' га Иван наћи не могаше,
но он нађе сестрића Јована,
што је ђевер био код ђевојке,
што ујаку санак казивао
у Жабљаку јутру на походу.
Залуду га Иван находио,
у крви га познат не могаше,
мимо њега јунак пролазаше;
а виђе га Јован-капетане,
те ујаку Иву проговара:
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво,
чим си ми се тако понесао:
или снахом, или сватовима,
ил' господским даром пријатељским,
те не питаш несретна сестрића,
јесу ли му ране досадиле?''
Виђе Иван, па сузе просипље,
из крви га мало исправио:
"Мој сестрићу, Јован-капетане
јесу л' твоје ране за видање,
да те носим у несрећан Жабљак,
да ти тражим од мора ећиме?'
А Јован му онда проговори.
"Прођи ме се, мој ујаче Иво!
Камо очи? - Њима негледао!
Овакве се ране не видају:
лијева је нога саломљена,
саломљена надвоје, натроје,
а десна је рука одсјечена,
одсјечена рука по рамену,
а по срцу сабље доватиле,
испале су црне џигарице''.
Ја кад виђе Црнојевић. Иво,
брже пита сестрића својега:
"Мој сестрићу, док си у ријеч
како ђевер бјеше код ђевојке,
а допаде дијете Максиме,
е да виђе ђе погибе Максим?
И знаде ли шта би од ђевојке?" -
"Прођи ми се, мој ујаче Иво!
Није тебе Максим погинуо,
но кад дође на коњу помамну
те изгуби војводу Милоша,
пак ђевојку оте од ђевера,
он побјеже ка несрећној мајци".
То изусти, лаку пусти душу.
Побаци га Црнојевић Иван,
а похита у бидели Жабљак.
Ја кад дође пред градску капију,
а пред градом копље побијено,
а за копље вранац коњиц свезан,
ситна му је зопца устакнута,
пред њим сједи дијете Максиме,
на кољену ситну књигу пише
своме тасту дужду од Млетака,
а двори га злосретна ђевојка;
на мезиле књигу оправио:
"О мој тасте, дужде од Млетака,
купи војску, сву латинску земљу,
те ми харај бијела Жабљака,
и ти води милу твоју шћеру
ни љубљену, ни омиловану -
мене прође моја госпоштина,
и држава моја краљевина;
хоћу бјежат преко земље дуге,
хоћу бјежат цару у Стамбола,
како дођем, хоћу с' потурчити".
Зло се зачу по свој земљи њиној
кад зачуше ти Обреновићи,
зачу нетко Обреновић Јован,
мио братац војводе Милоша,
нешто мисли, па на једно смисли,
брже коња свога доватио,
седла коња што га љепше може,
опасује што га тврђе може,
пак се коњу фати на рамена,
халали се и опрости јунак,
каже роду, каже браћи својој:
"Хоћу, браћо, и ја у Стамбола,
одох, браћо, браћу да сачувам,
ко дорасте у тој земљи нашој.
Тамо оде крвничко кољено,
он ће дворит цара у Стамболу,
издвориће какву војску силну,
те ће земљу нашу погазити.
Браћо моја и пак породице,
док чујете мене у животу,
у животу, у Стамболу билу,
немојте се, ђецо, препанути;
он не смије војску подигнути:
он ће на вас, а ја ћу на њега".
Тако рече, па у Стамбол оде.
Каде био близу до Стамбола,
у путу се оба пристигоше,
те пред цара иду упоредо,
а цар знаде ко су и како су,
па их царе једва дочекао,
дочекао, оба потурчио,
и турска им имена нађео:
Јовану су име нађенули -
Мамут-беже Обренбеговићу;
а Максиму име нађедоше -
Скендер-беже Иванбеговићу.
Дворе цара за девет година,
издворише девет зијамета,
свијех девет даше за пашалук,
цар им даде бијеле тугове
и везирство на те земље двије
без промјене вазда довијека:
Мамут-бегу Обренбеговићу
даде земљу равна Дукађина,
ђено роди изобила вина,
доста вина, више урметина,
доста има бијеле вшенице,
красну земљу, што је љепше нема;
а он даде сину Иванову -
грдну земљу Скадар на Бојани,
а у коме никад ништа нема,
но се легу жабе и биволи,
и имаше соли суторине.
Како таде, тако и данаске,
нијесу се нигда умирили,
нити могу крвцу да умире
но и данас ту просипљу крвцу.

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /