Miroslav Pantić
Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka
1990.

XVI vek: Doba humanizma i renesanse

Odlaskom "vojvode Zeti" Đurđa Crnojevića sa Cetinja preko Budve u Mletke, poslednjih dana 1496. godine, zaključen je značajan period ne samo u državnom i političkom, već i u kulturnom životu njegove zemlje. Novo razdoblje, koje je tada počinjalo, nije izgledalo svetlo, a nije svetlo ni bilo, za dugo vreme i za najveći deo te zemlje. Neki razgovetniji nagoveštaji novih oblika književnosti i kulture, koji su se stali javljati "v dni blagočestivago i hristoljubivago i bogohranimago gospodina Đurđa Crnojevića" u korenu su bili presečeni svim onim što je došlo ubrzo zatim, i "renesansnoga Cetinja" nije moglo biti^[1], kao što, iz istih razloga, nije bilo ni renesansnoga Smedereva.

Možda je jedan od najvažnijih nagoveštaja nove epohe bila ćirilska štamparija koja je, gotovo čudom, ustrojena u toku 1493. godine, na Obodu ili na samom Cetinju, kao prva štamparija čije je delovanje na našem tlu potpuno izvesno.^[2] Ali je ona morala da prestane s radom samo koju godinu kasnije i u stvari tek što je obeležila svoje sjajne početke izdavši jedva pet knjiga, istina izuzetnih lepotom i raskošnošću izrade. Njeni štampari, na čelu sa "smerenim" jeromonahom Makarijem "ot Črnije Gori", rasuli su se po svetu; njene prese i njena divna slova tako su isto nestali neznano kuda. Može se samo s prijatnošću nagađati, ali je gledano istorijski bez koristi, koliko su oni još takvih, a sigurno i drukčijih, knjiga mogli da štampaju i kakve je sve plodove mogao dati taj njihov posao da su okolnosti bile druge i da se sreće imalo više.^[3]

Ovako, život će se na ovome tlu otada pa za bezmalo tri puna stoleća svoditi tako reći na osnovne svoje vidove, i u njemu za neke više oblike duha mesta gotovo da neće ni biti. Prinuđen na neprestan i grčevit napor za golo održanje, uvek u opasnosti i nemiru, nespokojan, rastrzan i stalno u borbi ne samo s neprijateljima spolja već i u borbama međusobnim, napadan stotinama puta ljutom nemaštinom, dugotrajnim gladovanjem i strašnim pomorima, čovek Crne Gore nije imao uslova da dosegne ni običnu pismenost, a kamoli da ostvari bilo kakvu značajniju književnost. Malobrojni kaluđeri i popovi, kao duhovno najviši sloj naroda, jedva da su uspevali da dođu nekako do elementarnog obrazovanja, a većina ih je bila i bez njega; njihovoj ruci često su bolje pristajali puška i sablja no pero i knjiga, i umesto na meditacije i studije, neprilike su ih obično gonile da postaju predvodnici u okršajima i sudeonici u nebrojenim nedaćama koje su se nizale jedna za drugom u neprekidnom lancu. Mnogo puta u to doba, letopisci u svojim zapisima o danima koje žive, kratkim i žurnim, ali bez izuzetka iskrenim, ispisuju, kao po dogovoru, obrt o "ljutim i priskrbnim vremenima", i ne sluteći, svakako, da reči kojima su oni mislili da obeleže vlastito vreme postaju obeležje čitave epohe. Jedina prava književnost koju je taj svet imao bila je usmena, a njeni tvorci ostajali su anonimni. Ponekad je ona tu i stvarana, ali je isto tako, i češće, dolazila i iz ostalih naših krajeva, pa se ovde razvijala dalje, ostajući zajedničko dobro. Kao i drugde, ta je književnost na ovom tlu pratila gotovo sve manifestacije života i predstavljala, na svoj način, njihov osoben izraz; stoga je, i ona u stihu i ona u prozi, živela u punoj raznovrsnosti svojih oblika.

Jedino je neveliki pojas Primorja, koji je još od 1420. godine ušao u sastav Mletačke Republike, bio u nešto povoljnijem položaju, pa blagodareći njemu nije do kraja imao ni tako zlu sudbinu. U pojedinim gradovima Boke Kotorske, koji su na taj način ostali u okvirima zapadne civilizacije, bilo je više uslova da se kulturni kontinuiteti održe i da se pojavi i prava književnost renesanse. Kotor je u tom pogledu i prvi pošao i najdalje otišao.^[4] Bilo je to i sasvim prirodno s obzirom na okolnost da je on već pod Nemanjićima dobio istaknuto mesto i važio za "stolni i slavni grad". Povoljan geografski položaj za ona vremena i umešnost njegovih ljudi, vlastele i građana, omogućili su živu razmenu dobara, finansijske i trgovačke poslove, pomorstvo i zanatsku delatnost, a sa tim i gomilanje bogatstva, susrete između pripadnika raznih naroda i daleka putovanja, ubrzanu građevinsku izgradnju i stvaranje viših oblika urbanog života. Svedočanstva o gramatikalnoj školi u tom gradu ima još od kraja XIII veka i samo nedostatak sačuvanih dokumenata sprečava istoričare da u stopu prate njen rad i dođu do celovitog uvida u njeno neprekinuto služenje kulturi. Sinovima kotorskih plemića i bogatijih građana u njoj su predavali ondašnje nauke magistri dovedeni iz Italije, iz Dubrovnika ili iz drugih krajeva sveta, koje su ovde bez sumnje privukle ne samo zamašne plate koje im daje opština već i mogućnosti humanističkog delovanja. Sve razgranatijim potrebama komunalne uprave i urbanog života bili su neophodni isto tako notari, lekari, apotekari, pravnici, arhitekti, koji takođe dolaze sa strane kad ih nema dovoljno domaćih, a sa sobom i oni u Kotor presađuju, pored svojih profesionalnih znanja, nove običaje i nova gledanja na svet. Mladi ljudi odavde, ne zadovoljavajući se stupnjem obrazovanja koje su mogli steći kod kuće, a koje je ipak na srednjem nivou, odlaze na pojedine italijanske univerzitete, mahom na onaj u Padovi, glasovit i s davnašnjim tradicijama, i tamo izučavaju pravo, filozofiju, teologiju i medicinu. Poneki među njima ističu se u učenom svetu i njihova imena se i sada čitaju na kamenim pločama i u pisanim istorijama ovoga univerziteta pored imena drugih zaslužnih profesora, pa i samih rektora. Po povratku sa studija, ti mladi ljudi žive u skladu s onim što su videli i naučili u svetu, menjajući tako ličnim primerom i život svojih sugrađana. Njihovi domovi, pored finog pokućstva, bogatih i teških tkanina, umetničkih ukrasa i slika među kojima nisu retke ni one nastale u domaćim "botegama", pune se sve više i raznovrsnim knjigama, štampanim u prvim evropskim tipografskim centrima, ali i pisanim rukom i, prema prilikama, raskošno iluminisanim. Već niču i prve biblioteke, privatne i za ličnu upotrebu, po kućama domaćih patricija i obrazovanih građana, i opšte, po manastirima, i za širi krug čitalaca. U gradu, duže ili kraće, borave i mnogi stranci. Pored onih koje je dovela opština za razne službe, to su najčešće mletački funkcioneri koje je iz metropole uputila središna vlast, da vladaju u njeno ime; ali ima uz njih i poslovnih ljudi i putnika, hodočasnika na prolazu i lutajućih radoznalaca, kao i drugde. Svi oni na svoj način utiču na život u gradu i podstiču razmenu ideja, a ne samo cirkulisanje materijalnih dobara. To stvara određenu atmosferu u gradu, pogodnu za nastanak i razvoj onog stila života i onih oblika kulture koji su obeleženi pojmom preporoda ili renesanse, kako bi se naglasila razlika koja ih deli od života i kulture srednjega veka.

Otprilike istovetnim putem, mada uz veće ili manje zakašnjenje, teći će stvari i po ostalim gradovima Boke Kotorske, koji su se, kao i Kotor, našli "u krilu prejasne Republike". Od Kotora ih, međutim, odvajaju i neke razlike, i one nisu neznatne. Već je i Kotor imao ovoju renesansu u znatno skromnijem i svedenijem vidu u poređenju s Dubrovnikom ili Hvarom, a i s nekim drugim našim središtima onoga vremena. Jer sa njima se on nije mogao meriti ni brojem ni bogatstvom svog stanovništva, ni stepenom dostignute civilizacije, a ni po ostalim uslovima koje je bio kadar ponuditi kulturnom razvitku. Ostali gradovi Boke Kotorske našli su se u odnosu na Kotor u približno istoj situaciji u kojoj je ovaj bio u odnosu na pomenute istaknute centre naše renesanse.

Prvi humanistički pisci staroga Kotora počinju da se javljaju već na prelazu iz XV u XVI stoleće, ali o njima se najčešće ne zna mnogo, a i dela im obično nisu sačuvana. Najviđeniji među njima morao je biti Bernard Pima, potomak stare i glasovite porodice kotorskih plemića.^[5] Negde U Italiji, možda upravo u toku studija, stekao je za ona vremena veoma častan naziv lovorom ovenčanog pesnika (poeta laureatus), koji je od tada stalno pratio njegovo ime; tako, kada je u Kotoru 28. jula 1514. godine bila čitana papska bula, među prisutnima je zabeležen i "presvetli gospodin Bernard Pima, poeta laureato".^[6] O njegovom životu sačuvalo se nešto vesti između godine 1496, kad ga susrećemo najranije, i 1517, kad je po svoj prilici umro; ali to su vesti suvoparne i govore samo o njegovim građanskim obavezama i o svakodnevnim trzavicama. Na žalost, njegova pesnička dela sva su pogubljena osim nekoliko latinskih stihova, nedovoljnih za određeniji sud o njemu kao pesniku; po njima bi se možda jedino smelo zaključiti da je čitavo njegovo pesništvo proteklo u Ciceronovom jeziku. Od nekada sigurno brojnih njegovih dela, sada znamo jednu kratku i konvencionalnu pohvalnu pesmu Venecijancu D. Paladiju (Bernardi Pimae Delmatae Tetrastichon in laudem Domici Palladii Sorani), štampanu 1498. godine na kraju knjige latinskih sastava tog pesnika (Domici Palladii Sorani epigrammaton libeli.^[7] Osim toga, odavno je poznat još i kratki epitaf (Epitaphium Bernardi Pimae Poetae Laureati), koji je ispevao samome sebi i dao da mu se ukleše na grobnici koju je sagradio za života, izgleda 1508. godine, u crkvi Sv. Marije (Koleđata) u Kotoru. U samo dva stiha, koliko ih taj epitaf sadrži u svemu, on je kao svoje životno zaveštanje ostavljao "golu dušu Hristu, a trošne udove zemlji".

Pimini savremenici, koji su izvesno imali prilike da od njega pročitaju daleko više, cenili su veoma visoko i hvalili njegovu poeziju bez imalo rezerve. Jedan od njih, Franjo Paskvalić, otac potonjeg pesnika Ljudevita, a pesnik i sam, oplakao je njegovu smrt 1517. godine italijanskim sonetom, štampanim tek više decenija kasnije.^[8] Tamo je, između ostaloga, što je izraz Paskvalićeve tuge zbog smrti prijatelja, rekao i ovo što može ličiti na neki sud o njegovoj poeziji: "Ućutkan je onaj božanstveni glas koji je budio svako srce lenjo i umorno; u cvetu godina i dok je davao plodove, ostavio je zemlju zemlji, a ime svetu, pozvan sebi od onoga koji sve može."

Mnogi humanisti iz Kotora, poput onih u tadašnjem svetu uopšte, pripadaju crkvenim krugovima i život provode kao sveštenici ili kao redovnici, po dominikanskim ili franjevačkim manastirima; neki pri tom dosežu do visokih časti i ostvaruju blistave karijere. Ali s nepokolebljivom pobožnošću i s odanim služenjem crkvi, oni povezuju duboku učenost i strasnu ljubav za klasične studije i elegancije latinskog jezika. Takav je spoj ostvario u sebi Trifun Bizanti, kotorski plemić s kraja XV i iz prvih decenija XVI veka.^[9] Pošto je jedno vreme bio arhiprezviter kotorskog kaptola, papa Leon H imenovao ga je 1513. za biskupa Kotora. U tom svojstvu učestvovao je na devetom i dvanaestom zasedanju Lateranskog koncila, maja 1514. i marta 1517. godine. Iz Kotora je u toku 1514. godine upućivao "lepa i elegantna latinska pisma" svom zaštitniku i prijatelju kardinalu Domeniku Grimaniju^[10], patrijarhu Akvileje, u kojima mu je, pored ostalog, opisivao i događaje iz rata protiv Turaka što je tada besneo u Dalmaciji. Odrekavši se dragovoljno biskupske časti 1532. godine, ostatak života, do 1540, posvetio je omiljenim studijama.

Do velikog su glasa došli takođe, ne samo u krugovima teologa već i kod humanista, i ne samo u našim krajevima već i u svetu, braća Vicko (Vincentius) i Dominiko (Dominicus) Buća (Buchia), kotorski patriciji poreklom, i dominikanci po životnom opredeljenju. Već 1525. godine oni su bili čuveni po delima iz oblasti teologije i po svojim propovedima. Govoreći u Hvaru svoju poznatu humanističku oraciju O poreklu i uspesima Slovena (De origine successibusque Slavorum), hvarski dominikanac Vinko Pribojević ubrojio ih je u najznamenitije ljude iz naših strana, koji su "još u ovo naše doba živi" i "koji su glasoviti zbog svog književnog rada". Pored Splićanina Tome Nigera i Zadranina Šimuna Benje, našla su se tako i ova dva dominikanca iz Kotora, koji su svojim delima rasvetlili brojne tajne katoličke vere". Još jednom u istom delu Pribojević im je iskazao poštovanje, govoreći naročito o Kotoru, koji su ta dva brata "proslavili svojim književnim delima i neumornim propovedanjem narodu".^[11] I mnogo kasnije živeli su oni i njihova dela u sećanju učenih pisaca Dalmacije, pa im je jedan od njih, Splićanin Jerolim Kavanjin, posvetio nekoliko oduševljenih strofa sedmog pevanja svoje barokne "velopjesni" Bogatstvo i uboštvo. U prvoj je pominjao obojicu:

Braća Buće umićena
di 'e fra Dome i fra Visko?
ki u dila njih pismena,
koja svak je njih pritisko,
i u slavnom pripovijedu
još su živi u svo'em redu,

a u dve dalje strofe svakome je od njih hvalu iskazao odvojeno.^[12]

Jedan od braće, Vicko Buća, obrazovao se na univerzitetu u Bolonji, gde je postigao stepene bakalaureata (1507) i magistra teologije (1513). Po povratku u rodni grad živeo je u manastiru Sv. Nikole, ali je dugo boravio u središtu ovoje provincije, u kojoj je vršio dužnosti magistra, priora (1515), provincijala u više mahova (jednom samo punih petnaest godina bez prekida) i definitora (1530), i odatle je odlazio i u Rim, da prisustvuje generalnim kapitulima reda^[13], osim toga, pojedini gradovi Primorja pozivali su ga da propoveda u raznim prigodama. Stoga je, kako se po svemu čini, mogao samo nakratko da se posveti nastavničkom poslu u kotorskoj Gimnaziji, u koju ga je gradsko Veliko vijeće 1523. postavilo za magistra gramatike.^[14] Od mnogobrojnih dela koja mu pridaju njegovi biografi^[15] izvesno je ono pod naslovom Opus de Conciliis, koje je 1524. registrovano u službenim aktima dominikanskog reda^[16], ali kome se ne zna dalja sudbina.^[17] Ostali njegovi sada poznati radovi samo su kraći tekstovi štampani u tuđim knjigama koje je on pregledao i ocenjivao, jer su mu njihovi autori, sa svih strana Dalmacije, dolazili "kao na Apolonovo proročište". Tako je u delu svog brata Dominka Buće, u kome su komentarisani "pokorni psalmi" (1531), dao da se objavi "epistola" s hvalama i preporukama za delo (in laudem et commendationem huius operis), kao što je desetak godina kasnije (1545) drugome delu istoga Dominka, u kome su tumačene nedeljne poslanice, pridodata druga Epistola operis commendatoria, u kojoj je Vicko, prema jednoj davnašnjoj oceni (F. M. Apendini) doduše pokazao učenost ne manju od one svoga brata, ali u kojoj latinski jezik nije bio ni približno tako otmen i uglađen.^[18] Sličnog su karaktera i Vickove "epistole" u knjigama Dubrovčanina Klimenta Ranjine (Araneus) pod naslovima Quodlibet declamatorium (Venecija, 1541) i Expositio... super epistulam Pauli ad Romanos per modum lecturae (Venecija, 1547).^[19] Ali već je Dubrovčanin Ambrozije Gučetić (Gozzeus), koji je 1605. godine izdao zbornik bio-bibliografskih ispisa o piscima čitavog dominikanskog reda (Catalogus virorum ex familia praedicatorum in litteris insignium) i koji je Vicka uznosio kao "oca ne samo plemenitog po krvi, nego i izvrsnog u književnosti i moralu", jadikovao što njegove spise, o kojima je slušao, nije nigde uspeo da nađe. Među tim spisima, Vickovi biografi su pominjali sedam traktata o Svetom pismu, komentare poslanicama svetoga Pavla, knjigu o Solomonovoj Pesmi nad pesmama i razne korizmene propovedi.^[20] Vest o tim delima došla je i do Splićanina Kavanjina koji je o Vicku pevao u već citiranom eposu:

... ostavi nakon sebe
ostram inijeh svojih djela,
rukopisne mnoge sprebe,
razmišljanja bogomijela
vrhu knjiga Pavla Sveta
s kim i on k nebu s njim uzlijeta.

U daleko većoj meri i mnogo je bolje poznat, već i stoga što je sav štampan, humanistički i teološki rad drugoga od te dvojice blizanaca, Dominka Buće. I on je, kao i njegov brat, bio dominikanac; i kao i ovaj, vršio je dužnosti priora manastira Svetoga Nikole u Kotoru (1511), profesora teologije (1537) i starešine dalmatinske dominikanske provincije, a isticao se takođe i u propovedništvu. Jedan njegov biograf zapisao je, i to možda nije uobičajeno humanističko preterivanje, da je bio "veoma znamenit redovnik, primer neporočnog života i čudesan u naukama".^[21] Svoja dela on nije ostavio u rukopisu, nego ih je štampao, istina uz neizostavnu napomenu da to čini ne vlastite slave radi, već na molbu svoje sabraće i prijatelja. Ali mada je ponekad i odveć naglašavao svoju redovničku smernost i više nego skromno govorio o duhovnim svojim svojstvima, nije propuštao da se postara da svakoj od tih knjiga pridoda više ili manje tekstova u kojima su ga njegovi ugledni prijatelji neštedimice veličali u stihu ili u prozi. Bilo je to u punom skladu s humanističkim gledanjima na stvari, po kojima je, kao što je isticao i jedan od njegovih poštovalaca, Šimun Benja, biskup modruški, "hvala nagrada za vrlinu" (laus virtutis est preemium). Najranija od njegovih knjiga, za koju kaže da ju je izradio "s velikim trudom" (pop eine magno labore) i koja je sigurno bila dovršena pre 1526, jer ju je već tada čitao dubrovački teolog Avgustin Nalješković, predstavlja rečito iskazane i učene komentare sedam poznatih pokajničkih psalama, kojima su na kraju dodate i pobožne molitve Veoma probrano i korisno tumačenje sedam pokajničkih psalama sa izlaganjem njihovih naziva i sa dodatkom molitve koju treba reći na kraju pojedinih psalama (Etymon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales cum expositione titulorum eorundem psalmorum aditione orationis dicende in fine singulos psalmos, Venecija 1531.^[22] Budući komentari bili su prethodno u usmenom obliku izlagani u Splitu, a kada je odlučio da ih štampom učini dostupnim široj publici, prikazivao ih je sam kao mukotrpnu i marljivo rađenu kompilaciju iz mnogih i raznih knjiga, u kojima je tražio najlepše cvetove i odabirao najkorisnije misli. Ali je Frano Martinčić, jedan od njegovih tadašnjih splitskih slušalaca, bio uveren da je Buća bio pisac "toliko slavan rečitošću i oštrinom duha, da mu ni Ksenofan ni Ciceron nisu "bili ravni", pa je tom svom uverenju dao izraza u latinskoj pesmi koju je Buća štampao u istoj knjizi. Drugo delo Dominka Buće, na kome je radio "sebi za vežbanje, a pobožnim hrišćanima za utehu", opet je učeno, ali lepo sročeno (pulcherrima, kako se naglašava u naslovu) izlaganje i tumačenje crkvenih tekstova.^[23] To su, najpre, četiri duhovne pesme (kantici) iz Novoga zaveta: "Veliča duša moja Gospodina" (Magnificat anima mea Dominum), "Blagosloven Gospodin Bog Izraelov" (Benedictus Dominus Deus Israel), "Sad otpusti slugu svoga, Gospodine" (Nunc dimittis servum tuum, Domine), "Slava Bogu na visini" (Gloria in altissimis), zatim "anđeoski pozdrav", "Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike" (Sancta Maria, Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus) i nedeljna molitva. Građu za komentare tih tekstova on je, prema vlastitom priznanju u kome je samo ponovljena čuvena slika humanističke poetike, skupljao, kao što pčela bere "preslatki med", prebirajući "mirisno cveće učenih pisaca". Svoje delo Buća je štampao u Veneciji 1537. godine, a posvetio ga je mletačkom patriciju Melkioru Mikijelu (Michiel), u znak sećanja na česte razgovore "o božanskim stvarima", koje je c njim vodio dok je ovaj bio rektor u Kotoru. Najzad, treća knjiga Dominka Buće predstavlja, kako joj i naslov kazuje, Veoma korisno izlaganje svih nedeljnih poslanica koje se čitaju tokom cele godine (Expositio satis perutilis omnium epistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum leguntur), a štampana je u Mlecima 1545. s posvetom kardinalu Ivanu iz Toleda.^[24] I ona je, u suštini, teološka kompilacija, kakvih je u ono vreme bilo puno u svetu, iz mnogih grčkih i latinskih knjiga koje je Buća revnosno čitao, u pokušaju da za sebe i čitaoce, i ad Dei Laudem, razjasni doslovni i mistični smisao poslanica. Ovoga puta nastojao je, bar prema sopstvenoj izjavi, da "u iznošenju božanskih reči ne traži zamamni i ukrašeni govor, već da ide samo za lepotom čiste jednostavnosti" i zato je, bez sumnje, u naslovu skromno naglašavao samo korisnost svojih tumačenja. Ali su čitaoci imali drukčiji doživljaj njegovog dela i Buća nije hteo da iz knjige izostavi i njihove ocene. Poigravajući se zvučnom sličnošću piščevog prezimena (Bucchius) i reči buccina (vojnički rog iz koga se trubi), Šibenčanin Ilija Tolimerić nazvao ga je u latinskoj pesmi koju mu je posvetio "knezom i trubom svetoga govorništva", a Vicko Buća, u epistoli kojom daje preporuku delu, nije se ustezao da ga pribroji slavnim ljudima hrišćanske učenosti.

Pojedini kotorski humanisti, kao i njihove kolege iz drugih krajeva ondašnjeg sveta, rado menjaju podneblje i odlaze u druge sredine, gde deluju katkada i dugo i plodno, a neki i trajno ostaju izvan rodnih gradova. Učeni sveštenik Nikola Ćerlo (Chierlo), sin izvesnog Mihajla i poreklom van sumnje iz nižih društvenih redova, rođen je i odrastao, a verovatno je i obrazovan u Kotoru, ali je živeo i radio u Veneciji, kao sveštenik i učitelj, a tamo je i umro, 13. novembra 1522. Na njegovom grobu u crkvi San Severo bio je nekada natpis u latinskim jampskim stihovima, od koga je sačuvan jedino prepis, i u kome se isticalo da je ovaj Kotoranin (patria qui natus fuit Catharensi) bio "gramatik, pesnik i humanista".^[25] Samo zahvaljujući tim stihovima, za koje se najverovatnije postarao sam Ćerlo, on je ostao u sećanju potomaka, jer su inače svi njegovi spisi odavno pogubljeni.

Još je možda znatniji humanista te vrste bio kotorski plemić Trifun Bizanti, drugi tog imena i tog prezimena.^[26] Studirajući u Veneciji došao je do velikih znanja i postao je doktor prava, filozofije i teologije. Neko vreme tvrdilo se da je predavao grčku i latinsku književnost na univerzitetima u Bolonji i Peruđi, što je sada dovedeno u pitanje s obzirom da se njegovo ime ne pojavljuje u spiskovima tamošnjih profesora; ali da je znao grčki još uvek izgleda nesumnjivo. Zarana je ušao u venecijanske humanističke krugove i njegove latinske pesme, prigodnog karaktera, ili pesme pisane za njega i poslanice njemu u hvalu, susreću se u više knjiga štampanih čak krajem XV i na početku XVI veka.^[27] Bio je i prijatelj Lodovika Ariosta i ovaj ga je, s mnogo komplimenata, predložio opštini Ređo Emilija 1503. godine u komisiju za izbor profesora grčke i latinske književnosti, čega se Bizanti nije mogao primiti, ali što je smatrao velikom čašću, jer je doista čast i bilo. Pošto je izvesno vreme proveo kao dvoranin na službi humaniste i kneza Alberta Pia, završio je tragično svoje dane, negde pre 1530. godine, obuzet manijom mizantropije, poput Timona Atinjanina. Zbog takve sudbine Džampijetro Valerijano dao je mesta i njemu u poznatom svom delu O nesreći pisaca (De litterarorum infelicitate).

Počeci nove književnosti ovoga područja, koji su pripali humanistima — kao i svuda drugde, uostalom — bili su na latinskom jeziku. Iako ju je vreme veoma proredilo, pri čemu su mnogi njeni tekstovi nestali bez traga, o njoj se može zaključiti da se kretala u uobičajenim smerovima; s jedne strane, bila je svetovna, veoma mnogo prigodna i epistolarna; s druge je strane ostajala religiozna, teološka, edukativna. Ono što je čini književnošću novoga vremena, proističe najčešće iz osećanja njenih tvoraca da rade posao koji je značajan, redak, izabran, i koji donosi glas i slavu kod savremenika, a besmrtnost kod potomaka; i proističe iz njenoga izraza, koji je zasnovan na principima antičke retorike, brušen i izgrađivan strpljivim čitanjem klasika, koji nije vulgaran i svakodnevan, veza uočljivo teži ka onome što se tada zvalo elegancijom jezika.

Uskoro će se ovde pojaviti i renesansna književnost na italijanskom jeziku, ali će se latinizam održavati žilavo i dalje, i književnost humanističke inspiracije trajaće vekovima. Samo je nova književnost na našem jeziku još dugo morala da čeka svoj trenutak. Za razliku od najbližeg suseda, Dubrovnika, gde je umetničke poezije na narodnom jeziku bilo već od prvih decenija XV veka, "slovinske" muze su u Kotoru ćutale uporno i daleko posle toga. Objašnjenje sigurno nije u tome što je Kotor bio u tuđinskoj vlasti i što su njegovu kulturnu fizionomiju određivali mletački uticaji. Jer i Hvar je, na primer, bio u istom položaju, a takođe i Split, Zadar i mnoga druga središta na Primorju, ali tamo tog kašnjenja nije bilo. Možda je tačnije objašnjenje toj pojavi što je Kotor bio ipak manje razvijena sredina i što su u njemu intelektualne snage bile ređe. Njegovo plemstvo, osim toga, posle ratnih nedaća pogodio je teško i gubitak plodnog i bogatog Grblja, i "krajnje siromaštvo" (poverta estrema), kako je zabeležio Bartolomeo Đustinijani 1553. godine, vladalo je u njegovim redovima. Za bavljenje književnošću šireg kruga ljudi, osim usamljenih i izabranih pojedinaca, sigurno nije bilo ni prilika, ni dokolice ni potrebnog spokojstva.

U pravoslavnom delu današnje Crne Gore prilike su, u kulturnom pogledu, bile svakako mnogo teže. Malobrojne crkve i proređeni manastiri, koji su ostali jedina staništa neke pismenosti, bili su lišeni i najosnovnijih knjiga, ako nisu bili pretvoreni u ruševine ili svedeni na najbednije tavorenje. "To umanjenije svetih i bož'st'venih knjig rashištenijem i razdranijem jeziki" i to "veliko razdrušenije i poperenije svetih crkov i umaljenije božstv'nih knjig" prvi je od razloga koje je Podgoričanin Božidar Vuković, "ot Đurić", navodio za svoju odluku da "v zapadnih stranah italskih v slavnom gradje Venecijani" zasnuje štampariju sa srpskim slovima koja bi radila za duhovne potrebe srpske zemlje.

Malo se zna o tom starom štamparu iz naših strana, koji je u tuđem svetu nazivan još i Della Vecchia, što je porodično prezime njegove žene, koje je on uzeo takođe, uz svoje.^[28] Ne zna se kada je i kako napustio svoju Podgoricu, a još manje se zna kakvi su mu početni koraci u novoj sredini. Jedno je sasvim izvesno: bio je imućan i ugledan čovek, i taj imetak, kao i taj ugled, stekao je trgujući. Iz domovine, s kojom nikada nije prekidao najtešnje veze i za kojom nije prestao da oseća neutoljivu čežnju, pribavljao je stare srpske rukopise. Nije isključeno da ih je sam i prepisivao, možda samo za sebe, a možda i sa već tada jasnom i gotovom namerom da njihove tekstove štampa na korist svoga "ot'čstva". Kada je ta odluka u njemu sazrela, po njima je sastavljao "forme" i izlivao slova, rešen od početka da ona moraju biti po izgledu i obliku "ugodna vsakomu pročitajuštomu".

Kao štampar i izdavač Božidar Vuković je delovao u Veneciji pune dve decenije, od 1519, kad se u ovaj posao upustio, do kraja 1539, kada je umro. Ali taj njegov rad nije, iz nekih sada nepoznatih razloga, tekao bez prekida: pošto je 1519. i 1520. štampao Služabnik, dovršen 7. jula 1519, i Psaltir s posledovanjem i časlovcem, čiji je prvi deo bio gotov 7. aprila 1519, a drugi 12. oktobra sledeće godine, Vuković sve do 1536. nije više izdao nijednu srpsku knjigu. Kada je ponovo nastavio sa štampanjem srpskih knjiga, nije se više zaustavljao i u srazmerno kratkom roku izdao ih je još pet: Zbornik i Molitvenik, 1536, Oktoih petoglasnik, 27. jula 1537, Minej (praznični), 19. januara 1538, i Molitvenik-Trebnik, 1539. ili 1540. godine.

Sve knjige koje je Vuković štampao imaju za sadržinu tekstove najuže crkvene literature, prastare, odavno prevedene i dugom tradicijom osveštane. Nema među njima nijednog koje bi bilo iole bliže pravoj književnosti, iako su takva dela ipak stvarana u našim stranama, a njihovi rukopisi morali su takođe stizati do Vukovića. Ali on ih nije štampao, gledajući u preče ciljeve. Štampajući "v tuždej zemlji, v stranah italskih", za svoj narod knjige "dušespasnije" i "mnogonaročitije", Božidar Vuković je isticao da njima želi da bude "hristijanom na polzu". Neumorno je stoga, u njihovim predgovorima i pogovorima, ponavljao konstataciju o oskudici i uništenju srpskih knjiga po manastirima i crkvama, opustošenim od "inovernih". Za te opustošene hramove, "jaže biti k prosvešteniju i svjetlosti svetih crkvih", on je izdavao "vsaka pisanija crkovnaja velicijemi slovesi". Ali je imao u vidu i druge potrebnike: one koji putuju i kojima je udobnije da sobom nose knjige manjeg obima i sitnijim slogom štampane ("i drugije knjigi spisah pom'nšimi slovesi iže v put hodeštim udob nosima bivajut").^[29]

Pored toga "dušepoleznog" i religioznog karaktera, njegovo je preduzeće nesumnjivo imalo i očevidne rodoljubive motive. Njima je Vuković dao takođe nešto mesta u propratnim tekstovima s kojima je svoje knjige otpravljao u svet. Videći — kaže on tako u pogovoru svoga Molitvenika iz 1536. godine — da Germani ("Frugi"), Grci i ostali narodi ("i inije jeziki") sastavljaju "na tipare" (tj. štampaju) "božstv'nija pisanija", zaželeo je jako "i naša srbskaja, i blgarskaja takožde, na tipareh s'staviti".

Svoja izdanja Božidar Vuković nije, razume se, pripremao sam; on je pre svega bio inicijator i tvorac izdavačke politike, a za konkretna štamparska i drvorezačka, dakle umetnička ostvarenja, njegove knjige imaju da zahvale čitavom jednom nizu majstora koji su radili po njegovom "poveleniju". Neki od njih su morali imati izuzetnog udela u tome, čim su stavljali i svoja imena u predgovore ili pogovore. Jedan od njih je "okajanejši i mn'ši v inoceh jer'monah Pahomije ot Crnije Gori ot Reki", koji je sa njim radio 1519. i 1520. godine, štampajući Služabnik i Psaltir s posledovanjem.^[30] Posle se oko Molitvenika iz 1536. i Mineja iz 1538. "trudio... jerođakon Mojsi ot serbskije zemlji otčstvom že ot mjesta naricaemago Budimlja". Najposle su mu Oktoih petoglasnik realizovali "sveštenici Teodosije i Genadije paraeklisari monastira svetago Savi srbskago iže jes v Mileševo otč'stvom že ot mjesta Prijepolja".

Svoje duboko rodoljublje Božidar Vuković bio je namislio da zasvedoči i na jedan sasvim naročit način. Još 1520. godine on je govorio, u pogovoru svoga Molitvenika, a kad mu se smrt sasvim približila isticao je naročito, u predgovoru Mineja iz 1538, da želi da štampariju ("sije tipare") iznese "v svoje ot'čstvo", ne bi li se tamo našao neko da se, posle njega, "potrudi radi božstv'nih crkvah da isplni koliko bude volja božja nedostatčstvo svetih knig".^[31] Da je ta Vukovićeva namera ostvarena, bila bi to druga štamparija na tlu Crne Gore, posle one Đurđa Crnojevića. Koliko je Vuković ozbiljno nosio u sebi ovu misao vidi se najbolje iz prve redakcije njegovog testamenta. U tom testamentu, pisanom 5. februara 1534 (1533. po mletačkom računanju), on je ostavljao "manastirima na jezeru Skadra... sve one knjige rukom pisane i sve kalupe za štampanje, i onu opremu koja se nađe za pomenutu štampu, olovne forme i intaljirane figure (drvoreze) i sve što bude.. ."^[32] Iz nekih svojih razloga, kasnije je tu misao napustio i štampariju je, po njegovoj smrti, zajedno s ostalim dobrima, nasledio njegov sin Vicko Vuković, koji će i sam, na izvestan način, ući u istoriju srpske knjige kao njen izdavač i štampar.^[33]

Lukrativan momenat, koji nije bio sasvim odsutan ni iz motiva Božidara Vukovića, pored motiva religioznih i patriotskih, bio je i naglašeniji i snažniji u delatnosti njegovoga sina Vicka Vukovića. Još veoma mlad, i tek koju godinu po Božidarevoj smrti, on je preuzeo ne samo očevu štampariju nego i njegove izdavačke koncepcije, pa i same tekstove. U prvi mah udružio se s jednim ortakom, Bartolomeom Avgustinovim Da Schio. Oni su se 1546. obratili "prejasnome duždu" pažljivo obrazloženom predstavkom, uveravajući ga da su odlučili "da slede stope pokojnoga Božidara Vukovića i da štampaju srpskim jezikom i slovima Služabnik, Poslanice i Jevanđelja, Psaltir i druge raznovrsne knjige... u raznim oblicima, velike i male ..." Te knjige oni bi, kao što su pisali, štampali "radi sveopšte dobrobiti srpske Nacije i jezika, kao i radi uvećanja hrišćanske vere". Ali su odmah pokazali i da su im na srcu, nimalo manje, i sopstveni interesi. Ističući naročito poslovnu neizvesnost ovakvog preduzeća ("Međutim, imajući u vidu da je takav poduhvat skopčan s nemalim rizikom, kako zbog teškog i prekomernog troška, muke i truda, kojima se izložio pokojni Božidar da bi našao i sastavio slova i ostalo što je za takvu štampu bilo potrebno, tako i zbog teškoća koje dolaze posle, kada se te knjige prodaju, s obzirom na to da su srpsku naciju preplavili i onako razorili nevernici"), hteli su da se unapred obezbede od neželjene konkurencije, pa su za sebe zahtevali — i odmah dobili — isključivu privilegiju s važnošću od 25 godina, po kojoj se niko u tom roku ne bi smeo usuditi "da štampa knjige ma koje vrste na srpskom jeziku, niti da ih štampane prodaje i drži, niti da ih odnosi drugde po zemljama i mestima prejasnoga dužda, niti da pravi prese i alate koji pripadaju takvom štampanju".

Već u toku iste, 1546. godine, Vicko Vuković i Bartolomeo Da Schio preštampali su Psaltir s posledovanjem sa izdanja Božidara Vukovića. Sredinom pak naredne godine izdali su, opet na isti način, i drugu knjigu, koja se naziva Zbornik. Potom je Vuković, da li sam ili i dalje sa svojim ortakom, uz prekide od po nekoliko godina, preštampao Služabnik. (1554), Molitvenik-zbornik (1560) i još jednom Psaltir s posledovanjem. Oko tih knjiga on se nije trudio previše: za njih je preuzeo i slog, i mnoga grafička rešenja, a velikim delom i same predgovore i pogovore iz knjiga svoga pokojnog oca; sa svoje strane dodao je jedino bogate renesansne "ornamentalne okvire strana, koje štamparija Božidara Vukovića nije upotrebljavala".^[34]

Zaštićen privilegijom čiji je rok još trajao, Vicko Vuković bio je u prilici da svoje pravo ustupa drugima, svakako ne bez koristi po sebe, i da im, kako se po svemu vidi, iznajmljuje i svoju štampariju. Tako se nekako mora objasniti okolnost da je Stefan (Marinović) "ot grada Zadra" na Posnom Triodu, koji je štampao u Veneciji 1561, bio dužan da stavi ispod zastavice: "Vicenco de gospodin Božidara Vukove od Starca", Kako je u jednom, danas ponešto komičnom makaronskom jeziku, nazvao Vukovića.^[35] Nije nimalo isključeno da je na isti način i pod istom pogodbom u štampariji Vicka Vukovića štampao 1566. godine svoj Zbornik i Jakov od Kamene Reke. Nešto slično on sam kazuje u pogovoru te svoje knjige: "Izidoh ot Makedonije, otč'stva mojego, i vnidoh v zapadnih stranah... v grad Venecija, i tamo obretoh stari kalapi Božidara voevode u jegova sina Vicenca ot mnogimi vremeni nepisali, i počeh pisati sije male knjige ..."

Osim upadljive komercijalnosti, koju njegov otac Božidar Vuković nije otkrivao u toj meri, Vicko se kao štampar i izdavač srpskih knjiga razlikovao još u nekim daljim momentima. Na njegovim knjigama nisu se isticali više, kao nekad, njihovi štampari i ostali majstori; u jeziku tih knjiga naslućuju se tragovi primorskih dijalekata, što bi upućivalo na misao da su njegovi anonimni saradnici poreklom iz tih sredina; čak i njegovo pravoslavlje nije bilo onako nesumnjivo kao što je to bio slučaj s njegovim ocem. Uostalom, nađeno je da se on 1571. ponudio rimskoj Propagandi za širenje vere da za katolički svet štampa jevanđelja i epistole. Posle te ponude, koja uostalom nije realizovana, Vukoviću se zameće trag, a njegova štamparija, koja je dugo mirovala, prešla je krajem XVI veka u vlasništvo jednog Italijana, Đuzepa Antonija Rampaceta. Pre no što će se ona sasvim rasuti, za nju je "smerni igumen Stefan, jeromonah ot hrama prečistije Bogorodice, otčstvom že ot Paštrović" priredio ("spisao") jedan mali molitvenik (Zbornik), oko koga se "trudio", kao štampar, "grješni i mn'ši v inoceh jeromonah Sava ot monastira Dečana".

Jerolim Zagurović "vlastelin ot grada Kotora" i katolik, poslednji je znatniji izdavač i štampar srpskih knjiga koji je bio sa naše zemlje i od naše krvi; posle njegove smrti, 1572. godine, njegova je štamparija prešla u ruke Bartolomeja Albertija, poznatijeg pod prezimenom Džinami, a zatim su taj posao u potpunosti preuzeli stranci.^[36] Ima neke čudne igre sudbine u istoriji porodice Zagurović i njenog učešća u našoj kulturi. Dok su se rođaci i braća Jerolima Zagurovića koji su ostali u Kotoru, kada su bili pisci, opredeljivali za latinski i italijanski jezik, on je sam, nastanivši se u Mlecima, po ličnom izboru postao štampar i izdavač srpskih knjiga; njegovi sinovi, međutim, već su punokrvni mletački plemići i za rodne krajeve njihovoga oca vezuju ih samo nejasne porodične uspomene.

U najranijem svom izdanju iz 1569. godine - bio je to "Psaltir po grč'skomu jeziku, a po srpskomu pjevc" - Zagurović je u pogovoru dao nešto podataka o sebi i ukazao na neke od svojih osnovnih pobuda. Staru i dugo ponavljanu formulu o siromašenju crkava u božanstvenim knjigama koje su prouzrokovali "Ismailćani" i o svojoj želji "isplniti [njihovo] nedostatčstvo" nije hteo mimoići ni on. Kao svoje "roditelje", a time je sigurno hteo reći: uzore i svetle prethodnike, naznačio je vojvodu Đurđa Crnojevića i "gospodina Božidara". Naročito je podvlačio svoje nadovezivanje na štamparski poduhvat Crnojevića, predstavljajući pri tom svoje stvari, možda i jedino iz prevelike revnosti, čak s ponešto očiglednih netačnosti: "I togo radi pride v venetiski grad i obrete stari tipari ot roditelj jego voevode Đurđa i s'stavi ih v jedine, jako da obnovet se starih pismena i da isplnete svetije crkvi različnimi knjigami." Zagurović je imao sreće, a valjda i umešnosti, da pronađe saradnika, kome, izvan svake sumnje, pripada glavna zasluga što su njegova izdanja ostvarivana s toliko lepote. Mi tog zaslužnog majstora znamo i po imenu, a ne samo po delu; on je pomenut u pogovoru Psaltira kao Jakov "ot predelehs makedonskih, ot mesta Sofija, Krajkov sin". Na ovaj način, a to znači: uglavnom preštampavajući ranije knjige Božidara Vukovića, Zagurović je u kratkom roku, i uz pomoć Jakova iz Sofije, dao i sva dalja svoja izdanja: Trebnik, Služabnik i Oktoih petoglasnik. Kako je ubrzo zatim Zagurović umro, u toku 1572. godine, Jakov iz Sofije doštampao je, upravo iste te godine, zbornik Različnije potrebi, na kome je, kako pretpostavljamo, rad započeo dok je još njegov poslodavac bio živ.

Uprkos velikoj skrbi naših starih štampara, u Veneciji, kao i onih koji su se kratkotrajno javljali na raznim tačkama u samoj zemlji, da za srpske manastire i crkve štampaju što veći broj knjiga, njihova izdanja nisu mogla zadovoljiti sve potrebe. Kao i u drugim srpskim krajevima u ta vremena, na teritoriji današnje Crne Gore obrazovali su se tada, kad god su to prilike dozvoljavale, prepisivački centri u kojima se radilo na ručnom umnožavanju najneophodnijih crkvenih tekstova. Puni srednji vek tu se produžavao kako po izboru knjiga tako i po načinu njihovog nastajanja. Jedno takvo prepisivačko središte bio je "manastir Nikoljac, hram svetago čudotvorca Hristova Nikolae na rijece Limu", u blizini Bijelog Polja.^[37] Tamo je, u vreme "carstvujuštu caru sultan Sulemanu", 19. decembra 1524. godine, "rab Hristov pop Radoslav", po naredbi ("povjeljenijem") Cvetka Vukovića i njegove žene Jele, dovršio prepisivanje jednog Apostola, koji su oni priložili istom hramu "za svoju dušu i za roditelj svojih".^[38] Nedaleko odatle, u manastiru Zastup kraj Brodareva, bio je Drugi skriptorijum, isto tako aktivan u to vreme.^[39] U toku 1537. godine, energični iguman Matej uzeo je inicijativu ne samo da se izgradi i živopiše manastir već i da se tu prepiše ceo niz knjiga, i njegovim "povjeljenijem i trudom i podvigom" dovršeno je za jednu godinu nekoliko mineja. Tako je "smjereni i malomoštni jeromonah Sava" ispisao tada Minej za mesec januar "v mjeste rekomjem Zastupe pri hrame svetago i slavnago čudotvorca arhijereja Hristova Nikoli i prečistije mirotočici";^[40] jeromonah Nikifor "svetu i pohvalnuju knjigu" Minej za decembar^[41], a "grešni pop Nikola", "prezviter Nikola od Nikolapazar", čak dvostruko više, Minej za februar i Minej za juli.^[42] U zapisima koje su stavljali na rukopise po obavljenom poslu, ti su prepisivači s uobičajenom monaškom skromnošću voleli da dodaju molbe čitaocima da im ne uzmu za zlo neveštinu i da im oproste moguće pogreške, "poneže ne pisa duh sveti, n' mutan um i ruka brena i grešna i k vsakomu zlu uhištrenaja". A, s druge strane, radili su nespokojni i često uplašena srca, "v ta ljeta nužna, skrbni i nenavistni ot vseh prihodeštih teh vremeneh". Iste te 1537. godine, i u prilikama istovetnim, "mnogogrešni i smireni jermonah Sava" ispisao je jedan Minej "v manastire glagolemom Svetaja Trojica bliz reke Vrhubrezice", gde se takođe našlo snaga za obrazovanje znatnog prepisivačkog centra. Njegov jednostavni i ovlaš naznačeni prikaz tih nesrećnih prilika nije bez nekih potresnih akcenata: "V ta leta carstvujuštu Ismailtenom caru sultan Sulejmanu i vse carstvo ih beše; i velika nam nužda ot njih beše, ježe imehmo imenija, vse nam v'zimahu, jedni ni prihodešte, a druzi othodešte, i vse ježe s'tecahom, vse v'zimahu".^[43] Nimalo se nisu promenile okolnosti ni kada je "grješni i m'nšij pače vsjeh dijak Jovan" u istom "hrame svetej, i živonačelnej, i nerazdelimej Trojice bliz mjesta Pljevalj" pisao 1545. manastirski tipik (Tipik jerusalimski), a 1546. Četvorojevanđelje ("sij svetij i božstv'nij tetrojev'gel"). I on je, oba puta, zabeležio da je svoj posao obavljao "v velicej nuždi i skrbi", u istorijskom nevremenu, "v dni sultan Sulejmana v ta ljuta i priskrbna vremena".^[44]

U iste te godine, kada su "smireni" i "mnogogrešni" monasi po pravoslavnim manastirima u retkim trenucima predaha od nevolja i strave ispisivali, za najhitnije potrebe, apostole i mineje, jevanđelja, psaltire i ostale crkvene knjige, koristeći davnašnje i tradicijom osveštane predloške, u Kotoru, gde se ipak živelo u neuporedivo drukčijim uslovima i gde se javila nova generacija pisaca, ostvareni su vrhunci renesansne književnosti na ovom području. Sada tu već ima pesnika koji u Italiji štampaju čitave zbirke svojih umetničkih tekstova, na italijanskom ili na latinskom jeziku, a poneki i na oba, i njima izlaze pred čitaoce čitavog ondašnjeg sveta, a ne samo pred one iz svoje male sredine. U tim knjigama oni pokazuju ponekad i začuđujuću brzinu u prihvatanju novih tokova savremene književnosti Italije. Poneki od njih i ne slute pri tome da će izvesne njihove pesme imati osobitu čast da ih prisvoje, prevedu ili podražavaju pesnici koji pripadaju književnostima daleko većim no što je naša.

Najraniji je od tih pesnika Đorđe Bizanti iz Kotora, koji je 1532. godine u Veneciji kod Jakopa Dal Borgo štampao knjigu italijanskih stihova pod naslovom Rime amorose di Georgio Bizantio Catharense. O njemu i o njegovom. životu jedva da znamo ponešto, a i njegova knjiga, koja je iz nekih razloga ostala izuzetno retka, otkrivena je i prikazana prvi put tek pre nešto više od tri decenije.^[45] Po svemu sudeći, ta knjiga je plod njegove najranije mladosti i sva znanja koja je imao kad ju je pisao stekao je u Kotoru; u jednoj pesmi, upućenoj Italiji, on o sebi govori kao o čoveku koji tu zemlju nikada nije video (Nobile Italia, chi mai non ta vide s'attrista...); da li je posle pošao na studije, imaće tek da se utvrdi. Ako se svi biografski podaci koji su o njemu izneti^[46] zaista njega i tiču, on je karijeru počeo u rodnom gradu, gde je 1531. zabeležen kao arbitar-sudija. Posle toga, ne zna se koliko dugo, služio je kao kancelar na Hvaru (cancellarius Lesinae), odakle je marta 1536. bezuspešno konkurisao za mesto kancelara kriminala u Zadru. Kada ga ponovo nalazimo u Kotoru, on izvršava oporuke svojih sugrađana i zastupa ih na sudu (1549) ili se sam spori oko imanja (1550), ali je i član važnih vlasteoskih tela, Velikog vijeća (1552), Vijeća umoljenih (1553) i Maloga vijeća (1558), ili vrši dužnost sudije (1558). Ubrzo je valjda i umro, jer se već. 1565. pominje kao pokojni.

Sva je prilika da je Bizanti bio vrlo viđena figura kotorskog humanističkog kruga. Među svoje bliske prijatelje brojio je onda osobito uglednog, a danas dosta zagonetnog humanistu Ludovika Pontana (Ludovicus Pontenus, Lodovico Pontano), koji je, kako izgleda, bio Kotoranin poreklom, a jedno je vreme i živeo i predavao humanističke nauke u Kotoru^[47]; njegovu je podužu pesmu Bogorodici na latinskom jeziku (Carmen Virgini Matri sacrum) Bizanti štampao na kraju svoje knjige, dodavši joj sa svoje strane latinski pisan uvod (Georgii Bizantii praefatio). Prijatelj je Bizantiju bio i najznačajniji renesansni pesnik iz Kotora Ljudevit Paskvalić, koji mu je posvetio više pesama i njih štampao u svojim knjigama. Jedna je na latinskom jeziku, i u njoj se peva o Kotoru (Ascrivium)^[48], a dve druge su italijanski pisani soneti, vrlo laskavi za Bizantija čak i za ona vremena opšteg i često vrlo preteranog hvaljenja među pesnicima.^[48] U prvom Paskvalić uznosi mudrost i vrline "učenog Bizantija" (dotto Bizantio), koje su, po njemu, na takvom glasu i toliko slavne da to "večitom čašću krasi naše obale", a u drugom, za Bizantijevu poeziju, za koju ne krije da je i njemu bila uzor, veli da je nastala u vrtovima u kojima je Petrarka (il gran Tosco) brao naramke cveća i gde su vence svijali Sanacaro i Bembo.

U tom Paskvalićevom prijateljskom oduševljenju za Bizantijevu poeziju ostaje dobro pogođeno jedino njeno literarno ambijentiranje: Bizanti je doista punokrvni naš petrarkista. Čitav njegov kanconijer, doduše ne baš prevelik (od dvadeset četiri njegova lista, poslednji su čak ustupljeni Pontanovoj pesmi), proistekao je iz te škole, emocionalno i misaono, stilski i u pogledu forme. Poput svojih uzora, i idući svesno njihovim tragom, Bizanti peva pretežno o ljubavi; ali uz to, kao i oni, piše i stihove s političkom i religioznom inspiracijom. Svojim pesmama on takođe daje oblik soneta, kancona i madrigala, a u stilu upadljivo teži da bude istančan, uglađen i otmen. On izbegava narodske forme i vulgarni stil improvizatora i dvorskih pesnika s kraja XV veka, naročito onih iz takozvane napuljske škole, kojima je Pijetro Bembo objavio rat svojim reformama poezije i jezika, nastojeći da se tematski, u doživljaju ljubavi i izrazom, vrati nepomućenom i jedinom izvoru, koji je za njega Petrarka. Istoričari književnosti već su uočili i istakli brzinu Bizantijevog književnog refleksa: Bembo je svoj kanconijer, kojim je praktično otpočeo svoju reformu, objavio 1530, a samo dve godine kasnije dobio je u Bizantiju jednoga od najranijih svojih sledbenika. Ova Bizantijeva ažurnost možda ima i više nego jedno objašnjenje, ali najvažnije je svakako u tome što su Mleci bili središte bembizma, i što je naš Kotoranin, kao podanik "prejasne Republike", u njenoj književnosti tražio modele i učitelje u poeziji.

Kao ljubavni pesnik, Bizanti slavi nadzemaljsku i anđeosku lepotu gospe u koju je zaljubljen i govori o pojedinim trenucima svoga uzdisanja za nju, trudeći se vidno pri tome da mu i lik te gospe i svi opevani momenti ljubavi i patnji koje trpi, voleći je dugo bez uzvraćaja, ponesu što manje otisaka ličnog, konkretnog i stvarnog, a da se što više približe sferama uzvišenog petrarkističkog ideala i ponove, ako baš ne sve, a ono mnoge etape dobro znanog ljubavnog romana. U pesmi upravljenoj Italiji on jadikuje zbog rasapa te zemlje i međusobne nesloge njenih državica i iznosi svoju strepnju da to sve ne iskoriste Turci (la furia del Dracone). Najiskreniji je Bizanti bio, i najimpresivnije je stihove ispisao, obraćajući se na završetku svoga kanconijera Isusu i Bogorodici, bolno svestan kratkotrajnosti života i efemernosti ljudskih nada. Nije teško, čitajući Bizantijev kanconijer, zapaziti mestimične neuglađenosti njegovog izraza i rapavosti u njegovom rimovanju; isto tako, a to je pretežnije od njegovih formalnih nesavršenstava, očito je da on nije dao poeziju visokog reda i da kao pesnik ostaje u krugu osrednjih epigona Pijetra Bemba.

I obimnije je delo za sobom ostavio i kao umetnik je do većeg dometa došao Ludovik Paskvalić (Lodovico Pasquale), koji je neosporno najbolji renesansni pesnik Kotora i jedan od najznatnijih naših pesnika na italijanskom i latinskom jeziku u čitavom XVI veku. Za kratkog i dosta nemirnog svog života (pretpostavlja se da je rođen oko 1500, a izvesno je da je umro 1551. godine) u kome mu je malo pravog vremena preostajalo za bavljenje pesništvom i za humanističke studije^[50], taj kotorski patricije dovršio je dva zbornika poezije, jedan na Petrarkinom, drugi na Vergilijevom jeziku. Ali osim njih su se po raznim rukopisima našle, i još uvek se nalaze, čitave pregršti pesama koje ne pripadaju ni jednome od tih zbornika.^[51] Malo šta o njegovom životu znamo što nije on sam o sebi rekao u pesmama. Još pre dvadeset pete svoje godine, kad se vraćao odnekud iz sveta — misli se da je dolazio sa studija u Padovi — pao je u ruke afričkih gusara, i sve vreme dok nije bio otkupljen proveo je kao njihov zarobljenik, u okovima, a često i pod šibama. U toku 1537—1538. godine služio je na Kritu, svakako kao oficir u mletačkoj posadi koja je užurbano pripremala odbranu ostrva od očekivanog turskog napada, do koga ipak nije došlo; tamo je umesto uspomena iz drevne i slavne prošlosti, u koju je bio zaljubljen, zatekao sasvim druge prilike i surovu ratnu stvarnost. Iz činjenice da ga i posle njegovog odlaska sa Krita kotorski službeni spisi pominju sasvim retko — 1539. kao zastupnika u nekoj parnici, a 1547. kao gradskog advokata — smelo bi se zaključiti da je nemalo odsustvovao iz rodnoga grada.

Od dve Paskvalićeve knjige najpre je, i u stvari za njegovoga života jedina, ugledala sveta ona na italijanskom jeziku, štampana 1549. u Veneciji pod naslovom Rime volgari di m. Lodovico Paschale da Catharo Dalmatino non più date in luce.^[52] Sudeći po posveti zadarskoj vladici Marći Grizogono (Martia Chrisogona), reklo bi se da toj lepoj i umnoj renesansnoj dami treba zahvaliti što je do izdanja Paskvalićeve knjige uopšte došlo. Pesnikova posveta, osim njegovog beskrajnog divljenja za vrline, razboritost suda i otmenost izuzetne gospođe iz Zadra, koja se izgleda i sama bavila književnošću, svedoči i o njegovoj skromnosti, verovatno afektiranoj, ali može biti i istinskoj, u gledanju na sebe i na poeziju koju je dotle pisao. On govori o vlastitoj neuglađenosti (la rozzezza mia) i o prostim i neoplemenjenim svojim stihovima (rime basse et ancolte), ali isto tako i o maloj i uskoj sredini, koja nije ni davala mogućnosti svojim pesnicima da se šire razmahnu i da više uzlete. "Mnogo mi je stalo da vas zamolim da se udostojite da mi verujete, i to meni više no drugima, da ćete od mene dobiti jedino jalove i neprivlačne plodove, slične mestu u kome su proizvedeni, u krajnjem kutu Dalmacije, između vrletnih planina i lišenom svih susreta i uglađenog opštenja."

Paskvalićeva knjiga stihova na italijanskom jeziku (Rime volgari) deli se u dva nejednaka odseka: u prvome, i više nego dvostruko većem, dolaze ljubavne pesme, a drugome (koji ima i poseban naslov: Rime diverse) sadržinu čini politička i prigodna poezija. I pesme naknadno nađene u rukopisima u punoj su tematskoj srodnosti s pesmama njegove štampane knjige, pa ako nisu posle nje nastale, sada se ne vide razlozi zašto su iz nje izostale. U formalnom pogledu, Paskvalić najradije bira oblik soneta, dok su mu daleko ređe druge forme, kancone i madrigali; samo po jednom odlučio se za "kapitul" i pesmu u oktavama.

U svojoj erotskoj poeziji Paskvalić opeva pojedine fragmente ljubavnog romana koji je imao s nekom sugrađankom plemenita roda, čije je pravo ime prećutao, oslovljavajući je neodređeno: "gospođo" (madonna), "otmena gospo" (donna gentil) i "o lepa gospo moja" (o bella donna mia), i čije je individualne odlike, fizičke i duhovne, prikrio uobičajenim crtama konvencionalnog ideala: "dražesno lice" (leggiadro viso), "plave pletenice" (bionde trecce), "lepe oči" (begli occhi), "bele ruke" (bianche man), "mramorne grudi" (marmoreo petto), "veseli pogledi" (lieti sguardi), "fini osmeh" (delicato riso). Ta izuzetna dama, razume se, lepša je od svih koje su ikada bile ili Jesu na svetu (la donina mia ch'i più d'ogn'altra bella, una bellezza sovra l'altre rara), i koju ne krasi samo lepota nego i časnost (bellezza et honesta) i anđeosko poreklo, hladna je (donna di freddo giaccio armata il core) i okrutna (crudele) prema pesniku, i stoga njegov život nije drugo do robovanje (servitute) i neprekidna patnja, jadikovanje i plač (affanno, guai, gran dolor, crudel tormento, diure pene, crudel destino, dura sorte); i mada je pesnika u jednom času ponela varljiva nada da mu se na četvorogodišnje služenje uzvraća milošću, krajnji ishod bio je neminovan: ta po svemu izuzetna dama surovo ga je ostavila i on je jedinu utehu našao u saznanju da je ljubav samo grešna bludnja i da je pravi spas čovekov u Bogu i u ljubavi nebeskoj. Trebalo bi da verujemo pesniku da je sve bilo tako, da je njegov ljubavni martirijum trajao toliko dugo i da je okončan pre dvadeset pete njegove godine; ali odveć dobro znamo da su njegove "rime" verno sledile jednu verziju ljubavne istorije kojoj je Petrarka dao primer, a koju su Bembo i njegovi sledbenici sveli potom na hladni obrazac, na strogi propis i na neizbežnu obavezu. Uostalom, i od samoga Paskvalića dobili smo, na jednom mestu, priznanje da je u priči o svojoj ljubavi, gonjen Apolonovim žarom, mnogo izmišljenoga dodavao stvarnom.

Sve je to, međutim, Paskvalić radio vrlo vešto i okretno, rukom koja pokazuje lakoću, ali iza koje stoje uporne vežbe i dugotrajna bdenja nad tekstovima suvremene italijanske poezije. Iako je govorio o svom "neuglađenom i niskom stilu" i o rimama "prostim i lišenim prijatnosti", njegov kanconijer bez sumnje ide u red boljih koji su se u "činkvečentu" pojavili na italijanskom jeziku.^[53] Pojedine njegove pesme ostvarene su s mnogo duha, dosetljivosti i gracije i još uvek, ako se samo priviknemo na uslovnosti koje je nametnula ondašnja poetika, mogu da se čitaju sa zadovoljstvom. Utoliko se više uživanja u njima moglo naći nekada. Jedan od davnašnjih Paskvalićevih čitalaca, koji je ostavio i vidljive tragove svoga divljenja, bio je engleski pesnik Tomas Lodž (Thomas Lodge, oko 1558—1625). Tri Paskvalićeva soneta, među kojima je bio i jedan od doista najlepših (Morte non i quel ehe morir s'appella), on je jednostavno prepevao na engleski jezik i ne pomislivši da bi trebalo da im naznači poreklo, kao što to u onom stoleću ni drugi nisu činili u sličnim stvarima; međutim, kada je u svoj pastoralni roman A Margarite of America uvrstio i prepev novog soneta kotorskog pesnika zabeležio je, toga puta, da on pripada Paskvaliću, za koga je rekao da je izvrstan pesnik (ehcellent poet), ali italijanski (of Italy).⁵⁴

Italijan naš Kotoranin nije bio nikako, a nije se Italijanom nikada ni osećao, iako je u drugom delu istog ovog zbornika poezije (Rime diverse) upućivao oduševljene stihove i Italiji, i Veneciji, i pojedinim istaknutim Italijanima. Za Paskvalića je Italija, kao i za ostale humaniste uostalom, bila "čuvena zemlja" (famiosa terra), koja se proslavila i ratnicima i velikanima duha, ali je za sebe znao da je stranac u odnosu na nju, i kada se odlučio da joj prvi put krene u pohode "iz dalekog kraja" ne bi li i svojim očima video ono o čemu je "već čitao u starim spisima", molio je da ga gostoljubivo primi. Veneciju je uznosio kao "slavni", "blaženi", "sveti i božanski grad", "koji svojom slavom zasenjuje svaki drugi" (alma Citta beata, Citta sacra et divina, ch'ogni Cittŕ con la tua gloria, adombri), kao zemlju pravde i kao "novu svetlost" odakle se i "naše doba, koje je dugo bilo surovo i divlje, zapalilo novom čašću i iznova prihvatilo lepe običaje i način života koji je svet imao kada je tu Saturn boravio". A Italijani kojima je pisao pohvalne pesme imali su krupne zasluge za opšte stvari ili za Paskvalićev Kotor ili su pesnika lično zadužili svojom zaštitom ili prijateljstvom, i svi su, gotovo bez izuzetka, bili Mlečani. Neki su od njih stajali na čelu savezničkih snaga u borbi protiv Turaka, kao zapovednik papske flote Marko Grimani, neki su hrabro i smišljeno organizovali odbranu Kotora u trenucima opšte pometnje i strašnog iščekivanja turske navale 1539. godine, kao nećak znamenitog pesnika Džanmateo Bembo, Lorenco Venijer i Vinčenco Baroci^[55], a neki su bili mletački funkcioneri u Kotoru ili u Dalmaciji u ta teška i opasna vremena.

Prigodnu Paskvalićevu poeziju, koja je kao po pravilu pohvalna, nadahnuli su u ovoj knjizi i pojedini naši ljudi, u najvećem broju oni iz Kotora, ali i iz drugih gradova Primorja, pre svega iz Dubrovnika i sa Hvara. Za neke od njih, kao što su Đorđe Bizanti, Hanibal Lucić ili Kamilo Besali, znalo se i inače da su se bavili poezijom i humanističkim studijama, ali za mnoge druge to doznajemo jedino iz Paskvalićevih pohvala. Takav je naročito slučaj s nekim pesnikovim sugrađanima, među kojima su Vicko Buća, kome je Paskvalić posvetio četiri soneta oduševljeno slaveći u njima "plemenitu Muzu" i "besmrtni i sveti stil" ovoga sada potpuno nepoznatog pesnika^[56], Frančesketo Buća, u čijim je "pročišćenim i uglađenim rimama" nalazio "zvuk; prijatan, ljubak i drag"^[57], ili Kamilo Drago, koga je pozivao da sledi stope svog velikog oca.^[58] Posebno je ostao nejasan, iz čitavog kotorskog kruga humanista i pesnika, lik Lodovika Pontana, kome je izuzetno mesto davao još Đorđe Bizanti, a čiju je preranu smrt Paskvalić oplakao čak sa pet soneta. Ako u tim sonetima nije dokraja sve izmišljeno, tog jedinstvenog pesnika, koga Paskvalić više puta intimno naziva svojim (il mio Poatan), nisu odlikovali samo vrlina (virtů), beskrajna dobrota (bonta infinita), učenost (dotto Pontan) i mudrost u govoru (il saggio suo parlar) nego je on svojim hvaljenim perom i neprolaznim spisima stekao večiti glas (fama eterna) i istinsku slavu (vera gloria). Pesniku se stoga čini da se nikada dotle nije pojavio, niti da će se igde više pojaviti takav duh i tako značajan pisac:

Dite se mai sali là sù fra voi
spirto più chiaro, e di più gloria degno
in fra gli antichi, e fra i moderni eroi.
Perché quà giù si vedie à più di un segno
che mai non. fu, nè mai sarà fra noi
un più felice e più divin ingegno.

("Recite da li se ikada gore k vama uzneo duh koji bi, i među starim i među modernim herojima, bio sjajniji i dostojniji slave, jer ovde se dole po više nego jednome znaku vidi da među nama nikada nije bilo, niti će biti, duha srećnijeg i više božanskog.")

Paskvalićeva latinska poezija (Carmina) ugledala je sveta u posebnoj knjizi štampanoj u Veneciji 1551. godine, nekoliko meseci posle pesnikove smrti.^[59] Oko njenog izdavanja pobrinuo se Paskvalićev drug iz mladosti, poznati, a veoma raznovrsni i plodni mletački pisac Lodoviko Dolče, koji je na nekoliko strana pri kraju dodao još tri pesme četvorice zajedničkih prijatelja, viđenijih pesnika onih dana. Na pedeset šest listova te nevelike knjige, podeljene u četiri odeljka ("libri"), tu je štampano dvadeset i osam Paskvalićevih "elegija", kako su nazvane pesme u elegijskim distisima, i šest "silva", kako su, terminom preuzetim iz Stacija, naznačene pesme u čistim heksametrima. Taj skup predstavlja samo izbor iz Paskvalićeve poezije na latinskom jeziku, jer su izvan njega, u jednom starom rukopisu kotorske porodice Vraćen, docnije nađeni još jedna silva, tri elegije i trideset dva epigrama koji nisu štampani.^[60] Da li izbor potiče od samoga pesnika ili ga je, radeći na ovom izdanju, načinio Lodoviko Dolče, za sada ostaje pitanje bez odgovora.

Latinska Paskvalićeva muza, kao što je to lako mogao ustanoviti još Đuro Kerbler, verno sledi tragove muze Vergilijeve i Tibulove, uglavnom.^[61] Po dikciji i stilu, po preplitanju mitologije i svakovrsnih drugih reminiscencija s onim što pisac ima da kaže sa svoje strane, po sećanjima na pročitano i po neposrednim preuzimanjima iz njega, vidi se s koliko je pažnje i strasti Paskvalić izučavao poetske tekstove antičke i s koliko je ozbiljnih humanističkih priprema ušao u brojnu porodicu latinskih pesnika epohe. Pesme su mu ljubavne, autobiografske, političke i prigodne; tematski, tako izgleda i poezija svakog drugog ondašnjeg humaniste. Latinska erotika kotorskog pesnika ostavlja utisak stvarnijeg i iskrenijeg doživljaja ljubavi od onoga koji se da osetiti iz čitanja njegovih italijanskih "rima". Sa svojom Silvijom, kako on sada naziva voljenu ženu svoje poezije, a možda i svoga života, pesnik provodi blažene trenutke u zagrljajima i poljupcima; i na pamet mu ne pada da se petrarkistički prenemaže i da proliva izmišljene suze.^[62] Svestan, kao i svi drugi, da se dani koji prođu nikada ne vraćaju, on poziva Silviju da što više životnih slasti ispiju za vremena^[63], noći provodi grleći vatreno u svom krilu "dragu ljubavnicu" i preklinje mesec da ne izlazi nikada da bi on mirno "mogao uživati u večnoj ljubavi"^[64], ushićen je kada svoju dragu iznenadno zatekne na kupanju u Gurdiću; a u neskriveno senzualnoj pesmi posvećenoj ogrlici na njenim grudima, čiji je motiv začudo ponovio u jednom italijanskom sonetu, on bi želeo, kada bi to bilo mogućno, da se pretvori u taj deo Silvijinog nakita da bi se tako našao na mestima gde se ovaj nalazi.^[65] Paskvalićeve pesme autobiografskog karaktera oživljuju uspomene iz rane mladosti, kada je pesnik, bez sumnje dok je još bio student u Padovi, učestvovao u bučnim i razuzdanim svetkovinama Martinalija; ili predstavljaju sećanja na tegobne trenutke proživljene u ropskim lancima u Severnoj Africi, podstaknuta dvadeset petim rođendanom provedenim u rodnom gradu i u slobodi; ili opevaju rastanke s prijateljima pred odlazak na Krit, u nove neizvesnosti, ali sada izabrane po ličnoj odluci^[66]; ili su poslanice koje najbližima od njih, Marijanu Bizantiju i Eugenu Bući, šalje otuda i u kojima slika prilike i život na ostrvu u očekivanju turskih nasrtaja; ili su, najzad, oproštaj sa nekada slavnim Kritom pred povratak u Kotor. U političkim svojim pesmama Paskvalić, poput Marka Marulića pre njega, upućuje vatrene vapaje francuskom kralju i ostalim nesložnim hrišćanskim vladarima, moleći ih da zaborave svoje razmirice i da se udruženi okrenu protiv zajedničkog neprijatelja, ne bi li tako doneli žuđenu slobodu porobljenom "ilirskom" narodu i preoteli Hristov grob iz ruku nevernika (Sylva ad Galliae regem reliquosque principes christianos contra Turcas exhortatio).

Kada je, jedno vreme, izgledalo da je takav savez, ostvaren istina tek delimično, počeo da daje željene plodove, Paskvalić hvali svaki njegov uspeh (In foedus ictum inter principes christianos), ma kako on inače bio po sebi neznatan, i glorifikuje savezničke zapovednike, Marka Grimanija i Vinčenca Kapela, koji su komandovali papskim, odnosno mletačkim brodovljem. Prigodna poezija, koja je zauzela nesrazmerno veliki deo celokupnog humanističkog stihotvorstva, i koja je danas zanimljiva ponajviše u biografskom pogledu, uprkos tome što je često patila od neizlečivog odsustva iskrenosti, prati neke momente Paskvalićevog života ili života njegovih prijatelja. U dve elegije upućene Ad Joannem Bonnam, kotorskom patriciju i pesniku, a svom savremeniku i prijatelju, odgovara na "veoma prijatne pesme" (dulcissima carmina), koje mu je ovaj slao, tešeći ga u ljubavnim jadima i pripisujući mnogo šta u tim jadima, reklo bi se s pravom, ludostima mladosti i uobičajenim pesničkim preterivanjima, koja ni sam Paskvalić ne poriče.^[67] Kamilu Dragu obratio se u bolesti, a Hvaraninu Jeronimu Brtučeviću, humanisti i pesniku zvanom Atticus, pokušao je da stihovima ublaži bol zbog smrti voljene supruge (consolatio in morte coniugis). U posebnoj "silvi", koja ima dijaloški oblik, što je čest Paskvalićev postupak u toj vrsti pesama, i koji je zamišljen kao razgovor dvojice pastira, razume se fiktivnih, jer je jedan od njih (Argantus) sam pesnik, oplakuje se iznenadna, i za kotorskog humanistu doista vrlo bolna, smrt Lodovika Pontana. Dubrovčanin Kliment Ranjina, dominikanac svetoga života i izuzetne učenosti, podstiče se da svetu učini dostupnim svoje spise "koji obleću po našim obalama, a vredni su isto tako da oblete oba pola", pa bi tako i "Italska zemlja" mogla da čuje "ilirske glasove" (Illyricos sonos)^[68], a upravo štampano delo Kotoranina, i dominikanca takođe, Dominika Buće preporučuje se posebnim "enkomijumom". Poneki od suvremenih Kotorana možda su bili pesnici jedino u Paskvalićevim nadama ili ih je on kao takve video u svom prijateljskom osećanju: nigde se inače ne mogu naći stihovi od tako hvaljenog Paskvalićevog Marijana Bizantija, i niko više ne bi mogao da kaže koji je to pesnik koga Paskvalić zove očigledno izmišljenim imenom Marius Brutus. Razume se, svi kotorski stihotvorci nisu bili rođeni pesnici, a nisu svi spadali ni u krug Paskvalićevih prijatelja, pa se on jednome od njih, doduše bezimenom, narugao pesmom Ad poetam barbarum^[69], nokazujući time ne samo svoje spretno kretanje i u oblasti satire već možda i činjenicu da je njegovu poeziju sustizao i po koji nepovoljni odjek među čitaocima i pesnicima ondašnjeg Kotora.^[70]

Uz svoja sjajna pesnička svojstva, o kojima svedoče dve njegove knjige, kao i stihovi nađeni kasnije po rukopisima, Ljudevit Paskvalić je pokazao da ima još jedno, koje nije bilo nižega reda, ali od koga nije ostalo toliko tragova. On je bio izvrstan epistolograf i njegovo dopisivanje s prijateljima, vođeno po ondašnjem običaju naših ljudi sa Primorja na italijanskom jeziku, sad bi predstavljalo, da je samo sačuvano, ne samo važan izvor za našu kulturnu i društvenu istoriju već bi značilo sigurno i pravo književno štivo. Možda je najbolja potvrda u tom smislu Paskvalićevo pismo prijatelju Tripu Drago u Mletke poslato iz Kotora 3. septembra 1539. Nastalo prema rečima starog istoričara Boke Kotorske Srećka Vulovića u "strašnom, možda najpogibeljnijem času u kome se nalazio naš grad od kada je sazidan posle propasti starog Askrivija"^[71], ono sa malo reči, ali dobro sročenih i elegantno dovedenih u vezu, daje i atmosferu opsednutog grada, i neizvesnost iščekivanja onog što dolazi, i duh otpora koji neumorno podstiče i održava izuzetni Džambatista Bembo, rektor i providur po funkciji, i autentični junak po držanju.

Posle Đorđa Bizantija i Ludovika Paskvalića renesansna književnost u Kotoru imala je svog trećeg znatnijeg predstavnika u pesniku koji još uvek nije besprekorno identifikovan, jer je različito nazivan u prošlosti i jer ga još uvek svi ne zovu istovetno. Sam se obično potpisivao, i savremenici su ga najčešće zvali Ivan Bona (Joannes Bana, Giovanni de Bona). Tako je, kao autor, naznačen, uz dodatak da je iz Kotora (da Cattaro), pod jednim italijanskim sonetom i jednim epigramom na latinskom jeziku, štampanim u Veneciji 1555. godine, dakle još za njegovoga života, u knjizi Il tempio alla divina Donna Giovanna di Aragona, u kojoj su uglednoj dami imaginarni hram od svojih stihova podigli "najplemenitiji duhovi u svim glavnim jezicima sveta".^[72] Na isti način oslovljavao ga je i prijatelj Ludovik Paskvalić upućujući mu latinski pisane poslanice, od kojih su dve ušle u posthumno objavljenu Paskvalićevu knjigu.^[73] Ali je nedoumicu oko njegovog imena koja još nije okončana izazvao nehotice italijanski dominikanac Serafino Raci (Razzi), koji je neko vreme boravio u Kotoru kao propovednik, a potom je, u dodatku svog dela Istorija Dubrovnika (La storia di Raugia), štampanom 1598. u italijanskom gradu Luka, prvi put objavio spev ovoga pesnika pod naslovom Opis kotorskog zaliva i grada (Descriptio sinus et urbis Ascriviensis). Tom prilikom on je autora nazvao Ivanom Bona de Boliris (Joannes Bona de Boliris).^[74] Od tada pojedini književni istoričari, i oni predstavljaju većinu, uzimaju da je ovaj pesnik izdanak nekada moćne i veoma brojne patricijske porodice Bolica iz Kotora, koja je u pojedinim svojim ograncima nazvana još Bivoličić, Kokoljić i Grbičić, i da mu je, prema tome, pravo ime Ivan Bolica^[75]; u tom je smislu nedavno čak i dodatak de Boliris koji dolazi kod Racija shvaćen kao pisarska, odnosno štamparska pogreška, umesto de Bolizis, kako bi trebalo da stoji.^[76] Suprotno je od toga, i za sada usamljeno, mišljenje po kome taj pesnik može biti jedino Ivan Bona Boliris, s obzirom na okolnost da "u kotorskim izvorima nema nikakvog traga da je pesnik Boliris iz kotorske porodice Bolica, kao što se mislilo".^[77]

Biografski podaci koji su do sada pribrani o tom Ivanu Boni Bolirisu fragmentarni su i suvi, no ipak dovoljni da ga prikažu kao jednu od najuticajnijih ličnosti u životu Kotora pedesetih i šezdesetih godina XVI veka.^[78] Kao njegov deda, Ivan Bona (Joannes de Bona) i kao njegov otac Nikola, bio je kotorski plemić (nobilis Cathari), sa svim atributima i svim pravima koja uz to idu. U toku svoje službene karijere, a sve drugo nam je o njemu ostalo nepoznato, pet puta se nalazio na dužnosti jednoga od trojice gradskih sudija (1552, 1556, 1561, 1564. i 1567), koji zajedno s mletačkim providurom odlučuju o veoma bitnim stvarima u upravi Kotora. Naporedo sa tim, 1553. i 1557. godine zabeležen je i kao član Maloga vijeća i gradski advokat, a uz to još, u februaru 1553. i u decembru 1557, i kao član plemićkih delegacija koje su upućivane u Veneciju. Po arhivskim spisima vidi se da 1573. nije više bio živ, iz čega se zaključuje da ga je smrt snašla svakako još prethodne godine, kada je u Kotoru besnela epidemija kuge.

I pesnički rad Ivana Bone Bolirisa i njegov život, poznati su nam tek jednim delom, za koji čak ne možemo reći ni da li je pretežniji. Osim italijanskog soneta i latinskog epigrama za Ivanu Aragonsku, koji su istina vešto i dosetljivo smišljeni i čije je samo štampanje ne baš beznačajna čast ukazana kotorskom pesniku, ali koji u književnom pogledu ne vrede mnogo, njega kao umetnika predstavlja još jedino pomenuti Opis zaliva i grada Kotora, ispevan na latinskom jeziku u trista trideset i jednom heksametru, i do sada štampan u više mahova, a nedavno i u izabranim odlomcima preveden na naš jezik.^[79] Osim tih dela, koja su sačuvana, pominju se još neka, koja su sada izgubljena. Među njima su bile latinske poslanice u stihovima koje je izmenjivao sa savremenikom Ludovikom Paskvalićem, ali za koje je neizvesno ostalo čak i koliko ih je bilo na broju^[80], a postoji i vest da je na italijanskom jeziku bio izradio nekakav životopis kotorske blaženice Ozane, takođe nestao u međuvremenu, iako je u ondašnjoj literaturi bio korišćen.^[81] Sva ta dela, kojih je moglo biti i više no što sada slutimo, pravila su sigurno nemali utisak na savremenike, kad ga je Ljudevit Paskvalić, doduše na uobičajen svoj način koji se ne kloni preterivanja, nazvao "zvezdom domovine" (Bonna, jubar Patriae).

Naročite su pohvale pratile delo Opis zaliva i grada Kotora od ovoga pesnika. Prvi njegov izdavač Serafino Raci izrekao je i prvi sud o njemu; za Racija je ono "lep i učeni opis grada Kotora". Kasnije je drugi jedan Italijan, Frančesko Marija Apendini, koji je prvi u posebnoj knjizi prikazao istoriju književnosti Kotora, Ivana Bonu nazvao "veoma uglađenim pesnikom" a za njegov "lepi opis Kotora" držao je da pokazuje "njegov veliki pesnički duh i vrhunsku obrazovanost u latinskoj književnosti". I u nama bliže vreme ovo delo je dobijalo visoke ocene: Milivoj Šrepel, koji je o kotorskom pesniku dao još uvek neprevaziđenu studiju, smatrao je da je to ,krasna pjesma o Boki Kotorskoj". Najtačnije je ipak njenu pravu vrednost ocenio jedan pesnik; bio je to Frano Alfirević, koji je pre četiri decenije pisao: "To nije neka duboka pjesma, u njoj ima malo prave poezije, ali ona ima slikovitost koju je nadahnulo to iščezlo vrijeme, njen oblik je elegantan, poneki stih ima zanosa, poneka slika ima svježine."^[82]

Ivan Bona Boliris posvetio je Opis zaliva i grada Kotora kotorskom patriciju, a možda doista i svom ujaku, Iliji Zaguroviću, koga je uznosio kao pesnika i izabranika Apolona i muza, i predstavljao kao nekakvog svog vođu na ovom zamišljenom putu. O poeziji toga Zagurovića, osim na tom mestu, nema drugde nikakvog traga, pa će najverovatnije biti da je on u stvari bio samo bogat i ugledan vlastelin, a da se njegovo eventualno bavljenje pesništvom zaustavilo na interesovanju ljubitelja, kao i kod mnogih drugih obrazovanih Kotorana, koje su njihovi savremenici, galantni na renesansni način, ubrajali stoga u pesnike.^[83] Okolnost da je njemu ovaj spev posvećen nije, međutim, sasvim bez koristi; ona nam pomaže da približno odredimo doba nastanka tog dela. Arhivski dokumenti kazuju da je Ilija Zagurović svoj literarno pisani testament okončao 21. avgusta 1557 (u njemu je priličan deo svog nemalog imetka ostavio upravo našem pesniku) i da je on već poslednjih dana septembra iste godine pomenut kao pokojnik. Prema tome je van spora da je Ivan Bona Boliris svoj spev pisao pre tog vremena.

Pre nego što će se otisnuti u opisivanje Boke Kotorske, koju po staroj tradiciji naziva "renesansnim zalivom", ali smatra taj zaliv, ne bez ponosa, lepšim od svih drugih (pulcherrimus omnes), Bona Boliris poziva, u prvim stihovima, "ilirske muze" (Illyrides Musae) da mu u tom poduhvatu budu od pomoći. Njihovo stanište on zamišlja u nekom od mnogih prekrasnih predela svoje Boke, a nije, možda, daleko ni od iskušenja da ga smesti u sam Gurdić, miljenik nimfi (Gurdus, amor Nympharum). Upravo tako je tada postupao i Dubrovčanin Marin Držić: on ni za trenutak nije sumnjao da bi te iste "ilirske muze" mogle boraviti drugde do u njegovoj idilskoj Rijeci ili, kako su je Dubrovčani zvali takođe, u Ombli. Bio je to, za ona vremena, sasvim prirodan, lokalni patriotizam, kome nisu bili kadri izbeći ni ostali humanisti.

U opisivanju bokokotorskog zaliva Bona Boliris sledi liniju puta koja ga vodi od Herceg-Novoga i Bijele pored drevnoga Risna, ostrvaca Gospe od Škrpjela i Svetoga Đorđa, zatim uz grad pomoraca Perast, uz Ljutu i Dobrotu, do Kotora, koji mu je konačni cilj i glavni predmet pesničkog interesovanja. Sva ta mesta koja se nude putnikovom pogledu, i uvale na koje se pri tom nailazi i planine koje ih nadvisuju ili okružuju, on slika gotovo žurno, malobrojnim i ovlašnim potezima, i uz tek poneku dopunsku pojedinost. Da mu kazivanje ne bi ličilo na puko i suvo nabrajanje, on u tom odeljku svoga speva pokušava da ga oživi mestimičnim sećanjima na događaje vezane za pojedina mesta, kao kad, za Herceg-Novi, pripoveda o ljutim bojevima vođenim oko njega od njegovog osnivanja, a naročito o onima iz 1539. godine, kada je grad postao plen čuvenog, a za hrišćane zloglasnog gusara Barbarose^[84], ili poznatim momentima iz davne prošlosti, istorijske i legendarne, kao kad, za Risan, podseća na tragičnu sudbinu kraljice Teute, ili letimičnim nagoveštajima prirodnih lepota i pesničkim slikama, kao kad, za Gospu od Škrpjela i ostrvo Svetoga Đorđa, nađe srećno upoređenje sa golubovima.

Veću polovinu dela Bona Boliris odvojio je za sam Kotor, svedočeći i tom nesrazmerom o ljubavi koja ga za njega vezuje i o ponosu koji ga nad njim obuzima. Ali ima i naročitih mesta u spevu koja su s te strane izuzetno karakteristična. Jedno je, na primer, kad govori o staroj slobodi, "čiji tragovi još stoje", i kada ističe da se Kotor nije podložio nijednom tiraninu i nikada nije "podnosio tvrdo ropstvo", a da je sadašnji svoj položaj u okrilju mletačkog lava izabrao po sopstvenoj volji, a ne pobeđen silom, ratom ili oružjem. Drugi put je to posebno uočljivo u zaključnim stihovima speva, kada Bona Boliris raspravlja o postanku svog grada i tumači njegovo ime: u duhu humanističkog postupanja u stvarima istorije, a ono se nije odlikovalo osobitom kritičnošću, on osnivače Kotora vidi u starim Askrejcima, sunarodnicima Hesiodovim, koji su, napustivši posle njegove smrti "domove svoje" i "ognjišta", podigli novi grad, kome su, "po askrejskom pesniku svome" dali ime Askrivijum, a kasniji njihovi potomci, koji su sačuvali stare odlike i običaje u prvobitnoj čistoći, prozvaše ga po tome Kotor (grčki καταρόζ, znači "čist").

U opisu Kotora Bona Boliris niti je potpun, niti pokazuje težnju da to bude; naprotiv, oseća se stalno da iz svega što bi mogao reći bira tek ono što drži posebno važnim. Njegov se izbor pri tome ne slaže uvek s očekivanjima čitaoca, naročito ne čitaoca današnjeg. Sada bismo mu bili kudikamo zahvalniji da je šire prikazao život u gradu, i mesta na kojima je on tekao, i oblike koje je dobijao, a Bona je to izostavljao namerno, iz težnje da ne bude predugačak, kako je objašnjavao, ali brinući se ipak da u nabrajanju ne ispusti nijednu crkvu, kojih je onda Kotor bio prepun. Gradu je, u svom opisu, pristupio s mora, prateći kako se oku najpre ukazuje tvrđava Sveti Ivan, koja sa vrha brda stražari nad Kotorom, i kako se potom polagano otkrivaju luka, kule, zidine i krovovi kuća. Grad trouglastog oblika okružuju "dva blizanca", visoki Lovćen i obližnji, a daleko niži, Pestingrad, sa Žiljevim kamenom, pećinama i kršom, a sa suprotne strane gleda u njega Vrmac, s potocima i vrelima. Sa severne strane zidine mu optiče Škurda, a na levoj, sa Lovćena, spušta se u more Gurdić, u kome se kupaju Nereide, Cimodoka i Galateja. Iz zidinama opkoljenog grada glavna vrata otvaraju put u luku, u koju mnogobrojno brodovlje stiže odsvud iz sveta, ili iz koje na sve strane odlazi, donoseći i odnoseći raznovrsnu robu. Data je, u nekoliko poteza, i slika predgrađa, koje je čitavo u ruševinama: oboreni hramovi, uništeni vrtovi i sa tlom sravnjeni domovi; sve su to tragovi nedavno vođenog rata kada se na Kotor sručio "turski bes", a Barbarosa navalio "sa splavova trista i četama mnogim", ali je tu naišao na dostojan i junački otpor svih Kotorana. Ušavši u grad, pesnik se, tako reći u prolazu, dotiče znatnijih zgrada, važnijih trgova, ključnijih ulica, ali se vidi da, gotovo s nestrpljenjem, hita da pređe na opisivanje crkve Svetoga Trifuna i svih drugih kotorskih bogomolja. Samo nešto duže zastao je kraj gradske kule sa satom, da načini refleksiju punu melanholije i diskretne lepote, koje ovo mesto izdiže do najlepših u celom delu. Taj sat, pesnik to kaže, odjekuje daleko, i nadaleko se čuje kako odbrojava vreme poslovima i deli časove dana i noći, a sebe samoga ne može da čuje, niti oseća da li ljudima ozleđuje ponovo stare rane stalno obnavljanim udarcima. Ali prelazeći na nizanje informacija o kotorskim crkvama, što drži bezmalo ciljem svoga speva (sat mihi sit si tecta patrum, si templa Deorum complectar), pesnik monotoniju razbija tek onde gde podseća na pojedine epizode iz života svetaca kojima su hramovi posvećeni ili kad mu pođe za rukom da pronađe prijatnu sliku poput one o svetoj Agati "koja je rasula kose po plećima". Da je samo hteo da što češće zaboravi, ili barem napusti, strogi koncept svoga dela i da šire uđe u prikaze izgleda i atmosfere gradskog središta, gde se okuplja vesela mladež i gde se bučno trguje po malim dućanima, ili da duže i što više izbliza oslušne vrevu sudnice u kojoj "vladaju srdžba, svađe i bol", njegov opis mnogo bi dobio u živosti, a time sigurno i u čisto književnoj vrednosti. A toliko pesničkog dara on je u sebi nosio nesumnjivo, čemu je možda najbolja potvrda odavno i s pravom isticano mesto u kome je dao živopisni opis poznatog kotorskog izvora:

Tu slatkovodnim pršteći mlazom iz grla i grotla,
zarastao u bršljan, Puč izvor izvire, teče,
po vodu dolaze tu uvijek iz cijeloga grada;
tu se djevojke nježne natječu koja će prva,
baš kao mravi zrnobiri nekad u dugome redu
zimi kad rastrkani novo sakupljaju zrnje:
jedni dolaze, odlaze drugi, pod teretom sretni.^[83]

Delo Ivana Bone Bolirisa nije samo izraz njegovog velikog kotorskog rodoljublja već je i ogledalo njegove humanističke kulture. Nije teško uočiti, kada se Opis zaliva i grada Kotora pažljivije čita, tragove oponašanja pojedinih latinskih pesnika, ali mu je glavni uzor ipak bio Vergilije, sa svojim Georgikama i Eneidom. Kako je to mnogim primerima pokazao još M. Šrepel, "ovaj se utjecaj vidi u koncepciji, u isporedbama, u oznakama pojedinih riječi i u izboru mitologijskih imena". Na istovetan način kao i kotorski humanista postupali su i toliki drugi, ako ne baš i svi, latinski pesnici ondašnjeg sveta, vođeni nadom da se svome modelu i glavnom učitelju u poeziji barem približe, ako ga već nisu bili kadri preteći, što im je inače bila vrhunska ambicija.

Nekoliko Kotorana istaklo se, u drugoj polovini XVI veka, dubokim poznavanjem teoloških disciplina, i svojim delima ušlo u red viđenijih bogoslovskih pisaca vremena, gdekada i u internacionalnim razmerama. Prvo mesto među njima pripada zacelo Albertu Dujmiću (Johannes Albertus Duimius), iz kotorske građanske porodice koja se zvala i Gliričić (de Gliricis).^[86] Već kao mlad dominikanac imao je retku čast da na rimskom univerzitetu La sapienza npedaje teologiju i tumači Sveto pismo. Pape su visoko cenile njegovu učenost i rasuđivanje u teološkim stvarima. Stoga ga je Pavle III izabrao da sa još četvoricom teologa pregleda dekret de justificatione pripremljen na Tridentskom koncilu, pre no što bi bio potpisan i obnarodovan, a po uveravanju biografa takve revizije poveravane su mu i kasnije, za druge koncilske odluke. Po nalogu istoga pape pripremio je za štampu Traktat o istinitosti začeća preblažene Device (Tractatus de veritate conceptionis beatissimae Virginis), koji je čuveni dominikanac Juan de Torquemada napisao još 1437. za Bazelski koncil, i taj spis je s predgovorom Dujmićevim i nekim njegovim dodacima ugledao sveta u Rimu 1547. godine.^[87] Pavle III imenovao ga je 1548. godine za biskupa modruškog, ali kako je sedište te dijeceze, izloženo stalnim turskim pustošenjima, ubrzo bilo gotovo razoreno, već 1549. premestio ga je na Krk, gde je kao biskup ostao do smrti 1563. ili početkom 1564. godine. Kao biskup na ovom glagoljaškom ostrvu, borio se protiv pristalica reformacije i angažovao se u očuvanju crkvene autonomije od mešanja mletačkih vlasti. I sam je učestvovao u radu Tridentskog koncila: sigurno se zna da je bio na zasedanjima 1551. i 1562. godine. Tamo se zalagao da se, pored latinskog, dopusti i upotreba narodnog jezika u crkvenoj službi i zahtevao da se pričešće obavlja hlebom i vinom, kao u istočnoj crkvi. Na dan Svetoga Dominika, 5. avgusta 1562, održao je o svecu pred koncilskim ocima latinsku besedu, za koju se tvrdi i da je i štampana. Neki pisci pripisuju mu i delo O milosti (De gratia), ali se o sudbini tog dela ne zna ništa pouzdano. Kako su o njemu kao teološkom piscu mislili savremenici najbolje se vidi po italijanskom sonetu (AI R. M. Alberto Duimo), koji mu je Ludovik Paskvalić ispevao tek što je Dujmić bio posvećen za biskupa modruškog i koji je uvrstio zatim u zbirku pesama štampanu 1549. godine; već tada, i dok teolog iz Kotora nije bio pokazao ni izdaleka punu meru svoje učenosti, Paskvalić je tvrdio da su mu dela raznela glas po čitavom svetu i da će zahvaljujući njima živeti i hiljadu godina posle smrti.^[88]

Od ostalih teoloških pisaca iz Kotora XVI veka neki su bili izdignuti na biskupske stolice u svome gradu, i tu su godinama delovali i kao crkveni prelati. Jedan je od njih Luka Bizanti, koji je pune četiri decenije upravljao kotorskom crkvom, prvo kao pomoćnik svoga strica Trifuna (1524—1532), a onda, kada se ovaj odrekao biskupske časti, i kao kotorski biskup (1532—1565). Istoričari svih crkava u "Iliriku", pa prema tome i crkve kotorske, D. Farlati i J. Koleti, našli su reči najvišeg priznanja za njegovu razboritost i duh, rekavši da je bio vir summi consilii et maximi animi.^[89] U životu, on je imao dovoljno prilika da pokaže, kada to zatreba, i odlučnosti i hrabrosti. Peraštane koji su se, sledeći put svoje davnašnje mržnje na kotorske plemiće, usudili da 3. maja 1535. na oltaru i usred same službe božje svirepo usmrte Pompeja Paskvalića, opata Svetoga Đurđa, ošinuo je najvišom crkvenom kaznom^[90], a jednom kasnije nije se ustezao da slično postupi i prema svom bliskom rođaku, koji je bio čak kanonik. A kada je Barbarosa opseo Kotor, on je živom reči i ličnim primerom podsticao na otpor, i sigurno na taj način nemalo doprineo da grad odoli opasnosti. Godine 1561, odlazeći na Tridentski koncil, u čijim je poslednjim zasedanjima učestvovao zalažući se za čuvanje crkvene discipline, on je u Veneciji odobrio, i bez sumnje i podstakao, izdanje latinski pisanog životopisa Svetoga Trifuna (Vita S. Tryphonis). Za tu priliku upotrebljen je, ali sada pregledan i ponovo redigovan, jedan još 1466. godine načinjen i u rukopisima očuvan tekst. Taj tekst je izdeljen u lekcije, koje su se imale čitati o svečevom prazniku u toku uobičajene "osmine". U knjizi, koja je iste godine izišla u Veneciji, staranjem i o trošku Petra Grubonje i Jerka Buće, kanonika kotorske katedrale, štampane su i dve safijske i dve jampske himne kotorskom svecu, za razne kanonske časove koje je, na latinskom jeziku, ispevao sam Luka Bizanti.^[91] Ne bi se moglo reći da su te himne predstavljale sav Bizantijev rad na književnosti. Jer nekakvo delo o kotorskim biskupima (Antistites Catharenses), koje mu je pripisano i iz koga su objavljeni izvesni odlomci, čuvalo se u rukopisu u starim peraškim porodicama do početka ovoga veka, a može biti da se čuva još uvek.^[82] Jedan od poslednjih činova biskupa Luke Bizantija, pre no što će se 11. oktobra 1565. zbog starosti odreći visoke časti, bio je svečani pogreb blažene Ozane Kotorske, čije je telo otpratio, na čelu ogromne povorke, kotorskim ulicama do crkve Svetoga Pavla.^[93] Po jednoj vesti, živeo je do 1569. godine.^[94]

Na biskupskoj stolici Luku Bizantija dostojno je zamenio njegov mlađi brat Pavle (rođen 1532. godine), koga su i događaji, a ne samo vlastita priroda, upućivali tragovima brata i strica. Iako je za zvanje koje je dobio imao najviše odlike, kako moralne tako i one na planu učenosti (studirao je u Padovi i tamo postao doktor dvostrukog prava), zavidnici su pokušali da mu ga ospore, pa je kao papin izaslanik, Hrizostom Kalvin, nadbiskup dubrovački, obavio propisna istraživanja u Kotoru u vezi sa njihovim optužbama, koje su se pokazale kao klevete; posle su, ako je verovati tradiciji, sami njegovi neprijatelji, zajedno s ostalim narodom, govorili da je Bizanti biskup koji kao da je sišao sa neba, a ne poslat iz Rima. Kao veliki pastir, on se poneo osobito prilikom nove opsade Kotora, u vreme kiparskog rata, 1569. godine; tada je uz molitve, postove i blagoslove duh otpora održavao i stalnim hrabrenjima, podsticanjem, i savetima, držeći se primera svoga brata iz ranije slične situacije. Odrekavši se po svojoj volji kotorske biskupije 1576. ili 1577. godine, prešao je u Udine, za biskupa i generalnog vikara patrijarha akvilejskog i tamo je na tim funkcijama ostao do smrti, 1587. godine. Posmrtni govor, koji mu je u Udinama održao Džirolamo Bigarela (Bigarella) i koji je iste godine štampan u Veneciji, pun je, naravno, najviših pohvala, razumljivih kako s obzirom na prigodu u kojoj su izrečene, tako i na humanističke sklonosti oratora.^[95] Da li su doista kod Bizantijevih naslednika ostala njegova neštampana dela, mahom iz oblasti prava, ili je to samo tek olako domišljanje blagonaklonih biografa, teško da će se ikada moći proveriti.^[96]

Prisustvujući jedan za drugim, i kako su se smenjivali, pojedinim sesijama Tridentskog koncila, koji se bio protegao na čitave dve decenije, kotorski prelati usvajali su, kao i drugi, njegove stroge odredbe i, po povratku kući, ulagali su napore da ih provedu među područnim klerom i u pastvi. Ti napori, koje su njihovi naslednici produžili, nisu ostajali bez ploda i svakodnevni život, a za njim i kultura u gradu, koji su i inače, pod dejstvom mnogih činilaca, menjali svoj vid, primali su sve osetnije i više pečat koji su im utiskivale nova praksa i rigorozno razrađena doktrina obnovljene katoličke crkve. Umetnost renesanse, koja na ovom području ni inače nije mogla da pusti duboke korene i nikada se nije u punoj meri razgranala, brzo se našla na zalasku i otvorila tako slobodan put umetnosti baroka.

I duhovni život pravoslavnog srpskog naroda zahvatila je u te decenije krupna promena, isto tako vezana za mesto i ulogu crkve u njegovoj sudbini. Obnovom Pećke patrijaršije, do koje je 1557. godine došlo zahvaljujući staranju dvojice braće Sokolovića, jednoga iz samih vrhova Turske Carevine, drugoga iz vrhova srpske crkve, stvoreni su najzad uslovi da se čitav narod, razbacan prilikama i istorijskim zbivanjima gotovo svuda po našim prostorima i prilično razjedinjen, ponovo okupi oko jedne organizacije i jedne nacionalne i političke misli. Istoričari su jednodušni u oceni da je taj događaj od ogromnog značaja u prošlosti srpskoga naroda. Nije bilo mogućno, već i samim tim, da i narodna kultura ostane izvan njegovog domašaja. Vršeći veoma smišljeno i dalekovido svoju reorganizaciju, srpska crkva je osnivala, s jedne strane, svoja središta i tamo gde ih nije bilo dotle, a novo vreme nametnulo je potrebu za njima, i obnavljala, s druge strane, ona koja su postojala nekada, ali su ležala u zaboravu i u ruševinama, i bila stoga bez snažnijega zračenja. Po sebi se razume da te episkopije i ti manastiri, i tada kao i pre, a sada još i pogotovu, nisu bili mesta u kojima su se samo vodili poslovi crkve i jedino upućivale molitve Bogu, već i književni i prepisivački centri, koji vrše svoju misiju kad god im to okolnosti dopuste, a ponekad, gotovo bi se moglo reći, upravo i njima uprkos.

U nizu manastira koji su po srpskim zemljama sagrađeni ili ponovo vaspostavljeni za trajanja te inicijative, nekoliko ih je na tlu današnje Crne Gore. Godine 1565. "trudom i podvigom Pavla igumana, jeromonaha sa vsemi o Gospodi bratijami" sazidan je i "ispisan" manastir Dubočica kod Pljevalja^[97]; jedva nešto kasnije, davnašnji "hram uspenija presvetije Bogorodice" na reci Morači, po kojoj će dobiti ime i pod njim ostati čuven, podignut još "trudom i podvigom velikago kralja Stefana, sina velikago kneza Vlkana", ali porušen već "po mnogo leteh", obnovljen je i islikan "va turska nužna vremena" upravo one, 1574. godine, u kojoj "prestavi se srpski patrijarha Makarije", kako je to natpisano na vratima muške priprate^[98]; u isto vreme, Savatije Sokolović zasnovao je, kao mitropolit hercegovački, a desetak godina kasnije, 1586, i dovršio, kao "patrijarh pekski i vsem Srblem" manastir Pivu", koji će odmah početi da igra istaknutu ulogu u kulturi čitavog područja, pa i daleko šire i mnogo dalje od njega.

U svim pravoslavnim manastirima, kako onim starim koji su sada dobili novi polet, tako i u ovim koji su odskora podignuti, organizuje se prikupljanje, povezivanje i restaurisanje, ali i novo prepisivanje potrebnih knjiga, koje su i dalje pretežno, ako ne i isključivo, crkvenog karaktera. Pokatkad ove centre obilaze crkveni velikodostojnici, neretko i sami patrijarsi, i neke od knjiga nastaju na njihov zahtev ili po njihovoj zapovesti ("poveleniju"). Većina tih i u tim prilikama ispisanih knjiga netragom je propala; ali one malobrojnije koje su nekako odolele istorijskim nedaćama čuvaju zanimljive zapise o vremenima koja su ih dala, o sredinama iz kojih su ponikle, o ljudima koji su u njih trošili svoja bdenja ili o onim drugim čijom su zaslugom nastale. U manastiru Podmalinsko završio je 8. avgusta 1559, "v to vreme oblast držeštu velikomu Sultan Sulimana", prepisivanje jednoga jevanđelja "mnogogrešni i nedostojni rab božji Dimitrije".^[100] A iste godine — ali sada s drukčijim istorijskim i vremenskim određenjem: "togda čuvstvujuštu v Sr'bloh arhiepiskopu kir Makariju, togda predr'žeštu prestol na Herceg sanžagiji mitropolitu vladice kir Danile, Budimlja s'nžagiji dr'žeštu prestol mitropolit kir Genadij" — pop Jovan, u manastiru Zastupa, po naredbi igumana Grigorija, ispisao je Minej za mart.^[101] Prilike su sigurno tada postajale snošljivije i na Cetinju, pa je u starom manastiru, koji je toliko puta podelio dobro i zlo sa svojim narodom, izrađeno nekoliko knjiga, od kojih na jednoj, Mineju za mart, stoji da ga je pisao, "Romil episkup 7068 [a to će reći 1560. godine!] na mjesto rekomo Cetinje, vo Črnej Gori vo predjeleh Zete zemlje".^[102] U istom je manastiru Vseoružastvo bogoslovija od Jevtimija Zigibena pisano 1568. godine po zapovesti patrijarha pećkog, a troškom episkopa Dionisija.^[103]

Znatan skriptorijum, a istovremeno i središte u koje su se srpske knjige sticale sa raznih strana, i odakle su opet na razne strane odlazile, prema svojoj sudbini, bio je manastir Sveta Trojica kod Pljevalja.^[104] Tamo je godine 1560. nepoznati monah, odveć skroman da bi jasno naznačio svoje ime ("pisa mnogogrešni po Davidu črv a ne človek"), i suviše u odmaklim godinama da bi bio svuda tačan ("pisah st'klenem očima ponježe prestar bjeh"), izradio Minej, ostavivši uza nj još i zanimljiv zapis o svađi Selima i Bajazita, sinova cara Sulejmana, "o carstvo" i o "tuzi i tegoti na hristijaneh v to vreme".^[105] Nije manje značajna ni beleška "mnogogrešnog i m'nšeg v inoceh rasodera Visariona", koji je "v hrame i v domu svetije živonačalnije Trojice Vrhbreznica" godine 1572. ispisao "svetuju i bož'stvenu knjigu glagoljemi Zlatoust", a izvinjavajući se čitaocima zbog mogućnih pogrešaka u njoj dao i književnoistorijski važan podatak o načinu svoga rada, koji je, u isti mah, i opis rada mnogih ondašnjih prepisivača: "po samohotju ničtože nijesmo tvorili, n'jakože izobretoh v izvode, tako i pisah".^[106] U isto vreme, po prilici, skriptorijum u Svetoj Trojici dosegao je već i vrhunce prepisivačke veštine: šezdesetih godina XVI veka u njemu je nastalo veliko Evangelije, zapravo četvorojevanđelje, koje je ispisao "smereni dijak Dimitrije", a povezao majstor Jevstatije, potpisan na način dosta zapleten, ali koji nije ostao i neodgonetljiv.^[107] Dijak Dimitrije bio je "kaligraf najvišeg ranga", koji čudesnom lepotom ispisuje slova i slaže ih u skladne stranice, ali i izvrstan crtač uz to, za čije je zastavice i inicijale utvrđeno da ih karakteriše "virtuoznost izrade". Sa tim svojim izuzetnim umetničkim odlikama Evangelije dijaka Dimitrija probilo se "u red najznačajnijih knjiga nastalih pod Turcima" i svrstalo se "među najlepše naše rukopise iz XVI i XVII veka".^[108]

Nije isključeno da su neki manastiri u kojima su se tada pisale knjige pokazivali manje aktivnosti u tom pravcu, ali takođe može biti i da smo mi o toj aktivnosti nedovoljno obavešteni, i to jedino stoga što je malo njenih tragova stiglo do nas. Prvo od toga dvoga još je možda i slučaj manastira Vranštice, kraj Vraneša u oblasti Bijelog Polja, u kome je 1570. godine "m'nši i hudi umom dijak Vuk ot Nikol Pazara" dovršio Prolog od marta do avgusta^[109], ali u kome su i krajem istoga stoleća, a i ponekad kasnije, prepisivane još neke knjige.^[110] Međutim, već je mnogo manje sigurno da bi to bio slučaj i s manastirom Kumanica, "bliz mjesta Nikol-pazar na rijece Limu". Sada su od tog manastira, koji je na tri časa hoda od Bijelog Polja, ostale samo ruševine, ali od XVI veka on je "bio dosta znatan verski i kulturni centar".^[111] Tamo je od 1. oktobra 1579. do 8. januara 1580. godine jeromonah Visarion ("mnogogrješni, i unili, i k'sni i ljenivi, i pr'stnij rab Hristov, i manši v inoceh Visarion jeromonah, emuž otčstvo grob, zemlja mati, črvije bogatstvo") pisao ("rukodelisao") Prolog za period od marta do avgusta. Za njegovo shvatanje stvari, to je bila knjiga ne samo "svetaja i bož'stv'naja", kako su pisali i drugi, već i korisna, "dušepol'znaja", pa to možda bliže objašnjava i motive njegovog bavljenja njom. On je, s istom preciznošću, sebe, svoj manastir i knjigu na kojoj je radio video u sasvim određenim vremenskim i istorijskim koordinatama: "Togda praveštomu vesla crkv'naja, i podr'žeštomu prestol prvije arhijepiskopije arhijepiskopa i učitelja srbskago Savi preosveštenomu arhijepiskopu pekskomu kir Gerasimu i pročim patrijarham".^[112] Pogotovo se ne bi nipošto moglo reći da je maloga obima i nevelikog dejstva bila književna, prepisivačka i uopšte kulturna aktivnost usredsređena u Šudikovi, starom i značajnom manastiru "na dva kilometra od Berana i nekoliko stotina potonjih budimljanskih kuća, na utoci Lima u klisuru, pod planinom Tifranom", kako ga je lokalizovao jedan njegov dobri znanac iz nama bliskog vremena.^[113] O nekada razvijenom radu prepisivačke škole, koju je organizovala "svjataja obitelj zovoma Šudikova", ostali su da svedoče samo neki retki spomeni. Prema najranijem od njih, jedan Minej "spisao" je u tom manastiru godine 1573. glavom "mitropolit zetski Gerasim" i to mu je, po vlastitom priznanju, bio prvi ogled u takvim poslovima ("ere ne beh prežde pisal, ni u majstora učil, tere ne bih vješt slovu, da lepo napravim").^[114] Mlađi su spomenici iste škole prepisivača Psaltir jeromonaha Danila iz 1592. i Molebnik đakona Mihajla iz 1602. godine.^[115] Još kasnije — u stvari tek negde u XVII veku — sačinjen je ovde jedan Pomenik ("sij svetij pomenik manastira Šudikove, hrama presvete Bogorodice"), u koji su, pored uobičajenih pravila i molitava, kao stvarni sadržaj ušla imena vladara ("pomenik gospod srpskih"), episkopa, monaha, popova, monahinja i svetovnih lica, koji su se imali spominjati u određenim prigodama.^[116] Glasovitom manastiru priložnici iz raznih krajeva slali su rukopise i knjige iz kojih je, bez sumnje, morala već nastati neka manastirska knjižnica.^[117]

Kakve su mogle biti tada te manastirske knjižnice po obimu svome i po sastavu najbolje pokazuje jedna beleška cetinjskog vladike Ruvima II koju je on 1593. godine načinio, ili naredio da se načini, na praznom prostoru rukopisnog Mineja iz 1560. Ta beleška tiče se knjiga koje je vladika zatekao prilikom dolaska u manastir i predstavlja neku vrstu njihovog sumarnog inventara. "Da se zna", navodi se u toj belešci, "što nađe knjig u manastir na Cetinje: tri evangelija, apostol, s'bornik, dva petoglasca, jedan prvoglas'c, molitvenik, tipik, vračevnik, tri psaltijera, tri leturgije, ednu štanpenu, dva zakonika velike, dva male, četiri triode posne, dva triode proletne, dvanaest komat mesečnik, jedan otč'nik i tl'k[ovnik], psaltir, četenje mol'bn[e]; svega što nađe komatah četrdeset i dvije".^[118] Kao što se da lako videti, sve su to bili standardni tekstovi crkvene literature i njihova je namena strogo praktična, jer se svakodnevno upotrebljavaju pri bogosluženju i u ostalim prilikama slične vrste.

Više ili manje, na takve se iste tekstove nailazi u svim ondašnjim manastirima, i u tom pogledu njihove biblioteke bile su dokraja i u punom smislu reči jednolike; jednolike će one ostati i dugo zatim. Prave književnosti tu nigde nema ili se barem sada ne vidi da je nje bilo. Usled toga, njihovi rukopisi ostaju znameniti u prvom redu kao spomenici pismenosti i jezika; neretko, osim toga, oni su značajni i sa kaligrafske, a kada su iluminisani, i sa umetničke strane. Ono što ih najviše približava literaturi — u njima je sporedno, uzgredno i mnogo puta nadodato docnije, čak ne jedanput i tajnom azbukom. To su zapisi i pripisi, na rubovima, ili pri završecima, koji su nastajali spontano i bez ikakvih književnih ambicija od strane njihovih autora. Najčešće ih, i sada kao i ranije, stavljaju sami pisari, iz želje da se unapred opravdaju od prigovora budućih korisnika zbog nesavršenstva i pogrešaka u svojoj rukotvorini. Uz one već pomenute, takav je zapis na Prologu za april koji je "črnac Venijamin" pisao u Svetoj Trojici kod Pljevalja 1595. godine: "Molju že i az smjerni črtavij sije, starije, i sv'zrastnije, i junije kupno vsjeh naricaje, o Hriste bratjo, ašte obrešte kasnuto slovcem al rečiju, ispravljajte vašim dobrim umom, i nas smjerenih ne klnite o sem trudivša se, ponježe bjeh zabvenijem bogat, umom ubog, i paki velmi nam dosaždahu agarenski čeda".. .^[119] Često njih nameće strah da im prepisi ne budu preneti nekud sa mesta na kome su, ili ukradeni, ili oštećeni, pa se to pokušava sprečiti zaklinjanjima i prokletstvom. "Sij sveti prolog Starčeve Gorice. Da jest proklet tko će ga ottimiti ot Starče Gorice, amin" — piše na jednom takvom rukopisu, nastalom negde posle 1579. godine, kratko i odsečno.^[120] Veoma su značajni, međutim, zapisi ponikli iz težnje da se neki događaj otme zauvek od zaborava ili da se zabeleži po utisku koji je ostavio u svesti ili na dušu pisara. "Da se zna kade s'žegoše Turci svetitelja Savu, arhijepiskopa sr'pskije i primorskije zemlje v Beligrade; načelni vezir Sinan paša, iže beše pred vojskoju; sije biše v ljeto 7107" — dopisano je na Jevanđelju koje je prezviter Avram pisao 1595. godine "v sele Bolehnići, bliz meste Plevlje i Čajnice, meždu simi, v ljuta i priskrbna vremena".^[121] Najposle, nisu sasvim odsutni, i u njima se može naći takođe neke naivne draži, ni zapisi koje je rodila puka dokolica, pa i potreba da se sebi, i čitaocu, pribavi trenutak zabave.

Dok su tako po pravoslavnim manastirima pobožni kaluđeri bili zabavljeni umnožavanjem starog i odavno utvrđenog repertoara religioznih knjiga, što su ipak, a ne bez razloga ako se imaju u vidu okolnosti u kojima su to činili, smatrali "trudom i podvigom", ni najraniji tekstovi na našem jeziku koje znamo iz istog vremena u Kotoru nisu bili baš mnogo drukčiji, ni po sadržini, a ni po svome pravom karakteru. Izvesni Marko Prodić, bez sumnje takođe monah, ali sada iz krila druge, katoličke crkve, ispisao je "nakon 1595. u Kotoru" prozni tekst Nauke života redovničkoga ke piše blaženi sveti Bernard sestri svojoj, koji je u stvari bio prevod poznatog dela Divi Bernardi Abbatis ad sororem modus bene vivendi in christianam religionem. Sva je prilika da taj prevod, kao što se i pretpostavlja, potiče od Splićanina Marka Marulića, a naš Kotoranin, ako je Prodić to bio doista — jer je u Kotor mogao doći i odnekud sa strane — samo ga je verno preneo iz izvornika.^[122]

Nekako jednovremeno sa nastankom Prodićevog prepisa prevedeno je u Kotoru sa italijanskog jezika hagiografsko delo Vita della reverenda serva di Dio la madre suor Ossanna da Cattaro, dell'Ordine di San Domenico, koje je, služeći se kotorskim izvorima, a najviše, izgleda, sada izgubljenim italijanskim spisom Ivana Bone Bolirisa, napisao dominikanac Serafino Raci (Razzi) i 1592. godine štampao u Firenci.^[123] Taj prevod pod naslovom Život od poštovane službenice Božije sestre Osane od Kotora reda Svetoga Dominika, pisan po fra Serafinu Racu od istoga reda dugujemo nekom neznancu, a njegov rukopis, koji se sve do početka ovoga veka čuvao u Kotoru, dugo je bio zaturen i zato je ostao poznat tek delimično.^[134] Koliko se po objavljenim fragmentima dade videti, jezik anonimnog prevodioca nosi jasne tragove kotorske sredine, ali je isto tako nesumnjivo i to da je on svesno podešavan prema dubrovačkom proznom izrazu. Tako je već na samim početnim koracima srpskohrvatskim jezikom pisana književnost Kotora našla svoj ugled i svoje izražajne i jezičke oslonce u neuporedivo bogatijoj i razvijenijoj književnosti Dubrovnika, s kojom je glavni grad Boke bio u bliskom, mada ne uvek i u srdačnom susedstvu.

Istoriju književnosti Kotora u XVI veku zaključuje još jedna pojava koja je za nju karakteristična, iako sa njom ta pojava ne prestaje, već se nastavlja i u narednim stolećima. Među piscima koji su svojom učenošću i literarnom kulturom blistali izvan rodnoga grada, poslednje mesto svakako ne pripada kotorskom patriciju Nikoli Bolici. Poput svoga strica istoga imena, on je na padovanskom fakultetu pravnika izabran za rektora (rettore dei legisti, Juristarum rector). Njegov je stric to postao 1549. godine i dobio je, na sam dan izbora, svečani govor koji mu je izrekao humanista Đirolamo Pikolomini (Hieronymus Piccolomini) i koji je odmah i štampan (Oratio de laudibus Nicolai Bolizze, quo die rectoratus insignibus est ornatus, Padova, 1549)^[125]. A mlađi Nikola Bolica je tu funkciju vršio 1593. i 1594. godine^[126], i priznanje mu je odato spomen-pločom s natpisom na latinskom jeziku, prepunim najlaskavijih i najbiranijih pohvala^[127], a isto tako i titulom viteza Sv. Marka, koja se dobijala, prema običajima, po okončanju visoke dužnosti. Međutim, upravo dok je nosio rektorsku čast, ustoličen je novi mletački dužd Marko Grimani, i tom prilikom pozdravili su ga govorima izaslanici iz mnogih gradova Republike (Padova, Feltre, Bergamo, Breša, Krema, Kjođa, Čividale, Rovigo, Zadar), i među njima i Bolica, u ime fakulteta kome je bio na čelu (Oratione dell'illustre cavaliere et eccellentissimo signor Nicolo Bolizza, rettor de legisti dello Studio di Padova). Uglađen i visoko literaran, taj govor se svojom vrednošću ističe između svih dvanaest koji su tada održani i štampani u zajedničkoj knjizi^[128], i u njemu nema naduvenosti i praznorečja koje su voleli ondašnji retori i u kome je bilo već svih bitnih svojstava nastupajućeg baroka.^[129]

Napomene

¹ Neke sugestije takvom gledanju na prilike ondašnjeg Cetinja videti u novinskom članku Pavla Mijovića, Renesansno Cetinje, Politika, 5. avgust 1962.

² Literatura o štampariji koju je ustrojio Đurađ Crnojević ogromna je i stalno se umnožava; glavnije napise naveo je Risto Dragićević u studiji Cetinjske štamparije (1493–1918), Istorijski zapisi, XII, 1956, 1. Potom je o njoj reč u kapitalnoj knjizi Dejana Medakovića Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVIII veka, Beograd, Srpska akademija nauka, 1958, na više mesta. Up. i izvrsni odeljak Crnojevića štamparija od Dimitrija Bogdanovića u delu Istorija Crne Gore, knj. 2, t. 2, Titograd, 1970, 397-410, kao i literaturu koja je tamo citirana.

³ Vid. i naš prilog Stare srpske štamparije u Crnoj Gori u Veneciji, štampan u knjizi Spomenica posvećena 130-godišnjici života i rada Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1974, Posebna izdanja SANU, knj. CDLXXVI, str. 43-52.

⁴ O Kotoru toga vremena i o pojedinim vidovima njegove kulture osnovno je delo R. Kovijanića i I. Stjepčevića, Kulturni život staroga Kotora (XIV-XVIII vijek), knj. I-II, Cetinje, 1957, 206+[2]+122+[2] str.

⁵ Prvi je o njemu, kao i o mnogim drugim piscima staroga Kotora, pisao Italijan i istoričar književnosti Dubrovnika Francesco Maria Appendini u delu Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, Ragusa, 1811, 27-28 (u daljim navodima ovo delo pominjemo kao Memorie). Posle su, oslanjajući se znatno na Apendinija, govorili o njemu: Matteo Capor [Bernardo Pima], Gazzetta di Zara, 1834. n. 74, p. 296; U.[rbano] R.[affaelli], Della Collegiata di S. Maria del Fiume in Cattaro, Gazzetta di Zara, 1844, n. 44, i drugi. Novije biografske podatke, na osnovu arhivskih istraživanja, dao je Risto Kovijanić u veoma značajnom radu Kotorski pjesnici-humanisti, Stvaranje, VIII, 1953, 51-52. Isti autor ponovio ih je, uglavnom, i u napisu Književnost Kotora, objavljenom u knjizi Kotorska sekcija Društva istoričara Srbije 1948–1968, Kotor 1970, 102.

⁶ Podatak je u Kotorskom biskupskom arhivu (Bisanti 1515, str. 125) našao Petar Kolendić, a njegov ispis nalazi se u ostavštini tog našeg uglednog književnog istoričara.

⁷ Giuseppe Praga, Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati. Vol. 1-III / rukopis u Biblioteca Nazionale di San Marco, pod sign. Marc. it. VI, 524-526 (coll. 12318-12320). Up. i: Šime Jurić, Iugoslaviae scriptores latini recentioris aetatis, pars I, tomus II, Zagrabiae, 1971, 194.

⁸ Štampao je taj sonet sin Franje Paskvalića Ludovik Paskvalić na kraju svoje zbirke Rime volgari, Venezia, 1549, pod naslovom Di M. Francesco Paschale mio Padre nella morte di M. Bernardo Pima del 1508. Preštampan je u radu: Arnolfo Bacotich, Rimatori dalmati nel Cinquecento, Airchivio storico per la Dalmazia, XXI, 1936, 127. Godina koja je u njemu naznačena kao godina Pimine smrti nije tačna, jer se sigurno zna da je bio živ sve do 1517; ona se, međutim, nalazi i u Piminom epitafu, što može značiti da je on grobnicu gradio sebi za života i da je tada stavio u taj epitaf. O Franji Paskvaliću vid.: Đuro Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, Rad JAZU 212, Zagreb 1916, 4, 8.

⁹ O njemu vid. D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici, sacri pars VI (odeljak Episcopi ascrivienses, sive catharenses), Venetiis, 1800, str. 478-486 (ovo delo dalje se navodi kao Illyrici sacrip. VI); F. M. Appendini, Memorie,11-12; Eugenio di Carlo, Dei due Trifoni della famiglia Bisanti di Cattaro (Sec. XVI), Archivio storico per la Dalmazia, XV, 1933, 3-9.

¹⁰ Izvatke iz Bizantijevih pisama, čije mu je autografe ustupio nobilissimus ac eruditissimus vir Julius Tomitanus nobilis. Opiterginus, objavio je D. Farlatus, Illyrici sacri p. VI, 478, i d., a navedeni sud o njima (belle ed eleganti epistole latine) potiče od F. M. Apendinija, i on je izrečen u nav. delu Memorie, 12.

¹¹ Pribojevićevo delo prvi put je štampano u Veneciji 1532. godine; preštampano je u naše dane, s uvodom i beleškama Grge Novaka, i u prevodu Veljka Gortana (Vinko Pribojević, O podrijetlu i zgodama Slavena, Zagreb, Jugoslavenska akaidemija znanosti i umjetnosti, 1951). U ovom poslednjem izdanju o braći Buća reč je na stranama 87, 92, 190 i 196.

¹² Stari pisci hrvatski, knj. XXII, Zagreb, 1913, 129. Puni naslov Kavanjinovog dela glasi Povijest vanđelska bogatoga a nesrećna Epiluna i ubogoga a čestita Lazara, ali ga skraćeno nazivaju Bogatstvo i uboštvo.

¹³ Florio Banfi, Regesta litterarum magistrorum generalium Ordinis Praedicatorum Provinciam Dalmatiae spectantia (1392-1600), Archivio starico per la Dalmazia, 1937, 56.

¹⁴ I. Stjepčević - R. Kovijanić, Književni rad u Boki u srednjem vijeku, Stvaranje, IX, 1954, 69.

¹⁵ U.[rbano] R.[affaelli], Chiesa e convento di S. Nicolò dei Domenicani in Cattaro, Gazzetta di Zara, 1845, n. 14, 15.

¹⁸ Ambrosius Gozzeus, Catalogus virorum ex familia praedicatorum in litteris insignium, Venetiis, 1605, 249.

¹⁷ U poznatom predgovoru (Marko Marulić i njegovo doba) uz Pjesme Marka Marulića (Stari pisci hrvatski, knj. I, Zagreb 1869) Ivan Kukuljević je odnekud znao da je to delo "tiskano g. 1542" (str. XX). Verovatno se Kukuljević prevario, jer vesti o štampanju Bućinog dela nema ni u jednoj bibliografiji (up. na primer, najnoviju i već navedenu: Šime Jurić, Jugoslaviae scriptores latini recentoris aetatis).

¹⁸ U navedenom delu Memorie spettanti ad alcuni uomini di Cattaro, 19.

¹⁹ Pune naslove ovih dela Klimenta Ranjine i ostale bibliografske podatke o njima vid. u knjizi: Biografska dela Ignjata Đurđevića, izdao i objasnio Petar Kolendić, Beograd, SKA, 1935, Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, 2. odeljenje, knj. VII, 147.

²⁰ U. R., Chiesa e convento di S. Nicolò... (vid. nap. 15.)

²¹ A. Gozzeus, Catalogus virorum ex familia praedicatorum..., 64.

²² Puni naslov dela glasi: Etymon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales cum expositione titulorum eorundem psalmorum aditione orationis dicende in fine ad singulos psalmos, nuper compilatum per reverendum patrem fratrem Dominicum Buchium Catharensem sacre theologie professorem ordinis praedicatorum. U kolofonu stoji naznaka: Impressum Venetiis in edibus Aurelii Pintii Veneti, Anno Domini 1531, die 14. Junii.

²³ Reveren. P. F. Dominici Buchiae Catharensis ord. prae. sacrae theologiae professoris in quatuor cantica novi testamenti, nec non et in orationem dominicam, et Salutationem angelicam pulcherrima expositio. Venetiis in Officina divi Bernardini MDXXXVII.

²⁴ Expositio satis perutilis omnium epistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum leguntur, nuper edita, per Reverendum sacrae theologiae professorem integerrimum, patrem fratrem Dominicum Buchia Catharensem, ordinis praedicatorum, provintialem Provintie Dalmatie. U kolofonu: Explicit expositio omnium aepistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum currunit, nuper aedita per reverendum sacrae theologiae professorem patrem fratrem Dominicum Buchia Catharensem ordinis praedicatorum provincialem provinciae Dalmaciae omni cum diligentia impressa Venetiis per Nicolaum Bascarinum Brixiensem Annon domini MDXXXXV die vigesimo secundo mai.

²⁵ O njemu: U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno a Nicolt Chierlo di Cattaro, La Dalmazia, III, 1847, n. 50, 396. Tu je i prepis epitafa, koji je poznat i iz rukopisne zbirke Kotorski natpisi (kupljene od Alfreda Rossia), u Državnom arhivu u Kotoru (Otkupi 9).

²⁶ Dugo je on bio mešan s biskupom Trifunom Bizantijem, o kome je već bilo reči. Vid. u tom smislu, npr.: Simeone Gliubich, Dizionario biografico degli uomini illustri della Dalmazia, Vienna, 1856, 37-38. Pogrešku je ispravio Eugenio di Carlo u cit. radu Di due Trifoni della famiglia Bisanti... o kome vid. nap. 9. U tom radu izneto je i nekoliko novih vesti o Bizantiju.

²⁷ U već navedenom delu Repertorio bibliografico degli scrittori dalmati, koje je u rukopisu ostavio Giuseppe Praga (vid. nap. 7) popisane su knjige u kojima se nalaze pesme ovoga Trifuna Bizantija ili pesme posvećene njemu. To su knjige: l) Poemata ex quamplurimis autorum probatissimorum scriptis, quae nondum edita fuerunt a Jo. Ant. Taygeto selecta, Brixiae, 1568, 8°, u kojoj su pesme 51 autora, i među njima je i Bizanti; 2) Valerianus Joa. Pierius, Hexametri, odae et epistolae, Venezia, Giolito, 1550, ff. 136, u kojoj je jedna pesma "ad Tryphonem Dalmatum"; 3) Domici Palladii Sorai. Epigrammaton libelli, Venetiis, J. B. de Sessa 148. u kojoj je lat. pesma "Ad Triphonem Bizaintium sacer."; 4) rukopis Komunalne biblioteke u Udinama 102, iz XVIII v., u kome je na l. 30. pesnički sastav Đirolama Amalteo (Hieronymi Amalthei) u smrt nekog Trifuna (počinje: Te moriente, Trifon, coelo sol decidit, et vox), koji bi se ticao ovog Trifuna Bizantija. Kako se vidi na drugom mestu, Praga je nameravao da posebno piše o tom piscu i da preštampa njegove pesme, ali tu nameru nije dospeo da ostvari.

²⁸ Sve važnije napise o Božidaru Vukoviću, nastale do 1956. god., vid. u nav. raspravi Riste Dragićevića, Crnogorske štamparije (1493-1918). Od novijih posebnog su značaja sledeća dva: D. Medaković, Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVIII veka, i Jorjo Tadić, Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd, knj. VII-1, 1963, 337-360. Up. i: M. Pantić, Prilozi za istoriju stare srpske knjige, Zbornik Muzeja primenjene umetnosti, Beograd, knj. 11, 1967, 51. Takođe i: M. Pantić, Stare srpske štamparije u Crnoj Gori i Veneciji (navedeno u nap. 3), odakle su u ovo izlaganje preneti neki delovi teksta o Božidaru Vukoviću, kao i o ostalim štamparijama srpskih knjiga koji su delovali u Mlecima, zaključno do Jerolima Zagurovića.

²⁹ Stojan Novaković, Božidara Vukovića zbornici za putnike, Glasnik SUD, XLV, 1877.

³⁰ Đorđe Sp. Radojičić, Pahomije "ot Crnije Gori ot Reke", Istorijski zapisi, X, 1954, 225-227; Risto J. Dragićević, Mitropolit Mardarije nije - Makedonac, a štampar Pahomije nije - ekavac, Istoriski zapisi, XI, 1955, 243-252.

³¹ Vid. St. Novaković, Božidara Vukovića zbornici za putnike, 133.

³² J. Tadić, Testamenti Božidara Vukovića..., 340.

³³ O Vicku Vukoviću vid. radove navedene u nap. 2, 3. i 28, kao i literaturu koja je u njima citirana.

³⁴ D. Medaković, nav. delo, 143.

⁸⁵ Vid. pomenute radove o starim srpskim štamparima, i naročito: Đorđe Sp. Radojičić, Stari srpski štampar Stefan "ot grada Skadra" i crkva Ivanovac kod Peći, Prilozi za književnost, jez., ist. i folklor, XVIII, 1938, 375-392.

³⁶ O Jerolimu Zaguroviću, vid. literaturu navedenu u nap. 2, 3. i 28.

³⁷ D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku" neizdani ili s pogreškama izdani, Bogoslovlje, VI, 1931, 64-72; Vlad. R. Petković, Zapisi iz manastira Nikoljca u Bijelom Polju, Bogoslovlje, VI, 1931, 163-167; Vladimir Ćorović, Prilozi za našu staru književnost i historiju. I. Rukopisi u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, Skoplje, I, 1936, 76-96; Branko L. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, Skoplje, I, 1936, 76-96; Branko L. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, I, 1936, 223-250.

³⁸ Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, III, 1905, br. 5592 i 5593; B. Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu..., 225.

³⁹ B. Cvijetić, nav. delo, 243.

⁴⁰ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 1902, br. 560; D. N. Anastasijević, nav. delo, 67; B. Ćorović, nav. delo, 82.

⁴¹ Vlad. Petković, nav. delo, 163-165; B. Ćorović, nav. delo, 83; B. Cvijetić, nav. delo, 243.

⁴² Vlad. Petković, nav. delo, 163; B. Ćorović, nav. delo, 82-83; B. Cvijetić, nav. delo, 243.

⁴³ Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 492. Upor. Ljubomir Durković-Jakšić, Knjižnica, manastira Svete Trojice kod Plevalja, Bibliotekar, IX, 1957, 227-234; Vladimir Mošin, Ćirilski rukopisi manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, Istoriski zapisi, XIV, 1958, 246.

⁴⁴ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 526. i 533. Isp. V. Mošin, Ćirilski rukopisi manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, 252-253.

⁴⁵ Sačuvan je, koliko se sad zna, samo jedan primerak Bizantijeve knjige, a otkrio ga je, opisao i ocenio, preštampavši celu njegovu sadržinu, Giuseppe Praga, Le rime amorose di Giorgio Bisanti da Cattaro, Archivio storico per la Dalmazia, XXVII, 1939, 3-39, 41-55. Na tom radu zasnovao je svoje nedavno izlaganje o kotorskom piscu i Josip Torbarina, Naš prilog evropskom humanizmu, Forum. Zagreb, knj. XXVII, 1974, 583-590.

⁴⁶ R. Kovijanić, Kotorski pjesnici-humanisti, 58-59; Giuseppe Praga, Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati, vol. I, s. v.

⁴⁷ Odgovor na pitanje ko bi mogao biti Lodoviko Pontano (Lodovico da Ponte, Ludovicus Pontanus) prvi je pokušao da nađe Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo, str. 9. i dalje. On je pomišljao da bi to mogao biti "isti onaj ugledni humanist onoga vremena, koji se po zavičaju Bellunu nazivaše i Pontico Virunio". Takvo identifikovanje odlučno je odbio Arigo Zink, prikazujući Kerblerovu studiju u časopisu Atti e memorie della Societa Dalmata di Storia patria, Zara, I, 1926, 258. Drugu je pretpostavku iznela Milica Popović u prilogu Ko je "Pontan" iz poezije na italijanskom jeziku Ludovika Paskvalića, koji je deo njenoga rada Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale), Zbornik istorije književnosti Odeljenja literature i jezika SANU, 2, 1961, 57-59; po njoj "moglo bi biti da je taj Pontan [...] bio vrlo istaknuti Luiđi da Ponte iz Treviza", o kome je u jednom rukopisu biblioteke "Marciana" zabeleženo da ga slavi, između drugih, i Ludovik Paskvalić u knjizi "Rime volgari". Najzad, Risto Kovijanić, Ko je bio Ludovikus Pontanus? Politika, 21. novembar 1965, tvrdi, oslanjajući se na arhivska istraživanja, da je on sin Jakoba da Ponte iz Martinenga kod Milana, koji je bio "preko 25 godina opštinski lekar u Kotoru (1437-93, 1503-23)", da je "po majci Kotoranin, bliski rođak Paskvalića", mada se rodio u Milanu, između 1483. i 1486. da se "pominje u Kotoru 1512. godine", a da je posle, 1525-1527, bio notar Korčule: po Kovijaniću, dalje, Pontano je od 1529. do 1534. živeo u Kotoru, možda i kao učitelj. Dok se o Pontanu ne nađe još sigurnih vesti, problem njegove ličnosti ostaje i dalje otvoren.

⁴⁸ O njoj vid.: M. Šrepel, Ivan Bolica Kotoranin, latinski pjesnik, Rad JAZU 118, Zagreb, 1894, 128-129-131,

⁴⁹ Preštampali su te sonete A.[rnolfo] B.[acotich], Delle Rime Volgari di messer Lodovico Paschale di Catharo, dalmatino, Archivio storico per la Dalmazia, II, ,1926, 6, i G. Praga, Le rime amorose di Giorgio Bisanti da Cattaro, 4-5.

⁵⁰ Biografske podatke o njemu izneo je R. Kovijanić prema arhivskim dokumentima u svojim radovima Kotorski pjesnici-humanisti, 52, i Književnost Kotora, 103-106.

⁵¹ Sedamnaest Paskvalićevih soneta, koji ranije nisu štampani, a čuvani su u jednom rukopisu Biblioteke Marčana, objavila je Milica Popović u već nav. radu, Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale). Vid. nap. 47.

⁵² Puni je naslov te knjige: RIME VOLGARI DI | M. LVDOVICO PASCHALE | Da Catharo Dalmatino. | Non più date in luce. | [štamp. znak] | In Vinegia appresso Steffano & Battista Cognati al | Segno de S. Moise. | CON GRATIA ET PRIVILEGIO. | M. D XLIX. Kako je sačuvan sasvim mali broj njenih primeraka, dugo se za Paskvalićevu knjigu nije ni znalo; ona je promakla i F. M. Apendiniju, koji u nav. delu Memorie, 37, pominje samo dva Paskvalićeva soneta koja je video u nekom rukopisu. Prvi je o njoj govorio, iznevši iscrpno njen sadržaj, U.[rbano] R.[affaelli], Delle poesie volgari di Lodovico Pasquali di Cattaro, La Dalmazia, I, 1845, n. 32, 297-298, n. 33, pp. 305-306. Potom je ona bila predmet opširne studije Đ. Kerblera (Kcrbler), ovde u više mahova navedene, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka (vid. nap. 8), koja je još uvek najbolji rad o Paskvaliću i njegovoj poeziji. Između dva rata, o ovoj knjizi je pisao i znatan deo njenoga teksta je preštampao A[rnolfo] B.[acotich] u radu Delle rime volgari di messer Ludovico Paschale di Catharo dalmatino, Archivio storico per la Dalmazia, II, 1926, 1-14, 33-36. U poslednje vreme Paskvalićeve poezije na italijanskom dotakao se J. Torbarina (Naš prilog evropskom petrarkizmu, Forum, XXVII, 1974, 590-597). Vid. i: Radoslav Rotković, Humanista Ljudevit Paskalić Kotoranin, Stvaranje, XXX, 1975, 109-128 (tu je još dato u prevodu nekoliko Paskvalićevih soneta).

⁵³ Šest Paskvalićevih soneta probilo se, na primer, do reprezentativnog izbora "najizvrsnijih pesnika svih vekova", u prvi deo njegov, u kome su pesnici XV i prve polovine XVI veka, a od koga smo videli drugo izdanje: SCELTA | DI SONETTI | E CANZONI | De' paù eccellenti Rimatori | d'ogni Secolo | SECONDA EDIZIONE | Con nuova aggiunta, | PARTE PRIMA | Che contiene i RIMATORI | antichi del 1400., | e del 1500. fino al 1550. | In Bologna per Costantino Pisarri sotto le Scuole, 1718... To su sve soneti iz izdanja Paskvalićevih pesama od 1549. godine (Ecco descritta in lagrimosi versi; Mai non si vide il piů leggiadro viso; Se come io vi dimostro ogn'or nel volto; Io sento l'aura del felice odore; Ecco ch'al fin di tante mie fatiche; Amor, che giri, e muovi a tuo diletto).

⁵⁴ O tome postoji već priličan broj radova, u Engleskoj i kod nas: L. E. Kastner, Thomas Lodge as an imitator of the Italian Poets, The Modern Language Review, Cambridge, II, 1907, 155-161; G. B. Harrison: "Menaphon" by Robert Greene and "A Margarite of America" by Thomas Lodge, Oxford, 1927, 206. A. Walker. Italiain Sources of Lyrics of Thomas Lodge, Modern Language Review, XXII, 1927; J. Torbarina, Kotoranin Lodovik Paskvali u engleskoj književnosti, Hrvatska revija VII, 1934, 337-346; Isti, Naš prilog evropskom petrarkizmu, 591-594.

⁵⁵ Vid. o tome, osim često navođenog rada Đ. Kerblera (Kcrbler), Talijansko pjesništvo u Dalmaciji u 16. vijeku, još i: J. Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (g. 1539), Hrvatsko kolo, XXII, 1941, 144-146.

⁵⁶ O njemu daje nešto biografskih podataka R. Kovijanić,. Kotorski pjesnici-humanisti, 52-53.

⁵⁷ Takođe samo biografske vesti u istom radu R. Kovijanića, 53.

⁵⁸ Isto, 59-60.

⁵⁸ Njen puni naslov: LVDOVICI | PASCALIS | IVLII SAMILLI, MOLSAE, | ET ALIORVM ILLVSTRIVM | POETARVM CARMINA, | AD ILLVSTRISS. ET DOCTISS. | Marchionem Auriae BERNARDI - | NVM BONIFATIVM ] per Ludovicum Dulcium | nunc primum in | lucem aedita. | CVM PRIVILEGIO. | [Štamparski znak] VENETIIS APVD GABRIELEM | IOLITUM ET FRATRES | DE FERRARIIS | MDLI. Podrobni prikaz te knjige: Đ. Körbler, Talijansko pjesnistvo u Dalmaciji 16. vijeka, 5. i dalje.

⁶⁰ Prvi pominje taj rukopis, koji je svojina biblioteke doktora Marina Vraćena (Wrachien), F. M. Appendini, Memorie, 30. Posle je, prema jednom njegovom prepisu iz 1812. koji je dospeo u Biblioteku Franjevačkog manastira u Dubrovniku, govorio o tome M. Šrepel, Ivan Bolica..., 117.

⁶¹ O latinskoj poeziji L. Paskvalića najviše je i najbolje pisao Đ. Körbler u nav. studiji Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka. Pre Kerblera, na tom delu Paskvalićevog pesničkog rada zasnovao je svoje razmatranje o njemu F. M. Apendini, Memorie, 29-39, koji je i preštampao čitave dve elegije (Ad Marinum Bizantium u Ad Camillum Draconem aegrotantem).

⁶² Vid. pesmu De Sylvia (originalni tekst i prevod Nikole Šopa) u knjizi Hrvatski latinisti. I, 586-587.

⁶³ U pesmi Ad Sylviam (Silviji), čiji tekst i prevod N. Šopa vid. u Hrvatski latinisti, I, 576-579.

⁶⁴ Up. pesmu Luni (Ad Lunam), Hrvatski latinisti, I, 588-589 (lat. tekst i prevod Vedrana Gliga).

⁶⁵ Pesma Ogrlici moje gospoje (De monili dominae) u knjizi Hrvatski latinisti, I, 584-585 (lat. tekst i prevod Nikole Šopa). O italijanskoj verziji te pesme vid. Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, 30.

⁶⁶ U pesmi Prijateljima (Ad amicos) čiji tekst i prevod Vedrana Gliga vid. u Hrvatski latinisti, I, 590-591.

⁶⁷ Jednu od dve pesme Ivanu Boni (Ad Joannem Bonnam) preveo je Vedran Gligo (Hrvatski latinisti, I, 580-583).

⁶⁸ Izvatke iz te pesme u prevodu Vedrana Gliga vid. u istoj knjizi, 592-593.

⁶⁹ Pod naslovom Sirovom pesniku tu pesmu preveo je Bedran Gligo (Hrvatski latinisti, I, 594-596).

⁷⁰ Bezmalo svaku od ovde pominjanih Paskvalićevih latinskih pesama prikazao je Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo u Dalmaciji 16. vijeka, 7-12, 16-18, 42-52.

⁷¹ Srećko Vulović, Izprave o navali Kairadinpaše (Barbarosse) na Kotor god. 1539, Program c. k. državne velike gimnazije u Kotoru za šk. god. 1891-1892, Zagreb 1892, 11. Vid. i Josip Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (1539), 146; Milica Popović, Nekoliko podataka o pesniku Ludoviku Paskvaliću (Pascale), 62.

⁷² I Italijanski sonet i latinski epigram iz te knjige, preštampao M. Šrepel u nav. studiji Ivan Bolica Kotoranin, latinski pjesnik. Šrepelova studija do danas je ostala jedini rad o ovom pesniku.

⁷³ Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo..., 8; M. Šrepel, Ivan Bolica..., 117-118.

⁷⁴ Serafino Razzi, La storia di Raugia, Lucca, 1598, 171-183; Descriptio Ascrivensis urbis per d. Joannem Bonam de Boliris. Preštampano u drugom izdanju Racijeve istorije, koju je priredio G. Gelcich, a izišla je u Dubrovniku, 1903. godine.

⁷⁵ U tom smislu je zagonetku oko ovog pesnika rešavao još F. M. Apendini, Memorie..., 38, a njegovo rešenje prihvatili su U.[rban] R.[affaelli], Sulle fabriche dei cuoi in Cattaro, La Dalmazia, I, 1845, n. 15, 139-140; isti, Cenni intorno alcuni individui della cattarina famiglia Bolizza, La Dalmazia, III, 1847, n. 13, 14; M. Šrepel, Ivan Bolica..., 119. i d.; Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo...; P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", Glasnik Skopskog naučnog društva, I, 2, 1925, 244-245; Josip Torbarina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga (1539), 146-148, i drugi.

⁷⁶ Antun Mayer, Catarensia, Zbornik Historijskog instituta JAZU, Zagreb, I, 1954.

⁷⁷ Takvo uverenje iznosi Risto Kovijanić (Književnost Kotora, 109, Kotorski pjesnici-humanisti, 55. i d.).

⁷⁸ Za njih je zaslužan Risto Kovijanić, a saopštio ih je u nav. radovima.

⁷⁹ Osim u citiranoj Racijevoj Istoriji Dubrovnika (vid. nap. 74) Joannis Bonae de Boliris Descriptio Ascriviensis urbis, štampana je i na str. 104-113. Knjige Flaminija Kornara (Flaminius Cornelius), Catharus Dalmatiae civitas in ecclesiastico et civili statu historicis documentis illustrata, Patavii, 1759. Odabrane odlomke preveo je Nikola Šop, a oni su objavljeni u delu Hrvatski latinisti, 670-676, koje su za kolekciju Pet stoIjeća hrvatske književnosti priredili Veljko Gortan i Vladimir Vratović.

⁸⁰ Vid. M. Šrepel, Ivan Bolica, 117. i d.

⁸¹ P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", 344.

⁸² Frano Alfirević, Kako je jedan stari kotorski pjesnik vidio svoj grad u XVI stoljeću, Glas Boke, V, 1936, 171.

⁸³ Literatura o Iliji Zaguroviću: F. M. Appendini, Memorie; R. Kovijanić, Kotorski pjesnici-humanisti, 53-55; isti, Književnost Kotora, 107-109.

⁸⁴ Vid. J. Torbairina, Pjesnički odjeci bitke kod Hercegnovoga, 147.

⁸⁵ Prevod Nikole Šopa, iz knjige Hrvatski latinist. I, 647.

⁸⁶ O njemu su na osnovu celokupne dotadašnje literature opširno pisali D. Farlati i J. Koleti u istoriji kotorske biskupije (Illyricum sacrum, VI, 487-489); F. M. Appendini, Memorie, 22-25, uglavnom je to ponovio, uz nešto novih pojedinosti. Od kasnijih radova videti: A. D. Della vita e delle geste di Giovanni Alberto Duimio, La voce dalmatica, 1861, n. 2; A. Theiner, Acta generalia SS. Concilii Tridentini, II, Zagreb, 1874, 82, 103; V. Štefanić, Knjige krčkih glagoljaša u XVI stoleću, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XV, 1935, 6–8.

⁸⁷ Bibliografske podatke o toj knjizi daje Š. Jurić, Jugoslaviae scriptores recentioris aetatis, p. I, t. II, Zagreb, 1971, 36, br. 147.

⁸⁸ Donet je Paskvalićevoj knjizi na str. 88b, a o njemu up. Đ. Körbler, Talijansko pjesništvo, 48-49.

⁸⁹ O L. Bizantiju oni pišu u nav. delu (Illyrici sacri, t. VI) na str. 484-494. Vid. i: F. M. Appendini, Memorie, 12-13.

⁹⁰ Šire o tome: P. Butorac, Opatija Sv. Jurja kod Perasta, Zagreb, 1928, 35-37; Isti, Gospa od Škrpjela, Sarajevo, 1928, 42-43.

⁹¹ U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno alcuni individui della famiglia Bisanti di Cattaro, La Dalmazia, II, 1846, n. 19, p. 147.

⁹² F. Viscovich, Il monasterio di San Giorgio sullo scoglio presso Perasto, Trieste, 1904, p. 10; o tome vid.: P. Butorac, Opatija Sv. Jurja, 39; isti, Gospa od Škrpjela, 43.

⁹³ N. Luković, Blažena Ozana Kotorska, Kotor, 1965, 79. - O L. Bizantiju vid. još i: F. Jurić, Pečat biskupa kotorskoga Luke Bizantija, Vjesnak za arheologiju i historiju dalmatinsku, XLVII-XLVIII, 1924-1925, 157.

⁹⁴ R. Kovijanić, Književnost Kotora, 118.

⁹⁵ ORATIO | IN FUNEKE REVER.^MI | IN CHRISTO PATRIS | D. PAVLI BYZANTII, | EPISCOPI CATHARENSIS, | & in tota Dioecesi Aquileiensi Suffraganei, & Vicarii | Generalis Dignissimi, | HABITA VITINI | IN MAIORI ECCLESIA, | Per R. P. HIERONYMVM BIGARELLAM, | ORDINIS PRAEDICATORVM | Sacrae Theologiae Professorem, | Die 4. Martij MDLXXXVII. l VENETIIS, MDLXXXVII | Ex Typographia Dominici Guerraei, & Jo. Baptistae, fratrum.

⁹⁶ Literatura o Pavlu Bizantiju: D. Farlatus - J. Coletus, Illyrici sacri, t. VI, 494-496; F. M. Appendini, Memorie, 14-15; R. Kovijanić, Književnost Kotora, 118. U ovom poslednjem radu rečeno je da je Bizanti „vršio veće dužnosti u službi svoga rodnoga grada" i da je „biran za sudiju u sva gradska vijeća", ali bojati se da tu nije posredi neka zabuna.

⁹⁷ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 648; Vladimir Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, SANU, posebna izdanja, knj. CLVII, Odeljenje društvenih nauka, n. s., knj. 4, str. 109.

⁹⁸ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 710, 711.

⁹⁹ Isto, br. 949. Upor. i Historija naroda Jugoslavije, II, Zagreb, 1939, 106.

¹⁰⁰ Isto br. 600. Upor. zbornik Prednjegoševsko doba, Titograd, 1963, 117-118, gde je zapis pisara Dimitrija donet skraćeno i "prilagođen jeziku književnom" (?).

¹⁰¹ D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku"..., 67.

¹⁰² D. D. Vuksan, Istorija srbulja manastira cetinjskog, Zapisi, XXII, 1939, 94; vid. i Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, Beograd, 1923, br. 6446.

¹⁰³ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 673.

¹⁰⁴ Za istoriju toga manastira, i za njegovo mesto u našoj prošlosti, a naročito u umetnosti i kulturi, vid. monografiju Sretena Petkovića, Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, Beograd, 1974, u kojoj je navedena i sva ranija literatura.

¹⁰⁵ Lj. Stojanović, Stari. srpski zapisi i natpisi, I, br. 616.

¹⁰⁶ isto, 743.

¹⁰⁷ Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II, Beograd, 1903, br. 4445. Ime knjigovesca Jevstatija iščitao je Dragutin Kostić (Tajno pisanje u južnoslovenskim ćirilovskim spomenicima, Glas S. K. Akademije, XCII, Beograd, 1913, 36,)

¹⁰⁸ Svi navodi su iz monografije Manastir Sveta Trojica Sretena Petkovića, 96. i 97.

¹⁰⁹ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, III, br. 5616. Uporediti cit. zbornik Prednjegoševsko doba, 121-122, u kome je tekst tog zapisa prenet u današnji književni jezik.

¹¹⁰ Jedan Minej, za novembar, ispisao je tu ("munastir zovom Vranštica") "smereni inok" koji se potpisao tajnom azbukom, a izgleda da se zvao Dionisije (Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi u natpisi, I, br. 887).

¹¹¹ Branko Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu..., 245.

¹¹² D. N. Anastasijević, Spomenici iz starih crkava u "Sandžaku"..., 65-66; B. Cvijetić, nav. delo, 224.

¹¹³ Dušan D. Vuksan, Šudikova - jedan izvještaj, Lovćenski odjek, Cetinje, I, 1925, 45-51.

¹¹⁴ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 704. Upor. i Pred-njegoševsko doba, 123-124.

¹¹⁵ D. Vuksan, Šudikova - jedan izvještaj, 51.

¹¹⁶ Ljubomir Stojanović, Pomenik manastira Šudikove, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, VIII, 1928, 180-184.

¹¹⁷ D. Vuksan, Šudikova - jedan izveštaj, 51.

¹¹⁸ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, 1923, br. 6446.

¹¹⁹ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 865. Zapis jeromonaha Dionisija iz Vranštice na Mineju za novembar, 1598. godine, zvuči čak ponešto ironično: "... ašte što obreštete pogrješeno rječiju ili slovcem, ispravljajte vašimi dobrimi umi i bistrimi i podobnimi visokoparnim orlom, mene že smjerenago i mutnoumnago ne klnite, ibo umom premnogo ubog jesm, a zabvenijem bogat i grjehi mnogimi obložen..." (Isto, br. 887.)

²²⁰ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, IV, br. 6401.

¹²¹ Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, br. 875. i 876.

¹²² Rukopis je sada u Arhivu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu pod sign. IV a 34, a tamo je dospeo iz knjižnice Ivana Kukuljevića-Sakcinskoga (vid. Arkiv za povjestnicu jugoslavjansku, V, 1859, 174). Naslov mu u izvornoj grafiji glasi Nauche ziuota redounischoga che pisse blaxeni sfeti Bernard sestri suogioi; u četvrtini je i sastoji se od 73 lista, a na poslednjoj strani ima: Marco Prodich na chon 1595 V Chotoru. Vid. i nav. delo Ivana Kukuljevića-Sakcinskoga, Marko Marulić i njegovo doba, str. LXXXVI.

¹²³ P. Kolendić, Boličin "Život blažene Ozane", 344. Dominikanac Serafino Raci (1531-1611) veoma je plodan i raznovrstan pisac. Kako je u Dubrovniku proveo više od godine dana, sređujući, po naročitoj misiji, crkvene prilike, kao generalni vikar dominikanske kongregacije i potom vikar nadbiskupije, neka od svojih dela pisao je u Dubrovniku, a dva se i neposredno tiču tog grada. To je Istorija Dubrovnika (La storia di Raugia, štampana u Luki 1595) i još uvek u rukopisu ostala Narrazioni ò vero storia degli Arcivescovi di Raugia. Na poziv kotorskog biskupa Jerolima Buće 1587, boravio je u Kotoru, kao propovednik u korizmi. Tada je tu upotpunio građu o blaženoj Ozani, čiji je životopis izradio ubrzo zatim.

¹²⁴ P. Kolendić kaže (Boličin "Život blažene Ozane" 344-345) da je prevod video kod kotorskog kanonika Ivana Matkovića "koji je i sam dao jedno popularno delce o Blaženoj Hozani", ali da ne zna "gde je taj rukopis posle njegove smrti svršio". Neke pojedinosti i jedan odeljak iz njega Kolendić je saopštio na str. 344. i 347. nav. dela. Prevod Života Osane od Kotora sada je u Nadžupskom arhivu u Perastu.

¹²⁵ Šime Ljubić, Marijana Bolice Kotoranina Opis Sandžakata Skadarskoga od godine 1614, Starine, XII, 1880, 164. Puni naslov te sada retke knjige glasi: Oratio habita a Hieronymo Piccolomineo Senense Aeneae filio Patavii in Ecclesia Cathedrali de laudibus Nicolai Bolizzae, Patritii Ascriviensis, VIII. Id. Sept. anno M. D. XCIII. quo die illustribus rectoratus insignibus est ornatus. Patavii, M. D. || XCCII. apud Laurentium Pasquatum, typographum Almae Universitatis iuristarum.

¹²⁶ N. Comnenus Paradopoli, Historia gymnasii Patavini, I, Venetiis, 1726, 98; J. Facciolati, Fasti gymnasii Patavini, II, Patavii, 30; U.[rbano] R.[affaelli], Cenni intorno alcuni individui della Cattarina famiglia Bolizza, La Dalmazia, 1847, 109-111; Š. Ljubić, Marijana Bolice..., 165.

¹²⁷ Njen tekst doneo je U. Raffaelli, Cenni intorno alcuni individui della Cattarina famiglia Bolizza, i on je ovakav: Nicolao Bolizzae Patritio Ascriviensi L. V. C. Rectori splendidissimo, prudentissimo, pio, pacifero, de universa juristarum republica optime merito, Una. Pata. Acad. Jurist. omnium vox, manus, mens, memor grataque voluntas P. anno MDXCIV. Pored toga ima i ovo: Ne praestantissimi Dalmatae prorsus interirent Nicolaus Bolizza Patritius Catharensis Aeques. J. C. ac Juristarum Rector anno MDXCIV, suo aere praeclarum hanc tantorum meritorum testificationem temporis injuria obrutam ac prope deletam in pristinum statum restituentem, omniumque oculis subiicien.:

¹²⁸ Le gloriose gesta del Serenissimo Principe di Vinegia Marino Grimani descritte in dodici singolarissimi orationi fatte nella, sua creatione da molti eccelentissimi ambasciatori e da altri pellegrini ingegni al Serenissimo Collegio della Venetiana Republica da Agostino Michele consacrate. In Venetia, appresso Francesco Bariletti, 1596. Drugo izdanje: Orationi fatte al Ser. mo Prencipe di Venetia Marino Grimani nella sua assontione al Prencipato raccolte e postillate per Ant. Maria Consalvi. In Venetia, presso il Muschio, 1597. Up. navedeni Repertorio biobibliografico degli scrittori dalmati koji je u rukopisu ostavio Giuseppe Praga.

¹²⁹ U Raffaeli, u nav. radu Cenni intorno..., hvali ga upravo stoga što je nastojao da izbegne il gonfio ed il vanitoso onde va contaminata la più parte degli scrittori di quell'eta, a G. Praga, Repertorio... ocenjuje Boličin govor kao ottima orazione.

 Miroslav Pantić
Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka
1990.

[ Projekat Rastko Cetinje | Promjena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
/ Projekat Rastko Beograd /