Мирослав Пантић
Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века
1990.

XVII век: Доба барока

Књижевност коју je минули шеснаести век оставио у наслеђе следећем, седамнаестом, на подручју које покрива данашња Црна Гора са својим приморјем била je упадљиво неједнака по обиму и нејединствена по карактеру; исто тако, није ни по вредности била сва од истога рода, нити je пак могла да се једначи с књижевношћу оствареном у другим, и већим, ондашњим нашим литерарним срединама. Уза све то, она je представљала добру основу за позније грађење, са које се могло поћи даље и то бар у два правца. Један од њих значио би наставак и шире развијање у већ познатим и углавном одређеним оквирима, али сада понегде и у понечему на нов начин, уз веће богатство облика и, разуме се, на вишем нивоу. Други je био у тражењу и отварању нових путева, ближих сувременим кретањима у европској књижевности.

Међу одликама које су се у књижевности у овим странама настављале и у новом столећу најпре се уочава њена раздвојеност, њена, готово би се рекло, располућеност у два напоредна тока, која су и даље ишла одвојено, без сливања и преплитања, а дуго и без икаквих међусобних додира. Посебну и у потпуности специфичну књижевност имао je католички део овдашњег становништва, где се књижевност развијала и мењала у зависности од развоја и мена књижевности европског Запада. Сасвим je друкчија била књижевност православног света: услед докраја неповољних услова под којима je била принуђена да траје, она je остајала у својим чврсто одређеним, безмало окамењеним облицима и била у ствари од невоље осуђена на понављање одавно достигнутог, уз само ретке, местимичне и изузетне покушаје варијација. Друго наслеђено својство књижевности овога тла у томе je што je она, добрим својим делом, свој израз тражила у латинском и италијанском језику, мада не више и једино у њима, као што je случај био дотле. Књижевници су и даље у највећем броју потицали из редова учених људи и богослова, а ређе су били песници, па je стога и књижевност коју су стварали била претежније учена и богословска но уметничка. Са седамнаестим веком, у коме je дошло до новог расцвата ерудиције и обновљеног, чак појачаног, интересовања за теолошка питања, и за побожну, моралистичку, па и нескривено пропагандну књижевност коју надахњују црквени кругови, та су два елемента у литератури постала још наглашенија и очитија. Најзад, није ни у овом столећу изостала појава да писци одавде одлазе, због малих изгледа код куће или због ширег поља за своје амбиције на страни, и да у појединим италијанским културним центрима теку своју литерарну каријеру и траже шансу да дођу до гласа и књижевне славе.

Али уз сва та стара своја својства књижевност XVII века показује овде и нека нова. Сада се јавља, и има je све више и боље, и уметничка књижевност на народном језику. Не само изразом и стилом, и не само својим сталним песничким формама и својим темама, већ и дијалекатски, она се наслања на књижевност Дубровника, па je у том погледу уз нешто очигледног и намерног претеривања говорено чак и о дубровачко-бокељској књижевној симбиози.^[130] Ова отвореност према књижевности Дубровника, као нов и тада мало приметан квалитет у књижевности насталој на данашњем Црногорском приморју, испољава се и у личним, а не само у литерарним везама писаца: поједини песници Дубровника бораве од времена до времена по службеним пословима или приватно у Котору или другде по Боки, као што и понеке људе од књиге путеви доводе из Боке у Дубровник, где имају прилике да се нађу и у друштву тамошњих ерудита и књижевника. Овакве везе не успостављају се, међутим, само с Дубровником: од првих деценија XVII века, па даље све више, с писцима Боке присне додире остварују и писци са осталих тачака Приморја, и они чак лакше, с обзиром на чињеницу да су се с Бокељима нашли у истој политичкој и државној заједници.

У овом столећу, затим, све виднију улогу у књижевности добијају, уз Котор, и остала места Боке Которске и Приморја — Пераст, Будва, Прчањ, Доброта, на пример — којима остварени економски услови, достигнути степен друштвених односа и културне прилике омогућују не само да постану мали центри цивилизованог живота већ и да му дају и своје видне и особеним бојама обележене доприносе. Најнеобичнији je можда " том погледу положај Пераста. Тај мајушни град, смештен на онда бескрајно опасном и несигурном комаду земље, није био само насеље вештих и смелих помораца, способних и спретних трговаца, и хајдука, ратника и гусара надалеко чувених по храбрости и безобзирности, него исто тако — и не без удела и заслуге управо тих категорија својих становника — и насеље најшире ?и најдубље образованих опата, тананих познавалаца географије, астрономије и навигације, ерудита са склоностима ка историји и са осетљивошћу за традиције, љубитеља позоришта и скромних писаца за позориште и, што по значају сигурно није на последњем месту, скупљача народне поезије и стваралаца који пишу у њеноме духу и на њен добро знани начин.

Своје почетне тренутке и прве своје представнике барокна књижевност Боке Которске имала je у самом средишном свом граду. Неколико которских писаца који јој стоје на челу деловало je једновремено и оставило дела различитог карактера, на ова три језика на којима се онда писало. Међу њима није увек могућно утврдити првенства и начинити у свему поуздан редослед, јер нам сада недостају многи потребни датуми, а најчешће ни остали књижевноисторијски спомени о њима нису потпуни или нису сигурни. Ако и није био баш први, свакако не стоји ни много далеко од тога угледни и моћни властелин которски Маријан Болица; у књижевност он je ушао са својим полуслужбеним списом на италијанском језику који се обично назива скраћено Спис Скадарског санџаката, али који, у ствари, има знатно дужи наслов, по ондашњој склоности писаца да већ и у наслову читаоцу назначе и читаву садржину: Извештај о Скадарском санџакату u његов опис, који садржи пуно обавештење о градовима u местима, њиховим селима, о домовима u становницима, религији, обичајима, иметку u наоружању оних народа, u подробно о свему значајноме што се налази на ономе подручју (Relatione et descrittione del Sangiacato di Scuttari, dove si ha piena contezza delle cittа et siti, loro villagi, case et habitatori, rito, costumi, havere et armi di quei popoli, et quanto di considerabile minutamente si contenga in quel ducato).^[131]

Изван онога што je сам Маријан Болица записао о себи, мало се још шта може рећи о њему; остало je непознато чак и то од када je и докле живео.^[131] Са својим братом Франом спадао je у највиши и најимућнији которски патрицијат; и један и други, такође, веома тесно су сарађивали с млетачким властима у Котору и били им, штавише, у служби, верној и ревносној: "Депеше которских провидура упућене млетачком сенату од 1611—1614. пуне су података о раду двојице Болица Франа, и Маријана", констатовано je већ поодавно.^[133] Те су им се власти, поред материјалних накнада, одужиле за то и ласкавим титулама каваљера. С највећим признањем, које je утолико веће што се изрицало само ретко и по изузетку, истицао je заслуге Франа Болице у дуждевом већу (collegio) 27. фебруара 1634. провидур Тијеполо, наглашавајући да je он "један од водећих људи овога града и личност високе политике" и да на заповест млетачког представника служи интересима Сињорије "с много особите верности и привржености".¹³⁴ Делом вршећи дужности које су му повераване, а делом по властитој иницијативи, и исто тако на жељу својих пријатеља, Маријан Болица прошао je, на коњу или пешице, целим пространством ондашњег скадарског санџаката, а то значи великим делом Албаније, читавом данашњом Црном Гором и делом Херцеговине, и то прошао уздуж и попреко, по више пута и најпажљивије памтећи или бележећи обиље сваковрсних детаља. Приликом тих путовања, он je долазио у додир с многим носиоцима највише турске власти и успевао je, често, да нађе пут до њихове душе и да с понеким склопи посебну врсту срдачности и пријатељства, која му je потом много вредела у његовим дипломатским и државничким мисијама. С њима je он проводио дуге часове у лову, на Скадарском језеру и другде, и уживао je гостопримство на њиховим дворовима; некима je узвраћао, примајући их у свој дом, када су, у болести, тражили себи помоћи код "латинског хећима" у Котору.

Тешко би сада било с пуном одлучношћу говорити шта je Болица желео да постигне својим списом, који je назвао "описом", али и "извештајем", наглашавајући тако и његов литерарни, али и његов званични карактер, и који je нарочитом посветом, датованом у Венецији 25. мајем 1614. године, упутио млетачком патрицију Мафију Микијелу (Maffio Michiele). Можда му циљ и није био један, него их je у исти мах било више. У тону и садржини посвете као да се осећају неки наговештаји да je он тада помишљао и на штампање свог дела. То би можда имале да значе његове доста магловите алузије на чудне и непромишљене извештаје несмотрених особа, који су ваљда до тада одавде стизали, а који су у душама владалаца добијали непожељне одјеке од великог значаја. Он je стога, а гледајући како се од некога доба из године у годину на границама његовога Котора (Cattaro, patria mia) окупљају велике турске групе покренуте против побуњених брђана "Албаније" (како су тада називани ови крајеви), а у намери да покаже опипљивим начином узроке окупљању толике војске, као и то куда оне теже, од кога су састављене и ко их води, одлучио да "живим и властитим бојама оцрта "главне градове овога санџаката, с њиховим положајима, и да наброји села и куће њихових становника, да именује ко им заповеда, и каже колико би бораца могло да се отуда подигне, којим су оружјем наоружани, коју веру верују и које обичаје имају, и да дода оно што je још од особитог интереса". Али, с друге стране, када се има у виду да je у том мноштву појединости већина била поверљиве природе, могућност штампања таквога дела унапред се знатно смањује. Изван сумње je, међутим, и то да Болици није био искључиви циљ ни да млетачком моћнику пружи "само веома стваран и подробан опис и извештај", како je он сам дефинисао тај текст, и да тако овај остане омеђен једино својом практичном, службеном и обавештајном сврхом. То се види у одељцима у којима он опширно приказује неке догађаје, на пример онај из 1604. када je скадарски санџак-бег Али-бег Мемибеговић покушао да силом отме од Црногораца данак и поклоне, а ови га сачекали у брдима, разбили и отерали тако да се сам бег "једва спасао на добром хату", или оне из 1612. и 1613. о походима Мустафа-паше и Арслан-паше против Брђана, завршене такође неуспехом. Исто се то види по одељцима у којима се несразмерно дуго задржава на појавама или моментима од споредније важности или који чак стриктно и не улазе у његов предмет — као кад надугачко и нашироко описује лов на укљеве у Скадарском језеру и ловове на Бојани и другде, којима je присуствовао. То je затим очито по расутим напоменама у којима истиче лепоту, пријатност и природне дражи појединих места, градова или предела; такве су напомене о Цетињском манастиру ("мален али веома леп"), Ловћену (са кога се, када je ведро, види далеко, све до Драча и Скадра), Бару ("bella cittа"), долини Бојане (са "дванаест њених прекрасних села пуних милина"), Ријеци Црнојевића, Подгорици и још толиким другим. И то читалац мора закључити и када наилази на пишчеве екскурзије о прошлости и старини појединих градова (Дриваст, Жабљак, Медун, Дукља). Ти одељци имају гдекад и својих чисто литерарних одлика, или пак показују ерудитске претензије аутора. Стиче се утисак, најпосле, да je Болици у великој мери било стало и да подвуче властиту улогу у збивањима на овом подручју, запаљивом на најситнију варницу, али и од толиког значаја за млетачке државне интересе, и да истакне свој лични утицај на њих. У политици которског провидура према Турцима, у његовом општењу с високим турским функционерима, приликом повлачења одређених државничких потеза, Болица je најчешће, тако барем из његовог списа произлази, посредник и емисар, саветодавац и извршилац, што може све да буде, јер je човек великог искуства и познавања ствари, и јер га с врло утицајним Турцима повезује не само познанство већ и пријатељство. Када се 1604. љути Али-бег Мемибеговић, који се упутио да казни и покори побуњене Брђане, начас заустави у Котору, Болица ће га, као свог давнашњег пријатеља, на чијем je двору био гошћен и кога je и сам гостио, представити которском провидуру с којим ће овај водити угодан разговор. Болица ће сам, две године касније, на опште задовољство, средити гранични спор око дела територије с пашњацима између Обођана и становника Шпиљара, а његово решење потпомоћи ће својим сведочењем скадарски санџаци и кадије из Црне Горе, Скадра, Подгорице и Пећи. Њему ће доћи 1612. године изасланици Мустафа-паше, с писмима и захтевима, и он ће се побринути да се изглади првобитни неспоразум и да се изасланици врате с доличним даром за босанског пашу, који je тада такође био на пролазу, водећи један од казнених похода на Брђане. Таквих дипломатских успеха Маријана Болице има у његовом спису још неколико испричаних, и испричаних, разуме се, с неприкриваним поносом, али један je аутору остао нарочито драг, ако се суди по простору који му je посветио: достављање државне поште, која je бродовима стизала из Венеције у Котор, па су je одатле поједини за то ангажовани и плаћани Црногорци преносили до баила у Цариграду, и из Цариграда другу доносили у Котор, одакле je опет бродовима одлазила за Млетке, било се компликовало услед крваве заваде Црногораца с Кучима, преко чије су земље водили путеви, па je, једно време, уместо краће, и брже, а тиме и јефтиније маршруте, она била принуђена на заобилазнију и спорију, а тиме и скупљу, али je онда ствар у своје руке узео Болица и умиривши закрвљена и завађена племена упутио поштанску штафету напуштеним старим смером.

Боличин Опис Скадарског санџаката важно je и драгоцено дело у многом погледу. Оно je то пре свега као историјски извор. У њему je начињен тренутни снимак читавог пространог региона, у коме je главни и најзнатнији део област данашње Црне Горе, и то снимак тачан и до најситнијих појединости јасан. На том снимку остали су забележени административна подела, политички положај и друштвени односи региона у оно време, затим његова географска и физичка ситуација; потом су на њему разговетно убележени сви његови градови, села и засеоци, са својим аутентичним називима, с бројним стањем становништва, кућа и бораца које су кадри да даду, с именима њихових старешина и предводника у том тренутку; ту су најпосле планине, реке и језера посматраног краја, као на подробној географској карти, али често с пуно додатних, а важних или занимљивих података. Без овог Боличиног списа сигурно je да многих знања о свему томе данас не бисмо имали, или их не бисмо имали овако на окупу и оволико поузданих.

Али Болица je више него хладни статистичар и регистратор тренутног стања. Он je дао своје приказе неких догађаја које je сматрао значајним, и ту je такође био тачан, као што су потврдила проверавања историчара по архивима. Што je важно такође, и што овим казивањима још више подиже цену, которски посматрач био je непристрастан и објективан и виђено je саопштавао без трага искључивости, које год било, верске, или етничке, или пак политичке. Раније владаре Црне Горе помиње он на више места и увек с особитим поштовањем; најчешће je међу њима "пресветли господин кнез Иван Црнојевић" (l'illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio). Болици посебно импонује што у личном поседу има једну сабљу, која je ратни плен из давнашњих сукоба Црнојевића с Турцима. Није мањи ни респект који показује говорећи о старим краљевима и царевима Србије (l'imperatori di Servia). Њих помиње махом у вези с привилегијама које су из њихових дана остале у Котору и по осталом Црногорском приморју, или са задужбинама које су они подигли, посебно "краљица Јелена и њен син Стефан Урош, император Србије". О једноме од њих, о краљу Милутину (re Milutin di Servia) има и нешто више од тога. Болица није прећутао, иако je то лако могао да учини, да се његове "свете мошти" (corpo santo) чувају у "пребогатој и прелепој цркви", седишту српских патријараха у Пећи, и да je због многих чуда он поштован и називан од народа "светим краљем" (чак je тако, у изворном језику, и речено: svetti Cragli). За самога патријарха пећког он je нагласио, исто тако, да у духовним стварима (in spirituale) заповеда читавом Србијом, Подгорицом, Црном Гором и Грбљем, као и подручјем Котора, разуме се онима тамо који су "српске вере" (di rito servo). Нa исти начин, као "хришћане српске вере" (christiani di rito serviano) он је доследно означавао православно становништво у целој области коју описује, разликујући га тако од становништва "римске вере" (rito romano), али не показујући при том ни најмањега знака неке религијске нетрпељивости.

Када je у Опису Скадарског санџаката Болица напуштао свој намерно изабрани и свесно одржавани: стил службеног извештавања, и приказивао догађаје,. или појаве, или пределе из природе, његов текст je добијао и живости, и свежине, и неке литерарне лепоте. По таквим одељцима види се да je он могао бити занимљив писац, и по њима овај спис улази и у књижевност. Улази, додуше, тек делимично и има тамо знатно скромније место но што би га Болица могао имати да je својим књижевним склоностима давао ширега маха и пуштао више слободе.

Напротив, једино у сферама ерудиције и културне историје остају которски племићи Маријан Бућа и Иван Франо Болица са својим радом око которског статута.^[136] Када je градско веће Котора одлучило да штампа статутарне одредбе града, сав посао на њиховом редиговању и коначном распоређивању у књигу поверило je тој двојици угледних својих чланова, без сумње уверено у пространост и компетентност њиховог правничког искуства.^[136] Из старих рукописа у којима су чувани текстови најранијег статута и из каснијих законских одлука које су им биле на располагању, они су сачинили своју верзију статута која je 1616. године штампана у Венецији (Statuta et leges Civitatis Cathari) и која je тиме постала званична.^[137] Посао који им je поверен они нису обавили у свему беспрекорно, како о томе данас суди стручна критика^[138]: уместо да чувају првобитни хронолошки ред закона, покушали су да одлуке сређују по садржини, и то није испало сасвим срећно. Али ондашњи Которани, који су имали да се њиховим послом служе као да су били далеко задовољнији. О томе сведоче можда већ и сами неки спољашњи знаци: на уводним странама књиге одштампани су породични грбови обојице редактора Статута, поред осталих, и доиста малобројних, илустрација које красе књигу и све одреда симболизују или сам Котор или млетачку власт у њему: Светога Трифуна и крилатог лава, и грбови Џанфранческа Долфина, млетачког ректора и провидура у време када je до издања дошло, и породице Бембо, из које je био ондашњи дужд у Млецима Ђовани Бембо. Али има и изричитих знакова тога задовољства: у латинским песмама посвећеним законима и Котору, поред којих су још штампане похвалне песме провидуру Долфину и дужду Бембу, за које се све побринуо грађанин млетачки и канцелар которски Петрели, Бућа и Болица слављени су као которски Солони и Ликурзи, јер су закони "најчвршће старе зидине града". Са своје стране редактори Статута написали су само један текст и њиме су дали свој прилог изразима поданичке оданости: то je њихова посвета провидуру Долфину, писана куртоазним латинским стилом и довршена у току 1615. године.

У круговима которских ерудита и писаца на латинском и италијанском језику истицали су се тих првих деценија XVII века и два брата из грађанске породице Цизила (Cisilla), Михајло и Тимотеј. Млађи од њих, Михајло, био je световни свештеник и познати проповедник, чувен до те мере по учености и побожности да се дуго памтила реч которског бискупа — коју су, додуше, понављали и други, као неки стални обрт, у случајевима сличне врсте — да у црквеној хијерархији нема положаја толико високог да га он не би био достојан.^[180] Тај високи глас и таква ученост сигурно су му обезбедили избор и именовање, 1. јула 1605, за опата Светога Ђорђа код Пераста, али су му донели и многе тешке трзавице и грдне невоље, које су проистицале из познатог, дуготрајног и љутог сукоба Пераштана и Которана око права именовања носилаца те части.^[140] Ослањајући се на помоћ и подршку овога старијег брата Тимотеја, који je дуго био његов капелан, опат je некако излазио на крај с тешкоћама дужности и са силовитом ћуди подручних верника, мада у једном нарочито драматичном тренутку, децембра 1621, није издржао искушење, те je поднео оставку, коју му je которски бискуп одмах и уважио, именовавши га за каноника цркве Светога Трифуна. То je, међутим, био само кратак прекид, јер су га Пераштани без имало устручавања буквално принудили да се врати напуштеном стаду, па je он, прихвативши њихове "разлоге", на челу перашке опатије остао све до смрти, 1646. године. Али je Цизила био и последњи Которанин који je носио митру опата Светога Ђорђа; после њега она je додељивана искључиво Пераштанима, па je тек на тај начин окончана њихова вишевековна суревњивост на Которане око тога. По уверавању поменутог свог брата, Михајло Цизила je био знатан латински песник; али осим једне његове песме, коју нам je исти Тимотеј и оставио у свом запису, немамо никаквог даљег ослонца за просуђивање његове поезије. A и та једна песма, која je само кратки епиграм испеван приликом смрти которског властелина Ивана Болице, није за то довољна. Она je више конвенционално смишљена похвала преминуломе но израз неких истинскијих емоција: гроб je затворио Ивана из славне куће, али су и земља и море немоћни да затворе и његову славу, јер je он са својих врлина стицао прве части у своме граду, и био високо пажен од млетачких власти, а сад су му се за њих, уместо тесне земље, отворили узвишени небески двори.^[141]

Старији брат Тимотеј Цизила био je монах бенедиктинског реда, а припадао je Мљетској конгрегацији, која je окупљала бенедиктинце Дубровачке Републике. Разлоге због којих je он прво време свога живота прво боравио изван роднога града и чак, према ондашњем стању ствари, у другој држави, не баш увек, и нарочито не тада, и пријатељски расположеној према његовој, можемо само назирати: био je врло близак сродник "опата мелитенскога" Мавра Орбина. У Дубровнику je он по овој прилици и заређен, па je после, као монах, дуго живео по дубровачким бенедиктинским манастирима, заузимајући, од времена до времена, понеке више части у хијерархији свога реда: године 1605, на пример, он je био приор гласовитог манастира Свети Јакоб од Вишњице. Али je тамо био принуђен да попије и не једну горку чашу; најгорча му je свакако дошла 14. децембра 1604, кад су дубровачке власти, из неких тајанствених и само њима знаних мотива, затражиле од надбискупа да Цизилу и његовог рођака, дон Мавра Орбина, који je познати историчар и писац Краљевства Словена, одстрани са територије Републике. Неколико дана касније, истина, овај захтев je донекле ублажен, па су обојица бенедиктинаца протерани у манастир на Шипану.^[142] Није искључено да je тада, и управо због тога, Тимотеј донео одлуку да се врати кући, у Котор, а како je непосредно потом његов брат Михајло именован за опата Светога Ђорђа, он му се прикључио, и као његов сарадник и капелан живео и радио више година у Перасту.^[143] Познато je да се у тим приликама истицао као душебрижник међу оближњим хришћанима који су живели под Турцима, нарочито међу онима у Рисну, и да су и сами Турци показивали неког разумевања за тај његов рад: кад je полазио на уобичајени петогодишњи поход у Рим 1621 (ad limina), которски бискуп издао му je особито топлу препоруку и у њој je навео да je он у Рисну јавно делио свете тајне и да je на границама опатије причестио више стотина верника.^[144] Његов каснији живот није јасан у многим појединостима: зна се само да je 1624, кад je довршио своје једино дело, био у звању, а ваљда и на дужности, опата и викара у Улцињу.^[145]

Цизилино дело посвећено je историји которске патрицијске породице Болица, као што je то назначено и у дугом наслову на италијанском језику, којим je оно и писано^[146]; скраћено се то дело назива Bove d'oro (Златни во). Такав назив Цизила je одабрао стога што je, идући за својим необичним, барокним укусом, пошао од сопствене верзије порекла которске породице: најпре je измислио неко древно словенско презиме Волица, а онда je њега нарочитом етимолошком комбинацијом довео у везу с породицом коју се подухватио да прослави (Волица — Boliza, de Boliris). Идући кривудавим токовима своје идеје, он je историју породице Болица водио од прастарих предака и од веома далеког тренутка пре заснивања Котора или тобожњег старог Аскривија; а довео ју je срећно до саме године 1624, кад je дело окончао. Своје je излагање, прегледности ради, поделио у три одељка или "књиге", како je волео да говори, према старој терминологији; прва je излагала предмет од најстаријих дана до времена када се Котор подложио власти Венеције, друга je била посвећена положају града и "кнежине" (Contea), а у трећој су се приповедали животи многих светих мученика и осталих славних људи које je дао град под грбом Болица, али су, у вези са тим, или и без тражења било какве повезаности, унете и многе друге ствари о граду и уопште.

Свој je посао Цизила схватао као озбиљни научни рад и себе je замишљао као историчара. Да би био што уверљивији и да би своме излагању прибавио што егзактнији вид, он се позивао на изворе, наводио ауторе и историјске ауторитете и уопште настојао да све документује што исцрпније. У ствари, све je то само игра и привид: научност његовог списа je на стакленим ногама, а историјска истина није му чак ни прави циљ. Некритично бирајући и приказујући ствари, мешајући их с причама и измишљотинама за које зна да их je сам створио, заплићући и натежући околности, он жели да на сваки начин и свим средствима прослави властеоски род Болица, чији су угледни и богати припадници из првих деценија XVII века, по свој прилици, и обилно финансирали тај његов рад. У том послу он има и углед, који се распознаје већ на први поглед: несумњиво je то Краљевство Словена, дело његовог рођака и манастирског сабрата Мавра Орбина. Орбинов голем историјски спис штампан je, такође на италијанском језику, 1601. у Пезару, а настајао je баш у годинама када je Цизила живео с Орбином под истим кровом и тако рећи пред његовим очима. Критичност нипошто није јака страна Орбиновог дела, и чак далеко од тога; ту je Цизила његов верни следбеник; Орбин многе знатније догађаје из историје Дубровника доводи у непосредну везу с делатношћу појединих чланова племићке породице Бобаљевића, који су му мецене, или их делатности Бобаљевића приписује, а исто то чини Цизила с Болицама у Котору; Орбинов je стил често на барокни начин искићен и бомбаст, а италијанска му je фраза мало када потпуно коректна; дословно исте мане запажају се и у стилу и у језику Тимотеја Цизиле.

Срећом, Bove d'oro не своди се само на та негативна својства. У Цизилином делу има страница од вредности и несумњиво корисних; јер je његов аутор бивао у своме казивању и конкретан и сређен, а не увек и једино небулозан и барокно надувен. У том смислу запажају се нарочито одељци у којима писац слика Котор из својих дана, који je умногоме био лепши од Котора који нам je остао после разарања и земљотреса; затим су то одељци о понеким странама живота у том старом граду, с његовим турнирима и витешким натецањима омладине, с гађањем алке и покладним обичајима, или са скуповима његове елите на унапред изабраним тачкама састајања или по господским вртовима, барокно култивисаним и пуним богате медитеранске флоре, правим "рајевима земаљским", како их зове и сам Цизила.^[147] Велика je штета што ово занимљиво дело барокне историографије није у своје време штампано: оно je највероватније за те сврхе и спремано, па се после због нечега одустало од штампања. Још гора je штета што га сада немамо ни у приближно потпуном опсегу: већ на почетку прошлога века, када га je "са изворника" преписивао бокељски историчар и писац Трипо Смећа, од близу шест стотина његових страница многе су недостајале. Ти Смећини преписи једино су што се од тог Цизилиног списа дуго чувало. Из њих je понешто унео у свој рад о Цизили и овоме његовом делу Срећко Вуловић, други познати историчар старе Боке Которске, само сада с краја деветнаестога века, а понешто оставио у својим исписима. Један одељак о жени-риби ухваћеној у Бару и после ту удатој, који je народна бајка у ствари, однедавно je и преведен на наш језик.^[148]

Тек у барокно доба, и када je бенедиктинац Цизила исписивао редове свог бизарног историјског списа, настали су најранији уметнички стихови на српскохрватском језику у Боки Которској. Истина, није искључено да су то само први сада познати стихови на том језику које je написао један Бокељ, ако се прихвати могућност, веома вероватна, уосталом, да je уметничке поезије на народном језику ту било и пре, и можда чак и у ширем обиму, али да се она после некако изгубила, или можда лежи ко зна где изван нашега домашаја, заборављена и незнана. Докле год се таква поезија не открије, и не изиђе на светло дана, мора се узимати да je барокни патриције из Котора Јероним Пима први међу својим суграђанима пропевао на матерњем језику. Било je то највероватније једног од последњих дана новембра 1622. године, у Венецији, а не у самом Котору.

Јероним je тада још био студент у Падови: његов отац Бернард Пима отправио га je на науке с великим надама, али исто тако и с дубоком кесом пуном новаца. A исто тако ће, деценију касније, тај которски властелин послати и свог млађег сина Лудовика. Обојица браће Пима, и Јероним и Лудовик, свршили су с успехом највише школе и у Котор су се вратили са звучним титулама доктора in utriusque iuris. Лудовик je, уз то, за време студија био синдик и проректор универзитета правника (Universitas Juristarum), па су му на завршетку мандата, 1635. године, постављене у знак признања за заслуге и показане врлине две почасне плоче с одговарајућим натписима у згради универзитета под сводом атријума с десне стране.^[149] A Јероним се више занимао књижевношћу и, другујући с писцима, волео je да их помаже као мецена.

Једноме од њих, Лодовику Цуколу (Lodovico Zuccolo), из Фаенце, лектору, филозофу и политичком мислиоцу, он je платио штампарске трошкове за ново издање трактата о части, угледу, слави и поштовању (Discorsi dell'honore, della riputatione, della gloria, del buon concetto), које je изишло 1623. године код познатог млетачког штампара Марка Џинамија.^[150] Цуколо je био прави полиграф свога времена: писао je и о поетици, о платонизму, о државном разлогу, о љубави према домовини и мало не о свим темама које су занимале његово столеће^[151]; као предмете својих књига, мењао je лако и поднебља: једно време живео je на двору урбинског војводе, а 1616. године покушавао je да се устали и у нашем Дубровнику, као професор у гимназији, после смрти Камила Камилија, али и у томе je истрајао једва једну годину.^[152] Познавао je наше људе и знао je и неке наше крајеве; отуда je свакако у његове књиге ушло толико спомена о нашим приликама, специјално онима у Дубровнику. И отуда je несумњиво дошло и до његовог зближења с Јеронимом Пимом.

Младић из Котора добио je најласкавију посвету од свих које je било могуће добити. У њој он je представљен као отеловљење и живи модел свих оних узвишених идеја о части, о слави и о угледу које je у књизи теоријски развијао филозоф из Фаенце. Поменута je и истакнута његова висока упућеност у књижевност, његова углађеност, хуманост, и благост његове душе, и његово поступање пуно части, отмености и господства. Није заборављена ни породица из које je потекао, и која je једна од "најчувенијих и најпоштованијих не само у Котору већ и у целој Далмацији, како по стародревности порекла тако по обилном иметку (beni di fortuna) који поседује, по сјају са којим га троши и по плодности у људима великим и изврсним у свим лепим и правим занимањима".

Ваљда у знак захвалности за толике похвале, за које je, колико год био барокно сујетан и неодмерен, морао знати да су претеране и да нису ни у довољној мери искрене, Пима je на свом језику срочио песму Господину Лудовику Цуколу врх лисања од битја од части, која je штампана у дну стране где се завршава индекс знатнијих ствари о којима je у књизи реч (Таvola delle cose notabili). Песма je кратка и састоји се од укупно шест дванаестераца:

Чијем вријеме трајаше у части и слави
када нас учаше слиједити друм прави
од часне вриједности и вјечне свитлости,
указат хтје свиту крипосна твоја влас
како има честиту добити човјек час;
тим частан тко ће бит, тве писмо има чтит.

Како се већ на први поглед види, Пима je за своју песму изабрао традиционалне дванаестерце, којима се у нас на Приморју писала поезија још од XIV века и који су у његове дане нагло почели да излазе из моде. Он je од својих шест дванаестераца образовао две строфе, сваку са по три стиха, од којих прва два чине пар и римују се међусобно по срединама и на крајевима (то су тзв. двоструко римовани дванаестерци) а трећи је целина за себе и у њему се римује завршни са средњим делом. Такву комбинацију дванаестераца волео je још Џоре Држић, али се она среће, мада не тако често, и код Шишка Менчетића и Марина Држића. И у језику и у стилу Пима je ученик најстаријих дубровачких петраркиста: рођени јекавац, као и они, он прибегава свесно традиционалним икавизмима (слидити, свитлости, вридности, свиту, крипосни) који делују потпуно вештачки и исхитрено у споју с изворним јекавским облицима (чијем, вријеме, вјечне, човјек). У тим формалним карактеристикама ових стихова, као и у самој њиховој појави, готово je и сва њихова вредност; садржином својом, иначе, они су доста прозаични и подсећају само на оно што je срж Цуколове књиге: учење о путу којим се стиже до части и "вјечне свитлости".

За Јеронима Пиму ови стихови били су без сумње само авантура из студентских дана; није барем познато да je и још неки пут касније покушао да буде песник. Времена je иначе имао: зна се да je живео у Котору до 1641, кад je начинио тестамент, а можда и коју годину потом. Али су га занимале друге ствари, у првом реду послови: куповао je и продавао, правио новчане трансакције и био опуномоћеник својих суграђана, надгледао имања и борио се с кметовима око њихових обавеза.^[163]

Песник који je одмах за Пимом пошао у службу "илирским музама" био je такође которски властелин, а и живео je у исто време, крајем XVI и у првим деценијама XVII века. Звао се Вицко (Виченцо) Болица, а припадао je оној грани те породице коју су звали још и Кокољић. Пошто je тад у Котору било, као што се види, више племића истог имена и презимена песник се, да би се од њих разликовао, и сам потписивао још и као Вицко Кокољић.^[154] Од њега нам je остао само кратак хагиографски спев Живот блажене Озане, који je са две пропратне песме посветио ("приказао") својој рођаки "многопоштованој госпођи суор Катарини Бућића, приури манастира Светога Павла, реда Светога Доминика".^[155] Спев je настао крајем треће деценије седамнаестог века, када je песник био већ прешао педесету годину живота. Помишљало се, чак, и не без основа како се чини, да je дело спремано управо "за свечаности у част Хозане, о којима се повела реч у току 1628. године, кад су je Которани хтели дигнути на олтар и прогласити светитељицом".^[156] Нашло сe и прихватљиво објашњење чињеници да je спев посвећен Катарини Бућа: та думна била je из властеоске которске куће у којој je негдашња незнана "Влахиња", а будућа светица, по силаску у град из забитог црногорског села примљена у службу, а у часу када јој je спев посвећен она се налазила на челу, као "приура", манастира који je основала сама Хозана, како je иста та негдашња сељанчица названа по заређењу.

Болица се није одвећ мучио ни тражећи за свој спев прикладну материју, ни бирајући за њега одговарајући облик. Материју je нашао готову у на италијанском језику писаној и 1592. штампаној биографији од Серафина Рација, али je узео само њен почетни део, тек једну њену петину по прилици, где je био испричан Озанин живот до тренутка када се она дала зазидати у својој манастирској ћелији. Боличин спев je, дакле, само препев одвећ познатог Рацијевог текста: без властитих додатака и без разигране инвенције, он приповеда како се "невјешта Влахињица", која се "у турско роди село", први пут запитала: "Тко високе створи горе, тко ли ово слано море, тко ли поља, тко ли ријеке?", затим како je у неколико наврата имала визије Христа, како je више пута "додијевала" мајци да je одведе у Котор, како се исповедала и поново видела Исуса, и како се, на глас са неба, решила да пође Слауши, која "од свијех жена бјеше круна", са захтевом да ју "чини зазидати", чиме je отпочела њена борба са "ђавлом". A што се обраде тиче, Болица се држао манира и стила дубровачких песника, видно се трудећи да им остане веран што више. Хозанину историју испричао je у 188 осмераца и у строфама од по четири осмерца који се римују по схеми abba, а и у језику он je до те мере подражавао Дубровчане да би се читалац сасвим лако дао навести на закључак да пред собом има типично дубровачко дело када га на једноме или на два места не би од тога одвратио понеки "бокељизам" нашега Болице (какав je, на пример, У стиху: "Поведи ме у Котору".^[157] Та везаност за дубровачке узоре у часу кад књижевност Боке Которске на народном језику покушава да стане на своје ноге једна je од занимљивости Боличиног дела: немајући сопствених књижевних традиција, српскохрватски песници на овом подручју укључили су се у дубровачке традиције и постали њихови следбеници. A друга je занимљивост Боличиног дела у томе што je са њим бокељска књижевност на народном језику добила први свој спев, коли je одмах понео све битне ознаке свог барокног доба: у предмету, који je хагиографски, у идејама, које су у склопу доктрине католичке обнове, и најзад у стилу, који je приметно дотеран и упадљиво углађен.

Две песме којима je Живот блажене Озане посвећен угледној Которкињи две су мале загонетке, и свака на посебан начин. Она друга, која je у двоструко римованим дванаестерцима и песнички безвредна, јер само наговештава садржину спева, можда није дело Вицка Болице, него неког незнаног његовог сувременика, на шта би упућивао већ и сам њен наслов — Истој госпођи Н. Али ко би онда то могао бити? A она прва, у осмерцима, лепа je колико и загонетна: у њој Вицко Коколић моли своју "братучеду", коју "љуби више ока", да прими његов скромни песнички дар ("ови створак мале ваље"), који je његова "тамна памет саградила и обећава други, бољи и которске даме достојнији. Али потом, у даљем тексту, наставља са стиховима који су намерна, и потпуно очигледна, и несумњива имитација Јеђупке Микше Пелегриновића:

Ти му прими жудбу срца,
залихом се вољом паси,
тако ти Бог душу спаси,
кад ти дође страшна смрца,
тер, сестрице и госпође,
ако те кад год ко успита:
Тко ти дарак тај поскита?
рец: Велика срца дође.
Затијем пак се моли Богу
да га засад смрт остави,
једа ти уздар да љубави,
једа т' плати службу многу.

Откуда овде одједном тај неочекивани, а у исти мах тако сигурни, плод дуготрајне и страсне лектире Пелегриновићеве хварске маскерате и како je до њега дошло? Одговор бисмо сигурно имали када бисмо ближе познавали живот Вицка Болице-Коколића; али нам je његова биографија нејасна, па стога и одговора који желимо нема.

Један рођак песника Живота блажене Озане, не зна се само у којој мери близак, по имену Марин Болица, дошао je до неког песничког и научног угледа у Италији, и био тамо штампан, читан и хваљен у књигама које je издавао сам, или које су издавали други.^[158] Од которског дела његове биографије познато je једино да je у том граду рођен 1603. у властеоској породици која je већ дотле била дала толике знатне људе култури Боке Которске. Марин Болица je рано отишао из Котора, трбухом за крухом, а сигурно и за песничким гласом. Студирао je у Падови, као и већина наших људи који су онда били млетачки поданици, а после тога je отишао у свештенике и извесно време био je у служби, као секретар, код папског нунција у Венецији Џанбатисте Агукија (Agucchio) Када je тај виђени прелат умро, Болица му je на сахрани у цркви Светога Франческа а Vinea одржао помпезни погребни говор на латинском језику, који је исте године, 1632, штампан у Венецији (Oratio in funere illustrissimi ac reverendissimi Joannis Baptistae Agucchii). И неко време после смрти Агукија, Болица се задржао у Млецима, где je 1634. штампан његов у латинским стиховима изречени панегирик венецијанском патрицију и сенатору Доменику Молину (Panegyris Marini Bolizae in laudem illustrissimi atque eccellentissimi D. Dominici Molini). Можда се та одужа пригодница Марина Болице одиста допала слушаоцима, али похвале које јој поједини ауторови поштоваоци изричу у по једном мадригалу (Baldassar Grissi), сонету (Pietro Vila) и латинском епиграму (Francesco Pisani), придодатим тој књижици, већ на први поглед делују као претеране, чак и у контексту барокне склоности ка преувеличавању; једна ће од њих, на пример, зажелети да каже како je сенатор Молин у Болици нашао песника великог као што je он велики јунак, али то неће умети да изрази без следеће беспримерне и зато комичне хиперболе:

Eroe di lui più maestoso il mondo
non sa mostrar, ne v'è dal Moro al Perso
poeta più di te dolce e facondo.

Даљи Боличин живот и рад текли су на другој сцени, изван Венеције, али су у многим појединостима остали нејасни. Сам он каже, у једној својој књизи, да je доста пропатио на неком италијанском двору, нападнут од харпија, дивљих Нептунових кћери, али ништа поближе не говори ни где je то било, ни када. Позван у Модену од стране војводе д'Есте, усталио се тамо коначно и остао свих преосталих десетак година живота, као професор реторике у интернату за племиће (Collegio de nobili). Највероватније je из његових тадашњих предавања проистекао трактат Супротстављања чувеној Овидијевој Енеиди (Oppositioni contro alla famosa Eneide di Virgilio), који je до данас остао у рукопису. С великим познавањем оновремене поетике и с много њених педантских прописа у глави, али и с пуно смисла за уочавање ствари и здравога разума у просуђивању, он се супротставља општем одушевљењу за песника Енеиде и налази у његовом прослављеном епосу многе очите позајмице из ранијих песничких дела, као и безбројна огрешења о веродостојност, добар распоред, стил и друга својства високе поезије. У оквирима училишта у коме je Болица младе племиће упућивао у тајне реторике и поетике образована je била Академија degli Elpomeni. Међу својим члановима она je бројила и нашег ерудиту и песника из Котора. У њој je Болица држао велику и изванредно учену академску беседу о такозваним импрезама, једној нарочитој врсти знамења, обично с грбовима, симболичним фигурама и личним девизама, којима су се, као обележјем своје изузетности, китили, поносили, и за којима су лудовали барокни витезови, ерудите, песници, каваљери. Том приликом Болица je разлагао историјски и теоријски о импрезама, укључујући се тако властитим доприносом у онда већ огромну, а после све више увећавану литературу о том помодном предмету. Истовремено je свој говор схватио као прилику да протумачи и процени новоизабрану импрезу саме академије у којој je држао своје разлагање. Сматрајући овај свој спис значајним — или су га таквим сматрали други, који су одрешили кесе за одговарајући трошак — Болица га je 1636. штампао у Болоњи у посебној књизи под одужим насловом: Академијски говор Марина Болице, племића которског, о импрезама, посвећен прејасној висини господина војводе од Модене (Discorso accademico di Marin Bolizza Gentil'Huomo di Cattaro sopra l'imprese, all'altezza serenissima del Signor duca di Modena) У то време je мало који догађај од већег одјека у Модени могао проћи без Боличиног учешћа, макар се то учешће свело и на саму пригодну поезију; када je захваљујући иницијативи војводе Филиберта д'Есте светиште моденских капуцина обогаћено реликвијама знаменитих светаца, Болица je похвалним стиховима у песмама разних метричких схема, и уз обилну употребу уобичајене реторике, засуо побожног војводу и сви ти стихови, до последњег, одштампани су у књижици Побожне песме душама примљеним на небо за чије се кости веома побожни војвода Филиберт д'Есте побринуо да се прикупе у храму капуцина у Модени (Caelo receptis animis quorum ossa pientissimus princeps Philibertus Estensis Mutinae in Aede capuccinorum honorifice condenda curavit religiosae Camoenae Pium concinnunt melos); а при сахрани кнегиње од Венозе, 1638. године, међу песницима који су оплакали смрт те високе госпође нашао се и неизоставни Болица. У Модени je Болица дочекао и последњи свој дан, 27. новембра 1643, а сахрањен je у тамошњој цркви San Carlo. Један од његових ученика, Roberito Piucci, изговорио му je тада свечани погребни говор, за који je текст написао Боличин колега Don Paolo Ferraroni. Ta барокна орација, препуна карактеристичног заноса, али безмало празна у погледу чињеница, као што су били махом погребни говори тада, појавила се затим и у посебној књижици, штампаној већ следеће године у Модени. Тако се круг његовог рада затворио на начин сличан ономе на који je почео. Да није одлазио из Котора, или да се у њега вратио, Марин Болица би се можда огледао и као песник на матерњем језику, попут свог брата Џива, који je остао у родном граду; али како je трајно живео у Италији, сав његов рад, како у погледу језика на коме je текао, тако и у својим темама, био je одређен том околношћу.

У православном делу данашње Црне Горе књижевност су такође одређивале околности, али на свој начин и разуме се у другом правцу. И даље je овде, осим донекле специфичнијег случаја Гаврила из пљеваљске Свете Тројице, књижевни рад остајао на преписивању текстова уско црквене и сасвим практичне намене. И даље, затим, изван оквира пуке писмености, унеколико излазе једино ретки, случајни и не увек у потпуности очувани записи на завршецима и маргинама књига, или на оковима њихових корица, на зидовима и доврацима цркава, на путирима и петохлебницима, чак понекад и на рипидама.

Нова средишта писмености, за која се не би могло рећи да их je у том погледу спутавала традиција, полазила су, међутим, путевима којима се пре тога, на другим местима, ходало већ вековима. Некакав "грешни и манши в иноцех Лука", узео je да на освиту новога столећа, 1600. године, преписује стари текст Молб'ника, "при храму архистратига Михаила на ријеци Тари", па кад га je срећно довео до конца, обратио се читаоцима старом формулом извињавања за евентуалне грешке, коју je учинила свежијом само наивна шала на крају: "Аште и буду гдје что погрјешил, а ви в'шим добрим умом и наученијем исправите: нечто худ ум, а друго не бех исправио слова ни сроки, ни полусрочије, јеже ми бје прво рукоделије, а бјеше зима, и не бје наместија".^[159] Поготово су ти угажени путеви остајали скрипторијима у којима je већ било претходног рада и где се створила као нека преписивачка школа са својим обичајима и утврђеним текстовима; па и када су се налазили у другој средини, па и у далеком свету, њихови припадници носили су са собом сећања, навике и изграђен стил рада; тако je чак "в светем граде Јеросалимје" за јеромонаха Саватија, проигумана манастира Хопова, с којим je тамо отишао "ради поклоненија светаго и животворештаго гроба господњи и в'сјех ч'стних мјест јего", преписао Псалтир, "грјешни и унили и лениви мних именем Диомидија, от земље Херцеговини, от монастира Вранштици, близ жупе Вранешт".^[160] Они који су у Вранштици остали чинили су исто: "смјерени Антоније" оставио je 1615. године својом руком исписани Апостол, али са њим и запис са својим сведочењем о времену у коме je радио: "и царствујушту тогда в Константину граду љути богоборац и стада Христова ратник султан Ахмет... обладајуштому божијем попуштенијем грјех ради наших. И в то вријеме велика нужда христијански род обдржаше под властју царств[а] ... не можем писанију предати велије биједи за именије ради, и многи христијански род отиде ...^[161] У међама традиције, и њима до краја обележен, остао je тада књижевни рад и другде. На Цетињу, у храму "јеже с'зда господин Иван Чрнојевић", преписиван je 1608. године Минеј "настојанијем блаженаго и всео'свештенаго епископа чрногорскаго и приморскаго кир Рувима"^[162]; у тој години народ je, поред турских насиља, морила још и тешка глад и преписивач, грешни Авакум, који je своје име оставио у тајној азбуци, забележио je свој јаук над тим несрећама: "И в то љето бист крјепк глад, јакоже члвјеком от својих живот лишати се. Ох биједа, ох тута, ох скрби в то љето от проклети чеда агарјанских на христјански род, ох, ох, ох!"^[163] Поред свега тога, у истом манастиру нашло се времена и погодне прилике да се већ наредне године, и "повеленијем" истога владике Рувима, испише још један Минеј.^[164] У тој години, још увек "нуждној", саграђен je манастир Добриловина "на реце Таре, ва подкрилије гори Синај", недалеко од Мојковца, и од тада je тај храм, који je убрзо и исликан^[165], постао нови центар не само верског него и националног, па и културног рада на овом подручју; већ 1625. забележио je на једној књизи да je то "света минеја монастира Добриловине".^[166] Нису боља времена тада текла ни за стари манастир "на ријецје зовом Морача, иже јест в западних странах в прједјелјех маћедонских", па ипак je тамо 1615. године исписан "свети и бож'ствени законик"^[167], а године која je дошла потом "Георгије зуграф", а то je познати Ђорђе Митрофановић из Хиландара, израдио je слике "око главнога портала споља на западној страни цркве"^[168], оставивши уз то и занимљив запис да су то била "времена нужна и тешка, тогда же велику насилију сушту от агарјенских чед на христијански род и на цркве и монастирје же иже сут в пустињах же и в мирје", и да je тада "прјестол все србскије земље" држао патријарх Пајсије, а да je херцеговачки митрополит био Лонгин.^[169] Сликани су у исти мах и "свети образи" над проскомидијом у манастиру, а сликари су, изгледа, били јеромонаси Лука и Герасим^[170], уколико нису били само помагачи истога Ђорђа Митрофановића. Уз Морачу, која je у XVII веку доживела раздобље новога сјаја, своју започету мисију настављао je и манастир Пива: ту je, децембра 1630. године монах Тома завршио "рукоделање" књиге "славне и божанствене" назване Пророк^[171], а свршене су ту и многе сличне књиге.

Посебну и изузетно видну улогу имао je у првој половини седамнаестог века манастир Света Тројица "в мјесте зовомје Врхобрезнице близ мјеста Пљевља у Херцеговини".^[172] Тај значај je манастир могао имати захваљујући, у првом реду, дуготрајној и неуморној преписивачкој делатности једног свог монаха, "худог и грешног инока" и "расодера" Гаврила Тројичанина, који je родом од Шћепан-Поља ("отч'ством от Стефања Поља, јеже јест междорјечије тарскоје и пивскоје"), а радио je на књигама између 1633. и 1651. године. Својим лепим и читким, правилним и као у штампи удешаваним словима он je исписао многе и обимом такође замашне рукописе, од којих сада знамо: Минеј (Служабни минеј за новембар), започет 27. априла, а довршен 3. јула 1633. године^[173], Синаксар (Последованије црковнаго пјенија u с'бранија вселетнаго по уставу Св. в'сточне јерусалимске цркве), из 1642. године^[174], Псалтир с синаксаром u неким молитвами потребами нуждними, из 1643. године^[175], Псалтир, из 1644. године^[176], Псалтир, из 1646. године^[177], Псалтир, из 1648. године^[178], Шестоднев Јована Егзарха (Книга глаголајема Шестодневник Јована Ексарха), заједно с Топографијом Козме Индикоплова (Књиги Козми нарицаемаго Индикоплов) и с текстом Толкованије четирем временом, довршен на Велику среду, 21. марта 1649. године^[179], Врхобрезнички хронограф, то јест велики рукопис са разноврсним историографским текстовима, у коме je, на првом месту, Хронограф по коме je цео рукопис добио име, а затим долазе Родослов ("Сказаније в кратце о србских господах"), па такозвани Старији летопис ("Паки начнем о Немањи Стефану, првому господину србскому, иже недокончана накончати јелико моштно") и најзад такозвани Млађи летопис ("Паки хошту начети от Стефана Немање и вса в'зоглавити"), и који je, како се са свом поузданошћу зна, исписан 1650. године^[180], Богородичник, такође из 1650. године^[181], и Минеј за јануар, довршен 23. јуна 1651. године.^[182] Већ и ти сачувани радови Гаврила Тројичанина представљају широк преписивачки репертоар, оствариван дугогодишњим трудом и правим подвигом; али нема сумње да je овај неутрудник преписао за свога века и више, па су те остале његове рукописе уништиле нетрагом недаће времена, које су нам и иначе однеле велики део културног наслеђа из прошлости.

Оно што одмах пада у очи јест чињеница да je у избору текстова за преписивање Гаврило био понегде шири и слободнији од својих претходника и савременика. Истина je да и код њега далеко претежу дела стриктно црквене намене, али je разлог томе лако наћи, јер не треба сметнути с ума да су један део његовог преписивачког рада сигурно одређивале наруџбине^[183], а да je неке рукописе такође спремао за продају, иако није имао претходне договоре с купцима. Али то ипак нису била само таква дела, него се Гаврило лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако je Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и "поетски опис од четири времена године, од непознатог писца", у истоме рукопису. Уз то, он je волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.

Највећи део текстова он je преносио из старијих предложака; када ових није било код нас, узимао их je са стране. Најчешће су ти предлошци били руски: за дело Козме Индикоплова то je утврђено несумњиво а сасвим je извесно да и његови други рукописи имају руске изворе. И у његовом језику, уосталом, има трагова рускога утицаја. Али ни у том погледу Гаврило није био једносмеран: има у његовим рукописима и утицаја са запада, а уочени су лако и оријентални елементи у њима.

Преписујући, Тројичанин je више пазио на лепоту слова но на сам текст: највероватније се ту налази објашњење што су му се поткрадале погрешке или што je из непажње правио испусте. На сву срећу, није увек остајао само преписивач који механички обавља свој посао; у научној критици установљено je да све текстове који улазе у састав његовог чувеног Врхобрезничког хронографа — и Хронограф, и Родослов, и оба Летописа, старији и млађи — није "просто преписивао", већ да их je "збиља 'састављао', дајући саставима своју редакцију".^[184] Али и пре него научна критика, то je o свом раду, или барем о једном од летописа, рекао он сам, истичући да се око њега доста потрудио "с'бирајте от многих љетописац".

Појединим рукописима Гаврила из Свете Тројице још више дижу вредност њихове раскошне илустрације, по којима се они убрајају у наше најлепше рукописе XVII века. Нарочито je у том погледу одавно чувен рукопис у коме су Шестоднев бугарског егзарха Јована и Хришћанска топографија Козме Индикоплова. Његов илуминатор израдио je насловне шаре, иницијале и велики број минијатура у бојама, који прате текст и директно га објашњавају: уз Шестоднев минијатура има само пет, али уз Кузмино дело има их тридесет седам, односно, са приказима животиња, укупно четрдесет и пет. Сам Гаврило рекао нам je ко je био њихов сликар: "Подвиза се в изображениј светих образов сеје богод'хновеније књиги благоподвижни, и благоч'стиви, и благовени зуграф кир Андреј Раичевић, от сел Толц..." Тај Андреја Раичевић није био баш особит, а ни много оригиналан мајстор; радио je копирајући илустрације руских рукописа, од којих се додуше местимично и удаљавао и које je у понечему и надмашио, али се ипак ни сам није испео одвише високо: слике му носе отисак забачене уметничке провинције. У њима су запажени још извесни оријентални утицаји, а и неке одлике западног сликарства^[185], што je и природно с обзиром на околност да je радио на простору где се додирују уметност једног и другог дела света. После проучавања овога рукописа, а добрим делом и благодарећи њему, нашло се да je Раичевић оставио за собом и тринаест икона, рађених у истом илуминаторском маниру и остварених с приближно истом уметничком снагом. На Раичевића се сада гледа као на уметника "који се трудио да одржава непрекидно додир с оним скромним уметничким тенденцијама које су се јављале у источно-хришћанском сликарству његовога доба", а као најбитније у његовом стварању оцењује се "то што je успешно наставио традицију најбољих сликара међу Србима у XVII веку укључујући се и сам у њихов први ред".^[186]

Још je један рукопис Гаврила из Свете Тројице богато илуминисан, чак сликарски боље. То je његов Псалтир из 1643. године, за који je Тројичанин на жалост пропустио да назначи "зографа", који му je био сарадник. Помишљало се у један мах^[187] да би три минијатуре из тога Псалтира, на којима су представљени цар Давид, Свети Ђорђе на коњу и Свети Сава Српски са својим оцем Светим Симеуном, такође могле бити дело Андрије Раичевића, али се потом, анализом стила установило да та атрибуција није оправдана, јер се ове минијатуре у много чему разликују од Раичевићевих, "а уз то су и знатно више уметничке вредности".^[188] Сада се помишља да би неименовани минијатуриста Гавриловог Псалтира из 1643. године могао бити исти онај зограф Козма, чије се две иконе са ликовима Светог Саве Српског и Светога Симеуна чувају у манастиру Морачи и који je без устезања назван најугледнијим српским сликарем средине XVII века".^[189]

На својим рукописима Гаврило Тројичанин остављао je сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. Већ у првом свом препису, у Минеју из 1633. године, он се поиграо, сакривајући своје име у загонеци заснованој на бројној вредности слова, у којој су неки историчари књижевности видели песнички запис^[190], а други чак песму-загонетку, и то у стиховима.^[191] У Синаксару из 1642. његова je забелешка лапидарна, али и она има у себи неке поезије: "Тогда Ахмет паша на ар паску бе на Херцеговини, добро судбен." Свој Псалтир из 1648. пропратио je занимљивим записом о његовој вредности: "Сију књигу писа Гаврило Тројичанин у манастиру Тројици, и постави цијену педесет гереција [врста сребрног новца], а колико може терезијом потегнути [тј. колике je тежине на теразијама], толико je сребра врстна, а толико je цијена." Али два одужа Гаврилова записа особито су поетски надахнута и с правом су нашла места у изборима старих књижевних текстова.^[192] Један je у рукопису са Шестодневом и Козмином Топографијом, рађеном 1649. године, према исказу Гавриловом у уводним редовима записа, "в част преподобних и богоносих отц наших србсцеј земљи просветитељ светаго Симеона, новаго мироточца, и иже в светих отца нашего Сави, прваго архиепископа србскаго". Гаврилову песничку речитост надахнула су ту трагична збивања из млетачко-турскога рата, која су се с неумитном оштрином и суровошћу сручивала највише на главе недужне раје из редова његовога народа: "Оставше же Агарене велику беду твораху својим подавником, дани вземљуште на всак д'н, и ови од христијан свезајеми, ини бијеми, ини же пхајеми, ини же бегаху в туждије страни, остављајуште доми и села. Уви, умиљен призор бе видети. Оста земља добрих пуста, људи же, и скот, и плод земљних. У истину мнози тогда живи ублажаваху умрших, таковије беди не могуште трпети, јејеже да избавит ни всеблагиј Господ Исус Христос молитвами светих својих..." Други je Гаврилов запис те врсте и вредности у његовом Минеју (Месечнику) из 1651, који je одолео силним историјским искушењима, да на крају ипак неповратно нестане у пламену последњег рата. У том je запису Гаврило залелекао попут старозаветног пророка Јеремије, на кога je сам себе опоменуо, пред зулумима којима je Али-паша Ченгић подвргао његову Херцеговину, водећи по њој своје чете скупљене "от всуду от Илирика, и Арванити, и Климати, и Травуњани, и Диоклитјани, и Захумљани, и Далмати, и Хрвати". "Си свирепејаху Христово стадо", јадикује Тројичанин, "јако л'вове неукротими, или пардоси љути, или змије летајуштије погл'тити все вјерније. Домове пљенијаху се, имјенија расхиштаху се, всак взраст и чловјек и в стра се и тузе беше, и верни и неверни иже имејаху имјенија, остављајуште села и доми, бјегаху в иније гради и васи и странопришлци бјеху в туждих..." то би за сада био пун опсег Гавриловог присуства у нашој књижевности. Није образложена, а не изгледа ни довољно уверљива претпоставка по којој би он био аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима^[193]; та збирка, исписана на начин сасвим бизаран и чисто барокни, како би и спољашним својим изгледом зачудила читаоца, недавно je уочена у Болоњи, и мораће се подробније проучити, пре но што се дође до неке извесности о њеном пореклу, а евентуално и о њеном аутору.

По прилици истих година којих je у онда толико далекој Светој Тројици пљеваљској инок Гаврило довршавао своје последње преписивачке и књижевне радове, мали али временом све уочљивији културни центар образовао се у јуначком Перасту, који je дотле давао само поморце, трговце и ратнике. Бокељски градић у књижевност je увео, и први je његов писац био, у многом погледу изузетни Андрија Змајевић. Породица из које je он потекао изворно није из Пераста, већ из Црне Горе, од Његуша, и у почетку je била православна. Сишавши у Котор у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи; она je ту стекла нешто угледа и иметка, а са тим je брзо прихватила и католичку веру. Пошто се крајем XVI века преселила у Пераст, успела je да у новој средини пусти дубоке корене и да се пробије до првих редова њенога друштва. Своје порекло, међутим, она није заборавила; није га заборавио нарочито Андрија Змајевић^[194], и то објашњава много шта у његовом животном поступању и у његовом раду, иако je он, иначе, био и до краја остао ревни војник римске цркве, који се свакодневно бори да се њена власт прошири што даље и да захвати што више.

Његова карактеристична биографија^[195] почиње крајем јула 1628, када се, као најстарији син, родио у кући Николе Змајевића^[196], званог још и Милутин; после њега дошла су на свет његова браћа, Иван и Крсто, од којих ће нарочито овај последњи бити утицајна личност у Перасту, а у више наврата и његов капетан.^[197] Скромно школовање Андрија je добио већ у родном месту, у коме су фрањевци од 1638. године држали основну школу "у кући дарованој им у ову сврху од обитељи Мазаровић"^[198], и затим, једва нешто боље, у Котору; али прави свој улазак у свет највише науке он дугује одласку у Рим, где je, као питомац Конгрегације за пропаганду вере, у њеном заводу Урбано, учио "с осталијем младићима од свега свијета скупљенијем" и где je стекао докторат филозофије и теологије. Даровит, способан и радан, Андрија Змајевић брзо je запажен у Риму: у току јула 1651. он je, на заузимање Сплићанина Јеронима Пастрића, примљен у Светојеронимско братство, заједно са још осморицом младих свештеника, који су потицали сви из Далмације.^[199] И његови први покушаји у књижевности везани су већ за те студентске дане: када je бивша шведска краљица Кристина, пошто je "пригрлила" католичанство и доселила се у Рим, дошла у походе Пропагандином "колеђу", питомци су јој изрекли похвале у говорима и песмама на двадесет и шест језика, "који се у реченом мјесту нађоше међу четрдесет и два младића истога колеђа"; међу њима био je и Змајевић, који о томе бележи: "Ми јо' нашијем словинскијем достојну славу дасмо".^[200] Док се Андрија бавио на студијама, његов Пераст доживео je страшну драму, која je и један од највећих тренутака његове историје: 15. априла 1654. изненадно су га напали Турци из Херцеговине под вођством Мехмед-аге Ризвановића, али их je малобројно и још проређено становништво - јер je већина пловила морима - уз помоћ жена и стараца тако одбило са својих прагова да je то остало заувек у памћењу и дуго било прослављано у поезији. Један од првих који се јуначким браниоцима Пераста поклонио стиховима био je Змајевић: како изгледа већ у Риму, на основу вести које су му стигле од куће, испевао je у осмерцима поему Бој перашки, чији je једини препис чуван све до средине прошлога века у домаћој књижници перашких патриција Смећа, да се некако од тада бесповратно изгуби;^[201] Одмах по повратку у Пераст, Змајевић je, иако тек млади свештеник, на захтев римске Пропаганде поднео извештај о стању цркве у которској дијецези, који су надлежни примили с уважењем и особитом пажњом; од тада je он поузданик Конгрегације за ширење вере на том терену и непрекидни известилац о приликама које владају у њему. "Млетачка господа", на предлог његове општине, именовала га je, тако младог, 22. јануара 1656. за опата Светога Ђорђа и жупника перашкога, што je нови знак високе вере у његове способности. На тој тешкој и сиротињски плаћеној, али угледној и часној дужности остао je све до 1671; "шеснаест годишта владасмо оном опатијом", забележиће сам доцније.^[202] У међувремену, 1664 године, он je уз ту добио и функцију викара цркве у Будви, у којој није било бискупа, и звање намесника (комесара) Свете столице. Када je 6. априла 1667. Дубровник и подручје Боке Которске задесио страховити земљотрес, Змајевић je за длаку остао жив: био се баш упутио за Дубровник, у посету тамошњим пријатељима, и пред полазак служио je мису у својој опатској цркви, када je настао ужасни тренутак који га je затекао при самом светом чину, после чега су га онесвешћеног и рањеног извукли испод рушевина, из једнога гроба, док je његове пратиоце нашла најцрња судбина. Чим je прездравио, ојађен гласовима који су стизали из Дубровника, он je над несрећом славнога града процвилео песничким делом Словинска Дубрава, источна Далмација, милостиво од Господина Бога похођена годишта 1667, које je за њих, а и за њега, требало да значи и реч охрабрења и наде. То дело он није штампао, али се свакако побринуо да, барем као његова посланица, стигне до његових преживелих пријатеља у Дубровнику.^[203] Живећи на подручју које je било готово непрекидно ужарено и у сталној напетости, и у коме су се мешале религије и народи, Змајевић je успевао да мудрошћу и тактом одржава најбоље односе са свима, и да буде поштован и од православних, које je, поред свега, ипак сматрао шизматицима и настојао да их наговори на сједињење с римском црквом, и од Турака, од којих je, криомице и опрезно, покушавао да отме што више душа и да их приведе стаду католичких верника. Када je то било потребно, није се устручавао да служи у "српским" црквама, да дочекује и гости православне калуђере и да са њима расправља о црквеним питањима, или да у име досељених хајдука пише молбе да им се додели богомоља "испод села Столива" за њихове верске потребе.^[204] У том циљу, и "да би знао шта се у књигама ових шизматика садржи", дао je себи труда да научи црквенословенски језик и ћирилицу^[206], којом се - како je касније у једној прилици истакао - "служи читава наша нација" (illyrica elementa B. Cyrili, quibus universa nostra natio utitur, "свети Ћирило такође истому језику учини слова, којими не само Далмација и Србија, дали Полонија, Московија, Русија, Молдавија, Булгарија и остале државе на сусједству служе се").^[206] Његови напори ишли су и у правцу подизања и умножавања свештеничког кадра, који би се, по његовој замисли, школовао у Дубровнику, у нарочито за то подигнутом колегијуму. Да то постигне, путовао je, на захтев Пропаганде, 1660. године, у Рим, а затим je писмима подстицао Дубровачку Републику да остварење те идеје омогући и нудио се чак да лично дође у Дубровник и да јој у томе буде од помоћи, на шта je она, увек подозрива према млетачким поданицима, све учинила да то омете, одвративши уједно перашком опату "да не треба да се узнемирује и ради тога долази у Дубровник".^[207]

Високо ценећи све те напоре Андрије Змајевића, папа Клемент Х именовао га je 23. фебруара 1671. за надбискупа барског и "примаса Краљевства Србије" (Antibarensis Diocleensis archiepiscopus et Regni Serviae primas). Овако достигнут врхунац у каријери истакнутог Пераштанина његови суграђани обележили су низом знакова нарочите радости и пажње. У цркви Светога Николе Змајевића je свечано заредио драчки надбискуп Герард Галати, а перашки прваци, капетан Вицко Мазаровић и судије ("суђе"), поставили су у истој цркви спомен-плочу о ретком догађају, за коју je текст на латинском језику срочио Емануел Месери (Emmanuel Messeri), доктор медицине и филозофије, који je од 1657. па затим пуних осамнаест следећих година провео у служби градског лекара у Котору.^[208] Још више од тога, "комунита од Пераста" припремила je тада, а ваљда помишљала и да штампа (што није учињено) албум похвалних песама и прозних елегија, на нашем и латинском језику, којима су изразе своме весељу у овој прилици дали ондашњи песници, а Змајевићеви поштоваоци и пријатељи, Корчуланин Петар Канавеловић, Которанин Трипо и Вицко Скура, Џиво Болица и, коначно, већ споменути Емануел Месери.^[209]

Барокни песник са Корчуле Петар Канавеловић (1637—1719), чије су изванредно разгранате везе са Дубровником и његовим песницима добро познате^[210], живо je пратио и прилике у Боки Которској и био je у блиском пријатељству с неким угледним људима са њенога тла. Песма коју je 1671. године испевао за дан устоличења Андрије Змајевића за надбискупа барског и примаса српског само je прво његово окретање у том правцу, које сада знамо; после je певао пригодне "зачинке" за свадбе которске властеле^[211], а још доцније, политички ангажованом песмом о смрти перашког силника Вицка Бујовића, оштро je ошинуо не само Бујовићеве убице већ и читав ондашњи Пераст.^[212] Његова Пјесан, коју je у част Андрије Змајевића "сложио" у углађеним осмерцима, пуна je ласкавих речи за Пераст и његов "пук храбрени", који су однели победу над "злоћудним Мехмет-агом", али нарочито инсистира на добити коју католичкој вери обећава дан ступања перашког прелата ("твога драга племеника") на надбискупску столицу: захваљујући њему, имала би да се расплоди "по невјерству вјера права". Поздрављајући с најлепшим жељама одлазак Змајевићев на ту високу дужност ("пођи с добром части веће"), он се нада да ће његов разум учинити оно "што не учини сабља и снага" и, попут свог узора Гундулића, личне жеље претвара у пророчко предвиђање:

Нек пропаст пакла врла
теби снагу сву подложи,
нека вјера неумрла
по знању се твом узмножи;
нека гдје сад у несвијести
слави с' име Махумета
подигне се по твој свијести
славни биљег крижа света;
нека умукне на мечиту
хоџа, и враг сатаре се,
невјерници по твом свјету
нека крстом чело уресе.

Други песник, чију једну пригодницу садржи албум спремљен у част Андрије Змајевића, Трипо Скура, био je которски каноник и дугогодишњи професор у градској школи у Котору, у којој je служио барем од 1661. до 1675. године, на задовољство комуне и показујући "изврсну способност, заузимање, устрајну и напорну марљивост".^[213] Иако млађи од Змајевића — рођен je око 1636, а умро je 12. јануара 1685. године^[241] — спадао je у круг најинтимнијих пријатеља перашког прелата, и овај му се обратио једном шаљивом, али и врло срдачном посланицом у стиховима. Покушавајући сада да и сам пропева, Скура се сразмерно лако снашао у сложеном двоструко римованом дванаестерцу, али се није показао као неки велики песник.^[215]

Његова песма, осим барокне досетке с Андријиним презименом и искрене вере у високе могућности, знање и разум слављеника, не нуди много шта више:

Путниче, погледај оком и с памети
огњени ови Змај гдје високо лети,
добро га погледај, немој се бојати,
нема у себи једа, премда je крилати,
он крила управи гори до небеса,
отајна нарави сва позна чудеса,
у високо лети, а више ће се дић
с крилом и с памети често Змајевић...

Бољи je и окретнији, а свакако и досетљивији песник испао Трипов брат Вицко Скура, који je био још млађи — рођен дан-два пре 13. априла 1645. године^[216] — и који je, пошто се краткотрајно налазио на дужности секретара ванредног провидура, млад и умро, 4. октобра 1689. године.^[217] Од њега су у албуму две песме, одуже и обе у осмерцима. Прва je Коло диклиц Еликоне у славу присвијетлога и припоштованога господина Андрије Змајевића аркибискупа од Бара, Краљевства Сервије примата и у њој je песник замислио како је у једну зору, с муком и трудом, "као путник нови" нашао пут до Парнаса и тамо ослушнуо како еликонске "диклице" певају у славу Змајевића и његовога Пераста; по тој њиховој песми све чиме се Пераст истакао до тада невелико je у поређењу с овим што je дочекао сада:

Међу славе све остале
које твоје мјесто прими,
све су досле биле мале
при овој коју сада ими.

Још je боље замишљена песма Завидос придобивена од Славе, у којој се та два персонификована лика, са много барокног претеривања, споре око славе и части "достојнога аркибискупа од Бара краљевства Сервије примата". Слава je, наравно, сва у глорификовању, Завидост je, наравно, сва у одрицању; Слава признаје да и кад би имала "сто језика и сто јуста посред главе", никада не би могла достојно нахвалити Змајевића, а Завидост у маниру Џива Гундулића, и под његовим очигледним утицајем, подсећа на пролазност светске славе, на Икарову несрећу и на поучну судбину Александра Великога, да заврши барокном рефлексијом, као што би то учинио и Гундулић:

Свакој слави дође сврха
ништа у дуго неће стати,
ко и кад небо снијегом прха,
ки се у воду приобрати.

Како се већ унапред без муке могло претпоставити, необични спор ће се окончати пуним поразом Завидости: она ће признати да Змајевићевој части и слави није био кадар нашкодити ни јед њених змија, и то je врхунска тачка барокне хиперболе којом се хвали знаменити Пераштанин:

Допуштујем унаприједа
да уживаш славу моју,
покли зла коб мени не да
да ти сметам срећу твоју.^[218]

Једини бокељски песник дужега даха и опсежнијег књижевног дела, који je у овој прилици с осталима упутио своје честитке у стиховима Андрији Змајевићу био je "властелин которски" Џиво Болица. Рођен још последње године претходнога столећа, он се тада приближио крају свога не само песничког већ и животног пута, и у обе песме Змајевићу, писане у двоструко римованим дванаестерцима, тужи се на болест ("немоћ") која га je стегла, обећавајући, ако га она пусти и даде му "живјети времена који број", да ће и у другим песмама славити Змајевића "глас вели"; болест се, можда, према њему показала милостива — јер он je живео све до 16. јуна 1685. године^[219] — али зато обећање како се чини није извршио: других његових песама о Змајевићу нема или их више не налазимо. У овима, узносио je новог барског надбискупа прво као песника "словинскога" језика:

ер ти твом језику поштење његова,
који je при теби у слави и дици
над свијем под неби вриједнијем језици,
цић тога кијем влада у родни твој Пераст
и вазда, и сада, теби ће слава раст.

Али Змајевићева "хвала и дика" живи и "у нашем Котору", и властелин тога града Болица моли Бога да Пераштанина убрзо види као бискупа Котора.

ер Божје радости, духовнога мира
било би нам дости уз тебе пастира,
љубио познане ере би све вике
властеле, грађане, миле редовнике.

A како Змајевића добро знају и Рим и римска господа, Боличине добре жеље смерају још и више - да Пераштанин постане и кардинал:

већ ако те срећа наша изједначи

с онијем кијех одећа црљена облачи.

Као надбискуп барски и примас српски Андрија Змајевић показао je много иницијативе и пастирског старања. Већ исте године, учинио je визитацију своје дијецезе, која je трајала дванаест дана, од 25. септембра до 3. новембра 1671, и приликом које je посетио сва места у која je могао стићи (Бар, Зупце, Туђемиле, Спич, Созину, Марковиће, Паштровиће, Ластву, Маине, Поборе, Будву). О ономе што je запазио или учинио на том путу поднео je Пропаганди исцрпан извештај^[220], који није само службени документ већ и у многим детаљима верна слика живота, нарави и обичаја нашега света, католичког и православног, а унеколико и муслиманског, у оним крајевима. Понегде у том извештају има и литерарне живости — када Змајевић описује свој улазак у тада сасвим турски Бар, или када приказује како су га срдачно, и с колико правога поштовања дочекали игуман и калуђери Прасквице. Таквих одлика има и у најкраће назначеним портретима појединих Змајевићу подручних свештеника или у приказима животних ситуација у које су прилике довеле покаткад ово верски измешано и шаролико становништво.

Како се Бар, који je номинално био седиште његове дијецезе, налазио у турској власти, надбискуп није могао становати у њему, него je за своју резиденцију изабрао Паштровиће. Одатле je деловао као ревносни прелат, старајући се не само да уведе бољи ред и васпостави стару дисциплину у властитој дијецези већ и да што више тамошњег православног света преведе у своје стадо. С таквим амбицијама он je, највероватније, ту припремао дијецезански синод, одржан 10. децембра 1674. у цркви Св. Текле у Спичу. Сви акти тога синода, почев од уводног Змајевићевог говора, па до последњих одлука које су на њему донете, били су на народном језику, што je изузетан случај у пракси римске цркве онога времена^[221], али што je још једно сигурно сведочанство о снажном "словинском" осећању барскога надбискупа.

Из Паштровића, у којима je могао имати неприлика и можда стога, али и из здравствених разлога, Змајевић je прешао у родни Пераст, и од тада je трајно боравио у њему. Ту je довршио и уредио још око 1670 започету велику палату — Пераштани су je прозвали "Бискупијом" — испод Пенчићких стена, "с избоченим прочељем на два крила"^[222] и с монументалним барокним улазом, који je срушен у прошлом веку. Кућну капелу и "лужу" у овој палати Змајевићу је исликао фрескама перашки сликар и његов даљи рођак Трипо Кокоља, чије je школовање помогао и коме je остао мецена до краја свога живота. Сада су те фреске сасвим изгубљене и једва им се назиру обриси^[223], а и саму "Бискупију" време je претворило у рушевине. Своју палату Змајевић je испунио сваковрсним књигама из теологије, литературе и историје, међу којима je проводио знатан део живота, читајући, преписујући дела дубровачких песника (поред осталога и главно Гундулићево дело Осман) и спремајући своја дела. Змајевићеве књижнице више нема, на жалост, јер je сва изгорела 1806. године у Херцег-Новоме, у пожару куће породице Буровића, која ју je наследила и чувала све до тада. Из Пераста je Змајевић деловао као црквени старешина великог политичког и друштвеног ауторитета и као проповедник на народном језику, радо слушан и изван Пераста, по осталим местима Боке Которске. A обилазећи та места, по овим и другим својим многобројним пословима, занимао се прошлошћу читавога краја, и прибирао je старе натписе и друге остатке античких времена, од којих je неке уклапао у грађевине које je подизао или обнављао у своме Перасту. Њихове преписе и цртеже слао je гдекад познатим европским старинарима, с којима je био у вези, и они ту његову сарадњу спомињу и посебно истичу.

У Перасту je Змајевић, по свему судећи током 1675. године, окончао свој још 1655. започети велики рад, у коме je изложио историју јеврејске и хришћанске вере и прошлост цркве од стварања света па све до дана у којима je дело довршио. Како je унапред рачунао на веома широк круг читалаца, своје je дело радио у три верзије, можда истовремено, али можда и једну за другом.^[221] основна je била на "словинском" језику, а то je у овом случају био Змајевићев домаћи и свакодневни говор, и у латиници, којом се писац служио и иначе. Она je била илустрована с четрдесет цртежа ситних и махом скромно изведених, са портретима појединих личности или њихових грбова; неке je од њих радио сам надбискуп, а неке му je, без сумње касније, уцртао Трипо Кокоља.^[225] Другу верзију je писао ћирилицом, за коју je био уверен да je у употреби код најпретежнијег дела словенског света. Уз њу je напоредно додао, као трећу верзију своје историје, и превод на латински језик, намењен свакако образованој европској публици. Српски и ћирилицом писани текст и његов латински превод Змајевић je намеравао да штампа, али због нечега остварењу своје замисли није задуго приступао. Када се одлучио да дело отпреми у Рим, Конгрегацији за ширење вере, прави тренутак je већ био прошао. Иако je добила имприматур и све потребне препоруке, у првом реду са стране Сплићанина Јеролима Пастрића, који ју je читао у својству службеног ревизора, Змајевићева књига није штампана, ни тада, када je публиковање претекла пишчева смрт, ни 1711, када je то покушао, и поново код Пропаганде, Андријин нећак и наследник на барској надбискупској столици Вицко Змајевић.^[228] Тако je она и остала до данас, у волуминозним рукописима од којих сваки, заједно с прилозима и додацима броји по безмало хиљаду страница. Примерак самога аутора, писан латиницом, чува се у Археолошком музеју у Сплиту, а онај који je био намењен штампању, писан ћирилицом и с латинским преводом напоредо, раздвојио се некако, па je први његов део у "Ватикани" у Риму, а други у Библиотеци семинарије у Падови. Сачуване верзије нису у свему идентичне, а разлике се запажају већ од наслова; она у латиници названа je Држава света, славна u крепосна љетописа црковнога, док je верзији у ћирилици и на латинском језику наслов Љетописа црковнога старога u новога закона света u крепосна држава словинско-латинска.^[227]

Своје дело Змајевић je писао на начин којим су се слична дела писала још у средњем веку, али који je код црквених аутора остао омиљен и у новијим временима. То je у правом смислу речи верска и црквена хроника и Змајевић ју je с разлогом назвао летописом. Основна je подела дела на два одсека, од којих први описује стварање света и приказује старозаветне догађаје; други излаже историју хришћанства од почетка нове ере до 1675. године, при чему се то велико временско раздобље даље разлаже по столећима, а у оквирима свакога столећа по владавинама појединих папа. За први одсек Змајевићу je главни извор Свето писмо, а појединости које тамо није могао наћи преузимао je из апокрифних списа. Историју нове ере изнео je служећи се највише и обилно Црквеним аналима (Annales ecclesiastici) кардинала Чезара Баронија (Baronius) и истоименим делом његовог настављача Одорика Рајнолда (Raynoldus), али користећи уз то и веома обимну литературу, историјску, географску, биографску, хагиографску и теолошку, од писаца античких, па све до оних њему савремених. Поред верске и црквене историје, излагао je и историју световну, јеврејску, грчку, латинску и коначно европску; а свуда je ту налазио места и повода да уплете и историју словенску, коју у духу идеја свог великог узора Мавра Орбина води од старозаветних дана и у коју укључује и народе, збивања и личности који јој не припадају, али за које je и он, као и остали "словински" хуманисти, чврсто држао да су њен неодвојив део. За таква места Орбиново дело Краљевство Словена нудило му je највише грађе, и он ју je преузимао без колебања и у широким захватима. Уз Орбина, следио je и друге писце, словенске, од Попа Дукљанина и Томе Архиђакона до Дубровчанина Јакете Лукаревића и Трогиранина Ивана Луцића, и несловенске, од Порфирогенита до М. Сабелика и А. Бонфинија. У преузимању грађе и у служењу сложеним историографским материјалом Змајевић није био ни обзирнији, а ни критичнији од других писаца сличних дела, поготово што je свој Љетопис црковни писао с унапред утврђеним намерама и са чврстим и готовим идејама.

Змајевићево виђење историје света у потпуности je црквено и религијско: та "држава", чију он судбину прати кроз векове, "света" je, "славна" и "крепосна", и њом не управљају световни владари у име својих уских и себичних циљева већ изабраници божји у име узвишених начела своје вере и као извршиоци највише воље. Још уже од тога, Змајевић je доктринаран католик и ревносни мисионар римске цркве: он тежи не само да покаже примат цркве којој служи и њену апсолутну правоверност, и супериорност у свим питањима вере, већ да и овим делом, као што је то чинио целокупним својим радом, допринесе ширењу њенога утицаја и придобијању нових следбеника, пре свега из круга тадашњих "шизматика".

Одлике које би, упркос таквим Змајевићевим погледима и без обзира на те његове намере, давале већи значај његовоме спису, барем у издвојеним његовим деловима, налазе се у пишчевом осећању словенског заједништва и у местимичној живости његовога стила и богатом и изражајном његовом језику. Као Словен, Змајевић се нарочито одушевљавао и највише je простора дао српској историји. То je сасвим разумљиво и с обзиром на његово порекло, дакле биографски, с обзиром на део земље у коме je живео и делао, и на коме су трајала, и чак се развијала, предања о старој слави српских држава, дакле историјски и географски, а затим и с обзиром на то да су на истоветан начин осећала и поступала и два наша писца која су Змајевића највише импресионирала, Мавро Орбин у Краљевству Словена и Џиво Гундулић у Осману, дакле и литерарно. A Змајевићев стил и његов српскохрватски језик, обојен ознакама локалног перашког дијалекта, али оплемењен читањем дубровачких песника, који су тада сматрани нашим класицима, и обогаћен познавањем усменог песништва, које je у Перасту Змајевићевих дана имало период свога бујања, чине пријатном лектиру Љетописа црковног, па чак и онда када се баш не би могло рећи да je сама њена материја сувише привлачна. Оно што je још једна, и сасвим нарочита, занимљивост тога дела, строго узев, у њега и не спада: то су Змајевићеве дигресије, у којима je он приповедао згоде изван свог предмета, а у више наврата није се устручавао да говори и о самоме себи и о понеким тренуцима властитог живота.

Његов живот по довршењу тог замашног посла наставио je да тече сав у грозничавој активности, градитељској, душебрижничкој, политичкој. Како су, међутим, наилазили повремено и тешки тренуци, и сурова ратна збивања, није чудо што су делатног надбискупа понекад, али само начас, заустављале тешкоће или што je губио нит наде, за којом je ишао. Обраћајући се Конгрегацији за ширење вере, 14. новембра 1678, на пример, он je писао како je за њега "надбискупски положај тежак крст, јер мора да живи у средини Турака, ренегата и рђавих католика, оптерећен, при том, великим издацима, да би могао одговарати своме високом положају".^[228] У таквим je расположењима он очекивао приближавање смрти и, спремајући се за њу, градио je, на једној перашкој узвисини, своју гробну капелу — у Перасту je зову "маузолејем" — коју je посветио Госпи од Розарија. Крај ње je подигао лепи осмоугаони звоник, који je сасвим у стилу барока и свакако један од лепших на нашем Приморју, а слику за олтар у капели, на тему тајне Розарија, омиљену међу млетачким сликарима епохе, радио му je Трипо Кокоља. Од смрти je, међутим, био још далеко, а мисао на њу брзо су му потиснули ратни догађаји, у којима су живо учествовали његови Пераштани, а у извесној мери и он са њима. У тој борби Змајевић je видео могућност да се од Турака — а то je њему значило: за хришћански свет — отму градови из суседства, и да тако и његов Пераст одахне од тетке море турскога окружења. Свакако са циљем да подстакне ратнички дух суграђана, а и "последња времена и народи да не би заборавили славити десницу божју" која je 15. маја 1654. помогла Пераштанима да се одбране "од чудновате силе турске" и да постигну славно добитје", он je на фасаду жупне цркве поставио спомен-плочу ("вјечну успомену"), на коју је уклесан његов текст о славној победи, и то на народном језику. Већ 1684. године учествовао je у ослобођењу Рита, а тада je доживео оно о чему je сањао, по примеру свога претходника Гундулића: да се са врха минарета обрати својим верницима држећи крст у руци и да турску џамију затим преобрази у хришћански храм.^[229] Други пут je доживео сличан тријумф када je посвећивао храм подигнут у Херцег-Новоме, пошто je 1687. Јеролим Корнер, предводећи савезничке снаге, међу којима су били и Змајевићеви Пераштани, ослободио и овај град. У песми којом je савремени перашки песник славио млетачког провидура и тај Змајевићев чин je добио одговарајуће место:

A Girolamo Santo
la più grande moschea
dal Zmajevich Andrea
fa consacrare.^[230]

("И чини да Андрија Змајевић посвети Светоме Јерониму највећу џамију.")

Непрекидну меценатску и градитељску делатност Андрија Змајевић крунисао je у последњој деценији живота. Његовим старањем, а сигурно и уз знатну његову материјалну помоћ, грађена je тада жупна црква у Перасту, чији су звоник и апсида, по плановима млетачког архитекте Беатија, саграђени 1691. године, док je сама црква, после Змајевића, остала недовршена; а по његовој замисли, и опет свакако уз знатне његове финансијске жртве, Трипо Кокоља je исликао, од пода па све до тавана, унутрашње просторе Госпе од Шкрпјела, ликовима пророка и сибила, призорима из Богородичиног живота или портретима црквених отаца и јеванђелиста, и тако остварио своје најзрелије, и у ствари животно дело.^[231] Сам надбискуп барски и "примас српски" није дочекао да види крај тог дела: у току Кокољиног рада на њему, он je умро 7. септембра 1694, а надзор над довршењем те знатне уметничке творевине нашега барока преузео je, заједно с другим Андријиним дужностима, његов братанац Вицко.

Књижевно дело Андрије Змајевића није обимно, а није у целини ни утврђено, нити je до нас дошло неокрњено. Његов Бој перашки можемо сматрати коначно изгубљеним, а сада се такође не могу наћи "проповиједи које je у Перасту говорио и по околини" (С. Вуловић). Змајевићеву Пјесму од пакла, за коју je Иван Кукуљевић однекуд знао да je штампана "у Млецих 1727", није до сада видео нико, па ни сам Кукуљевић^[232], а ни тврдње о његовом бележењу народних песама, које књижевни историчари и биографи упорно понављају, нису нимало сигурне, јер оба рукописа са таквим песмама - један од њих представља врло опсежну збирку - који су њему приписивани, не потичу од његове руке, а ни иначе се није могло доказати било какво учешће знаменитог Пераштанина у њима. Његов Љетопис црковни није литерарно, већ историјско и теолошко дело, а још много мање у књижевност улазе акта Барског синода, или Змајевићеви извештаји и дописи Конгрегацији за ширење вере, који су проистекли из његове службене делатности и једино по изузетку садрже литерарније писане одељке. До краја се то исто може рећи и за његову преписку. Писма која je измењивао с крупним представницима православне цркве, на нашем језику - с патријархом српским Арсенијем III, на пример, или с владиком херцеговачким Саватијем^[233], као и она која je упућивао знанцима по Италији, на језику италијанском - Сплићанину Јерониму Пастрићу, на пример^[234] - и када су иначе пријатељска, и када се у њима говори више о личним но о општим стварима, што je иначе редак случај, по правилу немају књижевних одлика, а не види се у њима ни тежња њиховог аутора да их имају. Тако Андрија Змајевић као писац остаје само захваљујући својој Посланици Трипу Скура и своме спеву о дубровачком земљотресу који се обично скраћено назива Словинска Дубрава.

Посланица Трипу Скура^[235] шаљива je песма, необичне конструкције, и не у свему, и докраја, разговетне садржине. Како то показује један њен стих, писана je у време док je Змајевић био још перашки опат, па према томе и млад, и оран за веселе седељке о великим празницима на почетку године, с пријатељима и уз богату трпезу. Она представља један забележени тренутак из интимног живота старих Бокеља из горњих и образованијих слојева друштва, који нам je и иначе тако мало познат, па je већ и са те стране веома занимљива. Колико се даде схватити, Змајевић je шаље као одговор Скури, и у њој с много срдачности, али и добродушног пецкања, пребацује пријатељу што je пропустио да га позове у Котор на неку светковину (Трипуњ-дан?) и прича како му се упутио ипак, и непозван, али су му "вихри" и невреме зауставили брод и вратили га кући. Утеху налази у молби Богу да му не да "умрити" док не смири своје жеље у бољим приликама "кад не буде леда", а буде дуката,

којијем ћемо меда толико купити,
кијем се зачинити моћ ће свака пића,
да нам буде бити вазда боља срића.

У тој својој посланици Змајевић се очигледно бори за израз, којим не влада увек најбоље, и то његову песму чини местимице тамном што се смисла тиче; осим тога, има у њој и хотимичне нејасности, коју су барокни људи волели - нејасности проистеклих из алузија на ствари блиске обојици саговорника, али које сада нас стављају пред нерешиве тешкоће. Према укусу барокног човека, Змајевићева посланица добила je и свој полиметријски вид: она почиње са шест осмераца који се сликују по схеми ababcc - што представља такозвану секстину, од оне врсте какву су у истом веку неговали Дубровчани - наставља се затим с тачно тридесет двоструко римованих дванаестераца, да се оконча опет осмерцима, али сада сврстаним у традиционалну строфу од четири стиха.

Тако шарени полиметријски облик има и Змајевићева "пјесан" названа Словинска Дубрава, која je зрелије и дотераније дело, и у које je перашки песник полагао и веће наде;^[236] Она je непосредни одзив на страшни земљотрес од Велике среде 1667. године, који je најтеже погодио Дубровник, али који je стигао да ошине и шире суседство, па и Змајевићеву Боку. Катастрофа јединог слободног града у нашим странама - "словинске Дубраве", како Дубровник назива песник из Пераста, по угледу на Гундулића - није за Змајевића значила само општу народну несрећу, иако ју je тако схватио у првом реду; била je она и његова лична несрећа, која га je затекла у диван пролећни дан и ког je био већ на самом његовом опатском острву, у дворима "ке његда огради цар Шћепан Немања", док je "корабљицом" ишао за Дубровник са својом "дружином", да тамо неком "пријатељу љубљеном" честита ускршње празнике. Ту je Змајевић доживео у маломе сав њен ужас и потом полумртав извучен испод "мраморних стијена", које су међутим смрвиле његове младе пратиоце и задале им "љуту смрт". Све што се у тим стравичним тренуцима догодило с њим, Змајевић je сам исприповедао у првом, и већем делу свога спева; а оно што je задесило Дубровник, и што он није лично могао видети, ставио јe у уста некога "славја", чије je жалосно "цвиљење" слушао у свом "бостану" и кога je тобоже замолио да му каже узроке толиког његовога јада, а узроци су били у трагедији: "словинске Дубраве" одакле je "славић" долетео. За тако разнородну материју свога дела Змајевић je изабрао и разнородну структуру: сви наративни делови спева писани су у старинским дванаестерцима, римованим по срединама и на завршецима; Змајевићева јадиковања, после избављења из рушевина, и његове молитве Богу, као и његова обраћања "тихом славју лужанину", редовно су у осмерачким секстинама истога рода кога je и секстина у Посланици Трипу Скура; а за славујев одговор, у коме je приказана дубровачка катастрофа, изабрана je строфа од пет краћих стихова у којој су прва четири најчешће шестерци, а последњи je редовно од пет слогова.

Змајевићева "пјесан" Словинска дубрава много je пре занимљива и од значаја као културноисторијска него као чисто књижевна појава. У њој се са више страна одсликава песникова личност; она je затим израз његове животне филозофије, његове везаности за традицију и његовог неизмерног "словинског" патриотизма; из ње се дају сагледати и понеки делови његове поетике и његова лектира. Змајевић je и овде пре свега непоколебиви верник; трагично збивање о коме пева он схвата као тренутни излив "срџбе божје", али je за њега то што се десило много више знак трајног милосрђа Вишњега, а за Дубровник и божје "похођење" које обећава поновни процват. Такав je и смисао његове поруке ојађеним Дубровчанима, на крају песме. Из славујевог "цвиљења" над несрећом Дубровника види се и иначе колико je она и за Змајевића била болан ударац. Јер у његовој свести, као и у славујевој песми, Дубровник je

славна Дубрава
рода словинскога,
круна и слава народа мога ...
... моја Дубрава
сред словинске стране
мв једина слава.

Као песник, он у Дубровнику види град поезије и станиште "словинских" муза; као историчар и човек од историјског смисла, високо цени његове државнике; а као градитељ, он се усхићавао његовом архитектонском лепотом:

У њему славићи
моји су појали,
стари и младићи
на свјетло су дали
пјесни племените...
У њему господа
мудра и разумна
словинскога рода
дика, част и круна
славна je била ...
... Није било града
у славном језику,
ни љепшијех зграда
како у Дубровнику,
граду мојему...

И управо то дивљење за овај град снаге Змајевићевом уверењу да катастрофална "трешња"није и не може бити, смрт "Дубраве":

Није т она погинула,
не може ти погинути,
премда je мало увехнула,
премда je мало увехнула,
зелена ће оште бити,
много љепше нег je била
драг перивој бит ће вила.
У њој ће се још крунити
војводе и витезови,
књижевници прославити
племенити бит дворови ...

Када се Словинска Дубрава чита иоле пажљиво, не треба сувише напора, а ни нарочито изоштреног слуха, да би се распознало, или осетило, где je све перашки песник ишао за својим сећањима из Библије, где су му долазили под перо трагови читања средњовековних списа, какав je, на пример, Физиолог, у чему je, и када, следио омиљене дубровачке песнике, и то не само Гундулића већ и Мавра Ветрановића, и како je све, хотимице или неосетно, свеједно, користио речи, обрте или слике карактеристичне за усмену поезију.

Ерудитским и књижевним радом Андрије Змајевића Пераст je закорачио у историју наше културе и књижевности. И мада сам Змајевић није оставио велика и значајна дела ни у науци, а ни у литератури, његово бављење једном, као и другом, представљало je преузимање иницијативе која ће бити настављена и зрачило je примером. Многи његови суграђани, већ у његове дане, а нарочито касније, наставиће истим путевима, а покушаће да изнађу и нове, и Пераст ће тако постати још једно мало, али видно, наше књижевно средиште. Напоредо са њим, јавиће се тада по Боки и по осталом Црногорском приморју још неколико таквих средишта.

Једно од њих, и опет невелико, образовало се око средине XVII столећа у Будви. Иако се нашла на крајњој периферији такозване Млетачке Далмације, па услед тога, а и због разних других неповољних околности, била осуђена на заостајање, и била још изложена сталним недаћама, иако je затим, у тој својој економској и друштвеној тескоби била лишена могућности да се шире и слободније размахне, Будва je исто тако и град далеке прошлости и дугога сећања, и то јој je помогло да и са по једва неколико образованијих духова које je увек некако налазила показује знаке извесне културне живости као и постојаних напора да се они одрже. Том прастаром граду давали су тада основни тон и одређивали боју поморци и морнари, занатлије свих врста, ситни трговци, попови и редовници, и сем тога су се у ратна времена склањала у њега читава јата пребеглица из залеђа, који су такође доприносили његовој физиономији. Али било je ту и, додуше танушног, домаћег племства, с нешто мање брига, а више доколице и услова да изгради себи начин живота приближан животу осталог патрицијата на нашем Приморју, иако, разуме се, у далеко сведенијем опсегу. Осим тога, зна се да je ту радила и некаква школа, свакако градска, у којој су млади Будљани понешто учили и стицали макар и осредње образовање. Неки од њих постајали су читаоци и пратили су, до извесне мере, књижевност остварену у већим центрима; а кад су се осмељавали да буду и писци, прилагођавали су литературу крупнијих средишта својој малој средини и покушавали да јој понешто и сами допринесу.

У таквим приликама неки непознати Будљанин узео je да за себе, а и за друге у граду, сачини цео један зборник поезије у коме су се нашли све сами преписи текстова старих и новијих, од којих су они први гдекад били и веома стари и потицали још из XV века, или чак и одраније, а они други били сасвим свежи и сувремени. Можда je он негде на почетку те Будљанске песмарице, како смо његов зборник принуђени да називамо, ставио и своје име, али ти се први листови нису сачували; недостају и сви листови после сто четрдесет и седмог, који несумњиво није био завршни, па нисмо у могућности да кажемо ни шта je све даље она садржавала. На једној страници непознати Будљанин приближио нас je времену у коме je радио на овом рукопису; пошто je, око средине своје збирке, одлучио да препише и скупину "пјесни духовних" које су се певале од давнина у корчуланској братовштини Свих светих "у недиљни дни и благдане од светих"^[237], он je ставио и годину када je тиме био забављен. Али je каснији књиговезац, при увезивању његовога рукописа, одсекао таман толико бочног простора колико je било потребно за једну цифру, и сада се на том месту даде прочитати једино: "Годишћа од порођенија Дивице 164."^[238] Постоји, међутим, једна могућност, до сада незапажена, да се још више помери термин пре кога Будљанска песмарица. није могла настати: у њу су, при крају, унета два дуга "цвита" познатог песника са Брача Ивана Иванишевића из књиге Кита цвитја разликова, штампане "у Бнецијех" 1642. године. То су "цвит четврти" који je Иванишевић назвао Љубезниви разговор од душе с Исукрстом на крижу, а будљански преписивач га је скратио у Душа u Исукрст, и "цвит први" који и у Иванишевићевој књизи и овде има назив Од помње коју има Бог од чловика.^[230]

Као и ово што je већ поменуто од садржаја Будљанске песмарице, и све друго у њој припада црквеној литератури. На уводном месту она садржи завршни део (јер je почетни нестао заједно с првим листовима песмарице) Приказања од ројења Господинова, које се у глаголским и латиничким рукописима јавља још од XV века^[240]; на зачељу јој je друго "приказање" о Христу, и такође старо и са других страна познато, а наслов му je Мука Господина нашега Језукрста^[241]; њему, напротив, недостаје крај, пошто je песмарица оштећена и са те стране. Између та два приказања, у Будљанској песмарици има пуно сваковрсних побожних и литургијских песама, гдекад и у дијалошком облику, божићних и коризмених, ускрсних и духовних, или оних за празнике посвећене Богородици. За њих се у наслову обично назначују, нашим или латинским језиком, прилика и тренутак када су се певале, а неке можда, у некаквом скромном облику, и приказивале: "у петак мрсански на процесијуну вечер", "у четвртак вечер на мистерија", "велики четвртак вечер на процесијуну" и слично. Затим ту долазе препеви чувених химни, као што су Здрава, морска звијездо збрана (Ave, maris stella) и Од истока сунчанога (A solis ortus cardine), или псалама, као што je педесети (Miserere), затим бројна обраћања "крижу" и песма светицама Барбари и Луцији, а нашла се, међу њима, и позната Емауска сцена пренета у дијалошки облик, у којој се Исус јавља Луки и Клеофи на путу за Емаус.

Правећи своју песмарицу, анонимни Будљанин није показивао ни много разноврсности, ни сувише избирљивог укуса; није водио нимало рачуна ни о дијалекту у коме су текстови били испевани, ни о писму којим су били писани; а уврштавајући их у свој зборник није се бринуо нарочито да му свака реч буде тачна и није се устручавао да понегде мења и преиначава. Његове намере биле су при том пре свега практичне: њему су били потребни текстови за различите црквене пригоде, за празничне дане и побожне народске светковине. Сви су они намењени пуку, да на њега делују ганутљивошћу садржаја или ситуација, једноставношћу и непосредношћу порука, нежношћу своје припросте поезије и, када су добијали драмски вид, очигледношћу сценског приказа, ма колико иначе он био сиротињски оскудан и глумачки примитиван. Будљански преписивач био je вероватно неки свештеник, али се образовањем није много уздизао над својим пуном, или je још био млад и лишен дубљих и ширих знања; на то би барем упућивало његово доста скромно познавање латинског језика, услед кога се, у насловима, могао задовољавати и индикацијама у којима има очигледних огрешења о граматику и правопис^[212].

Сви текстови које садржи Будљанска песмарица налазе се, овакви исти или са ситним, а разумљивим разликама, у многобројним зборницима сличне поезије, хварским, корчуланским, задарским; нарочито много блискости ова песмарица има с неколико деценија касније насталим зборницима задарског писца и преписивача Шимуна Витасовића (1644-1719), што je потпуно недвосмислен знак да им je бар део извора био заједнички.^[243]

Своју везаност за тле са кога је потекао непознати Будљанин засведочио je дугом песмом у којој се од Бога и читавог небеског двора светаца и угодника, мученика и анђела моли благослов за будљански народ (Benedictio super populum). Ту песму он није смислио сам, као што није смишљао ни ишта друго од садржаја своје збирке, него je за њу употребио прастару песму истога наслова, насталу, како изгледа, у Задру још у Другој деценији XV века^[244], која се у две различите варијанте дуго одржавала по рукописима и која je потом доспела и међу остале преписе Шимуна Витасовића. Будљанин није преузео дословно ниједну од сачуваних варијаната, него je извршио — ако тако већ није било у његовом изворнику — њихов спој, при чему je понешто одбацивао, а понешто додавао, и, што je најважније, све прилагођавао своме граду и везивао за Будву. Тако та песма у његовој песмарици већ на почетку има:

О ти пуче поштовани,
наши дрази ви Бу(д)љани,
Бог помози, сви свети вас помоз'те
ки у овом темплу сад дођосте

Као добар католик, песник овог "благослова" почео je молитвама за "оца папу", и Будљанин je то преузео, а као верни поданик наставио je молитвама за "цесара" и нарочито за Венецију, што je одговарало и преписивачу из Будве:

Дај бнетачкој част господи
и на суху и на води,
господоват много лита
у колесу свега свита.

Песма се, после тога, продужава — и то je у њој главно — молитвама за мир и спокојство, весеље и добро здравље, "без куге и глада", за обиље и богатство "града Будве" и његовога народа, свих родова и од "сваке врсти". У дугачком набрајању, које има карактер и тон литаније, видно je настојање да се не испусти ниједна категорија и ниједна ствар од значаја: поменути су попови, фратри и "колудрице", "дјеве чисте, удовице"; одмах за њима и такође на почетку су и "сви властели и владике" и сви "пучани"; а за њима се ређају војници ("пјешци и коњици"), морнари (за које се моли заштита "од фортуне и злих људи"), и "сваке врсте артизани": "постолари", ковачи и златари, "пелицари", бербери и лекари, калафати и бачвари, па трговци, возачи и сељаци, који дају "десетине", копачи и жетеоци; молитве су се затим наставиле за "наша дривв, наше барке", за "житне земље" и "све паше", па чак за стоку и "свака стабла по све пољу".

Иако се на многим местима те молитве и у низу њених стихова реч нападно везује за Будву и Будљане ("благосови, Боже, ов град Будве", "благосови и обиди сви около Будве сиди", "благосови све Будљане", "све Будљане и њих дило", "сваки Будве крај и конац" и слично), она представља само невешт и не много срећан покушај будљанског преписивача да je локализује и актуализује. Та његова невештина упада у очи нарочито на местима где je то убацивање Будве по сваку цену и у свакој прилици падало на крајеве стихова и тада неминовно затирало и последње остатке првобитне риме као, на пример,

Благосови, Боже, ов град Будве
да ни у њем куге ни глада

уместо изворног:

Благослови, Боже, ови град
да ни у њем куга ни глад,

или:

Благосови, Боже, Будву,
Благосов твој дај му,

где je претходно било:

Благослови, Боже, Задар,
благослов му твој дај на дар.

Из Будве je потекао и прво je време свог живота и рада за тај град везао Крсто Ивановић, који ће после, у Венецији сеичента, постати виђен и угледан писац под именом Cristoforo Ivanovich.^[245] Породица му je припадала будљанском патрицијату, а пореклом je била "са Цетиња у Црној Гори", како je он сам о њој записао у једној прилици; као будљански племић (nobilis buduensis) Ивановић се означује и на једном свом портрету рађеном после многих година проведених у страном свету. Година његовог рођења, око које je иначе било прилично расправљања, највероватније je 1618; на то упућује натпис уклесан на његовој раскошној гробници у млетачкој цркви S. Moisé, у којој je сахрањен 1688, а у коме je испод његовог попрсја од финог камена, стављено aet. an LXX, што значи да је умро у седамдесетој години. До знатног образовања успео je да дође делом у родном граду, али још више у Италији, где je на неком универзитету највише студије окончао титулом доктора оба права. Почетне кораке у каријери, као и у стварима ерудиције, начинио je још у Будви. Ту je најпре био каноник главне цркве, што му je припадало као племићу, нотар каптола, што je постао захваљујући своме познавању правних наука, и јавни учитељ, што je без сумње изабрао сам.

У Будви je Ивановић, у току 1650. године, радио на италијанским језиком писаним Будљанским аналима (Annali di Budua), који су имали да буду, а ваљда су и били, у три књиге: прва je објашњавала порекло града, говорила je o његовој прошлости и владарима под којима je бивао, све до одласка из његове луке "деспота Ђурђа, последњег господара Србије, Зете и Будве", прешла je на добровољно приступање града Млетачкој Републици, 1442. године, уз очување свих закона и повластица које je уживао "под Ђурђем деспотом", и настављала je поглављима о управи града, о његовим друштвеним односима и о економској ситуацији, о главним његовим породицама, патрицијским и пучким, и о догађајима у којима су се поједини Будљани истакли; друга књига посвећена je будљанским црквама, почев од катедралне, Светога Ивана Крститеља, па до најмање и најнезнатније, а у вези с тим и побожним животом Будљана; трећом je хтео да прикаже ношњу, обичаје и свечаности становништва свога града. Од целокупног на тај начин замишљеног Ивановићевог списа остало je, и то све у веома позним преписима, само тридесет и пет поглавља прве књиге; све друго je изгубљено, уколико будљански "аналиста" није посао прекинуо, не окончавши никада потом.^[246] Будљански анали не могу имати према томе ону вредност коју би имали да je дело до нас дошло у целини: али сваке вредности они нису лишени и овако. Пишући их, Ивановић je употребио све што je могао наћи у Краљевству Словена Дубровчанина Мавра Орбина, а вадио je и из других "аутора", на које се спорадично, иако доста уопштено, позива: много му je користио и Статут града Будве, који je он темељно познавао по старим рукописима, и који je нешто касније, 1653. године, узео да среди и препише са оригинала, спасавајући га тако можда од коначног пропадања.^[347] Више нових и корисних обавештења и појединости нашао je у документима месног архива (nel officio della cancellaria prettoria), а o збивањима у Будви и око ње која су била њему ближа или чак савремена писао je по властитом и непосредном сазнању ствари. Ивановића су у његовом послу водила осећања локалног и уско будљанског поноса, али и поноса општијег и ширег, то јест словенског. С првим његов читалац има прилике да се сретне већ у уводним редовима Анала, где Ивановић каже да je "град Будва, иако по опсегу зидина мален, по часном гласу и по врлинама велики". A друго избија на оним местима где писац, под очитим утицајем дубровачког опата Орбина, целом словенском племену, па и својим Будљанима, према томе, родоначелника види у Јафету, трећем сину старозаветног пророка Ноја, "чији потомци беху Словени, који сиђоше и раширише се светом из Скандинавије"; ту он Будљане приказује као изданке Словена и Гота (што су њему синоними), "који су држали овај део садашње Арбаније", па су тако, дакле, његови суграђани, "потомци славних народа, који су Славени". У таквом извођењу словенског порекла све je, наравно, на ниском нивоу измишљених и без критике усвојених прича; али у те су приче у Ивановићевом веку сви веровали, па им своје поверење није ускратио ни Ивановић.

Још Италијан Ф. М. Апендини рекао je за Ивановића да je неговао поезију на народном језику (poesia nazionale) и да je певао "с много финоће и доброга укуса". A како je барокни Сплићанин Јеролим Кавањин у свом спеву Богатство u убоштво, узносећи Ивановића као "мудрога појника и узорита", због његових "талијанских пјесни", додао, доста нејасно, да га хвале многи, "ал што 'е веће, знан га Олива к небу меће", схватило се то као да je Будљанин испевао Живот од Оливе, хћере Јулијана Цесара, која je српскохрватски препев старе и познате италијанске приповести о девојци без руку, и која je анонимно штампана у Венецији три пута у кратким размацима, 1698, 1702. и 1722. године. Али, кад су се боље схватили Кавањинови стихови и кад се загледало у остала Ивановићева дела, увидело се да je сплитски песник имао виду не Оливу из поменуте приповести, већ исусовачког генерала Џан Паола Оливу (Gian Paolo Oliva), којим се Будљанин знао и дописивао и који je крупним похвалама обасипао Ивановићеву италијанску поезију.

Ивановићу уосталом и није преостало још много времена да се бави поезијом на нашем језику, јер je, због ратних неприлика којима je била изложена његова Будва, већ крајем 1653. или почетком следеће године заувек напустио родне стране и трајно се наставио у Италији. Тамо je могао да пише, и стварно је за дугих деценија и писао, једино у "тосканском" језику, од кога je, како je сам истицао, његов матерњи говор сасвим различит (il mio nativo idioma tutto diverso dal Tascano). Краће време Ивановић je провео, како изгледа, у Верони, где га налазимо већ 1654. године и где je, дошавши брзо до угледа, постао члан чак двеју тамошњих академија (Accademia Filarmonica и Academia dei Temperati). Али се одатле, током 1656. или 1657. године, преселио у Венецију, и ту je остао све до смрти. Дуго je у Млецима био у служби Леонарда Пезара, прокуратора Светога Марка, као његов секретар, а у последњој деценији живота, 1681. године, млетачки дужд Луиђи Контарини поставио га je за каноника базилике Сан Марко. Али не изгледа да je за то време прекидао сваку везу с Будвом: 1677. поверено му je да са још једним суграђанином буде у Млецима у једној ствари "поклисар најверније општине Будве", па je то остало забележено у градском статуту уз текст дукале која je том приликом добијена.

У Венецији се Ивановић показао као спретан стихотворац, који лако, брзо и вешто гради стихове на најразличитије теме и који сваку пригоду користи као надахнуће. Такав песник био je као богомдан и за потребе ондашње драмске књижевности, којој су били нужни у великом броју текстови подесни да се ставе у музику и изведу у ондашњим позориштима, јавним или приватним, у помпезном декору, с богатим костимима и уз обилно коришћење ингениозних позоришних машина. Ивановић je у кратком року избацио пет таквих драма — или како бисмо ми сад рекли: либрета — "за музику" (drammi per musica), писаних у течним и звонким италијанским стиховима, на теме давно познате, митолошке или историјске, и са сложеном, и гдекад и чудно заплетеном радњом. То су драме Ратничка љубав (L'amor guerriero) из 1663, Кирка (La Circe), 1665, Кориолан (Il Coriolano), 1669, Тријумф постојаности (La costanza trionfante), 1673, и Лисимах (Lisimaco), 1674.^[248] Зa Ивановићева либрета, која су одмах бивала штампана у танким књижицама, музику су писали и неки врло истакнути италијански композитори онога времена. Један од њих je Франческо Кавали (Cavalli), који je упамћен не само као певач, оргуљаш и maestro di capella цркве Светог Марка^[249], већ и као "најзнатнији музичар међу млетачким композиторима свога доба, репрезентативан за стил читаве школе".^[250] Уз његову музику, чија се партитура после изгубила, приказана je 1669. у дворском позоришту (Teatro ducale) у Пјаченци Ивановићева драма Кориолан, која je исте године тамо и штампана, с посветом војводи и војвоткињи Пјаченце и Парме Ранучу Фарнезе и Марији Д'Есте. Остали композитори који су радили по Ивановићевим либретима нису били толико славни, али их зато историја такође није заборавила сасвим: Пијетро Антонио Цијани (Ziani, 1630 — 1711) дао je музику за драму Ратничка љубав, изведену прво 1663. у Teatro Grimaнo у Венецији, а други пут 1675. у Teatro Formagliari у Болоњи, и за драму Кирка, за њену бечку премијеру 1665. у дворском позоришту, приликом прославе рођендана цара Леополда Првога, док je за њену венецијанску репризу 1679, у Teatro di Sant'Angelo, музику писао Доменико Фрески (Freschi); Тријумф постојаности која je пред гледаоце и слушаоце изишла 1673. у млетачком Teatro di S. Moisй, у музику je ставио Џовани Доменико Партенио, а Лисимаха, представљеног у Teatro Grimano 1674, компоновао je Џовани Марија Паљарди (Paggliardi) из Фиренце.^[251] Сарадњи с музичарима Ивановић се вратио и када je именован за каноника цркве Светога Марка: да прослави тај догађај, и да уједно изрази своју захвалност дужду Луиђију Контаринију, који га je именовао, он je написао, а неки je нама непознати музичар компоновао, серенаду Владајућа срећа (La felicitа regnante) изведену 4. септембра 1681, у дворишту каноничке курије, пред најугледнијим млетачким друштвом у присуству самога дужда.^[852] По себи се разуме да све ове Ивановићеве текстове не одликују неке нарочите песничке вредности: у то време музика и сценски ефекти били су првенствено важни, а од песника се очекивало, и Будљанин та очекивања није остављао изневереним, да одавно добро познате фабуле преточе у што звонкије и што je могућно више досетљиве и певљиве стихове.

Ивановић се ипак није одрицао и правих песничких амбиција. Без престанка je, и за све време док je радио на оперским либретима, али и касније, писао сваковрсну, најчешће пригодну поезију, у којој je опевао поједине ратне догађаје и славио млетачке поморске победе или je високим хвалама обасипао утицајне савременике; али je уз то писао и поезију с темама и расположењима филозофским, религиозним, љубавним, или с намером да заблиста духовитошћу, као и да људе и ствари окрзне сатиром. Та Ивановићева поезија морала се допадати одређеним круговима читалаца, поготово онима који су у њој били нештедимице хваљени; али о стиховима овога "Феба из Епира" ласкаво су судили и поједини виђенији његови савременици, иако су Ивановићеви стихови данас махом заборављени и више се историје италијанске књижевности, у којој оваквих песника нема мало, на њих углавном не обазиру. На неке слојеве барокних читалаца, међутим, оне су морале чинити утисак својом бујном, иако врло често празном реториком, али бујна, и обично празна, реторика онда je била у великој моди. Интересовање тих читалаца ове су песме одржавале затим својим вербалним и мисаоним досеткама и актуелношћу својих тема, међу којима су биле не само оне о лепотама Венеције, или о њеном поморском тријумфу крај Дарданела и о опсади Кандије, ни само хвалоспеви тада популарним свецима, као што су Ињацијо Лојола и Франческо Саверио, већ и у оне деценије широко обрађиваним темама свеопште пролазности ствари, свемоћи смрти или о јединој нади која човеку остаје у оквиру божје милости. Ако се сме веровати ауторовим изјавама у предговору, он je, штампајући тих сто двадесет својих сонета, "херојских, побожних и мешовитих", затим низ ситних мадригала и ода, једну идилу и три краћа спева, у књизи Poesie, која je угледала света у Венецији 1675. године, бирао само оне "којима je угађао више властитом укусу но утицајним подстицањима пријатеља";^[253] Али ко би сада смео да до краја верује барокним песницима, огрезлим, као и други у њиховом времену, у претеривања и прикривања, у којима се није видела мана, већ напротив преко потребна врлина и прави стил живота? Поезији се Ивановић враћао и после штампања ове збирке, кад су поједини крупнији догађаји јаче одјекивали, или се бар он чинио да одјекују јаче, у његовој песничкој души. Један je био ослобођење Беча из смртоносног загрљаја турске опсаде, 1683. године, које је он прославио усхићеним стиховима, штампаним, свакако још исте године, у Ђенови, под насловом "Живели!" за Беч ослобођен од турске опсаде отпевана на уши европских владара (Il viva per Vienna leberata dallo assedio de'Turchi intuonato all'orecchio de'Principi dell'Europa)^[254]

Исто толико колико писац либрета и песник, Ивановић je хтео да буде и епистолограф, хроничар позоришног живота и историчар. За читавог живота, он je поред непосредних неговао и писмене везе са широким кругом познаника, угледних личности и пријатеља; по обичајима барокних људи, писма која им je слао, или која je од њих добијао, штампао je у својим књигама. Целу збирку таквих писама придодао je књизи песама (Poesie), али их нема мање ни у другом његовом делу, названом Минерва за писаћим столом (Minerva al tavolino), које je публиковао у два издања, 1681. и 1687. године у Венецији.^[255] По истом поступку неки од његових кореспондената уврштавали су у своје (штампане епистоларе писма која су они њему упућивали.^[256] Сва су та писма тако и писана да би се могла штампати; она имају више општи но интимни карактер, и када се не своде на испразну барокну слаткоречивост, садрже важна обавештења о времену и приликама, или о знатнијим личностима века и о самим својим ауторима. Својој књизи Минерва за писаћим столом Ивановић je додао неку врсту историјског прегледа позоришног живота у Венецији (Trascorso istorico ovvero Memorie teatrali di Venezia) који je он живо пратио, и у коме je активно "чествовао, толико дуго и тако приметно.^[257] У тим својим записима он бележи позоришта која су тада у Млецима деловала, а било их je ништа мање од дванаест, пописује све опере које су у њима извођене даје податке о позоришним машинама које су та извођења пратиле, сећа се многих појединости из живота на позорници и око ње, говори о ондашњој публици и о неким странама њенога односа према представама и позоришту. Нa још амбициознији историографски подухват Ивановић се бацио после турског пораза код Беча 1683. године; хтео je да у обимном делу, рађеном на италијанском језику под насловом Istoria della Lega Ortodossa contro il Turco, хроничарски прикаже ратовање такозване Свете лиге против Турске. Ивановић га je замислио у три тома, од којих je први имао да обухвати савез између немачког цара и Пољске, 1683. гадине ("Прва лига"), други између те две силе и Венеције, 1684 ("Друга лига"), а трећи између свих њих и Русије, 1687 ("Трећа лига"). Требало je још да уз сваки том дођу и разне вести о приликама, о савезницима и о ситуацији у Европи, барем према пишчевом обећању у дугом наслову.^[258] Смрт je спречила Ивановића да замишљени посао оконча: успео je да га доведе до приказа догађаја с пролећа 1688. Његово je дело хроника, а не права историја; за њу je он користио званичне извештаје о ратним збивањима, која je скраћивао, сажимао и редиговао. Рукопис je, иза њега, мењао власнике, па и географске средине; коначно се његових шест томова станило у Америци, и сада су у библиотеци Универзитета у Харварду.^[859] Из њих je штампан малени део - поглавља о заузећу Атине и о њеном напуштању^[260], а све остало, и претежније, имаће тек да се изучи, па да се онда овај Ивановићев труд оцени по вредности.

Док je Крсто Ивановић своју књижевну и личну судбину везао за Венецију, и тамо и једну и Другу довршио, у Котору je с истим одушевљењем за "узвишену краљицу Јадрана" и њене моћнике, али и с неупоредиво већом везаношћу за домаће тле, на коме je трајно остао, деценијама певао властелин Џиво Болица-Коколић (+1685). Две његове песме написане приликом посвећења Андрије Змајевића за надбискупа барског 1671. године, овде већ поменуте, припадају последњим тренуцима његове књижевне делатности. Оне су чак остале изван Боличиног обимног зборника поезије, у коме je неки анонимни преписивач са Корчуле спасао од коначног заборава више од четири стотине песама овог у оно време виђеног которског патриција који je шест пута био само на дужности градског судије, а исто je толико пута одашиљан у Венецију као поклисар свога града код "млетачке господе".^[261] Непознате и нечитане, штавише и ненаслућене од стране књижевних историчара, те песме не изненађују само својим обиљем већ су много пута исто толико изненађујуће занимљиве и својом садржином. Више но петороструко чешће, оне су на италијанском језику; ипак je ту и преко шездесетак "илирских састава" (compositioni illiriche), како je Болица звао песме писане матерњим језиком. Из материје и садржине ових песама види се да се Болица као песник јавио на почетку треће деценије XVII века и да je заћутао тек средином осме. Велики број стихова за то пола столећа утрошио je на хвалоспеве млетачких функционера свих врста, које je засипао сонетима, отавама и мадригалима, беспрекорно изведеним и речитим, а у нарочитим случајевима још обогаћеним и акростихом или играма речи с именима и презименима хваљених личности, али иначе песнички обично хладним. На првом су месту међу тим личностима генерални провидури Далмације, почев од Антонија Пизанија, који je то био од 1626. до 1628, па све до Пијетра Чиврана (Ciurano), који je на истој дужности провео од 1673. до 1675. године. Њихове доласке у Котор, "прве визите" и "срећне уласке" Болица je усрдно пропраћао својим песмама, чак и са по више у исти мах; када je за то било повода, он се радовао њиховим унапређењима и одликовањима, или je славио њихове војне успехе: Леонарда Фоскола (1645— 1650), кога зове "Фосколо полубог" (Foscolo semideo), због заузећа Рисна и због избора за генералног капетана, или Катарина Корнаро (1665—1667), због победе над гусарима. За овима су долазили "ректори" и "провидури Котора", чији низ у Боличином зборнику за почиње Парис Малипијеро (1621—1623), а закључује: Ђовани Морозини (1674—1676). Њих je Болица поздрављао при доласку у Котор (nela venuta) или у одласку из њега (nella partenza), упућивао им најлепше жеље о Новој години и о Првоме мају, честитао им Божић и друге празнике, узвраћао захвалношћу за поклоне, а гдекад и за песме које су му слали, и чак их узимао и у заштиту од клевета и неправедних оптужби. На истоветан или сличан начин, и у истим или сличним ситуацијама Болица je своје песме упућивао готово свим изванредним провидурима Котора и Албаније, затим појединим "генералима мора", "капетанима млетачког бродовља", "заповедницима милиције у Котору", "которским гувернерима оружја", "провидурима коњице у Задру", "кнежевима и провидурима на Хвару" и још многим другим званичницима вишега или нижега ранга. У тим песмама, поред неких околности из живота слављених личности, виде се гдекад и Боличина животна и политичка уверења, његов однос према држави у чијем се оквиру налази, према граду из кога je потекао и у коме живи, и према околини и свету који га окружује. Венеција je у његовим стиховима, а можда и у његовој свести, уколико je, то јест, умесно уздати се у његову искреност, "широкогруди град" и "поносита царица (други пут такође: краљица) Јадрана", али je зато његов Котор "славан и племенит град", на "овим нашим (илирским обалама", "у лепој Илирији" и у "пријатном и лепом крају". Њега je опасала, а често га и угрожава, "неверничка гомила", "погрдно мноштво које je неко време држало у ланцима и под собом половину Илирије", али којима он ипак одолева, захваљујући у првом реду свом заштитнику славном мученику светоме Трипуну. Најсажетије je ту позицију роднога града Болица изразио у једном сонету у хвалу которског свеца, на чијем се почетку чита: "Међу градовима поносне Илирије лежи град који обилује славним племством; Котор му je име; на својим обалама има гомиле непријатељских Трачана (тј. Турака), али од њих не страхује; његову земљу љупке плодности уоквирује горовит ужас горовитих планина; у његових je грађана обиље врлина, о којима брбљива фама никада не ћути..." Живећи у свом "вероломном и лакомом столећу", Болица je пратио и догађаје који су позорницу имали изван његовог непосредног животног круга и одржавао контакте, макар и путем самих стихова, с појединим личностима из великога света. Тако он упућује молбе цару Леополду да не прихвати мир с Турцима, јадикује над избијањем куге у Италији, затим и у Венецији, узноси неке кардинале свете римске цркве, поздравља млетачке амбасадоре на Порти или оне код Свете столице, упућује честитке новоименованим прокураторима Светога Марка, оплакује високе функционере Серенисиме, кореспондира с песницима и ерудитама и хвали високу господу из многих крајева ондашње Италије.

И у свом Котору Болица je, осећајући се готово као неки непрекидно дежурни песник, многи значајни догађај пропратио својим стиховима. Није било, тако рећи, ниједног проповедника који je у которској катедрали говорио о адвенту или коризми а да га он није дочекао или отпратио похвалним песмама, понекад и на оба језика. Међутим "славним проповедницима", како их je одреда називао, било je и наших људи, као што су Дубровчани Хијацинт Марија Пасати, доминиканац, или фрањевци фра Хонорије и фра Ципријан, и као што je фра Петар са Раба, а још више je било Италијана, али су се сви они, по ондашњим обичајима, слушаоцима обраћали са предикаонице на италијанском језику. Умирања многих Которана, истакнутих својом ученошћу, пореклом или функцијама које су имали, а Болица им je био близак познаник, пријатељ или рођак, такође су за њега најчешћи поводи да пригодним стиховима покуша да утеши себе или родбину покојника; тако je ожалио доктора Франа Пасквалића ("о једина хвало ојађене домовине"), Миха Бућу ("ти побожна светлости которског тла"), Алвиза Бућу ("ситог година и натовареног части"), Џива Јакоњу, Вицка Палму, Џива Бућу, Маријана Бућу ("учени Бућа"), опата Јакоба Бизантића, Маријана Враћена, Трипа Враћена, Бенета Драга, каваљера Николу Болицу, госпођу Јерониму Болица, и још толике друге, или je пролио по коју сузу приликом помена Јеронима Буће, негдашњег бискупа которског, и утицајног Бернарда Пиме, као и приликом преноса у домовину тела Трипа Пасквалића. Али било je и веселих пригода, и њих je Болица бележио такође: докторат Џива Болице, прва миса Трипа Скура, монашење Цецилије Јакоња. С истом ажурношћу, Болица je песмама реаговао и на крупније догађаје везане за Котор или његову непосредну околину. У једнима je писао о нападима на град, у другима je пратио борбе за освајање Рисна, "срамотног гнезда", у трећима опет јадиковао због ратова и земљотреса у Котору и, схватајући их као бич срџбе божје, позивао своје суграђане да одбаце грешни и нехришћански живот. Још више од тога, Болица се огледао и у амбициозном покушају да напад скадарског паше Мехмеда на Котор 1657. године и борбе које су тада вођене прикаже на ширем песничком плану и у одужем спеву. У њему je цео тај догађај, с опширним животописом нападача, иначе потурченог хришћанина, опеван у онда модерној епској техници и уз расипно коришћење барокне поетске фразеологије. Овај свој спев, коме je ставио наслов Подухват скадарског паше Мехмеда Варлачија који се дуго борио против Котора, сачуваног Божјом помоћи u оружјем Прејасне Републике (L'impresa procurata in lungo combattimento da Mehmet Varlaci Bassa di Scutari contro la Cittа di Cattaro, preservata col divino aiuto et armi della Serenissima Republica), Болица je посветио генералном провидуру Далмације и Албаније Антонију Бернардију, приказујући тог Млечанина као "јединог и главног браниоца и ослободиоца" његовог родног Котора.

Доста je пригодне Боличине поезије засновано на аутобиографским моментима. Сликара Алесандра Чинија хвали једним сонетом због портрета који му je начинио^[262]; млетачком патрицију Марку Малипијеру захваљује се на лекару кога му je послао у време болести; о свом брату Марину Болици, који je живео и радио у Модени, пише када се разболео (Per la infermità del fratello) и када je затим умро; оплакује смрт своје једине кћери Катарине страдале у земљотресу који je задесио Котор, као и Дубровник, 6. априла 1667. Али када се радовао, као и када je проливао сузе од бола, када се узбуђивао над великим несрећама, својим и општим, као и када се заустављао на ситним збивањима свога живота, Болица je био више вешт и окретан версификатор, а мање искрен и истински песник.

Није много друкчија, по карактеру и по вредности, ни његова италијанским језиком писана љубавна поезија, којом je покушавао, према властитој речи, да "растумачи, опевајући свој бол и свирепе и опаке љубавне згоде, како je изгубио драгу слободу". У тим сонетима, мадригалима и отавама, он je, као и толики други песници, јадиковао због свирепости лепе даме (Crudeltá di bella donna) и покушавао да достојно прослави њен поглед, писао о растанцима срамежљивог љубавника (Partenza d'amante timido) и слао своје уздахе и молбе из даљине, заклињао се на верност и упућивао прекоре и тужбе. A као прави човек барока, није одолевао искушењу да "госпођу" види и прикаже у ситуацијама које су, као песнички мотиви, тек у оно време ушли у моду. То су његове песме о госпођи у тренуцима када везе (La sua donna che lavora d'ago), кад оплакује умрлога, кад болује, или кад љуби дечака који плаче. На крају, и он се, према уобичајеној причи, кајао због "нечисте ватре", која му je запалила заљубљено срце, дизао глас против "тиранина душе - опаке љубави" и говорио о "пролазном добру" које она даје (Pentimento).

Као песник на италијанском језику Болица je круну својих песничких напора видео у великом епосу San Trifone, у коме je у дванаест певања опевао живот, светачка страдања и мученичку смрт которског заштитника Светога Трипуна^[263]. За такве спевове припреме су морале бити велике, а рад на њима трајао je обично годинама, па није чудо што су и многи други Боличини савременици епопеју сматрали за врхунски песнички род и ако су успевали да je остваре, држали су je својим животним делом: за Гундулића je то био Осман, за Палмотића Кристијада, а за Корчуланина Канавеловића биће то Свети Иван, бискуп трогирски. Болица се од њих разликовао утолико што се уместо нашег одлучио за италијански језик, и што je према томе његов спев писан у отавама (ottava rima), а не у осмерцима сврстаним у јединствене строфе од по четири стиха. Али узор му je био исти, и поетика такође. То су Ослобођени Јерусалим Торквата Таса и Тасови теоријски погледи о епској поезији, које je велики Италијан оставио чврсто формулисане. Тасов изванредни епос гледан je онда као врхунско дело и схватан као савршен модел у својој врсти, и њега су безбројни песници не само у Италији, и не само у нашим странама, настојали да у свему подражавају, сањајући при том да ће успети да га и песнички достигну. Према Тасовој поетици, Болица je изабрао предмет из хришћанске историје и временски довољно удаљен, и тако je постизао барем двоје: био je на тлу хришћанске религије, али му je остајало и пуно простора за домишљање и неспутану игру песничке инвенције. Пошавши од познате легенде о свецу из 1466. године, он je њену материју искористио за основну садржину епа, у коме je пратио живот которског "патрона" од његовог необичног детињства до његове смрти, задржавајући се нарочито на свечаним подвизима и чудотворним исцељењима која je вршио, као и на непоколебљивој вери испољеној у свим тешким приликама. Али je по примеру Тасовом, а често и под видним и непосредним утицајем појединих момената Ослобођеног Јерусалима, које je добро памтио из дуготрајних читања, уносио песничке епизоде и развијене описе, залазио у замршене дигресије и упуштао се у многе апострофе, компликујући приповедање, уверен, као и његови читаоци тада, да га тиме само украшава. Колико се Болица није могао, а није ни хтео, отети утицају Тасовом, показује и то што je, као и сви епигони песника Ослобођеног Јерусалима, увео у спев и обавезни скуп демона, који покушавају да омету свеца у његовим делима, али које овај успева да нагна у бекство. Болица je овај спев о далеким временима и људима везао за свој рад и своје време: посвету je упутио которском патрицијату, у једанаестом певању описао je Барбаросину опсаду Котора 1539. године, приказао je доношење свечевог тела у град коме ће затим вековима бити заштитник и, пратећи млетачко бродовље на том путу, заустављао се на лепотама бокељског залива, па најзад дао потанку дескрипцију главне которске цркве посвећене Светоме Трипуну. Свој у основи хагиографски епос Il San Trifone Болица je, према властитим изјавама у самоме тексту, окончао на три године после турске опсаде Котора из 1657, то јест без сумње 1660, али га je ипак оставио у рукопису; да ли стога што није био у свему задовољан, или пак зато што није могао изићи накрај са штампарским трошковима.

У Боличиним песмама писаним на италијанском сачувала се важна културноисторијска вест да je у Котору у његове године постојала и радила једна академија, о којој ни на једном другом месту није до сада било помена. Она je носила име Accadema de' Rischiarati - што би, приближно, значило: Академија расветљених - а чланови су јој морали бити локални песници и ерудите, и уз њих, неизоставно, и поједини образованији духови из реда млетачке господе коју су службе доводиле на дуже или краће време у Котор. Не зна се колико je већ живела и деловала та академија када je песник Џиво Болица био изабран за њеног председника, или "кнеза" (principe), како се то у њој говорило. Млечанин Франческо Брагадин, који je у то време - а то je негде између 1652. и 1654. године - био на дужности которског провидура, поздравио je Боличин избор нарочитим сонетом пуним високих похвала (In lode di Giovanni Bolizza, eletto nuovo principe dell'Accademia de' Rischiarati di Cattaro). Осећајући их и сам као веома претеране, Болица их je отклањао такође сонетом (Risposta), али на свој начин: "Сувише узносиш, господине, једно просто срце; мртви су моји сјајни заноси, осим када од тебе добију живота и снаге." У новом сонету Брагадин je Болицу подстицао да "пробуди своју Музу за песму" и позивао га да опева "домовинско тле" и "часне љубави". Которска академија била je у животу и када je Болицу сменио други председник: у једном свом сонету песник се извињава ономе (All' illustrissimo signor principe d'Accademia) што услед болести није у могућности да у кругу "достојнијих хероја" поезије својим ниским стилом (con bassa lingua) решава проблеме и развија теме које "кнез" поставља и што не може да разрађује његове "узвишене мисли". Тешко je рећи докле су још Rischiarati обасјавали културу Котора својим песничким и ерудитским делима; није искључено да се њихова академија угасила исто онако нагло као што je и засјала, како се то већ догађало посвуда у оном "веку академија", како седамнаесто столеће покаткада називају због склоности која je у њему владала да се свуда заснивају сличне научне и песничке дружине.

Мада je Џиво Болица иза себе оставио далеко више песама на италијанском језику, тај језик није био његов, већ језик једне шире културе и литерарне моде; "наш језик", како je Болица говорио, и то не једном, за њега je био "словински језик мили". У духу барокног "словинства", а под утицајем Мавра Орбина и осталих савремених дубровачких писаца, он je све словенске језике схватао као један, а том јединственом језику одређивао je прадавно постање и огромна пространства, поносећи се још уз то што се на њему пева значајна поезија:

прво доба кад језике
власт небеска све раздијели
грађани се бијеху успели
на висине јер велике,
племенити међу ове
и словински нам отвори;
не зна, цијеним, шта говори
они ки га робом зове.
Далмације сва држава,
Ерцеговци и Бошњаци
бесједом су сви једнаци,
ку им родна земља дава,
Московије и Пољака
сви градови, сва ширина,
многа друга мјеста ина
говором су не инака;
честито се ки простире
Леденога прико Мора,
a ђе сунце здрак отвора
свуђе његов глас допире.
Многе вриједне пјесни миле
у ови се чују пјети,
кијех по свијету слава лети
с крипосћу су ку добиле ...

Боличине песме у том његовом "словинском" језику творе целу збирку, одвојену од његовог италијански писаног канцонијера. По њима, он постаје средишна личност "илирске" књижевности Котора, јер ниједан песник тамо није их испевао толико, и од те вредности. Док су његови суграђани своје бављење поезијом, поглавито овом на нашем језику, схватали само као повремене излете, за Болицу je поезија била у тој мери трајна вокација да je он једном чак рекао: "мени ниједно доба јер ствари милије освин ока оба од спјевања није". A певајући дуго, он није остао песник једнога тона, ни једнога расположења. Песме су му врло често пригодне, али исто тако и љубавне ("пјесанце љувене", како их зове), има их затим рефлексивних, сатиричних и побожних ("Пјесни божанствене"); неке су везане за пасторални амбијент, и у њима долазе "пастири" и "пастирице", привидни и помодни до мере у којој je то и сам тај амбијент, а поред њих има још и пет песама "од кола", то јест песама које су некакво подражавање народних лирских песама. У свим тим песмама он није следио само своју инвенцију; четири су му песме препеви, "из латинскога" (како je називао италијански), а једна je из "грчкога", и то je у њима наглашено већ од наслова. Два пута je Болица дао "словинске" дублете песама које je пре тога већ био написао на италијанском језику ("из једне своје латинске пјесни"). Добрим делом за своје песме користио je још увек традиционални дванаестерац, али их je двојином више писао у осмерцима и у строфама од по четири стиха; у четири песме затим определио се за барокну секстину, а за поједине песме од кола" служио се одговарајућим стиховима усменог песништва.

Пригодна муза Џива Болице најчешће се одазивала на смрт блиских пријатеља и рођака, суграђана које je поштовао и знанаца из осталих приморских градова с којима je био у ближем додиру. Уобичајеном реториком и са више вербалних суза но што их je понекад пролио стварно, оплакао je смрт Брна Пиме, Трипа Бућића (Buchich) и Брна Главочевића (Glavoзevich), которске властеле, дум Лода Ничиновића, "достојнога арципопа и каноника поштованога капитула Светога Трипуна", димни Катарине Бућић, "приуре Светога Павла реда С. Доминика", и Беатрице Болица, редовнице манастира Свете Марије од Анђела, као и фрањевца фра Петра Рабљанина и Вићенца Микијеловића са Брача, који je неко време био канцелар у Котору, како би барем изгледало по стиховима: "Ти имаш сва у руке писма, ствари и одлуке од нашега овђе града." Те Боличине песме, ако су и лишене правих поетских, имају несумњивих културноисторијских вредности. О животу старога Котора, и о улози која je припала појединим личностима у њему, оне покаткад казују и оно што нигде другде није забележено. С мање или више корекције, то би се могло рећи и за остали део Боличиног пригодног стваралаштва. Једна je таква песма упућена, на пример, Ивану Антонију Зборовацу (Зборовчићу), у којој се овај которски бискуп, а иначе Трогиранин рођењем, хвали због превода некога побожног дела, припремљеног - ваљда под насловом Скала или некако слично - за думне по манастирима ("када у наш језик размишљања ова кв божји редовник Латинин основа тумачећи сложи").^[264] Блиске су, по вредности, и Боличине песме које су пратиле поједине обичаје у друштвеном животу ондашњег Котора, а смишљене су да буду отпеване пријатељима, "под прозоре" (Мару Сегонићу и његовим синовима; витезу Џиву Болици) или думнама, "на улажење у манастијер" (Франи Бућић) и "у потврђење реда" (Габријели Смаћа).

Из свога роднога места - "из града Котора, под гором усађен ки сједи крај мора, тврдином ограђен", како je певао - Болица je песничким посланицама држао везе с пријатељима расутим по разним тачкама Приморја. У Дубровнику je његов пријатељ био песник Франо Бобаљевић, чије je дело о пропасти Троје ("врху Троје ужежене") ценио високо и желео да види штампано^[865]; на Брачу je то хроничар и песник Вицко Продић, коме je послао и саучешће у стиховима кад му je преминуо стриц Вицко Микијелевић, а овај му узвратио такође посланицом, у којој су Болици - песнику управљене најласкавије оцене, међу којима и овакве:

твога пјетја слава знана je по свиту
држи те држава како златну киту /.../
С тебе ће Ловћен бити слављен, Гурдић с тебе
твк ће славе изит јак његдар од Тебе.^[266]

И јунаци, а не само песници, добијали су Боличине песничке поруке, с много одушевљених одзива на њихове подвиге: познатог Пољичанина Марка Синовчића, кога ће, сто година касније, славити и Андрија Качић у Разговору угодном народа словинскога, он je стигао да обаспе хвалама, дакако претераним, пре но што je тај "витез" и "Краљевић други Марко" јуначки пао у кандијском рату.^[267]

Свој "љубљени родни град" Болица je пратио на разним, гдекад и кривудавим, путевима његовог свакодневног живота и његове историје, у којој je и сам унеколико учествовао, остајући му веран и синовљевски одан и онда када од њега није добијао очекиване узврате, па и онда када му je уместо њих стизала само љута "нехарност". У једној од својих "пјесни божанствених" поклонички je, и с љубављу, обишао многобројне цркве које су припадале његовој братовштини Светога крижа (Похођење цркава које су у Котору од браства светога Крижа). У песми за неку од нових година (У први дан годишта) усрдно je молио да се на Котор излију божји благослов, обиље и заштита:

да би ни родио виноград и поље,
Вишњи допустио дарове јошт боље,
Трипуна ки je дан за стражу Котору
на добро славни дан, дошо ни у двору,
по њем до старости све веље и мале
жуђене радости у град ни пливале.

У још једној таквој песми, "сложеној" такође за "први дан годишта", али сада сатиричној, он je жаоке управио против неименованих противника ("супроћ некијема кијема се име не говори") и дао нам понешто од атмосфере градског вијећа, у коме се боре разне струје. С много горчине, правио je алузије на сплетке којима прибегавају поједини племићи, њему лично мало склони, да при изборима фаворизују своје присталице, а да друге, и њега међу њима, заобиђу и истисну. Није се због тога срдио на Котор и штавише истицао je спремност да за њега поднесе сваку жртву, али није зато био склон да заборави властити удео и личне заслуге:

завидост ми што не даде
тебе нигда кривит неће,
нег на свак час дворит веће,
мој љубљени родни граде.

И потреба игда теби
мк слабости ако буде,
нећу штедјет моје труде
и што имам крви у себи,

ку цић тебе с драге воље
пролити ћу и твк части,
а ти дијели твоје власти
кому ти се види биље...

А и бријеме сад је тако
дошло у теби мој Которе
да сви ки те веће дворе
дворени су наопако;

ето живот мој се устара
a тву службу не остани...

A у песмама У бријеме рати u потреса Котору и У бријеме рати Котору позивао je свој град који се нашао у смртној опасности, јер je на њега насрнула "од истока звијер немила и могућа турска сила", и на који се "расрдио" и сам Бог, те му стога поља не дају жита, "виногради рода свога", а маслине не успевају да одрже плодове, да се "пробуди" и "разбере", да остави злобе "кијем није броја" и да омекша "срце тврђе од стијене". Опомене и позиве на кајање мешао je с љутим прекорима:

Ти без сумње и без страха
у твом гријеху спиш, Которе,
ни пролијеваш од покоре
једну сузу без уздаха,

a једне и друге завршавао je чисто барокном рефлексијом:

није срећа једна свака
ку лажива земља дијели:
њека тјеши, њека цвијели, -
божја je помоћ свеђ једнака.

Барокно осећање живота као пролазног тренутка и виђење света, "химбеног", "лаживог" и "тамног", као пучине која je једино "крјепка у својој некрепчини", као сталне потврде ништавости и свеопште таштине земаљских страна, долазе много пута до гласа у Боличиној поезији, али je то осећање нарочито концентрисано, а то виђење највише у целовит систем скупљено, у песмама чији су и сами наслови већ довољно карактеристични: Умрли живот какав je и Cur mundus militat. Боличини одговори нису, разуме се, оригинални и нови - дословно исте такве одговоре давали су онда, као по договору, сви песници онога столећа - али им се не могу одрећи искреност и местимична сугестивна речитост:

Веће вјеруј словом који
на леду су уписани,
нег у себи све што гоји
свијет лаживи, неуздани ...
ох, колико брзо мине
слава од свијета, и ње жеља
како љуцка сјен потине
она и ње сва весеља ...
пићо од црвих пуна смрада,
диме, вјетар кијем заноси,
росо јутром која пада,
што се уздижеш, али што си?
како један лис у гори
којијем сваки вјетар вије,
љуцки живот бријеме умори,
тер га на свијет у час није.

Друга од тих двеју песама, из које су ти стихови, сасвим je сигурно препев једне од познатих песама гласовитог средњовековног редовника и песника Јакопона из Тодија (Jacopone da Todi).^[268]

"Пјесни љувене" у Боличиној збирци сразмерно су малобројне према осталима: једва да их има петнаестак па и од њих неке нису друго до српскохрватске верзије његових италијанских песама. Што их није писао чешће и више у језику којим je иначе говорио, которски песник je на једном месту објаснио сам. Ако његово објашњење није пука шала, па према томе и измишљено, што се код песника никад не сме искључити нарочито ако су то песници барока, врло једноставан разлог томе je што je дама која му "срце влада" и која га "скончава" била "Латинка гиздава" и што му она није давала да своју љубав слаже "у пјесни него њк језика". Опевајући свој "плам љувени", којим га je запалила госпођина "анђеоска липост", и оплакујући њену "немилос", која га баца у "смртни непокој", Болица je у ствари био сасвим у водама нашег традиционалног љубавног песништва, које je већ деценијама пре тога изградило у потпуности репертоар мотива, поступања, језичких и стилских обрта. Највише je, као што je и разумљиво, дуговао дубровачкој поезији, која je за њега била школа у којој je марљиво учио и чија je многа битна својства затим верно опонашао. Попут Андрије Чубрановића из песме Шестој госпођи, у Јеђупци, он je себе приказивао у положају стидљивог љубавника, који када je сам гине од љубавне чежње и тада доноси смеле одлуке да госпођи искаже "своје све горкости" и да јој "плачући" затражи лека за своје ране, али коме се, када се најзад нађе крај ње, срце "принемага од пораза љувенога", а реч му се "мрамором окамени":

боји бо се да не смути
кад ти своју бол одкрије,
и пригорки чемер љути
ки у срцу таји и крије,
те свјетлуште очи твоје,
двије љувене звијезде моје.

Госпођа би зато морала да из његовог бледила, из уздаха и суза открије његову силну љубав:

очи кијема к земљи ница
сртим кад сам близу тебе
очитују: твоја лица
да већ љубим нег сам себе,
твоја лица прирумена
дробном русом урешена.

И сасвим као Чубрановић, на уста Јеђупке, он je заклињао госпођу:

на мене се тужна смили,
жи' ти лица твв румена,
од себе ме не одили,
ни ождени ухиљена,
нека теби свеђ до гроба
закупљена живим роба.

Или je - опет као он - смерно и "скромно" одређивао докле иду и куда смерају његове жеље:

ja од тебе нећу ино
нег тву љубав кв ме смами,
него целов један сами,
моја тиха питомино.

A као дубровачки патриције Џиво Бунић, који му je био савременик и кога je могао и лично сретати када je долазио у Дубровник, он je своју еротику често претварао у галантну и рафиновану пасторалну поезију, у којој je докони и размажени свет ондашњег високог друштва неизмерно уживао, свој њеној очитој лажности упркос, а можда чак и понајвише због ње. Та барокна господа замишљала je себе као префињене пастире нежних имена, каква су Љубомир, Загорко и Радмило, а госпође својих срца као пастирице Зорке, Љубице и Ракле, и своје љубави преносила у сеновите и скривене кутке неке стилизоване и дотеране природе, претварајући их у низове идилских сцена препуних љупкости и нескривене сензуалности, у којима загрљаји и "целови" представљају тек почетне моменте Бунићеву поезију Болица je имао у свести и држао сећању и када je "немилосну" госпу наговарао да према њему буде попустљивија, и да "насити" и "напасе" жељу којом га je уморила, и у свом "крилу" угаси плам који му je "доморио", опомињући je при том да ће и њена лепота проћи као што пролази све друго, а онда je више нико неће желети:

Немо' чекат да прикоси
рани цвијетак све младости
тешка старост која носи
све печали, све горкости,
ер онада, душо, неће
од бјегућијех старијех дана
погледати ниткор веће
лица твоја узорана,
од љувенијех светијех прама
кад потамни злато мило,
кад усплачеш тужно сама
заман жудећ кога у крило.
Сад je бријеме целивати
усти лица твв румена,
сад je бријеме уживати
што већ жуде два љувена.

Осим за Дубровчанима, которски песник ишао je, у понечему, и за Хваранима, што je опет природно и схватљиво само по себи: на Хвару je у ренесанси стварана књижевност која je достојан такмац књижевности "словинске Атине". Од песника са Хвара Болица je највише, и с разлогом, ценио двојицу: Микшу Пелегриновића, чија Ијубка више пута одјекује у његовој еротици, и Ханибала Луцића, чију je чувену песму Јур ниједна на свит вила покушала да сасвим изблиза следи једна његова Пјесан љувена. У напору да у читаоцу остави потпун утисак о "анђеоској липости" своje госпође, он je, као и Луцић, само не и са његовим духом, кренуо у дуго набрајање, као да није хтео да пропусти баш ништа: и "позор", и "ведро чело", и "црне очи", и "лице које свеђ весело реси ружа прирумена", и "руди власи позлаћени", и "бијели врат гиздави како издијељан од мрамора", и "драге прси", и "руке", и "нога ступај"; ни помишљати сe не може да би онда био спреман да се одрекне и ефектног уздаха, који je толико у складу са сензуалним доживљајем љубави који je суверено владао у његовој епоси:

Блажен ти ће човек бити
кога т' небо да за друга,
цијеним неће моћ умрити,
ни познати што je туга
уживајући твој медени
слатки урес и љувени.

Као песник, Џиво Болица није, разуме се, ни онако велики и изузетан стваралац каквим су га видели, или су сe само чинили да га виде, његови глорификатори, нити пак онако безвредан и незнатан стихотворац каквим je он видео себе, или се само чинио да се види ("ja не умијем пјети, ни ми се пристоји да се пјесник ријети могу нијесам који"); ако његово место међу нашим старим песницима није највише, оно je ипак часно, и лепо, а у књижевности Боке Которске и сасвим изузетно. Неке његове љубавне песме могу се и сада читати с пријатношћу; лако je нагађати с колико су пријатности читане онда. У његовим рефлексијама о свету и животу, и када су иначе то све сама општа места барокне поезије, има тонова који звуче искрено. Многе његове посланице сачувале су понешто од топлине старих пријатељстава, а у његовим пригодним стиховима чува се не једна успомена на неке заборављене видове живота у давне дане. Најпосле, својом поезијом "на народну" ("пјесни од кола") и он се успешно укључио у један ток наше старе поезије који ће на тлу Боке Которске бити нарочито снажан, и дуготрајан и плодан; тај ток није само ишао напоредо с правим народним и усменим стваралаштвом, које je ту имало једно од својих великих средишта, већ je сигурно од њега добио и најмоћније и најплодотворније подстицаје.

У оквире барокне културе Боке Которске на известан начин улази которски патриције Никола Враћен, један од Боличиних пријатеља који су дошли до некога гласа изван Котора и с којима je он измењивао пријатељске посланице у стиховима писаним на италијанском. Враћен je изгледа заблеснуо само у младости; шта je са њим било потом, и како je протекао остали део његовог живота, засад се ништа не зна. У Падови je 1633. постао доктор филозофије, као што сe, још увек, чита на једном од натписа у аули тога универзитета. Са гласовитим универзитетом, и са Враћеновим студијама на њему, повезани су и сви његови до сада познати описи, два штампана, 1632. и 1633, а трећи у рукопису, али и он свакако из истог времена. О њиховом карактеру, а и о вредности њиховој, лако je судити по ономе од њих који je најбољи: то je свечани говор који je, у маниру ондашње бујне реторике, Враћен одржао, у име свога универзитета "артиста", на опроштају с дотадашњим начелником (piodestа) Падове, Франческом Пизанијем, и који je исте 1633. године у том граду и штампан^[269]. Није сe знало, а сада из Боличиног зборника поезије дознајемо и то, да сe Враћен огледао и у песништву на италијанском. Некакву његову пасторалу, у којој je опевао пастирске љубави и која се није сачувала, Болица обасипа високим хвалама у једном сонету (Per una Pastorale del Signor Dottor Nicolò Vrachien). Враћен му узвраћа другим (Il Signor Dottor Nicolò Vrachien all' Autore), из кога се назире да je тим саставом, о лепоти Филиде и Флоре, он у ствари певао о сопственој безнадној љубави, али да га je свирепа дама (donna crudel.), која je једна харпија глува за његове болове, одбила и исмејала, и уместо милости даровала му мучеништво, па он разочаран и заморен од потока проливених суза престаје да следи слепе и тамне путеве слепога бога, а то значи и љубав саму.

У исто време, када и Џиво Болица, у Котору je живео, радио, па и певао на народном језику учени доминиканац Динко Цеци (презиме je писао Ceci i Cezi, и неки су га стота звали Зечић, што je свакако погрешно).^[670] Зачудо je да га Болица, који je пригодницама хвалио безбројне овоје суграђане, ниједном не помиње у својим песмама. И иначе се о њему зна једва понешто. Школовао се изгледа у Бреши, у заводима свога реда, и из тих дана забележена je o њему анегдота која сведочи о изузетности његове меморије: када се неочекивано разболео редовник који је имао да у Верони одржи панегирик у некој прилици, старешине су тамо упутиле Цеција, пошто су сви други одбили да оду, а он je, научивши у само два дана већ припремљени текст, изрекао беседу тако сигурно и сјајно да су слушаоци веровали да ју je он и написао. Као доминиканац, Цеци je стекао највише научно звање, магистра теологије, а у хроникама његовога реда стоји да се 1690. године налазио на челу доминиканске провинције. Умро je, како се по свему чини, 1709. године. Једино дело које je од њега остало одужа je песма у две стотине и четрдесет осмераца сврстаних у шездесет строфа, која се, према једној вести, називала Живот свете Хосане Црногоркиње, колудрице реда Светога Динка, док je по другој била без икаквог наслова. Неке појединости из садржине те песме омогућују да се с прилично сигурности одреди време њеног настанка: которски доминиканац у њој je љуто корио думне свога реда и свога града што су се дале скочити да некоме Тетију дарују камен којим се которска блаженица, у часовима верскога заноса и (испаштања, ударала по грудима, и тако се лишиле предрагоцене реликвије. Зна се да су думне у току 1672. године тај поклон начиниле млетачком патрицију Пију Загурију, и то највероватније посредовањем поменутог Тетија, па je или управо тада или непосредно затим, али свакако под живим и снажним утиском тог догађаја, Цеци овоју песму и испевао. Као песник, которски доминиканац није се одликовао већом вештином, а и песму му не краси нека нарочита лепота. У свакој строфи он римује само два стиха, други и четврти, па и та једна рима није увек чиста и коректна, а стихови су му и у другом смислу често рогобатни и без сувише напора нађени. Песма не представља песнички животопис блажене Озане, већ je доста једнолико низање њених чуда; песник то, као свој циљ, истиче и сам: "кв чудеса она учини потребно je сад слушати". У продужетку дат je приказ њених одрицања од овоземаљских задовољстава и њених аскетских испаштања. Чуда су свакојака: како je Озана самим зазивањем Бога задржала "један ками привелики" који се суновратио према њој са планине; како je прорекла оснивање женског доминиканског манастира у Котору; како je на њено залагање Бог зауставио напад на Котор турског генерала Барбаросе, који je, опазивши знаке божје заштите, чак "лумбардами" поздравио нападнути град; како je молитвама спасла исти град "од потопа воденога" после великих киша које су непрестанце падале више од сто дана; како je учинила да куга из Дубровника не пређе у Котор; како се борила с "худобом" и разазнавала ђавоља преображавања у приликама Богородице и фра Вицка Буће; како je спасавала од огња и од мора душе и тела угледних Которана, Вицка Буће, Јера Бизантија, Трипа Болице. За та и остала Озанина чуда Цеци je упућивао своје слушаоце да читају њен животопис ("наћете јих и још пуно кад ње живот ви проштите"), али једно није желео да прећути ипак, а оно je од свих занимљивије. У причи о њему сачувано je сећање на социјалне сукобе племића и грађана, који карактеришу уопште односе по нашим приморским градовима у току шеснаестог столећа:

најти ћете и властела
ки се нигда не могаху
умирити с пучанима,
до крви се прогоњаху,
насред Пјаце оружани
сви један дан изајдоше,
'Сјецимо се тја до смрти!'
међу собом сви рекоше.

Али само једна молитва коју je "света Јоша" - како Которани зову своју блаженицу - упутила Девици произвела je чудесно измирење закрвљених класа:

и удиље једни и други
све оружје оставише,
и тако се помирише
и заједно загрлише.

A самомучење которске светице пролази све добро познате облике средњовековне аскезе: од крајњег одрицања од јела и пића и дуготрајних постова до спавања на "скали од пет скалин", колико je било и рана Исусових, и до удараца по телу "с веригами и с конопи", и "у прси" каменом, чији ће одлазак из Котора толико узнемирити Цеција и нагнати га да своје жаљење искаже и песнички. Није сасвим искључено да думне, којима се Цеци обраћао својим стиховима, нису његову песму певале по неком онда познатом напеву из широког репертоара пучке побожне поезије: на то би упућивала околност да су у њеним преписима почетне речи завршног дела прве строфе још једном исписане са стране с назнаком "итд." (etc.), из чега се закључује да се при певању сваке строфе имају поновити њена два последња стиха. Још једну особеност носи Цецијева песма: у сваку строфу он je са стране надодао по латински цитат, гдекад и по два, из Светога писма, најчешће из псалама; тај цитат би, по замисли аутора, ваљало да буде у вези са садржином одговарајуће строфе, и он то, више пута, и јесте, али je исто тако у многим случајевима та веза сасвим танка, привидна и очигледно натегнута. Цецијева песма друго je по реду которско песничко дело XVII века о блаженој Озани, после онога које je, неколико деценија раније, дао властелин Вицко Болица-Кокољић, и с којим она иначе нема никакве ближе везе. Са спевом Сплићанина и доминиканца Вицка Дудана (умро 1703), проповедника, учитеља богословља и у два маха провинцијала, који je такође писан за которске думне и налази се често у рукописима заједно с Цецијевим делом^[271], те песме чине цео мали циклус песничких састава инспирисаних необичном појавом и несвакидашњом судбином ове фанатичне жене која je од неуке и неписмене сељанчице из маленог црногорског села постала врло утицајна доминиканка у Котору и ушла чак у пробрани окуп блажених читаве католичке цркве.

Књижевност писана у XVII веку у Котору, у Перасту, и затим, касније, у појединим другим културним средиштима Боке Которске и осталога данашњег Црногорског приморја није имала стално прилике да се неспутано развија, а понекад су јој недостајали услови чак и да се једноставно одржава. Везе са својом прошлошћу и успостављене континуитете она je бивала принуђена да кида готово увек када су око тих места беснели ратови, или су их стезале опсаде или су се на њих обарале тешке, изненадне и дуготрајне несреће. Али чим су се, и где год су се, опет враћали бољи дани, и чим су се, и где год су се, отварале могућности сигурнијег и безбрижнијег живота, макар то било и у предасима или у затишјима између бура, песници су се поново лаћали посла који су били напустили и поезија je, као и култура уопште, обнављала токове и освајала негдашње место у друштву. Стога она ту и има неку своју историју, видљиву и у довољној мери јасну, и која се да пратити.

Али на несравњено већим просторима тада, и задуго још после, није могло бити тако; одмах у залеђу, и одатле далеко на све стране владао je густи мрак, само понегде прекидан светлошћу из српских манастира, која je или за тренутак успевала да засија некадањим блеском, а онда je исто тако нагло и трнула, или je слабо и дрхтаво, али постојано и упорно светлуцала у тами. Ту не може бити речи о историји књижевног живота која тече и која се продужава; само се може говорити о издвојеним и неповезаним њеним моментима.

Још увек ту се, као у стара времена, сваки пут када то околности допусте, преписују побожни текстови, за свакодневне, практичне потребе цркве: четворојеванђеља и апостоли, минеји и псалтири, тумачења апостолска и отачници, триоди и канони Богородичини, беседе светих отаца и октоиси. Али и давнашњи, од дугог превртања по рукама или од манастирских недаћа оштећени рукописи, са таквим истим текстовима унутра, брижљиво се састављају и крпе, и с побожном поштом обнављају и увезују. Када пак и те минималне повољне околности изостану, или кад не буде руку довољно вештих и слободних да се посвете подвижништву преписивања, рукописи се за ове манастире раде у другим преписивачким центрима, где су прилике боље или где књизи вичних калуђера има више, све до Свете Горе Атонске, па одатле стижу овамо, као дарови и прилози, захваљујући старању и трошку побожних мештана, који их, за не баш мале новце, добављају и поклањају за спас душе својих најближих и своје, као и калуђера који се, у даљини, с чежњом, са захвалношћу и са болом сећају "светих обитељи" у којима су први пут обукли ризе или се постригали, а из којих су били принуђени да оду у дуготрајна странствовања или на доживотне останке.

Подаци о свему томе налазе се на самим књигама, и има их у изобиљу; они су речити сведоци о настанку наших старих рукописних књига, о њиховим често заметним и страдалним путевима кроз просторе и времена, и о односу према њима, како оних који их непосредно користе, тако и оних који их читати не умеју, али им упркос томе знају цену, и вредност и значење. "Сија књига толкованије апостолскоје монастира Пиве храма успенија пресветије Богородице, сије писах љето 7169 [1661] и ва то љето бист јекзарх патријархов Теофил јеромонах тогда биви", пише тако на једној^[272]; "сиј минеј с'писаше се в љето 7206 [1698] в монастири Шудиковје, в цркви пресветије Богородице настојанијем блаженаго игумена Данила, јеромонаха с братијами о Христу и о сем труди се смјерениј в иноцех Данило јермонах в глубоцеј старости, не са својим очима, н' с туждима", записано je на другој^[373]; "сиј минеј обнови се и увеза в љето 7178 [1678] повељенијем игумна кир Аксентија рукоју грјешнаго дијака Војина Буквића мјесеца августа 28" — чита се на трећој^[274]; "нека се зна како приложи сију књигу раб божји Вук и Петар у монастир Пиву, ва њем же храм Успеније пресветије Богородице, трудом и подвигом јермонаха Епиваније лето 7201 [1693]" — стављено je на Минеју за децембар, исписаном још у XVI веку, купљеном ко зна где и од кога и сада дарованом манастиру Пиви.^[275] Друге су врсте записи какав je онај митрополита скопског Силвестра, из 1663. године, који из свог средишта шаље књигу Зонара летописац "ва своју мне обитељ монастир Морачу, идеже убогије моје власи остригал јесам"^[276], онај монаха Епифанија из 1693, који "по случају изобрете и купи цјеноју сребра осам сребрники" Триод пентикостар "и приложи јего монастиру Пиви, идеже му јест пострига и от'чество^[277], или онај Макарија јеромонаха "ученика духовника кир Саватија Морачанина", из 1668, по коме je једно јеванђеље исписано "в светеј Горје Атона на скит лаварски, глагољеми Светаја Ана, на келији свети Георгије, повељенијем игумена кир Јоаникија, јеромонаха монастира Светаго Павла, иждивенијем же сребра духовника Сави Морачанина и Василија, инока от Дробњак, от село Загуљ, и приложише го в монастир Морачу, храм Успеније пресветије владичице наше Богородице и приснодјеви Марије.. ."^[278] Настанак Апостола из 1682. године, који je сада једна од драгоцености бечке Националне библиотеке, одредили су исто такви поводи, и у њему je истоветно симболично значење: њега je по налогу и на трошак митрополита зетског и црногорског Рувима у скиту Успења Богородичиног на Атосу радио и украшавао дивним заставицама и минијатурама чувени преписивач Василије, јеромонах такође светогорског манастира Свети Павле.^[279]

Записи о књигама и о појединим чиниоцима њихове историје, преписивачима, наручиоцима, књиговесцима, купцима, смењују се, и у ова времена, са записима друге врсте и друкчијег садржаја, насталим у исти мах или касније, у којима њихови аутори бележе, за себе и за потомство, понешто од онога што виде, што се око њих или са њима збива и што на неки начин одређује живот, било њихов, било читаве средине којој припадају. Сасвим je разумљиво, с обзиром на тешке и мучне деценије с краја XVII столећа, када они настају, да су међу тим записима малобројни, и неупоредиво ређи они који зраче ведрином и надом. Можда je такав запис стављен на Октоих Божидара Вуковића, из 1688. године, у Цетињском манастиру, у коме се лапидарно и без великих речи, али смирено и с уздржаним поносом констатује: "Да се зна к'де се узе Нови, ове јесени што иде година".^[280] Обичнији су, и чешћи, међутим, записи у којима je реч о страдањима, о патњама, о ратним разарањима којима су изложене читаве области. Гдекада и ти други почињу мирно, на први поглед спокојно, и говоре о свакодневним пословима, о текућим догађајима, о доградњи и обнављањима манастира, да онда одједном, неопазице и за самог њиховог писца, престану да буду безазлена и распричана проза и да се са трагиком нове своје садржине преобразе у праву поезију. "Да се зна", бележи се тако, на чистом простору испод текста једног Триода посног, сачињеног више од стотину година пред тим, и такође у манастиру Пиви, "како прекри игуман Ђерасим цркву, две ћелије, с настојанијем јеромонаха Асентија и Арсенија, јеромонаха Христофора; и ва то врјеме доведе Асентије воду с поможенијем Степана Војиновића и с настојанијем игумна Ђерасима; и в то врјеме бис' Рушваковић на Херцеговини, и таква туга земљи нигда није изашла на Херцеговину, в љето 7150 [1662].^[281] Чешће je ипак да анонимни калуђер непосредно сложи у речи своје виђење догађаја, које стилизује као летописац, али које ипак оставља утисак лирске јадиковке. "В лето 7196 [1688]", записано je тако на Октоиху манастира Вранштице, који je сада у Никољцу код Бијелог Поља, "пожегоше Турци цркв по земљи србској, и велику црков Милешеву, и град око ње, метох, и в њеј костицу на Пријепољу црков и по Старом Влаху, и пожегоше, и посекоше, и поробише все."^[282]

Више пута у прилици смо да знамо ауторе тих записа, јер су они сами уз њих, или у њима, ставили и своја имена и тако их издвојили из њиховог анонимног друштва. У суштини ипак ствар остаје иста: литерарне творевине ти записи постају тек када их онога уверења и речитост њихових писана уздигну до надахнутог сведочења о времену које хоће да обележе. У круг таквих дела ушао би свакако текст владике црногорског Висариона (1682—1692), исписан једнога дана 1690. године на примерку рукописног Житија светога Грегорија, који су тадашњи бурни догађаји донели у руке умнога архијереја, из Пећи преко Скадра на Цетиње. Владика je у њега на невеликом простору и са мало речи успео да искаже толико много и одушевљење које je у народу изазвао долазак царске војске на Косово и у Пећ ("јегда бист нам радост велија и весеље неизглаголано, поњеже ва то љето прилучи се њекојим Божијем самотренијем прити војем и начелником римскаго царства са силоју многоју, и плијенише и претјераше богомрски род царства Израиљева и скврни језик их от мјеста Косова и от иних окр'стних мест; и придоше до великије цр'кви дома Спасова, иже нарицает се Пећ, архијепископија отца обитељ и пресветлоје слнце, јеже сијајет и луче испуштајет по васеј земљи србској; и бист ва мале дни подручна..."), и очајање тог истог света, и своје, када су се убрзо на земљу сручили осветнички бесови Турака (" ... последи же в'здвиг се са вој својими христоненавистник и домашни враг паша Махмут Беговић от места Пећи, и паки васприје сију светују обитељ и отачаство јего место глаголемо Пећ; сија всја бише Божијем попуштенијем грех ради наших; и многа зла сам богомрски варвар показа сеј светој обитељи: васе расхити и распраши, јеже от основанија бјеше стежала, тачију не обори, а стежанија вса вазе, о сем да му Бог ваздат по делом ..."), и наду, сада само своју, да ће, вишњом помоћи, ипак доћи и друкчија времена и да ће тада ова књига окончати своје мучно изгнанство (" .. да je придржим докле паки Бог повелит сабрати расточена и вазвратити ва место идеже јест и прежде била").^[283] Сличан се утисак стиче и из записа владике нишког Рувима који се пред истим трагичним збивањима склонио на Цетиње, где je опет на једној књизи убележио: "Здје придох ва лето 7197 [1689] аз грјешни Рувим, владика наречени Нишу и Лесковцу, придох ва монастир Цетиње в Чрнеј Гори от велије бједе коју през да кажу свак мудри може знати што се чини каде се царство изменује, тачију, уви, уви, што дочекасмо грјех ради наших. Може Бог дати виђети васем архијереом обштега оца и патријарха и своју епаркију, зане смо разагнати от безбожних чед; в тожде врјеме држешту сај манастир са епархијеју васеосвјештени митрополит кир Висарион, јему же многа лета, зане велми милује иноке."^[284]

Невоље народа о којима хроничар жели да остави спомен за потоња времена нису биле само од једне врсте, нити су долазиле увек са исте стране; у понеким моментима чинило се, напротив, да се зло сручује одсвуда, и са неба, и од општег непријатеља, и од једноверне браће, па чак и од најближих. Некако у том смислу, изгледа, кретале су се и мисао и реч Симеона грешног када je 1696. у манастиру Пиви стављао своју одужу белешку на рукопис Шестоднева: "Да се зна ва последње време како би копна зима, како и лето, то от чловека не беше нитко запазио, а бијеше јединеме чловеком деведесет лета, и би листа пре светога Ђеоргија на шест недеља; и ту зиму удрише а(ј)дуци на Алибега, и зар(о)бише му ортију, и то бист; и тада бист гоњеније на христанех от проклете бусроманске вере, и ми црнци бијасмо остали сами у пустињи, и велми страдамо, и гледамо сваки д'н су две стране, како овце влка једно от Муамедова умета, а друго от проклете Црне Горе; те године увати Селман паша Аврамила, и дасмо за њ 200 цекина, и ту годину плијенисмо се 440 оваца, и 25 коња и кобила великије, и у три пута, 90 вола великије, исто коза, и три коња ја'аћа, и осла; поп из Забрђа уби га рђа до девета паса; и то лето бист игумен Зарија Црквичан, и то бист во лето 6202 [1694] плененије, и тада не беше у Пиви живе душе кроме монастира".^[285] Други пут, запис je кратак, и као у камену усечен: "Сиј минеј монастира Пиве писа се ва љето 7205 [1697] ... и то лето бист глад велики"^[286]; али и такав, за сагледавање опсега и дубине трагике у којој се нашао народ безименог хроничара, он je сасвим довољан.

Овакве и сличне записе дугујемо понајчешће двоструком случају, који je морао да се оствари у оба своја дела да би они уопште могли доћи до нас. Једно je од тога да су се у одређеном тренутку стекле све погодбе: и погодно место, и добар час, и расположиви простор, и писац спреман и решен да запис начини. Али колико се пута није нашло барем понешто од тога, или се није ништа нашло, и колики су догађаји и каква све духовна стања из наше бурне и крваве историје те друге половине XVII века били и прошли, а да нису на овај начин забележени, сагледани, растумачени? A друго што се у том случају морало остварити, и што je долазило после, у условима нашег живота догађало се можда још ређе: једанпут начињени, ти записи морали су се и очувати, а то значи имали су да одоле не само разорној сили свемоћног времена него и пожарима, уништењима сваке врсте, па и пукој небризи потомака. Толиким опасностима, често и удруженим, многи овакви спомени нису избегли и ми о њима сада и не слутимо, као да их није ни било, а међутим њих je било. Једва да се човек сме и питати шта je све могло бити заувек уништено само у једном разорењу, рецимо оном које je наредио скадарски паша Сулејман Бушатлија септембра 1692. године, и само једног манастира, у овој прилици онога на Цетињу. A колико je таквих разарања било и колики су им се манастири нашли на удару?

У много чему слична судбина пратила je у та времена и записе друге врсте: то су записи српскохрватске народне поезије. Са сигурношћу се може рећи да се у нас на разним тачкама поезија коју називамо народном бележи већ од краја XV века; жалост, с не мањом сигурношћу може се тврдити такође да се од тог времена ти записи и губе и уништавају на све начине, и да тако многи текстови усмене књижевности заувек нестају из нашег сећања. Срећа je била што се крајем XVII века у Перасту јавило неколико писаца који су некако нашли љубави за ту врсту литературе, и стекли однекуд довољно уверења о њеној вредности, да не само праве појединачне записе народне поезије, већ да од њих одједном образују праве и читаве збирке, које су, барем колико je то сада познато, и најстарије такве збирке што их уопште имамо. Разуме се, ствар има свог објашњења, и лако се може рећи да су Пераштанима у том погледу и прилике ишле наруку. Њихов малени град био je одавно и остао je у највећем делу XVII века на љутој и немилој "крајини", где су се граничиле, додиривале, а често и сударале Турска Царевина и Млетачка Република; несигурна и безбројним опасностима испуњена свакодневица, стални сукоби с Турцима из суседства, из Новога, из залеђа и из Албаније, затим непрекидан рат на омору с гусарима из Улциња или с онима с афричких обала ("барбарезима"), стварали су ту једну врсту епске атмосфере, у којој су на особитој цени били јунаштва и ратнички подвизи, и то не као нешто што je далек и магловит идеал, већ као најнепосреднија и крвава стварност. Најприродније je било онда да се ту и чешће и радије но другде слушају песме које прате таква јунаштва и славе те подвиге, и то како оне из старих дана и настале било где и било када по нашим крајевима, тако и сасвим нове, о ратницима и догађајима савременим и спеване одмах и тако рећи на лицу места. Поједине такве песме морали су собом доносити дошљаци и бегунци који су се склањали и овамо, као и другде по приморским нашим градовима, и нарочито хајдуци, дакле борци по занату, и стални, а не само од невоље и када то околности наметну, који су се настанили у Перасту и одатле предузимали своје борбене акције. A са поезијом епском, која се бави јуначким подвизима, у таквој средини лако je и брзо налазила плодно тле и поезија која прати све остале стране живота, нарочито његове лирске тренутке. Тако и толико одомаћена, усмена поезија je у Перасту а и по осталим местима Боке Которске, у којима ситуација није била много друкчија, остваривала затим једну врсту симбиозе с књижевношћу писаном: овдашњи песници широко су отварали своје стихове утицајима народног песништва, а често су и видно тежили да се овоме приближе до подражавања, па и до свесне мистификације понекад.

Прва перашка збирка народне поезије, и истовремено прва збирка народне поезије међу Југословенима, настала je нешто пре 1697. године, а може бити и управо тада; та je година исписана над текстом њеног претпоследњег листа.^[287] Пошто јој сада недостаје шест листова на почетку, не може се рећи како јој je гласио наслов, ако га je било, а само се посредним путем да извести ко ју je начинио; лако може бити да je све то било назначено на натписном листу. Пераштанин који ју je начинио дуго je био непознат, али сада то више није. Неко време, и чак веома дуго, изношено je, с врло много уверења, тврђење да je то био ерудита и песник Андрија Змајевић, али када су се ствари развиделе пажљивије, показало се да оно није оправдано.^[288] Судећи по рукопису писара, а и по неким унутрашњим моментима збирке, њеног творца распознајемо у Николи Буровићу (око 1655—1737), поморском капетану, ратнику и бродовласнику из Пераста, који je у слободним часовима преписивао дубровачку и домаћу поезију, а помало je и сам био песник.^[289]

Од Буровићеве биографије знају се само поједини детаљи, али су они сви од необичне важности.^{[299 ]}Као поморски капетан, заповедао je на бродовима својих суграђана (1683. на патачу "Госпа од Шкрпјела" Трипа Штукановића, који je превозио пшеницу; 1701. на једном другом патачу, који je са трговачком робом ишао од Драча за Венецију, и још много пута такође), а пловидбу je обављао и својим бродовима, једном малом фрегатом и једним грипом. Као ратник, борио се са Турцима, и чак je добијао и команду над мањим војним одредима: 1685. код Корона у Мореји; 1686. код Моздона, опет у Мореји; 1687. код освајања Херцег-Новога; 1692. на Цетињу; 1694. код Требиња и на Клобуку; 1717. при опсади Бара; 1718. год. Улциња.^[291] У родноме граду заузимао je и одговорне јавне функције или je примао нарочите почасти: по неколико пута je био један од "суђа" или капетан општине а често су му повераване и специјалне дужности у изградњи цркава или приликом њиховог опремања године 1718. налазио се на месту заступника Госпе од Шкрпјела.^[292] И све друго везивало га je за Пераст: ту je засновао породицу,^[293] ту je имао кућу^{[294 ]}и ту je, у породичној гробници на острву Свети Ђорђе, нашао и коначни мир.^[205]

Основне намере Николе Буровића које су га водиле при раду на овој збирци јасно се виде већ из самога њенога склопа: на деведесет листова формата четвртине, на којима je претежно писано у два ступца, он je желео да окупи текстове свих врста усмене поезије које je знао, као да их je намењивао свакој потреби тадашњег живота. Прво су долазиле песме дугога метра, које смо навикли да зовемо бугарштицама, а које je он називао бугаркама; то су песме епске и јуначке у првоме реду, а тон им je изразито жалобан. За њима су долазиле сасвим кратке и обично веома лепе лирске песме, које се о светковинама или у сличним приликама певају напијајући некоме у част; звали су их почасницама, и једне су биле намењене мушкарцима (почаснице мушке), док je друга њихова група била за женски свет (почаснице женске). У следећем одељку ове своје збирке Пераштанин je исписао песме које се певају приликом плеса у колу (попијевке од кола), а завршни део одредио je за десетерачке песме, о јунацима и њиховим мегданима, о њиховим тамновањима и о њиховим женидбама. Поједине од свих тих песама биле су производ других средина и у Пераст су доспеле идући специфичним, не сваки пут уочљивим, и штавише и не увек јасним путевима свога кретања; остале су биле локалног постања и говориле су о догађајима који су за позорницу имали Пераст и његово најближе суседство. Буровић, који je сачинио ову збирку, морао je слушати и једне и друге и, захваљујући његовим записима, а не неким рукописима из којих би биле вађене, оне су улазиле у његову збирку. Не сматрајући своје прикупљање довршеним, он je измећу одељака остављао беле листове за накнадна уписивања, а како му се то због нечег није дало да учини, каснији власници рукописа стављали су на њих своје записе, или уносили свакојаке текстове, цртеже грбова и једноставне игре пером.

Не би се могло рећи да je Никола Буровић имао до краја одређене представе о усменој поезији, нити да су му биле у свему јасне разлике које ту поезију одвајају од поезије писане и уметничке. То се да закључити по много чему. Прво je од тога што je он овлашним и лаким интервенцијама једну од њих претварао у ону другу, кад му je то требало. Будући да су се у његово време бугарштице већ много ређе могле чуди у овим странама, јер су све више узмицале пред песмама у десетерцу, а како je желео да их има, он je десет крупнијих фрагмената из Османа Џива Гундулића мирно и без устезања преобразио у бугарштице.^[296] Учинио je то на тај начин што je по два Гундулићева осмерца схватио као један бугарштички стих, и што je на одређеним местима, најпре после првог, а онда после сваког другог тако добијеног стиха, дометао припеве које бугарштице имају готово по правилу. Текст дубровачког песника узимао je дословно, или га je понегде скраћивао и још чешће, из несхватања или непажње, и кварио; а припеве je морао да смисли сам. У два или три случаја он je оваквим "бугарштицама" додао завршетке који су држали тон те врсте поезије или су били у складу са садржином преузетог Гундулићевог одељка. Тако je песми о Сунчаници и Љубдрагу, из осмог певања Османа, дописао стихове:

A тешко си јунаку у зла добра чека'ући,
мила дружинице,
у злу добра чека'ући, у туђе се узда'ући,

a песму сачињену према првом певању Гундулићевог епоса закључио je личним обраћањем Богу:

и јошт, Боже, унаприједа виси свету вјеру твоју,
милостиви Боже,
да су клети неверници крстјанима под ногама.

На потпуно исти начин перашки записивач je од одуже уметничке песме о турској опсади Беча 1683. године, чији je аутор остао непознат, начинио "бугарштицу", у којој се исувише упадљиво разазнаје њено ненародно порекло (Бугарка од Беча, града чесарова). Сличан поступак применио je и на познату еклогу ("разговор пастијерски") познобарокног дубровачког песника Игњата Ђурђевића Пир Руменке у Миљена, схвативши оно што у тој еклози говоре "стари пастијер" Радмио, затим "скуп вила", "скуп пастира", сатир први и остали као некакве посебне "попијевке од кола". Али то исто je он чинио и са многим текстовима анонимно стваране градске поезије, полууметничке, полународске, која се певала обично по свадбама, младожењи и млади, њиховој блиској родбини или другим "пирницима", или се пак упућивала на светковинама приређиваним редовницима када казују прву мису и свештеницима када се заређују. Тим текстовима, у више или мање погођеном тону, језику и ритму народних песама, исказују се честитке и управљају најлепше жеље, или се опевају лепота и врлине младенаца, а гдекад се даје и некаква стилизована историјица њихове љубави. Колико су такви састави рађени без претензија и с намером да служе у више прилика, а не само у једној, види се по томе што се лична имена свих особа којима се они намењују редовно замењују тачкицама, не зато да би се она сакрила од непознатих, већ да би се на односним местима други пут могла ставити било која друга и евентуално нова. До краја тако, уосталом, перашки сакупљач учинио je и у текстовима аутентичних народних поскочица и осталих лирских песама.

Уз право обиље текстова анонимне градске лирике писаних увек да би били певани, и то на неке мелодије које су одавно непознате, а које су свакако биле чуване дугом традицијом, у овој збирци, захваљујући Николи Буровићу, сачувало се и сто тридесет правих народних песама, у облику који су оне имале крајем XVII века. Оне су различите по врсти и садржају, као што су неједнаке по вредности и лепоти; пуно их je, међутим, ретких, драгоцених и прелепих. Две бугарштице, а има их само три, ако се не рачуна она вештачка, о опсади Беча, имају за предмет локалне догађаје; прва: заједнички бој Пераштана и Которана с Турцима код Новога и у њему издајство које су начинили Которани, а друга: сурово перашко кажњавање шпанског војводе дон Карла за срамоту коју je нанео двема сиротицама из Пераста. Трећа je бугарштица више лирска и не би морала бити уско локална: о Брајану Милошевцу који покушава да обљуби робињу ђевојку. Почаснице, којих има највише и од којих je педесет шест "мушких", а двадесет и три су "женске", лирске су минијатуре, са занимљивим, нејасним и љупким ситуацијама и с пуно сачуваних и јасних трагова древних, феудалних времена. Као врло омиљена врста, оне су се у Перасту одржавале дуго и упорно, и још их je Вук Караџић ту нашао, када je дошао да бележи песме и сакупља речи по Боки Которској и Црној Гори. Чисто "женских" песама, у ритмовима карактеристичним за народну лирику, има у овој збирци деветнаест, у одсеку који je назван "Попијевке од кола, али песама сличнога садржаја, затим карактеристичних романси и балада о љубави, претежно лирских по инспирацији, има и у закључном одсеку збирке, где има још двадесет девет песама, а од њих далеко су најбројније оне у епским десетерцима, које би се по Вуковој подели сврставале у "мушке". Међу њима je песма Обкружен Беч 12 луља, а слобођен на 14 сетембра 1683 и песма о ослобођењу Херцег-Новога 1687. године, затим песма о паду Клиса и о тамновању Богетић Шимуна и Мирковић Пера, песма о Сењанину Иву како "разбија" сватове и о гусарини Павлу који чини то исто и убија Вујина Ливљанина и све сватове, најзад пуно мотивских песама о мајци крвници, о мегдану браће, о смрти будимске краљице, у јунаку и јелечким девојкама, о заручници која спасава јунака, о састанцима девојке и јунака и о романтичним женидбама.

Али да чак и није, на основу рукописа, Никола Буровић идентификован као творац ове збирке, на везу са њим упућивала би и околност да je она једно време била власништво перашког свештеника и правника Луке Буровића, који je био његов син и коме je она припала по наслеђу. На њеним празним листовима Лука Буровић je касније и сам убележавао понешто: једном je то препис некаквог документа који се тицао њега лично, други пут су то четири народне песме или, још пре, доста веште имитације њихове. Све те песме имају за предмет догађаје из живота или из историје Пераста, али су им поводи или јунаци претежно из "куће Буровића"; једна je свадбена песма, за нечије венчање, пуна благослова и најлепших жеља упућених "вјереницима", по тону и изразу слична народским пригодницама и од оне врсте какве су се тада измишљале и певале у Дубровнику^[297]; једној je јунак Трипо Буровић, који je "капетан славнога Пераста" и одбија турски напад под вођством Ризванагић-аге; преостале две славе самога Ника Буровића, оца Лукиног, и његова јунаштва у време "кад Морозин Коруна поступи". У првој од те две последње песме, на пример, Буровићева јунаштва описује Корункиња Фате у "књизи" коју из Новога шаље истоме Нику Буровићу:

Ти не марећ ни смрти, ни труда,
нег прем свијем хитар летијаше
на мирове од тврдога града;
Бог ти вишњи снагу и срећу даде,
ер најпрви у граду уљезе,
мачем сијечеш од Коруна Турке,
турско мноштво под мач обраћаше...^[298]

Али Буровићима се упућују највише хвале и у песмама које су у овој збирци писане руком Ника Буровића; њихово уметничко постање још je очигледније, и лако може бити да им je Нико Буровић и аутор, а не само преписивач. У четири такве песме славе се јуначки подвизи "кавалијера" Ивана Буровића, који je за оно што. je учинио добио две колајне, једну од млетачког сената, другу од генерала; неколико стихова једне од тих песама сажима овако те славне Буровићеве подвиге:

ти си име вјечно стеко од кавалијера
ер си дужду ти подао лијепа Требиња,
и попали и пороби равна Љубиња
и доведе све јунаке од Љубомира,
и опусће с твога страха Херцеговина.^[299]

О Буровићевом интересовању за дубровачку поезију претходног и његовог времена сведочи примерак издања Палмотићеве Кристијаде из 1670. године, који je био његово власништво^[300], и још више опсежан зборник његових преписа из дела Игњата Ђурђевића (Пјесни разлике и почетак препева Енеиде), Џона Палмотића (Бисерница и Елена уграбљена), Франа Бобаљевића (Сказовање Троје ужежене) и непознатих преводилаца Овидијевих хероида^[301]. У том je рукопису и шаљива песма коју je њему у похвалу писао пријатељ и Пераштанин такође Антун Замбела (Замбелић), под насловом Поклон с срчанијем поздравом придрагому u приљубежљивом пријатељу господину Нику Буровићу, владаоцу перашкому. Антун Замбелића у Млетке. Од песничких покушаја самога Николе Буровића зна сe за пригодницу којом се одазвао на вест о премештању Вицка Змајевића са барске на столицу задарске надбискупије, која je из средине 1713. године. Та Буровићева "пјесан" (У похвалу присвијетлога u припоштованога господина Вицка Змајевића аркибискупа задарскога, господичића перашкога, годишта 1713) од седамнаест строфа у осмерцима^[392] не издваја се неким нарочитим својствима из круга осталога пригоднога песништва, које се, ни много боље ни много лошије, неговало у обиљу тада у нас, како у Перасту тако и свуда по Приморју; сам њен аутор уосталом, шаљући Змајевићу те своје "пјесни", признавао je скромно да су оне "зло сложене" Али важније од поезије њему je било да искаже њима Змајевићеве "крепости" и да му ода "хвале неизречене", а исто тако и да му упути своја честитања најлепше жеље и изразе своје "љувезни", које местимице добијају и аутобиографске црте:

Теби, теби од дјетета
прави слуга вијек сам био,
теби, теби док je свијета
служити сам одлучио.

Завршни тренуци XVII века у књижевности Пераста, а то je онда дословце значило и у књижевности Боке Которске, па и понешто шире од тога, припали су тројици писаца, који својим животом, као и својим радом, стоје на размеђи тога и следећег столећа, и за које сe може рећи да подједнако припадају и једноме и другоме. Сва тројица су занимљиве и сложене личности, и мада по ономе што су радили и мислили нису много налик међу собом, заједничко им je то што су им животи протекли немирно, у више праваца и по разним странама, а и то што њихова присутност у књижевности, или тачније: у култури онога времена, није забележена само у по једној области. Иако су поједини њихови списи, а код неких су они и у претежнијем броју, настали у XVIII веку, ти писци по свему припадају веку који их je обликовао, из кога су изишли с јасно назначеним и довршеним физиономијама и у коме сe, уосталом, њихова дела уочавају као нека његова упечатљива поента.

Први je од тих писаца Марко Мартиновић (15. VII 1663 - 28. X 1716), познат нарочито као поморски педагог и учитељ младих руских бољара у морепловним вештинама, али који je, уз то, био и песник, ерудита, па у неку руку и повесничар свога места, поред тога што je био заповедник бродова и спретан трговац.^[303] На море њега je упутио сам живот: лишен било каквог већег наследства и без других извора средстава, он je морао изабрати мукотрпни и опасни занат поморца, који му je једино отварао некакве изгледе. За тај занат припремао се нешто у свом Перасту, учећи приватно код искусних капетана, нешто на самим бродовима, где je каријеру почео као бродски писар. Његов син Драго, који je и његов биограф - у италијанским језиком писаном трактату о роду Стјепковића, каснијих Марковића или Мартиновића, из 1728. године (Libro trattato della descendenza della casa Stiepcovich da Perasto hora detta casa Marcovich, o Martini, o Martinovich), изнео je o њему да je био "склон великом раду, и усавршавању, толико у рачунима, као и у математици, такође у цртању и писању".^[304] Други један његов савременик, Јулије Баловић, вели да je Мартиновић човек невелике школе, али врло даровит и оштроуман.^[305] С осталим Пераштанима и Мартиновић je учествовао у млетачкој опсади а затим и у освајању Херцег-Новога 1687. године Лична виђења тог ратовања он je преточио у стихове на италијанском језику и претворио у спев, који je штампао у Венецији 1698. у засебној књизи под насловом Веома тачан извештај о опсади u заузећу Херцег-Новога који су начиниле славне трупе Прејасне Венецијанске Републике 1687 (Giustissima relatione dell' assedio ed aquisto di Castelnuovo, fatto dalle gloriosissime armi della Serenissima Republica di Venetia l'anno 1687). To прво овоје дело Мартиновић je издао на свет под карактеристичним псеудонимом "кнез Кумбора" (Conte di Combur), у чему се видела алузија, и његов син je тако видео, на његову жељу да ту титулу и добије. Жеља му се, наравно, није остварила, а титулу je доцније понео Вицко Бујовић, перашки силник и тадашњи капетан Пераста, који je, највероватније, платио штампање Мартиновићеве књиге и коме je она и посвећена (consacrata al merito signolare dell' illustrissimo sig. Vicenzo Bujovich, capitano attuale di Perasto). У Венецији, где je публиковао своје дело, Мартиновић je боравио често, и морао je бити већ тада добро познат као поморски стручњак. Тешко да би му иначе било поверено заповедништво над млетачком корветом San Antonio, као што je још мање извесно да би могао добити частан задатак да руске кнежеве и бољаре, које je Петар Велики 1697. отпремио у Венецију да "изучавају војну стратегију и тактику", уводи у теорију и праксу навигације. Са седамдесеторицом тих својих руских слушалаца он je на броду капетана Ива Лазаревића, који je у те сврхе узајмљен, у јесен 1697. и затим у лето 1698. године, предузео два школска путовања по Јадрану, од Млетака до Дубровника и Барија, и од Млетака до Херцег-Новога, Пераста и Чивита Векије, на којима су они имали прилике не само да уче поморске науке већ и да осете све непредвидиве ћуди мора и опасности које са тим иду. У једном пригодном напису о Мартиновићу изнето je^[306], а затим се то редовно понавља, да je он тада "написао једну врсту поеме, и да у њој описује случајеве који су се десили за време путовања и шаљиво прича како je некима припала мука на мору и како су се други дивили разноврсности предмета на које су наилазили на путу", као и да je Мартиновићева "поема одштампана на словенском језику у Венецији". Ту књигу, међутим, нико до сада није видео, што опет не искључује сваку наду да ће се она ипак једном наћи. Успомена на Мартиновићево педагошко деловање остало je много: у атестатима које je својим питомцима издавао, тврдећи у њима да их je подучавао "у наутичкој струци: бусоли, у свим врстама ветрова и у навигационој карти", и то "како je у обичају ових крајева, и колико се тражи од капетана и других људи вештих бродовима"; затим у дневницима које су неки од њих (Борис И. Куракин) или други упућени очевици (Петар А. Толстој) остављали; и најзад у једној слици, за коју се, без посебних доказа а на сваки начин и без икаквог основа, тврдило да ју je радио сам Трипо Кокоља, на којој je Мартиновић представљен како, седећи за столом с картом и наутичким инструментима пред собом, "морски наук и владање" предаје самој петорици ученика, али су у горњем делу слике, уз руски грб и текст односног указа цара Петра Великога, наведени поименце сви кнезови, алити принчипи" и сви "властели, алити бојари" који су прошли кроз Мартиновићеву школу. Из тог Мартиновићевог деловања проистекао je можда и један његов нарочит стручни спис: сви, наиме, спомињу некакав Мартиновићев трактат о бродоградњи: који je он наводно посветио бившем ученику Дмитрију Галицину и који би се имао налазити негде у садашњем Лењинграду^[307], али нико тај трактат није видео, још мање проучио, што би он без даљега заслуживао. Иако je Мартиновићу, по обављеном послу, млетачка влада у знак признања доделила доживотну пензију, он није напустио ни поморство ни трговину. Нађено je, напротив, да je од 1699. до 1707. скоро сваке године, као што je то чинио и раније, предузимао путовања "за Левант, Албанију, Далмацију, Истру и Венецију", носећи сваковрсне трговачке терете, на унајмљеним бродовима или на свом фрегадуну "Kavalier Vigilante".^[308] Потпуно je природно да су Мартиновићу његова знања, послови које je обављао и успеси у поморству и трговини прибавили велики углед код суграђана: један знак тог уважавања je и то што je 2. марта 1708. изабран за градског судију. Баш у време те његове службе, али док се он иначе налазио у Млецима, одиграла се на главном перашком тргу крвава барокна драма, у којој je као највећа жртва пао гласовити, али необуздани и на свакојаке поступке спремни Вицко Бујовић. У то убиство, које je само последица дуготрајног и тешког трвења у врховима перашког друштва, били су умешани неки чланови најистакнутијих породица, између њих, изгледа, и сам надбискуп барски Вицко Змајевић, а надбискуповог брата Матију оно je одвело чак и у доживотно изгнанство из домовине. Смрт бескрупулозног, али на све стране највише цењеног Бујовића силно je узнемирила млетачке власти; одмах су поведене строге истраге и отпочела су кажњавања. Та je смрт дирнула и неке песнике; један од њих, Корчуланин Петар Канавеловић, испевао je исте године одужу тужбалицу за Бујовићем на нашем језику Плачна успомена од смрти присвитлога господина кнеза Виска Бујевића у Перасту (или, како јој још стоји у наслову, Смрт пријека u немила присвијетлога Виска Вујевића у Перасту) с пуно тешких прекора Пераштанима због овог убиства, од којих најтеже одјекују ови:

О Перасте, прављу [тј. кажем] теби:
већ никому нијеси мио,
ти размисли свм у себи
јеси ли они ки си био.
Нијеси, нијеси, нег паклени
понор страшни и немили,
покле у теби порођени
јесу вуци свијем немили .. ^[309]

Са стране перашких песника нису, наравно, изостали одговори, а још исте године у спор се умешао и Марко Мартиновић. Он je o убиству Вицка Бујовића написао на италијанском језику посебан и дугачак спис (Sull uccisione del Buiovich) замишљен да буде не само нека врста одбране самога убиства, и његових извршитеља пред млетачким дуждем, већ и истинит приказ његове далеке историје и свих његових узрока^[310]. Мартиновић жели да непристрасно разјасни читав догађај и куне се да je све што пише "гола истина а не прича", и своје излагање закључује речима "Ако ово што сам написао не буде истинито, осуђујем сам себе да ми буде одрубљена глава насред тога Светога Марка"; али ипак он пише с чврсто изграђеним уверењем да je низом својих поступака Бујовић сам изазвао своју неодложну смрт и у ствари повукао једну од многих руку спремних да потегну бодеж и да му задају кобни ударац. Навео je у ту сврху многобројне крупније и ситније згоде из Бујовићевог живота, јавног и приватног, који je знао до у танчине и из кога je умео спретно да изабере оно што ће најбоље послужити сврси. A приповедао их je с вештином аутентичног биографа и писца, уносећи у казивање пуно сликовитих детаља и васпостављајући ситуације у свој њиховој животности, и не бежећи ни од тога да и сам изиђе на сцену, с властитим сагледавањем ствари, са својим рефлексијама, па чак и с обраћањима мртвом јунаку ове жалосне историје. Али, поред несумњивих књижевних квалитета, Мартиновићев спис je значајан и као историјско сведочанство о оном времену. Врло много овај писац говори, и то говори с најдубљим познавањем и из прве руке, о ондашњем Перасту с његовим шароликим становницима, које видимо при њиховим пословним подухватима и у јавној делатности, са њиховим силовитим страстима и са специфичним, барокним, схватањима, и затичемо их у тренуцима њихове слабости, откривамо њихове навике, пратимо их по лукама и по бродовима, на улицама, у скривеној интимности њихових кућа, и имамо прилике да знамо чак у шта су се одевали и како су се према свему томе односили.^[311]

Осим овога, од Мартиновића нам je остао још један текст на италијанском језику, којим je он за чудо био забављен претпоследње године свога живота, а који je, рекло би се, по својој природи најмање у складу с том околношћу. То je некакав нацрт или програм који je Мартиновић израдио за покладне свечаности замишљене да се одрже на перашком тргу 3. марта 1715. или, ако тада време не би било извођачима склоно, у два последња дана карневала.^[312] Пераст би се тим свечаностима придружио општој радости због проглашења другог морејског рата, у коме се очекивала победа млетачког оружја над Турском. Око једне танке драмске основе с главним генералом и његовом пратњом који се појављује на тргу, а у сусрет им излази генералова кћи, и не знајући да то значи да она, као у старозаветној причи о судији Јефти и о његовом завету о рођеној кћери, мора бити жртвована, до чега тада ипак не долази, Мартиновић je испреплео право мноштво свега и свачега: и буфонска наступања познатог локалног лакрдијаша, и комичне импровизације Панталона, лекара и Закањана који се врте око обавезног клистира као у правој комедији dell'arte, и одсецање главе волу у плесу "компаније" с мачевима, и акробатске вештине на конопцу и, поглавито, много играња, уз свирку цимбала и гитара и ударање бубњева, и то не само "страних плесова" него и кола "по нашем обичају" и других игара. Све то имали су да окончају ватромет, пуцњава и громки покличи рату, а разуме се и вечера за угледне званице. Тешко je сада рећи да ли је све то изведено и да ли je Мартиновићева замисао у потпуности остварена. Важно je, међутим, што она показује у којим су се све оквирима одвијале карневалске светковине на перашким улицама и што омогућује закључак да je позориште, нарочито у облику артистичких и импровизованих комедија омиљених у бароку, већ увелико било одомаћено у тој средини.

Други перашки писац са прелаза из XVII у XVIII век, Јулије Баловић (24. III 1672 — 10. IX 1727), из познате je, чак и патрицијске куће, и крвно je повезан с највиђенијим домовима у Перасту.^[318] Породица му je бројна: он je један од седморице синова Матије Андријиног Баловића и Ане Буровић, а осим тога биле су у кући још и две сестре. Зато другога пута осим поморства, служења Прејасној Републици, и трговине, евентуално још и цркве, за њих готово да није ни било. Као Марко Мартиновић, целога свога века био je поморац и, као он, морао je тај живот почети скромно, као бродски писар ("шкриван"). За те године везана су његова најранија интересовања за књижевност и његови радови из области поморске науке. Док je издржавао карантин у Млецима, прекраћивао je време преписујући мелодраму Даница Дубровчанина Џона Палмотића, којој je на крају додао осам анонимних песама под насловом Слијепац пјева згоде које љубав носи и још две друге, исто тако анонимне. Свој рукопис je и довршио ту, "на контумацију у Млецима", и то, како je сам забележио, "на 16. мјесеца вељаче а годишта 1692. под Франческо Морозини, дужд млетачки".^[314] Све то заједно показује учење, школу и почетништво, али и везаност, која се уочава тада и код свих осталих Пераштана од књиге, за књижевност Дубровника и њене најистакнутије песнике. Отприлике у исто време настао je и нови Баловићев рад, али сада у потпуности друкчије природе. То je нека врста приручника за бродске писаре — Баловић га je тако и назвао: Pratiche schrivanesche — у коме су били окупљени, као некакви примери и обрасци за праксу, свакојаки текстови који могу бити од помоћи бродском писару код многоврсних послова које он обавља или у најразличитијим приликама у којима може да се нађе с бродом на коме служи и с његовом посадом. То су молбе лучким и другим властима, атестати за све могућне случајеве, представке и писма, упутства за састављање званичних докумената, увођење у сложену и разгранату барокну титулатуру, текстови диплома, обвезница, протеста, уговора о осигурању и разних здравствених уверења, затим преглед мера које су у текућој употреби, тарифа и такса, врста и курсева новаца, и још много шта друго. Осим тога, Баловић ту даје, калиграфски исписане, и разне алфабете и писма, латиницу, ћирилицу (Serviano) и глагољицу .(Slavo Illirico), затим бројеве, италијанске, римске, грчке, турске, као и оне у ћирилици и глагољици који су тада још означавани словима с бројном вредношћу, да на крају дода и један вишејезични речник у коме су за приближно око пет стотина најосновнијих речи из свакодневног живота нађени еквиваленти на италијанском, нашем (Slavo-Illirico), грчком, албанском и турском језику. Замисливши на тај начин овај свој приручник, Баловић је хтео да изгради "идеју савршеног бродског писара са како би се то рекло у она времена, и тиме се уствари везивао за сличне покушаје барокне науке да теоријски нормира поједине области људске делатности. Свој посао Баловић je радио амбициозно и о њему je размишљао дуго: сачуване су две његове верзије, од којих je ранија из 1693. и краћа^[315], а познија из 1695. и кудикамо обимнија и богатија грађом^[319]; обе су рађене у Венецији, што би значило да je њихов писац тада дуже остао у славном граду Доминанте". Баловићеве Pratiche schrivanesche данас имају својих несумњивих вредности, али те вредности су у првом реду културноисторијске; овај спис показује како су се широка знања захтевала тада од бродског писара и у каквим je све ситуацијама он морао показати да je докраја овладао тајнама своје службе. Још у нечему ово дело може привући данашње интересовање: одабирајући грађу за њега, Баловић je узимао аутентичне документе, које je саопштавао у целини, па они стога, поред намене коју им je писац дао, имају и карактер историјских извора. Лако je могућно да je спремајући овај свој приручник Баловић помишљао и на његово штампање; од тога, међутим, није било ништа и тај je његов труд остао у рукопису до данас.

После тих млетачких дана, када je спокојно преписивао дубровачке песнике и радио на свом приручнику, Јулије Баловић повео je немирни, несигурни и опасни живот поморца и од 1697. до 1718. године, по прилици, био je непрестано на мору. За те две деценије пловио je на разним бродовима ("Santa Croce", "S. Antonio", "S. Cristoforo"), вршио je на њима службе према степену својих знања и према рангу који je стицао (бродског писара, пилота, капетана--поручника, заповедника), обављао je часну дужност команданта перашких чувара заставе Светога Марка, учествовао je у разним борбама (с улцињским и триполитанским гусарима код Драча и Шћедра), у опсадама (Крфа) и у нападима на поједина места (на Превезу и Воњице), показивао при томе велику умешност и познавање ратне вештине, и бивао рањаван. За верну службу и несумњиве услуге које je у рату и миру учинио Венецији, за подвиге и храбро држање, добијао je дипломе, писмена признања и атестате пуне кићених барокних фраза и уобичајених претеривања које су му издавали млетачки адмирали и заповедници ескадри, изванредни провидури Котора и Албаније и генерали мора, команданти ратног бродовља и кнежеви, и који су се затим с поносом и свечаним поштовањем чували у кући Баловића и показивали у одређеним приликама, или су се, скупа са сличним документима које су временом добијали остали Баловићи, преписивали у нарочите књиге и намењивали потомцима (каква je, на пример, књига коју је под насловом Varii attestati della casa Ballouich, у другој половини XVIII века сачинио хроничар Андрија Баловић.^[317]

Све и да je хтео, Јулије Баловић те године свога живота није могао да посвети раду на књижевности; за такав рад време je дошло када се с мора повукао у свој Пераст. Негде тада он je начинио један зборник народне поезије, који je одавно предмет живог интересовања наше, па и светске науке. Сигурно je да песме које je у њега уврстио није сам бележио и сакупљао из уста певача; њих je он преносио из већ постојећих и од раније начињених записа. То не умањује битно значај његовог зборника, јер je њиме спасено мноштво текстова народне поезије који би се изван сваке сумње иначе погубили. Све песме Баловићевог зборника ни до данас нису штампане; штампан je само њихов старији део, који je у одређеноме тренутку био за науку занимљивији: то je девет бугарштица, у којима су опевани искључиво догађаји перашке историје XVI-XVIII века.^[318] Низ тих догађаја почиње песмом о неуспелом покушају "влашкога војводе" Радула да пороби Пераст 1511. године, и окончава се песмом о нападу гусара из Туниса и Драча на "ђемију" Пераштанина Ђура Банова, што се збило 25. децембра 1716. године. Између њих су бугарштице о освети Пераштана над шпанским војводом Дон Карлом, из 1537; о боју Пераштана и Которана с Турцима из Новога, из 1539; у Николи Пераштанину и Паштровки девојци, о Пераштанима који свете смрт свога суграђанина Сокола, о њиховом сукобу с рисанским Турцима, о херојској одбрани нападнутог Пераста, из 1654; и најпосле, о хришћанском заузећу Херцег-Новога, из 1687. године. Све те песме, настале одмах у току догађаја који им je предмет, или непосредно после њега, носе јака обележја сирових чињеница живота, што им даје изразито хроничарски карактер; у њима je стога више историјске истине него песничке лепоте. Осталих петнаест песама Баловићевог зборника све су у десетерачком стиху; али и њима садржај чине "искључиво перашки догађаји или они који се тичу Пераштана"^[319]; поједине од њих по садржају су истоветне с неким бугарштицама које се већ налазе у Баловићевом зборнику. У тим десетерачким песмама опевају се сукоби на "крајини" у којима су јунаци махом хајдуци Баја Пивљанина и сам њихов легендарни харамбаша; четири за предмет имају гласовити мегдан младога Вицка Бујовића с новским капетаном Османом, који се одиграо 24. јула 1682, а свршио се лоше по турског изазивача; остале су о опсади Пераста 1654, о ослобођењу Новога 1687. и о борбама перашких помораца с гусарима који их пресрећу и нападају на мору или у лукама. Једна од песама те врсте, у којој je реч о нападу "турске тартане од Барбарије" на перашки брод под заповедништвом Ђура Банова "у порту од Драча" омогућује да се приближно одреди време настанка Баловићевог зборника, односно да се установи тренутак пре кога тај настанак сигурно није био: иако je у наслову песме, која je иначе уметнички производ у духу народне поезије, а не аутентични израз усменог стваралаштва, Баловић ставио да се опевани догађај одиграо "на благдан Божића 1674, 25. децембра у петак", његово временско одређење сасвим je нетачно, а оповргавају га и стихови саме песме, у којима стоји:

ово чудо под Драчем се згоди
хиљаду и седам стотин лита
и четрнест одкупа од свита,

мада сасвим прецизни нису ни ти стихови, јер je опевана победа Ђура Бана била у ствари тек децембра 1716, као што je већ речено. Али, иако су у тој мери уско локалне по предметима, по творцима, а без сумње и по кругу свога простирања, песме које je окупио зборник Јулија Баловића значајне су јер показују присутност ове врсте стварања на одређеном тлу и што уједно чувају и плодове тог присуства; поред тога, оне са своје стране немало доприносе да се у понечему не само прати већ и разјасни историја усменог песништва, у којој je остало толико много тамног, непознатог, недокучивог.

Последње деценије живота, уз бриге о породици, коју je касно засновао, и у којој су брзо почела да пристижу бројна деца, и уз јавне послове, о којима се у два маха старао као градски "суђа", Јулије Баловић посветио je прибирању, преписивању и сређивању грађе, и бележењу личних запамћења и судова о личностима и догађајима из историје његовога роднога места. Тако je поникла Перашка хроника, коју је оставио у рукопису, и која ни потом није штампана, поред све своје неоспорне важности, барем документарне.^[320] Одскора се још једно дело доводи у везу с Баловићем^[321]; то je доста обиман рукопис у који су из службених списа перашке општине (нарочито из познате "Зелене књиге"), затим и из разних других извора, преписани документи, одлуке, решења и писма сваковрсне материје за период од 1541. до 1678. године, а у наставку, на двадесет и три листа, дати су цртежи, рађени гушчијим пером и доста вешто, на којима су приказани бродови различитих типова и власника, у тренуцима кад воде борбе с гусарима, кад једре по мору или кад се налазе у заливима и крај појединих градова дуж нашега Приморја и све до Грчке. Уз те цртеже додате су сваки пут и кратке легенде у којима се они тумаче или се укратко назначују догађаји који су на њима представљени. Ако се једном обистини наслућивање да су и ти цртежи дело Јулија Баловића, што се до даљега ипак мора узимати као претпоставка, његов лик писца и ствараоца испашће још пунији и разноврснији, а принос који je дао култури не само свога Пераста и свога доба већ и шире у простору, и даље у времену, биће већи и цениће се више.

Последњи писац Пераста, који je животом и радом припадао и XVII и XVIII веку, али који je још највише у овом потоњем, био je Антун Замбела или, како се потписивао такође, Замбелић. Рођен je у Перасту 28. октобра 1674. у веома угледној кући Ивана и Катарине Замбелић, а крстио га je лично надбискуп барски Андрија Змајевић.^[322] Образовање je стекао у Италији и оно није било мало. То je свакако и било од одлучујућег значаја код његовог избора за опата Светога Ђорђа, што je истовремено значило и за перашког жупника; тај je избор обавио велики перашки збор 22. јануара 1702. Од тада па све до 1714. године Замбелића налазимо како крштава, венчава и сахрањује своје грађане и ревносно обавља и све друге душебрижничке дужности; которски бискупи, који га повремено посећују, истичу у извештајима његову савесност у послу. Само у време велике афере с Вицком Бујовићем и трагичних догађаја који су следили Замбелић се, као противник Бујовићев и један од чинилаца драме, разишао са својим градом, барем са службеним његовим делом. У 1708. и почетком 1709. године као опат Светога Ђорђа помиње се песник Иван Крушала, а средином августа 1710. у Перасту се чак већало да се смени дотадашњи опат ради великих неприлика што их je проузрочио". То се ипак није догодило, и Замбелић je, после краћег прекида од тада до почетка 1712, остао у својој функцији.^[323] О убиству Вицка Бујовића он je и песнички проговорио: на прекорну и пуну оптужби песму Петра Канавеловића, упућену на адресу Пераста због овога убиства, Замбелић je узвратио такође песмом (Одговор на исту писам писнику од господина Антона Замбеле опата перашкога), али je од ње, вероватно због њеног сувише оштрог и наглашено полемичког тона, неко уништио све осим почетка у једином рукопису у коме се она чувала.^[324] Из свога Пераста Замбелић je отишао када je дошао у сукоб сa которским бискупом у питању које није само формално, јер се тицало његовог опатског угледа: бискуп je сматрао, а Замбелић се томе одупро, да перашки опат нема права да изван своје матичне цркве служи понтификалну мису, с опатском митром на глави. Отишавши у Венецију, Замбелић je покушао да тужбама на суду, па и пред самим сенатом реши ствар у своју корист, али како у томе није имао жељеног успеха, одрекао се опатске части, писмом од 1. јула 1717. из Млетака, у којима je од тада стално живео. Захваљујући својој богословској учености, а затим и своме познавању језика, турскога пре свега, али и матерњег исто тако, он je у Венецији постао приор "Конгрегације катекумена", то јест оних који се спремају да постану хришћани. Његова je дужност била, према властитим речима, да "свакој врсти неверника", а то je значило Албанцима, Турцима и Јеврејима, "даје посвећено млеко свете римске цркве" и да их уводи у хришћански живот. Из те његове делатности проистекао je спис на италијанском језику Основни u главни ауторитети Божанскога Писма (Fondamenti e principali autoritа della Divina Scrittura), штампан у засебној књизи 1724. године у Венецији. У дугом поднаслову, који ситним и густо штампаним слогом прекрива читаву натписну страну, казује се да се у њему дају библијски основи за хришћанска веровања о Светом Тројству и Божјем јединству, о утеловљењу, рођењу, васкрсењу, вазнесењу и прослављењу Исуса Христа, "Месије, истинског Бога и истинског човека", затим о његовим учењима и његовим делима. Спис je по својој природи и основној намени полемичан, а оштрица му je управљена највише против Јевреја, који су, према писцу из Пераста, упорни у својим заблудама и живе у своме "жалосноме слепилу".^[325]

У Венецији je Замбелић остао све до смрти, која je пала недуго после 1740. године, не вративши се никада више у свој Пераст. Поред тога није са родним крајем прекидао везе, ни личне, а још мање духовне и емоционалне. Један je израз те његове везаности карта Боке Которске, за она времена доста добра и прилично тачна, коју je нацртао и издао 25. децембра 1716. у Венецији, посветивши je млетачком патрицију и кавалијеру Ђовани-Франческу Морозинију: Цртеж Боке Которске од дон Антона Замбеле, опата Пераста, са тачним мерама u с растојањима између места, подложних прејасној влади Венеције, u с посебним именима садржаним у њима (Disegno delle Bocche di Cattaro descritte da D. Antonio Zambella, Abbate di Perasto, con sue giuste misure e distanze delli siti e nomi particolari in esse contenuti, soggetti al Serenissimo Dominio di Venezia).^[328] Када су, затим, Пераштани одлучили да украсе цркву Госпе од Шкрпјела, на збору je прихваћен предлог прокуратора светишта и тадашњег капетана Пераста Ника Буровића да се у част Богородице начини мраморни олтар, а новац потребан за остварење те замисли послат je у Млетке опату Антуну Замбелићу, који je нашао вичне мајсторе и за две године довео ствар до успешног завршетка.^[327] По свему судећи, тада je настала Замбелићева песма Поклон с срчанијем поздравом придрагому u приљубежљивом пријатељу господину Нику Буровићу, владаоцу перашкому, коју je он из Венеције одаслао у Пераст. У њој се Замбелић определио за традиционалан дванаестерац, који je био двоструко римован, а писао ју je у макаронском стилу: прва половина сваког њеног стиха на латинском je језику док je друга на српскохрватском. Макаронска поезија била je веома у моди у XVII веку, али ће пре бити да je Замбелић имао и један ближи подстицај да ову песму пише на тај начин: Дубровчанин Паскоје Примовић тачно je тако испевао своју познату сатиру о Котору, за коју поуздано знамо да се онда читала по Боки Которској. Замбелићу je Нико Буровић близак пријатељ и то се види не само по наслову већ и у свим стиховима ове песме; они јесу шаљиви, а понегде и пецкави, али су исто тако пуни и несумњиве срдачности. Замбелићево претеривање у похвалама намерно je и свесно, јер му je циљ комика, а не оно неискрено удварање, толико омиљено у барокном веку, у које није веровао ни онај који га даје, као ни онај који га прима. Замбелићевим похвалама његова срдачност одузима ту лажност, јер га ни он сам не узима озбиљно и јер се то и види:

О stupor, o mirum, није мајка мила
Tantae molis virum на свијету родила
Nee Illyri sinus љевши цвијет породи
Aiut caeli sodus таки зрак изводи
Ut protulit tandem Буровића Ника,
Hominem sic grandem ки je перашка дика,

Цео Хеликон подигао се да прослави Буровића: ту су и музе, и Аполо и Орфеј, а придружили су им се, код кладенца, Дафне и Тетида, нимфе и тритони, рибе и делфини, и сви у један глас, уз громке хвале, упућују перашком капетану и своје добре жеље за повратак и даљи срећан наставак његове владавине: "Procede, prospere, et regna, sors mala recede, живи љета жељна."

Напомене