Miroslav Pantić
Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka
1990.

XVIII vek: Doba prosvećenosti

Književnost na tlu Crne Gore i njenoga Primorja ušla je u XVIII vek s određenim i za ondašnje njene uslove čak i značajnim nasleđem. Na tom nasleđu je kao na svojoj osnovi, i upirući se o njega kao o svoj oslonac, ona mogla da produži svoj hod, pa i da se uputi ka novim prostorima i ka složenijim i većim delima. Ona je to i činila, koliko joj je bilo mogućno, i koliko su joj istorijske i društvene prilike dopuštale. Sledeći njen zbir, koji se da načiniti na završetku daljih stotinu godina njenoga života, već je daleko bogatiji i pokazuje nesumnjivi rast u mnogom pogledu i ne u jednom pravcu. Tih stotinu godina kruniše na kraju krupna i moćna figura Petra Prvoga, koji nije bio samo znameniti arhijerej i predvodnik svoga naroda nego i pisac koji odvaja jedno književno razdoblje od drugoga, predstavljajući prvome završetak i sintezu i dajući drugome prve podsticaje i početne zamahe.

Neka svojstva književnosti na ovom području ostala su, sticajem okolnosti, njena karakteristika i u novom stoleću. Jedno je od tih svojstava od prvenstvene važnosti, istina negativne: još uvek književnost ovde nije mogla da se kreće u istom smeru i ka Jednom cilju, niti da svuda bude podjednako raznovrsna i obilna, a ni da postane jedinstvena i zajednička. Njeni pisci, kao i njeni čitaoci, bili su odvojeni istorijskim sudbinama, državnim granicama i antagonističkim religijama, pa je iz toga kao neminovna posledica proisticala različitost pojedinih društvenih sredina, a u skladu s tim i nejednakost kulturnog života i shvatanja književnosti, kao i svrhe koju ona ima. Linija podele, u najgrubljim crtama, išla je ovde linijom dodira i odbijanja dveju glavnih konfesija. Pisci iz pravoslavnih sredina, koji su i dalje ostali malobrojni i retki, nastavljali su da pišu u zatvorenom krugu osveštane tradicije: njihovo otvaranje prema svetu, kad su se za njega ukazivali neki izgledi, redovno je išlo preko jednoverne Rusije, u koju su oni odlazili, gde su učili i odakle su im stizale knjige. Centri njihovog okupljanja i rada i sada su bili manastiri i crkve; gradskog društva oni nisu imali i čitaoci na koje su smeli računati brojili su se na prste. Kudikamo brojniji, a i neuporedivo obrazovaniji, bili su pisci iz pretežno katoličkih gradova Boke Kotorske. Oni su mogli da prate bolje i da prihvataju u većoj meri ono što se događa u kulturnoj Evropi onoga doba, iako su se i dalje u tome oslanjali na posredovanje Dubrovnika, gde su nalazili uzore i učitelje u "slovinskoj" literaturi, i Italije, odakle su im uvek dolazila odlučujuća kulturna zračenja. Društvo za koje su oni stvarali bilo je odavno urbanizovano, a u njemu je i čitalaca bilo srazmerno više. Uprkos tome, izvesne nejednakosti, pa i povremena zatvaranja u sopstveni zavičaj i u vidokruge omeđene njegovim zvonicima daju se uočiti i ovde. Književnost negovana u Perastu živi prilično nezavisnim i zasebnim životom u odnosu na onu koja se u isto vreme stvara u Kotoru; s Kotoranima uostalom Peraštani odavno imaju zapletene račune i od njih ih odvajaju vekovima podgrejavane antipatije. Poneka mesta u Boki Kotorskoj kasnije se uključuju u pomorski i trgovački život ovoga područja i sporije ostvaruju svoje ekonomsko blagostanje; prirodno je bilo otuda da jedno vreme vidljivo zaostaju i u književnosti.

Situacija nije ipak u svemu tako jednostavna i odvojenost u sferi književnosti i kulture nije na svu sreću definitivna. Neki dodiri i prožimanja ostvaruju se pored svega, i oni su dragoceni predznaci budućih kretanja. Čak i kada se spore, i kada se u žaru polemike obaraju jedni na druge s mnogo zelotske netrpeljivosti, katolički i pravoslavni pisci iz ovih strana pokazuju da ne žive odeljeni nepremostivim zidovima svojih religija i da i te kako vode računa jedni o drugima. Takve polemike postaju jedna od oznaka kulture u ovom regionu, i njih ima kako u vreme vladike Danila i nadbiskupa Vicka Zmajevića tako i u vreme vladike Save i njegovih oponenata s katoličke strane. Ali postoje tada i dodiri druge vrste, i srdačniji. U pojedinim trenucima opažaju se uticaji književnosti nastale u pravoslavnoj sredini na onu iz sredine katoličke, i obrnuto. Najlepši primer takvog uticanja možda je trag koji je u književnosti Perasta ostavila jedna polustihovana, poluprozna Povest o knezu Lazaru. Nastala ko zna gde u srpskim oblastima, ta ćirilicom pisana "povest" o kosovskoj bici, rađena prema tradiciji i prema narodnim pesmama, dobila je specifičnu stilsku i jezičku verziju na zemljištu Crne Gore i Boke Kotorske.^[328] Neki nepoznati Peraštanin iskoristio ju je zatim za jedno neobično svoje delo, koje je predstavljalo spoj drame i eposa, i koje je nazvao Boj Kneza Lazara i zla svrha Miloša Koviljića i izdajnika Vuka Brankovića i devet braće Jugovića na Kosovu Polju.^[329] Ostale izvore on je sebi našao u narodnim bugaršticama o Kosovu, koje su zapisivane, ili možda samo prepisivane, u njegovom Perastu, i u suvremenoj istorijskoj literaturi koju je čitao, a u kojoj je prvo mesto pripalo Orbinu i njegovom Kraljevstvu Slovena. Iz ćirilske Povesti o knezu Lazaru peraški pesnik preuzimao je nesumnjivo najviše, i to ne jedino činjenice i osnovnu materiju, već je u širokim zahvatima zajmio iz nje i sam tekst, koji je s potrebnim modifikacijama pretvarao u dosta nevešte, a često i nezgrapne i rapave dvostruko rimovane dvanaesterce. Njegovo delo bez sumnje se na neki način izvodilo u Perastu, najverovatnije na glavnom njegovom trgu. Samo to izvođenje nije nam dokraja jasno, ali ono je moglo biti onakvo kakvo je bilo u običaju u onda vrlo popularnim oratorijumima: narativne delove kazivalo je lice koje se zvalo Pisac, Pesnik ili Istoričar - kod Peraštanina samo Pisac i Pisnik - a tekstove pojedinih junaka - ovde su to knez Lazar, Miloš Kobilić, Vuk Branković, kneginja Milica, Jug Bogdan i svi ostali učesnici u kosovskoj tragediji - govorila su sama ta lica, pa bilo da se na pozornici vide u svečanim, ukočenim i dostojanstvenim položajima, gotovo bez pokreta - ili se pred gledaocima i ne pojavljuju, nego se samo čuju njihovi glasovi.^[330]

Takva dramska dela u kojima su teme i junaci uzimani iz narodne istorije nisu se inače ni u XVIII veku prikazivala po Boki Kotorskoj, pa ni u Perastu. U tom pogledu peraški Boj kneza Lazara mora se smatrati apsolutnim izuzetkom, jer je pozorišni život, ukoliko ga je na ovom području bilo, sledio druga dva pravca. Kada su bivali prepušteni sami sebi, pozorišni amateri odavali su se, u vreme karnevala, bučnoj, nekontrolisanoj, i na burleskama građenoj improvizaciji, u stilu i po sižeima komedije dell'arte; ta su izvođenja bila lišena svakog drugog cilja, pogotovu umetničkog, osim da što glasnije nasmeju u tim razuzdanim časovima okupljenu i za takvu vrstu zabave raspoloženu gomilu. Ali običnije i češće lokalne ljubitelje pozorišta okupljala je oko sebe crkva, a tekstove je odabirao i njihovo je izvođenje uvežbavao mesni sveštenik; predstave su tada imale iz osnova drugi karakter, a cilj im je bio u pouci i širenju pobožnosti u puku, a ne u trivijalnoj i jevtinoj zabavi. Izvodilo se redovno u crkvi ili pred njom, mahom u preduskršnje dane, pa su stoga birani i odgovarajući komadi iz ciklusa predsmrtnih Hristovih muka i njegove smrti na krstu. Kako peraški pisci, a i pisci u celoj Boki Kotorskoj, nisu imali originalnih drama te vrste, umesto njih za ovakve svrhe dobro su dolazila tradicionalna i po svem primorju odavno izvođena "prikazanja", pisana u jednostavnim osmercima i priprostim, ali svima shvatljivim jezikom i stilom. Jedno je od tih prikazanja Plač blažene Gospe kada plaka gorku muku prislatkoga svoga sinka Jezukrsta gospodina našega, koje po svom postanku spada "u najmanju ruku i podalje u XV stoljeće",^[331] a njegov tekst izvođen je, sa sitnijim prilagođavanjima, u prvom redu jezičkim, od tada pa za više stoleće dalje. Peraški pozorišni amateri igrali su ga u svom dijalektu, ne vodeći nimalo računa što je ponekad njihova štokavština na krajevima stihova kvarila isprva pravilne slikove izvorne čakavštine. Koliku je popularnost ovo delo uživalo u Perastu ništa bolje ne pokazuje od okolnosti da iz XVIII veka ima nekoliko rukopisa s njegovim tekstom, jedan anonimnog pisara s početka veka, drugi Marka Balovića iz 1733, treći peraškog patricija Nikole Mazarovića iz druge polovine XVIII veka, i možda još koji.^[332] Svi ti rukopisi, verovatno rađeni onda kada su bila pojedina izvođenja ovoga dela ilustrovani su s manje ili više crtačke veštine a na tim njihovim crtežima, gdekad i kolorisanim, predstavljene su pojedine scene ili ličnosti drame. Plač blažene Gospe, u kome narativne delove (Riječi pisma) kazuje naročito lice, a ostalo govore malobrojne ličnosti drame, Jezus, Gospa i Ivan jevanđelista, izvođen je svakako u Perastu kao i drugde, i možda upravo na način koji je Petar Knežević opisao u predgovoru svoje Muke gospodina našega Isukrsta i plač matere njegove iz 1753. godine.^[333] Tu su narativni delovi pevani naizmenično od dvojice ili više izvođača, a ostale deonice pevale su (ili govorile) ličnosti Kojima odnosni tekstovi pripadaju. Istovetnim ili sličnim postupkom izvedeni su u Perastu tokom XVIII veka još jedan "Gospin plač" — sada se on zove Plač blažene gospe sinka svoga mrtva držeći pod križem^[334] — zatim jedno drugo prikazanje koje bi se moglo nazvati Otajstvo muke Jezusove, i u kome izlaze redom anđeli, na čelu sa Gabrijelom, "noseći pojedina otajstva muke Jezusove": peneze, čašu, konop i verigu, svitu, ruku, stub, bičeve, krunu, čavle, sunđer (spenga), koplje, skale, kliješta, i prikazujući svaki od njih pobožnom puku sa po nekoliko slabo načinjenih i nepoetskih, ali sigurno u onim časovima upečatljivih strofa.^[335] Zanimljivost ovakvih predstava uvećavala su i neznatna prilagođavanja određenoj sredini, i nema sumnje da su Peraštani, slušajući na početku stihove kao što su:

S neba slećeh ko vidite
ovdi k vama gdje molite,
o vi, braćo Peraštani,
Jezusovom krvju sprani,

doživljavali dvostruko ganuće i osećali se, na izvestan način, kao učesnici u prizorima koje gledaju. Pojedine drame ovoga roda održavale su se dugo i žilavo na repertoaru amaterskih predstavljanja u Perastu: na jednom Prikazanju razgovora Jezusova s učenicima svojijema u brijeme napokonje večere, u čijem je tekstu i crtež poslednje večere s rasporedom njenih učesnika, a na rukopisu, rađenom kaligrafski u XVIII veku, neki upućeni čitalac dopisao je kasnije da je poslednje predstavljanje tog dela bilo 1800. godine.^[336]

Književni rad u Boki Kotarskoj XVIII veka odlikuju još neki opšti momenti. Jedan je od njih sledeći: narodio pesništvo, koje se ovde voli i sluša kao i ranije, a možda i više, iz usmenih oblika svoga života sve češće prelazi u pisane zbirke. Primeri Nikole Burovića i Julija Balovića verovatno su u tome bili presudni. Sve brojniji Peraštani, od kojih neki ostaju anonimni, dok su drugi poznati kao ličnosti, beleže narodne pesme koje čuju ili koje nalaze u ranijim zapisima. I opet kao Burović i Balović pre njih, oni to čine isključivo za sebe i jedino svog zadovoljstva radi, pa ih zato ne uznemirava mnogo ako čisto narodne pesme mešaju s očiglednim njihovim imitacijama, i ako jednima i drugima stavljaju u društvo umetničke proizvode dubrovačkih, a uz to i ostalih primorskih pesnika. Na samom početku XVIII veka neko je u Perastu zapisao bugaršticu o svađi Vidosave i Mare, kćeri kneza Lazara, i o tragičnom sukobu njihovih muževa Vuka Brankovića i Miloša Kobilića usled toga, što je sve dovelo do srpske nesloge u odsudnom času, i Brankovićevog izdajstva i Kobilićevog herojskog čina posle nezaslužene klevete. Najopsežniju zbirku sa onog tla iz XVIII veka ostavio je iza sebe peraški patricije Nikola Mazarović (7. H 1760 - 23. II 1851), koji je rad na njoj započeo 1774, još neveštom, u stvari dečačkom rukom, kada je i stavio zapis o tome na koricama rukopisa, ali je pesme u nju unosio dugo, i sve do početka narednog stoleća, tako reći.^[337] U zbirku je Mazarović upisivao sve što mu se dopadalo: najviše su to narodne pesme, i to junačke, u desetercu, o događajima iz istorije Perasta i o hajdučkim napadima na Turke pretežno, zatim lirske, u različitom ritmu, i obavezne počasnice, muške i ženske, sasvim lepe i čedne, i one koje to nisu, ni što se tiče lepote, a ni što se tiče čednosti. Pored narodnih pesama, tu su još, i u obilju, sastavi dubrovačkih pesnika, poznatih (Marin Buresić, Paskoje Primović, Vlađ Menčetić) i onih čija se imena ne znaju, kao i stihovi raznih anonimnih peraških pesnika. Kada je Mazarovićev zbornik ko zna kako, ali još uvek za njegova života, jer je on živeo dugo, dolazio u ruke drugih pesnika i ljubitelja, Joza Šilopića, na primer, i oni su u njemu dodavali ponešto, pa je broj i repertoar pesama u njemu uvećan i na taj način.^[338] Osim zbirke Nikole Mazarovića, u koju su već mnoge narodne pesme bile jednostavno prenete iz ranijih zbirki, najviše iz one Julija Balovića, ali u kojoj ima i novih pesama te vrste, u Perastu su načinjene i druge takve zbirke, manjeg obima a obično i manjeg značaja: tri potiču od pojedinih Balovića,^[339] a oko jedne se starao Peraštanin Ivan Kolović, počev od kraja XVIII veka, pa sve do 1805. godine, kako izgleda.^[340]

Dubrovački pesnici, tako prisutni u književnosti Boke Kotorske, i od tolikog uticaja na nju, prepisivani su ovde s vrlo mnogo usrdnosti i tokom celog XVIII veka, tako da to postaje još jedna od vidnijih karakteristika epohe. Ti prepisi, iako proređeni vremenom, potiču sa raznih tačaka ovog područja i nalaze se još uvek u priličnoj meri. Njih su za sebe, i ponajviše jedino kao predmet ličnih čitanja pravili ljubitelji dubrovačke literature, koja se i u Boki Kotorskoj, kao i svuda kod nas uostalom tada cenila kao klasika vascelog "slovinstva". Izvesno je da su takva shvatanja pokrenula 1728. godine Marka Balovića (1683-1732), Peraštanina od znatnog ugleda, pomorca i trgovca, sudiju i zastupnika svoje opštine, da sebi dade truda da prepiše, ili da naruči da neko drugi to za njega učini, onda već i daleko izvan Dubrovnika čuveni Osman Dživa Gundulića.^[341] Ništa drukčiji, svakako, nisu bili ni motivi kotorskog patricija Antona Jakonje, kada se, sredinom XVIII veka, odlučio na isti posao i opredelio za isto delo.^[342] Ti prepisi, međutim, odigrali su u kulturi Boke Kotorske ulogu i dugotrajniju i krupniju od one koju su imali u izgledu, i koju su im namenjivali, njihovi tvorci ili začetnici: čuvani i čitani u toku godina, a zatim, kao gotovi predlošci, dalje prepisivani, oni su uticali da se na ovom području izgradi određena predstava našeg književnog jezika i stila, kao i naše književnosti uopšte, i da ta predstava postane zatim ne samo model kome se teži već i bezmalo obavezujuća literarna norma.

Književnost ovoga područja odlikuju još i brojni prevodi sa drugih na naš jezik, što je potpuno razumljivo, i što ima ne jedan razlog. Prevođenje je stalna pojava u literaturi uopšte, i kulture drukčije i ne žive do u neprekidnim međusobnim susretima i uzajamnim prožimanjima. Ali osim toga, i pogotovo, ono je neizbežno, a i od naročitog značaja isto tako, u sredinama manje razvijenim i u kojima su intelektualne i stvaralačke snage retke, kao što je ovde nesumnjivo slučaj. Težište je, međutim, u izboru koji se pri tom mora činiti, jer se u njemu ogledaju ne samo duhovne potrebe određenog regiona i tačke do kojih on stiže u pojedinim trenucima svoje duhovne istorije. Zadugo, prevođenje na ovom tlu ostaje u granicama tradicije i nastoji da odgovori samo dnevnim zahtevima crkve. Tako je franjevac Bonaventura Marčela, o kome se inače ništa pobliže ne zna, osim da je živeo, u Kotoru i da je umro 1806. godine, preveo Blago nauka krstjanskoga Nikole Tirloa (Turlot), i to, kako izgleda, sa francuskoga ("prinesen iz dijačkoga, pak u francuski jezik, napokon u slovinski", kazano je u podnaslovu), a njegovi prijatelji izdali su taj prevod 1770. u dva toma u Mlecima, kao delo "jednoga redovnika iz Dalmacije".^[343] Po toj napomeni sudeći, a i po "čistoj ikavštini" kojom je prevod rađen, Marčela izvorno možda i nije Bokelj. Od njega se inače pominje i prevod još jednog pobožnog spisa — biografi ga nazivaju Ćudoredne namjere Benedikta XIV — ali je on ostao u rukopisu i odavno ga već nigde nema. Samo je prevodilac bio, i to od iste vrste i sa istovetnim namerama, i Josip Matović, koji je u Dobroti rođen (1732), u njoj proživeo vek kao sveštenik (od 1760, po prilici) i u njoj i umro (1811). Te okolnosti su presudno uticale i na ono što je radio: 1775. on je u Mlecima štampao Katekizm rimski po naredbi s. sabora tridentinskoga k parokima,^[344] za koji je već u naslovu isticao da je "istomačen i priobraćen iz latinskoga u slavinskomu jeziku", ali je njegov jezik u stvari bilo dobrotsko narečje.^[345] Svoj prevod Matović je posvetio biskupima "našega naroda", s nadom da će ga oni preporučiti područnim stadima "da bi se puk okoristio s ovijem s. naukom, koji prosvijetljuje crkvu božju i kaže pravi put za izaći u nebesku otadžbinu". Za Matovića se još ponekad tvrdi da je sakupljao i narodne umotvorine, prvenstveno zagonetke, ali od toga njegovog posla nije sada ništa ostalo, a lako je mogućno da ga nije ni bilo. Najzad, i Kotoranin Frano Morandi (9. VI 1748— 6. VII 1826), koji je najpre bio župnik Svetoga Matije u Dobroti, a onda kanonik i arhiđakon katedrale u Kotoru, više je upamćen "po izvrsnim prevodima" no po "nekoliko njegovih pjesama po narodnom običaju ispjevanih".^[346] Jedna je od tih njegovih književnih tvorevina Pjesan u pofalu pokojnoga kapetana Pava Đurova Kamenara iz Dobrote, koju je Morandi složio 13. septembra 1796, kada je bio "parok Svetoga Matije u Dobrotu". U toj pesmi pisanoj u desetercima narodne pesme i sa ostalim svojstvima toga pesništva, do slika i karakterističnih postupaka i obrta, "trudan junak" — a to je Pavo Kamenarović upravo — zaspi "u planini na travi zelenoj", a uz njega legne, zagrlivši ga, "planinkinja vila";kada se on probudi, vila odgovara na njegova pitanja koja je gora najlepša, pa koja zvezda i najzad koje lice, a onda mu daruje sreću, koja je: "mudrost u pameti", "snaga u desnici", "blago nebrojeno" i — da se ne oženi, već da sve što je stekao po smrti ostavi "Bogu i crkvama", "duši i ubozijema" i "rodu i plemenu". Pesma je nastala posle Kamenarovićeve smrti, što se u njoj i kaže, a sve što je Dobroćaninu vila obećala uistinu mu se i steklo. Naročita je osobenost ove prigodnice u tome što je Morandi u nju doslovce uključio lirsku narodnu pesmu poznatu iz Vukove i iz mnogih drugih zbirki usmene poezije koja počinje "Koja je gora od gore najljepša?"^[347] A izvrsni Morandijevi prevodi, koji su dalja njegova dela, prenose u čist bokeljski govor, poznat Morandiju od kuće i naučen na izvoru, pastirske poslanice kotorskih biskupa i druge slične crkvene tekstove,^[348] a najviše im je dostignuće bilo Uvježbanje krstjansko od kapucina Maksima iz Valence, koje je iza svog prevodioca ostalo u rukopisu i nikada više nije ugledalo sveta.

Svi bokeljski pisci XVIII veka nisu ipak birali za prevođenje samo crkvenu literaturu; nekoliko ih je pošlo za delima velikih predstavnika svetovne književnosti. Ali te njihove prevode koji bi sada bili prvorazredno zanimljivi nije mimoišla najgora moguća sudbina: ostali su u rukopisu i posle su se pogubili, tako da su o njima do nas došle samo nedovoljno pouzdane vesti. Jedan je od tih pisaca Peraštanin Đuro Bane (25. X 1742 — 6. III 1776), koji je umro veoma mlad, gotovo tek što je završio škole u Dubrovniku i Mlecima i postao sveštenik u rodnom mestu.^[349] Za njega se kazuje da je napisao više šaljivih pesama u makaronskom stilu u kome su se mešali srpskohrvatski i mletačko narečje italijanskog jezika. Osim toga, stigao je da prevede Temistokla Pijetra Metastazija,^[350] koji je jedna od najlepših drama velikoga Rimljanina nastalih u prvoj deceniji njegovog plodnog boravka i rada u Beču (1730—1740). Drugi se Peraštanin odlučio za još veće delo svetske književnosti: to je Josip Visković (28. VIII 1728 — 6. IV 1801), peraški konte i višestruki kapetan grada, koji je sa francuskog preveo glasoviti Fenelonov Telemak. Tako je Viskovićev Perast nakratko dobio taj pedagoški roman kojim se briljantno okončava XVIII vek i, odmah je — može se reći: na žalost — bez njega i ostao, jer se i taj prevod izgubio.^[351] Lokalna istorija upamtila je još jedan Viskovićev gest, koji, strogo uzevši, ne bi spadao u literaturu da mu ona nije tako vidno kumovala: to je njegov govor, pun patosa i potresne istorijske nostalgije, izrečen na našem jeziku u Perastu 23. avgusta 1797, kada se, po padu Venecijanske Republike, završavala epoha njenog vladanja na našim obalama i kad su Peraštani pod žrtvenikom svoje crkve pokopavali mletačku zastavu kojoj su, po naročitoj privilegiji, bili verni čuvari "za tristo i sedamdeset i sedam godišta".^[358]

Među opštim karakteristikama književnosti i kulture XVIII veka na ovom području ne spada na poslednjem mestu, ni po vrednosti, a ni po značaju, pojava pisaca i pravog književnog rada i u oblasti Crne Gore. Do ovoga stoleća, neki skromni vidovi književnoga izraza mogli su se naći jedino u spontano nastalim i slučajno očuvanim zapisima po rukopisima i knjigama; zapisi se prave i u ovom stoleću, po ustaljenom običaju i na tradicionalan način. Takođe se do ovoga stoleća istinska literatura mogla sresti samo u njenom usmenom obliku, kao takozvana narodna književnost; njenih zapisa, poput onih načinjenih u Perastu i Kotoru, odavde nema. Ali sada se javljaju i pisci kao posebne stvaralačke individualnosti - Jedan je takav pisac živeo, neosporno, u ličnosti vladike Danila, a drugi, svakako, u ličnosti njegovog naslednika, vladike Save - koji to jesu i kada ne ostavljaju dela pisana da budu literatura i da se obraćaju široj publici. Međutim, već se u pojavi vladike Vasilija i njegovih spisa jasno opažaju i takve namere: on svoje povesničke i letopisne beleške, zatim takođe i svoje pesme, namenjuje čitaocima, kako savremenim tako i onim "koji posle budu", a svoju Istoriju o Crnoj Gori čak i izdaje štampom. Posle njega to će se nastaviti, makar u intencijama pojedinih autora, a svakako u obimu koji su nametale prilike. Neki od bliskih saradnika guvernadura Jovana Radonjića, a možda i on lično, načiniće "v Černije Gori 1774" jedan pristrasni, protiv sveštenstva i vladika i njihovog političkog uticaja usmereni, ali i sa više strana zanimljivi pogled prošlosti i savremenog stanja Crne Gore i pokušaće 1775. godine da ga štampa u Beču pod naslovom Kratkoe opisanije o Zete i Černoj Gori i sa posvetom "jego sijateljstvu grafu Alekseju Grigorjeviču Orlovu". Samo su revnost i političke bojazni austrijske cenzure sprečili ovo delo da se pojavi pred čitaocima: da je do toga došlo, ko zna kakve bi sve reakcije, pa verovatno i pismene odgovore, ono izazvalo, a nije isključeno da bi i tajanstveni N. N., koji je potpisan kao autor, tom prilikom bio otkriven.^[353]

Početak stoletnog puta književnosti na tlu Crne Gore označava, i vremenski i po svim drugim razlozima, vladika Danilo. Prvi u nizu crnogorskih vladika XVIII veka, Danilo Šćepćević "ot plemena Njegušah", kasnije prozvan Petrović, nije samo jedna od najmarkantnijih figura naše istorije već je, zahvaljujući Njegošu i Gorskom vijencu, i jedan od najvećih likova srpske književnosti. Ali, isto tako, on postaje, na svoj način, i bez svoje namere, i predstavnik te književnosti, iako nije ostavio za sobom nijedno čisto literarno delo. U književnost on ulazi svojim pismima, koja je upravljao na razne strane obično u službene svrhe i po državnim poslovima a retko kada iz pobuda privatnih i osobama koje su mu bile lično bliske. Sva ta pisma, ili bezmalo sva nisu bila namenjena javnosti, i u najvećem broju slučajeva čak su iz političkih obzira imala da ostanu u strogoj tajnosti. Njih su istraživači otkrili u arhivima, među ostalim zvaničnim dokumentima, a nisu ih našli u knjigama i po bibliotekama čitalaca. Ta okolnost lišila ih je osnovne funkcije koju literatura mora da ima: da se obraća širokom krugu oko sebe i da ljudima saopštava svoja osećanja i viđenja života. A ono što ih književnošću čini, to su poezija i istina kojih su ona puna, iskreni i duboko doživljeni izlivi srca i duše velikoga vladike, njegova mudrost i sublimisano iskustvo života, i krepki, jedri i živopisni stil, koji nije imao vremena da se izgrađuje i doteruje u spokojnom radu, već je nastajao gotovo od sebe i prosto otkidan u vetrometinama i neprilikama svake vrste.^[354]

Obrazovanje sina Šćepca Kaluđerovića nije moglo biti bogzna kakvo i jedva da je i u čemu prevazilazilo obrazovanje koje je onda sticao i svaki drugi kaluđer u Crnoj Gori. Kada je on, u proleće 1697. godine, izabran za vladiku, njegova znanja verovatno doista nisu išla dalje od čitanja i pisanja, kako je koju godinu kasnije, s nešto pakosti, isticao njegov neuporedivo učeniji sunarodnik, ali i ljuti protivnik, jer je bio vojnik u taboru protivničke konfesije, nadbiskup barski Vicko Zmajević iz Perasta.^[355] Ali vladika Danilo odmah je počeo da pribira knjige i da živi sa njima, da ih nabavlja, ali i da ih čita. Ima nekog naročitog značaja, a možda i određene simbolike, u tome što se prvi njegov poznati zapis, od 17. jula 1699, tiče knjige, i što se i jedan od poslednjih njegovih zapisa, od 12. marta 1732, odnosi opet na knjigu. Prvi je pisao u punoj skromnosti, kao "grješni i smereni Danil, narečeni vladika cetinjski", dajući maha radosti što je kupio "dušespasnuju knjigu žitije svatago Savi prvago arhiepiskopa i učitelja srbskago", koju je istovremeno darovao svome manastiru na Cetinju.^[856] Poslednji zapis zvuči kudikamo samosvesnije, što je i shvatljivo, jer su do njega od onog prvog protekle decenije, u kojima je, odolevajući svim burama, Danilo nepokolebivo stajao na svom teškom mestu. "Danil, vladika cetinjski Njegoš, vojevodič srbskoj zemlji", beležio je sada da je kupio "svetoje evangelije cenoju zlatic pet u Ivana Kaluđerovića s Risna, prineseno ot zemlji moldavskije nekotorim kupcem" i da ga je okovao u srebro i ukrasio "obrazima" Hrista i četiri jevanđelista, a onda priložio "u patrijaršiji peckoj hramu vaznesenija Hristova".^[857] Između ta dva vladičina zapisa o knjigama koje on nabavlja, nalaze se mnogi drugi sličnoga sadržaja, iz 1704, o jednom psaltiru koji je za njega donet iz Svete Gore, iz 1706, o zborniku koji je darovao "u monastir Dulevo", iz 1713, o "hertoniji" i o knjizi Jovana Zlatoustog o sveštenstvu, iz 1715, o knjizi "glagolemoj skrižali", koju je "za sebe i svoju crkov" kupio "v velikom carstvujuštem gradu Moskvi", kao i o "dvanaest minejah", koje je, opet tamo, nabavio i poslao u manastir na Cetinju "za duševni spomen" svojih roditelja, iz 1716, o knjizi koju je kupio u Budimu i darovao "č'stnjejšemu duhovniku kir Grigoriju jeromonahu roždenijem ot Kratova".^[358] Ko bi sada mogao reći koliko je još takvih knjiga vladika Danilo kupio i koliko ih je u svojim osamama, i tešeći se u teskobnim časovima života, strasno iščitavao? O toj njegovoj lektiri svedoče reminiscencije koje se sreću u njegovim pismima i česte paralele koje on povlači između pojedinih situacija i postupaka iz neposredne stvarnosti i onih o kojima je doznao čitajući. Ali o tome kazuje i vladika sam, u jednom teškom svom trenutku, s kraja oktobra 1728: "Ja sam dosta i živ bio među ovi zli i nepokorni narod i odavno bih krepa ot jazve, nego se razgovaram i gledam u prve stare istorije, da su i gora zla bila i gore mutnje."

Osim iz knjiga, i više nego u njima, vladika Danilo učio je u krvavoj i surovoj školi života. On se obreo na čelu naroda koji sudbina nije mazila i u vremenima koja su bila teža i gora od mnogih drugih. Oko sebe, taj narod imao je same neprijatelje: jednog brutalnog, otvorenog i stalnog, što je za Crnu Goru bila Turska; i drugog, potajnog, pretvornog i lukavog, predusretljivog u vlastitoj nuždi, a malo sklonog u nuždi svog bližnjeg, što je za Crnu Goru bila Venecija. A prijatelj, u koga se polagala sva nada i od koga se iščekivala pomoć, što je za Crnu Goru bila Rusija, bio je daleko i imao je svojih muka, i svojih posebnih interesa, pri kojima je katkad lako zaboravljao muke Crnogoraca i njihove interese. Vladičino određenje u takvim okolnostima bilo je koliko jednostavno, toliko i odlučno i dosledno. Za njega je Turčin "vazde nevljeran" i "veliki zlotvor", čiju je divlju mržnju i bespoštednost on iskusio mnogo puta, kako lično tako i deleći patnje sa svojim narodom: bivao je po njihovim tamnicama i sa kocem na ramenima vođen je u susret užasnoj smrti, tukao se protiv njih i u dva maha bežao je ispred njihove osvete, koja je palila, razarala i uništavala njegovu zemlju; za njega je i sam Vicko Zmajević priznavao da je "neumoljivi neprijatelj Turaka, kojima se sa saglasnošću zemlje zakleo na večno neprijateljstvo". Prema Mlecima, čiju je zamršenu igru prozirao, pokušavao je da se ponaša po njihovom načinu: deklarativno, bio je verni sluga "principov" i pripravan u svakome času da mu se podloži i bude na usluzi; u sve to on je neumorno uveravao izvanredne i generalne providure s kojima se dopisivao, Frančeska Donada i Karla Pizanija, Nikolu Kontarinija i Marka Molina, Danijela Renijera i Vinčenca Loredana, Gabrijela Boldua, Antonija Bemba i Vinčenca Dona; ali oni su dolazili i odlazili, pokazujući za vreme svog boravka u ovim stranama lice čas pritvornog prijatelja, čas prepredenog neprijatelja, a vladika je ostajao, uvek u novim iskušenjima i sve sa novim brigama. Trudio se stoga da stekne njihovu naklonost, molio ih je i kumio, upinjao se da ih gane iskrenošću i neposrednošću, iznosio im svoje jade i otvarao im svoje srce; ali, u suštini, ostajali su oni uvek međusobno nepoverljivi i stvarno daleki; jedno vreme, štaviše, mletačke vlasti njega su oglasile svojim opasnim neprijateljem i rešile su da ga u interesu Republike uklone s ovog sveta, pa je malo nedostajalo da se ta smrtna osuda u zgodnoj prigodi i ostvari. Ništa drukčiji nije bio ni Danilov odnos prema mletačkim "kavaljerima" i pouzdanim službenicima, a inače kotorskim plemićima Zanu Grbičiću i Jerolimu Bući. Međutim, kada mu se čaša gorčine punila do vrha, i kada više nije mogao da je trpi, vladika se uspravljao i, pun prkosa, uzvraćao hrabro, s ponosom i odlučno. "A mi čistije i pravije kažemo", napisao je on tako, Gabrijelu Bolduu, februara 1726, "kako čisto i znamo i osvjedočeno je i čuveno po vasemu svijetu, kako su ovi ljudi u ovu krajinu vazda bili i vjerni, i časni, i junačni, i svakomu gospodaru poslušni, i gotovi na službu, i prvi poštenošću od svega svijeta, koliko Paštrović, toliko svi Primorci, i Crnogorci i Brđani, i sva ova krajina, nego su se sad odskoro smeli i prozlili, i sve od žestine, i od globah, i nepravedna suda, i ot nauke gospodske za osvetu, a to nije gospodi rečeno ot Boga da potiču ljudi na osvetu, no da ih uče na mir, i na posluh Božji, i gospodski, i da ih zovu na sud, pak onada neka vide tko je za milost, tko li za izgubljenje, zašto je u gospodsku vlast i život i milost." Ili, kada ga je, februara 1713, rasrdilo obesno postupanje kotorskog vlastelina Buće, znao je da odbrusi: "Nijesu moja braća njemu kmetići, nego su ono boljari i boljarski sinovi; nijesu tuđega željni, nego imaju i svojega"; i još: "Hvala Hristu, Bogu mojemu, koji me darova, imam ja u Crnu Goru i u Primorje i u Brda dvesta glavarah i vlasteličićah koji mogu veći gospodari bit ot Buće pri komu ti drago kralju za koga hoće vojevat i krv prolivat, kako i kod istoga ćesara ima našijeh đeneralah, a neka li takvijeh kavalijerah." Naprotiv, vladičina ljubav za Rusiju i njegovo dirljivo pouzdanje u nju bili su isto toliko čvrsti i nepomerljivi koliko su i razočaranja bila krupna i česta. Još pre no što je tu zemlju i video, i pre no što se susreo s njenim carem, Petrom Velikim, on je pisao s odlučnošću čiju nepokolebivost kao da je želeo da pojača upornim ponavljanjem: "A ja sam Moskov, Moskov, Moskov; govorim, govorim, govorim; a či' ja, toga i sva zemlja."

U tim teškim, opasnim i mutnim vremenima vladika Danilo učio je ne samo kako će voditi narod već i kako će njim vladati. A taj narod bio je drugi veliki izvor svakodnevnih vladičinih nevolja - upravo tako je on i zapisao sredinom 1729: "Za mene nema dana bez nevolje" - i zato je ta škola bila za njega preteška. Neprekidno je imao da smiruje pobunjene, da miri zakrvljene, da ujedinjuje nesložne, da urazumljuje nesmotrene; služio se pri tome i molbama i pretnjama, i uveravanjima i kletvama, i ljubavlju i anatemama. Gdekad su ga slušali, ali su se obično povodili za svojim glavama i za svojim strastima, a njemu je onda dolazilo na um, i pisao je tada o tome, da napusti sve, i ode u pustinju, u samotničku ćeliju, čak i u tuđinu. Ali je ostajao ipak, i uprkos svemu, i borio se sa zlom i kada izgleda za uspeh nije bilo, i kada su ga bolesti nogu i očiju sasvim skolile, i kada mu je smrt bila za vratom. Jedino njegovo oružje bila je reč, iskazana usmeno ili ispisana u "knjige", koje je odašiljao crnogorskim glavarima, i glavarima brdskim, kučkim, piperskim i klementskim, grbaljskim knezovima i suđama i paštrovskim suđama i starješinama, Njegušima, Ćeklićima, Bjelicama, Ozrinićima i Cucama, Vuku Stanišiću i vojvodi Marku Andrinu, popu Vukadinu i popu Mihailu, ali se ta njegova reč pokazivala odveć slabom i nemoćnom, a knjige su se pretvarale u "vljetar i u maglu" pred otvrdlim naravima njegovog neposlušnog stada. "Sami znate, gospodine", žalio se on Zanu Grbičiću već na samom početku svoje vladavine krajem aprila 1700, "kakvi su ovi ljudi slobodni, Boga se ne boje, a gospodi do ruke ne dohode, koji bi im činio da zlo ne čine, no je usta čojak na čojka, te se kolju i pljenuju, kako i sami čujete. Ali što mi da satvorimo? Učimo ih i karamo po zakonu, no ne hoće slušat, a nam nije dato na koga dignuti oružje, niti imamo vojsku, da ih silom ustavimo da zlo ne čine. Naše jest oružje po apostolu glagol boži, ali kad ljudi ne slušaju, što da im satvorim?" U drugoj prilici, skoro tri decenije posle toga, ponovo je bio primoran da priznaje nemoć svode reči: "A naše Crnogorce i naše Paštroviće ne bi sveti Jovan Zlatousti u pravu regulu obrnuo." Kada ga je ogorčenje hvatalo, a nada sasvim napuštala, što se dešavalo retko, on je iz duše izlivao teške i pregorke vapaje, govoreći o "strptivom i bezumnom narodu" i "puku maloumnu", koji on mora da predvodi i o "velikim mukama", koje podnosi "među ovi prokleti i bezrazumni narod, koji ne hoće izabrat što je bolje za njih spasenije ot duše". Takvi njegovi vapaji otežu se, na stranicama njegovih pisama, unedogled, i nemaju, reklo bi se, kraja ni konca. "Mi smo vareni i pečeni od truda i muke pomeždu ovi narod", zapisuje on jula 1727. "Nemam ti što dobro otpisat, niti mi se mili ni moj život među zlijem ljudma", njegovo je raspoloženje iz septembra 1729. I sve tako, do poslednjeg dana.

Svoja poznavanja sveta i znanja o životu crnogorski arhijerej dopunio je svakako i putovanjima, koja je preduzimao kada ga je na njih gonila nužda ili kada su tako nalagale potrebe njegovoga naroda. Radi svoga posvećenja išao je, juna 1700, u Sečuj u Mađarsku, gde je vladičanski čin primio iz ruku Arsenija III Čarnojevića, pošto nije želeo da ga u Peći dobije od nametnutog patrijarha Kalinika. Posle, kada ga je upad bosanskog vezira Numan-paše Ćuprilića odagnao iz zemlje, on je video Beč, i Budim, i Kijev, i Moskvu, ostavši na tom putu skoro dve godine. U nekoj prilici isto tako stigao je i do Venecije - sam je o tome pisao izvanrednom providuru Antoniju Bembu, 1. avgusta 1729: "Ja sam i svm bio u Mletke ..." - ali to nije bilo aprila 1718, kada se na čelu jedne crnogorske delegacije uputio tamo, pošto su tada mletačke vlasti uz silne napore i služeći se lukavstvom uspele nekako da ga vrate iz Splita, dok su njegove pratioce propustile dalje.^[359] Kraj svega toga, on nikada nije uspeo da popuni goleme praznine svoga obrazovanja, nije mu čak pošlo za rukom da nauči ni italijanski ("mi niže podpisani, ne umijući pisat latinski", izjavljivao je on maja 1727), te je u osnovi ostao samouk, ali i to oskudno njegovo znanje, uz golemu mudrost koja se skupila u njemu, bili su za njega ono "ak' i malo brdo", sa koga je video daleko više i bolje, bistrije i prodornije "no oni pod brdom".

Njegova divna i srdačna pisma iz 1714. i 1717. godine upućena prijatelju Jovanu Puškaru, koji je živeo u Budvi, ispunjena su tom mudrošću, ali u isti mah i kao da su se izlila pravo iz srca, tako da na trenutke deluju, a jednom su pojedini njihovi odeljci u tom smislu i shvaćeni,^[360] kao čista poezija. Izagnan "turskoju siloju" iz domovine, on u pismu od 26. oktobra 1714. privodi "plačevnije pesni" koje ga "oskorbiše" i koje ritmičkim kadencama svojih aorista zvuče doista kao "pesni"; pa čak i kao stihovi: "Pervo mi pečal i skorb nanesoše neki naši imenom hristijani zovući se knezovi i boljari, koji turskomu lašteniju vjerovaše, i zemlju i narod razavriješe, i Turke u zemlju uvedoše, i sami ot njih najprvi postradaše, i kuće im ognjem sažežene biše i mnogi se narodi va pljen otvedoše. Druga me skrb postiže od njene lažebratije, koji nijesu svetomu duhu kaluđeri, nego svojemu tijelu [...] Treća me skrb najviše opečali: teškije slezi sirot i vadovic, plačušte i ridajušte nas radi; takođe i mi njih radi plačem se, ako koja i uteče od turske sile, neće imat oca, i utješitelja, i pitatelja kako su i dosad, nego se bojim da će nastupit koji vuk u ovču kožu obučen i rashitiće stado, stado moje maloje ostavšeje ot ognja i mača turskoga." Dok se ti redovi prate, čitalac se ne može oteti misli da je vladika Danilo morao imati u rukama, pa i sasvim dobro držati u svesti, mnoga mesta iz već tada u ovom delu zemlje dobro poznatog Žitija kneza Lazara i ostale srbske gospode na polju Kosovu. Jedan primerak tog Žitija našao je bio u manastiru Sv. Luke kod Nikšića ruski pukovnik Mihailo Miloradovič, koji je dotle boravio u misiji u Crnoj Gori i sa vladikom zajedno izbegao pred Ćuprilićevom vojskom, a koji ga je odneo sobom u Moskvu i tamo dao da mu se načini njegov prepis tokom 1714. i 1715. godine.^[361] Na vladičino neposredno poznavanje tog Žitija upućuje i njegova poslanica crnogorskim glavarima, takođe iz 1714. godine, od koje je, na žalost, očuvan jedino italijanski prevod. Pravdajući se pred njima zbog odlaska iz zemlje i koreći ih što su se dali smutiti "otomanskom silom" i njenom lažnom verom, on se zaklinjao da mu nije bilo žao da umre zajedno sa njima i zatim nastavljao: "Bila bi mi draga smrt da ste htjeli da svi skupa časno i slavno poginemo kao što su to uradili knez Lazar i Miloš Kobilović, koji ubi cara na Kosovu i poginu sa svojim gospodarem i sa njihovih sedam hiljada boraca (...) ostavivši poslije smrti vječnu slavu".^[362]

Vladičina ogromna mudrost, njegovo široko čovekoljublje i sposobnost koju je imao da književno uobliči svoje ideje iščitavaju se u njegovim pismima i u bezbrojnim drugim slučajevima. Jednom je tako ustao u odbranu neke nesrećne žene kojoj su Krtoljani uzeli da sude juna 1723, što mu je dalo maha za razgranatu naraciju, u koju je stavio napomene o sebi i o svom položaju u narodu ("trudimo [se] svaki čas, iako nije u svašta sreće i posluha ot nepokorenijeh ljudi"), udenuo prekore "gospodi" ("zašto i gospoda nijesu s neba slećela nego su i oni ljudi plteni i imaju žene i sestre"), naveo biblijske paralele (o Hristovom postupanju s osuđenom grešnicom ili o Danilovoj odbrani pravedne Suzane), podsetio da smo "svi od ženah rođeni" i "kad bi se takve stvari pupliko sudile, to bi se veliko zlo počelo, a veće dospjelo, zašto bi i mnoge gospođe principese po zlu pošle i nepošteno osuđene bile", i na kraju po duši izrekao upozorenje: "Ovo je slovo krupno i čatovno; može se dobro čatit i dobro razumjet, ako je i ot slaba arhijereja, ali je pravo pisano." Takav je dalje vladika kad raspravlja o pitanjima časti, poštenja i ponosa (u pismu bratu povodom pritiska kavaljera Buće na ovoga da pogazi reč i preda konje poverene mu od strane nekih Turaka na čuvanje); kada govori o opštoj smutnji u svetu i među ljudima ("sve se je obrnulo naopako i uzjaha je človjek na človjeka; sad nejačemu od jačega nije stana, ni života"); kada s tugom razmišlja o vladanju ljudima i o svojoj nemoći da ih načini boljim; kada opisuje svoj boravak u Beču i svoj put u Rusiju.

Naročita je sposobnost vladike Danila da lapidarno sročen i efektno iskazan aforizam nađe i postavi na pravo mesto u pismu, kao što je to izvesno umeo i u usmenom pričanju. Primeri bi se mogli vaditi gotovo nasumce, toliko ih ima: "Zašto je i prije bilo gonjenija, i biće ga do skončanja vijeka, a nije ovo najprvi početak, ni paki najposlednji dospjetak"; "a zli čine što im je drago dokle i njih zlo stigne"; "kad mala iskra ognja ostane u potaji neugašena, može se ot nje i veliki oganj uždit, a vljetra je vražjega dosta, koji puha i raždiže svaki dan"; ma se ne može sve koliko bi se kćelo, nego onoliko koliko smo moćni"; "a teško svuđe inokoštini". Više puta su njegovi aforizmi nadahnuti, i imaju svoj izvor u narodnim izrekama, sa kojima je vladika živeo iz dana u dan, ili sentencama iz Biblije, koja mu je već i po njegovoj dužnosti, ali bez sumnje i po ličnom izboru, bila najbliža knjiga. Sažetosti izraza i krajnjoj svedenosti stilizacije vladika je bio sklon i inače, kada nije govorio u aforizmima. Sa malo reči on je umeo da iskaže naslućivanje zlih dana ("Nešto se ružno čuje, bojim se ružno će i bit"), da prekori kada mu nije ukazano poverenje ("a siromah neki biskup pravo i onda pisaše, nego mu ne vjerovahu"), da uzvrati na nedostojne predloge ("pastir bo jesam, a ne šapatnik") ili da se postavi smerno i skromno, kako je znao da njegovom činu i dolikuje, "a nekako da se držim na visoko, to naše delo nije"). Ali, ako je i bio skroman i sebe prikazivao, a možda, sasvim iskreno, i video i doživljavao, kao "slaba pastira" i "slaba arhijereja", vladika Danilo nije bio nesvestan istorijskog značaja onoga što tvori i kazuje i u jednom času početkom 1726. godine ispisao je gotovo proročki ponosne reči u pismu mletačkom visokom funkcioneru: "Ja kako slabi pastir slabe riječi pišem, koje su i suviše slabe pred ljudima, ema će bit skupe u gospodina Boga i u neko vrijeme u gospode. Imaće 40 godišt kako smo tobož kaluđeri, a imaće 25 godištah kako smo tobož arhijerej slabi pastir."

Jezik kojim je vladika Danilo ispisivao svoje poslanice i svoja pisma, svoje presude i svoje "umire" sav je zasnovan na živom narodnom govoru, koji Je on sa usta, neposredno i bez naročitog udešavanja, stavljao na hartiju. U tom jeziku, ako mu je to u trenutku zatrebalo, vladika nije bežao ni od turskih, niti, i još češće, od italijanskih reči, gdekad i na vlastiti način prekrojenih, a tim njegovim jezikom promiču, isto tako, i obrti i reči starosrpske ili ruske, koje su se ovde probile iz vladičine lektire.^[363] Sa svim tim, to je jezik one snage i živosti, one nepogrešive ekspresivnosti i one jedrine koji će, preuziman u nasleđe, postati tradicionalna odlika pisaca ovoga kraja, i koji će svoje vrhunce imati u književnim tekstovima Petra Prvoga i Njegoša.

Mnoge i na momente ljute bitke vladika Danilo bio je primoran da vodi s kotorskim biskupima i s tadašnjim nadbiskupom barskim Vickom Zmajevićem; te bitke bile su se o duše vernika. Već sam Danilov izbor za vladiku pokušao je da omete ondašnji biskup Kotora Marin Drago; odnekud, on je imao svoga kandidata, jednog kotorskog sveštenika, i upinjao se iz sve snage da Crnogorcima njega nametne kao vladiku. Kada mu to nije pošlo za rukom, borbu je nastavio prikazujući Danila u najcrnjem svetlu: u dopisima koje je slao Propagandi u Rim onda mladi cetinjski vladika slikan je kao nesposoban i neznalica, više okrenut svetskim stvarima no brizi o stadu, i nazivan "pseudovladikom".^[364] Tako je borba počela, i onda se rasplamsala i prenela na pravi teren, crkveni i politički. Patrijarh Arsenije, koji je Danila zavladičio i koji je "kano rođeni Crnogorac" dobro znao sva mesta zetsko-primorske eparhije, osnovane još od strane Svetog Save, poimence ih je nabrojao u sinđeliji izdatoj novom vladici prilikom posvećenja; to su bili: Crna Gora, Grbalj, Paštrovići, Krtole i Luštica; gradovi Bar, Skadar, Ulcinj, Podgorica i Žabljak; zatim Zeta, Kuči, Vasojevići, Bratonožići, Piperi i Bjelopavlići.^[365] Već tada, dakle, Danilo je prozvan vladikom skenderijskim i primorskim, i on je tu titulu zadržao do kraja, pa se, štaviše, i uporno trudio da joj pribavi pravi smisao i realnu sadržinu. Njegova dijeceza time se razastrla i na teritoriju Boke Kotorske, i to je silno razjarivalo kotorske biskupe, jer su u tome videli posezanje pravoslavnog vladike za oblastima koje su smatrali neprikosnoveno svojim; pogotovo se njihov bes rasplamsavao stalnim Danilovim pokušajima, koji su konačno i urodili plodom, da svoj uticaj, svoja prava i svoju jurisdikciju proširi stalnim pritiskom na mletačke vlasti. Svim raspoloživim sredstvima, kotorski biskupi borili su se da ga u tome onemoguće: opirali su se njegovim kanoničkim obilascima vernika, izdavali su stroge zabrane i dekrete protiv njegovog sveštenstva i"nastojali su da što više pravoslavnog sveta prevedu u krilo rimske crkve. U žaru te borbe, i gledajući kako ratovi dovode sve više pravoslavnih u primorske krajeve, oni su imali osećanje da su suočeni s pravom invazijom kojoj se jedva mogu postaviti bilo kakve brane, a da sa tim dolaze i beskrajna druga zla kvarenje "dobrih običaja", prodor jeresi svih vrsta i krvna mešanja pravoslavnih i katolika, razume se na štetu ovih poslednjih.

Biskup Drago, koji se ne jednom našao u sukobu s vladikom sa Cetinja, bio je za borbu neuporedivo bolje pripremljen: kao izdanak starog kotorskog patricijata, svršio je univerzitet u Padovi i bio je doktor oba prava, crkvenog i civilnog.^[366] Do 31. maja 1688, kada ga je papa Inočenco XI imenovao za biskupa Kotora, prošao je već uobičajeni put: bio je najpre kanonik, pa arhiđakon katedrale Svetoga Tripuna. Istoričari bokeljske kulture svrstavaju ga čak i u pisce: kada je rimski papa narodu Italije i područnih ostrva, užasnutom čestim i strašnim zemljotresima, početkom XVIII veka propisao molitve, postove i pobožna dela, a zauzvrat obećao oproštaj od svih grehova, pojavilo se tumačenje da se ta privilegija ne odnosi na Dalmaciju, a pogotovo se iz nje izuzima Kotor. Biskup Marin Drago ustao je tada da takvo tumačenje opovrgne i izradio je, služeći se velikom literaturom, učeni spis u kome je dokazivao da se "prema stilu rimske kurije" Dalmacija i Kotor imaju podrazumevati pod pojmom Italije i ostrva koja joj pripadaju. Ali, uprkos svojoj žilavosti, a i velikoj teološkoj i eruditskoj spremi, biskup Marin Drago nije imao snage da do kraja ostane u borbi: među rukopisima dubrovačkog dominikanca i istoričara Sara Crijevića sačuvala se beleška kako je on u jednom času napustio Kotor "između ostaloga zbog raznih neprijatnosti koje su mu pričinjavali šizmatici".^[367] Posle punih dvadeset godina provedenih na biskupovoj stolici rodnog grada,^[368] zatražio je od pape Klementa XI i 3. oktobra 1708. dobio premeštaj za biskupa Korčule. Tu je našao više mira i mogućnosti za pastoralno delovanje i za trajnije obeležavanje svog prisustva, a tu je i umro 31. oktobra 1733. godine.^[389] Za njim su se u borbu s vladikom Danilom upuštali njegovi naslednici; jedan od njih bio je i Zadranin Hijacint Zenobeti (u Kotoru od 1718. do smrti, 1742. godine) za koga je, marta 1730, vladika Danilo rekao, u sebi svojstvenom stilu, na izgled blagom i pomirljivom, a u stvari krajnje odlučnom: "Preosvešteni gospodin biskup kotorski nama je po duhu svetomu brat, ma je bolje da živimo u ljubav i da ne slušamo neke lašce, koji ovu krajinu mute ..."^[370]

Kao najogorčeniji protivnik vladike Danila predstavljen je u istorijskoj literaturi Peraštanin Vicko Zmajević; to po svemu sudeći i nije bez osnova. Za njega se čak iznosilo^[371] da je "najveći prozelit prema pravoslavnima" i da se nije libio da bude i "dostavljač Turcima protiv Danila, čim ga je i doveo pod vešala turska", za šta ipak nisu nađene potvrde u pregledanim dokumentima.^[372] Ali, ako su se sa strane istoričara kojima nije bio drag ispoljavala preterivanja u oceni Zmajevićeve ličnosti i njegovoga rada, isto su tako, i možda čak i u većoj meri, preterivali njegovi biografi izrazite katoličke orijentacije, koji su mu bili neprikriveno skloni; jedan za drugim oni o njemu ponavljaju staru, i ne baš opravdanu metaforu da je bio "zlatno pero", a neki vide u njemu "najvećeg sina grada Perasta" i "najodličnijeg Bokelja svih vremena", i za njegov rad, i njegova shvatanja, paralele traže u radu i shvatanjima Dživa Gundulića, Jurja Križanića i biskupa Štrosmajera.^[373]

Vicko Zmajević potiče iz iste peraške porodice iz koje i Andrija Zmajević, pa je, prema tome, i sam starinom iz Crne Gore; on je jedan od sinova Andrijinog brata Krista, koji je bio ugledan Peraštanin, a jedno vreme i kapetan Perasta; po majci on je isto tako iz viđene kuće Štukanovića.^[374] Detinjstvo i prvo obrazovanje proteklo mu je u znaku i pod nadzorom velikog strica; Andrija Zmajević je odredio glavne pravce njegovog života, a uticao je i na njegova osnovna shvatanja. Sam Andrija Zmajević bio je vatreni katolik i pouzdanik Kongregacije za širenje vere u ovim krajevima; ali Vicko će i u jednome i u drugome otići kudikamo dalje i doći će čak i do neosporne netrpeljivosti, pa i mržnje prema najbližim susedima, i sugrađanima druge vere, koje će potom celoga svog veka prezrivo zvati Serviani, Greci, Scismatici. Sa pozicija te svoje neumoljive tvrdoće, on će kasnije sav rad svojih prethodnika za rimsku crkvu na ovom području ocenjivati kao nemar i nebrigu, u čemu se, verovatno, s pravom, osetilo da neblagodarnik očito cilja na strica Andriju".^[375]

Kada je Vicko dospeo u petnaestu godinu, Andrija Zmajević obratio se 10. juna 1685. rimskoj Propagandi s molbom da se u njenom učilištu Collegio Urbano jedno mesto dodeli njegovom bratancu, za koga je s ponosom isticao da je već dobro upućen u latinski i grčki jezik i da je više puta, na opšte zadovoljstvo, besedio u peraškoj crkvi, pred sugrađanima, a i pred samim kotorskim biskupom. Te Vickove besede držane su na našem jeziku, koji on zove "slovinskim", a predmetom su bile vezane za najznačajnije praznike i, sasvim razumljivo, za Bogorodičino uspenje (Veliku Gospu) kome je posvećena peraška Gospa od Škrpjela. Neke od njih on je izgovorio još 1682. godine, a sve zajedno okupio ih je u zbirku Razgovor Duhovni, koja je jedini njegov srpskohrvatski spis. Sve ostalo što je pisao, a pisao je prilično, na italijanskom je i latinskom jeziku. Polazeći na studije, Zmajević je pred Peraštanima naglašavao da će u Rimu učiti, kako su to činili i njegovi stari, "za čast i poštenje" rodnoga grada, i obećavao je, istovremeno, da će se tamo moliti za njih da napreduju "u svakom dobiću prema nevjernikom i na ovoj krajini mjesta našega Perasta".^[376]

U Rimu, gde je stekao odlično obrazovanje, ali se i još više učvrstio u svom netolerantnom katoličanstvu, Vicko Zmajević postao je, po ondašnjim običajima, doktor filozofije i teologije. Tamo se, jedini put u životu, ogledao i u latinskom pesništvu: bilo je to stilski doterano, po svim propisima školske poetike načinjeno, ali u suštini hladno prigodno stihotvorstvo. Zmajević je od njega načinio jednu posebnu zbirčicu namenjenu glorifikovanju Antonija Zena, zapovednika mletačkih trupa na kopnu i moru, a nazvao je Musarum chorus i štampao 1694. u Rimu.^[377]

Već na toj knjižici on je sebe označio opatom, što mu je, nema sumnje, unapred bilo namenjeno; ali je opat Svetoga Đurđa, a time i župnik Perasta, on postao na predlog kapetana i sudija peraških, tek 17. novembra 1695. Dalje je njegovo napredovanje na lestvici crkvene hijerarhije bilo zaista brzo: 1695 biskup Marin Drago odredio ga je za svoga vikara, a već 18. aprila 1701. papa ga je imenovao za nadbiskupa barskog i primasa srpskog, čime je istovremeno postao poverenik Propagande za misije u Albaniji, Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj, i administrator budljanske biskupije. Našavši se tako na mestu na kome je pre njega bio njegov stric Andrija, Vicko je pošao njegovim stopama, ali je hteo da ide brže i da pređe više. Svim žarom bacio se na posao da suzbije sve u čemu je video jeres, da iskoreni sve što je smatrao opasnim odstupanjem od pravog katoličkog života i da potre sve u čemu je naslućivao uticaj okolnih šizmatika i nevernika, to jest pravoslavnih Srba i muslimanskog življa. Radi sređivanja verskih prilika u svojoj dijecezi i normiranja crkvene prakse, organizovao je veliki sinod u selu Mrkinju, u koji je, prema jednoj zabelešci, bez ustezanja utrošio vlastitih dvadeset osam hiljada mletačkih srebrnih dukata.^[378] Na tom sinodu, koji se naziva albanskim (Synodus Albanus), bili su okupljeni drački i skopski nadbiskup, četiri albanska biskupa i prefekti albanske i makedonske misije a učesnike je svečanim govorom uveo u rad nadbiskup Zmajević. Prema odluci crkvenih vlasti, a o trošku rimske Propagande, sva akta tog sinoda štampana su u Rimu, 1706. godine, na latinskom i albanskom jeziku i sa Zmajevićevom posvetom pali Klementu XI.^[379]

Iz nekih razloga, a verovatno ponajpre zbog opasnosti koje su mu pretile i neprilika u koje je dovođen, on se povukao iz svoje nadbiskupije i, ostavivši u Baru sebi zamenika, prešao je u Perast, sledeći i u tome stope svoga strica Andrije. Njegova palata i njegove porodične kuće u Perastu postale su ubrzo stalno stecište mnogobrojnih Albanaca katoličke vere koji su bežali pred zulumima paše Mahmud-Begovića i koje je on prihvatao, pomagao i, kako je sam u više prilika isticao, o svom trošku izdržavao, dok se ne prilagode novim i drukčijim uslovima života. Uz njega je i tu, kao verni pomagač i saradnik, boravio dubrovački dominikanac Rajmund Jelić. (Galani), koji je, uz dozvolu crkvenih vlasti, došao u Zmajevićevu službu još 1702. i od tada nekoliko daljih godina delio sa njim sudbinu, a pratio ga je prilikom vizitacije po Albaniji, Epiru i Makedoniji. Jelić nije bio samo učeni redovnik već i ljubitelj književnosti svoga grada, a povremeno i prepisivač njenih "slovinskih" dela, pa je, kao izraz blagodarnosti za dobra koja je primio od peraškoga prelata, načinio za njega prepis Gundulićevog Osmana. Svoj prepis tog dela "slavna toli, ki daleče i nablizu po slovinskijeh stranah slovi", on je naročitom pesmom, pisanom u osrednje sročenim osmercima, posvetio svome meceni (Prisvijetlomu i pripoštovanomu gospodinu, gospodinu Vicku Zmajeviću, arhibiskupu od Bara i Diokleje, prima srbskoga kraljestva, metropolitu od Arbanije, administratoru od Budve, komesaru svetoga pristolja apostolskoga po Arbaniji, Serviji, Mačedoniji i Bulgariji). U Jelićevom "pripisu" dubrovačkog eposa izvornik je našao svakako Peraštanin Marko Balović za svoj poznati prepis Osmana iz 1728. godine, u koji je uneo i posvetnu pesmu Vicku Zmajeviću, iako ovaj u tom času nije više nosio nijednu od titula pobrojanih u njenom naslovu. Jelić se Baloviću tada lično potpisao ispod te pesme, koja je, koliko znamo, jedini njegov pokušaj u poeziji, a i sam je već bio drugo, i daleko više, od skromnog dominikanca od pre dve decenije; bio je "arkibiskup fra Rajmondo Galani".^[380]

Da tako visoko dođe, Jeliću je bio potreban prvi visoki uzlet u karijeri, a njega mu je omogućio Vicko Zmajević. Papa je na Zmajevićevu preporuku, a njegove su preporuke u Rimu redovno prihvatane, imenovao 1706. Jelića za vikara latinske patrijaršijske crkve u Carigradu, što je bila dužnost barem onoliko ugledna i časna koliko je bila odgovorna i teška, a povremeno i opasna. Dok je u njoj pravio prve korake, Jelić je od Zmajevića dobio dugo pismo, pravu jednu poslanicu, pisanu 1707. u Perastu na italijanskom jeziku.^[381] Nadbiskup barski i primas srpski davao mu je u njoj podrobna uputstva za njegov rad i držanje u turskoj prestonici. Obazrivo stilizovana i dobro promišljena, ta umna uputstva mogla su bez sumnje Jeliću biti od koristi. U njima se otkrivaju obe strane Zmajevićeve ličnosti. Na jednoj se on pokazuje kao crkveni dostojanstvenik zainteresovan za verski i duhovni život, kome je iskreno stalo da novi carigradski vikar što bolje služi svojoj pastvi, da latinskom stadu privede što više dotle zabludelih duša i da tim njegovim radom budu što zadovoljniji vrhovi rimske Propagande. Ali se na drugoj strani Zmajević vidi kao svetski čovek i političar, koji živo prati tokove savremene istorije i hvata svaku priliku da i sam utiče na zbivanja. On Jelića upućuje kako da se snađe "u zemlji varvara i u njihovoj prestonici" i kako da se odnosi prema pojedinim predstavnicima evropskih sila u njihovoj malo prozirnoj a više skrivenoj, često i protivrečnoj i međusobno antagonističkoj igri. Sve to, po Zmajeviću, Tursku čini uzburkanim okeanom punim "opasnosti i zaseda, pa se za tešku plovidbu po njemu traži i vešt krmanoš", čiji pogled stalno mora biti upravljen ka polu mudrosti, da bi "mereći prema njoj korake i usklađujući pokrete srećno putovao između zamki Scile i Haribde". Rešenje koje Zmajević nudi Jeliću određeno je koliko njegovim strogo katoličkim gledanjem na stvari ovoga sveta, toliko i njegovom najdubljom privrženošću interesima mletačke države, čiji je verni podanik. Po njemu, za Jelića nema sigurnog utočišta ni u francuskom, ni u austrijskom dvoru, jer su oni i sami u zavadi; a dvorovi engleski i holandski, pošto su zaraženi jeresima, onemogućuju crkvene osobe da sa njima saobraćaju. "Stoga vam ne ostaje drugi oltar kome biste se mogli sigurno približiti osim jedinoga oltara Svetoga Marka", savetuje Zmajević. "Tu treba da se zaustavi vaša sveta kotva, da bi se od nepogoda i brodoloma sačuvao brod vaše apostolske službe. Svaka druga luka nije sigurna. Jedino obale Jadrana uživaju danas u tihom spokojstvu." Preporučujući Jeliću najtešnju saradnju i puno sadejstvo s mletačkim bailom, Zmajević je slikao zatim u svim pojedinostima kako zamišlja portret idealnog crkvenog predstavnika u Carigradu, koji mora da bude i mudar, oprezan, vazda na sve pripravan, skroman i uzdržan Hristov pastir, i okretan diplomata na sceni punoj tegoba i u ulozi punoj opasnosti. "Svaki izliv naglosti, pa bio i opravdan i pravedan, tamo se plaća surovom cenom bola i patnji; verujte mome iskustvu i tuđim pogreškama koje ste videli." Po Zmajeviću, potrebno je bilo još puno uzdržavanje, u pridikama, "od ujedljivih invektiva protiv muhamedanstva i istočne šizme", jedno što one tamo dovode do nedoglednih nevolja, a drugo što "naše dogme valja da se podupiru snagom razuma, koji im u obilju pomaže, a ne satiričkim deklamacijama, koje izazivaju srdžbe i bes, a ne donose koristi". Zmajevićeva poslanica Jeliću, zanimljiva sa toliko strana, a i sama po sebi, kao jedan od tekstova naše stare filozofsko-političke literature, retko očuvane sa ovoga područja i iz ovoga stoleća, mestimice je od većeg značaja i autobiografski. Između ostaloga, nadbiskup iz Perasta s gorkim razočaranjem govori u njoj o nevelikim rezultatima koje je postigao u crkvi koja mu je poverena. "Posle tolikih troškova i napora, nalazim se bez željenog dobitka. Zlo je nadvladalo moje staranje. Ako je učinjeno nešto dobra, to je sve malo u poređenju s onim mnogim što traži nadoknade i pomoći."

Posle ubistva Vicka Bujovića, Zmajević je iz Perasta prešao u Kotor i nastanio se u vlasteoskoj palati Buća. Izgleda da se izvesna senka oko tog ubistva protegla i na samoga nadbiskupa, a njegov brat Matija bio je u njemu jedan od najneposrednijih učesnika.^[382] Matiju Zmajevića to će odvesti u večito progonstvo iz domovine, koju od tada nije više video, ali će za njega biti i početak blistave karijere u stranom svetu. Ta njegova karijera pokazuje još jednom koliko su sudbine naših ljudi u ona vremena pokatkad mogle da budu burne i pune velikih obrta, ali i nesumnjive tragike, i kakve su sve snage i skrivene sposobnosti izbijale iz njih u izuzetnim prilikama života. Iz Perasta Matija se odmah sklonio u Dubrovnik, da sačuva glavu, a onda se, posle višemesečnog iščekivanja i pošto je izgubio sve izglede da stekne milost vlasti koje nisu mogle lako prežaliti Bujovića, uputio u Carigrad, gde je definitivno stupio u rusku službu. Već u Carigradu čekali su ga pregorki časovi: čim je izbio rat između Rusije i Turske, on je, zajedno s tamošnjim ruskim poslanikom grofom P. A. Tolstojem, bačen u zloglasnu tamnicu Jedi-kula, u kojoj je proboravio godinu i po dana "mučnog zatočenja i surovog ropstva", u mraku, pod zemljom i ne videći drugo do lance, konopce i mučilišta i gde je bio suočen sa užasima kuge. Iščupavši se otuda maja 1712. on je preko Petrovaradina i Beča stigao u Karlštat, gde se susreo s Petrom Velikim. Car ga je primio lepo, ali ga je i podvrgao teškom ispitu iz nautike i vojne veštine i tek posle toga opredelio ga je za službu u ruskoj floti. Od tada, pa sve do smrti u Tavrovu, 1735 godine, Matija je neprekidno u njoj, najpre kao zapovednik ratnog broda, od 1714, kontraadmiral, od 1719 i konačno admiral, od 1721. godine. Naročito se istakao u dugotrajnim i surovim rusko-švedskim ratovima, u bici kod Ganguta (1714) i u kasnijim bespoštednim operacijama ruskog brodovlja protiv švedskih obala (1719), kojima je više ili manje sam komandovao. Krupne zasluge za Rusiju Zmajević je stekao pored svega toga još i kao organizator izgradnje njenih flota, severne, baltičke, i južne, rečne. U svojim pismima iz Rusije, koja je slao u Perast porodici, rođacima i prijateljima, opisivao je škrtim vojničkim rečnikom, ali mestimice plastično i živo, svoje borbe i uspehe u dalekoj zemlji, ali i svoje nevolje i patnje u tom za njega stranom svetu, govorio o priznanjima i visokim odličjima koja je primao i o poniženjima koja nije izbegao, slikao im svoje doživljaje i svoje učešće u pojedinim krupnim zbivanjima ruskog državnog, dvorskog i društvenog života, spominjao svoje pretpostavljene, zaštitnike i prijatelje, među kojima u prvom redu "grofa raguzinskog" Savu Vladislavića, isticao svoju zaštitu katolika po Rusiji, izgradnju crkve za njih, u arsenalu, u Petrogradu, podršku koju je pružao isusovcima. i ostalim katoličkim redovnicima i sveštenicima duže nastanjenim u ruskoj zemlji ili odaslanim u nju po naročitom zadatku, i naglašavao stalno, neumorno, postojano svoju neutoljivu čežnju za kućom i Perastom, i svoje nade, koje se nisu ostvarile nikada, da ga car otpusti i da mu se i sa druge strane dozvoli da se vrati među najbliže koji su ga uzaludno iščekivali najpre iz godine u godinu, a onda iz decenije u deceniju.^[383] Završetak karijere Matije Zmajevića u Rusiji nije ni senka njenom blistavom početku. Osumnjičen, krajem 1727, za razne zloupotrebe položaja, za krivotvorenje dokumenata i za prisvajanje i utaju državnog novca, Zmajević je izveden pred sud, gde je ponešto priznao, a ponešto se bez teškoća dokazalo. Stoga je proglašen krivim i osuđen na smrt, ali do izvršenja presude nije ipak došlo, već je proslavljeni admiral degradiran u čin viceadmirala i poslat za zapovednika pristaništa u Astrahanu, uz obavezu da pričinjenu štetu državi nadoknadi trostruko. Tako je osramoćen i u zaboravu dočekao i poslednji dan negdašnji neustrašivi admiral i komandant u borbama protiv Šveđana, tvorac ruske flote, i kavaljer najvišeg ordena Svetog Aleksandra Nevskog.^[384]

Boraveći u Kotoru, odakle je energično vodio poslove svoje crkve i svoje porodice, Vicko Zmajević je ponešto nastojao i oko književnosti. Iz Kotora on se 1. septembra 1711. obratio papi Klementu XI predlažući da najzad bude štampan Ljetopis crkovni njegovog strica Andrije Zmajevića, koji bi, s obzirom na okolnost da sadrži i latinski tekst, po njegovom uverenju mogao biti od koristi narodima koji ne znaju slovenski. Ali, da li stoga što su crkveni krugovi uviđali da je to delo vremenom prevaziđeno ili što sredstava za štampanje nije bilo, ovo nastojanje Vicka Zmajevića ostalo je bezuspešno.^[385] A prateći s pažnjom, pomešanom sa strepnjama, prve korake svoga brata Matije u ruskoj službi, on mu je 20. februara 1713, upravio jedno dugo pismo političko-moralne sadržine, u kome mu je, kao pre toga prijatelju Rajmondu Jeliću, ali još podrobnije iznosio svoje misli o tome kako treba da se ponaša u svom novom životu koji je tek otpočinjao. Jedan prepis tog Zmajevićevog pisma našao je danas posve nepoznati Nikola Alberto Pjaca (Piazza) 1777. u Perastu, "u knjižnici nekog starog sveštenika", i mada njegovog autora već odavno više nije bilo među živima, štampao ga tokom 1778. ili ubrzo potom u švajcarskom gradu Iverdonu (Yverdon) kao zasebnu knjižicu.^[386]

Delo Zmajevićevo doista je bilo dostojno ovog izlaska u svet. U njemu ima mudrosti i životne filozofije, ima prisnog poznavanja istorije i savremenih svetskih prilika, ima stila, a mestimice i istinskog nadahnuća. Pisano kao da se već unapred računalo sa štampanjem, ono prosto kipti od sentenci i aforizama, koji ako i nisu svaki put novi i prodorne dubine, a ono su barem uvek okretno i s duhom kazani. Rečenica je visoko kultivisana, a fraza raskošno barokna, zasnovana na svesno traženim antitezama i na navlaš biranim obrtima. Gledano u celini, to je svakako najbolje i najdoteranije delo Vicka Zmajevića.

Poslanicu bratu Zmajević je seo da piše kada je nepostojana sudbina Matiji odjednom okrenula nasmejano lice, posle njegovih mnogobrojnih patnji; nadbiskup čije je iskustvo bilo duže, mudrost veća, a znanje šire, hteo je da ga pouči veštini življenja, kako bi točak sreće, koji se obrnuo u njegovu korist, što trajnije zadržao u tom položaju i tako ga sprečio da ponovo preuzme "svoj fatalni tok unatrag". Ali ni ličnu sreću, ni životne uspehe za svoga brata nije Zmajević hteo na bilo koji način; njemu je u istoj meri bilo stalo da ih Matija postigne s čašću i na osnovu istinskih vrednosti, i da one služe na ponos i njegov i njegove kuće. Stoga se na svakom koraku u tekstu ovoga pisma sreću pojmovi kao što su "vrlina" (virtù), "slava" (gloria), "ime" (nome), "čast" (onore), "dužnost" (dovere), "vera" (fede), "vrednost" (valore) i "srčanost" (coraggio). U tom je smislu stilizovana i većina Zmajevićevih izreka: "Ko dobro otpočne, treba da nastavi bolje, da bi svršio sa slavom"; ili: "Vrlina nije laka stvar, ali ne treba da se plaši teškoća onaj koji deluje podstican slavnim završetkom"; ili pak: "Uvek je bolje živeti u teskobi a s čašću, nego se poniziti u nadi na sjajne dobitke."

Zmajevićevi saveti zadiru u sve strane života i kazuju na način sasvim određen kako bi, prema njegovom gledanju na stvari, Matija imao da se ponese u njima. Pre svega su to politički saveti: kako bi Matija valjalo da se odnosi prema zemlji, vladaru i narodu kojima služi, ostajući pri tom uvek u neokrnjenoj vernosti i prema svome "prirodnom vladaru" to jest prema Mletačkoj Republici, kao što su to činili i njegovi preci. Sud Zmajevićev o Rusiji strog je, podosta negativan i na mestima čak nepravedan, pa je i sam izdavač osetio potrebu da se ponegde od njega ogradi napomenama koje je priložio tekstu. Ruski dvor je, po Zmajeviću, najnestalniji na svetu, a naročita klima učinila je onaj narod surovim u postupcima, promenljivim u osećanjima i dalekim od civilizovanog društva; u tom podneblju vladaju zloćudne vlage i otrovne pare, koje, dižući se sa tla, zamračuju ruskom narodu "sunce katoličke istine". Njihov je sistem nesrećan, a onaj koji tamo boravi mora nastojati da mu se prilagodi kako bi sačuvao "svetlost u tami i život među mrtvima". Svoju staru veru Rusi čuvaju ljubomorno i jedino nju smatraju imunom od grešaka; "nesrećni narodi umotani u magluštine zabluda zaobilaze put večnoga spasa". Njihov car ima nešto Zmajevićevog uvaženja, jer je ličnost herojska i darovita, zaokupljena mislima o ratu i ekonomiji (ovom poslednjem čak i previše!), ali se u poslanici ipak ističe da njega narod u svom neznanju drži za nosioca božje volje i tu su razlozi njegove despotske vlasti. Ako se i nisu nikada prema Mlecima pokazivali kao prijatelji, Rusi su za Zmajevića, borbenog katolika i odanog mletačkog podanika, prihvatljivi zbog njihove borbe sa zajedničkim neprijateljima. Od svoga brata, koga je sudbina dovela k njima, on i ne očekuje drugo do da im služi lojalno i verno, kao što mu je i dužnost, ali ne propušta da ga pri tom upozori: "Gospodaru kome služite dugujete život, ali samom sebi dugujete čast", ili: "Ljubav vladara treba da se zasluži delima plemenitim i vrednim, a ne podlim i nedostojnim."

Znajući pak kolike opasnosti vrebaju njegovog brata u novom životu i kakve ga sve zamke u njemu očekuju, Vicko je pismo ispunio pregrštima saveta iz oblasti morala i društvenog ponašanja. Preporučivao mu je, s mnogo razložitosti i pozivajući se na primere, naročito iz antičkog sveta, kako onoga iz mitologije tako i onoga iz istorije, da se drži mudro i do krajnosti oprezno, da ne ispoljava velike ambicije i da bude svestan promenljivosti sreće, da se sa svima ponaša uljudno i da se ne pokazuje oholim, da i ne pokušava da traži širok krug prijatelja, jer se mnogi samo pretvaraju da to jesu, a u stvari nisu, i da ostane poverljiv samo sa izuzetnima i najređima, da se kloni ljubavi i žena i da brižno izbegava neumerenosti bilo koje vrste.

Zmajeviću je osobito bilo stalo da njegov brat ostane nedotaknut "moskovskom verom" i u potpunoj čistoti svog katoličanstva: u toj se stvari on ne koleba i nije spreman da čini i najsitnije ustupke. Ali ipak zato ne očekuje od Matije da javno dokazuje preimućstva religije kojoj pripada i čak zahteva od njega da radije ćuti nego da se upušta u verske rasprave koje ne priliče njegovom položaju i za koje nije spreman, a koje bi neminovno izazvale najneprijatnije reakcije. "Uvek je bolje", razlaže o tim diskusijama učeni nadbiskup, "izbegavati ih mudro nego ih voditi nepromišljeno; vama pripada da verujete u svete dogme, a ne da ih ispitujete: pašete sablju da biste ih branili na bojnom polju, ali nemate oružja da biste ih zastupali u društvu." Njegov brat treba da ostane u neokrnjenoj pobožnosti i da vazda drži na umu kako ništa ne biva bez Boga ili mimo njega - da je, jednom reči, "uzaludan svaki napor ako u njemu nema učešća božije ruke" i da "pobede nisu kćeri ljudske snage, već nebeske milosti koja ih dodeljuje".

Kao vojnik i zapovednik Matija Zmajević treba da se trudi, prema savetima svoga brata, da zadobije ljubav i odanost potčinjenih i da svoje postupanje temelji na humanosti i blagosti, čak i prema običnim redovima, a ne na surovosti, iako to ne znači da bi imao da popušta u disciplini i da odustaje od kažnjavanja, kada je ono potrebno; "uvek je dobro učiniti da vas se plaše, ali u tome valja imati i ljubav za druge". Za odnos prema vojnicima Matiji se daje precizno uputstvo i navodi primer, koji jedini u celom spisu nije uzet iz antičke istorije. Uputstvo glasi: "Primati vojnike s blagošću, saučestvovati sa njima, pomagati im u nedaćama, davati im u potrebama isto je što i privezati ih da se žrtvuju u ratničkim pothvatima za slavu svoga vođe i dobrotvora." A primer je "naš Skenderbeg", koji je, idući naznačenim putem, "srećno dospeo do velikog hrama časti". Kao dvoranin, Matija Zmajević bi morao znati da je dvor po kome će se kretati prepun nestalnosti i opasnosti i da je nalik na ogromno i razbesnelo more, sa koga je proteran mir u kome sve uzburkava vetar ćudljivog ponašanja. "Ako je gdekad zrak vedar, iznenadno se rađaju oblaci i bure. Stoga je mučno ploviti po tom nemirnom moru. Dobar vodič brodova valja da često premerava kartu i da reguliše terete da se ne bi nasukao na plićak [...] Pošto je vaš vojnički zanat pomorstvo, vi ćete verovati da je pogibeljnija plovidba na dvoru no na Baltiku [...] Ali ko zna da dobro plovi po većim nepogodama, još lakše će umeti da to čini po manjim."

Svojom poslanicom Vicko Zmajević hteo bi još da svog brata uveri da je potrebno da neprekidno izučava istoriju, s obzirom na činjenicu da "nikada nije bilo valjanog vojskovođe koji ne bi bio i dobar istoričar". Navodeći koristi koje takvo izučavanje pruža i zadovoljstva koja nudi, Zmajević razvija shvatanje istorije u kome doduše nema stvari koja u ono vreme, a i daleko ranije, nije bila već poznata i bezbroj puta kazana, pa opet to njegovo ponavljanje izgleda lepo, jer ga čini na svoj način i sa pravom baroknom rečitošću. "Istorija je galerija retkih Dragulja", razlaže Zmajević, "koja bogati svest svoga učenog gosta. Ona je arsenal koji snabdeva oružjem za upotrebu najfinije vrste. Ona je pozorište koje živo prikazuje minule događaje i sugeriše propise mudrosti za buduće slučajeve. Ona je škola u kojoj se o trošku drugoga uči ratovanju, jer iz tuđeg iskustva, dobrog ili lošeg, zapovednik izvlači pravila za svoje vojničko držanje i ustanovljuje istinska načela veštine da bi pribavio povoljan ishod u vođstvu. Biće dragocen svaki trenutak koji posvetite ovom izučavanju podjednako korisnom i prijatnom [...] Ne može da za drugaricu dobije Belonu onaj koji nije imao za učiteljicu Paladu [...] Lepi primeri prikupljeni iz istorijskih zbivanja u istoj su meri dokumenti u kojoj su i podsticaji na nadmetanje puno vrline."

Tako je Zmajević nadugačko razlagao svoje shvatanje idealnog postupanja, vojničkog, aristokratskog i hrišćanskog, koje bi morao da sledi njegov iz domovine izagnani i na stranstvovanje prinuđeni brat. Naslućujući ispravno da je put koji ga je iščekivao prepun svakovrsnih opasnosti, za njegovu dušu, koliko i za sam njegov život, Zmajević je upotrebio sve svoje znanje skupljano godinama i svu rečitost kojom je raspolagao da bi ga što snažnije privezao za stanovište koje je zastupao. U osnovi, to stanovište svodilo se na sledeću maksimu, koju je on stavio u središte svoje poslanice: "Pamtite da imate tri dragocena kapitala: dušu, koju dugujete Bogu, život, koji dugujete vladaru, i čast, koju dugujete sebi."

Podosta i sam umešan u mučnu aferu skopčanu ubistvom Vicka Bujovića, Zmajević se nije osećao dovoljno sigurnim ni u Kotoru; njegovu neizvesnost i strah od osvete Bujovićevih sinova i rođaka uvećao je naročito pucanj kroz prozor kuće u kojoj je stanovao, namenjen svakako njemu, ali koji je na svu sreću bio bez potrebne preciznosti. Možda se u tome krio pravi razlog što se postarao da se udalji iz Boke Kotorske, mada njegovi biografi radije ističu kako je ogroman ugled koji je stekao u crkvi nadahnuo mletačke vlasti da ga zatraže, a papu Klementa XI da ga 22. maja 1713. imenuje za nadbiskupa, zadarskog. Pre nego što je uveden u posed svoje nove nadbiskupije, središnje u Dalmaciji, Zmajević je bio primljen u mletačkom "Koleđu" (Collegio), jednom od najvažnijih upravnih tela Republike. U toku te audijencije izrekao je neku vrstu svečane besede (Uffizio), kratke, ali unapred najbrižljivije pripremljene, čiji se tekst posle prepisivao u krugovima dalmatinskih erudita.^[387] Veoma pompezna i u visokom stilu onda vladajuće i oficijelne retorike, ta beseda predstavlja zanosnu glorifikaciju Venecije i njene uloge u sudbini ovih krajeva. U njoj se još, a povezano s tim, Zmajević osvrnuo na dosadašnje svoje služenje crkvi i mletačkoj državi i naznačio osnovna načela na kojima će se temeljiti njegov budući rad u oba ta smera. Kao odani podanik, govornik je uveravao Koleđo da je srećan što u "veličanstvu vladara" može da oda poštu "božanskim atributima pobožnosti i religije", koji su dali trajnosti vladanju, usrećili crkvu i "zasladili najgorče brige crkvenih starešina". Za proteklih trinaest godina, koje je proveo kao nadbiskup barski u evropskoj Turskoj, Zmajević je, po vlastitom iskazu, srčano (coragiosamente) vršio svoju dužnost, "u onoj klimi koju je učinilo nezdravom najvarvarskije nebo i gde se ne klanja drugome bogu do interesu". Tamo su ga presretala mnogobrojna zla, ali im nije popustio, jer ga je od pada sačuvala moćna ruka mletačke zaštite: "Albanija, Srbija, Makedonija, Bugarska i Trakija bile su pozornica na kojoj su se svetu predstavljale moje slabosti i vaša plemenita dobročinstva." Ta su dobročinstva bila "svete kotve" koje su od brodoloma očuvale "opšte spasenje", zahvaljujući njima, sagrađene su ili obnovljene crkve, biskupi opet uvedeni u svoje evanđeoske službe, vernici okrepljeni od bolnih nesreća, vera vaskrsla iz agonije i religija vraćena iz izgnanstva u mnoga mesta. Najnovije iz duge serije tih mletačkih dobročinstava Zmajević posebno izdvaja, a vezuje ga, to se odmah vidi, za tragična zbivanja u vreme i neposredno posle neuspelog pokušaja vladike Danila i pukovnika Miloradoviča da narod Crne Gore i onaj iz susedstva na zov Rusije podignu u borbu protiv Turaka. O tim zbivanjima Zmajević je govorio usiljenim baroknim slikama, ali se i ispod njih sagledavala dovoljno jasno njihova krvava suština. Mir ove krajine po njemu je pomutio "iznenadni crni oblak", podstican "neugodnim vetrom Ledene Medvedice" - to je, očigledno, Rusija - i "zavodljivim obećanjima" u isti položaj doveo "srpske narode Crne Gore i Grblja" (li popoli serviani di Montenegro e Zuppa), koji su tvorci zla, i nedužne katolike granične Albanije, i mletačke podanike sa rubova države. "Smelost je osnažio izgovor vere, a interes maskiran polugama efemerne pobožnosti, pošto je prezreo svaki drugi savet do onaj koji je u službi nerasudnoj obesti, izložio je podjednakoj sudbini i krivicu i nedužnost u tek nastalom udaru otomanske srdžbe, koja je, preplivavši prostrana polja i užasne vrleti Crne Gore, nosila pokolje i razaranja na sve strane." U takvom jednom času govornik bi bio spreman da usklikne: "Jadna vero!" da nije bilo mletačke zaštite. Predstavnici njene vlasti, kod kojih je pobožnost udružena s mudrošću, vratili su ovamo mir, varvare učvrstili u zakonima, dotle nepoznatim, a narode izvukli "iz bedne zloće". "To je bio uistinu srećan greh", razmišljao je nadbiskup Zmajević, "jer je ponovo doneo slavu mletačkog najslavnijeg otkupljenja!" Ponovo vraćeni u život i slobodu, i vezani za Veneciju "trostrukom vezom vere, pobožnosti i zahvalnosti", ovi narodi "ispravili su onu prirođenu mržnju, koja ih je dovodila do krajnosti na štetu države, pokazujući vaskolikom svetu da mletačka pobožnost nije manje moćna da ukroti najdivlje narode u vreme mira od mletačke snage u vreme rata". Prelaskom Zmajevićevim u prestonicu Dalmacije, Albanija - a to je ondašnja Mletačka Albanija, dakle područje sadanjeg Crnogorskog primorja - daje ruku prestonici Dalmacije i čvrsto je steže u zajedništvu sudbine: Veneciji je ona, prema ponetim rečima ove besede, uvek bila verna i ne bi mogla da izgubi nju a da istovremeno ne izgubi i sebe. Prema tome, za nadbiskupa, u njegovom vladanju, postojaće, od sada, kao i dotle, dva čvrsta oslonca: vera u Boga i vernost Veneciji: "prestonica Zadar nema bogatijeg u odanosti prema vama, a inostrani narodi nemaju vrednije imovine do naklonosti i nade da budu vaši"; upravljajući svojim stadom, novi njegov pastir učiniće sve da Bogu dade što je božje, a duždu što je duždevo.

Ispraćen u glavni grad Dalmacije pohvalnim stihovima i žaljenjem svojih Peraštana, barem onih koji su mu ostali prijatelji, Zmajević je u novo sedište doneo svoj stari žar neumornog borca za stvar crkve kojoj je bio vrlo visoki dostojanstvenik. Neprijatelje je i ovde našao u pravoslavnima, koje su neprilike i ratna zbivanja neprestano pomerali i u sve većim grupama dovodili ne samo u okolinu Zadra, već i u samo srce grada. Njihov način života, verski obredi i običaji, sve je to smetalo prestrogom zadarskom metropoliti i u svemu je on video pretnju i mogućnost pogubnog uticanja na njegove vernike. Opsednutom tim strahom, njemu se činilo da i same mletačke vlasti, koje inače nije odlikovala prevelika trpeljivost u verskim stvarima, gdekad suviše idu naruku "šizmaticima", i da bi to sprečio počeo je da se ogorčeno bori delom i rečju, da dokazuje i otvara oči onima koji ne vide to što je njemu dokraja jasno, da se poziva na razloge i interese državne kada verski nisu izgledali dovoljno uverljivi, da nadležne prosto zasipa, a ponekad i otvoreno zastrašuje, predstavkama, optužbama i teološkim disertacijama. Jedini izlaz, u čiju je valjanost bio iskreno i najdublje uveren, nalazio je u privođenju pravoslavnih u krilo "svete rimske crkve" i u njihovoj uniji s njom; ali, da bi do ostvarenja te zamisli uopšte moglo doći, trebalo ih je najpre odvojiti od njihovih popova i kaluđera i na taj način preseći opake uticaje koje oni vrše na njih. Naročito se bio ustremio na vladiku Stevana Ljubibratića, koga je srpski patrijarh Mojsije na Sretenje 1719. ustoličio za episkopa novskog i verskog starešinu svih pravoslavnih u Dalmaciji, a u čijem je prisustvu na tom tlu on sada video smrtnu opasnost koja podjednako preti katoličkoj crkvi i mletačkoj državi. Stoga je odstranjivanje tog "pseudovladike" odatle, izvedeno na svaki način i postignuto po svaku cenu, izabrao kao sveti cilj i kao svoj životni zadatak. Na toj osnovi, i iz takvih pobuda, nastale su njegove italijanskim jezikom pisane rasprave, prepune žuči i slepe strasti, u kojima je erudicija često samo neophodni dekor, ali je u suštini potpuno podređena polemici, kojoj dobro dolaze, naročito kada nedostanu pravi razlozi, i bogoslovske dosetke i preslobodno manipulisanje činjenicama.^[388] Jedna je od tih Zmajevićevih rasprava Dijalog između katolika i Srbina (Dialogo tra cattolico e Serviano), u ponekim rukopisima nazivana i Dijalog između katolika i Grka sa Levanta (Dialogo tra un cattolico e un Greco di Levante), u kojoj se pod pojmom "Srbina" ili "Grka" podrazumeva, razume se, pripadnik pravoslavne crkve; nije ni potrebno naglašavati, jer se to pogađa i samo po sebi, kako se taj "dijalog" vodi, na čijoj su strani u njemu svi razlozi i čime se on okončava. U drugoj se takvoj Zmajevićevoj raspravi, dovršenoj početkom maja 1721. i žurno odaslanoj u Veneciju, to vidi i iz samog naslova: Ogledalo istine u očiglednosti činjenica na odbranu sveštenstva i vlasti protiv jeretičke srpske šizme podjednako štetne i za veru i za državu (Specchio della verita nella evidenza de fatti a difesa del sacerdozio e principato contro lo scisma eretico-serviano egualmente dannoso alla fede et alla ragion di stato). Ti spisi, rađeni u obliku naučnih disertacija, imali su u stvari praktičnu, čak i zvaničnu namenu; onome od njih koji je nazvan Spis ili izveštaj o grčko-srpskom obredu protiv monsinjora Stevana Ljubibratića, grčkog episkopa u Dalmaciji (Scrittura o sia relazione del rito greco-serviano contro Monsignor Steffano Gliubratich, vescovo greco in Dalmazia) namena je čak isključivo takva. Verovatno stoga su ti Zmajevićevi spisi i ostali neštampani, pa su do svojih čitalaca, a čitaoce su imali, dolazili jedino u rukopisima.^[889] Po prirodi svojoj, a i po vrednosti, oni se uključuju u pregolemu polemičku literaturu koju su katolički pisci proizvodili u obilju dokazujući preimućstva vlastite crkve i njenih uverenja nad crkvom istočnom, pravoslavnom, "grčkom", i njenim uverenjima. Među tim piscima, Zmajević spada u grupu krajnje pristrasnih, nepomirljivih, agresivnih: tim svojstvima on je izazvao suprotstavljanje Nikole Papadopolija, doduše Grka po poreklu, ali davnašnjeg katolika, čak i isusovca, i velikog borca za uniju, tada profesora univerziteta u Padovi i poznatog naučnika. Na utuk Zmajeviću, on je napisao Apologiju u odbranu grčko-srpskoga obreda i monsinjora episkopa Stevana Ljubibratića (Apologia in diffesa del rito greco-serviano e del monsignor vescovo Steffano Gliubibratich), u kojoj je ne samo pobijao redom sve Zmajevićeve tvrdnje, već je izrekao i oštar, a veoma negativan sud o delu zadarskog nadbiskupa u celini rekavši da ono "pre liči na satiru ili bolje reći pamflet, koji je mogao zamisliti i sastaviti samo duh pitomaca Propagande, duh kavge, ambicije, opadanja i kleveta". "Spis onaj što sam pročitao", podvlači zatim isti autor, "nije drugo do hrpa bestemeljenih pretpostavki, lažan u faktima, netačan u pogledu apostolskih konstitucija, prepun kleveta i vrlo malo hrišćanski, protivpoložan misli o širenju vere, suvišan i možda na štetu duševnog spasenja".^[380] Jedva da je potrebno reći da Zmajevića nijedan razlog nije mogao uzdrmati i da je on Papadopoliju odgovorio novim tekstom, još bešnjim, još otrovnijim i još netolerantnijim.^[391] Čak i dugo posle toga, i kada su ljute borbe bile prošle, on je ostao uveren da su jedino njegova stanovišta ispravna: pri dnu jednog rukopisa svog odgovora Papadopoliju on je zabeležio 3. decembra 1743. kako mu je u jedan sat noći došao neki kaluđer Arsenije, koji je hteo da se pokatoliči, i kako mu je, u toku propisanog ispita, na pitanje "o svim srpskim jeresima - da li su onakve kakve su ispisane na ovim listovima", odgovorio odlučno da su sve takve, jedna po jedna (una per una) i da je bio čak i spreman da o tome dade izjavu pod zakletvom, što nadbiskup, iz nekih svojih motiva, ipak nije prihvatio. Zmajevićevi strasno vođeni verski ratovi, potpomognuti još saglasnošću ostalih katoličkih biskupa u Dalmaciji, donosili su, u toku godine, željene plodove: nizom dekreta mletačkog senata, koje je zadarski prelat, u razdraganosti od pobede, nazivao "zlatnim", prvo je proteran iz Dalmacije srpski vladika Stevan Ljubibratić, čime je srušena "njegova kužna katedra", a pravoslavni narod čitave provincije, kao i njegovo sveštenstvo, podvrgnuti su u crkvenom pogledu vlasti katoličkih biskupa.^[392]

Svakako je najtešnje s ovom Zmajevićevom borbom bila povezana, i iz nje je proistekla, njegova zamisao o osnivanju "ilirske" bogoslovije u Zadru, u kojoj bi se školovali sveštenici vični bogosluženju na "ilirskom" jeziku i pisanju glagoljicom i ćirilicom. Ti sveštenici, koji bi dobili i odlično teološko obrazovanje imali su da služe po obližnjem ostrvlju, gde se održala jaka glagoljaška tradicija, na učvršćenju katolika u veri, ali, još više i mnogo pre, njihov bi zadatak bio da u Zadru i okolini rade na prevođenju pravoslavnih u katolicizam. Iako je još 1727. dobio odgovarajuću dozvolu i saglasnost mletačkih vlasti, a zatim, 1729, uspeo da za gradnju obezbedi i prihode dveju ukinutih opatija, Sv. Petra na Osoru i Sv. Krševana u Zadru, Zmajević nije dočekao da vidi okončano svoje delo: zbog nedovoljnih sredstava, "Ilirsko sjemenište" (Seminarium Illyricum ili, kako su ga još zvali po njegovom tvorcu, Seminarium Zmajoillyricum) podizano je sa zastojima, pa ga je otvorio tek 1748, tri godine posle Zmajevićeve smrti, njegov naslednik na stolici zadarske nadbiskupije Splićanin Matija Karaman. Zmajević je preduzimao i druge srodne akcije i Matija Karaman imao je i odranije u njima određenu ulogu: želeći da se za popove glagoljaše prirede crkvene knjige na slovenskom jeziku, on je Karamana najpre poslao u Rim, da se u Propagandi obuči za misije među pravoslavnima, a onda ga je, o svome i o trošku Propagande, uputio u Rusiju, da tamo studira slovenske jezike, kako bi se pripremio za reformu jezika u bogoslužbenim tekstovima. U Rusiji je Karamana primio najtoplije i potpomogao svesrdno admiral Matija Zmajević, nadbiskupov brat, a tamo je našao i vernog saradnika u ličnosti Matije Sovića, koji je u Petrogradu i rođen i u admiralovoj kući i obrazovan. Ni od ove Zmajevićeve inicijative nije bilo osobite koristi, ali se i to pokazalo tek docnije: Karaman i Sović opredelili su se, u svojoj reformi, za "crkveni jezik ruske redakcije" (V. Jagić), pa je prvo izdanje misala, iz 1745, priređeno na toj osnovi; to je dovelo do krupnih i oštrih polemika, iz kojih je Karaman doduše službeno izišao kao pobednik, pošto je rešenje pape Benedikta XIV od 15. avgusta 1754. podržalo njegovo stanovište ali je njegova reforma inače ostala bez krupnijih posledica, "jer se uopće crkvenim jezikom pisalo sve manje", a narodnim, za koji su se zalagali njegovi oponenti, naprotiv sve više.^[393]

Vicko Zmajević zabeležen je u našim istorijama književnosti i po podršci koju je davao pojedinim piscima; štaviše, za njega je jedanput rečeno, svakako sa dosta preuveličavanja, da je "do danas prvi i zadnji pravi Mecenat naše narodne knjige i prosvjete u Dalmaciji".³⁹⁴ Od tog mecenatstva ostali su poneki tragovi. Spominje se, tako, da je on podsticao zadarskog kanonika i svoga vikara, a inače poznatog pesnika, prevodioca i leksikografa, Ivana Tanclingera Zanotija, da na naš jezik prevede rimski katehizis.^[395] Možda iz vlastitih pobuda, ali još ponajpre očekujući unapred da će kod Zmajevića naići na blagonaklon prijem, Marko Kuzmičević, franjevac na ostrvcetu Galevcu kraj Zadra, odlučio se u dokolici ("ne imajući na vrimena nika velike zabave, a razmišljajući da stati u ispraznosti vele škodi duhovnomu životu") da prepiše glagoljskim slovima, a posle valjda i publikuje, Zrcalo od istine meju carkve istočne i zapadne od franjevca iz Ćiprovca i kanonika pečujskog Krste Pejkića, koje je 1716. već bilo štampano ćirilicom u Veneciji. Taj poznati spis, u kome su se izlagale razlike između pravoslavne i katoličke crkve, naravno u korist ove poslednje, štampao je i latinicom, doduše kao sopstveno delo, franjevac iz Drniša Stipan Badrić, i čak više puta. Kuzmičević se nije ograničio na to da "trud don Krstov" samo prenese "iz srpskih knjiga u ove hrvatske, slovmi svetoga Jeronima", već ga je ponešto sa svoje strane i dopunjavao, pa je otud verovao da bi ga vredelo štampati "videći velike potribe koje imaju naši redovnici Harvati štiti Zrcalo istine za znati ištorije meju crkvam istočnom i zapadnom razdiljenija i neskladi". Jednim kratkim, ali prilično kitnjastim tekstom u kome se pozivao na ljubav koju Zmajević pokazuje prema Hrvatima ("Harvatom, sinovom vašim") on je izricao molbu da nadbiskup svojom potporom učini da njegova knjiga bude štampana ("da biste se dostojali ovu moju knjižicu vašom svitlostju prosvitliti, pomoći i zagrliti, jer ishodi na svitlo, da bude kakono od sunca svitloga svitlosti vaše prosvitljena, kripostju pokripljena, mudrostju napravljena, milošćom pomilovana, tihostju veselo prijata i ljubavlju napokon zagrljena").^[396] I pored tolikih laskavih pohvala, Kuzmičević, kako izgleda, nije dobio očekivanu pomoć, ali je zato zadarski nadbiskup štedro odrešio kesu 1729. godine da bi omogućio štampanje čuvenog speva Uzdasi Mandalijene pokornice u spilji od Marsilje najvećeg pesnika dubrovačkog XVIII veka Ignjata Đurđevića. I. Đurđević se Zmajeviću odužio posvetom, ali rečitijom i lepšom od one Kuzmičevićeve, što je i sasvim razumljivo, jer je "opat melitenski" bio neuporedivo bolji pisac od skromnog franjevca sa ostrva Galevac. Što je svoj barokni spev "poklanjao" Zmajeviću, Đurđević je nabrojao više razloga; neki od njih spadaju u uobičajenu kurtoaziju, dok su drugi, zato, sasvim stvarni i vrlo zanimljivi. Jedan je, na primer, bio što je Mandalijenu Peraštanin "i rukopisanu toliko ljubio i df joj načina da se iz pritištaonice zaudugo razglasi"; drugi je što je dubrovački pesnik bio toliko "pritegnut" glasom Zmajevićevih, izabranijeh i uzmnožnijeh kreposti" da je odavno želeo da bude od njega "prigrljen za prijatelja i slugu". Iznad njih je, međutim, sledeći razlog: što se Đurđeviću činilo da ne može drugome da "priporuči" Mandalijenu "neg onemu koji i pismom i riječi, i razumom i hrabrenosti neockvrnjenu čas, oblas nekrenutu i uzvišeno nadimenovanje suproć bezobraznijem općene crkve odmetnicima rimskoj pravovjernosti i zadarskijem došastijem arkibiskupima nepobitno izdržo je". Tom pohvalom Đurđević je mogao imati na umu, a najverovatnije je i imao, Zmajevićevu dugogodišnju borbu s pravoslavnima, koji su i za njega bili "odmetnici" od rimske "pravovjernosti". Ali mogao je tu dubrovački opat ciljati i na Zmajevićev traktat o buli pape Klementa XI Unigenitus Dei Filius od 8. septembra 1713, koji je on, po svedočenju svojih biografa,^[397] odaslao provincijalnom saboru u Francuskoj. Navedenom bulom pobijala su se, u sto i jednom odeljku, shvatanja koja je u svom delu Novi zavet sa moralnim razmišljanjima, Le Nouveau Testament avec des reflexions morales (definitivno izdanje u osam volumena štampano je 1699) izložio Francuz P. Quesnel, ali je ona bila, u isti mah, i konačni obračun crkve s jensenizmom uopšte. Kada se u Francuskoj podigla silna bura oko te bule, jer su je neki crkveni krugovi prihvatali, a drugi su ustajali protiv nje, i kada je nastala prava poplava teoloških i polemičkih napisa u kojoj su raspravljana njena načela, i zadarski nadbiskup osetio je odnekud potrebu da se umeša u raspravu. O sudbini njegovog traktata više se ništa ne zna, ali je on Ignjatu Đurđeviću mogao biti ne samo bolje poznat već i drag, i po duhu blizak, s obzirom na to da je i on u napomenama uz pojedine psalme svoga Saltijera slovinskoga ratovao s "bajistima" i "džansenistima" kao "poluvjernicima".

Kao što je ostalo nepoznato šta se dalje zbilo s tim traktatom Vicka Zmajevića, isto je tako mogućno da su propala i još neka njegova dela. U svom predsmrtnom testamentu on je odredio da se njegove knjige, rukopisi, dopisi Propagandi i papske bule i pisma pošalju u Perast i tamo čuvaju u njegovoj biblioteci, ali od tada su Perastom prošla tolika istorijska iskušenja. Osim toga, smrću Vickovom, 11. juna 1745, u Zadru, ugasila se peraška porodica Zmajevića, kojoj je on bio poslednji muški izdanak.^[398] U Perastu su posle njega ostale njegova sestra i snaha Agneza, žena Matije Zmajevića, obe udovice i obe bez muške dece. Njima, a zatim porodici Burović, u koju je udajom došla Matijina kći Marija, pripala su sva dobra porodice Zmajević; početkom prošloga veka požar je uništio kuću Burovića i tada su u njoj, po tvrđenju peraških istoričara, nestale knjige i rukopisi Andrije i Vicka Zmajevića.

Vladika Danilo i nadbiskup Vicko Zmajević bili su moćne, strasne i sugestivne ličnosti, i za njima su ostale duboke brazde u istoriji, u društvenom životu, pa i u kulturi sredina u kojima su delovali. Njihov uticaj i njihovi primeri protežu se i preko njihovog vremena, i raspoznaju se u radu njihovih savremenika, kao i njihovih saboraca i sledbenika. I među ovima ima pisaca i istorijskih figura, kao što su vladika Sava i Vasilije Petrovići, na primer, koji dostojno mogu stati uz njih. Ali mnogi Drugi nisu bili uvek, a nisu bili najčešće, ni tolike snage ni takve mnogostrukosti, pa su njihovi likovi, sasvim prirodno, manje izraziti i manje vidljivi na obzorju osamnaestoga stoleća.

U te druge svrstava se sigurno Vuko Ivov Ajutantović, starinom Milković (Mirković), s Pobrđa u Grblju. Kao grbaljski knez on je bio vrlo ugledan i uticajan u prvim decenijama XVIII stoleća; njega kao jednog od retkih pismenih svojih ljudi, ali bez sumnje i zbog njegove umnosti i diplomatske veštine, šalju Grbljani da zastupa njihove interese i da u njihovo ime pregovara, da se za njih bori i da im skida nepravedno naturene namete, da se susreće s turskim i mletačkim zvaničnicima i da ishodi darove. Odlazio je on stoga u Bosnu i u Banjaluku, "spravljan" je na Cetinje i u Carigrad, i putovao je u Zadar i Mletke; razgovarao je s "čestitim vezirima" bosanskim i izlazio, i po pet puta, "na divan po carevu kubu đe car sedi", bivao je "u tajstvo" kod Hoda-paše "od Miholja-dne do Savina-dne" (1702) i bacan "u hapsu", svezivan "tvrdo" i zastrašivan u Carigradu (1704), izlazio je pred "zenerala" u Zadru i priman je u Mlecima kao jedan od "imbašatura od komunitadi od Grblja" (1714). U svim tim promenljivim obrtima svoga života on je umeo da se ponese kako valja i da hrabro, s dostojanstvom i mudro dočekuje svakojaku sudbinu, češće zlu nego dobru. U jednom predahu, "1705. mjeseca marča trideseti dan" on je uhvatio priliku da kao neki izveštaj ili podsetnik za svoje Grbljane ispiše šta je po njihovom poslu učinio, i gde je sve bio i s kim se sve sretao od jeseni 1702. do sredine 1704. godine.^[399] Pisao je bez udešavanja i prethodnog plana, kako mu je šta prolazilo kroz sećanje i dolazilo pod pero; otuda se u njegovom kratkom tekstu zapažaju skokovi i mestimice pobrkan ili teže uhvatljiv redosled stvari. Ni reči nije on uopšte tražio, niti ih je birao, već ih je nizao, kao da usmeno govori; zato je njegovo kazivanje škrto, oporo i sirotinjsko, da tek ponegde, iznenada i nenamerno, blesne u njemu retka slika ili prirodna, iskonska narodna rečitost.

Ovakvih neočekivanih i stoga uvek samo mestimičnih trenutaka nadahnuća, kada ponesenost usmenog kazivanja pretvara pisanu reč u književni fragment, može se naći veoma mnogo u dopisima i predstavkama pojedinih crnogorskih vojvoda, kneževa i glavara, ili čitavih zborova i ostalih kolektivnih tela, plemenskih i drugih. Kada svoje poruke ili pisma šalju Vojvoda Draško, u prvim godinama veka, ili knez Marko Vučetin, sam i sa ostalim Njegušima, 1713. i 1714, kada pišu knez Stanoje i njegovi Cetinjani, tih istih godina, vojvoda Vukota sa crnogorskim glavarima, 1714, i naročito "pop Vuk Stanišić, serdar od Crne Gore", mnogo puta između 1714. i 1741. godine, onda ti njihovi tekstovi, pored samih stvari o kojima je njihovim tvorcima bilo stalo da jave, da otpišu, da uzvrate ili da mole, i u kojima je sadržana neulepšana, gola, čak i sirova istina o prilikama njihovog vremena, nastaju rečenice, ne zna se kako i u svakom slučaju netraženo, gde se ponešto od toga izdiže do literature, ili se u nju pretvara.^[400]

Neuporedivo ređe na takva mesta nailazi se u paštrovskim "škritima" i "pisanijama", sačuvanim u srazmerno velikom broju i nastalim u toku više vekova.^[401] Njih su, na srpskom jeziku, izdavali, sami pisali ili u pero diktirali "kanzalijerima", domaćim duhovnicima ili osrednje pismenim svetovnim licima "suđe Paštrovići", "stimaduri", "vlasteli koji biše notani po ordenu i zapovijedi gospode suđah", "dobri ljudi", "vojevode i vlasteli", zborovi paštrovski, gdekad udruženi i sa crnogorskim. Često se u njima veli da oni to čine "pred sveti Šćepan, pod masline" ili "na obično mjesto od pravde", gde sede, većaju i presuđuju, "držeći se odredaba starog srpskog prava^[402] i po prastarim običajima svoje opštine. A ticali su se ti njihovi spisi imovinskih sporova i "deferencija", zatim prodaja, zamena, deoba i razgraničenja poseda, raznih dozvola, testamentarnih odredaba ili parnica, trgovačkih ugovora, oslobođavanja zaloga i procene učinjenih šteta, ispitivanja i svedočenja, pa pogodbi oko miraza, sa popisima stvari i vrednosti datih ili dobijenih pri ženidbama i udajama, ali su u njima beleženi i događaji mnogo važniji, i od veće težine po pojedince ili čitavu "komunitad", kao što su krvni "umiri" ili izbori "inbašadura" za Mletke. Iako su sve te isprave strogo zvaničnog karaktera, ovde-onde se u njima, kao dragocena zrna, nađu odlomci svežije kazani i u kojima ima neke književne lepote.

I od skromnog, ali postojanog rada na knjizi koji se obavljao po pravoslavnim manastirima na području sadašnje Crne Gore ostali su neki spomenici; drugi su se pogubili, a oni su mogli biti i brojniji. Prilike za taj rad nisu bile svuda, i nisu bile trajno, istovetne: negde je on, i u ponekim vremenima, bio ne samo krajnje otežan, već i prosto onemogućen. Središnji manastir Crne Gore, onaj Ivana Crnojevića na Cetinju, tek što je naporima vladike Danila bio obnovljen, između 1701. i 1704, posle miniranja i rušenja iz 1692, razoren je ponovo, 1712. godine u pohodu bosanskog vezira Ahmed-paše Šapčalije,^[403] i trebalo je da vladika Danilo, po srećnom povratku iz Rusije, i stolujući u Mainama kod Budve, nađe u sebi nove snage i da pređe isti mukotrpni put građenja, dok manastir nije još jednom obnovljen 1724. Za svih godina mira, kakvog-takvog, kaluđeri su u njemu nastavljali prekinute poslove, koji su pored crkvenih bili okrenuti i drugim, i širim, potrebama njihovoga naroda. Tamo su oni na rukopisima koje su obnavljali, opremali ili prepisivali i na knjigama koje su dobijali stavljali zapise o godinama i danima koji su im donosili naizmence sreću i nesreću, bogate letine i surove gladi^[404] trenutke spokoja i duge časove nedaća; pokatkad je to bila molitva, a pokatkad kletva, i pokatkad strašna zbilja, a pokatkad samo šala; gdekad opet i sve to zajedno, kao u jednom zapisu na rukopisu iz ovoga stoleća, gde se čita: "Crkva cetinska roždastvo Bogorodice; sija knjiga cetinska tl'k od psaltira Bogorodice Cetinske: usliši, Gospodi, glagol moj, jegda molju se tebe; patrijarhu že Kaliniku sekirice po hrbatu".^[405] I tamo je neko od njih, nama sada neznan imenom, ali dobro poznat delom, ispisivao i bogato ukrašavao inicijalima i zastavicama rukopise koji su gdekad od početka bili namenjeni da odu u druga središta, a gdekad su ih drugde odvodili obrti istorijskih zbivanja. On je tako 1716. pisao jedan Molitvenik "na Cetinju u kaštel Vigan, povelenijem gospodina popa Nikole od sela Građanih" i taj je njegov rad sada u titogradskom muzeju; takođe tada, ili nešto pre toga, radio je na Irmologiju, koji je posle dospeo u crkvu sela Bratiškovci, na severu od Šibenika, i najzad, koju godinu ranije, dovršio je Trebnik na kome se 1728. potpisao, kao njegov vlasnik, jeromonah Maksim Mileševac, u manastiru Mileševi, jer je valjda za njega bio i rađen, ali je danas rukopis opet u manastiru na Cetinju.^[406] Svoju već vekovnu ulogu u književnom životu i u pismenosti našega naroda pod Turcima časno je produžavao da igra glasoviti manastir Piva. U njega stalno pristižu knjige, rukopisane često i po više decenija, pa i vekova unazad, koje nabavljaju njegovi monasi i njegovi priložnici, pa se o tome na njih unose beleške, koje su svojevrsni naši ekslibrisi: 1705. mitropolit hercegovački Đerasim zapisao je na rukopisu beseda Jovana Zlatoustog da ih je "odkupio pop Vuk za svoj trud" i priložio "u manastir Pivu", duše svoje radi; 1709. stavljeno je na jednom Mineju, iz XVI ili XVII veka, a 1710. na jednom lepo ornamentisanom jevanđelju iz XVI veka da pripadaju pivskom manastiru; 1720. učinjeno je to za Zlatoust iz XV veka, a 1741. jeromonah Teodosije Pivac pripisao je na Oktoihu iz XV veka da je tu "svetuju i božestvenu knjigu, crkovnu i carstvujuštu", priložio "ćirije Petku svetomu monastiru Pivi". Te knjige se nisu samo pobožno čuvale, kao svetinje, nego su se i čitale, i o tome isto tako ima spomena u zapisima: "smereni pop Meletije Pivac" stavio je na Panegiriku iz XV veka dve beleške o svom čitanju te "božastvene" knjige, 1740. i 1743. godine. Taj Panegirik, inače, prolazio je u toku godina kroz mnoge ruke, i one su, za potonjeg čitaoca (nekad se njemu obraćaju sa srdačnošću: "O ljubozritelni druže Srbine") ostavljale ne samo tragove svoga bavljenja njime već i zabeleške o događajima od većeg ili manjeg značaja, ali za ondašnja poimanja značajnim van svake sumnje: iz 1700. o "venčanju" mitropolita hercegovačkog kir Filoteja i o dolasku u Pivu patrijarha Joanikija, 1711. o smrti proigumana Grigorija i 1739. o udaru Turaka "na Biligrad", kome ipak "ne satvoriše ničtože". Sličnih hroničarskih pripisa ima i na drugim rukopisima ovoga manastira: na jednom Triodu patrijarh srpski Arsenije IV ubeležio je 14. maja 1727. sećanje na prijatan boravak u manastiru i na srdačan doček koji su mu priredili kaluđeri ("pridoh va Bogom pokrivajemi monastir Pivu, ju že ot osnovanija vazdviže svetejši patrijarh srbski kir Savatije; naš prihod bist pri preosveštenom mitropolite hercegovačkom gospodinom Aksentijem i pri igumane toje obitelj kir Atanasij i mnogoe utešenije samim mnihom jakože duhovne, sice i telesne"..., a isti patrijarh je i u istu knjigu, uneo i 8. aprila 1733. belešku o ponovnom svom, i ne manje ugodnom, boravku u ovom manastiru, gde je praznovao i "svetloje V'skrsenije Hristovo".^[407] Svi hroničari manastira Pive nisu, međutim, uvek bili u tako srećnoj prilici da pismeno ovekoveče bolje momente ondašnjeg života; neki su morali da prave zapise o stradanjima i nedaćama: 1705. na rukopisnom Psaltiru: "Da se znade kade pogibe vojvoda Ilija, sapreše ga Drobnjaci i posiječe ga Mustaj-paša i uze mu sve imaće: 100 konja i govedi i 600 ovaca, va ljeto 7213"^[408]; 1710. na štampanom Oktoihu Božidara Vukovića: "Da se zna kade bi na Ercegovini Čengić Durmiš-paša i uze ot Pive groša 800 stotina va leto 7218; pisa pop Tomo Lešević"^[409]; ili iz 1720. takođe na rukopisu Psaltira: "Da se zna kade bi gladna godina u Drobnjacije va leto 7228 i raspraši se i ode u donju (zemlju) svi Drobnjaci listom u užičku nahiju".^[410] Takve ili slične događaje zapisuju i "smireni monasi" po ostalim manastirima ovoga područja, kakvi su, na primer, zapisi iz manastira Bijele kod Šavnika, u oblasti Nikšića — jedan iz 1702. godine o pohari manastira: "Da se zna od Seljmana, kada je popalio Bijelu, 7210",^[411] a drugi, iz 1735, o smrti igumana, u kome je, u malome, sadržan čitav njegov čestitošću ispunjen i svetao životopis: "Da se zna kade se prestavi igumen Maksim iz Bijele manastira, sin kneza Nikole Jankovića, dobri i izabrani človek; igumnova 30 let, ponovi 2 kelije i ukrasi crkvu i kupi uru sa s'veštnici i cvet i kandilo srebrno, i ogradi valanicu i vodenicu i anbar, a ine 3 kuće za službe manastirske svojim trudom, i uze pod manastir zemlje više nego je prežde bilo; prestavi se va leto 7243 va utornik 4 ned. po pasce".^[412]

Novo i značajno poglavlje svoje istorije beleži u XVIII veku i manastir Savina; međutim, pravi svoj početak to poglavlje ima još pri kraju prethodnog stoleća. Svoj novi uspon Savina duguje jednim delom oslobođenju Herceg-Novog iz turskih ruku i njegovog uključenja u mletačku državu, 1687. godine; prelazak grada u sasvim drugu kulturnu sferu nije mogao biti bez blagotvornog dejstva i na pravoslavno stanovništvo, Herceg-Novog i oko njega. Drugi događaj koji je označio, a delom i pripravio, taj početak već nije tako svetao. U borbama s Turcima oko Trebinja 1693. Mlečići su razorili stari hercegovački manastir Tvrdoš, da ga neprijatelj ne bi iskoristio kao uporište, a njegove monahe, zajedno s vladikom hercegovačkim Savatijem Ljubibratićem, prihvatili su i smestili na svojoj zemlji, kraj Novoga i u Savini. Tvrdoški monasi doneli su sa sobom svoje dragocenosti, koje i danas "predstavljaju najveću vrednost savinske riznice".^[413] Tako je u taj manastir dospeo, ako već nije u njemu nastao, poznati Savinski letopis, iz druge polovine ili sa kraja XVII veka, koji je u stvari drugi deo obimnijeg Skazanija v'kratce suštim ot Adama do današnjago vremene, "koje se nalazi ispred srpskih letopisa prve grupe" (Lj. Stojanović), ali s dodacima i umecima kojih u ovome nema.^[414] U Savinu, Koja je postajala sve veći i sve privlačniji centar kulturnog i verskog života, počele su sa raznih strana da pristižu knjige, poglavito one potrebne bogosluženju; neke od njih su i dalje rukopisne, ali se u sve većem broju javljaju knjige štampane, i to u prvom redu u Rusiji. Tako je 1702. godine čak iz daleke rjazanske i muromske mitropolije jednu takvu knjigu, štampanu u Moskvi 1697, mitropolit Avramije "za duševnuju svoju polzu i po svojeh roditeljeh i vječnoje pominovenije" poslao "v serbskuju zemlju v prečestnuju obitelj Uspenije Bogorodici naricajemi Savina pri serbskom mitropolite Nektariji i pri igumene toje obitelji Georgiji"^[415] a 1703. izvesni "kapetan Radivoj Srbin" otkupio je neko "svetoe evangelije" i poklonio ga obitelji Savine "za dušu svoju i svojih roditelja" i dušu "svojega podruga gospožde Dane" i njenih roditelja.^[416]

U iste svrhe i iz istih motiva lične pobožnosti i odavanja pošte svojim najbližim godinama će u crkve i manastire po Boki Kotorskoj i Hercegovini stizati bogati i skupoceni darovi u knjigama i sveštenim utvarima koje je slao Sava Vladislavić, ruski senator i "tajni dejstvitelni savetnik", kavaljer i "grof ilirski". Ovaj Srbin iz Hercegovine, koji je rođen oko 1684. godine u kući sasvim skromnih mogućnosti, ali dugih i nikako skromnih tradicija, zahvaljujući svojim blistavim sposobnostima, vinuo se u Rusiji do najvišeg ugleda i došao do ogromne moći i pregolemog bogatstva.^[417] Od prvih godina XVIII veka, kada započinje njegov brzi uspon lestvicama uspeha, pa sve do smrti, 17. juna 1738, on je u Rusiji bio ličnost najvišeg reda u diplomatiji i u državnim poslovima i uživao je gotovo neograničeno poverenje i neprekidnu naklonost cara Petra Velikog i carice Katarine I. Decenijama su u mnogim državnim potrebama od njega traženi saveti i njegova su mišljenja usvajana, a stalno je upućivan u poverljive i delikatne misije od najkrupnijeg značaja, koje je on obavljao na najbolji način i na opšte zadovoljstvo; za neprocenjive usluge ruskoj državi obasipan je častima, odličjima i doista carskim nagradama. Ali i kada je počinjao, kao i kada je bio na vrhovima ugleda i moći, Sava Vladislavić nije zaboravljao svoje poreklo i nije prekidao veze, ni emocionalne, ni stvarne, sa zemljom i narodom iz kojih je potekao. Sećajući se svojih prvih životnih koraka, a izgleda i svoga školovanja u Dubrovniku, što mu je u Rusiji donelo naziv Raguzinski, pod kojim je vrlo dugo bio isključivo poznat, on se sa srdačnošću odnosio prema dubrovačkoj vlasteli, činio je usluge njihovoj vladi, a jedno vreme nosio se mišlju, i pokušavao je, da u Dubrovnik preseli svoju majku i da tu za nju čak i sagradi crkvu, po pravoslavnom obredu, što se, zbog slepe i netolerantne upornosti konzervativnog dubrovačkog patricijata, nije ipak ostvarilo. I iz vlastitih pobuda, a ne samo na zahtev Cara Petra Velikog, on je načinio ruski prevod, zapravo skraćenu verziju znamenitog istorijskog dela Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi, Pezaro, 1601) dubrovačkog kaluđera benediktinskog reda Mavra Orbina. Taj svoj prevod, pod naslovom Kniga istoriografija počatija, imene, slavi , i razširenija naroda slavjanskago on je, istina bez naznačenog svog imena, štampao u Petrogradu 1722. godine, od kada traje i njegov ogromni uticaj na istoriografiju srpsku, bugarsku i rusku.^[418] Kao dvorski savetnik za pitanja pravoslavnog istoka, on je izvršio neosporan uticaj na Petra Velikog da Crnogorcima i vladici Danilu uputi pukovnika Miloradovića i da ih pozove na oslobodilački ustanak, koji doduše nije doneo željene plodove, ali je naznačio put dalekosežne politike, crnogorske i ruske, i rasplamsao zanosne i posle vekovima neugasle nade. Za njega se tvrdi da je otvorio takozvano istočno pitanje i pogled ruskog cara okrenuo prema Jadranu. I bez sumnje samo jedan od mnogobrojnih znakova te neraskidive Vladislavićeve povezanosti s prošlošću i verom svoga "naciona" predstavljaju knjige kojima je on opremao srpske crkve i manastire. Sve te knjige, mahom štampane, i uvek, razume se, u Rusiji, retko kada rukom pisane, Vladislavić je davao da se raskošno uvežu i da im se povezi okuju u srebro i zlato i ukrase dragim kamenjem. Na njih je stavljao natpise koji su imali da potomstvu "na vjeki vjekov" prenose njegova pobožna i rodoljubiva osećanja darodavstva. Takvih knjiga ima u Žitomisliću i u manastiru Duži kod Trebinja; ima ih, ili ih je bilo, u manastiru Pivi, u Svetoj Trojici Pljevaljskoj, u crkvi na Topli u Herceg-Novom i u onoj Roždestva Bogorodice u Lastvi u Grblju, u manastiru Svetog Luke u Risnu i u manastiru Praskvici.^[419] Katkada su one tamo stizale pojedinačno, a katkad su ih dopremali u velikom broju i u čitavim sanducima, kao, na primer, maja 1733, kada su iguman manastira Praskvice i "suđe komunitadi paštrovske" potvrdili svečano da su primili od "grafinje Jevrosine Vlaislaviča, vadove vojevode Mitra Ćarkovića Magazinovića iz Novoga" trideset dve crkvene knjige "va tom evangelije naprestalno okovato srebrom i pozlaćeno", koje su poslate "iz Rusije i Santpeterburga" u manastir "ot jego visokosijatelstva i imperatorskogo veličanstva tajnago savetnika i ordena S. Aleksandra kavalera i iliričaskago grofa i našego milostivješago patrona Save Vlaisaviča jeje brata, za duševno pominovenije usapši jego roditeljej i saradnikov i jego zdravija i duševnog spasenija".^[420] Nije teško zamisliti kakav su silan utisak te knjige činile, i od kakvog su dejstva bile na duše i svest pravoslavnog srpskog naroda kada ih je samo i viđao, u trenucima naročito svečanih bogosluženja, onako velike, masivne, u skupocenim povezima i okovane u srebro koje je potom još pozlaćeno. One su već samim tim stvarale čvrsto uverenje da ne može biti bez budućnosti narod sa tako visokom plemenitom i moćnom gospodom, koja ga i u dalekoj, ali jednovernoj i bratskoj Rusiji ne zaboravlja i ne ostavlja samoga sebi.

Sava Vladislavić bio je u Rusiji moćan zaštitnik i blagonaklon prijatelj velikog broja naših đudi, koji su tamo stizali gonjeni svakojakim nevoljama isti vođeni najraznovrsnijim ambicijama. To nisu bili jedino pravoslavni Srbi; Vladislavićeva kuća isto tako je ostajala širom otvorena i za katolike, čak i za one koje je u Rusiju upućivala Kongregacija za propagandu vere i koji su se strasno zanosili nadom da će jedanput pravoslavne Ruse ipak privesti pod skute jedino pravoverne rimske crkve. Vladislavić ih je primao sve, bez obzira na veru, jednostavno kao svoje "Ilire". Iako je sam bio nepokolebivo odan pravoslavlju, on u konfesionalnim pitanjima nije nikad pokazivao ni traga isključivosti, tako da su ga zbog takvog njegovog držanja, a i zbog dubrovačkog perioda njegovog života i njegovih srdačnih veza s pojedinim Dubrovčanima, izvesni ruski istoričari smatrali katolikom. Brat zadarskog nadbiskupa Vicka Zmajevića, koji se toliko obeležio mržnjom prema pravoslavlju, Matija Zmajević našao je u Vladislaviću svog najvećeg protektora, i to dok sam nije još bio došao do nekih većih časti i položaja u Rusiji. U jednom pismu svom rođaku Matiji Štukanoviću, odaslatom 3. novembra 1714. iz Petrograda u Perast, on Vladislavića naziva svojim jedinim "gospodarem, ocem i zaštitnikom" (mio unico patrone, padre e protetore).^[421] A Matija je takođe bio više nego revnostan katolik i stajao čak u direktnoj vezi s Propagandom. U Vladislavićevoj blizini našao se i peraški opat i pesnik Ivan Krušala, koga je, štaviše, "grof ilirski" poveo sa sobom u Kinu kao tumača i sekretara, kada ga je carica Katarina tamo poslala u svojstvu ambasadora po državnom poslu od najpresudnije važnosti, oktobra 1725. godine. Najzad, još jedan peraški pisac, i vrlo dobar katolik pri tom, Krsto Mazarović iskazao je svoju istinsku privrženost Vladislaviću posvetivši mu najlaskavijim rečima svoju italijanski pisanu knjigu o pomorskom podvigu kapetana Đura Bana u dračkoj luci, koju je štampao 1716. u Veneciji. Tako se u ličnosti i radu Srbina iz Hercegovine i ruskog grofa i državnika Save Vladislavića, i u krugu odabranih naših ljudi, koje je on, zahvaljujući svojoj umnosti i širini, okupio oko sebe, ostvarila, još jednom u XVIII stoleću, bliskost sudbina i povezanost kultura naroda iz raznih sredina ovog područja, koje su onda odvajali običaji, religije, crkve, državni sistemi, pa i državne granice.

Jedan od tih bliskih saradnika grofa Save Vladislavića, Peraštanin Ivan Krušala, bio je zaista nesvakidašnja i po mnogo čemu neobična ličnost; putevi njegovog života imali su i dotle i potom najčudnije smerove. Rođen ko zna gde, i kao Turčin, on je u najranijem detinjstvu zarobljen i doveden u Perast, gde je pokršten i gde ga je usinio Matija Krušala, bliski rođak Vicka i Matije Zmajevića.^[422] U Padovi je svršio teologiju, kako izgleda u kolegiju za pokrštene^[423], i već 1704. zaređen je u Kotoru za sveštenika. Krajem 1708. i na početku 1709. nalazi se, sasvim kratko, na dužnosti opata Svetoga Đurđa u Perastu^[424], pa je od tada, i sigurno po tome, stalno nosio zvanje opata. Tek što se vratio "iz učenja padovanskoga", i dok je, kako i sam priznaje, bio još uvek "malo vještan od jezika slovinskoga" — koji, nema sumnje, nikada nije ni stigao da nauči čestito — dao se hrabro na krupan pesnički poduhvat: da na tom "slovinskom" jeziku opeva znameniti događaj iz peraške istorije, od 15. maja 1654, kada su malobrojni stanovnici junačnog grada, potpomognuti šačicom mletačkih vojnika iz Kotora, zadobili sjajnu pobedu nad daleko brojnijim turskim neprijateljem, koji ih je napao sa više strana i uz to se poslužio lukavstvom. Za to svoje Spjevanje dogođaja boja peraškoga na 15. svibnja 1654 — što je, u stvari, omanji spev, od trista trideset četiri stiha — Krušala se opredelio za trinaesterce, rimovane u parovima (aa bb itd.) i podeljene glavnom cezurom u dve nejednake polovine, od kojih prva broji osam, a druga pet slogova. Takav stih Krušala je našao u narodnim pesmama, ili, još pre, u pesmama narodskim, kojima su poneki anonimni Peraštani oponašali narodno pesništvo; dikciji on daje utisak izvesne težine i neke naročite tromosti, kakva se sreta i u bugaršticama. Zanimljivost Krušalinog izbora u tome je što je istovetan stih izabrao i barokni pesnik iz Dubrovnika Vlađ Menčetić za svoj heroikomični spev Radonja, koji je do njega došao isto tako posredstvom usmene poezije; ali sva je prilika da za dubrovački spev Peraštanin nije ni znao. Ne vidi se iz njegovog dela, a ne bi se reklo ni inače, da je Krušala imao veće književno iskustvo i da je mnogo vremena utrošio čitajući pesnike. Iz biografskih napisa o Andriji Zmajeviću zna se da je potonji nadbiskup barski, dok je još bio na studijama u Rimu, ispevao poemu Boj peraški, u osmercima i u tri pevanja, ali kako je ona već odavno nestala, ne može se suditi da li je barem nju Krušala imao prilike da vidi. Kao pouzdano moglo bi se uzeti da je slušao malobrojne pesme usmenog postanja na istu temu, koje su se u njegovom veku javile u Perastu i koje su imale, kao glavno svoje obeležje, jak hroničarski karakter^[425]; pojedini obrti u njegovom pesničkom jeziku navode na misao da je Krušali izraz narodnog pevača bar donekle živeo u pamćenju. I on je svoj spev zamislio, kao hroničarsko nizanje događaja, bez učešća mašte i bez literarnih dodataka. U zaključnim stihovima, i u kojima govori ponešto o sebi, a ponešto o tome kako je delo radio, on to naročito ističe, pošto mu je očigledno stalo da čitaocu predoči istinitost "ove povjesti" i da ta uveri da u njoj nema stvari koju je sam izmislio ("i da ovdje ništa nije od moje svijesti"). Kao svoje izvore Krušala tu navodi svedočenja "starješina" i pripovedanje njegovoga "ćajka pridragoga", koji su bili očevici ("kako vidješe"), a poneki možda i učesnici slavnoga boja. Sem toga, stavio je do znanja da se sve to "nahodi u pismohranu", mada je teško verovati da je doista išao u arhive, da tamo gleda dokumente vezane za opevanu bitku, pošto su Peraštani posle nje, što im već mnogo manje služi na čast, pred mletačkim sudovima vodili parnice oko toga ko je od njih, boreći se, stekao veće zasluge, pa prema tome ima i više prava na priznanja i nagrade. Postojali su, u Krušalino vreme, i omanji istorijski spisi, na italijanskom jeziku, u kojima se s mnogo potankosti izlagao čitav događaj; jedan je od njih pod naslovom Istorija o Mehmed-agi Rizvanoviću, kada napade Perast godine 1654 (Istoria di Memed-aga Risvanovich, quando assali Perasto dell' anno 1654) i sada očuvan.^[426] Ali, iako je uglavnom suvoparno i nepoetski izlagao tok zbivanja, kako mu je ono bilo predstavljeno u pripovedanjima njegovih sugrađana, pominjući svako ime, svaki lokalitet i svaku pojedinost, što pri čitanju njegovog speva vrlo mnogo zamara, Krušala nije ipak izbegao momente koji su nastali igrom pesničke fantazije; jedino može biti tačno da ih nije on stvorio, nego da su oni takvi, i već stvoreni, a mahom iznova dograđivani, živeli u svakako čestim narodnim kazivanjima o bici koju je vreme sve više udaljavalo, i tako omogućavalo da se ona preobražava u legendu. Ti momenti deluju sada najživlje u Krušalinom spevu i retke su prijatne oaze u njemu: jedan je kad "ljubi" Mehmed-age, sluteći nesreću, pokušava, razume se uzaludno, da odvrati svog "gospodara" od pohoda na Perast, kao što to, i sa istim ishodom, čine i tolike druge "ljube" naše narodne poezije:

Pak mu reče: Mehmed-aga, moj gospodaru,
naši tebe na zlo stavlju, ludo te varu.
Ako ideš Perast mjesto sad porobiti,
promisli li na pogubi ka može biti,
promisli li da je Perast s tvrđom obranjen,
ispod krša pod kraj mora tvrdo posađen,
da ne može pješac skupa na njemu priti,
da ne može s konjicima na njem udriti,
da brez vode, ko je nema, ne može se stati,
tvoja vojska, gospodine, brez pogube neg livsati?
A svrh svega, Peraštani svi su junaci,
braniti će se svi do smrti, dok budu jaci.
Ja se bojim, gospodine, tvoje pogubi,
ne hod'tamo, ustavi se, moli te ljubi'.

Takav je momenat zatim kada jedan od Peraštana, imenom Kuculović Anto, polazi da pogubi turskog barjaktara i da tim junaštvom postigne da mu stari Vuko Matošević najzad dade svoju kćer koju mu je pre toga, kada ju je zaprosio, odlučno odrekao; u podvigu je on i uspeo, što pesniku daje povoda za prikladnu refleksiju: "Taka ljubav, kad je prava, čista i sjajuća, usred smrtne pogibe ona je moguća." Najzad, treći takav momenat predstavlja opis čudesne pojave Bogorodice u belome ruhu "vrh tvrđa" Perasta, od koje se ledi srce prestravljenim Turcima. Takvim pesničkim odeljcima, pored onih u kojima je izlaganje prava "povijest", Krušalin spev se ipak dopadao čitaocima u njegovom Perastu, među kojima se održao zahvaljujući rukopisima. Štampan je prvi put tek 1854, o dvestogodišnjici glasovite bitke, a posle toga još dva puta, 1896, i 1928. godine^[427]; štaviše, dva muzičara su za njega komponovala muziku, prema narodnim napevima (Ricci, Dionisio De Sarno-San Giorgio), pa je po njoj "još pjevaju peraški mladići prigodom fašinade".^[428] Pored poezije, Krušala se u Perastu ponešto zanimao i lokalnom istorijom, prvenstveno crkvenom; tako bi se mogla razumeti jedna vest koja kaže da je on bio pri ruci u skupljanju građe poznatom Danijelu Farlatiju, koji je, u prvim decenijama XVIII veka, započeo monumentalno delo o istoriji "svetoga Ilirika", to jest o crkvenoj istoriji naših krajeva (Illyricum sacrum), koje će okončati i štampati tek Jakopo Koleti, skoro sto godina kasnije.^[429]

Krušala se ipak nije trajno zadržao u Perastu: posle svoje kratkotrajne opatske karijere, i jedinog svog izleta u svet srpskohrvatske poezije, on se oko 1717, našao u Mlecima. Već tamo je došao u dodir s Rusima i po prvi put, sa Savom Vladislavićem: nekoj grupi ruskih mladića, ne više onoj kojoj je učitelj bio Mario Martinović, nego drugoj, koja je u Veneciji takođe studirala pomorstvo i nad kojom je nadzor vršio Vladislavić, tada na dužem boravku u Veneciji, po ličnim i državnim potrebama.^[430] Krušala je predavao italijanski jezik.^[431] A onda se, svakako s tim "Moskovitima", uputio u njihovu zemlju. Već sredinom oktobra 1719. on je u Petrogradu, kraj svoga sugrađanina Matije Zmajevića, koji ga pominje u pismu poslatom u Perast kćeri Mariji. Sa Zmajevićem je Krušala i marta 1725, ali sada u Moskvi, kako se vidi iz admiralovog pisma nadbiskupu barskom Matiji Štukanoviću.^[482] Tada je bio u službi Save Vladislavića, sa kojim je 12. oktobra 1725. iz Petrograda krenuo, za Kinu, kao njegov tumač i sekretar, kada je ovoga tamo uputila carica Katarina I, kao svog opunomoćenog ministra, da o nizu problema koji su postojali između dve neizmerno prostrane države pregovara i nađe najpogodnija rešenja. Ovo Vladislavićevo putovanje, na koje je išao u pratnji mnogobrojne svite, čiji je Krušala samo jedan član, bilo je veoma tegobno i trajalo je dugo a vodilo je ledenim putevima Sibira, preko bezbrojnih gradova, reka, planina i gustih šuma, sve do Mongolije, Kineskog zida i Pekinga. Ni u Kini nije sve teklo do kraja glatko i nije bilo bez opasnosti i teških časova; ali je Vladislavić savladao sve teškoće i s najvećim uspehom doveo do kraja pregovore. Jedan je od krupnih rezultata te misije razgraničenje dveju država, koje je on obavio sa svojim saradnicima, a koje je bilo dotle predmet stalnih trvenja; drugi je bio što je Vladislavić tom prilikom podigao grad Troickosavski i niz utvrđenja i postaja u pograničnim oblastima; najzad, kada se februara 1729. vratio u Petrograd i izašao pred caricu, mogao je da o Kini podnese veliki, iscrpan i na ličnim posmatranjima, proučavanjima i razmišljanjima zasnovan izveštaj, koji se s pravom ističe kao njegov značajan književni i eruditski posao.^[433] Za sve vreme tog putovanja, uz Vladislavića bio je i Krušala, pa je najverovatnije po uspešnom povratku i on od ruske carice dobio neko priznanje, kao što je, možda tada, a možda i ranije, od pape Klementa XI primio orden i titulu kavaljera konstantinskog reda, koji se davao za naročite zasluge za katoličku crkvu, i koji je, uostalom, imao i Sava Vladislavić. Nije isključeno da je već prilikom tog puta peraški opat načinio jedan sonet na italijanskom, s dodatkom od tri stiha, u kome je dao njegov kratak, žurni i gotovo bi se reklo zadihani opis, pri čemu je bezmalo jedino stigao da nabroji važnije lokalitete koje su na njemu prošli uz jedva po koju reč više ovde-onde, Putovanje peraškoga opata kavaljera Krušale od prestonice Sankt-Peterburga po carstvu Velike Rusije do Kine (Viaggio dell'Abate Perastino Cavalier Crussala dalla Imperiale di San Pietroburgo per l'Impero della Gran Russia fino in China).^[434] Neki istoričari, međutim, skloni su da precene literarnu stranu tog soneta, a F. Visković, koji ga je i spasao od zaborava, rekao je čak za njega da se može smatrati klasičnim". Ništa se ne zna gde je Krušala bio, i šta je radio, po povratku iz Kine; u svakom slučaju, vratio se na kraju u Perast, gde je i umro, 28. decembra 1735, poremećenog uma.^[435]

Drugog peraškog pisca koji je živeo i radio u te decenije, Krsta (Krila) Mazarovića (Perast, 8. I 1680 — Perast, 3. IV 1725) povezuju s Krušalom dve srodnosti: i on je za sobom ostavio dela i na našem i na italijanskom jeziku; i zatim, i on se našao u nekoj vezi s "grofom ilirskim" Savom Vladislavićem. O njegovom kratkom životu ne zna se mnogo. Izvesno je da je pripadao jednoj od vodećih "kazada" u svom mestu i da se stoga nazivao "vlastelinom peraškim"; u rodnom mestu se i oženio i imao je jednu kćer i tri sina, od kojih je najstariji produžio kuću, a dva druga umrla su prerano, jedan u samom detinjstvu, a drugi kao klerik.^[436] Osim toga, poznato je još jedino to da je oko 1716. godine služio kao "škrivan" na brodu ("vašelu") kapetana Đura Bana i da je tad dobio priliku da učestvuje u velikoj pomorskoj bici s "barbareškim" gusarima, koja se odigrala u dračkoj luci na Božić iste godine, a okončala se čudesnom pobedom Peraštana nad brojno i po oružju neuporedivo nadmoćnijim neprijateljem, zaplenom gusarske tartane i zarobljavanjem njenih preživelih boraca, ali i junačkom smrću peraškog zapovednika; u toj bici Mazarović se poneo s čašću i hrabro, i bio je čak teže ranjen, a posle dve godine pred svet je izašao kao njen povesničar i glorifikator svojih sugrađana koji su bili njeni heroji. Razlika u predmetu između "slovinski" i italijanski pisanog Mazarovićevog dela bila je tolika, a okolnost da je on 1716. godine služio tek kao brodski "škrivan", čime je po pravilu započinjala karijera pomoraca, u toj je meri iznenađujuća da je to sve navelo bokeljskog istoričara kulture Srećka Vulovića na pretpostavku da tu i nemamo posla s jednom, već s dvema ličnostima^[437]; ta se pretpostavka ne može držati iz mnogih razloga, a osnovni je svakako što su jezik i stil italijanski pisanog Mazarovićevog dela tako barokno razigrani i visokorečivi, i toliko doterani, da je očigledno da su im podloga bile duge godine vežbanja i učenja. Prvo Mazarovićevo delo, ako se ono tako i može nazvati, s obzirom na to da uopšte nije originalno, štampano je u Mlecima 1712, kod poznatog štampara naših knjiga Bartola Okija, koji je svoju radnju držao "na rivi skjavunskoj". To je knjižica sasvim maloga formata, ilustrovana isto tako sitnim i naivnim sličicama, rađenim u tehnici ksilografije i bez sumnje preuzetim iz nekog italijanskog izdanja. Mazarović joj je stavio naslov Cvijet od kriposti prikoristan dječici i svakomu vjernomu krstjaninu koji ga uzbude štiti često, ali je u podužem podnaslovu dodao i još sve drugo što je, kao prethodno obaveštenje, čitalac valjalo da zna: da je to prevod sa italijanskog jezika "u slovinska slova i jezik" kako je nazvao ćirilicu i naš jezik - koji je već bio načinio fra Pavao Posilović, biskup skradinski, a da ga je on, "Kristo Mažarović, vlastelin {peraški", samo "opeta priponeo i pripisao kako se vidi" - to jest u latinici - "za pogoditi općenoj požudi, navlaštito onezijem koji ne umiju štiti slovinskijem slovim".^[438] Bosanski franjevac Pavao Posilović, čiji je prevod Mazarović transkribovao iz ćirilice u latinicu, ali i preneo iz ikavsko-ijekavskog dijalekta u svoj peraški govor, treći je naš prevodilac popularnog moralno-didaktičkog dela Fiore di virtù italijanskog srednjovekovnog pisca iz Bolonje fra Tomaza Gocadinija (Tommaso Gozzadini). Stariji su od njegovog anonimni glagoljski Cvet vsake mudrosti, iz XV veka, i takođe anonimni ćirilski Cvijet od kriposti, koji se nalazi u poznatom dubrovačkom Libru od mnozijeh razloga. Delo je i u srednjem veku, a i kasnije, bilo izvanredno popularno i služilo je kao knjiga najšire lektire, čak i kao školski udžbenik; razloga toj popularnosti doista ima: u njemu se na prijatan i lak način, i stilom nežnim i punim ljupkosti, raspravlja o ljudskim vrlinama i manama, ali tako što se za svaku od njih, pored definicije, daju još i svakovrsni primeri i citiraju odgovarajuće misli ne samo crkvenih otaca već i najvećih pisaca antike. I Posilovićev prevod pratila je ta popularnost: pored dva ćirilska izdanja, iz 1647. i 1701, i pored Mazarovićevog prenosa u latinicu, ono je imalo još jedno latiničko izdanje, iz 1756. godine.^[439]

Krsto Mazarović je naročitim tekstom stavljenim na uvodno mesto knjige i datovanim "iz Perasta na 15 marča 1712" posvetio (on to kaže lepom starom reči: poklonio) ovo izdanje Marinu Drago, doskora kotorskom, a tada korčulanskom biskupu. Ta posveta je jedini originalan Mazarovićev sastav u knjizi, ali je ona i po sebi višestruko zanimljiva.^[440] Pisana je u autentičnom baroknom stilu, zasnovanom na dosetkama, na traženim obrtima, na hiperbolama. One se sreću od samog početka: "pravo i istinito jest da krepost (tj. ova knjiga koja govori o vrlini) ide kriposti" (tj. ličnosti koja je ova od vrline); njih ima i dalje, sve do kraja, a naročito kada se pominju "svjetlosti kreposne i izgledna djela" biskupa Marina i slava kuće Drago: biskup je "svijetlo zrcalo od apostolskoga života, glasovit na djelu, hvaljen po dobroti, slavljen po kreposti", a njegova kuća nema potrebe "od tkanja duga i slaba" Mazarovićeva jezika "za nje neizmerne dike, bivši poznana kako i sunce po svijem stranam svijeta". U posveti, zatim, Mazarović još jednom, i jasnije, objašnjava razlog sa koga je Posilovićev prevod preneo iz ćirilice: iako je ovaj Cvijet od kriposti odranije presađen "iz latinskoga u slovinski perivoj", malo je bio poznat "cjeća neznanja od štenja onijeh slova slovinskijeh od Primoraca našega jezika". Taj "naš jezik", međutim, u Mazarovićevoj svesti, kao i u svesti ondašnjih dubrovačkih pisaca, "slovinski" je jezik, i on je zajednički za "svu slovinsku državu". Na jednoga ne potpuno hvaljenoga spjevaoca našega slavnoga jezika" i na njegove stihove "bolje je mučat nego rit malo, to nadhodi svačiju miso" Mazarović se i poziva u ovoj svojoj posveti, kad uviđa da mu je nemoguće da dostojno iskaže slavu kuće Drago. i da mu je stoga bolje "umuknuti časno". On, samo, ne kaže da je taj pesnik Dubrovčanin Dživo Gundulić: to su valjda njegovi čitaoci znali: i ne navodi da su stihovi iz Osmana (XI, 851-852): to su valjda njegovi čitaoci imali da nađu sami.

Druga Mazarovićeva knjiga, na italijanskom jeziku pisana i nevelika po obimu, štampana je u Veneciji 1718. godine, jamačno u malom tiražu, pa je sada postala izuzetno retka. Naslov joj je barokno bombast: Pobednička vrlina ili cena slave u preziru smrti nepobedive peraške nacije (Valor trionfante overo preggio di gloria nel dispregio della morte dell' intrepida nazione perastina), a delom i neprevodiv, bar u svojoj osnovnoj odlici, igri rečima: preggio di gloria nel dispreggio della morte. U drugom podnaslovu Mazarović je objasnio da je to "istorijski izveštaj o žestokom napadu i krvavom sudaru između peraškog vašela i barbareske tartane, koji se odigrao u zalivu Drača i završio se zauzimanjem tartane 1716. godine". Na naslovnoj strani kaže se još da je taj izveštaj "na molbu prijatelja" pisao "škrivan" pomenutog broda Krsto Mazarović (Cristofaro Mazarovich). a da ga posvećuje knezu Savi Vladislaviću, dvorskom savetniku ruskog cara i kavaljeru.^[441]

Posveta Vladislaviću mogla je biti u neku ruku izliv naglašenog poštovanja prema izvanrednom gospodinu i moćniku u koga pisac upire oči nade, očekujući i za sebe podršku kakvu je ovaj već pružio nekim njegovim sugrađanima, a najviše Matiji Zmajeviću; isto je tako moguće da je ona i izraz zahvalnosti meceni koji je podneo troškove štampanja knjige. Ali se ta posveta ipak odvaja od konvencionalnih tekstova, ispunjenih opštim mestima, kakvi se onda često sreću po knjigama. Ispod barokne zadihanosti njenih perioda i kićene retorike njenih svečanih fraza, probijaju se i do čitaoca ipak stižu i neka najintimnija Mazarovićeva shvatanja. U njoj peraški pisac govori o sebi koliko i o Vladislaviću, i određuje vlastiti položaj prema istoriji, narodu, prošlosti i sadašnjosti, koliko u taj kontekst postavlja i uglednog kneza. Delo koje daje u svet on naziva skromno "malenim porodom svojih muka", ali ne propušta da istakne, s očiglednim ponosom baroknog ratnika, da ga je pisao "najpre najfinijom krvlju koja je tekla iz žila njegove levice", a da ga potom ispisuje desnicom, koja ne bi htela da stoji dokona perom, kao što nije bila dokona ni sabljom u prilici kada se poletelo "na krilima glasa i slave". "Ako je ona (tj. levica) obilno prolivala krv - nastavlja on da razvija svoju i inače složenu metaforu - ova (tj. desnica) najpre je sablju obojila krvlju (neprijatelja), a sada pero boji mastilom, obe u časnoj želji da se žrtvuju za veru, za vladara i za domovinu". Po rečima njegove posvete, Vladislavić je zaštitnik nacije iz koje je potekao, ali koju je i proslavio, "kako svojom osobitom dobrotom, tako i herojskim vrlinama, stečenim dugim bavljenjem svetskim stvarima, zasluživši tako časti koje ga krase i dostojanstvo koje zauzima". Bez truni rezerve Mazarović prihvata - ne vidi se da li samo prividno, ili pak doista iskreno - Vladislavićeve genealoške ambicije, koje su rasle u srazmeri s njegovim uspesima. Za njega je Vladislavić "pravi izdanak naše Ilirije, proslavljene tokom mnogih vekova" i u obe linije potomak "prve gospode, despota i kneževa ove ratničke nacije". To proističe jasno još od vremena kada je "oholi Otoman preplavio mnoga kraljevstva i carstva i kada su u tom bednom brodolomu pali Ilirija i deo naše Dalmacije". Iako je Vladislavićevu domovinu "varvarin" podjarmio, njegovoj kući i knežini učinio je pravdu, ostavio ih u slobodi, odlikovao ih svojom carskom diplomom i potvrdio im stare povlastice i imunitete; te su istine zasvedočene i o njima se spomeni čuvaju u arhivama "slavnoga grada Dubrovnika". I Petar Veliki, koji je Vladislavića obasuo priznanjima, zvanjima i diplomama, i koji mu je darovao svoj vladarski portret, dobio je u Mazarovićevoj posveti odeljak istinske apoteoze; po peraškom piscu, carev "veliki glas, njegove vrline, uzvišenost, trijumfi i slava ispunili su vasceli svet". Revnom i iskrenom katoliku iz Perasta mnogo je značilo i to što papa nije propustio da uveća časti Save Vladislavića i istakao je posebno odluku Klementa XI da mu za zasluge koje je stekao štiteći katoličku veru i gradeći crkve dodeli visoko znamenje konstantinskog reda. Posvetu je Mazarović zaokružio novim vraćanjem na svoje delo i na njegov predmet: delo je malo, ali uključuje u sebi čudesni podvig, koji je njegov pisac umeo bolje da ispiše sabljom nego perom; ali, ako je pripovest kratka, podvig je krupan i zadivljujuć, jer je u njemu samih dvadeset pet Peraštana - Mazarović tu dodaje karakteristično određenje: "iz moje domovine i iz zajedničke Ilirije" - u krvavom sukobu "potuklo, svladalo i bacilo u lance sto i sedamdeset Turaka, što ne bi smelo da ostane sahranjeno u zaboravu". Neka obaveštenja koja dopunjuju ovu posvetu dao je Mazarović u kratkom narednom tekstu Autor onome koji čita. Neko će možda verovati da je sadržaj knjige izmišljena priča, ali kako je u njoj navedeno i uverenje mletačkog generalnog kapetana, mora se smatrati drskošću dostojnom i najstrože kazne pomisao da bi ovaj mogao lagati. I ovde, i uopšte, Mazarović naglašava svoje pretenzije da bude verodostojan istoričar, iako stalno ponavlja svoju nameru da potomstvu ostavi spomen na događaj koji čini čast naciji. Sam predmet ima u sebi i drugo svojstvo koje se onda zahtevalo u istorijskim delima: on je zabavan. Pisac, međutim, nema iluzije da će odgovarajućom kompozicijom umeti da ga učini takvim: "znam dobro da je osnova moga znanja slaba, i da zato nije kadra podići velike građevine".

Događaj koji je ispripovedao, kao njegov učesnik i očevidac, a onda i kao njegov povesničar, Mazarović je uokvirio visokoparnim i barokno iskićenim početkom i ne manje visokoparnim i iskićenim završetkom. Izvan njih, pripovedanje je dosta stvarno, konkretno, čak živo; iako se i u daljem njegovom toku ne odriče želje da bude rečit i da se poigrava obrtima, Mazarović je samim sledom događanja i mnoštvom činjenica koje mora da ispriča prinuđen da ostaje uvek na čvrstom tlu i da ne zalazi u magle retorike. Ono što se desilo on je izneo u svoj širini i sa minucioznim ulaženjem u pojedinosti; počeo je pripremama za putovanje i nabrajanjem razloga koji su govorili protiv njega i koji su mu bili u prilog, a okončao ga povratkom preživelih pobednika u svoj "toliko željeni Perast", posle dugih patnji i cele jedne male odiseje. Pripovedajući, slikao je pojave, okolnosti, ljude i njihove akcije: dolazak neprijateljskog broda; pripreme jednih za napad, a drugih za odbranu; činioce koji se u stvari pletu, bilo da Peraštanima pomognu, bilo da im načine pakosti; gusarske vođe i razgovore koje jedan od njih vodi s francuskim konzulom u Draču; samu bitku sa svim njenim užasima, pogibijama i surovim akcijama; junačku smrt peraškog kapetana Đura Bana; vlastito piščevo učešće i veliku ličnu ulogu koju je odigrao preuzevši komandu; pobedu i zarobljavanje gusara, s odlaskom iz dračke luke, zajedno sa zarobljenom tartanom; lutanje do luke predaha i spasa, koju su našli tek na Krfu; susrete s mletačkim brodovljem i njihovim zapovednicima, od kojih su mnogi Peraštani; različita iskustva u tim susretima i krupne i sitne nevolje koje su proređeni, borbama iznureni i ranama izmučeni Peraštani imali još da pretrpe. Mazarović je najveći deo svega toga doista video svojim očima, i mada stvari ponegde književno doteruje, mada im daje lični pečat ili ih čini većim, dramatičnijim i sjajnijim no što su bili, on se bitno ne ogrešuje o istinu, kao što je to pokazalo poređenje njegovog dela sa zapisima nepristrasnih svedoka i prozaičnim zvaničnim dokumentima. On je u oblasti čiste fantazije samo u retkim momentima kada navodi razgovore kojima nije mogao biti prisutan i čiji sadržaj nije bio u prilici da sazna. Takav je slučaj naročito u dramatskom prikazu susreta francuskog konzula u Draču, iskreno sklonog Peraštanima, i silovitog, okrutnog i nepomirljivog dračkog razbojnika Huseina Rotule, koga nijedan razlog nije u stanju da odvrati od naumljenog kobnog čina; ali taj je razgovor Mazarović izmislio samo iz svoje žarke želje da što snažnije istakne hrabrost, viteštvo i borbene vrline Peraštana, o kojima jedan stranac, jedan nezainteresovani Francuz, izgovara pohvale čiji samo manji; deo zvuči, na primer, ovako: "Peraštani su ratnički narod koji se ne da tako lako pobijediti kako se vi zavaravate. Premda je posada njihovog broda mnogo slabija od vaše, junaštvo Peraštana ipak nadoknađuje broj ljudi koji je sačinjavaju. Ako se vaša odvažnost zasniva na broju vaših ljudi i na vašoj snazi, oni takođe posmrti; njihovo naslijeđeno načelo je pobijediti ili lažu svoje nade u junaštvo, neustrašivost i svoju čvrstu odluku da izdrže do kraja ne plašeći se umrijeti, kojim su uvijek obuzdavali oholost neprijatelja i pobjeđivali"...^[442] Ovakvim mestima, a zatim i onim u kojima je, ponesen događajem koji ima pred očima, pretvarao svoju viziju u plastičan prikaz, Mazarović je, i kada je ostajao na području istorije, dolazio u blizinu literature. Može se reći, štaviše, da njegov prozni, i po prvobitnoj njegovoj zamisli istorijski prikaz deluje pre kao autentična književnost no brojni drugi tekstovi, koji bi to trebalo da budu po svojoj prirodi, i po namerama sa kojima su stvarani, kao što su narodske i narodne pesme, ili njihove imitacije, koje su radili učeni bokeljski pesnici, osmerački spev Korčulanina Avgustina Draganića Šaške Slava u smrti ili smrt u slavi hrabrenoga viteza Đura Bana Perastjanina ili Pisma od vitezova Kotorski od Andrije Kačića, u njegovom Razgovoru ugodnom naroda slovinskog, koja sadrži odeljak o podvigu Đura Bana i njegovih Peraštana.^[443] Ti drugi u većini su, ako ne i svi, pozniji od Mazarovićeve knjige, a poneki su i nastajali na osnovu nje, što se vidi očito ili što čak njihovi pisci i kažu, pominjući i Mazarovića među junacima bitke, kako je to, uostalom, bez suviše skromnosti, učinio i on sam. Tako u dugoj pesmi pod naslovom Povjedanje od boja drijevskoga dogođena na kraje od Drača grada na dan 25 prosinca godišta 1716 među jednom velikom tartanom barabeškom i petaćom kapetana Đura Bana iz Perasta kako je istinito istumačeno u ovu pjesnu, čiji je autor ostao nepoznat, opeva se, sve na osnovu Mazarovićeve knjige, i čitav događaj i Mazarovićevo junaštvo u njemu, pa se pesnik Mazaroviću čak i neposredno obraća stihovima:

ti iz boja svjedok očigledni,
ti raspisa boja povjedanje.^[444]

Književne vrednosti knjižice Krsta Mazarovića, svakako skromne, jedno su od svojstava tog njegovog sastava, pored onoga koje se u dosadašnjim ocenama tog dela najviše naglašavalo, a to je: da ono pokazuje do kog su stepena obrazovanja i kultivisanosti duha gdekad u ona vremena uspevali da se izdignu bokeljski pomorci, koji su u isto vreme kad i pisci i pomorci silom pridika morali da budu i ratnici.

Krsto Mazarović dobro je poznavao, i bio je tesno vezan za prošlost i tradicije svoje porodice; odnedavno je utvrđeno da je ostavio u rukopisu delo u kome su na italijanskom jeziku ispisane biografije pojedinih članova te kuće (Biografie della Famiglia Mazarovich). To delo je već korišćeno u kulturnoj istoriografiji, kada je bila reč o slikaru XVII veka Antunu Mazaroviću, koji je bio jedan od piščevih predaka.^[445] Sada, kada je tom biografskom delu autor identifikovan,^[446] ono postaje još zanimljivije: u potpunosti se uklapa u tokove svoga stoleća, u kome je biografika jedna od karakterističnih pojava i predstavlja lepo upotpunjenje opšte slike o kulturi Perasta u XVIII veku. Mazarović je to delo morao raditi na osnovu živih porodičnih uspomena i, svakako, pregledajući neke "stare karte" koje su se čuvale ljubomorno po kućama Mazarovića. Nema sumnje da je na taj način našem poznavanju ljudi i prilika prošlih vremena dodao mnoge pojedinosti koje se bez njega nigde ne bi mogle naći.^[447]

Pri kraju XVII i u prvim decenijama XVIII veka i Prčanj izlazi iz kulturne anonimnosti i u domaćem svešteniku Nikoli Lukoviću dobija svog prvog pisca. Njegova pojava nije slučajna i ne predstavlja neki iznenadni obrt u istoriji malog bokeljskog mesta. Kao i Perast, mada nešto kasnije i ne u tolikoj meri, Prčanj postaje polazište smelih moreplovaca i trgovaca, koji su znali da iskoriste povoljno vreme i kojima je more obilno i višestruko uzvratilo za rizike i opasnosti u koje su se otisnuli. S blagostanjem i ekonomskim prosperitetom dolaze mogućnosti društvenog i kulturnog života. Od neuglednog sela, Prčanj postaje 1714. autonomna komuna, a 1739. ugovara s franjevcima da uz crkvu Sv. Nikole sagradi manastir i školsku zgradu, u kojoj će monasi prčanjskoj deci davati početno obrazovanje. Duž obale podiže se niz kapetanskih kuća, od kojih su neke i izgledom i veličinom prave palate u njih se iz Mletaka ili sa putovanja u daleke zemlje donose umetnički predmeti i fino pokućstvo, a sa njima i knjige i slike, i stvaraju se ugodni bogati i intimni enterijeri, koji postaju mesta okupljanja uglednijeg prčanjskog društva. "U 'karnevalu' su se u gospodskim domovima davali plesovi i svečane priredbe sa ozbiljnim i šaljivim pjesničkim recitacijama" - kaže o Prčanju tih decenija najbolji njegov poznavalac.^[448] Po tim salonima, ako im taj naziv pristoji, čitali su se italijanski i dubrovački pesnici, a svakako i sastavi bokeljskih pisaca.

Sve što se o Nikoli Lukoviću zna predstavlja šačicu najoskudnijih vesti, pa opet, gotovo bi se moglo reći da je to i dovoljno. On je rođen u Prčanju, 8. decembra 1650, u porodici koja sa obe strane nosi karakteristična obeležja: otac mu je bio admiral bokeljske mornarice, a majka "od stare i slavne peraške porodice Štukanovića".^[449] Obrazovanje je stekao u kolegijumu isusovaca na Rijeci, gde je završio gimnaziju i bogosloviju. Ceo život služio je kao sveštenik, u Risnu, Krtolima i Luštici najpre, potom u Stolivu, i konačno u svome Prčanju. Ni on, bar u početku svoje karijere, nije odoleo uticaju Vicka Zmajevića u duhu katoličke borbenosti i verske nesnošljivosti koje je ovaj širio. Uplašen pravom poplavom pravoslavnog sveta, koji je u Boku sve više pristizao posle oslobođenja Herceg-Novoga i Risna, ondašnji nadbiskup barski Zmajević upućivao je na sve tačke gde je po njegovom osećanju katoličanstvo bilo ugroženo mlade sveštenike da se tamo, obavljajući misije, bore za svaku katoličku dušu. U svom dopisu Propagandi, od 3. novembra 1701, Zmajević je iz Perasta ovako javljao o situaciji u Risnu, Luštici i Krtolima: "Posle učvršćenja granica s Turcima u ovom delu provincije, u ta sela je nadošlo toliko mnoštvo šizmatika da oni, opsluživani mnogim popovima i kaluđerima, sve više seju svoje zablude, i mada do sada nije bilo većega zla zahvaljujući neumornoj potpori sveštenika don Nikole Lukovića iz Prčanja, koji je bio misionar u tim selima i zemljama, ipak postoji sumnja da bi štete mogle nastati ubuduće, jer rečeni sveštenik nema više načina da nastavi u svojoj uobičajenoj revnosti".^[450] I književna interesovanja Nikole Lukovića zadugo su tekla u tom; znaku. Na njegovu molbu Sveta stolica dozvolila mu je da "prevede i ispiše italijanskim slovima (tj. latinicom) u ilirski govor čitav misal", i on je to, prema jednoj vesti, i učinio; kako se potom taj njegov rad izgubio, ne može se razabrati pouzdano u čemu se on sastojao: da li je Luković doista samo preneo u latinicu staroslovenski misal? da li je to doista bila, kao što je pretpostavljeno^[451], i što izgleda malo verovatno, transkripcija glagoljskog misala, "da se omogući čitanje svećenicima kotorske biskupije, koji su učili u Italiji, a nijesu poznavali glagoljice"? ili je pak Luković doista dao prevod ispisan latinicom, kako vest u stvari i kaže? Osim toga, lokalna tradicija svedoči da je prčanjski župnik prepevao na naš jezik više liturgijskih pesama, "a spjevao i nekoliko originalnih", koje su se, isto tako sve pogubile, osim jedne pesme za Božić, kratke (ima svega deset strofa, svaka od po četiri osmerca) i konvencionalne, kao što se da videti već i po njenom početku:

Spomeni se od spasenja,
svemogući Spasitelju,
da rad našeg odkupljenja
sljeze s neba dol na zemlju.

U istoriju lepe književnosti Nikola Luković ušao je više omaškom revnosnih potomaka no zahvaljujući svom originalnom pesničkom delu: čitajući, u dokolici, dubrovačke pesnike, on je za sebe, i ličnog zadovoljstva radi, ponešto iz njih i prepisivao. Naročito mu se iz jednog dubrovačkog prepeva Ariostovog Besnog Rolanda, za koji je utvrđeno da je njegov prevodilac bio "apsolutno Dubrovčanin, i to najdalje iz sredine sedamnaestog veka"^[452], dopala epizoda o Lidiji, kćeri kralja nekakve zemlje Lidije, koja u dimu i ognju pakla ispašta svoju bezdušnu neosetljivost i "neharnost" prema nesrećnom tračkom vitezu Alčestu; ovaj je u svojoj neizmernoj ljubavi prema njoj bio spreman na svaki podvig i svaku žrtvu, pa mu ipak ,na to nije ni najmanje uzvraćeno. Ta Lidijina pripovest, u kojoj ona kazuje kako je Alčesta njen otac najpre odbio kada je zatražio njenu ruku, kako se neustrašivi i neizlečivo zaljubljeni vitez zatim svetio, stupivši u službu neprijateljskog kralja, kako je ona, u času beznađa, pošla njemu, da ličnom žrtvom iskupi spas za oca, kako se Alčeste smesta izmenio i velikodušno joj oprostio i kako je najzad najtežom nezahvalnošću i mržnjom, koja ga je oterala u smrt, plaćen za sva svoja stradanja, mogla se Lukoviću svideti i zbog svoje jake ženomrzilačke note, i zbog stihova o ljudima kao što su:

Jer se žena na sve stavi,
ter ne gleda već ni srama
kada vidi mač na glavi ...
... Ovi nauk svakim budi
u ljubavi koji živi:
ne virovat već u ljudi,
jer su ljudi svi laživi ...
... Jere lasno laže žena...
... Neharna je narav naša,
gorega se vazda hita ...
... Ja neharno stekoh ime
i taku me svak govori,
i u dimu zato stojim
i stati ću u vik vika,
i u plamu vazda gorim
strašnu ognju, a brez lika.

Kako je u Lukovićevim hartijama prepis Lidije iz pakla nađen bez ikakve bliže oznake o njegovome autoru, a kako je on, s druge strane, prilikom prepisivanja u tekst unosio obeležja svoga jezika, pa i stila, i ponešto prekrajao, ispuštao i menjao, shvatilo se da je to njegovo delo i pod njegovim je imenom ono i štampano, 1775. godine u Veneciji, u jednoj tankoj i maloj knjižici od samih šesnaest strana i pod naslovom Razgovor kraljice Lidije iz pakla, istomačen u slovinskomu jeziku i složen u pjesancu od gospodina dun Nikola Lukovića.^[453] Kada je cela ta zabuna načinjena, prčanjski župnik i skromni književnik Nikola Luković bio je već pola veka mrtav: umro je bio još 4. jula 1728. godine.

I Dobrota, koja je prešla sličan put uspona i napretka u XVII i naročito u XVIII veku, zahvaljujući svojim pomorcima i trgovcima, obeležila se u književnosti ovoga vremena na svoj način i nekolicinom svojih pisaca. Jedna naročita vrsta lirike negovana je u njoj i postala je specifičnost njene književnosti. Dobrotski pomorski kapetani i "škrivani", kormilari, pa izgleda i obični mornari, dok su na svojim brodovima najrazličitijih veličina, vrsta i imena, plovili po morima, ili iščekivali povoljne vetrove u lukama, ili brojili duge dane čekanja u kontumacima, prekraćivali su dosadu, ublažavali su tegobe, tolili su čežnju ili olakšavali tugu pišući stihove. Činili su to kako su umeli i znali, ali obično neuko i naivno, oslanjajući se na modele koje su pamtili i podešavajući razmere svojih stihova melodijama na koje su želeli da se oni pevaju ili na koje su ih čak i sami pevali. Ti njihovi modeli nisu bili osobita poezija: bile su to ondašnje gradske pesme, kakve su nastajale po našim primorskim mestima, napola po italijanskim uzorima, napola u tonu narodnih pesama. Mahom su to ljubavne pesme, a govorile su o tuzi rastanaka, o čežnji i ljubavi rastavljenih, o željama koje ih more, o sumnjama koje ih rastržu, o strahovima koji ih spopadaju: često su se u njima obnavljala sećanja na susrete, na obećanja, na "celove", na sitne scene iz pojedinačnih ljubavnih istorija, koje samo za zaljubljene imaju nekakvog značenja; rastanci su gdekad pojačavali želje i učvršćivali ljubav, a gdekad su ih dovodili u opasnu blizinu neverstva ili odvodili u konačna razdvajanja. O svemu tome dobrotske pesme, kao i sve ljubavne pesme svuda drugde u svetu, govorile su na razne načine u zavisnosti od tema i trenutnih raspoloženja njihovih tvoraca, s tugom ili u veselju, s humorom ili sa žaokama ironije. Razume se da se u njima ponavljalo ono što su ljubavnici i pre toga govorili u stihovima nebrojeno puta, i govorili na način često i bolji, i dublji, i neuporedivo više pesnički. Osobitost dobrotske lirike u tome je što su je stvarali ljudi vezani za more i koji su od mora živeli, pa je onda ono, kao prva i najsuštinskija stvarnost njihovog života, prisutno u većini tih pesama, kao što je bilo prisutno i u većini njihovih misli, osećanja, raspoloženja. Sva ta poezija živela je u dobrotskom društvu kao anonimna, čak i onda kada su se za pojedine pesme tačno znali njihovi tvorci. Njihova ,imena nisu tu značila mnogo - danas ona znače još neuporedivo manje! - jer je to poezija predodređena da bude zajednička i opšta. Ona se održavala izvan pisanih tekstova, kao pevana i melička lirika, a tada doista nije bilo značajno od koga je poticala. Da bi mogla služiti u raznim prilikama i širem krugu ljubitelja koji će je u njima pevati, ona je prikupljana i zapisivana u pesmarice, koje su je održavale u životu, u sećanju i u upotrebi, i dugo vremena posle njihovog nastanka, kada su njihovi protagonisti i njihovi pisci odavno već bili u godinama kada se na ljubav i ne pomišlja ili ih čak nikako više nije ni bilo, jer su se po neumitnim zakonima ljudske sudbine rastočili "u malo praha na dno groba". U petnaestak pesmarica koje su sačuvale ovu liriku i koje su rađene u XVIII i XIX veku, neke prema ranijim izvorima, a neke i sa tekstovima ispevanim u međuvremenu i posle, retko su kada beleženi njihovi mnogobrojni autori, koji sebe nisu ni smatrali pesnicima, a najčešće nisu to ni bili. Njihove pesme zanimljivije su samom svojom pojavom, no ostvarenjima od umetničke vrednosti, i dragocene su još svojim dugim i žilavim trajanjem, što bez sumnje pokazuje i da su u društvenom životu Dobrote imale neku svoju funkciju i da su bile potrebne.^[454]

Književnost Dobrote XVIII veka, skromna po piscima i ne mnogo bogatija u pesničkim delima, imala je svog najizrazitijeg predstavnika u Ivanu Antonu Nenadiću, koji poreklom i nije bio Dobroćanin. Ali je Dobroćanin on bio stvarno, i postao je to po osećanju, a sigurno i stoga što je bolji, a izgleda čak i duži, deo života i rada proveo u tom malom bokeljskom mestu, u kome je i okončao svoje dane i u kome je, po vlastitoj želji, i sahranjen. Iz Perasta, u kome se rodio 22. juna 1723. u pomorskoj kući Nenadića (Nenada),^[455] otišao je rano, a posle se u njega vraćao retko, uza svu njegovu blizinu. Studirao je u Padovi teologiju i crkveno pravo, spremajući se za poziv sveštenika; tamo je stekao zvanje doktora oba prava ("naučitelja u obadva zakona"). Lako je mogućno da je u Dobrotu došao neposredno potom; u svakom slučaju, on je tu od 1752. godine, kao župnik u novoosnovanoj parohiji Svetoga Eustahija, koga meštani zovu na svoj način Svetim Stasijem.^[456] Oko zasnivanja te parohije, pored one Svetoga Marka, koja je dotle bila jedinstvena za sve Dobroćane, poveo se među vernicima pravi mali rat, s mnogo uzajamno prosute gorčine, tako da su pojedini učesnici u polemici, u anonimno rađenim spisima na narodnom jeziku, poredili to odvajanje ništa manje nego s raskolom grčke i rimske crkve. Tako je "na 20. mjeseca madža 1771" neki neimenovani a svakako i namerno u senku anonimnosti povučeni "brat Dobroćanin" upravio poslanicu "kapetanu i svim glavarima od pridostijne i poštene komunitadi dabrojske", u kojoj, između ostaloga, piše i ovo: "Dokle Grci bijahu pod vladanje Svete matere Crkve rimske i katoličanske, i dokle bijahu vladani s nama zajedno od jednoga glavara duhovnoga, među nama i njima ne bješe nikakve protivnosti ni nenavidosti, zašto i oni bijahu dionici iste crkve kako i mi, a kako oni otpadoše od rečene Crkve rimske, od onoga bremena nanose veliku nenavidost protiva istoj crkvi i protiva nami, koji smo dionici nje. Po isti način i mi Dobroćani, dokle bijasmo pod parokijom crkve Svetoga Matije i dokle bijasmo vladani od jednoga paroka u duhovnome načinu, među nama bijaše prava ljubav bratinska, mir, (s)klad, posluh, jedinstvo i svako drugo dobro. Zaisto, i mi često sastajući se zajedno, bijaše među nama ljubav uzmnožita kako među pravom braćom, a uzroka od nenavidosti ne imasmo. A pokle učinismo drugu parokiju, tadira razdijelismo i našu braću i ljubav od njih digosmo, i tako ne sastajući se kako i prije, učinismo se kako tuđini, ili kako dva zakona, koji se među sobom protive, braneći svaki svoj zakon. Tako i mi, braneći svaki svoju parokiju, upadosmo u veliku mrzost i nenavidost" .. ;^[157] Kao sveštenik velike učenosti i izuzetne revnosti, Nenadić se lako peo lestvicama crkvene hijerarhije: postao je kanonik katedrale Sv. Tripuna u Kotoru, pa njen natpop i konačno generalni vikar kotorskog biskupa Stjepana del Oljo (dell' Oglio). Ali ipak nije zato napuštao svoju Dobrotu, u kojoj se naročito angažovao oko izgradnje i raskošnog opremanja poznobarokne crkve Svetoga Stasija, čije je nastajanje pomno pratio, od polaganja kamena temeljca 1762, do svečanog osvećenja, 20. jula 1773. Za nju je on potom od mletačkog slikara Đovanija Solimana, i idući zbog toga naročito u Mletke, naručio dve velike uljane slike, "od kojih jedna predstavlja češkog sveca Ivana Nepomuka, sa gradom Pragom i mostom na Vltavi u pozadini, a druga Sv. Alojzija Goncagu i četrnaest slika križnog puta". Na poslednjoj postaji tog "križnog puta" umetnut je i portret samog Nenadića, na kome se on vidi kako u stilu starih donatora ponizno kleči i skrušeno se moli Bogu.^[458] Vršeći neumorno pastirske dužnosti, Nenadić je bio i smrtno pogođen: dok je prilikom jedne vizitacije okupljenom narodu u crkvi Gornje Lastve propovedao protiv veštica, nastojeći da iskoreni sujeverje, dobio je srčani udar, od koga je ostao u životu tek koliko je trebalo da ga prenesu u Dobrotu. Već sledeće noći, 13. jula 1784, umro je u sedamdeset petoj godini, a sahranjen je ispred glavnog oltara svoje parohijalne crkve. Zaista nesvakidašnje okolnosti Nenadićeve smrti dale su motiva biografima za humorna nagađanja o mogućnom reagovanju slušalaca njegove poslednje pridike na ono što se s njim tada zbilo: "Lasno da će bit tad rekli: vikaru, dakako, vještice srce izjedoše što se pošao boriti s njima".^[459]

I pretežni deo književnog rada Ivana Antuna Nenadića u bliskoj je vezi s njegovom pastoralnom delatnošću, ili je iz nje najneposrednije proistekao. Sva njegova proizvodnja te vrste nije do nas ni došla, a i ono što se sačuvalo leži u retkim i obično nepristupačnim rukopisima. Poznato je tako da je sa latinskog prevodio crkvene pesme, i pobožne trodnevnice i devetnice (novene), od kojih su neke sve do pred kraj prošloga stoleća još živele u crkvenoj upotrebi.^[460] Zabeleženo je isto tako, doduše bez ikakvih daljih razjašnjenja, da u crkvi Sv. Stasije ima "nekoliko njegovih radova crkvenog sadržaja koji su većinom rađeni po stranim originalima"^[461] Toga je roda i njegov Put križa, štampan u Mlecima kod Domenika Loviza 1768. godine. taj je njegov rad u stihovima, ali je on sam za njega rekao da predstavlja prepev ("prinesen iz italijanskoga u slovinski jezik"), a odnedavno se zna da se pri tom kao izvornikom služio istoimenim delom poznatog crkvenog pisca Sv. Leonarda a Portu Maurizio (1676-175l)".^[463]

I njegovo najbolje delo te vrste Nauk krstjanski, kome je u produžetku dodat Nauk za dobro i korisno ispovijediti se i pričestiti se, s drugijem krstjanskijem bogoljubnijem molitvami^[464], takođe je samo kompilacija raznih sličnih spisa iz preobilne katoličke literature, koja je cvetala naročito u postridentskim decenijama. To potiče iz Pridgovora pravovjvrnomu i bogoljubnomu štiocu, u kome je Nenadić pošteno priznao da se služio "od nauka i reda u drugijem knjigami upisana" - od svih izričito je opomenuo samo onaj koji su "dali na svjetlo" Lorenco Priuli i Marko Gradenigo, patrijarsi mletački - ali je istakao i to da njegov kompilatorski rad nije nikako bio mehanički i jednostran, već da predstavlja izbor usaglašen s potrebama i običajima sredine za koju je knjiga priređena, s ličnim dodacima onoga što je za nju bilo potrebno i ispuštanjima svega što bi joj bilo suvišno ili bi je uznemiravalo ("nješto ostavih što je tanje u bogoslovju, a i ne toliko sasvijem potrebno, a nješto nadostavih što cijenim da je potrebno i ovdi u običaju"). U ovom Pridgovoru, koji je i najzanimljiviji deo Nenadićevog Nauka, kao što je to slučaj i s mnogim drugim našim starim knjigama, pisac je pekao i puno drugih značajnijih stvari. O množini dotad nastalih Nauka krstjanskih "složenih ili prinesenih u našemu slavinskomu jeziku", naročito onih "iz naše Dalmacije, a navlaštito iz Dubrovnika", on se izražavao s visokim priznanjem, pa opet, uza sve njihove odlike, oni nisu mogli odgovoriti svrsi i čitaocima koji su njemu bili pred očima. Svoje delo on je spremio za ne suviše učen svet ("neumjetne"), koji bi se lakim načinom uvežbao u osnovnim stvarima vere, "potrebnijem za spasiti se", a naročito za decu, koja tek imaju ući u hrišćansku doktrinu. Neke od postojećih ovakvih knjiga, međutim "zasve da su složene urednopisanjem i izvrsnijem govorom, i punijem riječima da se malomanj pogađaju našijem običajnijem govorom, ništa ne manje jesu s načinom i redom odveć dugijem u upitovanju, a što je teže, duge u odgovoranju, po ta' način da je mučno i starijem moć lasno sve upametiti, a nekmoli djeci". Druge su, opet, sobom nosile drukčije nezgode: bile su pisane rečima "sasma razlicijem od našega običajnoga govorenja u ovijem stranami da osvem književnijeh i razumnijeh ne bi ostali a djeca navlaštito, ni umjeli štjeti, ni korisno razumjeti". Nenadić je imao lična gledanja i na pravopis naših dotadanjih knjiga, pri čemu je osuđivao šarenilo na koje se u njima nailazi ("zašto se jošt ne zna dje kućom stoji prava krepost od pisanja u našemu jeziku slavinskomu, služeći se mi tuđijem slovima za izgovarati riječi naše, vidim da svak piše kako mu je milo, kako mu je drago, ili kako se veće pogađa svojijem običajnijem govorom"), i deklarisao neka svoja načela i ciljeve u tom pogledu ("kako bolje mogu biti razumjen od naše čeljadi, i da se lašnje može štjeti kako se govori, i da se izgovara onako kako se i štije"), što sve po mnogo čemu podseća na kritike i načela koja je izrekao i kojih se držao kasnije Vuk Karadžić. Od svih pisaca Primorja Nenadiću su jezikom i pravopisom najbliži bili, i najsavršenijima su se činili, Dubrovčani ("držim da je danas urednopisanje dubrovačko najizvrsnije"), iako je bio svestan da i oni ne odgovaraju svim sredinama ("ali i to nije svud i svakomu lasno za proštjeti, razlikost budući od jednoga puka do drugoga u izgovaranju od riječih"), pa je on stoga u ponečemu sledio dubrovačku praksu, a u ponečemu je od nje i svesno odstupao, sledeći govor svoga kraja ("zato naćeš ovdi njeke riječi upisane na dubrovačku, a njeke ne").^[465] Svoj Nauk krstjanski Nenadić je naročitim uvodnim tekstom, pisanim "u Dobroti na 5. aprila god. 1768", posvetio Kotorskom biskupu Stjepanu del Oljo, čiji je "namjestnik ili vikarijo općeni" bio i po čijoj je "zapovijedi" i pristupio radu na Nauku, za koji je još rekao da je "od davnijeh godištah složen i sastavljen".^[466] Danas ova njegova knjiga raznorodnog sadržaja, pisana većim delom u obliku pitanja i uvek sažetih odgovora, prošarana mestimice stihovima i ispunjena molitvama i drugim religioznim tekstovima, može privući pažnju najpre svojim jezikom, a onda i izvesnim stranicama na kojima Nenadić, osuđujući neke pojave u savremenom životu (narodne praznoverice, igre, "popijevke", izazivanja na megdan, psovke i kletve, ljubavna udvaranja, čitanje "nepoštenih" knjiga i gledanje "nesramnih" slika, gozbe i veselja na "piru, na babinam", i puno čega drugog), daje interesantne podatke za kulturnu istoriju Boke u XVIII veku.^[467] Ali kod starijih čitalac? ta je knjiga imala više uspeha, o čemu svedoče i dva njena kasnija izdanja, jedno iz 1802, kod kotorskog štampara Frančeska Andreole^[468], i drugo čak iz 1841, u Veneciji, tada doduše bez Nenadićevog imena.

Burna zbivanja iz onih vremena, od kojih su neka bila obeležena istinskom heroikom i zbog toga se dugo zadržala u sećanju savremenika, Nenadića su u dva maha nagnala da im se odazove kao epski pesnik. Zanimljivo je i značajno da je to učinio jednom po ugledu na umetničku poeziju Dubrovnika i nastojeći da oponaša njen način i njene postupke, a da je drugi put izabrao način i postupak epskog pevača iz naroda i da je pokušao da pođe njegovim tragom. To dvojstvo epske inspiracije Ivana Antuna Nenadića nipošto nije slučajno; ono je zajednička karakteristika većine bokeljskih pesnika i ima svojih dubokih razloga, kulturnih, društvenih i istorijskih.

Jedan od tih događaja koji je podstakao Nenadićevu epsku Muzu doista je izuzetan pomorski i ratnički podvig. Dobroćani Marko i Jozo Ivanovići, sinovi kneza Luke Ivanovića, na drugi dan Uskrsa, 19. aprila 1756, u atinskoj luci Zmaj (italijanski Porto Draco) sa svojim nevelikim i oskudno naoružanim trgovačkim jedrenjakom (tartana) i malobrojnom posadom (od trideset pet Dobroćana, po dva Peraštana i Prčanjana i jednim Kotoraninom) svladali su, zaplenili i zatim uništili veliki i strašnim naoružanjem opremljeni teretni brod (šambek) tripolitanskih gusara pod zapovedništvom reisa Hadži-Ibrahima, uz koga je bilo još tri stotine šezdeset ljutih boraca. U tom sudaru poginuo je Marko Ivanović, a zajedno sa njim smrt je stigla i osmoricu drugih Bokelja, ali to nije omelo njegovoga brata da borbu dovede do pobede i da se srećno vrati kući. Mletački senat obasuo je bokeljske junake i njihovu rodbinu častima, priznanjima i nagradama: Jozu Ivanoviću i njegovom poginulom bratu Marku dodeljena je laskava titula kavaljera Svetoga Marka, njihov otac i stričevi dobili su skupocene medalje i razne privilegije, preživelim članovima posade date su takođe medalje, samo znatno skromnije vrednosti, a porodice poginulih obezbeđene su doživotnim izdržavanjem.^[469]

Pod najneposrednijim utiskom koji su ta pobeda i sve slavlje što ju je pratilo proizveli ne samo u Boki već i mnogo šire izvan nje, dobrotski pesnik Nenadić pohitao je da podvig braće Ivanovića ovekoveči odužim spevom ("spjevanjem")^[470], koji se još 1757. godine pojavio u Mlecima u tankoj knjižici pod naslovom Šambek satarisan božjom desnicom. Delo je bilo pisano u strofama od po šest osmeraca, takozvanim sestinama, koje je Nenadić naučio da pravi od dubrovačkih pesnika, u prvom redu od Dživa Gundulića, čiji je religiozno-refleksivni spev Suze sina razmetnoga ispevan tim stihom i u takvoj strofi. Ali, kako su tu knjigu štampali mletački štampari bez poznavanja "slovinskoga" jezika, a sam pisac nije mogao nadgledati njihov posao, našlo se u njemu nedopustivo mnogo tipografskih pogrešaka Nenadić se stoga, obezbedivši početkom juna 1757. dozvolu da može poći u Mletke^[471], pobrinuo da odmah priredi drugo izdanje, koje je ugledalo sveta u toku iste godine, ali očišćeno od "većijeh pomanjkanja", prerađeno i uvećano za čitave četrdeset i tri strofe, i još opremljeno naročitim prilogom s crtežom luke i brodova u času bitke, koji "zabilježi, upisa i jednomu veliku svomu gospodaru u Mlecima posla oni isti trgovac Francez koji se je namjerio u tu luku s svojijem brodom kada se je boj učinio".^[472]

Sve je te okolnosti izneo Nenadić u kraćem proznom tekstu (Složitelj krepostnomu štiocu), koji kao predgovor dolazi ispred samoga speva i ispred jedne nadgrobnice Marku Ivanoviću, u dvostruko rimovanim dvanaestercima, koja je postavljena između njih a ne odlikuje se nekom posebnom pesničkom vrednošću. U predgovoru je Nenadić o svom radu na spevu dao veoma važnu izjavu, po kojoj je podatke o bici prikupljao ne samo pažljivim propitivanjem kod mornara koji su u njoj bili učesnici, kod svoga bratučeda i kod "gospodina kneza, vojvode i viteza", već i da ih je još izvadio iz arhivskih spisa i zvaničnih diploma. Ta Nenadićeva težnja ka dokumentarnoj tačnosti i autentičnosti kazivanja dala je njegovom delu suvi hroničarski karakter, u kome se činjenice nižu sa zamornom iscrpnošću, i čiji prozni, nepoetski karakter još uvećavaju marginalna objašnjenja na narodnom i italijanskom jeziku s dopunskim faktima, datumima, imenima, tehničkim i drugim terminima i leksičkim pojedinostima.

Nenadić ipak nije želeo da ostane samo hroničar i njegove ambicije išle su i dalje od težnje da čitaocu pruži podrobni izveštaj o znamenitoj bici. On je hteo da njegovo delo ima i pesničkih svojstava. Zato je u njega umetao i delove za koje je mislio da će doprineti njegovoj čisto umetničkoj vrednosti. Otuda apostrofa Grčkoj i njenim proslavljenim državama i gradovima da okupe svoje "razglašene" junake koji bi trebalo da vide i čuju junaštvo "slavne braće Ivanovića", ne manje od njihovog; otuda i velika epizoda sa snom Marka Ivanovića, punim zloslutnih nagoveštaja i sa pojedinostima simboličkog značenja; otuda umetnuti govori učesnika bitke koje oni tobože izriču u njenim raznim momentima; otuda istorijske reminiscencije i mitološki ukrasi; i otuda, takođe, i onaj skup "mudrih vila od prostrane sve Grečije", koje u pesmi i plešući "pripijevaju" dobrotske pobednike i pozivaju "slavinske vile" da im se u tome pridruže.

Šambek satarisan Nenadić je pisao pod snažnim uticajem Dživa Gundulića i to se na mnogo mesta u spevu upadljivo pokazuje. Kod dubrovačkog pesnika je video kako može da se služi istorijskim uspomenama i da se direktno obraća negdašnjim ličnostima, gradovima, narodima, tonom nostalgičnim i melanholičnim; kao Gundulić je pokušavao da gradi antiteze (mladijeh su jošt g o d i š t a / ali zdrele prem p a m e t i; kolik priđe vas p u n s l a v e / sad vaskolik p o r u š e n i); da naročite efekte traži u kumulacijama glagola (miti, prijeti i siluje; trijeska, puca, praska, krši) i imenica (maslo, oriz, kruh, masline / med i meso, i stvari ine) u tesnim okvirima pojedinačnih osmeraca; Gundulićeve prikaze izdvojenih momenata bitke imao je u vidu opisujući neke detalje iz sukoba Dobroćana s tripolitanskim gusarima, kao što je, primera radi, ovaj:

jedan Arap među ostale
za skočiti smionstvo ima,
nosi u ruke puške male,
golu sablju u zubima,
pun rasrdžbe, siloviti
gleda kako moć skočiti ...

Gundulićev manir slikanja idealnih ženskih likova oseća se jasno u njegovom "portretu" Bogorodice:

u justima ona ima
rumenilo od rozice,
žarko sunce u očima,
zoru u čelu, raj u lice,
ona je posred srca moga
rad nje lica nebeskoga.

Dobrotski pesnik nije, na žalost, po talentu bio što i pesnik dubrovački, i njegov spev ne dolazi ni blizu Osmanu ili Suzama sina razmetnoga po vrednosti. Štambek satarisan značajan je kulturnoistorijski, a ne književno, i u njemu današnji čitalac više saznaje o vremenu i o bokeljskom pesniku no što može uživati. Nenadić je svoje delo pisao oslonjen na tri ključna polazišta u gledanju na svet i istinu. Prvo je njegovo rodoljublje, najpre sasvim usko, mesno, zatim šire, i kojim je obuhvaćeno celo područje, i najzad najšire, i koje se razastire na čitavo slovensko pleme: ta gradacija upada u oči već na naslovnoj strani njegove knjige, gde izričito kaže da je ovo "spjevanje" pisao, između ostaloga, "za utjehu i diku Vuka, oca hvaljenijeh vitezah, rodbine, Dobrote, B o k e i sve općeno slavinske države"; ta je gradacija isto tako vidljiva i u samom tekstu njegovoga speva: Marko i Jozo Ivanovići su vitezovi "koje rodi slavna Boka", ali su oni "Slavoni" takođe i svoje ratnike pozivaju da pokažu:

slavinskoga da ste roda
i države glasovite.

Druga je temeljna tačka Nenadićeve životne filozofije njegovo nepokolebivo hrišćanstvo: Dobroćani se tuku "za obranu" i "za slavu vjere svete", "za vjeru Jezusovu", za "krstjane", i on u poslednjoj strofi poziva svog čitaoca da zajedno sa njim, "sada i vazda" usklikne: Tebe, Boga, mi hvalimo. Najposle, treći je Nenadićev osnovni postulat njegova odanost Mlecima i prejasnom duždu, možda pre prividna i deklarativna nego stvarna i istinska, ali baš zato uvek prisutna i gotovo napadna: Dobroćani pre borbe "stijeg mletački uzdigoše"; u govoru posadi pred odsudni boj Marko Ivanović podstiče ih i na ovaj način:

Pod stijegom mletačkijem
junački se oglasimo
i pod Lavom vijek slavnijem
sebe i barjak obranimo.
Neka je dika privedromu
našem duždu mletačkomu!

ali se isto, i gotovo istovetnim rečima, ponavlja i u jednoj od zaključnih strofa, u kojima pesnik govori u vlastito ime:

Našem duždu privedromu
bud sveđ slava u dobiti,
neka oružju mletačkomu
vazda dika bude biti;
da sveđ srećni podložnici
pod stijeg budu dobitnici.

Ma koliko slab inače kao poezija, Nenadićev spev je svakako imao trenutnog uspeha kao stihovana hronika o događaju neposredne aktuelnosti i koji je upravo stoga morao izazivati veliku radoznalost i živo interesovanje čitalaca. Iz tih razloga, najverovatnije, njime se poslužio, i to, kako je utvrđeno^[473], već prvim, i lošijim, i kraćim njegovim izdanjem, i Andrija Kačić Miošić za jednu od pesama unetih naknadno, u izdanje iz 1759. godine, svog izuzetno značajnog Razgovora ugodnog naroda slovinskoga. U tom izdanju ona ima naslov Slidi pisma od kavalira Marka Ivanovića iz Dobrote od Buke Kotorske, i kraća je, bolja i čitkija od Nenadićevog speva po kome je delimično rađena.

Drugi događaj savremene istorije o kome je Nenadić ostavio jedan epski sastav odjeknuo je ne manje među savremenicima, iako nije od svih, barem nije od mletačkih vlasti, primljen s oduševljenjem i nije svojim protagonistima doneo ni časti, ni priznanja, mada ih je, na svoj način, ipak proslavio. To je oslobođenje iz sužanjstva kod skadarskog paše Abdije Čauševića udovice poznatog peraškog gusara Grila Cvjetkovića (Jovovića), sredinom 1747. godine. Tom događaju prethodi duža predistorija, koja bi se u najsažetijem vidu svela na ovo: kada se, krajem prethodne godine, Grilo, posle duge i opasne gusarske karijere, vraćao na jednom iznajmljenom francuskom brodu u Perast, da tamo, sit dotadašnjeg načina života i već ostareo, u miru i sa stečenim bogatstvom provede svoje poslednje godine, otkrili su ga u blizini Drača i, zarobili, sa ženom, svastikom i čitavom pratnjom, ulcinjski gusari, s kojima je imao davnašnje račune. Njega su već sutradan obesili, sav imetak su mu opljačkali, a Grilovicu i sve koji su bili sa njom darovali su, kao roblje, skadarskome paši, koji ih je zatvorio i za njih od Peraštana zatražio visoki otkup. Umesto da mu ga dadu, što su mogli, ali nisu želeli, Peraštani su započeli da se svete Ulcinjanima, i da sprovode lukavo smišljenu prevaru. Rezultat je bio sjajno izvedena otmica Grilovice, na veliku sramotu skadarskoga paše. Iz toga se, međutim, izrodio opasan politički zaplet, koji umalo nije doveo do rata između Mletačke Republike i Turske. Kao i obično u ovakvim prilikama, Mleci su nastojali svim silama da umire Turke, bez ikakvih obzira prema svojim podanicima Peraštanima, čak i na ogromnu njihovu štetu. Organizatore otmice Garofalije Grilovice pogodili su izgnanstvom i drugim surovim merama, a Perast su izložili blokadi i neviđenoj odmazdi, u kojoj je od najcrnjih posledica bilo uskraćivanje povlastice za dalju trgovinu po Albaniji, što po rečima jednog peraškog istoričara "donese golemu štetu našima i udri početak rasulu peraškog bogatstva".^[474] Povlastice oduzete Peraštanima Venecija je dodelila njihovim susedima Dobroćanima, "pa ovi uslijed toga nagomilaše ogromno bogatstvo".^[475]

Bez obzira na neželjene obrte koje je dobila, otmica Grilove udovice stekla je glorifikatore među bokeljskim pesnicima, naročito među onima koji su ostali anonimni, a za ovoje sastave zajmili su oblike, jezik i izražajnu tehniku usmenih pesnika. Već u zborniku narodne poezije, koji je skupio Julije Balović, našao se, doduše upisan drugom i kasnijom rukom, početak jedne takve pesme (Pjesan Grila Cvjetkovića) od sama dva deseterca:

Ljuto cvili Grilova ljubovca
u dvorove paše skadarskoga.

Zauzvrat, u obimnijem, ali i za više decenija mlađem, zborniku Peraštanina Nikole Mazarovića ima jedna duga, i takođe deseteračka, pesma, kojoj je naslov dugačak ne manje (Istinito spovijedanje u stihe proste istomačeno kako Peraštani oslobodiše iz sužanstva udovicu Krila Jovovića s nje sestrom u službenicom, koje stahu zatvorene u tamnici paše skadarskoga, i u isto doba kako nemilo, zašto izdajno i nehvalno, zašto ne u doba ratovno, osvetiše rečenoga Krila, aliti Grila, er on bijaše se u Perast rodio i u doba svoje mladosti vrli gusar od Malte je bio, tkoga god Dračom pogubiše Turci, kako će ovdi prikazano biti, pjesan), i čije se veštačko, nenarodno poreklo oseća u svakom desetercu.^[476] U krug takvih podražavalaca narodnoga pesnika ušao je i Ivan Antun Nenadić, svojom epskom pesmom na ovu temu u desetercima, bez naslova i s početkom "Pokli izginu Grilo kapetane".^[477] Ostalo je nepoznato kada je Nenadić napisao svoju pesmu, ali se po nekim okolnostima sme suditi da to nije bilo istovremeno s događajem o kome je u njoj reč, ni neposredno posle njega. Prva je od tih okolnosti što je pesma pisana u desetercima koji se rimuju u parovima (aa bb ss...) i grupišu u strofe, a takav način oponašanja narodne poezije uveli su u našu umetničku književnost tek Filip Grabovac sa svojim Cvitom razgovora naroda i jezika ilirskoga aliti arvackoga, iz 1747, koji Nenadić, s obzirom na poznatu sudbinu tog dela i njegovoga autora, sasvim sigurno nije čitao, i Andrija Kačić Miošić, svojim Razgovorom ugodnim naroda slovinskoga, iz 1756, odnosno 1759, koji je pesnik iz Dobrote znao vrlo blisko, i na koji je, u jednom detalju, i sam uticao. A druga je takva okolnost što u Nenadićevoj pesmi nema ni traga nekoj osudi, ili i najmanjeg ograđivanja od postupka Peraštana, što izvesno ne bi bilo mogućno, ili bar Nenadić ne bi činio, dok je srdžba mletačke gospode zbog te "afere" besnela u punom svom jeku.

Događaj je Nenadić ispripovedao obično i jednostavno, kako bi to učinio i bilo koji narodni, ili bolje narodski, pesnik iz njegovoga Perasta u one dane. Njihove tekstove, vidi se to, Nenadić je dobro poznavao. Neke osobite lepote po kojoj bi se pamtila ova pesma nema, kao što je nemaju ni ostale pesme iste vrste. Bez življih mesta i bez uzleta invencije, ona predstavlja jednoliko rimovanje događaja, na osnovu onoga što je Nenadić upamtio iz kazivanja savremenika i našao u nekom od pisanih izvora, a to znači ne u svemu pouzdano i tačno. Tako, na primer, Grilo Jovović nije poginuo, niti je uhvaćen "na vjeru", kao što Nenadić kaže, i nije mu tada glava odsečena, nego je obešen; još manje su Peraštani pošli u svoju gerilsku akciju oslobađanja Grilove Garofalije "za poštenje dužda mletačkoga i na diku vijeća peraškoga", jer je taj njihov akt upravo najviše i ogorčio "dužda mletačkoga".

Takođe su u krugu Nenadićevih prigodnih tvorevina, a tek nešto su kao poezija bolje, "pjesni duhovne" pod dugim zajedničkim naslovom U dan čestiti kada izvrsna gospođa i kreposna djevica Tonina Barižoni obukuje redovničku odjeću u mnogosvijetlu manastiru S. Jozefa u gradu Kotoru prozvana Marija Serafina.^[478] To je poezija pisana za dan kada su pojedine devojke iz viđenih kuća napuštale grešni svetski život i kao "dumnice" odlazile zauvek u manastir. Taj je dan u našim primorskim sredinama proslavljan izuzetno svečano, kao prava svadba - i zvalo se to "pir" - ali ovoga puta svadba duhovna, i u manastiru u koji je devojka stupala, i u prisustvu rodbine, bliskih znanaca i budućih drugarica. Kao sastavni deo takvih svetkovina ("festa") recitovana je ili u nekoj vrsti dramskoga prikaza izvođena, uz učešće ili pratnju muzike, poezija nekog domaćeg pesnika, poznatog u tom društvu. Te apoteozne predstavice - jer predstavice su one bile ipak - imale su gdekad, u renesansnim svojim počecima, alegorijski karakter, a u XVIII veku izvođene su kao neka vrsta muzičkih prikazanja". Kao u ondašnjim oratorijumima u njima su se udruživali pripovedački i predstavljački celovi, a sve u pesmi i recitativu, i uz muziku; javljao se u njima, i dejstvovao, i hor, kao kolektivno lice. Nenadić je za ovu priliku spremio tri "pjesni", a izgovorene su one ili izvedene istoga dana, 9. oktobra 1757. u manastiru Svetoga Jozefa u Kotoru. U taj je dan mlada građanka Tonina Barižoni, zaređujući se, odsekla kosu, zamenila svoju svilenu haljinu i zlatni pojas preskromnom redovničkom odećom i "pasom" od konopca, i odvojila se od majke i oca, rodbine i prijatelja stupajući u manastir. Prva je pesma pripovedanje o tome svemu, nežno, i u tonu, i u izrazima, narodske svadbene poezije, i u stihovima uobičajenim za takvu poeziju, koji su naizmenični osmerci i peterci. Drugu pesmu izgovara sama Tonina, "sad Marija Serafina", u strofama sačinjenim od osmeraca smenjivanih strofama u stihovima od po četari sloga, i "sva u Bogu zanesena". Njena patetično "govorena" pesma predstavlja parafrazu psalma šezdeset trećeg. Poslednja je pesma svojevrsni dijalog "dumnice" Marije Serafine i "kora": "dumnica" se oprašta s majkom, sa stričevima i ujacima, sa sestrom i tetkama, s bratučedima i bratučedama, s rodbinom i prijateljima, a "kor" joj svaki čas odgovara strofom uvek istom ili tek neznatno prilagođenom tim ličnostima. Nenadićev sastav sigurno je toga dana naišao na opšte dopadanje kod prisutnih: nije to ni čudo pošto je sav bio prilagođen trenutno opštem ukusu. Ali prave poezije, koja ostaje i za sve naredne trenutke, ima on suviše malo da bi mogao značiti nešto i čitaocima posle tog retkog prazničnog dana, koji je doneo toliko uzbuđenja Tonini Barižoni i njenim sugrađanima.

Književna fizionomija Ivana Antuna Nenadića konačno je uobličena kada je on uvršten i među dramske pesnike na narodnom jeziku. Prvobitno je to činjeno s rezervama i oprezno, ali kako je vreme odmicalo, bivalo je u tome sve više odlučnosti, a sve se manje mesta ostavljalo sumnjama. Srećko Vulović prvi je, pre jednog veka, upozorio da je našao, ispisane Nenadićevom rukom, i čak u po dve verzije, jedan "igrokaz", kako on to kaže, služeći se starom kovanicom, pod naslovom Izak, prilika našega Otkupitelja, i tragediju u pet činova Bogoljubno prikazanje muke gospodina našega Jezukrsta. Ali da im je Nenadić i autor, Vulović nije rekao, i isticao je, štaviše, da tako nešto ne bi ni tvrdio, već da na neke nagoveštaje u tom smislu navodi činjenica što su obe drame pisane njegovom rukom.^[479] Pa i docnije, kada je njihove rukopise predavao Jugoslavenskoj akademiji u Zagrebu, gde su oni i sada, nije mogao biti određeniji, kako se vidi po gotovo istovetnim beleškama koje je stavio na njima i po kojima oni predstavljaju Nenadićeve autografe, ali nije bilo izvesno da li je on njihov pisac ("no je li on i sastavio, to se ne zna^[480] Književni i kulturni istoričari posle Vulovića oslobodili su se njegovih ograda i obe su drame bez ustezanja pribrojili Nenadićevim delima.^[481] Sva je prilika da oni u tome i nisu grešili, jer je očigledno da je u poslu oko ovih drama Nenadić bio više od običnog prepisivača.

Isto je tako sigurno i da Nenadić nije znatan i značajan dramski pisac, kao što se to pokušalo pokazati modernom preradom njegovih drama i njihovim iznošenjem na pozornicu, na kojoj se uostalom one nisu održale. Teško je, međutim, reći nije li to skorašnje njihovo prikazivanje "bilo uistinu i njihova veoma zakasnela premijera. Možda njih Nenadić i nije, ili ih nije obe, ni namenio prikazivanju, niti je na to, u ondašnjim prilikama svoje Dobrote, smeo i pomišljati. U tom slučaju bi se on oko njih trudio svog ličnog zadovoljstva radi, a i da one budu lektira malobrojnih čitalaca poput tolikih drugih naših starih drama, koje su bile jedino čitane, a publika ih nikada nije videla na sceni. Ali, ako je Nenadić i uspeo da ih nekako prikaže, bilo je to sigurno na način veoma skroman, uz najjednostavniju opremu i sa improvizovanim rekvizitima i kostimima, negde u okrilju ili ispred parohijalne crkve, a "glumci" su bili dobrotska deca, koju je njihov paroh, a sada i pisac, i režiser i organizator predstave, svakodnevno učio katihizisu.

Te drame nisu ni originalne, i to je još važnija okolnost kada je reč o njima. Njih je Nenadić prevodio iz italijanske književnosti, nemajući dovoljno snage ni pesničke invencije da ih smišlja sam. Za obe se te drame to može tvrditi i ovoga časa, mada neke pojedinosti ostaju da se tek razjasne. Nenadićevo Bogoljubno prikazanje muke Gospodina našega Jezukrsta sasvim je sigurno prevod, jer je tako naznačeno i na njegovom natpisnom listu koji se bio nekako odvojio od ostaloga teksta i tek je nedavno uočen: "preneseno iz italijanskoga u slavinski jezik naš".^[482] Ali koja je italijanska drama Nenadiću poslužila kao izvor, sada se ne može reći i možda će se ustanoviti tek kada se budu pregledale sve mnogobrojne pobožne drame (drammi sacri, componimenti sacri, tragedie sacre) italijanskog XVIII veka. Ako je suditi po onome što je već sada poznato, Nenadić je umeo da bira i išao je za boljim italijanskim uzorima: Isak, prilika našega Otkupitelja prevod je oratorijuma Isacco, figura del Redentore slavnoga Pijetra Metastazija, koji spada u najbolja dela te vrste velikog italijanskog dramatičara, a neki su u njemu videli i jedan od drugulja italijanske književnosti uopšte.^[483] Sve svoje oratorijume, osim najranijeg, koji je iz 1727, Metastazije je napisao u Beču, između 1730. i 1740 — ovaj koji je Nenadić preveo upravo je iz te poslednje godine — a izvodili su se oni ne u pozorištu, već u dvorskoj kapeli, i ne kao scenska, već kao muzička dela, bez kostima i pozorišne opreme, na muziku koju su komponovali istaknuti majstori onoga vremena. Tako su se samo u pisanju muzike za Isaka (sola, horovi i orkestarske partije) ogledala četvorica kompozitora, među kojima i onda dosta popularni Nikola Jomeli (Jommelli, 1717—1774), ali i sam Volfgang Amadeus Mocart.^[484] U ovom potresnom i lirski obojenom oratorijumu Metastazije je ponegde odstupio od poznate biblijske priče, i učinio je to svesno, ne bi li tako bolje postigao efekte do kojih mu je stalo: kod njega, Sara od početka zna šta se ima dogoditi s Isakom, a obaveštava je o tome sam Abram; njen bol time postaje dublji, a pesniku i kompozitorima to daje priliku da impresivno izraze njeno duševno raskidanje između materinskog bola i nepokolebive poslušnosti Bogu. Osim toga, Metastazijev oratorijum ima i dvostruki smisao: Isak je alegorijsko podsećanje na Isusa, i u njegovom obećanju majci i prijateljima, koji tuguju i plaču za njim, da će im se vratiti pošto ispuni volju svoga oca, parafraziraju se na svoj način Isusove reči u istom smislu. Već i sam jedan pogled na to mesto kod Metastazija

Madre, amico, non piangete
lungi ancor presente io sono:
non è ver, non vi abbandono,
vado al padre, e tornerò.
Ei respira in questo petto:
ei vi parla, a lui credete:
voi fra poco, lo prometto,
voi sarete ov'io saro^[485]

i u Nenadićevom prepevu:

Majko moja, prijatelju,
ah, nemojte već suziti,
pošto ispunim ćajka želju,
opet ću se povratiti.
Ko da mi je srce ispalo ...
Al vas neću ostaviti,
vjerujte mi da do malo
i vi ćete sa mnom biti

pokazuje da je Nenadić doduše nastojao da dosledno i koliko mu je god bilo moguće verno sledi reč i misao Metastazijevu, ali da sonornost i lakoću njegovog stiha nije uspevao da dostigne. Ne bi to uostalom bio lak zadatak ni za pesnike bolje, i veće, i veštije u građenju osmeraca no što je to bio Nenadić, a on je sve to bio u razmerama toliko skromnim da se jedva, i tek uz mnogo blagonaklonosti, i može nazvati pesnikom. U dobrotskom izvođenju Metastazijevog oratorijuma prema njegovom prepevu muzike valjda nije ni bilo, ili je bilo samo ponegde i uz korišćenje standardnih crkvenih melodija, a mali Nenadićevi glumci jednostavno su recitovali naučeni tekst.

Druga drama koja nam je od Nenadića ostala, i kojoj za sada nije nađen izvornik, složenije je dramske strukture: već samo to što je u pet činova - Nenadić ih zove "delovima" - pokazuje da to nije oratorijum, koji po pravilu ima dva dela, već prava pobožna tragedija (tragedia sacra) ili pobožno "prikazanje" (azione sacra). U njoj je obrađena Isusova "muka", to jest suđenje, stradanje i smrt njegova na krstu, prema onome što je o tome rečeno u jevanđeljima i u ostalim biblijskim tekstovima, i prema već vekovnoj tradiciji u obradi te velike teme. Lica su vrlo brojna, kao u kakvoj isusovačkoj drami, ali od njih govore samo pojedina, a ceo ih je niz, od Isusa i Bogorodice, do Magdalene i Marije, koja ne govore, iako se inače pred gledaocima pojavljuju. Osim njih ima i kolektivnih lica (kor), a javlja se i jedna personifikacija (Milosrđe). Što Isus ne izgovara nijedne reči u ovoj drami lako se da pogoditi: pisac nije smatrao uputnim da se božji sin na taj način izjednačuje s običnim i grešnim ljudima. Slični motivi vodili su i Metastazija u zamisli za oratorijum o istom predmetu (La Passione di Nostro Signore), iz 1729, koji Nenadiću nije služio kao izvornik; tamo se Isus čak nijednom i ne pojavljuje, jer je on, kako Metastazije naglašava u jednom svom pismu, suviše veliki da bi se mešao s drugim ličnostima pobožne drame. Radnja Nenadićevog Prikazanja muke Jezusove teče od većanja u dvoru Kaifasa (Kajafa), na kome ovaj "poglavica od Žudjela", redovnici i ostali predvodnici jevrejskog naroda donose odluku da se Isus po svaku cenu umori, pa sve do Judinog beznadnog kajanja, koje mu konačno namiče omču na vrat, i do vizije "djevice Marije s Isukrstom na skutu mrtvijem" i grupom učenika njenog sina pored nje (pieta). Ne obzirući se uopšte na propis o jedinstvu mesta, pisac slobodno premešta radnju, čak i u okvirima istoga čina, iz jedne sredine u Drugu, iz kuće Kaifine, u grad, u dubravu, u kuću Markovu, na sud i u kuću Pilatovu. Još veći broj mesta bio bi mu potreban kada pojedine ključne scene Hristove muke ne bi davao u obliku živih slika ili vizija - on ih zove "prikazanjima" - koje gledaocima nude prikaz događaja uz jedva koju reč komentara i obično otpevanu od strane anđela; te su ključne scene: tajna večera Isusova s apostolima, molitva u vrtu getsimanskom, scena Isusa vezanih očiju i scena bičevanja njegovog uz sramni stub, ecce homo ("evo čovjek"), scena raspeća i ona Isusa skinutog sa krsta i stavljenog u krilo Bogomatere. Uprkos obilju i raznovrsnosti scena, radnja teče dosta tromo i ostavlja utisak krajnje razvučenosti, a taj utisak još sa svoje strane pojačavaju dugački govori mnogih ličnosti, bez mnogo dramskog i bez pravoga patosa. Jedino su nešto življe figure Pontija Pilata, koji ne uviđa Hristovu krivicu i uza sav pritisak "glavara svešteničkih, i književnika, i starješina narodnih", okleva da donese smrtnu presudu za Isusa, zatim apostola Petra koji se tri puta odrekao svoga učitelja, kao što mu je ovaj bio i prorekao, a onda se, obuzet grižnjom savesti, ljuto rasplakao, i, u prvom redu, Jude Iskariotskog, koji, brzo i lako ulazi u izdajstvo, a zatim se teško i dugo kaje za svoje zlodelo, postajući tako središna ličnost cele drame. Nenadić ili, još pre, njegov italijanski uzor, pravio je još pri tome čisto barokne efekte, vizuelne: kada se, u času Hristovog stradanja "čine tmine", pri čemu se iz mraka čuju jedino glasovi anđela, a onda "prosvjetljuje se mjesto pomalo"; akustičke: kada u monolozima apostola Petra i, još mnogo češće, izdajnika Jude, na njihove reči uzvraća odjek ili eho (Nenadić ga zove "odgovor"), tako često prisutan u dramama XVII veka; stilske: kada čitave duge govore, kao Judin i poslednjem činu, zasniva na nizovima antiteza; emocionalne i psihološke: kada ličnosti daje u trenucima njihovih duševnih kriza i raspinjanja, što je postupak veoma omiljen u baroknim melodramama. Nenadić je ovo svoje delo pisao u polimetrijskim stihovima, među kojima su daleko najpretežniji osmerci, ali ima i oni kraćih, šesteraca, peteraca, pa i četveraca, a ima i odeljaka u kojima se oni međusobno kombinuju. Ti stihovi su obično bez slikova, a samo po izuzetku, i na mestima s posebnim naglaskom govor spontano dobija rimovane završetke. U pogledu jezika Nenadić se odlučio za svakodnevni žargon svoga kraja; u njemu ima i italijanskih reči (ola, si, basta, pjaca) i reči turskih (harač, aspra, bre), a ima izraza i obrta iz usmene književnosti (od metafora, kao što je: da si srcem ljuta zmija, do poslovica, kao što je: tako s česta udorca bradve / najposlije jak dub pade). Prave poezije u Nenadićevoj drami ima malo, i ona se najviše sreće u konvulzivnim, rečitim, a mestimice i doživljenim Judinim monolozima. Mnogo su češći susreti s najobičnijom prozom, neuverljivim, naivnim ili trivijalnim razmišljanjima i suvoparnim govorima pojedinih ličnosti.^[486] Jedan je takav slučaj kada Jozef, saznavši kako je Isus postojano ćutao pred Pilatovim pitanjima i tako navukao srdžbu svoga sudije, jadikuje na ovakav način:

Ajmeh, pucam od žalosti!
Ja ne mogu razumjeti
zašto muča, drag Jezuse,
kad te Jerud kralj upita.
Vidim, vidim da za naše
hoćeš zdravlje ti umrijeti.
Al' što s moje strane uzmogu
slobodit te nastojaću.
Ti koji vidiš srce moje
sam poznaješ da te ljubim (II, 13).

Nije ništa bolji izraz dobio ni Pilatov prekor Misandru i Kajafi, koji uporno traže Isusovu glavu, a on se usteže da im je preda, jer nije ni uveren u njegovu krivicu:

Dakle smiono vi hoćete
što nijedan razlog hoće
Veće ste mi dodijali
su toliko vaše buke.
Cijenite li da ću se ja
vašoj zloći prikloniti?
Ako je ovi mađionik,
ako novi zakov dava,
ako tlači Boga i crkvu,
i hudobom zapovijeda,
držani ste izbistriti
i zakonom svjedočiti.
Moji su ga sad vojnici
tako teško izbičali!
da će vama ganut srce
kad mu rane vi vidite ... (III, 2).

A na još je nižem stupnju Ivanov poziv Judi, pun prekora i prebacivanja zbog izdajstva, da se pokaje i da se nada u Isusovo milosrđe:

Ako aspre žuđijaše
i na srebro lakom bijaše

čemu mene ne prodade u mogaše dobit veće.

A da 'e tužna majka znala
tvo'e požude, tvo'e odluke
sama sebe prodala bi
da bi sinka ne izgubila ...
(Kako gleda ispod očih,
puca od jada, ne govori!
Ah, neću ga već koriti ...) (V, 4).

Književnost koja se negovala u Dobroti u ovome periodu ne okončava se delima Ivana Antuna Nenadića; pored njega, i istovremeno sa njim, bilo je još Dobroćana koji su se u određenoj meri zanimali poezijom. Jedan je od tih pesnika ostao anoniman, ali sva je prilika da je bio župnik crkve Svetoga Matije, koja je na drugoj strani mesta. Za dane "štovanja znamenite moći od neprocijenjene krvi gospodina našega Jezukrsta" on je priredio jedno Pjesnoslavje, s tekstovima koji su se tada imali pevati, i štampao ga je u Mlecima, u maloj i tankoj knjižici bez svoga imena i bez naznačene godine izdanja.^[487] U nju je uneo dve pesme i jednu proznu molitvu, sve na istu temu: o Hristovim mukama i o njegovoj žrtvi podnetoj radi spasenja svih ljudi. Prva je od tih pesama duža i pisana je u osmeračkim sekstinama, a naslov joj je Od neprocijenjene krvi Jezukrstove; druga je u strofama od po četiri osmerca rimovana naizmence (abab) i sa jednostavnom naznakom Pjesan drugi. Pesme odaju prilično veštog stihotvorca, ali se inače ni jezikom, ni dikcijom, a pogotovo pesničkim doživljajem, ne odvajaju ni nabolje, ali ni nagore od standardnog našeg primorskog pesništva ovakve namene i ove inspiracije.

Drugi je Nenadićev savremenik, naprotiv, poznat imenom, ali je neizvesno da li mu se dela još negde čuvaju. To je Stjepan Marović (rođen oko 1754, umro 27. aprila 1832), koji je, bez sumnje u mladosti, za kotorsku mornaricu i u njenu čast sastavljao pesme prigodnog karaktera. On nije bio pomorac. kako bi se u prvi mah moglo pomisliti, i nije čak pripadao ni laičkim krugovima; kao i Nenadić, bio je sveštenik i, opet kao i on, župnik crkve Svetoga Stasije. Za te svoje pesme on je takođe izabrao odavno odomaćeni i tradicionalni osmerac, ali se ne bi baš reklo da je u njima naročito zablistao. Srećko Vulović, koji je još bio u prilici da ih pročita, nagađao je da je nedostatke Marovićeve poezije skrivio osmerac: "mislim", kaže on o tome, "da ovakvo mjerilo bolje se pristoji šaljivoj negli ozbiljnoj pjesmi, te da se je ovoga on okanio, njegove bi pjesme doista bolje bile". Bliže će istini biti da je za njihove nedostatke odgovoran jedino Marović, koji je sasvim sigurno pisac sa samih margina literature.^[488] To se uostalom sasvim lepo vidi po jednoj jedinoj njegovoj sačuvanoj prigodnoj pesmi u osmercima ispevanoj u slavu izvanrednog providura kotorskog Lorenca Soranco, poslednjega u tome zvanju (za godine 1796—1797), u kojoj se poziva slavuj "priradosni" da izbudi sve ptice "slovinske" i da zajedno proslave Soranca, između drugoga i zato što "sudi sveđ bez mita": tako ostaje netaknuta "principova sva zahira", kojom providur može da u potrebi "učuva puk i sebe".^[489]

Dok se od sredine XVIII veka Dobrota sve osetnije dizala, njen bliski sused Perast počeo je svoj lagani, ali postojani hod nizlaznom linijom. Svoje učešće u gusarskom podvigu oslobađanja Grilove udovice iz dvorova skadarskog paše on je platio previsokom cenom: odstranjen iz trgovine po Albaniji, on je gubio životno najznačajnije izvore svoga blagostanja. Tako su još jednom u njegovoj istoriji krupne i dalekosežne posledice imale sitne i u samoj stvari beznačajne početke.^[490] Sa tim kao da je počelo da jenjava i oduševljenje njegovih pisaca: pesnike koji su nastojali da prema svojim moćima ostvare nekakvu literaturu na narodnom jeziku sve više smenjuju erudite koji se okreću prošlosti i pribiraju stare spise i spomene iz davnih dana, nošeni željom da iz njih, ili bolje: pomoću njih, sagledaju istoriju svoga grada. Ne izdižu se oni, još nikako, do pravih istoričara: više su to pasionirani skupljači građe i u najboljem slučaju hroničari i kompilatori. Strogo uzev, njihov rad i ne spada u istoriju književnosti, ili u nju ulazi tek periferno i ukoliko su oni u svoja interesovanja uključivali i književnu prošlost Perasta. Ali pojava takvih strastvenih ljubitelja minulih vremena i traganja za svim preostalim svedočanstvima o njima nije nikakva specifičnost malog bokeljskog grada; ona je opšta karakteristika čitavog onog veka, i isti takvi eruditi, sa isto tolikim lokalnim ponosom i osećanjem prošle veličine svoje uže domovine, sretali su se tada i u Dubrovniku, po drugim mestima našega Primorja i u svim gradovima Italije. Mnogi od njih, štaviše, međusobno su se upoznavali, zatim su održavali žive veze, gdekad i dugotrajne, i zbliženi zajedničkom ljubavlju vodili su između sebe učenu prepisku, u kojoj je obično i za nas ostalo puno dragocenih obaveštenja.

Jedan od takvih peraških erudita osamnaestoga stoleća svakako je Andrija Balović. Rođen u Perastu 18. maja 1721. godine, u kući koja je davala pomorce, ali i pisce, i u kojoj su trgovačke i ratničke tradicije održavane naporedo s tradicijama kulturnim, on se još kao sasvim mlad čovek uputio u Zadar, svom zemljaku i rođaku Vicku Zmajeviću, gde je dobio prvo obrazovanje i početna iskustva za sveštenički poziv, koji je izabrao. Školovanje je okončao u Italiji, kao pitomac Ilirskog kolegijuma u Loretu. Po povratku otuda, neko vreme, izgleda ne odveć dugo, proveo je u Dubrovniku, gde je iskoristio priliku da sretne mnoge izvanredno učene pisce, a među njima svakako i polihistora Sara Crijevića, koji je od ćelije i biblioteke svog manastira načinio samim svojim snagama gotovo ceo jedan istorijski institut. Aprila 1766. peraška opština izabrala je Balovića, a 30. maja 1767. mletački dužd ga je imenovao za opata Svetoga Đorđa kod Perasta, i na toj dužnosti on je ostao sve do smrti, 28. jula 1784, baveći se u dokolici literaturom i istorijom.^[491] Kao isključivi patricije, i rečju i delom borio se protiv izvesnih manifestacija demokratskog raspoloženja kod peraškog puka, koje je baš u vreme njegovog postizanja opatske časti počelo da se oseća pod uticajem slobodnih strujanja iz Francuske. Bavio se, naročito u početku, prepisivanjem dela koja je, sa svog stanovišta, cenio (ostali su takvi njegovi prepisi latinskog prevoda biografije blažene Ozane od Sara Crijevića i otrovnih polemičkih spisa Specchio della verità i Dialogo tra Cattolico e Serviano od Vicka Zmajevića,^[492] a ponešto je i prevodio, ali je od tog njegovog rada, osim prepeva nekoliko crkvenih pesama, sada sve izgubljeno. Nisu se sačuvale ni njegove propovedi, kojima se, prema uveravanjima nešto mlađeg peraškog erudite Tripa Smeće (1775—1812), prilično isticao. Jedini njegov rad od nešto šireg značaja koji je do nas došao predstavlja dosta nekritičnu i malo originalnu hroniku ("istoriju") Perasta, pisanu na italijanskom jeziku i sačuvanu u rukopisu pod naslovom Istorija hrabre plemenite peraške nacije, Risanskog zaliva i Gornje Dalmacije ili Crvene Hrvatske (Historia della valorosa nobile nazione Pirustina, del Seno Rezonnico e della Dalmazia Superiore o sia Croazia Rubea).^[493] U tom delu Balović je duhovni učenik Mavra Orbina i dužnik njegovog Kraljevstva Slovena, koje je ne samo koristio, već ga je izabrao i za ugled. Kao Orbin, on ne drži do kompozicije i sklada, i ne brine se o nekom redu u izlaganju; od Orbina je naučio da bude odveć slobodan u služenju izvorima, presmeo u kombinacijama i prebrz u zaključivanju; čitajući Orbina, uvideo je da se stariji istoričari i geografi, hronike i izvori mogu i izmisliti, kada ih nema, i da se čitaocu može prikazati kao da su njihova dela gledana, iako im već odavno i nigde nije bilo ni traga. Sada se jedino s mukom i s puno dobre volje može Baloviću poverovati da je ikad imao u ruci većinu od onih silnih starih pisaca iz Perasta, kao što su Mandžo Peraštanin (Mjanxo Pirustino, Mazarović?), Dentali, Buća, Čizmaj i Peroje, na koje se inače poziva. Balovićev pogled više je upravljen starijim, čak i vrlo starim, periodima prošlosti, i maglinama obavijenim vremenima Ilira i negdašnje Duklje; ređi su odeljci o događajima piscu znatno bližim, iz XVI i XVII veka, ili iz epohe drugog morejskog rata. Kao i većina istoričara njegovoga doba, Balović u svoje delo unosi antičke natpise, koji su se u pravom obilju nalazili na ovom području, naročito u Risnu, i koje je prikupljao i u Perast donosio još Andrija Zmajević, zatim isprave i diplome, kao i svakovrsnu drugu dokumentarnu građu, i kada je ona očigledno sumnjive autentičnosti. Ništa što je moglo doprineti slavi Perasta i Boke Kotorske nije propuštano; u istu svrhu dodat je ovoj hronici i jedan sonet u hvalu Perasta (Sonetto in lode di Perasto), koji je verovatno ispevao sam Balović. Ko zna da li je Balović smatrao svoje delo dovršenim, mada bi posveta mletačkim zaštitnicima Perasta Pijetru Moroziniju, Jakopu Diedu i Antoniju Močenigu upućivala na zaključak da je oko njega bio zabavljen još sredinom XVIII veka, a to će reći znatno pre svoje relativno rane smrti. Sigurno je da je na njemu radio i dalje, kao što je sigurno i da se u tome ne krije razlog što ga nije izneo pred lice Javnosti. Neštampana u svoje vreme, Balovićeva hronika sve je više gubila od svoje prvobitne i već tada ne suviše velike vrednosti; danas ona može biti zanimljiva jedino kao građa i njeno integralno publikovanje sada bi još malje imalo nekog smisla.

Sa manjim i uvek povremenim izuzecima, koji su baš zato i teže primetni, sav duhovni, pa prema tome i kulturni i književni život pravoslavnog stanovništva na području koje danas zauzima Crna Gora i to bezmalo celom, a ponekad i širem, u XVIII veku još je uvek usredotočen oko cetinjskih mitropolita. Oni su i dalje, i ostaće to još zadugo, njegovi (najistaknutiji predstavnici; ali i više od toga, oni na njega presudno utiču i svojim ga zračenjem u svemu određuju. Što su oni tada među svojim vernicima daleko najobrazovaniji pojedinci okolnost je koja umnogome objašnjava taj uticaj i to zračenje; od nekog je značaja i to što kraj njih i u njihovoj službi stalno boravi izvestan broj kaluđera, skoro jedan dvor u malome, koji su, pored ostaloga, i ljudi vični knjizi; najposle je od trajnog dejstva bila i stoletna tradicija, koja je vladikama obezbedila i ovu vrstu autoriteta, pored čisto duhovnog i državnog, koji su već imali.

Od kako im je, u vreme vladike Danila i njegovim staranjem, najzad i zvanično priznata crkvena vlast nad pravoslavnim življem Boke Kotorske, odnosno takozvane Mletačke Albanije, mogućnost njihovog uticanja i intenzitet njihovog zračenja još su uvećani. Sada oni više nisu isključivo mitropoliti cetinjski, čak ne više i isključivo mitropoliti crnogorski; na svojoj brizi i pod svojim nadzorom, a ne samo u svojoj tituli, oni imaju i Primorje i krajeve koje su nazivali, i koji su onda shvatani, Skenderijom. Neki od njih čak i svoje rezidencije premeštaju u manastire na mletačkoj teritoriji, gde su bezbedniji, ali odakle su i u još bližem i lakšem dodiru sa pravoslavnim svetom koji živi izvan stare Crne Gore. Već je vladika Danilo, na primer, povremeno bivao u Stanjevićima, manastiru kraj sela Pobori, na samih desetak kilometara severno od Budve; a njegov naslednik, vladika Sava, pošto je u Stanjevićima sagradio crkvu Svete Trojice, 1736. godine, skoro se trajno nastanio tamo. Isto je činio i vladika Vasilije: za ono malo godina što ih je u Crnoj Gori uopšte proveo, on je pretežno živeo u Majinama, gde su vladike imale "svoje domove, vinograde i masline" i gde je, u manastiru Svete Petke, on čak zasnovao nekakvu školu u kojoj je jedno vreme učiteljevao i sam Dositej Obradović. Dositej o tome govori u drugoj knjizi svog autobiografskog dela Život i priključenija (1788), sećajući se kako ga je tom prilikom vladika Vasilije, iznenada i gotovo iz šale, rukopoložio za sveštenika".^[495]

Od dvojice arhijereja koji su na upravi crkve i naroda bili posle vladike Danila prvi je na to teško mesto došao i kudikamo je na njemu duže ostao Sava Petrović. Dok je vladika Vasilije, koji je i mlađi (rođen je oko 1709) i mnogo kasnije zavladičen (22. avgusta, odnosno 2. septembra 1750), svoj život proživeo prebrzo i umro, gotovo izgoreo, u najboljim godinama (10. marta 1766), Sava je trajao duže i od samog igumana Stefana iz Gorskog vijenca - jedva koju godinu manje od jednoga stoleća. Rođen negde oko 1690, on je još mlad, uz strica Danila, počeo da se bavi i svetovnim, a ne samo duhovnim stvarima, i da prati, a koliko je to bilo u njegovoj moći i određuje sudbinu naroda, i činio je to postojano, uporno, kao da je bio od neke neuništive građe, sve do svoje pozne smrti, 26. februara 1781. Za to dugo vreme on je, kao i pomenuti Njegošev iguman Stefan, "proša sito i rešeto", i ako nije, kao ovaj, mnogo video od "grdnoga svijeta", i nije bio u Jerusalimu i na Hristovom grobu, niti pak slavio Božić "u Vitlejem" ili "u Atonsku goru", ali je sigurno, i kao neku nadoknadu, i on iskapio poveliku čašu njegovoga otrova, i još kako se "poznao s grkijem životom".

Za besprimerno dugo vreme ovoje vladavine vladika Sava samo je kratkotrajno bio sam i bez ikoga uz sebe s kojim vlast mora da deli. U početku je to bio prirodan put ali posle je to već sasvim izuzetno i predstavlja njegovu osobitu tragediju. Od 1719, kada ga je, prilikom posete Crnoj Gori, zavladičio patrijarh srpski Mojsije Rajević, pa sve do 1735, on je samo "spomoćnik" svoga strica, kome je predodređen za naslednika, vladike Danila, odlučnog i autoritativnog koliko se to samo moglo biti. Jedva je sedam godina sastavio posle toga, bezbedan i miran na svom mitropolitskom tronu, i slobodan u donošenju odluka. Već u jesen 1742. on je morao krenuti put Rusije po narodnom i crkvenom poslu ("za njegove i naše avance", kako je to rekao serdar Staniša Stanišić) pošto je na svome mestu ostavio tada još sasvim mladog arhimandrita i svoga brata od strica Vasilija. Kada se posle dve godine vratio "iz Moškovije", situacija je bila znatno drukčija: njegovo dugo odsustvo Vasilije je iskoristio da udari temelje sopstvenoj politici i da za sebe i za tu politiku pridobije i priveže ne baš malobrojne pristalice. Tada počinju, i potom bivaju sve veća i teža, Savina zlopaćenja s Vasilijem, koja su se okončala tek Vasilijevom smrću. Pod pritiskom u međuvremenu za Vasilija pridobijenih glavara on je ovoga morao prihvatiti za svog "prijemnika" (namesnika) i od 1750. za svog "koadjutora" (pomoćnika). Ali kakav je namesnik i kakav pomoćnik to bio! Brz, nestrpljiv i preterano ambiciozan, osim toga sklon improvizacijama i nedovoljno promišljen, i najposle lišen skrupula, spreman na mnogo šta da dođe do cilja i čak prekomerno sebičan i materijalno zainteresovan, Vasilije je svim stvarima u životu prilazio na drugi način, za sve probleme imao druga rešenja i iz svih teškoća tražio drukčije izlaze. I kada takvo držanje nije bilo u logici stvari, on kao da se silom trudio da postupa baš tako i da povrh svega svakome stavi do znanja da to čini svesno. I svim ostalim svojstvima svoga bića on se razlikovao od Save: ovaj je bio tih, mek i miroljubiv; on je bio, ili je hteo da bude, bučan, tvrd i ratoboran; Sava je čovek mirenja, kompromisa i srednjih puteva; Vasilije ne zazire od kavge, nepomirljiv je i bez mnogo predomišljanja srlja u krajnosti; u Savi se vremenom nataložilo puno narodne mudrosti, on je domaćinski čuvaran, čak na mahove i škrt, i nije čovek visoke nauke; Vasilije nije nikad stigao da se staloži, njega privlače titule i blesak, i on paradira svojom "naukom" i svojim književnim radom koje podvrgava ličnim ciljevima i vlastitoj političkoj praksi. Sava uvek ostaje kod kuće i sa svojim narodom, i osim puta u Rusiju 1743-1744. godine koji je preduzeo kada je to baš morao, on ne boravi van zemlje, i najduži njegovi odlasci za čitave četiri decenije posle toga bili su do Kotora i Budve, a i oni su iznuđeni potrebama: da se pokloni novodošlim nosiocima mletačke vlasti ili da obavi kanonsku vizitaciju područnih crkava. Vasilije je, naprotiv, skoro svaki čas negde na putu: samo u tri maha je odlazio u Rusiju, a bio je osim toga i na Rijeci, i u Trstu, i u Beču, i u Mlecima. Čak i u onome što je činilo njihovu svakodnevicu oni su različiti: Vasilije se po svojoj prirodi, a i iz opreznosti, jer je stalno bio u opasnosti da ga mletački pouzdanici otruju, uzdržavao od jela i pića, i osim ribe i mlečnih proizvoda nije uzimao ništa drugo; suprotno od toga, za Savu se govorilo da je sklon piću i više no što je dolikovalo smernosti kaluđera, a sa tim je, najverovatnije, bilo povezano i to da nije bio u neprijateljstvu s dobrom trpezom. S takvim čovekom i takvim saradnikom, kakav je bio Vasilije, Savi nije moglo biti nimalo lako. Kada je za to bio u prilici, on se protiv njega borio; ali je češće ostajao nemoćan, i tada se povlačio u Stanjeviće, da obrađuje "svoj vrt" i sređuje crkvenu ekonomiju, da sa bolom gleda ono što nije u moći da spreči, i da strpljivo čeka da nevolja prođe, kao što prolazi i sve drugo. Tada se i formalno činilo, kao što je u stvari i bilo, da je od vladara on sveden na savladara, i da je od mitropolita sve Crne Gore, Primorja i Skenderije postao samo zamenik i pomoćnik Vasilijev, koji je uz sva ta ista zvanja dometnuo sebi još i titulu "egzarha srpskoga trona", na koju nije mogao imati prava.

Tek što je po Vasilijevoj nenadanoj smrti u Petrogradu na trenutak odahnuo, a u Crnoj Gori se Već pojavio neznanac koji je sebe nazivao Šćepanom Malim, i čak najmanjim od svih, ali je tajanstvenim i dvosmislenim ponašanjem omogućio nagađanje da je on u stvari glavom ruski car Petar Treći, i drugima je dopuštao da ga tako i zovu. Bio je to čovek izuzetan, i nesumnjive i velike inteligencije, i imao je autoriteta i državničkog smisla, kojim je ne samo opčinio već i pokorio Crnogorce; ali je isto tako bio i mutan, konfuzan i nedorečen, i u osnovi je jedan od mnogih krupnih avanturista, kojima je osamnaesto stoleće i inače obilovalo i čijem smo obilju i mi dali veoma zapažen doprinos. Vladika Sava je od početka prozreo da pred sobom ima prepredenu varalicu, ali se u prvo vreme držao oprezno i rezervisano; čari Šćepanove ličnosti i legende koja ga je pratila podlegao je samo prilikom jednog njihovog susreta, ali je ta magija trajala kod njega jedan jedini dan, jer su mu već sledećeg iz Carigrada stigla pisma ruskog poslanika koja su potvrdila i najcrnje njegove slutnje; onda je počeo da se bori protiv Šćepana, jedva s kojim saveznikom uz sebe i s bezmalo svim Crnogorcima na drugoj strani, potpomognutim još patrijarhom Vasilijem Brkićem povrh toga. U toj njegovoj borbi nije zapravo bilo nikakve nade u pobedu, i on se samo sticajem okolnosti, i nastojanjem drugih, lukavijih i jačih no što je bio on, oslobodio Šćepana, kada je ovome, 22. septembra 1773, grkljan prerezala ruka plaćenog ubice.

Istovremeno, vladika Sava je osetio da mu opasnost dolazi i sa strane mladoga arhimandrita Petra Petrovića, čije su ga naglašene sposobnosti i odrana pokazivane inicijative. užasnule, i pokušao je, uz pomoć Šćepana Maloga, da im stane na put, čineći tako najveću nepravdu i najkrupniju političku grešku u svome životu. Srećom, stvari su se uredile od sebe: njegov sestrić Arsenije Plamenac, koga je on pristrasno odredio za svog naslednika, nadživeo ga je kratko (umro je već 1784) i nije mogao da prepreči izlazak na političku i istorijsku pozornicu Petru Petroviću, budućem crnogorskom Petru Velikom ili Svetom Petru, kako su ga sve zvali. Neposredno posle smrti Šćepana Malog pokušao je da na Šćepanovo mesto zasedne drugi i nesravnjeno bezočniji pustolov, Stjepan Zanović iz Budve, najšire obrazovan i bogato obdaren, plodan književnik i slobodouman mislilac, ali kao čovek lišen svih moralnih refleksa. Zanović je zaigrao na istovetnu kartu i sebe je čak drsko prozvao Šćepanom Malim, kao da onaj nesrećni Grk nije pre toga počinio ono što je ipak počinio; no njegov pokušaj nije uspeo i on je iz Crne Gore ispraćen, iako je posle u jednom svom spisu o Šćepanu Malom i o sebi, štampanom 1784. u Londonu na francuskom jeziku i punom mistifikacija^[496], prikazivao stvar tako kao da ga je vladika Sava zvao u Crnu Goru, nudeći mu presto, a da je on otuda otišao uprkos tome i dragovoljno. Vladika Sava imao je zatim da se pod stare dane nosi i s ambicijama guvernadura Jovana Radonjića, koje su išle pravo protiv njega, ali je nekako i njima odolevao. Osvrnuvši se jednim pogledom unatrag na ono što je prošlo, on je negde pri kraju svoje vlade i svoga života, pišući dubrovačkoj "gospodi" 25. jula 1775, govorio, smireno i zadovoljno, o silnim mukama i trudu, i o razorenjima svoga "trona", koje je podneo, naročito od 1767. godine naovamo, kada je bio opkoljen nedaćama sa svih strana ("ne samo imajući protivnicima okolnijem rat, no i s mojijema ljubaznijema otačastvom Černom Gorom"), pa je ipak sve izdržao i nad svima je trijumfovao ("dok je milostivi Bog pogledao milosrdnijem svojijem okom i sve moje neprijatelje i protivnike stavio pod moje noge, a mene vozvisio i u pervu moju slavu i moć postavio").

Kod istoričara vladika Sava odavno nije na visokoj ceni i u njihovim sudovima redovno ne prolazi dobro; razlog tome je sigurno što oni kod njega nisu našli krupne političke koncepcije, niti su u njegovom delovanju otkrili smele državničke poteze. Neki od njih izražavali su čuđenje kako je vladika Danilo baš Savu izabrao "da posle njega upravlja crkvom i narodom", i obrazlagali su to razmišljanjima kakvo je ovo: "mek, tih, miroljubiv, Sava je najmanje bio stvoren za državnika i sudiju".^[497] Drugi su u Savi videli "slaba, povučena i kasnije piću odana čoveka", koji, naročito zašavši u godine, "beše izgubio i ono malo autoriteta što je imao".^[498] Za treće je on bio "stari i ne mnogo pametni vladika Sava", nepopularan u narodu, i koji je "znao da u doba velike gladi ili sličnih nedaća kupuje zemlju od seljaka"^[499], ili čak, istina tada očigledno preterano, i zato svakako nepravedno: "slabić i mekušac, u politici na nivou jednog seoskog crnogorskog kneza svoga doba (koji se) Nije nikada odlikovao oštroumnošću i dubokim sagledavanjem događaja".^[500] Veće su razumevanje pokazivali i više su simpatija za vladiku Savu imali književnici. U svom Lažnom caru Šćepanu Malom Njegoš ga je izveo na scenu, među ličnostima koje uzimaju učešća u "zbitiju", pa ako mu baš i nije dao ulogu ni približno onoliko vidnu, ni lik onako živopisan kao što su uloga i lik Teodosija Mrkojevića, nije ga opet ni posmatrao s prezirom, niti je na njegovu glavu sručio ijednu od onog mnoštva negativnih karakteristika kojima je obasipan u viđenjima istoričara. Još je nesravnjeno bolji Savin lik izišao u poznatom radu Šćepan Mali od Stjepana Mitrovog Ljubiše. Tamo je vladika Sava "dobri starac bez oštrote i hitrine", koji je "pod mirnom ćudi krio duboko oštroumlje"; a onaj odsek crnogorske istorije koji je za njega vezan, ocenjen je takođe iz sasvim drugog ugla; Crna Gora, kaže Ljubiša, "u to doba mirno živukaše pod crkvenom upravom dobroga i pobožnoga starca, vladike Save Petrovića".

Vladika Sava nije za sobom ostavio nijedno pravo književno delo, iako je verovatno da ga je literatura zanimala, na izvestan način. Kako nije znao italijanski, ni ijedan drugi jezik, osim možda ponešto ruskog, bio je upućen na uobičajene tekstove, mahom pobožnog karaktera, i na istoriografske spise stare srpske pismenosti; to je bila lektira i svakog drugog iole obrazovanijeg kaluđera u ona vremena. Svojim delovanjem, međutim, kao i onim što je u toku njega pisao, vladika je izazvao literaturu naročite vrste. To su polemički sastavi, ne uvek vođeni najboljim namerama, kojima su osporavani njegova ličnost i njegov rad ili su pobijana njegova shvatanja. Jedna takva knjiga protiv njega štampana je sredinom stoleća u Rusiji, prema izvesnom obaveštenju koje nije moglo biti provereno, jer se knjiga š/[kada nije našla. Za štampanje se pobrinuo poznati Stevan Šarović iz Podgorice, oficir u ruskoj službi i u to vreme vrlo bliski saradnik vladike Vasilija, koji mu je izgleda dao i mig, možda i sredstva, a svakako i ideje za ovakav način borbe protiv ugleda i dobrog glasa vladike Save. Ta pamfletska knjiga bez sumnje je uzvraćaj Šarovića i Vasilija Petrovića na otpor vladike Save njihovom pokušaju da u Rusiju otpreme jedan broj mladih crnogorskih ratnika za službu u ruskoj vojsci, a mitropolit je u njoj predstavljen kao pohotljiv čovek i lihvar, ždera i pomagač u širenju katoličke vere u onim krajevima, što je sve do poslednje reči ili izmišljeno i nestvarno ili silno preuveličano.^[501] Lako je moguće da se upravo na potvore u toj knjizi odnose gnevne Savine reči u jednom pismu iz tog vremena (5. januara 1760), upravljenom bivšem prijatelju Stefanu Petroviću: "A neki duraci prosipali nepravdu na nas njihovijema smradnijema ustima i njihova đela skazivali i na mene govorili. A mi blagodetju božijeju evo četrdeset godah kako jesmo arhijerej pravoslavni, i ovoju uboguju mitropoliju i eparhiju držali u miru i u dobro sa svakijem, a s pomoću jeje imperatorskoga veličastva. A sad nekizi tamo pođoste napuniste lažah svu Rusiju. Ni se zna starijega ni mlađega, no sve jednako. A što su mene nepravdom pronosili, nijesu mene no sebe. A faleći Boga, mene zna i Bog, i ljudi i moje življenje. A oni su lagali kako črti.. ."^[602] Drugi je spis protiv sebe vladika Sava izazvao nekakvim svojim pismom ("knjigom"), a došao je on sa strane nepoznatog katoličkog pisca i čisto je teološko-polemičke prirode. On nije štampan ni u vreme kada je nastao, - a nastao je 1780. godine, - ni kasnije, nego se u dve rukopisne knjige (od 281 i 179 strana) čuvao u biblioteci manastira Gospe Velike na Badiji kraj Korčule. Sadržina mu je prikaz razlika kojima se istočna crkva odvaja od crkve zapadne, naravno sa katoličkog stanovišta i shvaćenih kao "focijanske" jeresi, a u produžetku je dodat, kako se čini u dijaloškom obliku, traktat ("razgovor") o "presnome daruhu", što je još jedna razlika između dve crkve, jer, kao što se zna, katolici, pri službi božjoj, upotrebljavaju nekvasni (presni) hleb, dok i se pravoslavni tu služe hlebom u kome ima kvasca.^[503]

Vladici Savi mesto je i u istoriji književnosti, a ne samo u političkoj istoriji, a pravo na njega stekao je naravno onim što je pisao. U prvom su redu to njegova pisma, doduše uvek samo službena i poslovna, kao što su i ona koja imamo od njegovog prethodnika i strica vladike Danila, ali često i veoma književna, pored odsustva svake primisli da to budu, i opet kao u slučaju vladike Danila. Osnovno svojstvo književnih dela - da odmah i neposredno stupaju u komunikaciju s čitaocem - ni ta pisma nisu imala, jer ih vladika Sava nije namenio širem krugu i pogledima drugih izvan nekolicine upućenih. Književnošću su ona postala tek naknadno, u našem osećanju stvari i zapravo mnogo godina po svome nastanku.

Pisama Save Petrovića ima sada nešto manje od tri stotine, ali je nesumnjivo da ih je za njegova života nastalo više, možda i mnogo više.^[504] Ona prate celo vreme njegovog dugog predvodništva naroda: prva su iz 1736, kada je posle svoga strica, sam stao na čelo zemlje i crkve, a poslednje je iz 1781, kada se oprostio od ovoga sveta. Za sve to dugo vreme samo su malobrojne godine iz kojih njegovih pisama nema, ali će i tada pre biti da su se pogubila no da ih nije bilo.

Najviše je i najčešće vladika Sava bio u pismenoj vezi s mletačkim vlastima: od svih njegovih sačuvanih pisama, dobre dve trećine otpadaju na korespondenciju s izvanrednim providurima u Kotoru, i to sa svima koji su se na tom mestu za njegovog života izređali, bez ijednog izuzetka; uz to su tu još i pisma generalnim providurima Dalmacije i, mnogo ređa, pisma samome duždu, venecijanskim inkvizitorima, rektoru Kotora i drugim predstavnicima Prejasne Republike. Brojnost i učestalost te prepiske nije samo posledica činjenice da je ona najbolje očuvana i najtemeljnije naučno pretražena; još pre od toga, ona pokazuje da je u državničkoj i diplomatskoj delatnosti vladike Save Venecija zauzimala veoma značajno mesto, što je i sasvim shvatljivo s obzirom na njenu svakodnevnu prisutnost i u crnogorskom j životu onoga vremena. Za veliko je čudo, međutim, kako je malo i retko vladika Sava opštio s pograničnim Turcima (ima jedno njegovo pismo kapetanu i agama od Spuža, iz vremena približno određenog između 1739. i 1742. godine) i kako se samo jednom ili dvaput za celoga života obratio ruskoj carici i njenim ministrima ili ostalim visokim ličnostima ruskoga društva, za razliku od vladike Vasilija, koji ih je inače, obično pišući u svoje ime, ali gdekad dodajući i ime njegovo, prosto zasipao dopisima, predstavkama, izveštajima, molbama; iz aprila 1743. postoji memorandum vladike Save carici Jelisaveti, u kome joj spominje crnogorske borbe s Turcima, slika teško stanje naroda i moli je za pomoć, i zatim tek iz 1776. njegovo pismo mitropolitu moskovskom Platonu. Naprotiv, češći su Savini pismeni kontakti s Dubrovačkom Republikom, što se takođe lako objašnjava: ta Republika bila je blizu i mnogo puta od potrebe, s njenim su podanicima Crnogorci svaki čas zapadali u nekakve sporove ili čak i veće i manje sukobe, i, najposle, za nju su vladiku Savu posebno vezivala osećanja najbliže rodbinske prisnosti i nacionalnog identiteta. Sada je preostalo ukupno desetak njegovih pisama jedinoj "slovinskoj" republici, i ona počinju još 1746-om, a prestaju 1777-om godinom, ali je i njih nekada moralo biti više, i možda čak i znatno više. Najposle, ima i pisama vladike Save narodu o kome se starao i njegovim glavarima (knezovima, starešinama i zboru grbaljskom, 1768, sveštenicima i hrišćanima u Podgorici, 1752), područnom sveštenstvu i pojedinim manastirima (bratiji Savine, 1749, popu Kostu, 1768, arhimandritu Nikodimu i igumanu Teodosiju, 1777) i prijateljima, od kojih neke znamo po imenima (Stevanu Petroviću, 1760, Jozu Kamenaru, 1760, Stijepu Stijepoviću, 1767-1775), a neki su za nas ostali bezimeni.

Sva svoja pisma vladika Sava je ili pisao sam, ili ih je kazivao u pero svom vernom i dugogodišnjem saradniku đakonu Stefanu. Taj đakon Stefan, koji se u vladičinoj prepisci javlja između 1740. i 1768. godine, bio je stalni činilac njegovoga dvora: on je uz vladiku kada ovaj izriče presude ("sentence") i donosi odluke u narodnim potrebama, i on svršava delikatne diplomatske poslove; vladika ga zove "naš kaluđer đakon Stefan", "naš đakon Stefan" ili samo "Stefan", a u jednoj prilici i izuzetno srdačno "moj Stefan". Često ga je upućivao u Kotor da se umesto njega, kada on sam to nije mogao, ili kada je bio bolestan, "pokloni" novom izvanrednom providuru (1740, 1745, 1749, 1751, 1755, 1764), da odnese pisma (1751). da usmeno prenese poverljive poruke ("Šaljemo Stefana da se pokloni vašemu p. g. i da primi koju zapovijed od vaše prevedrosti, i što vi reče ustima, to su naše riječi", 13. aprila 1749; "Stefan će vi kazat neke riječi što ne možemo pisat", 28. januara 1758). Ponekad te Stefanove misije nisu bile lišene ni svojih neprijatnih strana: novembra 1748. bio je, sa još dva "đetića", koji su ga pratili, stavljen "u sekvestar", a novembra 1768. vladika moli mletačkog đenerala da nekakvog siromaha pusti sa galije, gde je bačen za kaznu "poradi zašto je Stefana pušta u grad", pa dodaje da je isti Stefan tamo "vazda ulazio, ma pravo, a nije s lukavstvom". Mada se može pomišljati da je đakon Stefan, koji je kao senka pratio vladiku i bio mu i tako dugo na pomoći, ponegde uticao i pri formulisanju njegovih poruka, one opet u toj meri nose razgovetne tragove Savine ličnosti i tako su iz nje proistekle, da se vladika ima smatrati isključivim njihovim tvorcem.

Na svojim pismima Sava se potpisivao različito i u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, od značaja koji je prepisci pridavao ili od ličnosti kojima je pisma namenjivao. Mnogo puta stavljao je samo "vladika Sava" ili "vladika Sava Petrović", ali je pokatkad dodavao još i koji karakteristični atribut: "stari vladika Sava", "nevoljni starac vladika Sava", ili pak titulu: "vladika Sava cetinjski", "vladika Sava skandariski i primorski". Isto tako često pisao se i jednostavno "arhijerej Sava", "arhijerej Sava Petrović" i "arhijerej Sava skandariski i primorski". Ali, kada je hteo da mu pisma zazvuče svečanije, služio se titulom mitropolita, kojoj je dometao i oblasna određenja: skenderiski (skandariski), černogorski i primorski, a gdekad uz sve to još i reči "smereni" i "bogomoljac". U prepisci s mletačkim funkcionerima ili s Dubrovačkom Republikom voleo je da se naziva biskupom ("biskup Sava", "biskup Sava skandariski i primorski", "biskup Sava cetinjski, i skandariski i primorski", "biskup Sava skandariski i primorski, Cetinjac"), a u dva ili tri maha i arcibiskupom ("arcibiskup Sava skandariski i primorski").

Politički pogledi vladike Save, ukoliko se ogledaju u njegovim pismima, do kraja su jasni i do uprošćenosti jednostavni. Savršeno svestan položaja svoga naroda na opasnom i teškom mestu gde mu je bilo dato da živi, vladika je dobro video i šta treba da čini i kako valja da se odnosi prema najbližim susedima i šire, u ondašnjoj velikoj politici. On je osećao šta sve znači to što je njegova zemlja "na krajini" ili, bolje, što je ona sama u stvari "krajina", dakle, granično područje među državama i narodima ne baš suviše prijateljski raspoloženim među sobom, i, uz to, još "krajina veoma ljuta", kako je pisao 1741. godine; ali je znao, od početka, i da je "krajina svaka mutna" i da se jedino s vrlo mnogo muka i mudrosti, strpljenja i duševne snage ona može držati i voditi ka određenom cilju. Za vladiku Savu od prvih dana do kraja njegove vladavine taj je cilj bio mir, kako onaj na granicama, sa susedima, tako i mir u vlastitoj kući, među plemenima često razdvojenim teškim zavadama. Jedna od prvih njegovih izjava po stupanju na vladičanski presto, iskazana 30. novembra 1736, vezuje se za taj njegov cilj: "Mi mnogo žudimo mir među krisćanima, da su u mir i u ljubov kako im sveto Jevanđelije i sveta mati crkva zapovijeda, i jesmo se mnogo i dosad mučili, gospodin Bog zna, paki se nećemo ni posad oblijenit..." Posle se ista misao neprestano iBpaha u njegovim brigama, s upornošću lajtmotiva: "Zašto je mene teška ta svađa i ta mutnja što se čini među krajinama, i glavu mi slomiše" (16. septembra 1737); "nisam rati ljubio s Turcima, ni s Latinima, vo živova u ljubavi i u milosti" (24. novembra 1756); "mene kavga i zlo nije milo nikad bilo, a kamoli sad u moju starost" (13. mart 1761). Kod te svoje osnovne misli on je ostao čvrsto do kraja, i još 25. jula 1775. razlagao je Dubrovčanima: "U sve moje življenje i vladanje černogorsko radio sam s Turcima, Venecijanima i s vašom slavnom republikom biti u mir, u slogu i u svakom dobru, kako je svijetu očito"; "moje serce žudi da je sve mirno", pisao je 1. avgusta 1776; a 14. marta 1777. godine uveravao je mletačkog providura da je "vazda nastoja o hiru i o slozi", i ne samo između Crnogoraca i podanika Venecije no i između samih ovih poslednjih, "da mrtve glave ne padaju i: da se ne kolju, kako u jedan puk smeteni, ko je jakši, on je bolji".

Kako svi nisu s njim delili iste poglede, vladika Sava bio je gotovo stalno na teškim mukama i često je samo sa nemoćnim bolom morao da gleda kako njegovi protivnici, koje je bez ustezanja nazivao "vukovima" i "đavolima" "lažunima" i "spijunima", ;,zlotvorima" i "prokleti&1 barunima", ruše ono što je on mukotrpnim naporima sagradio i unose nemir i smutnju u "krajinu" ubacujući u nju ugarak nesloge i pokolja. On je imao prevelikih iskustava sa svojim Crnogorcima i znao je dobro kako su oni nepokorni, i brzi da se uzbune do mere kada ne slušaju ni savete, ni molbe, ni pretnje, ni kletve; u trenucima velike ojađenosti on se tužio da nema 1"ni galija, ni tavnica, no' zle ljudi i neposlušive strašnim kletvama" (u pismu Dubrovčanima 15. juna 1767) i da je "nemajući ni tavnicah, ni gradovah, ni regularne vojske", prinuđen da živi u puku koji je svakomu zlu sklonit" (u pismu istima 27. jula 1775).

Ali, živeći tako sa svojim Crnogorcima, on se naučio "zlo trpjet i podnosit", primoran mnogo puta sa sebe teši gundulićevskim refleksijama o promenljivosti sveta ("ma je svijet kolo koje se obraća"), o prolaznosti svake nevolje ("i priđe je zalah bilo, pak su se mirila"), o konačnoj pobedi istine i pravde ("ma laž istini ne može odoljet nigda, niti će"), o mudrosti podnošenja svih nevolja i odolevanja svim iskušenjima ("valja trpljet, a pametovat"), ili o opštem nesavršenstvu i grešnosti ljudskoga roda ("a nitko bez grijeha nije, tokmo jedini Bog"). Isto je tako neke utehe on mogao nalaziti u konstatacijama da ni u njegovom narodu svi nisu isti i sve nije do kraja crno, i u poređenjima sa drugima, gde takođe nije bilo više boljega: "Nijesu svi zli ni u Crnu Goru, i dobrije' ima dosta k ovoj strani od Arbanije.

Ma evo se vidi na neka mjesta, đe su pune i galije i tavnice, i zlije' se ljudi i neposluha nahodi dosta, a nekmoli neće u ovolike puste gore po Crnoj Gori, đe su ljudi u svoju slobodu." Nesložni među sobom, Crnogorci su još više, i lakše, i ljuće, dolazili u zavadu i sukobe sa svojim neposrednim susedima, bez obzira što su oni bili iste vere i pripadali istome narodu, ali su bili podanici ("suditi") mletačkog "principa". Vladika je tada odlazio među njih ili na Cetinje, gde su se nakupljali "glavari ot sve zemlje", da ih moli, preklinje i uči "slovom božijem, kako pastir, da se mire sa suditima principovijem". Ali ovi drugi isto su tako svaki čas kršili na jedvite jade načinjene dogovore i prekidali ionako krhki i varljivi mir. Vladika je onda opet jadikovao, uznemiren podjednako i sa te strane: "Ja Crnogorce ustaljam i kunem, i molim da ne idu na sudite principove, a suditi vojuju." Tada se on obarao punom silinom svoga gneva i svom ubojitošću svoje retorike na Grbljane ("vaši suditi Grbljani vljeru vašu i riječ polomiše, i crkvu Svetoga Nikolu poharaše, i ljudi pobiše; učiniše što se nije priđe učinilo", 4. januara 1748), na Rišnjane ("razumljeli smo veliko zlo i krvoproliće koje je okurilo među Rišnjanima s prokletijeh barunah, koji se Boga ne boje, a prevedroga principa ne boje. Sad pomutiše i poklaše komunitad risansku i razuriše ljudi starinske i prave sudite koji obedivahu svaku zapovijed prevedroga principa", 7. februara 1748, "molim vaše p.p. gospostvo da date orden Rišnjanima da moje ljudi ne zadijevaju, koji su u moju kortu i službu... Nemojte da se pravi kolju, no se zna krivac", 12. avgust 1765), na Arbanase ("prosim, dajte straha tijema Arbanasima, neka to junaštvo po tomu gradu ostave, dokle nijesu svu krajinu smutili i zaklali", 24. novembra 1747), i naročito na Majine i Paštroviće ("valjalo bi da imaju bolju pamet i da bolje slušaju svoga principa, zašto bi veću korist imali, a tako vidimo da će zlo bit za obje parte š njih neposluha: mi njih karamo i učimo da se zla ostanu, a oni govore: 'Ti si nam neprijatelj'", 31. jula 1736-1737; "za veliku ljubav božu, prevedri principe, što se ovo čini? Eto počeše suditi Paštrovići harat i plijenit istinite i stare sudite principove... Bog ih ubio sa svijem njihovijem dobrom", 3. novembra 1750; "mi smo radili sa svijem srcem i sa svom snagom da je ova krajina u miru, pak zlo sad ne stojaše, ho je smutiše prokleti Paštrovići da je njih anatema, a sud ot zemlje ne govori da sijeku prave ljudi i muku njih uzimaju. To Bog nije reka, no su oni prvo Bogu nepokorni, pak svomu istomu principu nijesu pokorni ničim nako lijepijema riječima, a ja ne mogu ni njima ni Mahinama ništa, no im eto princip. Neka on u to misli, ako li bi, neka oslone na toga principa što je u Budvu, koji pokla i smuti samotreći svu zemlju. Da Bog da, i mnogo milostiva djevica Bogorodica da mu se smuti utroba", 24. avgusta 1753-1754.

U svoj toj pometnji vladika je umeo da sačuva bistar i trezven pogled na stvari, ljude i događaje, i da uglavnom dobro procenjuje situaciju. On je znao da precizno odmeri značaj koji njegovi Crnogorci imaju u stalnim obračunima Turske i Venecije, cara i "principa", da uvidi koliko je bitan njihov udeo u obezbeđenju celoga primorja u čijem su oni zaleđu ("zašto isti Crnogorci, iako stoje na carevu zemlju, ma su oni principovi vazda bili kad je preša bila, i biti će, i oni su tvrda muraja svojzi Boki, i mi svi koji smo pod ovi vrh svi ga mirno ijemo i počijevamo dokle su oni gore na stražu...", 17. novembra 1751). Isto je tako on bio svestan svog ličnog položaja u narodu, i umeo je kada je trebalo da to istakne, s odlučnošću i hrabro ("a biskupi su ovojzi krajini vazda bili glava, i biće; neka se nitko ne vara, ni misli drugo", 31. decembar 1739-1742), i da, štaviše, s izvesnim prkosom poručuje: "I neka mene ne prijeti nitko. S pomoću Božom ja se malo bojim dokle su mi dvanajast hiljad Crnogoracah što imam u državu moju."

I vladika Sava, kao i svi njegovi prethodnici, Turke je osećao kao "vazdašnjega našega neprijatelja i protivnika vjere hristijanske", kako to stoji zabeleženo u njegovom pismu od 12. septembra 1775, i kao "protivnika krsta", kako ih je nazvao u pismu od 17. novembra 1771. Oni su i za njega "prijevarni", i sve što su, od tuđih zemalja, pokorili i podvlastili, učinili su to, po njemu, "na prijevaru u na božu vjeru". On je mnogo puta bivao u raspoloženju da kaže, ko što je i rekao pišući "gospodi i vlasteli dubrovačkoj" novembra 1771: "Danas svi stenjemo i plačemo pod tiranski i mučiteljski jaram turski, koji posvednevno ne mogu se s našom krvlju nasitit."^[505] Ali je on znao, i pamtio, kakve su sve nesreće i koliki "razuri" dolazili njegovom narodu s turskim upadima i svim svojim silama starao se stoga da ih izbegne i spreči, kad god mu je to bilo mogućno. Nije pri tom imao uz sebe opštu saglasnost, a na protivljenje je nailazio i sa strane sebi najbližeg - vladike Vasilija. Tako se nešto dogodilo u toku 1756. godine kada se on zalagao, ne zato što bi tome bio sklon u duši, već jedino u strahu od gorega, da se bosanskom veziru isplati traženi harač i da se tako otklone njegov bes i pohod na Crnu Goru, do čega je posle, zbog upornog odbijanja, ipak došlo, a i harač je, konačno, morao da bude dat.^[506] U ovom turskom nasrtaju na Crnu Goru mletačke vlasti ponele su se neprijateljski i neblagodarno prema Savinom narodu i ne samo da su bile u dosluhu s Turcima već su im i otvarale put ka crnogorskim planinama. U jednom gorkom pismu izvanrednom providuru Đustinu Bolduu, 18. oktobra 1756, vladika je smogao snage da mu sve to baci u lice i da uz ljute prekore uputi i nedvosmislene pretnje. Spominjući svoju, i crnogorsku, vernu službu "prevedrome principu", koja je trajala cele četiri prethodne decenije, a bila je sva o njegovom "harču" i nije valjala ni njemu ni "krajini", vladika je nabrajao, i optuživao, i predočavao: "Priđe smo izgubili prekrasni i mnogocjeni manastir na Cetinje za prevedroga principa. U to ne nije pomoga ni aspre. Sad imamo dvije crkvice đe se Bogu molimo i dvije tri kućine. Eto vidimo lijepo otvorenijeh očih da vodite Turke na sramotu, da ih razvale, ma se nećete u to pofalit nimalo, no će to, ako Bog da, i za vas u zo čas bit: teke ova krajina pogine, i vi ćete, ako Bog da." Za njega nisu bili tajna dvolični mletački postupci, ali je obećavao da oni neće ostati nepoznati ni moćnima u ondašnjoj Evropi: "Ja nijesam ni vljerova dokle sam ima kopije ot knjigah vašijeh, što su nam Turci poslali, koje ćemo silat na svakoga, i cara, i kralja, neka vide vaše krsćanstvo i vašu vljeru, što činite ot krsćanah ..." Kumeći i zaklinjući providure Svetim Markom da zaustavi Turke, on je dostojanstveno i odlučno, a reklo bi se i srčano, upozoravao: "A znamo: kako ih vodite da ih možete i ustavit. Ako li i nećete, fala da je Bogu, mi ih čekamo, i hoćemo ih poslužit, s pomoću Božjom, koliko najbolje uzmožemo. Ako ne i dobije, sramota ni nije; no će veća njemu, ako mi njega dobismo, a nadamo se u Boga i u presvetu Bogorodicu da će nam bit u pomoć, zašto nijesmo krivi, no je nama napast i ot njih i ot vas."

Ta mletačka "nevera" i njihova neprestana spremnost da na sve raspoložive načine otežavaju život Crnogorcima bila je jedna realnost, ali i tragika, Savinog položaja; tragika je njegova još veća što je on duboko osećao da uprkos tome mora da sa Mlecima postupa krajnje obazrivo i pažljivo, da im ide na ruku i da im "služi", kako se o tome sam izražavao, ne očekujući od njih ni priznanja, ni "provižijuna", čak često ni neke naročite pomoći. "Koliko uzmožemo, služićemo", obećavao je na početku svoje državničke karijere, i datog obećanja držao se, sa nepokolebivom postojanošću, do kraja života ("od mladosti do moje starosti"). Ta njegova "služba", Kojoj je iz decenije u deceniju odbrojavao trajanje, stavljajući ga do znanja i svojim mletačkim sabesednicima, bila je, ili je bar trebalo tako da izgleda, "sa svijem srcem", pa je u tom pogledu izvanredno karakteristična reč koju je ovaj pravoslavni prelat bez ustručavanja upravio jednome od providura: "Ako ćeš me i baketom ćerat, ja sam tvoj, bez ceremonija."^[507]

Vezani, obično, sličnim nevoljama i zaokupljani, gotovo stalno, istovetnim nespokojima, vladika Sava i neki mletački providuri uspostavljali su i prisnije, a ponekad, i koliko je to uopšte bilo mogućno, i prave prijateljske odnose. Ako je u pismima crnogorskog vladike bilo i diplomatske slatkorečivosti i kurtoaznog udvaranja kada je providure, prilikom njihovog dolaska na novu dužnost, uveravao da im se raduje "kako našemu suncu ogrijanu, koje ne vazda grije i hrani, i od savakoga zla brani; i da ih dočekuje "kako ozeba sunce, da ga ogrije", ne može se sporiti opet da je u više mahova, za one dve godine što su delili zlo i dobro, i jedni ih drugima i nanosili, bilo prilika za istinska ljudska zbliženja među njima. Pojedini providuri slali su vladici, u znak pažnje, odabranu i finiju ribu ili kakve druge "lijepe gospodcke darove"; nekima je on toplo zahvaljivao na "lijepo dočekište i stimu", koje je od njih imao kada je dolazio, na poklonjenje, u Kotor ("u ta pošteni grad prevedroga principa"). I on je njima uzvraćao, na svoj način i darovima koje je mogao dati. "Znamo da imate vina ot svake ruke, - javlja se on, tako, 28. avgusta 1751. providuru Valeriju Antelmiju - ali nemate ot planine, no vi šiljemo jednu malu barjelicu, ako vi bude na volju: to se rodilo u Crvnicu, u našemu vinogradu." U ponekim slučajevima Savina pisma providurima svjedoci su o intimnoj bliskosti, pa i prijateljstvu koje je njih vezivalo kao ljude: "gospodine, pobratime i brate", obraća se on Pijetru Emu, 27. aprila 1764; "nijesmo se davno pozdravili; jesmo oba ostarili", piše zatim Gaetanu Molinu, 22. aprila 1771, da nepunu godinu iza tog zatraži "pravdu" za svoju crkvu, baš u ime te njihove dugotrajne srdačnosti ("za onu ljubav i so i hljeb, što smo vazda imali i zajedno jeli"). Kada su ga smućivala "velika zla", koja su se dešavala, ili kad se prepuštao svojoj gorštačkoj plahovitosti, što je kod njega bilo u trenucima zaista izuzetnim, vladika je ljubaznost zamenjivao srditošću, a uslužnost oporošću, ali se i tada brzo trzao i vraćao u ustaljene norme svoga držanja; "jesmo i vaše poštovano gospostvo jednom knjigom našom rasrdili", piše 7. decembra 1747. Vinčencu Gritiju - "ištemo graciju, da nam oprostite, to je bilo u oganj veliki".

Uistinu, vladika Sava imao je, u toku svog dugogodišnjeg opštenja i saradnje s nosiocima mletačke vlasti u našim krajevima, čak i previše razloga za srdnju i "oganj veliki". Jedno vreme, i dok je on još bio na početku svoje vladavine, oni su ga obeležavali kao ruskoga čoveka i prema tome su u njemu prepoznavali svog prirodnog neprijatelja; posle su ga gledali bolje, ali nepoverenje prema njemu nikada nisu izgubili u potpunosti. U složenoj i zamršenoj političkoj igri koju su vodili, oni su hladno i proračunato išli jedino za interesima svoje republike, i bez imalo skrupula, i ne podajući se nikada osećanjima eventualnog prijateljstva, udruživali su se i s najcrnjim vladičinim "zlotvorima" kada im se to činilo korisnije, verovali su više "lažunima" nego njemu, kada im je to izgledalo bolje, i ostavljali su ga bez pomoći u nevolji, kada im je to tako trebalo. Mitropolitova pisma iz svih perioda njegovoga života, i u punom smislu reči sve do njegove "samrti", prepuna su stoga teških ali i rečitih prekora zbog takvog njihovog držanja prema njemu. Često je on osećao kako su ga pritisle i "smele laži sa svake bande" i uzdao se tada jedino u Boga koji će pokazati koliko je on "vljerna sluga prevedroga principa". "Da dv Bog - kleo se on, i kleo je, 27. februara 1742 - ako sam ja nevljeran bio momu principu dosad, ali ću posađ, da me vljera ubije; a tko laže, ubio ga i Bog i vljera!" Kada mu se i pored toga nije verovalo, upozoravao je, kao, na primer, 11. decembra 1747: "Ako nećete i moju koju poslušat, ne mogu ti ja pomagat krajinu u mir držat, no ću dić ruke ot krajine, a viđat svoj posa; ako ćete me, ja sam sa svijem srcem da ve služim." Šta mu je sve to vredelo, kada su njegova uveravanja nailazila na gluve uši i kada je on morao da podseća: "I ja principa bez plate služim, i "ne ištem plate, a mene među vami ne valja jedna riječ" (10. avgusta 1748), da rezignirano razmišlja i da se neodređeno teši: "Ma je sad ustala nepravda na pravdu. Sad pravde nije na ove strane, a nepravde dosta, a ti si gospodar moj i princip. Mož činit kako hoćeš. Ne dadu baruni i laže da moja valja u vas nijedna, ma fala Bogu. Vidjeće se poslije"(8. novembra 1748), da sa prizvukom kajanja svodi mršave rezultate svoje politike: "Život poharah, a blago crkovno destregah, a dobra ne viđeh nikakva do dobrijeh riječih..."(14. novembra 1752), "evo trideset godinah kako služim prevedroga principa mojijem životom i mojijem blagom, a pomoći nemah ot mojega prevedroga principa. Sada sam životom falio, a blago prosuo. Sad što da činim?" (1753-1754), da jadikuje kada ga pomešaju "sa zlijema i nevljernijema", iako to nije bio "nigda", a što "neka Bog vidi i rasudi"(1755-1757) i da za svoju revnost i usrdno služenje prima jedino udarce, i to ne samo sa jedne već sa svih strana: "Evo imaju šezdeset, sedamdeset godinah kako sam u zemlju prevedroga principa i kako sam ga vjerno služio, tako i sad što mogu najbolje, iako su me razurili rati na veliku božu pravdu, nešto Turci, a nešto Černogorci, a nešto vojska prevedroga principa. Ma ako je prevedri princip i povikao, može i pomilovat, kako se i uzdam. Otac sina kojega bije onoga i miluje ..."(12. januara 1773).

Pomirljiv i strpljiv uprkos svemu tome, i sa stalnom svešću o potrebi da mletačke dostojanstvenike usrdno uverava u svoju gotovost da im za vazda ostane "vljerna sluga", vladika Sava je, međutim, u svim stvarima koje su za njega bile od suštinske važnosti umeo da se drži krajnje odlučno i da ni za stopu ne odstupa od svojih stanovišta ili od svoje dužnosti. Kao duhovni pastir svoga pravoslavnoga stada on se koliko god mu je to bilo u moći odupirao neprekidno obnavljanim i sve učestalijim nastojanjima katoličkog klera da mu, oslanjajući se na svetovne vlasti i uz njihovu prećutnu ili otvorenu saglasnost, otežavaju, pa čak i onemogućuju, dodire s vernicima na mletačkoj teritoriji i da što više sveta "grčkoga" ili "sćavunskoga" zakona prevedu u katoličanstvo. Već 1738, poslednjega dana decembra, on je oštro napao "neke novitade" koje su "na otok pod Krtole" počeli da uvode "njihovi" fratri. "Čine jedne neprilike što nijesu prvi činili, - tužio se Sava izvanrednom providuru - vljeru našu psuju i ne stimaju nizašto, muče hristijane i krsćane tudije, teke se čudimo što čine." Nimalo verski isključiv i lišen svake mržnje na katolike, koji su sada sve češće stali da se javljaju u krajevima gde ih ranije nije bilo, pa i da to tek postaju, napuštajući prvobitno pravoslavlje, vladika Sava nije zato ipak bio sklon da ustukne pred nasrtajem "latinskog" klera i opominjao je, na izgled blago i dobroćudno, ali s dostojanstvom i rešenošću koji izbijaju iz svake reči: "U Krtole i u Lušticu nije bilo ot starine nijednog latinina, no sve hrisćani ot našega zakona, ma sad ima i latina; ja ne smetam ako će i oni poć, zakon je vaš svet i dobar. Ma nijesmo ni mi pogani, nijesmo Turci, no smo kršteni u zakon svet i dobar grčaski i mi stojimo na podumentu, kako nam zapovijeda crkva vastočna." Moleći da providur utiče da fratri "stoje s mirom, neka puk ne mute", vladika je dodavao s nešto ironije, koju nije bilo mogućno ne uočiti: "A mi se u njih stvari ne mećemo, neka s mirom blaguju, i piju, i počijevaju, zašto oni mlju da ga svaki mugtice blaguje kako i oni." Boreći se za pravo da posvećuje nove crkve svoga "zakona", da obilazi ("vizita") vernike i da služi za njih "svjetuju liturgiju" kad god se za to ukaže potreba, a protiv pokušaja da u tome bude ometan, Sava je podsećao da pravoslavne ne sprečavaju da se mole Bogu "ni cari, ni kralji koji nijesu kršteni, a kamo li će smetat koji su kršteni", i sa snažnim osećanjem da je on samo karika jednog lanca i deo jednog kontinuiteta ponosno dodavao: "A mi, faleći Boga i u zdravlje prevedroga principa, imamo državu našu što su naša prva braća biskupi držali, i to i mi držimo i držaćemo, a u tuđe se ne pačamo... Neka svaki svoje drži, od tuđega neka stoji s mirom." U toj postojanoj odbrani prava svoga naroda, vladika Sava se na mahove izdizao do visina istinske verske tolerancije, koja je jedna od časti njegovog stoleća, ali koja čini ne malu čast i njemu, iako ta tolerancija za njega nije značila ni odstupanje, ni, još manje, kapitulaciju. Najbolje se to vidi u njegovim pismima drugom jednom mletačkom providuru, od 25. februara 1754: "Molimo vaše prepoštovano gospodstvo da biste zapoviđeli nekijema vašijema svetijema ocima vikarima koji su u Kotor da ne čine mutnju među pukom i neka ne činu novitate što se nijesu priđe činile, ni zaprijeke našijem popovima, no ko će držat rimski zakon neka drži, tko li će grčaski, neka drži. Ja ih oba počitujem i svete držim, i onoga ko ih pravo drži, on je svet i dobar, nego je malo takvijeh, no se sad ovo sve s lažom živi i vlada. I molimo vaše p. p. g. neka ne sramote vljeru svetu grčasku, da ne bude koja kavga, zašto mene mila nije, a ko je traži, neka gleda što čini." Naročito su krvna mešanja sledbenika jedne i druge crkve izazivala sporove i vladiku stavljala pred velika iskušenja: kada su "grkinje" udajom prelazile u "latinsku" veru, i kada su se čak "latinile" (katoličile) "cijele grčaske familje", nikome to nije smetalo, ali kada se, kojim slučajem, događalo obrnuto i kada su se "latinke", udajući se za "grke", obraćale "na zakon grčaski", iako ih na to nije navodio niko, "jer naši popovi nijesu učeni", izazivalo je to golemi revolt katoličkih krugova. Vladiku je to bolelo i on se protiv toga morao buniti: "Zato nas ne zovete ot zakona grčaskoga, nego ot zakona sćavunskoga čismatici. Mi kakvi smo gođ, istini poznanoj nijesmo protivni, ni zakon rimski hulimo, a boljemu veselimo se da ćemo biti ujedno, kako smo i bili." One pak kojima su verska mešanja smetala i unosila uznemirenja u duše on je stavljao pred neobičnu pogodbu, ali je istovremeno ukazivao i na njenu ljudsku, religijsku i društvenu neodrživost: "Ako zbilja velite, što ne vljerujem, da smo mi izgubljeni i oni koji se obraćaju u zakon sćavunski, a mi iznađimo sve sćavune koji su se polatinili i sćavunke koje su se obratile u zakon rimski, i sve rimske koje su se za sćavunima udale i u zakon sćavunski obratile, pak ih obratimo u oni zakon koji su se krstili i rodili, no valja da promislimo hoće li nas poslušat. Ako li ćemo ih i silom nagonit, ja vas pitam, koji zakonu i rimskomu i grčaskomu nanosim svako poštenje jednoj crkvi katoličanskoj, koju ne dijelimo, ni možemo, a, moj dragi brate, i priđe je bilo i biskupah i arcibiskupah, ma ovijeh rabotah bilo nije, niti je pravo da ulazi skandala u puk..."

Velika, moćna, uz to još i pravoslavna Rusija bila je sigurno u svesti, a i u osećanjima, vladike Save isto ono što je bila i u svesti i osećanjima njegovog strica i prethodnika vladike Danila: jedini stvarni oslonac i zaštitnik njegovog naroda. U trajnost takve njegove svesti i u čvrstinu tog njegovog osećanja ne može se sumnjati, bez obzira na činjenicu da se sačuvalo vrlo malo njegovih određenih izjava u tom smislu, i da ih mnogo više najverovatnije on nije ni ostavio; ipak, sve se to razumevalo po sebi. I kada je, na vest o smrti vladike Vasilija, Sava u pismu ruskom sinodu 24. jula 1766. pohitao da izrazi "starečeskoje i rabskoje blagodarenije" ruskim vlastima za "slavnoje pogrebenije" preminulog crnogorskog vladike, ali i da doda svoju molbu za dalju milost carice, i svoju nadu u rusku potporu "dlja zaščiščenija ot porti otomanskoj, i napadenija ih, kotoroje čestokratno na našoj zemlji ot njih imejemo, ne dati prokljatim nad ovo hristjanstva vlast imjet", samo je izricao svoje najdublje uverenje i formulisao jedno od temeljnih načela svoje politike. Istina, zbog njegove tesne i stalne saradnje s mletačkom državom, Rusi mu nikad nisu verovali do kraja, ne uviđajući pored svega koliko je ta saradnja uslovljena sticajem prilika i realizmom Savinih gledanja na zbivanja, a ne njegovom unutrašnjom i iskrenom privrženošću Veneciji. Ruski emisari, koje je povremeno slala njihova vlada u Crnu Goru, da izvide situaciju, da donesu pomoć ili organizuju Crnogorce u nekoj određenoj stvari, nisu se vraćali kući suviše oduševljeni i u svojim izveštajima nemaju mnogo hvale ni za vladiku Savu, ni za crnogorske prilike uopšte. Jedan od njih, pukovnik Stevan Justinovič Pučkov, koji je u Crnoj Gori boravio u toku 1759. godine, imao je nešto više poverenja u vladiku Savu no u vladiku Vasilija, koga nije mario, ni cenio nikako; starome mitropolitu on je pred uglednim glavarima uručio rusku pomoć i odgovarajuću gramatu. Ali, gledan u celini, njegov raport sa puta u Crnu Goru, podnet 21. marta 1760. godine, više je negativan i kritičan u oceni verskog i društvenog stanja u narodu, i rada obojice vladika kao njegovih predvodnika, no što za njih ima pohvalnih reči.^[508] Još je mnogo oštrije i nepovoljnije, ali i nepravednije, o vladici Savi sudio drugi, i docniji, izaslanik ruskog dvora, knez Jurij Volodimirovič Dolgorukov, koji je u Crnoj Gori proveo od 30. jula do 14. oktobra 1769. godine. Ako dnevnik koji je o tim danima ostavio nepoznati član njegove ekspedicije verno odražava kneževo mišljenje, kako po svemu izgleda, vladika Sava je na njega ostavio najgori mogući utisak. Tada već sedamdesetogodišnji arhijerej dobio je tu portret sav u crnim bojama: "Dvoličan je, lukav, glup, zloban, nepostojan, pritvoran, a najgore je što je lakoman na novce, pa makar bi to stalo i narodnog krvoprolića." Iznoseći ceo jedan niz različitih, i sve vrlo teških, Savinih nedoličnih postupaka u crkvenim, moralnim i u građanskim stvarima, anonimni pisac ovoga dnevnika zapisao je još o vladici da je neobrazovan i neupućen čak i u elementarne svešteničke dužnosti, da je "stari zločinac i načelnik razbojnika" ispunjen nepomirljivom mržnjom na patrijarha srpskog Vasilija Brkića, i što je najgore, i što je ponovljeno na više mesta, da je politički krajnje nepouzdan i "odani špijun mletački".^[509] Sve te ocene, koje su donesene na brzinu i kao rezultat površnih viđenja sadrže i očigledna preterivanja i neistine, uticale su nezasluženo mnogo na našu potonju istoriografiju, za koju se čak može reći da se još uvek nije oslobodila njihovog sugestivnog dejstva i da im je stoga, u građi sličnog karaktera, radije nalazila potvrde no neophodne ispravke.

Osećajući i Turke i "Talijance", a to je u njegovom slučaju značilo Mlečane, kao zaklete neprijatelje slovenskog roda, vladika Sava je pred "komšijama i prijateljima", dubrovačkim knezom i vijećnicima, u pismu od 17. novembra 1771, otkrio deo svoje političke koncepcije i, u isto vreme, bitne elemente svog istorijskog osećanja. "Molim Višnjega Tvorca - pisao je on tada^[510] - da bi sviše blagoslovio oružje rosinsko i vazvisio krst, našu slavensku ruku opet proslavio s onom slavom koju su imali naši i vaši stari." Idući dalje u traganju za osnovnim istorijskim i nacionalnim odrednicama u delovanju i razmišljanjima vladike Save, moralo bi se uzeti da je i on, što se njegovog tla tiče, poput glavara crnogorskih koji su ga septembra 1742. otpremali u Rusiju, držao da je ono "v zemlji serbskoj v predjele makedonskom, t. j. v Skendariji, Černoj Gorje i Primorju"^[511], i da je, što se njegovoga naroda tiče, opet kao crnogorski glavari koji su svoja, i njegova, stanovišta izneli pred mletačkim providurom Đustinom Bolduom, 24. oktobra 1756, nosio u sebi ponosno i čvrsto uverenje da je on "roda častna i sveta slaveno-serbskago, od kojega su proishodili sveti cari serbski i gercogi černogorski, ravno tako patrijarhi i arhijereji, sveštenici i pošteni ljudi, glavari i oficeri".^[512] Sa takvim pogledima, u kojima kao da se naslućuju refleksi "slovinstva" dubrovačkog istoričara Mavra Orbina, i dubrovačkog baroknog "slovinstva" uopšte, vladika Sava je jedino mogao da se za Dubrovčane vezuje osećanjima narodnog i krvnog identiteta, da im se, čak skupa sa vladikom Vasilijem, obraća "kako Serblji Serbima i svojijema susedima", da u njihovoj republici vidi jednu od država svoga naroda, i jedinu slobodnu ("i drago nam je vladanje vaše, koji se vi jošte od našega srbskoga jezika nahodite, koji zapovijedate") i da s izrazima najviše i poetske patetike, i silne nacionalne gordosti glorifikuje tu republiku i samu okolnost njenog izuzetnog postojanja ("vaša slavna republika zna da je sve gospodstvo i slava srbska pala i ništo nije ostalo do vas, nako jedan cvijet na vas svijet, što jošte može se serbska zemlja s vama pohvaliti").^[513] Razume se da je sada lako otkrivati pukotine, pa i poneke zablude u istorijskoj koncepciji vladike Save; za onaj trenutak, međutim, ta koncepcija imala je i drukčiji smisao i veće značenje no što joj se danas može dati, a i jedva da je i mogla biti druga no što je bila.

Vremena koja su tekla, i u kojima je vladika Sava morao da živi, bila su uostalom najčešće složena i teška, nosila su sobom bezbrojne nedaće i nimalo nije bilo lako opstati u njima; vladika ih je shvatao i osećao dobro, i njegova pisma svojevrsna su knjiga o njima, nesređena i sva od fragmenata, ali u celini sagledana živa i upečatljiva. Na jednom njenom mestu on o svojim danima samo konstatuje uopšteno: "Veliko zlo, a bilo ga je i dosad dosta" (17. juna 1741). Drugi put je određen, i tuži se na "zlosretnje mito" i na opakost naravi koja je odatle proistekla: "Dođe vreme da brat brata manja i prodaje na samrt" (12. februara 1749).^[614] U njegovim pismima, osim toga, mnogo puta se čita kako zemlju pohađaju ljute, ubitačne i nepodnošljive gladi.. Izvinjavajući svoje "Mahine" što nisu došli da se poklone providuru, u zakazani dan i kako je trebalo, vladika je 1740. naveo i sasvim prost i shvatljiv, a više no dovoljan, razlog tome: "Zaisto ih je velika glad smela, i nevolja, a pak nijesu tizi siromasi krivi... biće im mrtacah u kuću ot gladi." Glad je nemilo stegla njegov narod i u zimu 1748: "Hoće poginut puk od gladi; mene su dosad sve izjeli što smo imali: i žito i aspre; sad nemam ni sebe ni njima." Vidi se zatim kako se to tako nastavljalo i dalje, bez konca i skoro redovno, da ponekad uzme i užasavajuće razmere. Pretposlednjeg dana u avgustu 1760. vladika je morao uputiti u Dobrotu svog vernog Stefana da od prijatelja Joza Kamenara izmoli hiljadu cekina zajma, "za karitad boži", za dušu i poštenje, i "na teški boži amanat", a ponudio je, kao jamstvo, petorostruko vredniji zalog: svoju vladičansku "panađiju i mitru". Marta i aprila 1764. vladika se našao u istoj neprilici: glad mu se opet primakla sasvim blizu ("molimo vaše plemenito gospostvo nemojte se na nas rasrdit e ti puno težamo ma me ćera velika potreba, izagna me siromaš i život mi izvadiše, a kruh izjedoše, a sad hoće mi sluge ot gladi pomrijet... Nu mi daj malo kruha sad, koliko mož, a da platim kako zapovijedaš", obraća se on mletačkom providuru) i zloćudno se uvukla u njegov narod ("dajemo na znanju vašemu presvijetlomu plemenitomu gospostvu kako vaši suditi Pobori zlo stoje ot gladi da se grđe ne može, i počeli su umirat, i neće živi ostat, no za Boga i Svetoga Marka, prevedri principe, smiluj se na njih. Tvoji su. Dajte im dva miljara kruha... Platiće, božu ti vjepu ja davam ... Ja ti se za njih fatam, zašto me fata velika muka đe mi pred oči umiraju", javlja se on iznova istome sabesedniku, neskriveno vapijući za pomoć).

Da se tako prigne i da gotovo klečući moli moćnike za sirotinju i gladne, za nepravedno pogonjene i za nevino osuđene, za oklevetane i odbačene, nikada nije bilo mučno ovom duševnom vladici. On nije mogao da mirno podnosi "suze siromaške", već je, vidi se to, sa njima plakao i sam, i tada je ne samo praštao već je, u njihovo ime, za oproštaj molio, ne gledajući mnogo na svoje arhijerejsko dostojanstvo, i na svoj crnogorski ponos. "Ljudi su siromasi, pak gladni i nevoljni, pak falivaju, ne znadu ni što čine", pravdao ih je pred providurom 30. aprila 1740; "ta je siroma prav, to svaki zna, a tizi isti koji na njega lažu, oni su za galiju zaslužili; viđu čudo: pravi gnjiju u tamnice, a krivi šetaju po Kotoru"^[515], zauzimao se 13. aprila 1749; tri godine kasnije, 20. jula 1752, javljajući se poradi "siromahah Krtoljanah, koji ginu bez suda na pravdu božu", kleo se čista srca: "Vrh poštenja moga, nijesu krivi nimalo!" i jadikujući prosio: "Ža mi je, gospodine plemeniti, hoće livsat u tavnicu na pravdu božu bez suda; za ljubav božu, gospodine, gracija, gracija, gracija." Svrstavanje vladike Save na stranu sirotinje nije bilo posledica njegovog položaja, niti je proisticalo jedino iz osećanja dužnosti pastira prema stadu: ono je imalo dublje razloge u njemu i u njegovim pogledima. Između bogatih i siromaha, on je birao siromahe; između glavara i naroda, on se opredeljivao za narod. Svedočenja o tome takođe su brojna u njegovim pismima. Krajem maja 1742. godine, na primer, njegova "krajina" dospela je "u veliku mutnju", a krivica za to, po sudu vladike Save, nije bila na narodu, već na onima "koji se broje oficijali i dohturi"; "glavari, i dohturi, i obakati [advokati?] siromahe razuriše i ostaviše bez ništa; ja se za njih javljam, jadne siromahe. Zato na nas glavari prinose svaku laž, a što gođ govore, ništa se istina neće nać". Za nesloge i razdore koji su razjedali Grbalj, prvo krajem 1742, potom početkom 1749, on je isključive uzročnike video u glavarima i u njihovoj grabljivosti: "A Grbalj oni hoće razurit sve s mitom, a siromasi nemaju što davat, no su gladni i nevoljni" ili: "A sve to čini zlosretnje mito, zašto da mita nije, sva bi zemlja mirna bila; glavarima se hoće dosta, a siromasi nemaju otkuda davat." Isto je tako, i iz istovetnih pobuda, on ustao da se, u vreme oskudice krajem 1751, onemoguće bokeljski trgovci da špekulišu sa žitom: "da žito ne zakupljuju, ni meću na skupoću, no ga neka puku prodaje oni koji ga dovoze, zašto puk hoće poginut i krajine se razurit."

Nimalo se vladika Sava nije ustezao da oporu reč kaže ili da ozbiljnu osudu iznese i protiv kaluđera vlastite crkve kada su ovi radili na štetu naroda ili kada se njemu samo činilo - jer on nije bio uvek u pravu - da njihov rad ima takav karakter. Tako je 7. februara 1748. optužio neke "redovnike" da su izazvali "veliko zlo i krvoproliće koje je okurilo među Rišnjanima", i zapretio je da će ih stoga "ot crkve oćerat". Dve godine docnije, 3. jula 1750, udario je na druga "dva kaluđera koji su došli ot Ćesarovine i zamutili svu novsku komunitat". Uzimajući od njih u zaštitu kaluđere manastira Savine, "sudite i sluge prevedroga principa", i predlažući da se ti došljaci, "čuždi ljudi" i "Ćesarovci" izagnaju iz mletačke države, "pošto s mirom ne hote stat, no mute narod dokle se pokolju suditi principovi", on je nabrojio niz njihovih nepodopština, gde ih je on osetio i kako ih je on video: "I čine neke stvari nepristojne što ne toka redovnike činit: starce kaluđere s bradami sijedima bezčaste tako, i starešine sramote, i glavare od komunitadi novske, i na veliku silu idu, i muče sudite principove; ne znam: ko im je tu vlast i slobodu toliku dao." Na sličan je način, septembra 1751, uznegodovao i protiv dolaska Simeona Končarevića u Savinu i Toplu, a naročito protiv namere da Končarevića i još jednog igumana za vladike posvete u Trebinju episkopi hercegovački i bosanski, "koji su u Tursko", a ne on, koji je u principovoj službi, i tim svojim protestom, u stvari nepotrebnim, najzad se u jednoj stvari našao skupa s vladikom Vasilijem^[516], a tada je baš i pogrešio najviše. Urođeno Savino nepoverenje prema kaluđerima, kojima je i sam pripadao, i koje je zato i dobro poznavao, pretvaralo se gdekad u neskrivenu mržnju, naročito kad su se uz ostalo mešali i materijalni momenti; tada je njegova rečitost uzimala najoštriji vid, ali je time i njegov smisao za pravdu dospevao do svoje najniže tačke. Poslednjih dana avgusta 1759. pobunio se što kaluđeri iz Savine "vizitaju" njegovu eparhiju i zahtevao je da oni ostanu u Novskoj "državi", "a ovamo mimo Rose da ih nije", podupirući svoj zahtev konstatacijom dalekosežnog značenja: "Zaisto... puno čuda čine sad jedni crkovni ljudi; nikoga živa ne bi ostavili da im može bit." Ali je najveći svoj bes, neobuzdan kao malo kada, izlio protiv čitavog kaluđerskog roda u pismu providuru Danielu Renieru, 28. januara 1758. Povod mu je dao neki neimenovani njegov sabrat - vladika ga je, uistinu nehrišćanski, nazvao "oni skot" - koji je došao odnekud iz sveta ("on je bio dva puta u Moskvu, i njemu plata ide, i takvoga đavola nema na svijet") i uz podršku mletačkih vlasti, ali "bez dukale principove", uzeo da gradi manastir u Risnu. "Sve bi mirno bilo, - razgrmeo se tada cetinjski mitropolit - ali ne dadu prokleti kalaši i skoti kaluđerski, koji vasi svijet usmrđeše i smutiše, pak sad ne mogu nigđe pristana nać no u principovu zemlju. I ni govorite, latini: 'Turko bestija', a vi ste ih, latini, sad pretekli, koji primate kalaše i špijune, i koji principu srce vade ... Smutiše prokleti kaluđeri vasi svijet."

Ništa manje nije bio gorak i bespoštedan vladika Sava ni kada su ga nepromišljeni postupci najpre samoga arhimandrita, a potom "mladoga vladike" i njegovog suvladara Vasilija Petrovića dovodili u teške neprilike ili su ugrožavali osnove njegove politike, pa i njega samoga. Osobito je to bilo krajem 1744, kada se vratio "ot Moškovije" i zatekao "krajinu veoma smućenu". "I ta mutnja bi pošto mi krenusmo na put rečeni, - razlagao je vladika Sava u pismu samome Duždu - zašto da smo se mi nahodili, ne bi Crnogorci upadali u zla što su činili, zašto ih mi besprestano karamo i učimo po našemu zakonu, da se ot svakoga zla ostave, a navlastito ot suditah vaše prevedrosti. S ovijem istijem načinom nije ih umio učiti oni koga smo ostavili na naše mljesto crkovno, nego nepofaljenom pameću vladao se." Umesto da sedi sa svojim narodom i da ga uči i smiruje, Vasilije je tada "pošao utajno" u Mletke, "na ime ot krajine crnogorske, kako jedan inbašatur", što mu se kao kaluđeru nije pristojalo i što je radio "po samoj njegovoj pameti, bez znanja ove krajine Crne Gore", i tamo je tražio "mnoge stvari" i nepravedno se, i bez razloga, žalio "na neku gospodu koja nijesu to zaslužili". Još je više ogorčenja na Vasilija prosuo vladika Sava u decembru naredne godine, kada je saznao "da je Vasilije pisa u prevedri Senat lažive knjige i pritisnuo falsijema mohurima ot svijeh glavarah, a glavari to ne znadu, no su to oni mohuri falsi što je vadio u Mlecima, i pritiska na false knjige da prevari prevedroga principa i da mu blago izmami". Ne štedeći svog najbližeg rođaka i saradnika, i svog u Bogu brata, Sava je nastavljao, kao da udara maljem: "I to je Vasilije krijući pisa ot nas. I mi smo ga pitali, i govori: 'Ja pisa nijesam.' A znamo da jest pisa i znamo da je puno ovu krajinu smutio priđe nego smo došli i napunio lažavijeh knjigah i carevu, i principovu zemlju. Pak jošt ne hoće da prestane. Pak krivi kavalijera Bolicu i ostale, koji nijesu nimalo krivi, no isti više rečeni sve." Isto je tako odlučno, iako oprezno, i negativno, iako uz skrivanja iza aluzija i podrazumevanja, vladika Sava pisao i o samozvanom caru Šćepanu, koji je bio neprijatelj jači i bezobzirniji, pa samim tim i opasniji od svih ostalih.

Savina pisma obrazac su ondašnjeg govornog jezika Crne Gore, bacan na hartiju kako je proticao mišlju i navirao pod pero; baš stoga se u njemu ne mogu zapaziti ni tragovi nekog literarnog i jezičkog čistunstva: mirne duše mitropolit je stavljao u njih mnoge italijanizme ili čak i prave italijanske reči, kako ih je i govorio i upravo zato što ih je govorio (na ove bande; mi smo delongo pisali; da se đusta ta rabota; za ispunit moj debit; u konat vere; koja mi se trata; da date orden itd.). Isto tako stil ovih pisama odlikuju narodski kolokvijalni obrti, mnogi karakteristični dijalektizmi, a ponekad i autentične narodne poslovice (viđi, prevedri principe, ko ti je vljera, ko li nevljera; vuk na pazar ne ide; sveđu pošli, sveđu došli; otac sina kojega bije onoga i miluje itd.), što je sve takođe bilo dolazilo i u načinu njegovog mišljenja, kao i u ostvarivanju njegovog svakodnevnog izraza.

U časovima u kojima je vladika Sava ispisivao prve svoje poslanice i njima obeležio početak svoje dugoveke karijere arhijereja i državnika, ali, po slučaju i nuždi, i pisca, neki njegov savremenik iz Podgorice, koji je sebe nazvao jednom Rade Knežević, a drugi put Rade knez od Podgorice, i o kome znamo samo toliko, dovršio je u tom mestu jedan zanimljiv rukopis. U njemu su se našli raznovrsni tekstovi: jedno Skazanije ot vragov i iscelenije ot vsakoje bolesti, to jest ujedno lekaruša i zbirčica molitava koje pomažu u raznim bolestima, zatim azbuka istumačena rečenicama, pa tropar i kondak Sv. Sergija i Vakha i najzad, i najvrednije od svega, jedan letopis, s kratkim i konciznim beleškama prvo iz opšte istorije, a onda, i nesravnjeno pretežnije, iz istorije srpske, od Stevana Nemanje do Dušanove smrti, i iz novije srpske istorije, od Uroša Nejakog pa sve do početka sedme decenije XVI veka. Uz taj završni deo ovog rukopisa, na njegovom osamdeset prvom listu, zadovoljni autor stavio je napomenu: "Az Rade sapisah sije va ljeto ot sazdanija miru 7245 to bi bila naša 1737. godina junij drugi dan".^[517] Taj Rade iz Podgorice nije, naravno, pisac nijednog od tekstova koje je uneo u ovaj svoj rukopis: on ih je samo izabrao i ispisao iz ranije poznatih tradicionalnih tekstova starije srpske književnosti. Kao i drugi naši prepisivači, on nije bio, niti je ostao samo mehanički prenosnik iz svoga izvora: letopisačkim beleškama on je davao gdekad svoju stilizaciju ili im je sa ovoje strane nadodavao pojedinosti koje su mu se činile važne, ili značajne, ili jednostavno lepe, a ispuštao neke druge, koje to za njega nisu bile. U tim njegovim kratkim beleškama ima nekad neočekivane, a jednostavne lepote, kao što je, na primer, slučaj s beleškom iz 7900, a to će reći 1392. godine: "I to leto odespoti se Stefan, sin Lazarev, i carova trideset osam let; on bist pravedan i bogobojazan, a žena mu gospožda beše ot grada Galata, i oni biše neplodni; gospodin Stefan sagradi veliki i časni hram svetuju Trojicu na Resavu". Dalja je zanimljivost tog njegovog letopisa, koji je poznat kao Podgorički i svrstan u grupu takozvanih mladih srpskih letopisa, što je ponegde pisan pod uticajem narodnih pripovedanja, kao u belešci o kosovskoj bici: "Bi boj, veliko krvoprolitije i pogibal na Kosovo. Tu pogibe veliki gospodin knez Lazar, i Juga Bogdanović, i Miloš Omilević., i Musić Sćepan, i Mili Kosančić, i mnogo hrabrih vitezovah gospode tu pogibe, a Vuk Branković pobeže su šest tisuć vojske, i učini neveru svomu gospodinu knezu Lazaru. I ta dan pogibe car Murat, ubi ga Miloš rukom svojom u carevu tamboru, i mnogo turske vojske, pogibe, meseca junija petnaesti dan."

Ogorčeni protivnik i najbliži srodnik vladike Save, njegov pomoćnik, višegodišnji saradnik i narečeni naslednik vladika Vasilije Petrović više je od njega bio pisac, ostavio je za sobom veći broj dela i kudikamo je prisutniji u našoj svesti o književnoj prošlosti ovog tla: svi pregledi i sve istorije književnosti doskora su jedino njega i pominjali kao književnika iz Crne Gore, i ne samo u XVIII veku već sve do Petra I, pa čak i do Njegoša.^[518] To svoje književno ime vladika Vasilije duguje Istoriji o Černoj Gori, koju je štampao 1754, u toku svog prvog boravka u Rusiji, samo ne u Moskvi, kako se dugo mislilo, već u Petrogradu, kako je sada nesumnjivo utvrđeno.^[519] Ali pravo na mesto u dovesti literature njemu daju, barem toliko koliko Istorija o Černoj Gori i drugi njegovi spisi.

Među ovima, ponajpre mu to mesto obezbeđuje mnoštvo njegovih pisama. U toku čitavog svog života tako reći vladika se na taj način obraćao kada mu nije bilo mogućno da čini to neposredno ili nekako drugačije vrlo širokom krugu ličnosti: ruskoj carici Jelisaveti i carici austrijskoj Mariji Tereziji, najvišim ruskim doglavnicima i ministrima, u kolegiji inostranih dela, u vladi ili među ruskim poslanicima u Beču, ljudima od ugleda i uticaja u Petrogradu i Moskvi, i ruskome Sinodu, zatim duždu, senatu u Veneciji, izvanrednim providurima i ostalim činiocima mletačke vlasti, pa onda mitropolitima, vladikama i ostaloj kaluđersko sabraći, i najposle svojim Crnogorcima i Primorcima i njihovim starešinama.^[520] U tim pismima, čiji službeni i praktični karakter nije mogućno poreći, i koji ostaje i osnovni i nesumnjiv, gdekad se nalaze i odeljci istinske ponesenosti i čistog literarnog izraza. Po njima je on u najnovije vreme ubrojan u značajne predstavnike srpske epistolarne književnosti XVIII veka.^[521] Svoju prepisku vladika nije ni shvatao olako i ne izgleda da je u njoj odveć improvizovao; naprotiv, pre bi se reklo da se o njoj dosta starao i da se pišući prethodno dobro premišljao, a koncepte i prepise pojedinih pisama čak je unosio u posebnu knjigu, da ih i tako sačuva, za sebe, a svakako i za one koji se posle budu zagledali u minula vremena.

Uz to, on je pored svoje štampane istorije imao, ili ima još, i druge radove sličnog karaktera; njegova zaokupljenost istorijom, i njegovo stalno kretanje u toj sferi, bili su trajni i ostavili su mnoga osvedočenja. U mladosti on je morao mnogo vremena utrošiti pretražujući, po manastirima i njihovim riznicama, ostatke starih dokumenata, listina i pisama, koji su se nekako oteli svim paljevinama i ostalim ratnim nedaćama Crne Gore, i pomno čitajući stare srpske rodoslove i letopise, iz kojih je učio prošlost svoga naroda i širio krugove svojih znanja "o careh serbskih i gercogah černogorskih". Već tada je i sam ponešto zapisivao u tom načinu. Jedan takav trag te njegove rane letopisačke delatnosti vodi iz pisma koje je upravio mletačkom i izvanrednom providuru Marku Kveriniju godine 1740, 16. juna, kada je ovaj u trenucima gladi ("u ovo uzdihanje i teško brijeme") priskočio u pomoć Crnogorcima. "Ovi puk imate umrijet od gladi da ga vaše plemenito gospostvo ne održa - piše tada Vasilije - ali, gospodine, imate primit ot gospodina Boga preveliku milost, a u mi imamo upisat u libra [u knjige] ovo ljeto, i ljutu glad, i vrijedno vaše gospostvo, kako ste prepitali [prehranili] u ovu krajinu ovoliki puk, kako i prekrasni Josif, koji prepita Egipat va vreme gladi, u to pismo ostavit posljednijema, za hvalit gospodina Boga i spominjat plemenito vaše gospostvo".^[522]

Dotle stečeno istoriografsko obrazovanje Vasilije Petrović je imao prilike da nesravnjeno upotpuni boraveći između 1749. i 1751. u Peći, središtu patrijaršije srpske, gde ga je prizvao ondašnji patrijarh Atanasije II Gavrilović, "da posluži neko vrijeme prestolu duhovenstva serbskago" i "da se kod patrijarha pouči", što je sve uistinu značilo i čitav jedan, a za njega i jedini, univerzitet.^[523] Među knjigama patrijaršijske knjižnice on je tada mogao videti ne samo mnoga rukopisna dela srednjovekovne naše književnosti ili ona koja su u kasnijim stolećima produžavala njene tradicije, i ne samo dokumente i službene spise preostale iz starih dana nego i novija, pa i sasvim nova istorijska dela o predmetima koja su živo držala njegovu pažnju. Sigurno tu, on je naišao na neki prevod poznatog Barlecijevog dela o Skenderbegu, iz koga je sačinio izvode, i na Orbinovo Kraljevstvo Slavena, u italijanskom originalu, koji je možda i mogao čitati, ili, još pre, u rusko-slovenskom prevodu "grofa raguzinskog" Save Vladislavića, koji mu je svakako bio bliži.

Sva ta Vasilijeva raznovrsna lektira, i izvori ili kopije koje je iz nje pravio, zajedno s onim što je pribrao na Cetinju i drugde po Crnoj Gori, ušlo je kao sadržina u jedan raznorodan i u svakom pogledu vrlo neujednačen zbornik, oko koga je bio zabavljen nešto pre sredine XVIII veka, i zatim i nešto kasnije. Taj zbornik nazivaju sad Cetinjski letopis, po jednom stvarnom letopisu koji je u njemu prepisan (Istorija različna), a sada Krusovulj, po poveljama (hrisovuljama) "blagočestivago gospodina Ivana Černoeviča, obladatelja gospodarstva zetskago", izdatim manastiru cetinjskom. U stvari su oba naziva neadekvatna, pošto svaki od njih pristaje samo delu zbornika, a nikako zborniku celom. Jer u njemu ima i svakakvih drugih tekstova, biografskih (Povest o Skender-begu Černoeviču va svetom kreščeniji narečenom Georgiju), istorijskih i istorijsko-geografskih (Rodoslovije serbskih despot; Granice meždu Černom Gorom i Hercegovini ot cara Stefana do Ivana Černoeviča; Rodoslovije Černoeviča; O Svetoj Sofiji va Konstantine grade; Povest otkudu nasta carstvo tursko), i pravno-istorijskih (Sud carski i patrijaršaski, uzakonil gospodin zetski Ivan Čarnoević); tu je zatim i poznati diplomatsko-državnički memorandum samoga vladike Vasilija iz 1744. godine (Knjiga za Crnogorce -predata u senat mletački), a uz njih se našlo i još mnogo čega drugog, i sasvim drukčijeg po nameni i karakteru, kao što su službeni dokumenti i povelje, autentične i lažne (kakva je ona koju je tobož Stevan Prvovenčani izdao Kotoru 1212. godine), kupoprodajni ugovori u vezi s pojedinim manastirskim dobrima, akti o pozajmicama, oporuke, lični zapisi patrijarha Atanasija o boravku na Cetinju, pa čak i tekstovi triju pesama, bez naslova i sa počecima: "Černa Gora ot Kotora, sva do Bara i do Skadra", "Simeone, sveti Nemanja, mnogih otac svoga imena" i "O Ismailu, dokle budeš carstvovati".^[524]

Tekstove za ovaj svoj zbornik vladika Vasilije naročito je birao, a nije ih unosio po slučaju i kako mu je koji dolazio do ruku. Svi oni, ili bezmalo svi, imali su da služe njegovoj glavnoj svrsi, političkoj i državničkoj, i da budu potvrda njegovog viđenja prošlosti i osećanja istorijskog kontinuiteta, i oslonac u njegovom shvatanju savremenih potreba zemlje u kojoj se spremao da preuzme, a dobrim delom je već i bio preuzeo, "teško breme od vladanja". Za njegov je zbornik otuda dobro, i u potpunosti tačno, rečeno da "od početka do kraja odražava duh nemanjićke države i nastoji da tu tradiciju sačuva."^[525]

I sve tri pesme koje su dospele na stranice Vasilijevog zbornika sasvim su u skladu s njegovim opštim karakterom: to su prave političke pesme, s celim jednim programom? u sebi. Prva je posvećena "Černoj Gori", slavnoj zemlji, "do Bara i do Skadra", koja je nekada bila srećna, "Ivan-begom oglašena, manastirom proslavljena", i u čijem se središtu "na sred zemlje, na Cetinje", dizala ponosna zadužbina Ivan-begova, "černogorska dika prevelika, Bogorodica krepka pomoštnica", s belim orlom i carskim grbom na oltaru; sada je ta crkva razorena, a orlu su "krila salomljena" i iz "Moskovije" ona očekuje pomoć, da se ozida, i obnovi u starom sjaju ("orlu perja da porastu, crkvi krila paki da podignu"). Druga pesma, u kojoj se apostrofira Nemanja, samo početnim, i kraćim, svojim delom slavi "Simeona svetoga Nemanju" i njegove naslednike, koji su "kraljevstvom Serbiju proslavili, mnoge crkve sagradili, otečestvo svoje prosvetili"; drugim svojim, i većim, i za pesnika značajnijim delom, ona je vapaj i poziv za pomoć, poput čuvenog plača monahinje Jefimije, koji je ovde sigurno bio uzor i nesumnjiva inspiracija, i u njemu je slavna prošlost shvaćena kao snaga koja treba da duhove okrepi i mobiliše u teškoj sadašnjici:

Otečestvo vaše Turki zavladali,
mnoge vaše crkve razorili,
serbski sveti kralji vastanite,
caru Hristu molbu satvorite,
muhamedsku vjeru nizložite,
ot vašego otečestva iždenite!
Hristijanskom caru pomozite,
otečestvo vaše obnovite!
Arhijereji serbski ne lezite,
no vsu nošt Boga molite,
carstvo serbsko paki vostaviti
i blagočastijem postaviti.

Treća pesma upućena je "Ismailu", neprijatelju koji vlada nekada carskim "Konstantinom gradom", ali se, kao u Gundulićevom Osmanu, izriče nada, ovde osnažena proročanstvima "svetih mužej", da će se na "hristohulnika" podići mnoga "vastanija", koja će ga "ot carstva... nizruniti", a na njegovo mesto "imperatorstvo hristijanskoje vastaviti".

Pesme nisu, naravno, visoka poezija, i ne odaju velikog, pa čak ni zanatu bogzna kako vičnog pesnika. Njihovi stihovi, koje sve po dva naizmence vezuje priprosta, olako nađena i često nepravilna rima, raznih su dužina u okviru iste pesme, i u njima se posle nizova osmeraca nadovezuju nizovi deseteraca, a i jedne i druge presecaju ili smenjuju stihovi drukčijeg razmera, od deveterca do jedanaesterca i dvanaesterca. Vladika Vasilije ni za jednu od tih pesama nije rekao ko ju je ispevao, ali nigde zato nije ni nagovestio da bi joj on sam mogao biti autor. Zagonetka oko njihovog autorstva ostala je stoga potpuna, a književni istoričari različito su je rešavali; jedni su se o njima izjašnjavali oprezno, ističući da se "ne može utvrditi da li ih je on (tj. Vasilije Petrović) napisao ili samo zabilježio"^[526], ili da se samo "smatra da su njegove"^[527]; drugi su takođe ostajali u osnovi neodređeni: "Tri pesme, za koje se, čak i ako se ne dokaže da predstavljaju pesničke pokušaje Vasilija Petrovića Njegoša, svakako može uzeti da su među prvim stihovima, danas poznatim, iz pesničke produkcije čitave dinastije Petrovića"^[528]; ali treći su ih odrešito i bez ikakve rezerve pripisivali Vasiliju samome.^[529] Neke pojedinosti u njima, do sada neuočene, jasno pokazuju, međutim, da njihov pesnik ipak nije mogao biti Vasilije Petrović. U prvoj od tih pesama reč je o razorenom cetinjskom manastiru, koji "ožiduje da se saziduje, Moskovija da je pokrasuje", a tako se moglo pevati samo pre 1724. godine, kada je vladika Danilo, po povratku iz Rusije i zahvaljujući pomoći koju je tamo dobio, uspeo da manastir obnovi i podigne iz ruševina^[530]; budući vladika Vasilije u vreme kad je pesma nastala jedva da je imao desetak godina. Druga je pesma isto tako vezana za sasvim konkretan istorijski događaj: u njoj se srpski vladari iz kuće Nemanjića prizivaju da priteknu u pomoć "hristijanskom caru" i da tako oslobode svoje "otečestvo", a to može biti jedino pesnički odjek poznate gramate ruskog cara Petra Velikog, koju su, u proleće 1711. godine, Crnogorcima doneli pukovnik Mihailo Miloradović i kapetan Lukačević i kojom su ovi pozvani da ustanu na zajedničkog neprijatelja, što su uostalom i poslušali, i usled čega su i teško postradali. Moglo bi se čak uzeti, bez suviše slobode u pretpostavljanju, da i treća pesma koju je vladika Vasilije uneo u ovaj zbornik svedoči, na svoj način i samom svojom sadržinom, protiv njegovog autorstva: sigurno je taj isti rusko-turski rat 1711. godine izazvao nadu nepoznatog pesnika da će "Ismail" konačno biti "izrinut" iz svoga Carstva i iz Carigrada i da će tamo zasesti "imperatorstvo hristjanskoje", to jest sam ruski car Petar Veliki. Ali sve te tri pesme, koje očigledno Vasilije nije ispevao, sasvim su bliske njegovim idejama i njegovim političkim vizijama i to bi bilo ono presudno njihovo svojstvo koje je opredelilo njegov izbor i koje ih je, zahvaljujući njegovom prepisu, zauvek sačuvalo od zaborava.

Jedno naročito i sasvim lično viđenje prošlosti vladika Vasilije Petrović dao je i u kratkom rukopisnom sastavu pod naslovom Vječnopamjatnik i anatema, koji je samo delom njegov, jer ga je radio skupa s ruskim vladikom Ilarionom, takođe u vreme svog prvog boravka u Rusiji, 1753. godine, i samo je delimično u oblasti naše istorije, jer mu je predmet i istorija ruska. U dva odvojena odeljka, jednom za našu, drugom za rusku prošlost, u njemu se prikazuju i ocenjuju ličnosti iz daljih ili bližih vremena, pri čemu se nekima dodeljuje besmrtna slava, a neki se opet osuđuju na večito prokletstvo.

Svoje sudove crnogorski vladika je zasnivao, pa je prema tome i smerove svojih simpatija i antipatija za ličnosti o kojima govori određivao, na podlozi znanja koje je pribrao iz ne mnogo pouzdanih i kritičnih istoriografskih dela, letopisnih i hronografskih, i iz još manje pouzdane i kritične narodne tradicije, pripovedne i pesničke, ali isto toliko i na osnovu onoga kako je sve to on sam osetio i doživeo. Po njemu Nemanjići su svi zaslužili da uđu u "vječnopamjatnik", Lazarevići takođe svi, Brankovići gotovo svi, osim, razume se, Vuka Brankovića, koji je i po njegovom uverenju bio kosovski izdajnik, a za ovima zatim Crnojevići, pa arhiepiskopi i patrijarsi srpski, i na kraju niza, mesto je tamo zaslužio i Vasilijev stric i prethodnik vladika Danilo. A u grupu anatemisanih smestio je on Vukašina Mrnjavčevića, za koga je nepokolebivo držao da je ubio cara Uroša, kao što je to držao i narodni pevač, onda iz prve skupine isključenog Vuka Brankovića i dvojicu braće Miloradovića, koji su u Jajcu usmrtili despota Vuka Ognjenoga, čiji su kočijaši bili ("zašto ot Turok biše nagraždeni, a ot hristijan prokljati i prognani")^[531], i na kraju, od najnovijih i njemu gotovo savremenih ličnosti, crnogorske glavare iz ratova od 1712. do 1714. godine.^[532]

Različiti i vazda promenljivi tokovi vladičinog života izlivali su se u još neke njegove spise, koji gdekada pojedinim svojim delovima, a gdekada i u potpunosti, pripadaju književnosti. Jedan je od njih memoarske prirode, a po izvesnim svojim odlikama izjednačuje se s najboljom literaturom toga roda koju uopšte može da pokaže čitav naš XVIII vek: za njega se može samo žaliti što je ostao u nevelikom opsegu i što čak i toliko kratak nije u celini štampan.^[533] U njemu je vladika Vasilije pratio deo svoje biografije, koji se proteže na dve godine po prilici. Te su dve godine 1751. i 1752, a događaji Vasilijevog života koji su se u njemu zbili hvataju završetak njegovog dugotrajnog i ljutog sukoba s mitropolitom Pavlom Nenadovićem, odlazak njegov u Crnu Goru posle toga i odatle, zatim, njegovo prvo putovanje u Rusiju. Pomenuti sukob izbio je oko relikvija, dragocenosti i odeždi pećke patrijaršije, koje je, bežeći pred Turcima 1737, odneo iz Peći ondašnji patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, a vladika crnogorski došao da ih preuzme, s punomoćjima novog pećkog patrijarha. Ali Vasilije je tom prilikom prestupao ovlašćenja koja je dobio i prava koja je imao, a činio je i mnogo drugih stvari koje su karlovačkom mitropolitu smetale ili su ga ugrožavale. Vasilije Petrović je u tom sukobu, koji se protegao na više godina, prošao lošije, bio je jedno vreme konfiniran u Krušedolu, a ako mu se sme verovati, mitropolit je čak pokušao i da ga otruje.^[534] Prikazavši poslednje momente te svoje velike borbe s mitropolitom Nenadovićem, vladika crnogorski propoveda potom kako je iz Karlovaca otišao u manastir Rakovac, i kako je preko Dunava nastavio za Futog i Novi Sad, i iz Novog Sada otputovao za Trst; odatle je austrijskom dvoru poslao poznatu žalbu na karlovačkog mitropolita, koja je, kako se to zna i inače, ostala bez ikakvog povoljnog dejstva, a onda je, unajmljenom trabakulom, dvadeset dana plovio do Budve i tamo se u Podmainama, iskrcao, svečano i toplo dočekan od vladike Save i naroda; ali, ostavši jedva devet meseci kod kuće, Vasilije se ponovo dao na put, i to sada za Rusiju; preko Rijeke i Trsta došao je u Beč, gde je imao dva značajna i zanimljiva viđenja s austrijskim carem, a potom je preko Budima i Tokaja, i preko Dukle i Broda, konačno dospeo do Kijeva, gde ovaj spis prestaje da prati njegovo dalje kretanje. O svemu tome vladika Vasilije priča jednostavnim i brzim potezima, kao da mu pred očima lebdi, kao jedini cilj, da sačini suvi i službeni izveštaj. Od toga je, srećom, pružio znatno više. On tamo navodi dijaloge koje je s pojedinim ličnostima vodio i doslovno saopštava šta su mu one tom prilikom rekle ili kako im je on uzvratio. Pored toga, on se zadržava na pojedinostima koje su slikovite, ali i odveć sitne, i kojima ne bi bilo mesto u izveštaju, a jedan pisac bi ih isticao svakako. Primera takvog njegovog postupanja ima više, ali je dovoljno navesti i dva-tri, da se po njima vide i ostali. Kada prikazuje svoje trenutno i obostrano nimalo iskreno pomirenje s mitropolitom Nenadovićem, posle koga su se izvezli u šetnju karucama kroz Karlovce, Vasilije nastavlja: "Stavi mene o desnuju sebe u karetu proz varoš; smotrja nas varošani, govore meždu sobom: 'Čto tako naš mitropolit počitajet černogorskago, a prežde ljutoju vraždoju jego gonjaše'." Kada slika radostan doček koji mu je priređen u Crnoj Gori, on će zabeležiti da "narod černogorski i primorski" nije propustio da zapazi promene koje su na njemu utisle propaćene muke: "Čuždahu se gde vlasi glavi mojeja načeli bijehu sijeđet i lice bledjat i isahlo." A kada spominje putovanje lađom iz Beča za Budim, neće zaboraviti da spomene kako "leto bješe, te ni komari dosađivahu vodom". U Vasilijevom memoarskom spisu ima čak i delova pisanih s neskrivenim humorom. Oni koje je nadahnuo čudnovati vladičin zemljak Stano Popov prava su priča s jakom aromom onoga vremena. Opsednut podvizima mnogobrojnih fantastičnih avanturista koje je dalo galantno stoleće, taj Stano je došao na misao da i sam zaigra u takvoj jednoj ulozi. Prilepivši se nekano za vladiku Vasilija, on mu se uporno naturao prilikom njegovih audijencija kod cara u Beču, tako da ga je konačno sam car morao odbiti. Zatim je pokušao da proturi neku svoju falsifikovanu genealogiju, kao što su to tada činili i drugi. Vladici je on jednom doneo neko "librece (knjižicu) napisato skoro slovo slabo serbski i latinski" u kome se tvrdilo da su Stano, i njegov otac i njegovi pređi poticali ništa manje no "ot vseslavnago roda i kolena serbskago cara Stefana", a da su "njegovi stari vladali ot nastanja i dnes Černoju Goru" i zahtevao je od Vasilija da mu ovaj sve to i svojim potpisom potvrdi. Našavši se u velikom čudu, vladika ga je, kako ovde piše, vratio u stvarnost rečima: "Prežde bih otdal svoje ruki na otsečenije neželi javno ničem pristojnu laž: nadpisat takovu, kotoraja celomu svetu izvestno, cara serbskago Stevana Nemaniča rod okončal se na mladago cara Uroša, a ti, Stano, sin popa Vuka, a unuk Staniše Popova, a praunuk popa Alekse, koji na taljagu popovsku njeguškim ženam mogaše snijet niz Krstac po dvadest torbicah." Ali priča o Stanu Popovu ima i svoj nastavak, ne manje neobičan. Uspevši da ga približi, i čak pobratimi, s varadinskim birovom, vladika Vasilije nije ni slutio da će ta dvojica začeti smešan plan "da idu zajedno u Rim, da ištu od pape blago da idu oduzimati od Turaka Albaniju" i da će u svojoj ludosti razdeliti "zemlju Albaniju na dva principata, jedan birovu Pili, a drugi Stanu Popovu". Iako se sam, u međuvremenu, upravio put Rusije, vladika nije hteo da ostavi neokončanu ovu digresiju, koja ga je očigledno zabavljala, ne opažajući, izvesno, koliko se ona nesrazmerno raširila u njegovom kazivanju: "A Stano Popov s birovom ostaše u Beč, i Stano hodio u cesara, pisa i nastavlja se svakojako dokle cesaru obeća da će mu vazda moć dat na Turke dvadeset hiljad vojske, i cesar mu darova jednu medalju i sto cekinah. I seli s birovom na poštu iz Beča u Mletke iz Mletaka u Rim, iz Rima u Neapolj, iz Neapolja u Dubrovnik. Potera [izgubi] nesrećni birov dvadeset hiljad forintah. Kako doša doma, ot pečali umreo; ostade Albanija kako je i bila". Istoričar srpske književnosti XVIII veka Jovan Skerlić, koji je za ovaj Vasilijev spis samo doznao iz druge ruke, ali ga nije čitao, sigurno bi mu ukazao više pažnje od jedne napomene "pod linijom" da ga je upoznao bliže^[535]; čudno je što su to propustili da urade i istoričari koji su tu književnost pokušali da sagledaju posle njega, i potpunije no on.

Pred sam kraj tog svog prvog boravljenja u Rusiji, desetoga marta 1754, vladika Vasilije je u Moskvi dovršio glavno i jedino štampano svoje delo, Istoriju o Černoj Gori. Valjda nedugo posle toga ono je ugledalo sveta u Petrogradu, zahvaljujući podršci, a možda i pomoći, vicekancelara Mihaila Larionoviča Voroncova, kome je i posvećeno. Ta obimom skromna knjižica, od same četrdeset i tri strane maloga formata, delom se drži strukture uobičajene u knjigama XVIII veka, a delom ju je vladika oblikovao po vlastitoj volji, sklonoj slobodama i neobičnostima svake vrste. Posveta Voroncovu, koja joj je na čelu, zauzela je prve četiri strane i štampana je krupnim, upadljivim slovima, različitim od ostalog teksta; vladika se u njoj potpisao okićen svim svojim titulama, kako je to činio uvek kada je želeo da načini naročiti utisak: "smireni mitropolit černogorski, skenderiski i primorski, i trona serbskago eksarh Vasilij Petrovič". Iza posvete, na četiri dalje strane, dolazi predgovor (Predislovije istoriji seja v kratce), u kome su značajna obaveštenja o Vasilijevim motivima za izdavanje ove knjige i o njegovim namerama sa njom. Sav tekst Istorije o Černoj Gori stao je na dvadeset sedam narednih stranica, po čemu se već vidi da je vladika želeo da ostane u najpunijoj sažetosti i da se ograniči na ono što je za njega od suštinske važnosti. Potom je dodato nekoliko priloga, bez kojih se moglo, ali koje je pisac sa jednim ili drugim razlogom doveo u vezu sa svojom temom; prva dva su popisi "arhijerej serbskih", i to najpre onih u Patrijaršiji i "v podanstve tureckom", osim "mitropolita černogorskago", a zatim onih "v oblasti cesarskoj", treći je o Dubrovniku, sa objašnjenjem njegovog postojanog neprijateljstva prema Crnogorcima, a poslednji je pozivanje na neku istoriju "monarhiji tureckoj" u kojoj je reč o slobodi Crne Gore i o njenom imenu.

Ali je ta Istorija stvarno tek treća verzija istoga dela; dve ranije nastale su barem osam godina pre toga, i o njima postoje nedvosmislene potvrde, iako se o njihovoj sudbini više ništa ne zna. Njih je spominjao sam vladika u pismu kancelaru Aleksiju Bestuževu Rjuminu, od 9. februara 1746, uveravajući ga da mu je uputio njihove rukopise preko ruskih poslanika u Carigradu, i moleći ga da se zauzme da one budu publikovane.^[536] Iz tih istorija, koje su, kao i ona koja je posle štampana, bile vrlo koncizne ("v kratce") i pisane žurno, a s namerama sasvim praktičnim, ruski grof mogao je, prema Vasilijevim uveravanjima, da se obavesti o narodu Crne Gore i o njegovim crkvama, a "poglavito o ovoj svetoj mitropoliji", i da sazna koliko su mržnji i nevolja Crnogorci imali od Turaka i od "Latina", ali i kako "još uvek, blagodaću Hristovom i milošću sverusijskog imperatorskog veličanstva, Crna Gora stoji nepokorena, kako od strane Turaka, tako i od Latina".

Iako su obe prethodne verzije Istorije o Černoj Gori izgubljene, može se verovati da one ipak nisu bile u svemu identične s verzijom Koja nam je poznata. Pristup stvarima svakako je i u njima bio ovakav kakav je i konačno ostao, a bez sumnje i jezik takođe, s obzirom na to da su bile namenjene ruskim čitaocima, a i na to da se tim jezikom, koji je neka čudna mešavina jezika ruskog i srpskog, vladika Vasilije često služio i inače. Bez sumnje je identičan bio i jedan deo njihove sadržine, jer se Vasilije nije nikada mnogo ustručavao da se u svojim spisima ponavlja i da iz onih ranijih, pa čak i iz svojih pisama, prenosi u kasnije ne samo činjenice već i čitave pojedine odeljke. Ali drukčija je štampana verzija morala biti samim tim što se u njoj govor o Crnoj Gori i njenim ljudima produžavao i na vreme posle rada na prethodnim verzijama. A zatim, vladika je sada unekoliko i proširio krug ciljeva koje je s Istorijom želeo da postigne. Kao što je sam isticao u Predisloviju štampane verzije, jedan je od njegovih ciljeva bio da ovom knjigom onemogući izvesne ljude sa našega tla, a u prvom redu one iz Bosne i Hercegovine, ali i poneke druge, koji su za novce u Dubrovniku kupovali svedodžbe ("atestate") o svom tobožnjem plemenitom poreklu i sa njima odlazili u Rusiju i, prisvajajući za sebe "zaslugi naroda černogorskago", sticali tamo imetke i dobijali "nagraždenija i milosti".

Ali nije samo u tome "smireni pastir slaveno-serbskago černogorskago naroda" bio polemičan, niti je jedino na taj način pokazivao više sklonosti za uže, i lokalne, nego za šire i opštije interese naroda. Njemu je isto tako smetala pojava pojedinih istoričara, koji su se javljali pošto su Turci "zavladjeli serbskim gosudarstvom" i koji su u svojim delima netačno, po njegovom sudu i pristrasno, i po Crnogorce štetno, prikazivali našu prošlost. Jednome od njih, grofu Đorđu Brankoviću pripisao je lične motive za takvo postupanje. Ne zadovoljivši se time što se neopravdano nazvao srpskim despotom, Branković se, po Vasiliju, još drznuo da sebe predstavi kao vladara ("poveliteljem") crnogorskoga naroda. Vasilije samo što ne kaže, ali se vidi kako to misli, da je car Leopold, zbog toga Brankovića po zasluzi stavio "pod karaul" u Pragu, gde je on i umro, mada je prethodno stigao da napiše - i to je, po vladici crnogorskom, još jedna šteta - mnoge istorije o Srbima, u kojima je naročito uznosio svoju porodicu, koja je, kako to mesto glasi u prenosu na današnji jezik, "kod Srba ostala u velikom prezrenju i poruzi zbog izdaje kneza Lazara". Drugi domaći istoričar koji je ogorčio "egzarha srpskoga trona" i "mitropolita černogorskog, skenderijskog i primorskog" bio je "Mavro Orbin, raguzinski arhimandrit", što je očigledno Mavro Orbin, Dubrovčanin, benediktinac i opat mljetski, a ovde je tako nazvan po načinu na koji ga je zvao njegov prevodilac na ruski jezik, Sava Vladislavić. Orbin je napisao "istoriju o Slovjaneh", kako Vasilije Petrović naziva Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi), i u njemu je, po vladičinoj oceni, nesrazmerno i više no ostale slavio svoje Dubrovčane. Što je vladiku ogorčilo još više, on je za "onaj slavni rod Nemanjića, careva srpskih" izneo da proističu od nekog neznatnog popa Stefana "ot Plevalj iz Hercegovini", dok je istina sasvim druga, to jest da je Simeona Nemanju rodio Bela Uroš, a taj je poticao od familije Likinija i Teodore, sestre Konstantina Velikoga, i živeo je u Zeti, gde je, pored Nemanje, imao još dvojicu sinova, Davida i Konstantina.

Vođen namerom, jasnom i odlučnom, da opovrgne krupne neistine koje su se, kako je mislio, skupile oko prošlosti njegovoga naroda, i da umesto njih, ruskim čitaocima, a preko njih i svima drugima, ponudi prava obaveštenja, Vasilije je svoju istoriju temeljio na izvorima koje je smatrao pouzdanim. Neke je od njih i nabrojao; to su "mnogije istorije drevnije", naročito one za koje je navodio da se nahode "vo Atonskoj gorje u Hilandaru" i u Srbiji, "u lavri Studenici, u Dečani, u serbskoj patrijarhiji pekskoj, u mitropoliji černogorskoj cetinskoj" i u kojima se moglo naći mnogo "o carjeh serbskih i gercogjeh černogorskih". One u Hilandaru ni Vasilije nije gledao, razume se, jer u Svetu Goru nije išao, bar koliko za sada znamo, ali su otuda, kao iz središnog srpskog skriptorijuma, u mnoge manastire po zemlji stizali brojni prepisi, i njih je vladika verovatno viđao, kao što je, to je sigurno, znao i pojedine rukopise iz Studenice, Dečana i Peći, pored onih sa Cetinja. Ali ta naša srednjovekovna istoriografija, na koju se vladika crnogorski nadovezivao, nije u poređenju s Brankovićevom istorijom ili s Orbinovim Kraljevstvom Slovena, bila superiornija što se tačnosti tiče, i Vasilije Petrović nije svakako imao mnogo razloga da onako oštre prigovore upućuje toj dvojici autora. Osim toga, kako u tim njegovim izvorima nije bilo ni pomena o mnogo čemu što je njemu bilo stalo da kaže, naročito o stvarima, događajima i ljudima njemu bližim, pa i sasvim bliskim, po vremenu i prostoru, on je pisao prema vlastitom znanju i na osnovu tradicije, često i lokalne, i oba ta oslonca koristio je ne manje slobodno i proizvoljno, i isto toliko i kao mogućnost da ih upotrebi prema trenutnim potrebama i u vlastite svrhe.

Predmet Istorije o Černoj Gori vladika Vasilije naznačio je još u njenoj posveti, služeći se rečima naoko dosta skromnim i tačnim. Ona bi imala da predstavlja opis položaja Crne Gore i njenih ranijih vladara "s priloženijem svjatih carej serbskih i despot, kto oni i otkudu bili". Svega toga u Istoriji doista ima, u svedenoj meri i na jedan naročit način. Na početku su geografska i topografska obaveštenja o zemlji, s kratkim naznakama o njenim međama, glavnim oblastima i plemenima, rekama, gradovima, jezerima. Odmah se na to nadovezuje prikaz njene istorije. Taj prikaz zanimljiv je kako po periodizaciji koju je vladika Vasilije proveo, i koja pokazuje njegovo shvatanje osnovnih linija i glavnih razdoblja u prošlosti njegovoga naroda, tako i po njegovom osećanju širokog i dalekog povesnog kontinuiteta i povezanosti sa čitavim i neprekinutim tokom naše istorije. Uvodni mu je deo istorija srpskoga carstva, "kotoroe vsemu svijetu cvjetalo dvijesti i tridesjat god" i koju Vasilije vodi od Stevana Nemanje do kneza Lazara i bitke na Kosovu. Za njim dolazi istorija despotovine, počev od; Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, pa sve do Zmaj-Ognjenog Vuka, s kojim se okončava "oni slavni despocki rod". Tek potom je na red došlo "gercogstvo černogorskoje", čije poreklo vladika Vasilije izvodi od Nemanjinog sina Vukana, koji "v Zete življaše i ot kotorije familiji proizišli gercogi zetskije i černogorskije". Njihov niz otvara savremenik kneza Lazara i njegov zet Balša, sin Stracimirov, a zaključuju poslednji Crnojevići, čija je vladavina prestala 1516. godine. Od tada, po Vasilijevoj koncepciji istorije Crne Gore, "na mesto onih gercogov vladjejut mitropoliti", i tako stanje traje, naravno, sve do njega i njegovih dana. Tom odseku istorije Crne Gore Vasilije Petrović posvećuje srazmerno mnogo prostora i pažnje, ali u stvari ima o njemu nešto da kaže tek od vremena kandijskog rata naovamo, kada su Crnogorci ratovali što zajedno s Venecijom, što na poziv Rusije, često i dugo, a obično i na svoju štetu i plaćajući zatim svoje učešće u borbama stradanjima od osvetničkih turskih vojski. U ovom odseku te istorije naročito je istaknut vladika Danilo, za koga je Vasilije i ovde, kao i svuda drugde uostalom, imao samo reči najviše hvale i najdubljeg uvaženja.^[537]

Izlažući događaje i spominjući ličnosti koje su u njima imale neku ulogu, Vasilije Petrović postupa s mnogo slobode i što se ličnosti, i što se srazmera tiče. Kritička istoriografija našla je u njegovoj knjizi čitav niz ogrešenja o istinu, gdekad nevoljnih i u onom času neizbežnih, a gdekada svesnih i proisteklih iz vladičinih ličnih, pa i sasvim privatnih motiva.^[538] Što je o Vukašinu govorio kao o ubici cara Uroša ili što je Vuka Brankovića prikazao kao kosovskog izdajnika, razlog je što je tako bilo upamćeno u narodnoj tradiciji, ili zabeleženo u srpskim letopisima i drugim starim spisima slične vrste. Ali što je govorio o mitropolitima kao suverenima svoje zemlje počev od 1516. godine, što je isticao neprekinutu slobodu Crne Gore, što je njene granice proširio preko svih realnih, pa i idealnih, osnova, što je u njenim zaseocima video gradove, a u njenom kršu nalazio plodne i bezmalo idilične oblasti, što je izređao sve serdare, "knjaževe" i "vojevode" iz vremena vladike Danila, njih četrdeset i više na broju, na čelo kojih je došao "pervoj ot Njeguš, rodnoj jego brat duk Radul Petrovič", to jest otac samoga Vasilija, i što je samim tim nabrajanjem ove "slavnije polkovodci" stavio u isti red s najznatnijim protagonistima celokupne naše istorije, to je bilo Vasilijevo svesno i unapred sračunato preterivanje, s namerom da se na glavne činioce ruske politike načini najveći utisak, da se Crna Gora po junaštvu, po značaju, po zasluzi, pa prema tome i po očekivanoj pomoći i nagradi izdvoji i istakne više no "pročaja Serbija" i da se tako "obmanjčiki" odstrane sa izvorišta ruske milosti. Po Vasiliju, Srbi su malo gde bili boj ("bataliju vigrali") bez Crnogoraca i Brđana, a što Balša nije potpomogao kralja Vukašina, odgovor je u tome što nije hteo "s carskim ubiceju v družestvo vstupit", a što je izostao iz kosovske bitke, to je stoga što je na Kosovo stigao tek treći dan "po onoj bataliji"; s druge pak strane, kada je "Otomanskaja Porta" 1714. otpravila na Crnu Goru više od sto hiljada vojske "predvoditeljstvom vezira Duman-paše Čuprelića", Crnogorci su "ot sojuznikov svojih Serbov, podanih tureckih, ostavljeni bili". Sve je to, razume se, izraz neke vrste Vasilijevog lokalnog patriotizma i posledica nekih njegovih trenutnih ciljeva, ali o njegovoj najdubljoj povezanosti s čitavom ranijom našom istorijom nema nikakve mogućnosti da se sumnja. O tome svedoči cela ova knjiga, a u njoj naročito Vasilijevo oduševljenje za "serbskoje carstvo" i, naravno, za njegove slavne careve; "oni vsi pravedno carstvovali - zapisano je na jednom mestu Istorije -i Bog ih opravda, kak i do sego dnja vidjatsja svjatije i celebnije ih mošči". Takođe su tome svedok četiri strane koje je u Istoriji dobila kosovska bitka, kao nijedan drugi istorijski događaj ni pre, ni posle nje. Njen prikaz, inače, dat je u pravom pripovedačkom maniru i sasvim drukčije od ostaloga kazivanja, a vladika ga je radio prema poznatoj Priči o boju kosovskom, iz koje je čak i poneke delove doslovno preneo u svoju knjigu.^[539]

Mnogobrojne netačnosti Vasilijeve Istorije o Černoj Gori primećene su odavno i na pojedine između njih ukazivali su još njegovi savremenici. Neki su to činili iz političkih razloga, kao što je to bio slučaj s glavnim mletačkim providurom u Dalmaciji Frančeskom Grimanijem, koji je o knjizi po dužnosti izvestio svoju vladu. Tom prilikom Grimani se tužio kako vladika u njoj opisuje Crnu Goru "kao jednu od najvećih i najplodnijih pokrajina u svetu", kako u nju ubraja i krajeve koji su mletački i ističe "svakojako s naročitom namerom, kako je njegov narod podigao Kotor", kako vladika zatim "od svakog sela gradi pokrajinu i dičnu titulu knezova i vojvoda daje starešinama porodica", a za jednu od tih porodica čak govori da je stupila u red mletačkog plemstva, kako "uvećava broj i junaštvo ovog naroda, dodajući kako je glas Crne Gore dovoljan da sebi privuče Srbe koji su uz moćne vladare ili uz samoga oca papu". Glavni cilj Istorije o Černoj Gori Grimani je video u Vasilijevoj težnji da se njom za Crnu Goru zadobiju "milost Sinjorije i zaštita Rusije", što je i bilo blisko istini.^[540] Još ljuću i strasniju kritiku Vasilijevog dela dao je jedan od njegovih protivnika, jeromonah Teodosije Mrković. Njemu je smetalo što je Vasilije "u svoju nepravednu istoriju" za sebe napisao da je bio "dukski sin", a duka u Crnoj Gori nije bilo bogzna od kada, što je našao tolike gradove u Crnoj Gori, iako tamo nema nijednoga, što je broj raspoloživih ratnika te zemlje preuveličao do dvadeset hiljada, mada ona nema toliko ni ukupnog stanovništva, što je sebe prikazao kao "povelitelja černogorskog i primorskog, Zete i Skenderije", a to je očita neistina, jer su Spuž, Podgorica i Žabljak u turskim rukama a Primorje u mletačkim. Mrkojević je negodovao štaviše, i protiv Vasilijevih tvrdnji da Turci i Mlečići nastoje da istrebe Crnogorce, dok se zna da su im Venecijanci uvek pomagali, a da je, naprotiv, vladika iz Rusije doneo novaca i razdelio ga razbojnicima da napadaju turske i venecijanske podanike.^[541] Neki su, najzad, Istoriju Crne Gore kritikovali jednostavno kao njeni čitaoci. Tako je nepoznati vlasnik jednog njenog prevoda na italijanski jezik (Istoria del Montenegro) stavio ispod naslova, kao svoju ocenu, karakterističan pripis: "napisana kako se vidi od nekog autora male verodostojnosti" (da un autore di poca, fede).^[542]

Sve ocene Vasilijeve Istorije, i one iz dana u koje se ta knjiga pojavila, i ove kasnije, i izrečene u modernoj nauci, morale bi biti blaže i prema piscu širokogrudije. Jer istoriju u pravom smislu reči vladika crnogorski nije ni pisao, iako je svoje delo tako krstio; mnogo više no istorija, ono je bilo jedan politički memorandum i jedan polemički propagandni spis. Njime vladika Vasilije nije ni pomišljao da olakša put budućim naučnim sagledavanjima naše istorije, niti da za njih sačuva pojedine značajne momente prošlosti, već je jednostavno pokušao da učini što može, i na ovaj način takođe, da se zadovolje neke trenutne potrebe njegove zemlje, kao i potrebe lično njegove. Zato je isticao sva preimućstva svoje zemlje, bila ona stvarna ili zasnovana na preuveličavanjima, pa i na samim fikcijama, i zato mu je naročito bilo stalo da naglasi večitu slobodu Crne Gore i njen ogromni doprinos, dat najčešće u krvi i neizmernim stradanjima njenoga stanovišta, borbi svih hrišćanskih sila, kako Venecije tako Rusije i tako "doma austriskoga", protiv zajedničkog neprijatelja, Turaka. Ponegde je vladika pri tom rekao, a ponegde je ostavio da čitaoci Istorije sami načine takav zaključak, da taj crnogorski doprinos opštoj borbi nije ni dovoljno priznat, ni po zasluzi nagrađen. Naročito se, i izričito, žalio na crnu mletačku nezahvalnost. Veneciji su Crnogorci priskakali u pomoć bezbroj puta, u ratovima kiparskom, kandijskom i morejskom, i pri zauzimanju Herceg-Novog 1687. gadine, i u borbama 1699. godine, i prilikom opsada Bara i Ulcinja godine 1717. i 1718, a ostavljani su na cedilu ili su lišavani svake blagodarnosti čim su potrebe prolazile. ("a kogda Venecijani nuždi ne imejut, to pervoje černogorskoje blagodjejanije zabivajut").

Istorija o Černoj Gori Vasilija Petrovića ima i nešto literarnih svojstava, a nije samo suvi i u praktične svrhe rađen politički spis. Ona izbijaju na videlo naročito kada vladika daje kratke, ali sa zanosom pisane, bezmalo raspevane opise, pojedinih krajeva u svojoj zemlji koji se kod njega time preobražavaju u neke arkadski pitome i bogate predele. Tako je naslikana Crmnica ("vsjakimi plodi bogata, otvsjudu istočniki vod, kotori polje napajajut, tamo žito i vino preizrjadnoe"), i tako Maine ( polje vsjakimi plodi nasaždeno i vinogradi, gdje roditsja horošeje vino"); planina Lovćen ispala je veseloe mjesto i visokoe, gdje prežde v ljetje žili [živeli] gercogi černogorskije; tako istočniki [izvori] cjelitelnije"; a govoreći o Zeti, vladika se ushićivao pišući, gotovo bi se reklo, u slatkom dositejevskom stilu: "ne moštno skazati toe strani blagovonij vozduh, vodi izrjadnije prežde pomjanutije rijeki i drugije menšije rijeki, kotorije tekut v rečene ozero, tamo ribi raznije nahodjatsja delikatnije množestvo". Literarne crte u Vasilijevoj prozi javljaju se i na drugim stranama njegove Istorije; kada govori o Balši, koji nije hteo da prizna kneza Lazara "za velikago gosudarja Srbljem i samoderšcem", te je zbog toga sa njim triput ratovao i sva tri puta ga pobedio, Vasilije nastavlja kao da priča ljubavnu povest, a ne piše istoriju: "Posljedi [najzad] Baoša, kak čelovjek molodi vojnoju nepobježden, a pobježden molodoju djevicoju, prekrasnoju Marijeju, dočkoju [kćeri] knjaza Lazarja, na kotoruju ženilsja i v protekciju knjaza Lazarja otdalsja". Ili kada uzima da govori o pokušaju kneza Lazara da se odupre Turcima, vladika pribegava poređenju, da bi pokazao ogromnu neravnopravnost snaga: "serbskaja armija" bila je u odnosu na tursku "kak rijeka protiv velikoga morja".

Uprkos svojoj neznatnoj naučnoj i sasvim skromnoj književnoj vrednosti, Istorija o Černoj Gori Vasilija Petrovića imala je čitaoce i, zahvaljujući činjenici što je bila odštampana, vršila je ne mali uticaj u narednim decenijama. Neki široko prihvaćeni i dragi mitovi koje je ona stvorila, ili im je dala snažnu potporu, održavali su se zatim žilavo i dugo, i trajali su tako reći sve do naših dana; vremenom oni su dobili mobilizatorski karakter i održavali su duh otpora i borbe i u prilikama drukčijim i kasnijim. Utoliko je teži posao imala kritička nauka u nastojanju da ih svede na pravu meru, ili i potpuno otkloni, što se uvek događa kada se istorija pretoči u poeziju i kada stvari i pojave izgube realne srazmere i zaviju se u privlačnu maglu pripovedanja.

Niti je taj karakter imalo, niti je takav značaj dobilo "istoričko-geografsko opisanje" Crne Gore, koje je u Petrogradu, 29. juna 1757. godine, napisao izvesni Jovan Stefanović Balević, "albano-crnogorac iz Bratonožića", kako se sam potpisao.^[543] Ništa se bliže ne zna o tom Baleviću, ali je sigurno da je on bio u ruskoj službi, jer je ovaj spis podneo ruskoj Kolegiji inostranih dela, u čijoj je arhivi i nađen. Sigurno je i to da je bio dosta blizak vladici Vasiliju, ako ne i njegov čovek u potpunosti; to se vidi i po tome što njega pominje kao jedinog upravljača Crne Gore ("u Crnoj Gori nema uprave, ni reda svjeckoga, iako se današnji arhijepiskop Vasilije stara zavesti među njima red i poredak državni"), a vladiku Savu prećutkuje, kao da ga u tom času i nema. Vasilijeva Istorija o Černoj Gori bila je Baleviću unekoliko i model, iako je njegovo opisanije" od vladičine Istorije daleko stvarnije i u podacima tačnije, što je već i po sebi razumljivo s obzirom na njegov zvanični karakter. Kao i Vasilije, Balević govori o netaknutoj slobodi "kamenite, bezvodne i mnogijema neprolaznijema gorama opkoljene" Crne Gore, koja opstoji "ima već 368 godina, tj. od propasti srpskoga carstva"; međutim, nisu izostali ni pokušaji da se ta sloboda ukine: "Turci su mnogo puta napadali na Crnu Goru sa namjerom da je pokore pod ovoju vlast, ali Bog toga nije dopuštio". Balević na to dodaje, doduše, da Crnogorci jesu slobodni, ali da "Turci toga ne priznaju i drže ih za buntovnike". Stvarniji je Balević od vladike Vasilija i u mnogo čemu drugome: u granice Crne Gore on ne uvodi ni "Dalmaciju mletačku", ni "Skenderiju", ni Hercegovinu, a Kotor je njemu "mletački grad"; broj ratnika ("vojenijeh ljudi") kojih Crna Gora može da pruži on procenjuje na pet hiljada; u Crnoj Gori on ne nalazi ni gradova, ni utvrđenja, i napominje da Crnogorci žive "po selima"; nije, najzad, pojedine njene krajeve predstavljao kao nasmejane, plodne i pune svakoga obilja, kako je to, pesnički poneseno, činio vladika Vasilije. Žitelji Crne Gore, koji su po Baleviću "svi od slaveno-srpskoga naroda i pravoslavnoga blagočastivoga ispovijedanja", neobrazovani su i "neiskusni u vještinama", zato što u njih nema škola, ali su inače "od prirode vrlo sposobni, a osobito u vojničkome poslu". Ovde i u onim redovima "opisanija" gde se govori kako Crna Gora nema "nikakvih škola, osim u cetinjskome manastiru, pri arhijerejskoj rezidenciji, jedna škola u kojoj se uče čitati i pisati oni koji se pripravljaju primiti sveštenički čin", oseća se kao da je Balević čitao Vasilijeve apele i molbe ruskim vlastima za pomoć da u svojoj zemlji otvori škole i na taj je način uzdigne (i modernizuje Još u jednom je obaveštenju Bratonožić Jovan Stefanov bio do kraja otvoren i tačan - kada je govorio da "mnogi Crnogorci samo oruđem žive, napadajući čas na turske čas na mletačke podanike", i da takve napade "ne samo ne drže za grijeh, no kao veliku vojničku čast", te da su zbog njih "vazda u svađi s pograničnijem susjedima". I tu, kao i drugde u ovom "opisaniju", opaža se jasno da Balević nije pisao napamet i da je bio obavešten čovek. Valjaće stoga ponešto korigovati nabolje sud već izrečen u nauci da to delo ne doprinosi "objektivnijem unapređenju poznavanja Crne Gore"^[544], i ostaće samo za žaljenje što on nije bio iscrpniji i duži, kao i što nije mogao biti objavljen kada je pisan. Zatvoren u svežnjevima jednog poverljivog arhiva, on je ostao nepoznat čitaocima i njegovo dejstvo na njih samim tim nije moglo biti nikakvo.

Sa vladikom Vasilijem i Jovanom Balevićem završava se tanki i skromni niz pisaca sa tla stare Crne Gore pre pojave vladike Petra Prvoga. U stvari tek sa Petrom Prvim Njegošem zaključiće se razdoblje u kome su oni delovali, i u tom kraju biće i istinske veličine; ali će sa njim početi i novo razdoblje takođe, i to još veće i blistavije. U isti mah kada i on, u Crnoj Gori, književnim radom baviće se i više istančanih i odabranih duhova iz Boke Kotorske. Neki od tih Bokelja biće prijatelji i saradnici Petra Svetoga; neki će mu biti samo savremenici; a neke će prilike i nesrećne okolnosti našega istorijskoga postojanja svrstati među njegove protivnike.

Petar Petrović, kako se nazivao sam od početka i dugo zatim, ili Petar Petrović Njegoš, kako se na svojim pismima (on ih je zvao "knjigama") i drugim dopisima potpisivao docnije, počev od druge polovine svoga života, ili Petar I, najposle, kako ga označavaju istoričari, nije pre svega, a nije ni ponajviše, bio pisac. On je to tek jednim, i manjim, delom svoje ličnosti to jest uglavnom toliko koliko je onome što je govorio i pisao davao izraz i oblik umnogome književan. Ni duhovnik i verski pastir svoga pravoslavnoga naroda nije Petar I bio u prvome redu, mada je od najranije mladosti svoje bio monah - njegovo svetovno ime čak nije uopšte poznato - a od trideset šeste godine, pa do smrti (na Lučindan, 30. oktobra 1830), nalazio se na čelu crkve u Crnoj Gori i u Primorju kao njen mitropolit; ta crkva, sa ciglih pet manastira i sa devet kaluđera samo, i sa dvadeset deset hramova i toliko isto sveštenika, maleno je i odviše uzano polje bilo za njegovo prostrano životno zanimanje i delovanje. Petar I Petrović u životu je bio, i u istoriji je ostao, prvenstveno državnik i predvoditelj naroda, i njegov stvarni vladar. Tim narodom upravljao je, kako je i koliko mogao, skoro polovinu jednoga veka, boreći se, i noseći se teško, i sa njim samim, nepokornim i neposlušnim, i sa svetskim događajima, retko kad za Crnu Goru, i u njoj, srećnim i povoljnoga toka, i sa vladajućim silama, kraljevima i carevima onoga vremena, koji su njegovome narodu češće ljuti neprijatelji, no što su mu bili skloni, da prikupi, privede slozi, uredi kao društvo i organizuje kao državu i očuva u njegovoj krvavo stečenoj, i preskupo plaćenoj slobodi. U tom mukotrpnom, ali s čvrstom postojanošću provođenom nastojanju, državnik u njemu oslanjao se, mnogo puta, na nadahnutu reč pesnika, i potpomagao se, neprestano moleći i zaklinjući, ali i proklinjući, ugledom duhovnika i uticajnom svetošću arhipastira.^[545]

Petar I Petrović izvan svake je sumnje najveći crnogorski vladika XVIII veka, a prvo i najviše mesto u njihovom nizu pripada mu kako po ličnim svojstvima i najboljim odlikama koje je u sebi nosio, tako i po svemu što je za zemlju i narod svoj učinio. Četvrti je on crnogorski mitropolit iz viđene kuće, i već tada bezmalo dinastije Petrovića u XVIII veku. Ali do trona ipak nije došao po neprekinutom sledu Petrovića; njega je, doduše, za naslednika sebi odabrao još stric njegov Vasilije, ali je vladika Sava, koji je njegov stric takođe, pod pritiskom onda svemoćnog Šćepana Maloga, a i na traženje "guvernadura" Radonjića, odredio za to mesto Arsenija Plamenca, ličnost slabu i u svakom pogledu tog visokog čina nedostojnu, kome se, uostalom, ni sama sudbina nije pokazala sklonom, ne dopustivši mu da na vladičanskom prestolu ostane duže od tri godine.

Ljudske, svešteničke i državničke veličine Petra I bili su svesni ponajpre njegovi Crnogorci, i to iz svih nahija i plemena, onda gotovo stalno, i mahom teško, međusobno zakrvljenih i neposlušnih. I kada njegove naloge, pozive i zaklinjanja nisu slušali, što nipošto nije bilo retko - jer slušati oni nisu hteli, ni umeli, pa zato ni mogli nikoga - i kada su mu se, otvoreno ili prikriveno, opirali, pa i kada su ga, više iz obesti, nego iz potrebe, potkradali, poštovali su oni jedino njega, i više od svih, među sobom, i priklanjali su se pred njim i njegovom "svetošću" u koju su, još za života njegovog, verovali. Na strance koji su ga sretali, bilo kada su oni u Crnu Goru dolazili, s najrazličitijim namerama, ili kada je on odlazio njima, po najrazličitijim potrebama narodnim, ostavljali su najdublji utisak izgled njegov i celokupno njegovo držanje, neizmernost njegove mudrosti, koju je nemogućno bilo ne uočiti od prve, prebogato iskustvo, nakupljeno iz života, iz knjiga, iz svakodnevnog saobraćanja s ljudima, i široka i mnoga njegova znanja.^[546] Udivljenih poštovalaca vladika Petar I imao je i u čitavom "slaveno-serbskom narodu" i kod ostale "braće Srbalja", kako je on govorio za narod srpski izvan svoje Crne Gore, podjednako kod onih iz običnog sveta, kao i kod onih koji su činili tada zaista uski sloj obrazovanih i učenih. Među njima su, uz mnoge Druge, bili odrana Dositej Obradović, Vuk Karadžić i Sima Milutinović-Sarajlija, koji je jedno vreme ostao uz njega kao lični sekretar njegov; a pesnik Glasa narodoljupca Lukijan Mušicki namislio je bio da sačini delo Panteon Srbski, u kome će "imena Srbalja izrezana biti" i u koji je on svojom "lirom uvodio sve slavne Srblje"; iz svoga Šišatovca obaveštavao je Vuka 28. oktobra 1817. da namerava da u taj Panteon Srbski uvede i "mitropolita crnogorskog", o kome je, doduše, po vlastitom priznanju tada još uvek "malo znao".^[547]

Svoje obrazovanje i sva znanja do kojih je došao nije Petar I dobio redovnim školovanjem; sticao ih je, decenijama, uglavnom sam. U vreme njegove mladosti, pa i dugo posle toga, škola u Crnoj Gori nije bilo, ne samo valjanih, nego ni ma kakvih. Jedino je u manastiru Stanjevići, u kome su, zbog veće lične bezbednosti, crnogorske vladike XVIII veka pretežno boravile, poneki od kaluđera, ne mnogo učeniji od drugih, podučavao je dvojicu ili trojicu monaha, a među njima i onoga koji će, kada tome dođe vreme, biti zaređen za vladiku. Ti učitelji za nevolju, osim što sami nisu znali previše, pokatkad su bili loši i u koječemu drugome, a praznine u nauci naknađivali su tada surovošću i gotovo neljudskim postupanjem s učenicima. U docnijem mitropolitu crnogorskom moralo je ostati dosta nemilih sećanja iz takvog njegovog učenja; njega je već 1760 - a to će reći: s jedva navršenom dvanaestom godinom, jer rođen je on 8. septembra 1748, kako se po svemu čini^[548] - zamonašio stric njegov vladika Sava i otada je on uz njega u manastiru Stanjevići i sigurno u ovakvoj jednoj "školi". Kada se mnogo godina posle toga dogodilo da je izvesni đakon Nikodim kao učitelj "Đura Maloga" u istom manastiru, počeo da "preko mjere mučiteljski s njim postupa", Petar I poručio je: "ako ga neće učit s načinom kako se djeca blagorodna uče, da ga ostavi", i dodao uz to, i kao svoje rešenje, koje je svakako nekakav odjek ličnoga iskustva: "Ja neću već nikoga trpjet da se u moju kuću pomami i gospodar čini, zašto sam imao dovoljno bespokojstvija od prvijeh". Sticajem prilika neuspešan je ispao i pokušaj vladike Vasilija da svome sinovcu, tada sedamnaestogodišnjem jerođakonu Petru Petroviću, omogući da dovrši svoje obrazovanje u Rusiji; odlazeći tamo, on ga je s tim ciljem poveo sa sobom u Petrograd sredinom 1765. godine, ali kako je vladiku u Petrogradu ubrzo, idućeg 10. marta, iznenadila smrt, morao se jerođakon Petar, zajedno s još jednim svojim sabratom, s kojim je i došao, vratiti u Crnu Goru već u toku meseca jula, ne sastavivši tako u Rusiji ni punu godinu.^[549]

Tako je za Petra I počelo njegovo poznanstvo s Rusijom, što je možda, i jedina korist od ovog putovanja. Nije teško zamisliti s kakvim je oduševljenjem, i s kojim nadama, on pošao u veliku i pravoslavnu Rusiju, koja je za Crnogorce njegovoga veka bila prva, i vodeća, slovenska zemlja, i druga domovina skoro; teže je zamisliti u kakvom se raspoloženju i sa kojim mislima on otuda vratio, pogotovo što je taj njegov boravak u prestonici ruske carevine bio naglo presečen i uistinu potpuno neuspešan. Jedno je izvesno: ni slutiti on nije mogao onda da će i svi njegovi docniji dolasci u veliku i moćnu rusku zemlju - a bilo ih je još samo dva - predstavljati ne samo neuspehe, već i prave i potpune poraze, pa i neviđena poniženja.

Nekakvog, a bez sumnje ne i beznačajnog, dejstva u sazrevanju a zatim i u čitavom daljem životu Petra I dobile su stoga knjige, koje je pribavljao i čitao, sigurno čak u meri i većoj no što se sada misli. Njih je iza njega, u manastirima u kojima je boravio, ostalo za čitavu jednu biblioteku. Kada je, tek u našem veku, sačinjen njihov popis^[550], ispostavilo se jasno da su se knjige kojima se Petar I bavio u časovima koji su mu preticali za čitanje, za učenje ili jednostavno za predah, sačuvale tek u manjem broju. Ali neke od sada iščezlih knjiga iz skupa njegove knjižnice spominjao je on ili navodio, u svojim pismima ili u ostalim svojim spisima, za neke znamo da ih je kupovao ili se na njih pretplaćivao, a nekima se tragovi raspoznaju u njegovim pisanim tekstovima. Kada se sve to uzme ujedno, nazire se, otprilike, šta je sve oblikovalo i činilo duhovni i misaoni svet vladike Petra I. Kao kaluđer i crkveni visokodostojanstvenik čitao je on, i izučavao, što je i u potpunosti razumljivo, vrlo mnogo verske i crkvene knjige - Sveto pismo u prvom redu - zatim bogoslovska i dela iz hrišćanske moralke, velike propovednike i tumače svetih spisa. Ali sporednije mesto u njegovim duhovnim zanimanjima ne pripada ni knjigama iz oblasti istorije: taj državnik i predvodnik naroda, koji je i sam jedan od činilaca istorije, neizbežno se morao interesovati i za stvari i događanja ovoga sveta, negdašnja i savremena. Prošlost slovenskih naroda - srpskog posebno, čijim se delom osećao - on je upoznavao koliko iz žive tradicije i iz pesama narodnih, toliko iz knjiga. Onda najpoznatiju od njih, Kraljevstvo Slovena Dubrovčanina Mavra Orbina, koju je mogao čitati i iz italijanski pisanog originala, jer je taj jezik razumevao i govorio, znao je, najverovatnije, po prevodu na ruski Hercegovca i ruskog grofa Save Vladislavića (Knjiga istoriografija, Petrograd, 1722) iz koga je to znamenito delo barokne istoriografije znao uglavnom ceo pravoslavni deo našega sveta. Isto toliko koliko delo Orbinovo, morao mu je blizak biti Razgovor ugodni naroda slovinskoga (Venecija, 1756, 1759) franjevca iz Makarske Andrije Kačića Miošića, koji je jezikom i stihom narodne poezije, dodajući jedino slik i mnogo više istorijske tačnosti, uz nešto vlastite književne dorade, opevao ličnosti i događaje ranije prošlosti našega naroda. Zna se, isto tako, da je vladika Petar docnije bio pretplatnik na dela Vuka Stefanovića Karadžića, s kojim je i inače bio u bliskoj vezi: izrekom se spominju Srpski rječnik, a potom i pojedine knjige narodnih pesama srpskih i Vukovi zabavnici pod nazivom Danica.^[551]Do Petra I stizale su i inače srpske knjige štampane za njegovog vremena: Pavle Solarić slao mu je izdanja koja je on priređivao za mletačkog štampara i izdavača Pana Teodosija: jednu od njih - Serbije plačevno pakiporaboščenije ljeta 1813, štampanu u Veneciji 1815 - vladika čak i pominje, navodeći u jednom pismu 1818. godine, srpsku poslovicu iz nje.^[552] Ali nije samo književnost naša, već je i savremena književnost evropska bila u vidokrugu zanimanja za knjige vladike Petra I, sudeći po ostacima njegove knjižnice; pored toga u isti red zanimanja njegovih dolazile su knjige sa područja filozofije i društvene misli njegovog prosvećenog veka. Zahvaljujući tim knjigama, vladika crnogorski postajao je sudeonik evropskog duha XVIII veka i građanin prosvećene Evrope u kojoj je on zračio. Prožet tim duhom, vladika je govorio o "prosveščeniju", kao oznaci, ali i tekovini, savremenog trenutka i sanjao je da i njegova Crna Gora dobije škole, štamparije i sve ostale i "korisne ustanove", da se u njoj zavede red i uvedu zakoni, i da Crnogorci dobiju uređenje "po prilici ostali' prosvješteni' naroda".

Duhovni i misaoni horizonti Petra Petrovića, njegovo životno iskustvo i poznavanje sveta širili su se i prilikom njegovih izlazaka iz Crne Gore i putovanja njegovih u strane zemlje i gradove. Pa ako se baš u takva putovanja njegova i ne računaju njegovi silasci u Kotor, u Budvu i u ostala mesta Boke Kotorske, jer je pravoslavni narod tamo bio na njegovom duhovnom staranju, i odlasci njegovi među njih bili su i posve prirodni i redovni, a osim toga imao je on u Budvi i vlastitu kuću, izvan svake sumnje je i da je svaki dolazak njegov tamo bio novi dodir s drugom, i različitom civilizacijom, i s urbanim i kulturnim sredinama davnašnjih početaka i neprekidnog trajanja. Tamo je među ljudima koje je sretao bilo i učenih i obrazovanih duhova, pa i pisaca, domaćih i pristiglih sa strane, koji su na jedan ili drugi način uticali na njega, ili imali neku ulogu u njegovom životu. Tako se nipošto ne može isključiti mogućnost da se već oko godine 1769. u Perastu video, a verovatno i zbližio, s Dubrovčaninom Franom Dolčijem, sveštenikom katoličkim, mladim u ono vreme, kao što je bio i on - Dolči je rođen nešto pre Petra I, 1742. godine - a već učenim, i duha oštrog, živog, delatnog i nemirnog, koji je toliko oduševio Peraštane svojim propovedima za tadašnji uskršnji post da su ga zauzvrat proglasili građaninom svoje komune. Nedugo posle tih dana, godine 1774, Dolči će otići iz svoga Dubrovnika, kako se potom pokazalo: zauvek, da potraži većeg, i šireg prostora svojim ambicijama i svome delovanju u stranom svetu, koji je za njega otpočeo Bečom, a okončao se nesrećno u jednoj rupi na Cetinju, koju su Crnogorci proglasili tamnicom. Njega će otada sudbina prečesto dovoditi u blizinu Petra Petrovića, i u vreme kada je ovaj samo arhimandrit, i kada je postao vladika i mitropolit Crne Gore, i decenijama mu je on služio kao tumač, savetnik i sekretar, ostajući stalno, i bukvalno do groba, i njegov verni prijatelj. U Budvi, isto tako, a može biti i u Stanjevićima, ili još negde po Crnoj Gori tadašnji arhimandrit Petar Petrović mogao je biti u prilici da sretne, i upozna donekle - jer upoznati njega potpuno nije mogao niko - "konta" Stjepana Zanovića, Paštrovića tri godine od sebe mlađeg - rođen je on u Budvi 1751 - a već građanina sveta, čuvenog po dobru i blistavim darovima koje je u sebi nosio, i još glasovitijeg po zlu, na koje je te svoje darove upravljao. Bio je to pustolov, pa i varalica, velikog stila, kakvih i u XVIII veku, prebogatom inače ljudi toga kova, nije bilo baš mnogo.

U vreme prvih susreta s tadašnjim arhimandritom Petrom Petrovićem Zanović je bio u dvadeset trećoj godini i za sobom je imao tek početke svoje meteorske životne karijere, koja je trajala prekratko, ali je bila prepuna događanja, nemira i neočekivanih obrta, i koja je preko samih vrhova, na žalost ponajviše neslavnih, strmoglavo hitala ka svom neveselom kraju.^[553] Gde sve dotada Zanović nije bio, i šta sve nije već radio! Posle godina provedenih u učilištima Venecije i Padove, na prvim slobodnim koracima u životu, počeo je da se sukobljava s ljudima, s društvenim moralom i sa zakonima. Ti mladalački sukobi i sumnjivi uspesi pri kockanju, doveli su ga zajedno sa starijim bratom Primislavom, još bezobzirnijim no što je on, ali s kojim će se docnije trajno razići, do izgnanstva iz Venecije, 1769, a onda i iz Treviza, 1770; kao dopunsku krivicu pripisali su im tada i "nepoštovanje verskih obreda i huljenje Bogorodice i svetaca." Vrlo široku kulturu, koja je u onom veku mogla biti samo enciklopedijska, dobio je i zahvaljujući neprestanim putovanjima, na koja je odlazio kako dragovoljno i, po jednoj svojoj reči, radi sticanja "onih saznanja koja se samo iskustvom dobijaju", tako isto priteran okolnostima da u bekstvu traži sebi spasenja. U Firenci, pored neverovatnih uspeha za kartaškim stolom, imao je i onih u poeziji i nauci: u tamošnjoj akademiji Apatista (degli Apatisti) čitao je, na skupovima, svoju poeziju i neki svoj sastav u slavu ruske carice Katarine, zbog kojih je, već u martu 1772, zakićen zvanjem akademika, što je čast koju je svaki "filozof" i pesnik XVIII veka - a on je to hteo i nastojao da bude - morao da želi i da se stara da po svaku cenu stekne. Sve je to, barem što se Firence tiče, zasenčeno nepromišljenim postupcima i kockarskim aferama braće Zanović, koji su se tu brzo i lako našli u društvu sa sebi sličnim, i većim, pustolovima i varalicama, kao što su Đakomo Kazanova^[554] i jedan proslavljeni, a zatim i tragični izdanak sa našega tla, koji je uz to takođe bio i filozof i pisac. Toma Medin iz Lastve u Boki Kotorskoj^[555]; zbog takve jedne afere, u kojoj je do gole kože, pa i preko toga, na kartama "olakšan" jedan mladi engleski lord, koji je posle toga ubrzo i umro, sredina u kojoj su Zanovići dejstvovali, sada Firenca, branila se time što ih je prognala. Iza toga su, pošto je mladi Stjepan Zanović primoran da potraži novo podneblje za sebe, na redu bila njegova bavljenja u Parizu, gde je blistao po salonima najvišeg društva, udvarajući se damama, i pleneći njihova srca, kako svojim duhom i najfinijim manirima, tako i svojom fizičkom lepotom, ali je i sticao poznanike, pa i prijatelje, među piscima, filozofima, naučnicima i enciklopedistima, kakvi su bili Ruso, koga je proglasio svojim "nastavnikom", ili Dalamber, Marmontel i drugi, sve do Voltera, kojima je upućivao svoje pesme, pretežno sonete, na italijanskom ali i na francuskom jeziku, ili je prevodio njihova dela. Išao je u London da naplati firentinsko kartaško potraživanje, ali i da stekne ugledne i uticajne znance, i da se vidi s piscima; tamo je, takođe, napisao i niz pesama, prigodnih, ljubavnih i refleksivnih, nastalih brzo i lako, i predstavljenih mahom kao improvizacije (impromptu, kako je uz mnoge dopisao). Boravio je, kad duže, kad kraće, ili se samo nalazio u prolazu, i po ostalim gradovima Francuske, Lionu, Eksu (u Provansi), Marseju^[556]. Najzad se iz nekih svojih razloga rešio da pohodi roditelje i rodni dom u Budvi, i zaputio se tamo, preko Italije, idući polako, i prolazeći mnoge glavne gradove Italije, od Torina i Milana, do Napulja i Rima. Odnosio je iz njih knjige i pesme koje je tamo pisao, a ostavljao u njima zanimljive tragove i svakojake uspomene. U svetlije strane njegovog dotadašnjeg života spadaju bez sumnje knjige, lepo i s ukusom štampane, u kojima je izdavao svoja dela, bilo pojedinačno, u tankim brošurama, bilo skupa, u krupnijim celinama, od kojih su neke izlazile i s lažnim naznakama o mestu ili rednom broju njihovog izdanja.^[557] U istoj, 1773. godini pojavile su se dve, s naslovima Opere diverse (Razna dela) i Poesie (Pesme): prva je štampana u Parizu, a druga, iako je na koricama naznačena Ženeva kao mesto štampanja, ipak u Milanu.^[558] Na obema se Zanović potpisao pravim svojim imenom (Stefano de Zannowich), dakako s primetnutom, a neizbežnom titulom "kneza" (conte) i uz dopunske naznake o postojbini (Dalmatino) i o akademskom njegovom članstvu (academico). Sa svim svojim kasnijim knjigama, a izdao ih je on otada mnogo, i raznih, postupao je sasvim drukčije; njih je predstavljao kao dela izmišljenih ličnosti za koje se izdavao i čiju je ulogu hteo da igra (Stiepan Pastorvecchio, Prinz von Montenegro, Gran Castriotto d'Albanie, Le grand Castriotto d'Albanie surnomé Scanderbeg, Stiepan - Annibale d' Albanae), ili se na njima sakrivao iza raznih neodređenih pseudonima (un Ex-Ministre d'Etat, un Turc, un Orietal) ili ih je pak u svet puštao bez ikakvog određenja o autorstvu. Prvu od te dve knjige Opere diverse odaslao je Zanović u svet opremljenu vlastitim portretom, što će činiti i kasnije, često; iznad njegovog lika ispisana je životna deviza njegova Scribere iussit veritas (istina nalaže da se piše), koja, s obzirom na ono što se o njemu zna i nije baš najprikladnije odabrana, ili je namerno cinična, a ispod, pored imena (conte Stefano Zannowich Dalmatino), stavljena je naznaka, začudo ne sasvim tačna, da je pisac rođen 18. februara 1752 (umesto 1751) godine.^[559] Tu knjigu posvetio je Zanović, s mnogim izrazima sinovljevske privrženosti i ljubavi, svome ocu Antunu, tada viđenoj ličnosti, patriciju i posedniku u Budvi, a samo koju godinu pre toga trgovcu prilično neizvesnoga glasa u Veneciji, odakle je 1766. čak bio i zauvek proteran, zbog sumnje, izgleda dokazane, da je varao prilikom kartanja. U toj knjizi raznovrsnog filozofskog i književnog sadržaja, u prozi i stihovima izmešano, i u istovremeno izdatoj knjizi Poesie, u kojoj su samo pesme, sabrano je sve, ili bezmalo sve, što je još uvek premladi "filozof" i "pesnik" iz Budve, koji je krupnim zamasima zaplivao u veliki svet, dotle bio napisao. Jezik njegov uglavnom je italijanski; ali s isto toliko lakoće i sigurnosti, mada znatno ređe, piše on, i peva, i na francuskom. Tekstova na maternjem jeziku Zanović u svojim knjigama nema, osim cigla dva stiha na uvodnim stranama knjige Opere diverse napisana u pohvalu njenome piscu, a koji su očigledno sastav našeg Budljanina takođe; toliko su oni loši, možda uz to i veoma pogrešno štampani, da im se čak ni smisao ne može dokraja razabrati, ali i iz njih ipak dovoljno jasno proizlazi da to nije jezik kojim on inače govori. Svoja dela Zanović smišlja i piše jer ga to zabavlja, zatim jer je to neka vrsta mode u galantnom i prosvećenom njegovom veku, i najzad, jer gori od želje da se istakne i proslavi. Za moto knjige Opere diverse izabrao je stihove iz Vergilijevih Georgika (knj. III, 8; 9) u kojima se kaže: "I meni pokušat treba dić se sa zemlje i slavan ići od usta do usta". Iz soneta koji stavlja na uvodno mesto, i koji pripisuje nekom nepoznatom svom poštovaocu, a koji je bez sumlje njegov, vidi se koliko je visoko on mislio o sebi kao piscu, ili se barem činio da tako misli; govori se tu o njegovim "prekrasnim rimama", "o velikom imenu" njegovom, o tako "retkom i uzvišenom njegovom duhu", i ističe se da je za njega "otvoreno polje slave"; nimalo skromno, naglašava se na kraju kako on sobom pokazuje da je Apolon dao "i na varvarskoj obali i na pustome tlu" njegove Budve pesnike koji su njeni Dante, Bembo, Kaza i njen Torkvato Taso. Nije potrebno, naravno, Zanovića ispravljati u ovoj stvari, jer je i bez toga očito da se, kao pisac nije domašio ni blizu stupnja na kome su bili pomenuti Italijani. Ali, s druge strane, njegova proza, filozofska, istorijsko-politička i književna, i njegovi stihovi, ako i nisu bili bolji, nisu zato bili ni mnogo gori od onoga što se, u većini, izdavalo, kao tekuća i standardna literatura, svuda po književnim i uopšte kulturnim središtima evropskog XVIII veka. Ove knjige, uostalom, pisao je sasvim mlad čovek: raspravljajući u njima o čoveku i njegovoj prirodi, o dobru i zlu u njemu, o vaspitanju i o moralu, o ljubavi, o društvu, o poeziji, o filozofiji, o religiji, o svemu, rečju, što je zanimalo prosvećene i slobodne duhove njegovog veka, on i ne bi mogao, sve i da mu je bila namera, da o predmetima o kojima se među ljudima razmišljalo toliko mnogo, i tako često, iskaže misao i reč novu, i originalnu; nije se, međutim, poput većine svojih savremenika, mnogo ni brinuo da to što govori bude samo njegovo i da predstavlja neko otkrovenje, već je hteo pre svega da ono što je o životu i čoveku video, doživeo, zaključio ili stekao čitanjem, kaže što duhovitije i uopšte na način koliko je god mogućno privlačniji. Češće no vlastite, to su tuđe misli, pa i opšte ideje epohe, ali zaodenute u vlastito ruho i iskazane na sopstveni način. Više puta je ponešto rekao o svojoj poetici preuzimanja, imitacije, čak i pesničke krađe i sve to važi uopšte za njegov spisateljski rad. "Pesnici treba da čine kao stari Spartanci - kaže on na jednom mestu, i razjašnjava: da kradu i da krađu sakrivaju, da tuđe stvari preboje, a ne da ih ostavljaju istovetne. On je mislio, čak - a u tome su sa njim bili jednomišljenici mnogi u onome veku, - da ta dorada i vlastito preoblikovanje tuđega i preuzetog od drugih daje ovome prirodu i odlike samostalnoga dela. U tom smislu on je i za monodramu Pigmalion Žan-Žak Rusoa, koju je preveo i izdao i posebno i u okviru knjige Opere diverse, govorio: "moj Pigmalion", ističući da je to "slavno delo velikoga duha" nastojao da načini "svojim pod novim pesničkim oblikom ideja". U drugom jednom tekstu o sebi - koji je pisao sam, a pripisao ga Rusou - on je tvrdio, međutim, da je u tu svoju obradu Pigmaliona "uneo više ljupkosti no što bi to mogli da učine Ovidije i Horacije", pokazujući i tu koliko je njegovo mišljenje o udelu vlastite poezije i o njenoj vrednosti bilo visoko. Sva dela, pisana na taj način i u skladu s takvom poetikom, koja Zanović unosi u svoje dve knjige predstavljaju svoga tvorca, ili se on sam tako predstavlja, kao filozofa, koji uprkos svojoj mladosti (mia eta giovane), o svakoj stvari razmišlja slobodno i kritički, odbacujući ili osporavajući "sve što nije u saglasnosti sa svetlošću razuma"; on je čovek od duha (uomo di spirito), ali isto toliko i od razuma; on služi, ili barem uverava da želi da služi, istini, i u smislu poznate reči satiričara Juvenala (Sat. IV, 91) koju navodi, "istini posvećuje život", što, priznati valja, zvuči bar neuverljivo, ako ne i šaljivo, kada se ima u vidu koliko je krupnu ulogu u životu njegovome imala laž. Kao pesnik, on je znao da pesnici govore neistinu, već po prirodi svoga posla, i spominjao je da im je zbog toga Platon odrekao gostoprimstvo u svojoj republici; i o sebi je priznavao da kao "pesnik koji se rađa", na hartiji slika "stvari koje su daleko od istine i razuma", ali je znao i za lepotu laži, to jest koliko je ona lepa, kako prolazi ravnopravno sa istinom, "kada je časna". Samo što on to mešanje istine i laži nije zadržavao samo za poeziju, već ga je unosio i u život, čak i previše i ne gledajući da njegove laži ostanu časne. Podjednako je Zanović bio i čovek srca "osetljivog, i koje je ljubitelj čovečanstva", kome bi želeo da pomogne da dođe do sreće. Nije ni bezbožnik, ni libertin, već prosvećeni vernik, umeren i tolerantan u svemu. Kao čovek osećanja, uglađenog postupanja i gospodstvenog ophođenja u najvišem smislu reči, on veruje čvrsto da je vaspitanje, o kome piše i u knjigu stavlja ceo jedan ogled, jedna od najneophodnijih stvari u ljudskom društvu, "a kada je ono zapušteno, nastaju varvarstvo misli i prostota osećanja: - Crnogorci su zbog toga svirepi". Ovaj ogled ujedno je i najviši izraz zahvalnosti vlastitim roditeljima i ljubavi za njih, što su mu, po njegovom svedočenju, dali upravo takvo vaspitanje, od najbolje vrste i od najvišeg reda; misli koje je u ovaj ogled uneo u stvari su po njemu načela koja je svojevremeno saznavao od svoga oca. Ponajviše su proizišle iz tog finog međusobnog saobraćanja ljudi XVIII veka, i njegov su izraz mahom, Zanovićeve pesme, od svih vrsta koje su onda u modi, soneta, kancona i kanconeta, kantata, madrigala, anakreontika i "nenija po grčkome uzoru". Za pojedine od njih kaže se da se pevaju uz pratnju ondašnjih muzičkih instrumenata: citre, flauto-traverso, viola d'amore, a gdekad se spominju i njihovi kompozitori, najčešće onda slavni opat Kvirino Gasparini. Iz napomena kojima Zanović propraća njihove tekstove može se doznati da su nastajale u posebnim trenucima i prilikama Zanovićevog života, i u mnogim gradovima u koje su pesnika odvodile sudbina, nemirna ćud njegova, ili pak gola i teška nužda, a to su Pariz, Lion i Marsej, Kale i Dover, London i druga mesta po Engleskoj, Torino, Đenova, Firenca, Rim, i Napulj u Italiji. Mahom su prigodne, upućene kao pesnikov duboki poklon ili galantna pohvala pesnicima, filozofima i drugim slavnim ljudima (Rusou, Volteru, Dalamberu, Marmontelu) ili o njima (Pop), vladarima i drugim moćnicima, lepim damama i glasovitim pevačicama, gradovima i republikama, Splitu, Dubrovniku, Veneciji, rodnoj pesnikovoj Budvi. U dva maha pesnik se osmelio na pokušaj da u "slatki italijanski govor" prenosi liriku biblijskih psalama, od kojih je jedan bio znameniti De profundis. Najposle, a za pesnika XVIII veka u stvari najprirodnije, Zanović je u obe svoje knjige uneo i više ljubavnih pesama. Neke od njih samo su onda uobičajena salonska udvaranja lepoticama, gdekad uzetim i skupno, kao damama Đenove, na primer, a neke su imale da budu iskazi o ličnoj ljubavi, jednom prema nekoj Klori, drugi put prema "lepoj", "ljubaznoj" i "dražesnoj" Leonili - imena su, razume se, izmišljena i "pesnička" - i o bolu našeg gizdavog "kneza" od Budve što njegova ljubav nije uzvraćena. Iako je tu nepoznatu Leonilu, i čitaoce, a i sebe sama, uveravao da je za njega ona isto što i Laura za Petrarku, Beatriče za Dantea, a Eleonora za Tasa, i da će on o njoj pevati kao što su ti pesnici pevali o svojim "gospama", sve je zaista bilo drukčije: niti je Leonila bila što su bile te dame, niti je Zanović bio što su ti pesnici bili, niti su se pak osećanja njegova mogla meriti osećanjima njihovim, ni po dubini, ni po iskrenosti, pa kako bi onda poezija koja je iz svega toga nastajala mogla biti drugo do uobičajena i konvencionalna, samo duha i lepih, laskavih reči puna, ali i na opštim mestima zasnovana i u suštini neozbiljna, kao i sve druge društvene igre ondašnjeg razmaženog i izveštačenog, a veoma prefinjenog i uglađenog čoveka?! O svom odlasku u Budvu Zanović je govorio u više mahova, i na raznim mestima knjiga Opere diverse i Poesie; taj odlazak njegov ne bi, prema tome, morao biti iznuđen, niti u jednom času predstavljati jedini izlaz. On je možda samo ubrzan nekim skandalom koji je u Rimu imao Zanović s jezuitima, i iz "koga je proistekla velika nezgoda, a izgleda i sramota za kneza" iz Budve. Inače, još u ogledu o vaspitanju on je izricao nadu da će na povratku u roditeljski dom, koji je smerao, blaženo i srećno živeti u miru i zadovoljstvima letnjikovca u Babindonu (Babindolu), koji je njegov otac uredio, i oplemenio, između ostaloga i svojim smislom za graditeljstvo. Zatim, u kanconeti Odlazak autora iz Italije za Dalmaciju, koja se pevala uz citru na muziku "slavnog Gasparinija", opraštao se od tada voljene žene nazvane Klori, jadikujući da mu je sada "svaka nada mrtva" i da ga "avaj, sudbina odvodi u Dalmaciju", ali kako će i na rodnoj obali, u Budvi, "prastarome gradu i slavnom morskom pristaništu", čuvati spomen na nju. Najzad, u sonetu o svom povratku u Budvu, on je, doduše, ne do kraja jasno, govorio o svom, valjda novom, povratku u "ljubljenu otadžbinu", po navršetku jedne godine, i da će sada u Budvi biti njegovo boravište "mada ga pod drugim nebom očekuje druga sudbina", a u napomeni je dopisivao da u rodni kraj odlazi iz Italije "jedino da bi ponovo video svoje roditelje". Ko zna da nije za to imao i neki drugi razlog, možda i bitniji. Jer nije svakako bez veće nevolje, ako nije i to još jedna od mnogih ćudljivih njegovih igara, vest koja se februara 1774. pojavila - a postarao se za to izvesno on sam - u onda uglednom "Giornale enciclopedico" iz Vičence da je Zanović umro u Kelnu, s napomenom da učeni svet mora da prežali prerani gubitak "valjanog i vrednog pesnika i pisca". Bila je to prva lažna najava njegove smrti - a i docnije će ih biti još - pa će u skladu s tim na nekim njegovim knjigama štampanim potom stajati oznaka da sadrže posmrtna pesnikova dela.^[560] Kako se po svemu čini, u to vreme kada je svetu objavljivao svoju ranu smrt, živeo je Zanović, sklonjen i u sigurnosti svoje Budve. Ne zna se mnogo, ni sasvim pouzdano, šta je on tada tamo činio, i kuda je sve otuda odlazio. Sigurno je da je iz Budve jednom na kratko išao u Italiju, da bi se tamo našao s bogatim poljskim knezom i palatinom Vilne Karlom Rađivilom (Radzwill), koji je kao protivnik poljskog kralja Stanislava Augusta kovao razne planove, i snivao čak da i sam zasedne na poljski presto, nadajući se podršci i od samoga sultana. Idući za tom namerom, i radeći na njenom ostvarenju, Rađivil je stigao u Italiju, a odatle, zapravo iz Venecije, krenuo je na istok, ka Carigradu, ali preko Dubrovnika. Sa sobom je vodio veliku svitu, u kojoj je, izgleda, bio i Zanović, vazda blizak ljudima ove vrste i ovakvih planova, a našla se tu i glasovita pustolovka onoga vremena, prozvana sasvim neosnovano, kneginja Tarakanova, a koja se izdavala, još neosnovanije, za kćer ruske carice Jelisavete. To čudno i šareno društvo sjatilo se odjednom u Dubrovnik. Vlasti dubrovačke, iz obzira prema uglednom Poljaku, ukazale su im uobičajene počasti i pažnju, ali su ih, što je takođe u skladu s prastarim običajima, okružili podozrenjem i brižno nadzirali. Kada su se očekivanja kneza Rađivila pokazala nestvarnim, društvo se raspršilo i napustilo Dubrovnik; Zanović se tada ponovo obreo u Budvi. Pretpostavlja se, istina bez nekog čvršćeg oslonca, da je i Rađivil u jednom času tog svog boravka na našim obalama dolazio s njim u Budvu i da je čak gostovao u njegovom domu.^[661] Iz Budve je Zanović odlazio i u Crnu Goru, i tada je imao prilike da se vidi, i da bude zajedno, s mlađim arhimandritom Petrom, ako njihovi prvi susreti nisu bili i ranije, u Budvi. Crna Gora je tada bila sva u vrenju i u velikoj pometnji posle neočekivane smrti Šćepana Maloga; vladika Sava tada je ponovo dolazio do nekadašnjeg svog uticaja i ranije slobode. Svoj boravak i svoje delovanje u Crnoj Gori u te dane Zanović je u mnogim podrobnostima opisao u svojoj knjizi o Šćepanu Malom - bolje reći o Šćepanu Malom i o sebi samome - koju je deset godina docnije pustio u svet koja je tada izišla na francuskom jeziku i u više izdanja, a bila je i prevedena na italijanski.^[562] Ta knjiga je puna proizvoljnog i svakovrsnih tvorevina razigrane Zanovićeve mašte; kako bi joj se moglo verovati stoga i u onim delovima njenim u kojima je reč o tadašnjem boravku mladoga Budljanina - nije imao onda ni pune dvadeset tri godine! - među Crnogorcima? Po toj njegovoj priči, vladika Sava i glavari dočekali su ga s mnogo pažnje i krajnje prijazno: vladika je dobro poznavao njegovu porodicu, i to od rođenja njegovog pradede. On se "udostojio da ga u svojoj rezidenciji u Stanjevićima i na Cetinju služi vlastitim rukama i u prisutnosti celoga dvora za trpezom pripremljenom, samo za njega, na masti, jer patrijarh i svi njegovi kaluđeri preko cele godine jedu isključivao na ulju". Vladika je Zanoviću omogućio da upozna i ispita Crnu Goru, a dao mu je i pratnju, u kojoj je bio i nećak njegov arhimandrit Petar. Još više od toga, pokazao mu je svoj arhiv i riznicu, koje je skrivao od drugih, a uputio ga je i u najviše političke i državne tajne. I kao vrhunac svega, ponudio mu je stari vladika da ostane u Crnoj Gori i da joj pomogne da povrati i učvrsti red i mir koji je Šćepan Mali poremetio. Svoje čitaoce Zanović je uveravao da tada, onako mlad i ponet, nemirnoga duha i željan velike pozornice za svoje delovanje, nije iskoristio priliku. On se nosio mišlju da ode na dvor ruske carice Katarine II "najveličanstvenije i najprosvećenije, najviše filosofske i najmoćnije od svih, koje je Sever imao od stvaranja sveta", kako je pisao, i ne na jednom mestu, u svojim knjigama. Vladika Sava i crnogorski glavari složili su se, prema Zanovićevoj priči, s njegovim odlaskom u Rusiju, dali su mu najšira ovlašćenja i gramate, uzeli su i veliki zajam od Venecije za troškove puta i odaslali ga u Rusiju, s pratnjom u kojoj je bio i arhimandrit Petar. Cela ta Zanovićeva priča, u kojoj ima i ponečeg tačnog, ispunjena je bez sumnje i mnogim njegovim izmišljanjima: naročito zvuči sasvim neverovatno da su ga Crnogorci izabrali tada za opunomoćenog svog predstavnika u Rusiji, i čak - ništa manje - za poglavara svoje države. Tu svoju fantastičnu priču ponavljao je Zanović, s mestimičnim varijacijama i dopunama i u raznim prilikama docnije. Tako je u jednom pismu kralju Fridrihu II, iz Berlina 1776. iznosio da se tada i "koristio, za neko vreme, neznanjem i lakovernošću jednog varvarskog naroda i da se nametnuo za glavara čitave jedne zemlje".^[583] U glavi Zanovićevoj tada su se začele i neke druge čudnovate zamisli, na kojima je istrajavao duže ili kraće, i sa više ili manje doslednosti. Njima je menjao ne samo ime, već i sam ovoj identitet, a bile su mu one potrebne da zametne neke tragove i da zaigra u novim ulogama koje je sebi namenjivao. Po jednoj, Šćepan Mali nije onog tragičnog dana ubijen, kao što u stvari jeste, već je smrt koja je bila namenjena njemu stigla njegovoga ubicu; a taj Šćepan Mali uistinu je, i od početka je bio, Stjepan Zanović glavom. Prvi put će tu skroz neverovatnu priču Zanović izneti u pismu kralju Fridrihu II upućenom 1776. za njegovoga boravka u Berlinu.^[564] Druga njegova zamisao iz tih dana, koja je i produženje i dalje razvijanje one prve, i kod koje je ostao do kraja života, potpisujući u tom smislu i svoje sledeće knjige, bila je da je on pravim imenom Stjepan - Hanibal Kastriota, jedanaesti praunuk glasovitog Đorđa Kastriota Skenderbega i potomak dinastije Crnojevića, knez Arbanije i gospodar Babindola, beg Gornjeg brda Crne Gore.

Pravi odlasci Petra Petrovića u strani svet, koji su premašali međe Boke Kotorske i znatno razmakli njegova duhovna obzorja i znanja o životu i ljudima, a isto tako i o politici i o istoriji, imali su svoj početak u vreme ovog Zanovićevog življenja u Budvi. U krugu oko vladike Save, u kome je bio i mladi arhimandrit Petar Petrović, a kriomice od ondašnjeg "guvernadura" Radonjića, smišljen je poduhvat upravljen prema Rusiji, u kome je nekog, i nekolikog, udela, mogao imati zaista Stjepan Zanović, ako baš i nije, kako je sam predstavljao, bio začetnik; sa druge strane zna se dobro, inače, da je stari vladika gajio jaka podozrenja u njega već onda. Svakako, sredinom 1775. godine, jedna crnogorska delegacija, kojoj je na čelu bio arhimandrit Petar, a ne Zanović i u kojoj su, pored Zanovića, bili još jedan kaluđer iz Crne Gore, sinovac vladike Save po imenu Vasilije Ivanović, i tadašnji paroh pravoslavne crkve u Budvi Nikola Davidović, krenula je za Dubrovnik, odakle je imala da produži za Rijeku i Beč, a zatim dalje, sve do Rusije.^[565] Cilj je bio da se u Rusiji izmoli da ponovo počne da teče pomoć Crnoj Gori, njenim crkvama i vladikama njenim, određena odavno i carskim gramatama utvrđena, ali koja je od pojave Šćepana Malog uskraćena. U Dubrovniku je delegaciju sačekao i oko njenog se ukrcavanja u brod za Trst pobrinuo Miroslav Zanović, najmlađi brat Stjepanov, što pokazuje takođe da su Zanovići zaista imali vidnoga udela u celoj ovoj stvari. Tu je arhimandrit Petar dočekan lepo i sa poštovanjem, pa je vladika Sava osetio potrebu da se, 25, jula 1775, naročitim pismom zahvali na svemu tome dubrovačkom knezu.^[566] Ovu crnogorsku misiju, koja je započela tako dobro, čekali su pri njenim daljim koracima. sami neuspesi, pa se i okončala ona sasvim neslavno. U Beču je nisu primile odlučujuće austrijske ličnosti, a ruski poslanik, uskratio im je pasoše za Rusiju: među samim članovima delegacije kojima su se u Beču pridružili i neki drugi Bokelji, kasnije poznati po svojim poduhvatima sumnjive političke i moralne vrednosti, nastale su, izgleda, razmirice, pa se i Zanović - da li kao njihova žrtva, ili iz drugih nekih razloga - našao izvan nje. Ni arhimandrit Petar Petrović, niti pak Zanović, nisu hteli da odustanu olako, samo je svako produžio na svoj način. Arhimandrit Petar je iz Beča 26. avgusta 1775. javljao stricu i vladici Savi, kratko i nedovoljno određeno, da se oni ipak upućuju ka Rusiji, mada je, šire i jasnije, govorio o mnogim teškoćama i preprekama s kojima su se susreli ili su ih one čekale: da su "ova sadašnja putovanja vrlo teška", da im nisu dati pasoši, da je "sve skupo", da su se u Rusiji promenile prilike, jer je Orlov "izgubio onu svoju prvašnju moć" a na njegovo mesto došao je Potemkin, i da se ni od austrijskog dvora ne treba sada nadati "nikakvoj stvari".^[567] A Zanović je - da li što je ko zna zbog čega bio prinuđen da napusti Beč, da li razišavši se tada s Crnogorcima - otišao u Poljsku, gde je neko vreme živeo na velikoj nozi i u visokom društvu, pod moćnom zaštitom i u okrilju grofa Mihajla Oginskog, velikog hetmana litavskog. Ubrzo je, međutim, prešao u Drezden, prestoni grad ondašnje saksonske države, gde je takođe znao da nađe prijatelje i blagonaklone zaštitnike. U Drezdenu je 1775. štampao knjigu koju je, mada i živ i zdrav, nazvao Opera postume (Posmrtna dela). Tu okupljena njegova "posmrtna" dela čine pesme, mahom prigodne ali (i ljubavne, pisma carici Katarini II ili raznim uglednicima, filozofima i pesnicima, s refleksijama o moralno-političkim predmetima i jedno dugo i neobično pismo upravljeno, možda uistinu, a možda i samo tobože, rabinu sinagoge u Carigradu Avramu Leviju, s dosta čudnim, namerno ciničnim i otvoreno prkosnim razmišljanjima o svetu i ljudima. Iz Drezdena se on, iste 1775, ali 15. septembra, obratio pismom ministru i državnom sekretaru Rusije knezu Potemkinu,^[568] zalažući se za Crnogorce i njihovo izaslanstvo, za koje je verovao da je u međuvremenu prispelo u Moskvu i da je već saslušano, ali govoreći veoma mnogo, i na svoj poznati i razmetljivi način, i o sebi i sebi u prilog. Već početne reči pisma sasvim su u tome tonu: "Ako vam je moja osoba nepoznata, moje ime to sigurno neće biti." I mnogo šta drugo što zatim sledi na istoj je liniji. Spominjao je Zanović da ga knez Orlov dobro poznaje, a isticao je i uverenje da je arhimandrit Petar u Rusiji izneo barem deo istorije njegovih strašnih životnih događaja. Crnogorci koji su svesni da su zbog fanatizma sa kojim su za svoga cara priznali Šćepana Maloga, lažnoga Petra III, izgubili u Rusiji skoro sav kredit, izabrali su u tajnosti njega za svoga opunomoćenika na dvoru u Petrogradu, i poslali ga tamo u pratnji arhimandrita Petrovića i u društvu sa ostalim. On je taj poduhvat prihvatio znajući "dobročiniteljske sklonosti" i carice Katarine i kneza Potemkina, "sa smelošću koja priliči onome koji ima samo dvadeset četiri godine". Pripovedao je zatim Zanović kako je uz hiljadu teškoća i s mukom stigao do Beča, a kako odatle "da li po volji priviđenja ili po božjoj kazni", nije mogao nastaviti za Moskvu. Kao razloge za to navodio je, neodređeno i propuštajući da naznači sa čije sve strane, "razdor, zanetost i interes". Ali duša arhimandrita Petra, uprkos njegovoj neupućenosti u politiku, zasluživala je, po Zanovićevim rečima u ovom pismu, da im on, sa svoje strane, pomogne i da za njih izmoli dobročinstva koja su i crkvi i crnogorskim ličnostima prethodnici carice Katarine činili počev od vremena Petra Velikoga. Ovaj pravoslavni svet ("ovi Grci", kaže Zanović), koji potiču iz najvarvarskijeg ćoška sveta, lišeni svakog političkog znanja, neuki u ponašanju, ali potrebiti pomoći, "dolaze na dvor uvereni u zaštitu Najveće žene sveta" i podstaknuti Zanovićevim "ambicioznim i rečitim obećanjima". Crnogorci imaju i ne malih ratničkih zasluga, zbog kojih su pomoći dostojni. Poslednji rat s Turcima pod Šćepanom Malim vodili su s tolikom srčanošću, da Zanović može da Potemkina uveri da bi sada, "da je knez Aleksej Orlov došao (kako je obećao) u Crnu Goru, umesto što je otišao u Moreju, sva Albanija i blažena pokrajina Zeta, staro utočište kraljeva Srbije, bili pod slatkom vladavinom Katarine Druge". Naglašavajući da govori samo ono što ga nadahnjuju dužnost i istina i da ostavljajući po strani vlastite? interese, traži milosrđe za druge, Zanović je upozoravao na drugu i posebnu stranu sa koje je on lično, zainteresovan da Crnogorce "ne ostavi blagotvorna ruka ruske veličine". "Ako se to desi, uveravao je, ostaće žrtva on sam, jer će se oni tada "rasrđeni, očajni i lišeni svega osim osvete, baciti naoružani na posede njegove porodice i protiv malobrojnih seljaka i sela njihovih, i opljačkaće ih do gole kože, da bi odenuli sebe same". Ove priče, daleke od svake stvarnosti, Zanović je stavljao u ovo svoje obraćanje Potemkinu, ne bi li ono zvučalo uverljivije. U istu svrhu upleo je on odmah zatim i svoga oca. Taj otac njegov, koji je, po njemu, bio "čovek mudar i u čitavom narodu poznat kao zaštitnik mira, čuvar zakona i nepodmitljivi sudija, kako u javnim, tako i u privatnim stvarima", nikakvog znanja nije imao o svemu "što je njegov sin, iz lične ambicije, učinio u Crnoj Gori", a ipak će stradati od razočaranih i razbesnelih Crnogoraca, ako se na njih Potemkin ne bude smilovao i ako im ne bi podario što oni traže. Svoju strasnu i odveć raspričanu rečitost ko zna u kome bi pravcu Zanović uputio da je nešto u tom trenutku znao da se arhimandrit Petar, bez potrebnih pasoša i bez izgleda i nade, nije ostavio misli na odlazak u Rusiju, i da je iz Beča okrenuo put Crne Gore. Zanović je, međutim, u Drezdenu nastavio da sanja kako će oni zajedno otići u Rusiju, na poklonjenje moćnoj carici, kojoj je on pevao pesme, slavio je u drugim, i mnogim, spisima i upućivao joj pisma, bez sumnje imaginarna, ispunjena tananim filozofskim razmišljanjima, i koja je odmah štampao u svojim knjigama. U Drezdenu mu nisu cvetale ruže. Iz Pariza su stigle na njegov račun optužbe tamošnjeg mletačkog ambasadora Močeniga da je, kao i njegov brat Primislav, opasan kockar i varalica, da se lažno predstavlja kao mletački plemić, i da ga, naprotiv, svuda na mletačkoj zemlji, gde se god pojavi, čeka zatvor. Za trenutak Zanović je, veštom i uverljivom odbranom, otklonio opasnost, ali mu je izlazak iz štampe knjige Lettere turche (Turska pisma, 1776) pribavio nove nevolje, a konačno i izgnanstvo iz Drezdena.^[569] Pisma su to koja piše neki izmišljeni Osman, a to je upravo Zanović; njih je "skupio i štampao" Stjepan Paštrović (Stiepan Pastorvecchio), što je Zanović opet; i to nije bilo nigde drugde do u Carigradu, dok se desilo u stvari u Drezdenu. U veku u kome je vladao ukus za istočnjačku egzotiku, ali i za ovakve mistifikacije, Turska pisma, koja su upravo takav utisak ostavljala, dočekana su sa zanimanjem. Ona su pažnju privlačila duhovitim i pronicavim zapažanjima čoveka koji se predstavljao kao "filozof" ponegde reskim i bezobzirnim, obično lakim i zabavnim, o mnogim i slavnim evropskim gradovima (od Rima, Pariza i Beča, do Napulja, Lajpciga i Petrograda) ili o starim i novim državama (Veneciji, Dubrovniku, Poljskoj, Pruskoj, Saksoniji) i o životu, prilikama i ljudima u njima. Interesovanje svake vrste vezivala su za sebe i pisma, bilo stvarna, i umetana pokatkad s indiskrecijom, koja je naš Bokelj slao nekim najglasovitijim ljudima epohe, bilo tobožnja, koja je Zanović izmišljao. Ne treba se čuditi onda što je ova knjiga, s tako privlačnim svojstvima, odmah prevedena i štampana na francuskom (Lajpcig, 1777) i nemačkom jeziku (Berlin, 1777), ako se i za to nije pobrinuo, kao što izgleda, opet sam njen pisac.^[570] Proterivan neslavno, kao ovoga puta iz Drezdena, neumorni Zanović, upućivao se smesta, i sve drskije, na druge strane, gde još nije bivao ili je verovao da su mu gresi pali u zaborav, uz put prisvajajući titule, sve nestvarnije, pokazujući krupne pretenzije, sve neskromnije, i objavljujući pod lažnim imenima svoje knjige, sve neobičnije. U Berlinu, u koji je stigao u leto 1776, a iz koga je bio prinuđen da beži već krajem iste godine, pokušao je najpre da se približi Fridrihu II upućujući mu jedan ludi memorandum, s najfantastičnijim bajkama o sebi i svome poreklu, i izlazeći i lično pred cara, koji ga je odmah prozreo, i to mu je, bez obzira, i dao na znanje, a kada je na toj strani doživeo neuspeh, uspeo je da za sebe pridobije bezmalo bez rezerve naklonost i poverenje i lakim uživanjima sklonog prestolonaslednika, a docnijeg kralja Fridriha Viljema II, koji će već imati prilike da skupim novcem plati tu svoju lakovernost.

Petra Petrovića, čija se sudbina na čudan, a ponekad upravo i neodvojiv, način prepliće sa sudbinom Stjepana Zanovića, okolnosti, nužda trenutka, a i lične zamisli, njegove i okoline njegove, odmah posle jednog, i neuspelog, odvešće na drugi, ne mnogo uspešniji put, u istome pravcu i sa istovetnim ciljem. I taj će put međutim za njega značiti novo i krupno iskustvo, životno, koliko i političko. Srdžba guvernadura Radonjića što su ga stari vladika Sava i njegov mladi sinovac u zasnivanju prethodnog, i potpuno propalog, pokušaja lukavo, a po duši rečeno i surovo, zaobišli, nekako je smirena, pa je već krajem 1777. godine nova crnogorska delegacija, u kojoj su sada, uz arhimandrita Petra, bili i guvernadur Radonjić i serdar Ivan Petrović, krenula, preko Trsta i Beča, u Rusiju, da bi izašla pred lice carice Katarine P, "zbog nekijeh narodnijeh potreba"; te potrebe su, kao i uvek, ruska pomoć i zaštita za Crnu Goru. Ovoga puta oni su srećno stigli u Petrograd, ali su tamo šest punih meseci obijali pragove, obilazili moćne i uticajne ličnosti, i uzaludno molili, i gotovo preklinjali: veliku, slavnu i prejasnu caricu oni nisu videli. I tako im se desilo da su januara 1779. "bez ikakvog uspjeha u svome djelu" morali da se vrate u Beč sa osećanjem da su još jednom poraženi i ponovo odbačeni. U očajanju i za utehu, a možda i što su primorani bili da nalaze sasvim druge smerove svojoj politici, oni su u Beču hvatali najviše veze, tražili zaštitu Austrije nad Crnom Gorom i njenu pomoć, i nudili za uzvrat plaćene ratnike sa svojega tla za carevu vojsku. Primali su ih na najvišim mestima i ljubazno su ih slušali, i rečima, pa i zalaganjima podržavali ministri, maršal Laudon, moćni Kaunic, a napokon i sam car. Ali, kada su se najzad i posle svega u toku 1779. godine, posle tolikog izbivanja, vratili kući i kada su sveli račune, ishod je bio neočekivano mršav.

Za njihovog boravka u Beču oko njih su se kao leptiri oko sveće u letnje noći okupili mnogi ljudi sa našega tla, da im se "nađu pri ruci", i da im pomognu, da uz njih uhvate neku korist, ili, napokon, i jednostavno iz sklonosti da nešto pokreću i da u nečemu učestvuju. Tu su Nikola Marković iz Budve i kapetan Božo Kamenarović iz Dobrote, koji se već neko vreme zanose mišlju da iz Crne Gore za cara dopreme plaćenike, i koji će na tome raditi i posle, dok ta zamisao ne propadne sasvim. Tu je i Dubrovčanin Frano Dolči, koji je, nominalno, u Beču vikar crkve svetoga Stefana i duhovni pastir tamošnjih Italijana, ali se u stvari, i sve više, meša u politiku. On je uspeo da prodre u neke bečke krugove i da postane ličnost sa kojom se računa. Ponekad pri tom njegovi putevi kao da zaista nisu sasvim pravi: laskanje, udvaranje, ponizna služba, pa i usluge obaveštajne prirode i poneka intriga uobičajeni su postupci "dvorana" i "filozofa" onoga stoleća. Moćnicima Austrije, ali i drugim, uz put, on upućuje pohvalne ode sročene na latinskom jeziku i štampane u pretankim knjižicama, koje su istini za volju lišene do kraja poetske vrednosti, ali se sasvim lepo usklađuju s običajima i zahtevima vremena, kada se ovakva "poezija" ozbiljno shvatala, tražila i visoko cenila. Crnogorcima je Dolči u Beču dobrodošao i kao prevodilac, a oni su, prilikom raznih susreta, imali prilike da vide ne jedan znak pažnje i poštovanja koje su ovom Dubrovčaninu ukazivali ministri i kancelar, pa i sam car. Mogao je, najposle, da se u ovoj grupi kraj Crnogoraca nađe i nezaobilazni Stjepan Zanović. U svojim tumaranjima Evropom u te godine, kada je čas u glavnim gradovima pojedinih nemačkih država, čas u Poljskoj, čas opet negde sasvim drugde, nije on mogao nikako zaobići ni Beč. Već u svojoj knjizi Lettere turche on je pokazao kako dobro poznaje taj grad i s kojom se lakoćom snalazi u njemu, kao i s kojim se sve, i kakvim, ljudima od ugleda i moći, u politici, u visokom društvu ili u kulturi, on zna ili im je čak vrlo blizak.^[571] Nije ni on - a i čudo bi bilo da jeste - mimoišao mutne dogovore oko isporučivanja naših ljudi - on je govorio: svojih, jer pretendovao je da su mu to podanici - stranim dvorovima, za vojaku i ratove. Ali u Beču su za njega povremeno nastajale nepovoljne prilike ili ih je on sam stvarao, prosto izazivajući svoju sudbinu. Tako je početkom 1778. u Dubrovniku optužen da je načinio lažne pečate te malene i stare republike naše^[572], a imao je smelosti da u isti mah, 15. januara, uputi tamo jedno dugačko pismo, u kome je taj grad-republiku nazivao "poslednjim skloništem dalmatinske slobode" i savetovao mu je, da "u ovim preteškim vremenima kada je mudra politika po vrednosti ravna armiji", izabere neku znamenitu, mudru i iskusnu ličnost, od krupnog ugleda i visokih veza - a više je nego očigledno da je ta ličnost trebalo da bude upravo on - koja bi bila zastupnik i odbrana slobode te Republike, na dvoru u Berlinu i na onome u Beču. "Već duže vremena, kaže on s toliko licemerja, da izgleda kao da se šali, glavna je moja strast ljubav prema vrlini i istini; filozofija koja mi je uzdigla i učvrstila dušu služi mi kao kompas u društvu i vodi me uvek vernog u osećanju mudrosti i pravde".^[573] U Beču je, međutim, on pao i sasvim nisko, kada je, zbog nečega, bačen u okovima u zatvor, iz koga je, istina, ubrzo pušten, po naredbi carevoj i na zauzimanje, kako se misli, neke anonimne dame. U svim sredinama on je štampao knjige, čak brda knjiga, kojima je prosto zasipao javnost, knjige, neobične i prepune fantazije, pa i najluđe, lažne bezmalo u svemu, od imena pisca i naznake mesta izdanja, pa sve do - sadržine. U Poljskoj su to knjige u kojima se predstavlja, ili razmatra politička sudbina Poljske: Le destin politique de la Pologne, štampane tobož u Kroji, 1778 - u drugom izdanju, i pod promenjenim naslovom: L'Horoscope politique de la Pologne, tobož na Cetinju, 1779^[574] - ili u kojima su ljubavne pesme, iskrene koliko je na iskrenosti bio zasnovan sav Zanovićev život, upućen nekoj mladoj poljskoj dami: Chansons amoureuses à Gettrude de Pologne (A la Haye).^[575] Prestolonasledniku Fridrihu Viljemu, s kojim je neprestano vezivao najveće planove i najnestvarnije nade - a jedna je bila: da mu ovaj pomogne da postane kralj Poljske! - poslao je knjigu Epitres Pathétique (1779, 1780).^[576] A za sopstvenu dušu ili za najličniju upotrebu u političkim sanjarijama kojih se do kraja života nije ostavljao pisao je i štampao knjige bizarne i svakojake vrednosti: La Poésie et la Philosophie d'un Turc^[577], ili čak i bez ikakve vrednosti: Le grand Castriotto d'Albanie, Histoire (Pariz, 1779).^[578]

Iz Crne Gore u Beč sredinom 1781. godine dolazio je ovoga puta bez arhimandrita Petra I, guvernadur Jovan Radonjić; on vodi svoju politiku, a sve u nameri, da potisne sasvim iz svetovne vlasti crnogorske vladike. Petar Petrović, koji još vladika nije, u to vreme mora da se ili pred takvim nastojanjima pravi nevešt, ili da im se prividno podvrgava: ali u dubini duše on iščekuje svoj trenutak. Radonjić je u Beč došao s velikim ponudama i sa ne manjim zahtevima: ono što je nudio, a to su ratnici iz Crne Gore, nije mogao isporučiti; ono što je zahtevao, a to su protektorat Austrije nad Crnom Gorom, i materijalna pomoć, u oružju i municiji, i u novcu, nije mogao dobiti, ni približno u meri kolika su bila njegova nadanja.^[579] U svakome času, uz crnogorsku delegaciju, stajao je i na usluzi joj bio Frano Dolči, jer se akcija guvernadura Radonjića poklapa dosta dobro i sa njegovim tadašnjim pokušajima.^[580] Jedan njegov brat, monah dominikanskog reda, upleo se, svakako u tajnom sadejstvu sa njim, u planove o angažovanju naših ljudi za ratnu službu u austrijskoj vojsci, pa je, kada je to njegova Republika otkrila, bio iz nje proteran; i Frano Dolči nije s domovinom prošao bolje: kada je u Dubrovnik stiglo nekakvo njegovo pismo, po oceni tamošnjih "ljudi od vladanja" drsko i bezočno, bio mu je zauvek zabranjen povratak u domovinu, a vlada dubrovačka tražila je od ministra Kaunica u Beču da se Dolči proglasi ludim i zatvori u neku ludnicu.^[581] To se nije desilo, već upravo naprotiv, kada je, kao krajnji ishod Radonjićevog dolaska u Beč, car odlučio da pošalje inkognito u Crnu Goru jednu vojnu misiju, koja će izvideti stvari i izvršiti snimanje zemlje, pukovnik Paulić, koji je toj misiji određen za šefa, zatražio je, i od dvora dobio, da u nju bude uključen i Frano Dolči, za koga je uveravao da "dobro poznaje Crne Goru" i da bi mu po tome "mogao biti od velike koristi". Preobučeni i izdajući se čas za trgovce, čas za štampare, ti su austrijski oficiri, kojima je bio pridodat i Frano Dolči, 28. decembra 1781, stigli u manastir Stanjevići, gde su se i nastanili i potom ostali do kraja svoje misije. U to vreme, sve dok 15. maja 1782. Austrijanci nisu pošli natrag iz Crne Gore, arhimandrit Petar bio je, više ili manje, stalno sa Dolčijem, i njihovo zbliženje, koje će ostati sve do Dolčijevog tragičnog kraja vrlo tesno, tada je upravo definitivno nastalo. Sigurno je uticanje između njih bilo obostrano: u susretima s Dolčijem arhimandrit crnogorski imao je u obilju prilike da uči ono što se u Crnoj Gori nije dalo naučiti inače, o svetskim stvarima, o istoriji i politici, o književnosti.

Smrt staroga mitropolita Save (10. marta 1781), bolest njegovog naslednika Arsenija Plamenca i sve očitije ispoljavana njegova nesposobnost da dostojno sedi na vladičanskom prestolju Crne Gore, i vlada zemljom i narodom, i zatim (15. maja 1784) njegova smrt, sve događaji koji su brzo dolazili jedan za drugim pokazali su jasno narodu Crne Gore da Petar Petrović mora što hitnije da se sam ispne na taj presto, koji mu uostalom po porodičnom pravu i pripada. Ali za to je on trebalo da bude posvećen za vladiku, što je, po već stvorenoj tradiciji, valjalo da se dogodi u Rusiji; tako je došlo do još jednog, sada i poslednjeg u njegovom životu uopšte "u tuđe zemlje putovanja". To putovanje, koje je trajalo vrlo dugo i na kome je on video mnogo gradova i više zemalja, i živeo u njima, bilo je samo u ponekom, a pre svega u osnovnom cilju, uspešno, iako i tu tek delimično: u mnogo čemu ono je dugi sled neprijatnosti, nezgoda i poraza. S njima je počelo već u Beču: ruski poslanik knez Galjicin, od koga je očekivao i tražio da lako dobije pasoš za Petrograd, glatko ga je odbio; možda su se njemu, ili njegovim pretpostavljenim u Rusiji, doista učinili preko svake mere sumnjivim prečesti a tajanstveni dolasci svakovrsnih crnogorskih izaslanstava u Beč, zbog čega je moralo izgledati da i sam Petar Petrović vodi u najmanju ruku dvoličnu i krajnje nečasnu igru. Kada se već nije moglo postići da se posvećenje obavi u Rusiji, zatraženo je, i od austrijskog cara lako dobijeno, dopuštenje da Petra Petrovića u Karlovcima posveti tamošnji srpski mitropolit Mojsije Putnik; ali se tada isprečila nova nezgoda: na putu za Karlovce arhimandrit je nekako ispao iz kola i slomio je desnu ruku. Zbog toga se morao vratiti u Beč i čitavih šest meseci proveo je tamo na lečenju. Za to vreme uz njega je, pored ostalih članova njegove pratnje, verni Frano Dolči, a tu su i davnašnji prodavci crnogorskih ratnika Austriji, Bokelji Marković i Kamenarović, a počeo je da oko njega obleće i stari poznanik njegov, Stjepan Zanović, koji je u međuvremenu prebivao u Holandiji, pa u Belgiji, gde je našao način da se približi, ali i zaista dopadne, glasovitom vojskovođi, državniku i piscu knezu de Linj (Ligne), a sada se ponovo obreo u Beču. Sa sobom je doneo hrpu novih knjiga, koje je u međuvremenu štampao, sve na francuskom jeziku, na koji je izgleda prešao. To su "izabrana dela" princa Kastriota albanskoga, što je njegov omiljeni pseudonim u to vreme (Oeuvres choisies du Prince Castriotto d'Albanie), štampana 1782, u kojima se nalaze raznorodni tekstovi, kao što su "karakteristični portret naslednog princa Pruske", i jedno Zanovićevo pismo američkom kongresu, kojim sebe nudi - za vladara Amerike, kao i "više drugih komada neštampanih"^[582] a pridodato im je delo čudnog naslova i još čudnije sadržine Fragment d'un nouveau chapitre du "Diable boiteux", envoyé de l'autre monde par M. le Sage. Tu je zatim knjiga o Poljskoj s izmenjenim naslovom i u novom izdanju L'Alcoran des princes destinés au Trone (izdata tobož u Petrogradu, 1783)^[583], knjižnica o samoći La Solitude, "u istočnjačkom stilu" (1783)^[584] i najposle zanimljiva knjiga Misli (Penses) "Stjepana-Hanibala Paštrovića" Pensés de Stiepan-Annibale Vieux Berger d'Albanie, sa naznakom, razume se lažnom, da je 1784. štampana - u Kalkuti.^[585] Sa sobom je Zanović, za cara Josifa II, doneo beskrajno nestvarnu i drsku ponudu: da mu u njegovom tadašnjem sporu s Holandijom, za koji je caru i te kako trebalo vojske, dovede ništa manje od deset hiljada junaka iz Crne Gore, koju će, još, bez teškoća i tako reći uz put, staviti pod zaštitu Austrije. Obilaženje oko Petra Petrovića, s kojim je čak pomišljao da putuje na posvećenje u Karlovce, trebalo je, valjda, da pribavi neku uverljivost njegovim, inače do kraja neutemeljenim i nepromišljenim predlozima. Ali se za Zanovića odjednom sve razbilo u komade, i on je uvideo da je u Beču potpuno onemogućen, s realnom opasnošću za petama da se još jednom nađe u zatvoru. Jer, odveć dobro je, i ovde, bilo poznato da je za njim u Veneciji 1777. izdata poternica (Bando), koja je i štampana, a to je značilo da je i razaslata na razne strane. Uspeo je nekako da iz Beča ipak ode, istina u pratnji dvojice policijskih službenika, sve do granice, i da zapravo stigne do Regensburga. Odatle je caru Josifu P uputio dugo pismo na francuskom, umnogome zapleteno i čini se namerno nejasno. Braneći sebe, optužio je nemilo mnoge svoje neprijatelje. Svu krivicu za svoje nevolje svalio je ipak na Dolčija, koji je, sa svojim spletkama, "kabalama" i klevetama, a radeći preko kneza Kobencla, uspeo da ga ocrni i onemogući na dvoru. Dolči ga je optuživao caru da je u duši Prus i da radi za interese pruskog vladara. Sebe je, inače, Zanović prikazivao kao neprikosnovenog gospodara Crne Gore, kome je pokojni vladika Sava dao pečat "velike grčko-mitropolitske crkve" na Cetinju. Arhimandrit Petar ispao je, u njegovom pismu, čovek potpuno bezličan i smeten, koji se leluja između jednog i drugoga; "on se ne usuđuje da kaže ne kada ja kažem da", tvrdi smelo Zanović. Guvernadur Jovan Radonjić, koji je s arhimandritom došao u Beč, zgađen zbog Dolčijevih spletaka, napustio je to društvo i otišao u Crnu Goru. Dolčija je Zanović svojevremeno zauvek proterao iz Crne Gore - ne kaže, samo, kako i kada - i obesiće ga o prvo drvo ako se ikada tamo bude pojavio. Vrlo loše su u Zanovićevom pismu prošli Dubrovčani - između ostaloga, oni su bespravno prisvojili stare dragocenosti iz crnogorske riznice, koje je vladika Sava Zanoviću ostavio u amanet da povrati - zatim sami Crnogorci, za koje Zanović kaže da su ga otac i majka zaklinjali da se sa njima ne meša, jer su oni "kao i venecijanski državni inkvizitori sposobni da čine zlo, a sasvim nesposobni da čine dobro", i naravno mnogo lošega rečeno je u tom pismu za same Venecijance. Sasvim je shvatljivo zanimanje obe ove države, venecijanske i dubrovačke, za Zanovićevo pismo i nalozi tih država predstavnicima njihovim u Beču da do teksta tog pisma dođu svakako.

Zalečivši u Beču ruku, Petar Petrović je, sa svojom pratnjom, i sa Franom Dolčijem, koji mu je služio kao tumač i neka vrsta sekretara, napokon došao u Karlovce, gde ga je mitropolit Mojsije Putnik, uz asistenciju četvorice vladika, vršačkog Vikentija, bačkog Josifa, karlovačkog Jovana i slavonskog Pavla, 13. oktobra 1784. svečano rukopoložio "vo episkopa Černija Gori, Skenderiji i Primorja". Po zavladičenju, novi vladika Petar jednim "toržestvenim govorom" na ruskom jeziku javno se, i najbiranijim rečima, zahvalio mitropolitu karlovačkom što je blagonaklono i odmah uslišio "prošenije černogorskago gubernatora i naroda" i što je pristao da ovu hirotoniju učini.^[586]

Mesec dana posle svog posvećenja u Karlovcima vladika se pismom iz Novoga Sada 26. novembra 1784. obratio mitropolitu petrogradskom i ruskome sinodu, u kome je, između ostaloga, govorio o potrebi crnogorskog naroda da dobije škole, štampariju, druge ustanove korisne državi i "vse što nauka dat možet", a što je on očekivao da zavede uz pomoć Rusije. Nesrećni vladika Petar, ni slutio nije čemu se uputio odlazeći, na svoju ruku i bez poziva, u Rusiju i šta ga je tamo čekalo! Pošto ga je onda ugledni Srbin general Simeon Zorić, pozvao sebi u Šklov, uputio se vladika tamo, nadajući se da će se posredovanjem uticajnog Zorića, domoći ipak Petrograda.^[587] Međutim, Zorić je morao da u međuvremenu ode i nije ga više bilo tamo, a bio je tamo Zorićev polubrat, David Nerančić-Zorić, koji je, istina, u ruskoj službi dospeo visoko do časti general-majora, ali kome to nije bilo dosta, već je uvrteo u glavu da postane i vladar Crne Gore i car Srbije; i bila su tamo dvojica braće Zanovića, Primislav i Hanibal, koji su, zloupotrebljavajući gostoprimstvo ukazano im u Šklovu, ušli u kriminalan posao pravljenja lažnih rubalja, ali su otkriveni i osujećeni, i poslati na robiju, što je ostavilo trajnu mrlju i na samom njihovom domaćinu Simeonu Zoriću. Boravak vladike Petra u Šklovu, uz koga je, i ovde, neprestano bio Frano Dolči, budno je pratio jedan naš čovek, pametni i promućurni, za Rusiju korisni i u njoj uticajni, ali opaki i lično zainteresovani Sofronije Marković, koji je tada bio na izvesnom položaju u ruskom ministarstvu inostranih dela; on se prozvao Jugovićem, jer je, po nekoj svojoj umišljenoj genealogiji, tvrdio da je potomak Juga Bogdana, i već i po tome je bio uveren da njemu pripada presto Crne Gore. Marković-Jugović u tome je imao potajnu, ali snažnu, podršku crnogorskog guvernadura Jovana Radonjića, koji je verovao da će ga iskoristiti u svojoj borbi protiv vladike. Tako su se oko vladike Petra I, već na prvim njegovim koracima u novome činu i položaju, našla dva "samozvanca", međusobno suprotstavljena i koji se bore o isti presto. Koristeći svoj položaj Marković-Jugović je o crnogorskom vladici širio nemoguće neistine; jedna je od njih da pravoslavni vladika crnogorski hoće da uz pomoć latinskog popa Dolčija - koji je uz to austrijski špijun - Crnu Goru prevede u katoličku veru! Marković-Jugović je punio glavu ruskim vlastodršcima još i optužbama da vladika Petar daje podršku mutnim planovima Davida Nerančića-Zorića, koje je umeo da predstavi kao opasne za Rusiju. Sve se splelo i zamrsilo tako da, je Petar I, kada je napokon stigao u Petrograd, umesto poziva u ruski sinod i pred caricu, što je tako silno želeo i očekivao, trećega dana dobio naređenje, da trenutno napusti Petrograd. Umesto njega, pred ruske vlasti dozvan je Dolči, gde su ga svakojako ispitivali, i mnogo mu šta obećavali, da optuži, i uistinu izda, Petra Petrovića, a kada je ovaj sve to odlučno i pošteno odbio, proteran je zajedno sa vladikom i on. Petar I kazuje da su ga - a to znači i one koji su bili u društvu s njim - gonili silom "dan i noć", ne dajući mu "ni časa počinuti... preko Polocka, Mogiljeva, Tolončina, preko granice, bez pasoša". "Kao Hrista od Iroda do Pilata", završava slikom ovaj svoj prikaz vladika Petar, "tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mom opskrbljenju i poruganju."

Istoričari Crne Gore, i među njima i biograf Petra I, Dušan Vuksan, složni su u uverenju da se vladika, posle tri godine odsustvovanja, vratio kući februara 1786, ali je to iz osnova pogrešno. Zakleti neprijatelj Crnogoraca Mahmud-paša Bušatlija, koji nikako nije dao mira svojim susedima, upao je u crnogorsku zemlju i sa silnom vojskom nasrnuo je na katunsku nahiju. Nikakav otpor nije mogao da mu se suprotstavi; guvernadur, a i ostali crnogorski glavari, branili su se kako su mogli i znali, upućivali su pozive za pomoć u Beč, na koje nisu dobijali odgovora, i mogli su samo da budu svedoci golemog narodnog stradanja: skadarski paša dospeo je 23. juna 1785. na Cetinje i zapalio tamošnji slavni manastir. Crna Gora bila je porobljena, a njeni predvodnici okretali su se na sve strane tražeći u očajanju kuda da se sa narodom odsele iz otadžbine. Mnogo kasnije, kada se osvrtao na ta najdubljom tragikom ispunjena zbivanja Petar I imao je svoje objašnjenje zašto su tada Crnogorci pali pod "ljuti jaram paše skadarskoga". "Vi ne bjeste po nejakosti, ili po nedostatku praha i olova, u takvo sramotno podanstvo upanuli", kaže on svome narodu, "nego po vašoj neslogi i po vašemu neposlušaniju."

Možda zato što je zemlja bila sva u nesreći, a možda je tako odranije bilo zasnovano, tek vladika Petar nije na povratku sa svoga neslavnoga puta, prispevši iz Beča u Trst, nastavio za Crnu Goru, već je otišao u Veneciju. Kako li je na njega delovao grad na lagunama koji je tada video prvi, ali i poslednji put?! Bila je Venecija onda na kraju svog sjajnog puta, a da toga nije ni bila svesna, utonula u uživanja i raskoši, sakrivena iza maske koju je stavila na lice, da je ne bi videli, ali isto tako možda da i sama ne bi videla stvarnost. Nikakve svesti nije u njoj još bilo da će samo za deset kratkih godina Napoleonove trupe ući u grad i okončati vekovno postojanje Republike, stare, moćne i bogate, i narod njen krenuti sasvim drukčijoj sudbini. Vladiku, koji se Veneciji zadržao jedva nešto duže od mesec dana, primila je tada "visoka presvijetla i preuzvišena gospoda mletačka", kako je on pisao desetak godina docnije. Kako je njihovo viđenje proteklo, i šta je među njima zboreno niko nije zabeležio. Vraćajući, se kući, vladika je prošao kroz Zadar gde je generalni providur mletački Anzolo Memo smatrao da treba da ga vidi i da mu ukaže nešto pažnje; a vladika je opet iskoristio priliku da najvišem mletačkom činovniku u Dalmaciji preda memorandum sa zahtevom da mu se povrati manastir u Mainama koji su Venecijanci zauzeli još 1768, u vreme Šćepana Maloga, i kupa u Budvi, koju je kupio još vladika Sava, a vojne su je vlasti tada držale kao svoj magazin, i za oba ta, njegova zahteva providur je bio uveren da su opravdani.

Našavši se napokon, posle najdužeg izbivanja iz zemlje, u Crnoj Gori, vladika iz nje više nije odlazio. U Rusiju više nije kročio, jer se posle najmučnijeg poniženja koje je od nje doživeo, zarekao da tamo nikada više ne ide, i to je zaista, i do kraja, održao. I Beča kao da mu je bilo dosta, utoliko pre što je guvernadur Radonjić tamo odlazio često. Samo je početkom februara 1791. izgledalo u jednom času da i vladika mora biti u Beču, ipak; izvanrednom providuru Gaetanu Minotiju on je javljao tada: "Ovi puk prinuđa me da učinim jedan viađ do Beča." Ali do tog puta nije došlo ni u toj prilici. Vladika je odsad stalno s narodom: u početku (1787-1809) boravi najčešće u manastiru "na Stanjeviće"; u preostatku svoje vlade mahom je u cetinjskom manastiru ("na Cetinje"). Ali, za sve to vreme, on je svaki čas i negde drugde: u manastiru Maine, u Njegušima, u Tomićima, u Dobrskom selu, "na Lovćen", u Ostrogu, među Bjelopavlićima, na Orjoj Luci. Jedino u vreme burne 1806. on je u Kotoru, u poznatom pokušaju da Boku konačno sjedini s Crnom Gorom, i zatim u najneposrednijoj blizini Dubrovnika, gde sa vrha Bosanke komanduje svojim Crnogorcima, koji ratuju protiv Francuza, ali, što njemu tada osobito teško pada i zbog čega ljuto jadikuje, i protiv Dubrovnika.

Na ovo vreme svoga povratka u Crnu Goru s poslednjeg putovanja u Beč i Karlovce sremske zavladičenja radi, i u Rusiju, narodnih potreba radi, Petar I potom se često osvrtao i u mislima se, u govorima i u pismima svojim, na njega vraćao. Uvek je svoj povratak, i početak svoje vladavine crkvom i narodom, vezivao za godinu 1787. ili za početak 1788. "Evo ima dvadeset i četiri godišta od kako sam ja među vama postanuo vladikom", piše on Crnogorcima i Brđanima, iz manastira na Cetinju, 30. maja 1812. "Izvjesno je vam da u sve vrijeme tridesetogodišnjega među vami vladičestvovanja mojega ..." započinje on jedno slično obraćanje Crnogorcima 17. juna 1818. godine. "Evo su proljetos o Đurđevu-dne prošle trideset i sedam godinah, otkada sam ja postanuo vladikom među vama", stavlja vladika na početak ovog proglasa, "blagorodnoj gospodi glavarima i narodu crnogorskom" godine 1824. I naredne, 1825. godine, 6. oktobra, vladika račun svodi na isti način: "Evo su već prošloga proljeća aprila mjeseca pasale trideset i osam godištah otkada sam ja postao među vama vladikom."

Sačekali su Petra I, pri tom njegovom dolasku "iz tuđe zemlje doma", i zatim su ga vrlo dugo, i postojano, pratili neizmerni jadi. Zemlja je bila podložena pod "ljuti jaram paše skadarskoga", a njen narod izgubio je slobodu, koju su mu "roditelji i praroditelji ... s prolićem svoje krvi dohranili"; mnoga sela bila su "poharana i razurena"; crkve i manastiri, s onim cetinjskim na čelu, ako nisu bili popaljeni i posve razrušeni, bili su svi teško oštećeni i za služenje Bogu sasvim nepodobni; narod crnogorski, i onaj brdski, našao se "u domaću rat" i u krvoproliću, u prevelikoj neslozi i "nesoglasiju", u kojima su se međusobno krvili plemena, nahije, sela, porodice i pojedinci. Svim silama svojim, a one nisu bile male, vladika se baca na preteški posao sa ciljem da se zemlja izbavi "ispod turskoga jarma i harača" i da svoju slobodu "k sebe povrati"; da se sela i staništa obnove i ponovo podignu, a manastiri i crkve poprave, vaspostave u ranijem stanju i vrate bogosluženju; da se iz naroda iskorene "samovoljstvo i bezakonije", a povrate "sloga i jedinstvo." "Trudi moji jesu bili najprvo", kaže vladika u osvrtu svom na to vreme i svoje napore i nastojanja u njemu, "i želanije moje od svakoga želanija najviše za pokraćenje vaše domaće rati i krvoprolića, radeći vas sastaviti u slogu i u jedinstvo, da se izbavite od ljutoga jarma paše skadarskoga, pod kojim bjeste u vrijeme mojega u tuđe zemlje putovanja po nesoglasiju vašemu sebe podložili." Ili na drugom mestu i u drugoj prilici: "Bog koji ispituje srdce i u utrobi čelovečeskoj, pred kojim ništa skriveno i potajno bit ne može, znade da ja nijesam prestava idući s jednoga mjesta na drugo i radeći dan i noć za vašu slogu i jedinstvo, da se izbavite od turskoga jarma i harača i da svoju slobodu k sebe povratite."

Svojim narodom Petar I vlada, sa njim opšti, njemu se obraća, upućuje mu zapovesti ili ga podučava, njega moli i preklinje, ili mu preti i kune ga, jedino rečju; drugih načina, i drugih sredstava da postigne ili ostvari što želi ili što smatra nužnim, on nema. "U mene izvan pera i jezika ne imade sile nikakve za privesti nepokorne na poslušanije", kaže on, i ponavlja ne jednom za to vreme. Obraćanja njegova narodu, i saobraćanje njegovo s Crnogorcima, po svome su obliku, koji određuju okolnosti, a ne retko i nužda, "slovesni", odnosno usmeni, ili "pismeni". Vrlo često, narod ima prilike da ga čuje neposredno. Vladika mu odlazi kad god može ili mora, krstareći zemljom neumorno, naročito dok ga, sa godinama, nisu pritisli starost i bolesti. Isto tako često, njemu se dolazi u manastire u kojima boravi, jatimice i u broju koji njemu ponekad pada teško, da se sasluša njegov savet, da se iznesu žalbe i jadanja, da se zatraži od njega pravda. Od snažnog su utiska, a katkad i od trenutnog dejstva, i njegovi govori, izrečeni u raznim prilikama života narodnog ili na zborovima Crnogoraca. O nekima svedoče kazivanja neposrednih očevidaca i opisi u saopštenjima stranaca; "govor vladičin saslušan je s velikom radošću i odlučeno je da se udari na obližnje gradove turske, Spuž i Žabljak", piše svojoj "sinjoriji" generalni providur mletački 14. jula 1790. iz Zadra; "Okupljene Crnogorce u manastiru Stanjevići... vladika je molio i sa krstom u jednoj, a jevanđeljem u drugoj ruci tražio je od njih da se umire", iznosi nešto docnije 11. februara 1791, prema nečijem viđenju izvanredni providur u Kotoru. Kada ne maže da sam pođe nekuda, Petar I šalje tamo izaslanike - "svoje ljude", kako ima običaj da kaže - da odnesu njegove poruke ili da u njegovo ime, i prema uputstvima od njega dobijenim, odlučuju ili donose "sentencije".

Kada ne može da se licem u lice nađe sa svojim sagovornicima, i da im se obrati neposredno, vladika im šalje pisma, proglase ili "poslanice", kako se u naše vreme nazivaju sve češće ti njegovi spisi, mada je on govorio uvek i jedino, kao i narod njegov, "knjige". Napisao je on tih "knjiga", za dugoga svoga veka i za ne bogzna koliko kraće vreme svoje vladavine veliko mnoštvo. "Ja sam mnogo stotinah knjigah poslao po Crnoj Gori", kaže on u pismu Njegušima 12. juna 1818; "po vstupljeniji ili dohodu ćesarsko-kraljevske vlasti u susjedstvo naše ja sam više od tri stotine knjigah našoj zemlji poslao", potvrđuje i samo koji dan kasnije, u "knjizi" Crnogorcima. Ali ne piše on njih jedino "Crnogorcima i Brđanima" i "svemu narodu", ni samo raznim česticama tog svog naroda, Njegušima, Ozrinićima, Katunjanima, Ljubotinjanima, Riječkoj nahiji, Crmničanima, Rovčanima, Kučima, Ćeklićima, Bjelopavlićima, Herakovićima, Ceklinjanima, Bjelicama, Cucama i ovim drugim, bez izuzetka gotovo; a ne šalje ih, osim ovih, ni jedino "Srbljima" koji su na njegovoj brizi, i koje shvata, i oseća, kao svoje, ali su ti Bokelji, Kotorani, Rišnjani, Novljani, taj zbor paštrovski ili ti Grbljani, zatim ti Grahovljani, Gluhodoljani i ti Uskoci, tada pod drugom vlašću, tuđom i najčešće neprijateljskom, turskom, mletačkom, francuskom i austrijskom. Svoja pisma vladika odašilje, isto toliko često, državama i vladama, njihovim carevima, kraljevima i ministrima, predstavnicima ili izaslanicima njihovim, u susedstvu i dalje, vodeći politiku malene zemlje kojom nastoji da upravlja, ili za koju se oseća "pred Bogom odgovornik". Tako se, i zbog toga, desilo da se tih pisama vladike Petra I našlo, sada ne više na stotine, nego na hiljade, i da ih se nalazi još uvek ka raznim stranama; koliko ih se međutim izgubilo ili bez ikakvog traga zamelo teško je uopšte i nagađati.^[588] Vladika ih piše, i datuje, ponajčešće u manastirima u kojima boravi trajno: "na Stanjeviće" "na Cetinje", ili pak privremeno: "u manastir Ostrog", "u monastir pod Maine", "iz monastira Savinskoga", ali i u mestima u kojima se trenutno zatekne: "u Brčeli", "u Pipere", "na Lovćen", "na Planinici prema grada Onogošta", u Sotonićima, u Tomićima, u Njegušima, u Bjelopavlićima, na Orjoj Luci, u Dupilu, u Bijelom, u Olaču, u Dobrskom selu, ili na putovanjima: u Novom Sadu, u Beču, u Petrogradu, u Minsku, ili pak "u Kotor" i u "Erceg-Novi".

Ne piše sva pisma i sve "poslanice" vladika Petar I sam, mada je to mnogo puta slučaj: on uza se ima uvek sekretara, ili čak i više njih, koji pišu ono što im on u pero kazuje ili pak ono što prema njegovim uputstvima smisle i uobliče oni sami. Od njegovih sekretara, kojih je bilo tokom vremena veliki broj, i koji su se smenjivali, prema prilikama, ili po moranju, poznato je više. Najpre je to, i dugo, ruski đakon Aleksije, koji se nalazi pri vladičinoj konzistoriji za pismena djela" i koji njegove dopise stilizuje na ruskom ili na ruskoslovenskom jeziku. Istovremeno sa đakonom Aleksijem, uz Petra I je i Dubrovčanin Frano Dolči, koji, osim na našem za vladiku piše pisma na stranim jezicima, latinskom, italijanskom, francuskom. Ispod pisama Petra I kao sekretari potpisuju se potom: Ivan Ožegović (u toku 1802. godine), "tajni sekretar oberjeromonah Dometijan Vlađevič" (u vreme Prvog srpskog ustanka), Jakov Stefanović (u godinama 1805-1807), Simeon Orlovič (veoma dugo, i decenijama skoro) i, najposle, pesnik srpski Sima Milutinović-Sarajlija.

U "poslanicama" i pismima Petra I Petrovića ostalo je zauvek zabeleženo ono što je on mislio, što je osećao, i što je govorio i činio u pojedinim trenucima svoga života, dugog istina, ali nimalo lakog i punog nespokoja; u njima je vladika sav, kao predvoditelj svoga naroda i njegov duhovni pastir, ali i kao čovek; zajedno sa njim, odslikana je u njima i živa stvarnost njegove zemlje i naroda njegovog u toku čitave jedne polovine veka. To su sve svojstva koja "poslanice" i pisma crnogorskog vladike obeležavaju kao istorijske spomenike najviše izvornosti i verodostojnosti, pa prema tome i od najveće vrednosti. Ali uz te dokumentarne, imaju ovi spisi vladike Petra I mnogo puta i vrednosti čisto književnih. Proistekli najčešće iz neke teške nevolje ili iz krajnje potrebe, mahom narodne, ali gdekad i lične, oni su odazov na te nevolje i odgovor na te potrebe, koje, u istome času kada se one ukažu, daje čovek od misli i dejstva, nesumnjivo, ali i od snažnih osećanja, isto toliko. Reč Petra I zbog toga nije bila samo, i nije mogla da bude uvek, spokojna, hladna i do poslednjega odmere, na, na trezvenom razmišljanju zasnovana, nego je takođe, i još više i češće, uzbuđena, strasna, čak plahovita. Koliko u pojmovima, toliko, i još pre, i radije, vladika govori u slikama. Izraz njegov pravi je narodni izraz, onakav u mnogo čemu kakav se u ono vreme slušao od guslara ili sretao kod kazivača pripovesti i mudrovanja narodnih. Jezik tih "poslanica" i pisama onaj je isti kojim se u Crnoj Gori govorilo svakodnevno, ali u najboljem svom vidu: sočan, živopisan, jedar; on nije, međutim, i "čist" po svaku cenu i svuda: bez zazora, bez mnogo premišljanja, bez naročitog traženja, za koje nema ni vremena, a ni volje, vladika će uzeti reč koja mu se trenutno nađe pod perom, kao i na jeziku, i koja, po poreklu svome, može biti jedanput turska, kao što je, samo malo pre toga, bila italijanska, ili koja je, drugi put, ruska, a ona se, i neopazice, našla u najbližem susedstvu reči prastare i dotekle nekako još iz dalekih vremena opšteslovenskih. Sva ta mnogobrojna svojstva, raznorodna ali i od najvišeg reda, koja su se u "poslanicama" i pismima vladike crnogorskog udružila u jedinstven i osobit sklad, načinila su od njih tekstove vrhunske mudrosti, životne i državničke, ali u isti mah i tekstove autentične prozne umetnosti, u kojoj na mestima, čak ne retkim srećom, blista i istinska poezija. Po ovim svojim tekstovima Petar I najviše je pisac, i sa njima on ulazi u književnost svoga naroda i predstavlja njen značajni deo.

Od povratka s puta u Beč i Karlovce, zatim u Rusiju i u Veneciju, kuda je išao radi posvećenja za vladiku, i vođen svojim osećanjem opštih potreba, Petar I duge i mnoge godine ostaje sa narodom kome pripada i kojim nastoji da upravlja, kao duhovni, ali i kao svetovni njegov gospodar. To nastojanje njegovo samo je produženje ovoga što su pre njega nastojali svi njegovi prethodnici, počev od Danila Petrovića. Ali kao i oni, i čak više, šire i žešće, on je zaustavljan, ometan, pa i onemogućavan u tome, sa svih strana gotovo. Prvu, i ne najmanju, prepreku predstavljao je za njega guvernadur Jovan Radonjić, koji se decenijama sa njim bori, uporno, grčevito i svim silama, o vlast nad Crnogorcima; vremenom se on od potajnog i prikrivenog, preobrazio u otvorenog i ljutog neprijatelja vladičinog. Osim njega, i drukčije, otpori dolaze sa strane plemenskih i nahijskih glavara, koji se nazivaju, i koje narod priznaje, serdarima, vojvodama, kneževima; svaki od njih posebna je volja, i snaga, i ambicija, koja vuče na svoju stranu, ne osvrćući se nikud oko sebe. Crna Gora onoga vremena, pored toga, kao da je obećana zemlja za svakovrsne pustolove koji bi, oslanjajući se na činove što su ih u stranom svetu podobijali, na izmišljene svoje genealogije i krivotvorene povelje, ili na puku ličnu taštinu, da zasednu na presto u Crnoj Gori i zavladaju narodom. Među tim "lašcima i prijevarnicima", kojima prethodni primer Šćepana Maloga kao da je sasvim udario u glavu i pomutio svaki smisao za stvarnost, Stjepan Zanović deluje gotovo kao slikovita i prilično, zabavna pojava; sledeći "samozvanci", general-major David Nerančić-Zorić, Sofronije Marković-Jugović, Dimitrije Vujić, sve do nekakvog kaluđera Avakuma, bili su manje bezazleni, a više muke je vladici bilo od njih, dok ih se nije, jednoga po jednoga, oslobodio, pogotovo što je iza nekih stojao sam "guvernadur" Radonjić. Na kraju, ali u stvari na prvom mestu, najkrupnije nevolje Petru Petroviću dolaze od njegovoga naroda.

U pismima svojim ili u "poslanicama" koje narodu upućuje, vladika taj svoj narod, kojim mora da se bavi svaki bogovetni dan, i svaki trenutak u svakome danu, slika najcrnjima bojama i u najtamnijem svetlu. Taj narod je "siromašan", istina, i njega stalno sustižu i pogađaju odsvukud svakovrsna zla, ali je to narod "prost i neprosvešten", "nerazboran i neobuzdan", najdublje ogrezao u "zlodjejaniju". U njemu besne "domaća rat i krvoproliće". Ubija se taj narod među sobom ("zaklaše se", "pogiboše", ima vladika da ispiše bezmalo svakoga trena), a ubija i susede i prijatelje, kao i neprijatelje, i to "preko vjere, na pravdu božiju, ni kriva ni dužna". Isto tako, a još češće, hara on i krade, ne štedeći nikoga i ništa, čak ni crkve, pa ni vladiku samoga; "zli i opaki ljudi" razmnožili su se među nama (vladika će svaki čas staviti pod pero, govoreći o njima, reči "lupeži", "zli ljudi", "zlodjeji"); gotovi su oni "na svako zlo djejanije": zameću "zađevice i kavge", i međusobne "začepice", odlaze u "pokrađe", vrše "prijevare", i čine "pohare" i sebi i svojima. I nisu takvi oni samo po izuzetku i ne čine to u pojedinim trenucima, već je to među njima najdublje ukorenjeno i njihova svakodnevica, tako reći. "Njihov neposluh i mahnitost dosadio mi je i od zdravlja me odvoji", piše vladika 1781; "ali koliko je ovi narod tvrdoglav i nepokoran", jada se i deset godina docnije; "budući je ovi narod samovoljni koji ište osvetu jedan od drugoga", nastavlja i 1796. Tako, i u uvek istom tonu, u istome smislu, i bezmalo stalno na isti način i istovetnim rečima nastavlja vladika sve do poslednjeg svog pisma, ili "knjige", koje ispisuje pred samu smrt. U prvim godinama svoje brige o Crnogorcima, vladika je doduše još pravio neka razlikovanja: isticao je (1791. godine, na primer) da je vrlo "trudno jednijem samovoljnijem i nerazbornijem pukom vladati, koji nauke nema, niti gospodara i kastiga nad sobom nijednoga", ali je odmah i dodavao da "za sve zađevice i kavge" što se dešavaju među njima, i drugima sa njima, "nijesu svi Crnogorci krivi nego nekoliko bezumnijeh zločinacah". Tužio se, isto tako, na "rđava i nevaljala djela", ali što ih čine "neki bezpametni Crnogorci" (opet 1791). Zlo je pripisivao, u jednom času (1801) nasilnicima i premoćnima u narodu, od kojih stradaju ostali: "kako je koji jači tako više zla i nepravde čini, a sirotinja plače i suze prolijeva". Posle je, i sve češće, mnoga zla, protiv kojih je pokušavao da se bori, i u tome nekako istrajavao, počeo da pripisuje opštoj prirodi Crnogoraca, koreći ih ljuto zbog toga: "Vi Crnogorci hoćete biti vrh svakoga" (1823).

Nije prestajao zato vladika Petar I da rečju i "knjigama" savetuje i uči Crnogorce, i da ih moli i zaklinje, da žive u "miru i tišini", i u "slozi i poslušaniju", da čuvaju "vjeru i jedinstvo" i da čine i oni onako "kako i ostali narodi po svijetu čine". još kao mlad arhimandrit, videći "zlo i krvoproliće što biva među njima", Petar Petrović odredio je sebi polje i cilj delovanja: "Moj dug je radit za slogu i mir." To je zatim kao vladika smatrao prvim i osnovnim svojim pozvanjem: "Moja dužnost veže me i prinuđa nastojati o miru i ljubavi među braćom hristijanima." Od zavađenih pa i zakrvljenih tražio je da među sobom "uhvate vjeru" i da "mir učine", da oproste jedni drugima, ili "prebiju" i naknade bez krvi, "i glave, i rane, i plenove, i svaka zla koja su učinjena". Prve godine i bezmalo prvoga dana po svom povratku iz tuđega sveta vladika je pisao, nastavljajući u stvari onde gde-je bio u mislima kao arhimandrit: "Ako je mir i sloga jednomu čojku mila, zaista jest i mene jednomu!" I zatim: "Neću pošteđet moga truda koliko više i bolje mogu za učiniti vjeru i jedinstvo, budući je to prvi i poglaviti način za obranit se neprijatelju". Sve je to ostalo i posle toga, i za sve dalje godine njegovoga vladanja, ne samo program njegovoga rada, nego i smisao njegovoga života. Ali osim tog stalnog, i gotovo svakodnevnog, uloga vladike Petra I u kroćenju crnogorskih naravi i suzbijanju najcrnje nesloge među njima, plemenske, kao i lične, što mu je padalo kao teški kamen na dušu, a život pretvaralo u stalnu moru i stradanje bez kraja, vladika je imao i neprestane muke da bdije nad mirom Crnogoraca sa susedstvom, koje je bilo "pod Jarmom turskim", ili kojim su vladale pojedine moćne sile ondašnjega sveta, Venecija, Francuska, Austrija. Taj su mir njegovi Crnogorci, braneći se, ili pak napadajući, i pomažući drugima da se brane ili napadaju, kršili stalno, obično na pretešku svoju štetu, rasap i pogibiju.

O sebi i o položaju svome usred "zlog i samovoljnog naroda" nije se vladika varao nipošto, i pre bi se moglo reći da je stvari video crnjim i gorim nego da ih je ma u čemu ulepšavao. Kako i sa čim da on svoje Crnogorce zadrži u času kad vidi jasno da oni uporno i bezumno srljaju u vlastitu propast, i kako da ih odbrani kada zbog toga počnu odmazde ili se podignu preopasne pretnje? Osim "pera i jezika", nema on ničeg drugoga na svojoj strani, i protiv njih. Stoga im pritiče svaki čas "moleći i zaklinjući", dakle golim rečima samo, često unapred svestan da to neće ipak biti od nekog jačeg dejstva; ali prema svome osećanju duga, on mora da sve pokuša i da zatim oko toga uporno nastoji. "Ovo vi pišem za vaše sopstveno dobro, ispunjajući moju dužnost, koju sam vazda ispunja", opominje on Njeguše pozne 1823, kao što je i njih i sve ostale, opominjao od prvog svog državničkog čina, "no kako ne imam sile da Vas prinudim na poslušanije, tako ostajem pred Bogom ... čist i prav od svakoga vašega i ostalijeh Crnogoracah neprikladnoga djela..." Svestan da ga se Crnogorci mnogo ne boje, on se još nadao da će se oni ubojati barem gneva božijega, a pored toga, s obzirom na jako osećanje čojstva i junaštva koje u sebi nosi svaki od njih, jedino još suda potomstva, odnosno istorije. Zato je svoje savete, zahteve i odluke, podupirao zakletvama i snažio prokletstvom, ili - ništa manje često i istrajno - spominjao im, sa namerom da ih zastraši, izdaju na Kosovu i večnu sramotu "prokletoga Vuka Brankovića". Za Brankovića i njegovu izdaju on je znao, dakako, kao što su znali i svi Crnogorci, po narodnoj pesmi i prema uvek živoj tradiciji narodnoj. Tako, primera radi, kada su nekakvi mutni ljudi, iz svojih razloga, počeli godine 1789. da nagovaraju i mame Crnogorce da odlaze da služe u tuđoj vojsci, vladika ih ne odvraća sa toga puta samo savetima mudrim i razložnim, ni jedino otkrivanjem suštine čitavog tog mračnog posla, već i izricanjem preteških kletvi i prizivanjem primera sramotne izdaje. "A potom evo razumijem i vidim", piše on Gluhodoljanima tada, "da neki ljudi idu te mame i varaju narod da ih vode nekuđe preko mora, no im nemo'te vjerovat. Oni gledaju svoju korist, a ne kako će vama dobro učiniti. Nije vama tamo puta nako da se bruka s vama bije i da druge napravljate i poštite, a sebe gubite i čest i poštenje, i ginete za tuđu korist, i da trgovinu od vas čine i ćesu napunjaju. I koji će tamo poći da Bog dv da mu tamo bude zli put i zla sreća, da sramotno pogine i da ga je anatema kako i Judu predatelja i prokletoga Vuka Brankovića." još gore prolaze Moračani i Uskoci, kojima godine 1790. ispisuje reči teške kao maljevi i strašne kao grom: "Zato vas molim i svakoga strašnijem imenom božijem zaklinjem, nemo'te toga siromaha ćerati i tu zemlju grabiti... Koji li neće poslušati, takvi da je u gospoda Boga proklet, i da mu sve bude prokleto i zlosrećno, a pravima da bude Bog u pomoć." - "I koji posluša, da mu Bog da zdravlje i mir, i svako dobro i sreću", šalje poruku s blagoslovima za one retke koji će ga čuti, jula 1794, "na Stanjeviće", ali samo da bi odmah nastavio srdito za one koji će se oglušiti: "Koji li ne posluša i Boga se ubojati ne hoće, takvi od silnoga i strašnoga imena Božija da budet proklet i da mu pogine svaka sreća i svaki napredak od njegova doma i da zle sa svijem domom od krepke desnice božije pogine!" Takve teške kletve, koje zvuče strašnije jer ih izriče jedan duhovnik, i u ime Božije, vladika je bio prinuđen da Crnogorcima ponavlja iz godine u godinu, u predugačkom jednom nizu, i sve dok se nije smireno uputio drugome svetu. A ponavljati ih je on morao, jer je odveć teško bilo njemu dovesti Crnogorce do razuma i poslušanja, i jer je premnogo puta on u svojim pokušajima morao da doživi gorčinu neuspeha. - "Koliko je trudno i glavoboljno imati djela s narodom nerazbornijem i neobuzdanijem", uzdahnuo je on ne jednom. "Njihovo zločinstvo mene ne daje mira ni počivala jednoga dnevi", jaukao je u drugim prilikama. "Vi ako hoćete pravo reć", poručivao je Njegušima, 1815. godine sa Cetinja, "vidite da ja s moje strane neprestano po dnevi i po noći radim da budemo u mir među sobom, pa i našijem susjedima, ali molbe, kumstva, pisanje, šiljanje, sve je to zaludu. Vi još ružnje i grđe mimo mnozine ostalijeh činite". - "Zli i samovoljni narod ište svoju pogibelj", jada se on 1816. sekretaru svome Simeonu Orloviću, "i ne sluša ono što je za njegovu polzu, niti predvidi svoje pogibelji koju sam ište i na sebe navodi, a kad mu koja muka i nesreća dođe, onda trči k meni da me pita što će činiti." Njegušima je 1823. godine, prinuđen njihovim postupanjem prema njemu, bio primoran da poruči: "Ja sam odavna vidio da ovdje živjeti ne mogu, i evo dođe vrijeme da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja... Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio koliko trpim od Crnogoracah."

Ali, pored brige o opštim stvarima, bavio se vladika u svojim "knjigama" i stvarima sitnijim, svakodnevnim, pa i ličnim, od kojih se život inače sastoji. Pisao je on tako često o popovima koji napuštaju svoje "inorije", a grabe tuđe, i koji se ni u svojim dužnostima, ni u odnosu prema pastvi, ne drže uvek, a gdekada se ne drže nikako, jevanđeoskih načela. I o ženama je govorio mnogo, koje su ili žrtve surovih naravi, neprosvećenosti i neznanja, pa na njih "stavljaju ruke" (kao ona koju je "neki pop Vuko Popović iz Risna... nepokornik i mutnik" tukao i "oskubao"), ili ih zlonamerno sramote i iznose na njih "nevaljale i nepristojne riječi za izgubit (im) sreću i poštene" (kao jedna sirota djevojka familije Obradović), ili se o njih otimaju i tuku, ne samo oni koji bi ih hteli za sebe, već i njihove porodice (kao jednom "među Cetinjanima, Baicama i Donjijem krajem") ili ih pak oglašavaju za veštice i proganjaju (kao što je slučaj iz avgusta 1830, koji je vladika otklonio rečima: "Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjiga čitao, i nigdje ne nađoh, niti mi ko kaza, da ima vještica i vjedogonja, nako među slijepim i žalosnim srpskim narodom"), ili su pak to žene koje kao jetrve svađaju rođenu braću, ili beže od živih muževa i birajući druge "na svoju volju", nalaze "proklete i bezbožne popove koji vjenčaju takve bjegunice". I o sebi je vladika umetao mnogo šta u ovim pismima; žalio se na bolesti koje ga stižu, ili su ga stigle, na svakovrsne nedaće, velike i male, koje mu zagorčavaju život, na "inad", zla i pakosti, pa i krađe, kojima mu njegovi Crnogorci neblagodarno uzvraćaju za njegovo staranje o njima, na lične neprijatelje najzad, koje je imao i on, čak i više no što bi se moglo očekivati, i za koje nije pokazivao ni obzira ("i to je jedna kuća ot najviših mojijeh zlotvorah") ni hrišćanske blagosti ("a to mi je došlo videći ovoga prokletoga skota da je ne samo svaki dan, nego svake ure i minute gori, ... i on će me priđe opridijelenoga vremena u grob zamiti"), spominjao je, zatim, svoju imovinu i svoje zemlje, i opredeljivao šta se oko njih ima da čini, iznosio je, i sve češće što je zalazio u godine, svoja zapažanja o prilikama, događanjima ili ljudima iz prošlosti, skorašnje ili davnašnje. Svoja kazivanja, oslanjao je, kao svaki čovek od životne mudrosti i iskustva, na sentence i druge oblike sažeto izrečenih misli, koje je odnekud znao, iz svoje lektire ili iz opšte mudrosti sveta, koje Je slušao od naroda u vidu poslovica i svakovrsnih Drugih izreka, ili ih je sam smišljao i formulisao istog trenutka kada bi mu zatrebale. Tražeći od zbora Paštrovskog, na primer, da daju "vjeru" i da je "učine do Mitrov dne", podupire taj zahtev aforizmom: "U vjeru se ništa ne poklanja, ni dariva, a vjera je Bog"; zalažući se za poslušnost starijima, koja je za njega ideal društvenog postupanja i spas za narod, plemena, kuće, razmišlja pišući Njegušima: "Mi očima vidimo kako jedna i siromašna kuća odmah pođe naprijed kada sva čeljad slušaju jednoga starješinu, kako li se i bogati dom razuri i u nesreću i siromaštinu obrati kad uljeze u njem samovoljstvo i prokleti nećo i nije mi drago"; za Bjelopavliće razvija misao protiv "domaće rati" i nesloge: "Domaći rat i nesloga velika i silna carstva razura i u nesreći pod tuđi bič i jaram obraća, kamoli neće jedan mali i nejaki narod u takvu nesreću obratiti; također sloga i poslušanije čini da i mali narod može velikim i silnim narodom postati." Pored toga, unosi vladika u svoje "poslanice", kao što je to činio u svojim "predikama", i u svakom drugom usmenom obraćanju narodu, a sve povodom sasvim određenih pojava ili trenutaka ondašnjeg crnogorskog života poučne pričice i anegdote, s kojima se susreo u svojim čitanjima, kao što je ona o indijskom caru Piru, koji je govorio: "Dosta je svaki živio koji pod tuđi jaram nije umro!" ili ona druga o odgovoru "jednoga mudroga i prosvijećenoga čelovjeka" na pitanje "koji je prijatelj najbolji i koja zemlja jest najbolja?" a koji je bio (i za koji je vladika mislio "da je pogodio"): "da je dobar susjed najbolji prijatelj i zemlja da jest najbolja koja se najbliže kuće nahodi", ili pak primeće zgodna i slikovita podsećanja na poznate pričice iz Biblije, kakva je ona vrlo poznata (iz Jevanđelja po Luci, XXI, 2) o udovici koja "ne bješe bogata što dade dva dinara milostinje u crkvi" ili pak ona (iz Jevanđelja po Mateju, XIV, 4) o svetom Jovanu Krstitelju koji nije dao caru Irodu "da uzme ženu brata svoga Filipa", pa ga je ovaj posekao i triput mu glavu zakopavao u zemlju, a ona je stalno "iz zemlje izlazila i sveđer jednako govorila "Ne valja ti, bezakoni Irode, uzeti snahu za ženu".

Tako je vladika Petar I, noseći se u vremenima teškim, prevratnim i pogibeljnim, s nedaćama i neprilikama u kojima su se Crna Gora i njen narod nalazili, ili su u njih zapadali, onda sa silama i državama iz susedstva, ili pak dalekim, koje su sudbinom te zemlje i toga naroda htele da upravljaju, ili da je određuju i menjaju, prema svojoj volji, i najzad, i ne manje, sa samim Crnogorcima, u silnoj svojoj težnji da ih izmiri i složi, da ih izvede iz anarhije i privede redu, da ih nauči poštovanju zakona, božanskih i ljudskih, i da ih koliko uzmogne, obasja zracima "prosveščenija", svojim pismima i "poslanicama", koje je upućivao na sve strane, i koje su mu bile jedino, oružje u toj borbi, ali koje zapravo predstavljaju njegove knjige, sada u smislu širem i pravom, ispisivao, tako reći iz dana u dan, svoju književnost.

Nije se, međutim, Petar I jedini, u vreme svoga dugoga vladanja Crnom Gorom, koristio književnošću za uticanje na Crnogorce da idu za njim i u pravcu kojim ih je vodio. Drugi su to činili takođe, a pesničke sastave kojima su se služili za propagandu vlastite stvari, ili ideja za koje su se borili, neki su i štampali. Ruski general-major David Nerančić-Zorić, Srbin iz Hercegovine po rođenju, prvi je u tom nizu. U vreme kada se zanosio snovima o svom uspinjanju na presto ne samo Crne Gore, već i sve "Serbije", pridobio je, ili, što će pre biti, unajmio je nekoga da stihovima koje su Srbi voleli, desetercima junačkih pesama i onima od osam slogova, proslavi njega i njegov pothvat i pozove Srbe u borbu. Tako se u nekom neoznačenom mestu - ali to će biti možda Šklov, gde je general Simeon Zorić, bliski rođak Nerančićev, imao, uz sve drugo, i štampariju - i neke nepoznate godine - a mogla je to biti godina 1788 - pojavila malena i tanka knjižica, u srpskom jeziku pisana a štampana lepom ćirilicom i ondašnjim pravopisom, koja je, kao sav naslov, imala jedino Prevozvišenomu Gospodinu Đeneralu M.[ajoru] i kavaleru Nerančiču na bregu Adrijatike G..... B ..... Anonimni pisac, koji se skrivao iza početnih slova G ... B ... po svoj prilici je "Graf'' Beladinović''", kako je to odavno naznačeno na jednom od preretkih njenih primeraka.^[589] A to je opet najverovatnije bokeljski "konte" Petar Bjeladinović, koji je dugo i verio, čak uz najteže lične žrtve, kao oficir bio u ruskoj carskoj službi u graničnom području između Hercegovine i "Mletačke Albanije" i u njoj doterao do čina pukovnika, a kada ga je Rusija napustila i zaboravila, pribijao se uz razne crnogorske deputacije u Beču - pored drugih, i uz onu iz godine 1779, u kojoj su zajedno bili guvernadur Jovan Radonjić i tadašnji "arhimandrit i namjesnik mitropoliskoj Petar Petrovič" - ne bi li se, uz njihovo zalaganje, za usluge koje im je činio domogao ponovo negdašnje službe i čina.^[590] Knjiga pripremljena za general-majora Nerančića - koji je osim toga, kao oznake ovoje buduće vlasti štampao i novac i dao da se načini lenta za nekakav zamišljeni orden - ostavlja utisak kao da je naknadno skrpljena: ranije štampanim stranicama s pesmom koja počinje "O Serbijo, nekad slavna" (i označenim brojevima od 3 do 16) kasnije su nadodate spreda stranice na kojima dolaze naslov, portret D. Nerančića i pesma s početkom "Jošte zora nije zabijelila" (i sa novom paginacijom od 1 do 4). Obe pesme načinio je čovek bez pesničkog dara i one nemaju stoga nikakvih književnih vrednosti. Prva, koja je u desetercima, ali rimovanim u parovima, i u kojoj su više nego primetne odlike narodne poezije u jeziku, u stilu, u slikama, slavi Nerančića kao skorog oslobodioca Srbije; ne pominje se pri tom njegovo ime, ali se prave na njega jasne aluzije rečima zora (za: Zorić) i neranža (za: Nerančić). U zoru, govori se u toj pesmi, vila je kliknula "u srbske ravnine" i pozvala "srbsku zemlju ravnu" da se veseli, jer je "cvijet procvatao" u njoj "ot neranže voćke plemenite",

koji će prognat Turke preko gora
dok pretera preko slana mora
uzeti će ot Turaka krilo
što je prije despotovo bilo.

Kad to čuju "srbski vitezovi", obraduju se, skoče "na noge junačke", pevaju i vesele se, u očekivanju "sunca" koje bi ih

izbavilo iz turske tavnice,
ponovilo dvore Nemanića
što su sada u Otmanovića.

Devojke u kolu u pesmama slave tog "viteza, junaka", koji je, razume se, glavom David Nerančić. Druga je pesma malo ne po svemu drukčija od pesme koja joj u knjizi prethodi: po stihu, koji je ovde osmerac, po obliku, koji sada čine strofe od po deset stihova uvek rimovanim prema shemi ababcdcdee, i po sadržini, koja ne predstavlja slavljenje nijedne određene ličnosti, već je to neka vrsta lamenta nad trenutnom sudbinom Srbije i vatreno pozivanje u borbu za njenu budućnost dostojnu velike prošlosti. Pesnik - ili neki "junak" - jadikuje nad Srbijom "nekad slavnom", pitajući se gde je sada njena "prva slava" i gde su joj (ubi sunt!) nekadašnji "kralji, bani i knezovi", gde "hrabri vitezovi i ratnici", gde bojni "barjaci i svetlo oružje", gde ratne "davorije". Srbija odgovara da su je Turci "ozlobili", da su joj se sinovi razišli po svetu, "blaga traže, a ne slave" i navodi šta bi sve bilo da se okrenu protiv Turaka, umesto što se gdekad zanose praznim hvalama i razmetanjem. Na to dolazi uteha sagovornika Srbije:

Ah, ne boj se, draga mati! ...
... I sad imaš ti junake,
ljute zmaje i orlove,
Hercegovce i Bošnjake,
Crnogorce sokolove,
Raškozemce i Moravce,
i Primorce, silne lave,
vitezove Podunavce,
Makedonce mnoge slave...
Sram je da vaš rod viteški
služi rabom inom rodu,
i da nosi jaram teški,
a da nije u slobodu ...

Poziv "Srbljima" svih crkava i "zakona" da ne zaborave, i ne ostave bez nade, "mater dragu, srbsku zemlju plodovitu" i da ustanu svi u borbu protiv Turaka za slobodu, što je predmet, i cilj, i poruka pesme, izraz je ondašnjeg nacionalnog osećanja našeg, koje je u suštini jugoslovensko i kada je, kao ovde, po obliku i okvirima svojim srpsko:

Koji jesi crkve rimske
drži ti svoj zakon smjelo,
a ti jerosalimske,
drž' i to je sveto djelo:
ne mrz'te se za zakone,
sve ste braća jedne krvi,
roda slavna od iskone,
voljnost vam je dug najprvi,
za zakon se ne zlobite,
no za voljnost vozljubite
i pomnite mater dragu
srbsku zemlju plodovitu.

Pesma se okončava izričitim zahtevom da svaki ko je "vitez ostroumni" čita ovu pesmu "tiho i potiše", i da dobro upamti ono što mu ona poručuje ("što ti pjesna ova piše").

Drugi pretendent na presto Crne Gore Sofronije Marković-Jugović i guvernadur crnogorski Jovan Radonjić, koji ga je podsticao i podržavao, ali i želeo u stvari da ga koristi u svojoj borbi s vladikom Petrom I, nisu mogli, a ni hteli, da propuste priliku da se i sami ubrzo ne oglase knjigom, koja je odgovor na knjigu o generalu Nerančiću, i osporavanje njeno na svim linijama; ta knjiga izražava njihovo viđenje položaja i sudbine naroda, kao i politike koju su oni zamislili, i za kojom i taj narod treba da pođe. Knjiga je to kao i ona prethodna tanka i nevelika, u opremi zaista neuglednoj i skromnoj, štampana u Trstu 1790. godine, u tamošnjoj vladinoj štampariji, dvojezično, italijanski i srpski, i sa naslovom, isto tako u dva jezika, Sulla decadenza della Servia un tempo celebre monarchia, odnosno Žalosna pjesma o Srbiji, njegda preslavnoj državi, samo latinicom, što se teksta na našem jeziku tiče, i u pravopisu vrlo nesavršenom, pa i sasvim nesrećnom.^[591] Tvorac te "pesme", pisane u doista odveć rogobatnim i nepesničkim osmercima, slikovanim u parovima i koji na nekim mestima prelaze bezmalo u prozu, takođe je ostao nepoznat, ali on bi morao biti baš Sofronije Marković-Jugović, koji se i pre toga, u službenom dopisu Potemkinu, prezirno i s podsmehom obračunavao s knjigom koju je Nerančić malo pre toga izdao. Ovde je ta knjiga stalno u pozadini; izlaganje neprekidno teče njenim tokom i redom, a neki stihovi, pa i celi odseci, iz nje su doslovno preuzeti; ali u svemu, i svuda, zauzimaju se drukčija stanovišta, i smer ovog spisa, isto tako političkog i propagandnog po suštini i namerama, potpuno je suprotan smeru te prethodne pesme. "Njegda slavna" Srbija, koja je u vreme svoje "snage" bila čuvena u svetu i po oružju, i po carevima, knezovima i vitezovima, propala je sasvim, zbog "zlobe", "nenavisti mejusobne", nesloge "gospode i principa", koji su je razdelili, i najzad zbog izdaje "u Kosovo", koju je načinio "Branković prokleti". Posle toga

kleti Turci navališe
tvrde grade zauzeše,
bijele crkve razuriše,
mnoge glave pogubiše,
mladu djecu porobiše
i na zla naučiše.

Sadašnja stvarnost Srbije je "žalost bez radosti". Nema starih vitezova i ostalih junaka; "oružijem rđa sjela, a veselost u grob legla". Jednu samo nadu ima srpska zemlja:

Crnogorce mrke vuke,
te utiru majci suze,
mnoge sebi jade daju,
zlotvoru se ne podaju.

Oni su sada "pribavili" i svoju braću Brđane, koji su "srbskog roda izabrani". Ostali Srbi, koji "po tuđoj zemlji brode, bolje je da se i ne rode", jer oni "ištu blaga, a ne slavu", i rade za tuđe gospodare:

da se hoće uraniti,
s Crnom Gorom sastaviti,
svoju volnost zadobiti,
majku svoju izbaviti
ispod iga zlobna vraga.

Svi "srbski sokolovi" - Hercegovci "ljuti zmaji", Bošnjaci "izabrani", "Raškozemci i Moravci", "vitezovi Podunajci", "Makedonci i Albanci", pozivaju se da se odazovu na glasne vapaje Crnogoraca, i da povade "oštre mače" i priteknu im u pomoć, "neka Turke stoji jeka od našega posijeka", a neka ne gledaju one

koji jašu na karete,
od Srbah su odvojeni,
a sramotom pogođeni,
brke svoje pobrivaše,
a francuski naučiše ...

... Crnogorcem pomoć dajte,
neki mačem, neki puškom,
neki sabjom, neki asprom,
neki slovom, neki đelom ...

Kako je u toku rat ("počele su krugom rati") - reč je, očigledno, o rusko-turskom ratu, započetom 1787, a okončanom 1792 - u pesmi se obećava da ćemo i mi "sad ustati, al' umrijet, al' dobiti, jedan dan se izbaviti". Crnogorci se pozivaju da pogledaju jednim okom "put Rusije", drugim "na cesara", i te careve, ruskog i austrijskog, koji su "na daleka" "pesnik" moli ono što je, neposredno pred tim, i guvernadur Radonjić molio u Beču:

Crnogorcem pomoć dajte,
od zlotvora sačuvajte,
klete Turke iždenite
i Srbiju slobodite,
sebe slavu zadobite.

U zdravlje tih istih careva, "moskovske carice" i austrijskog kralja Leopolda, "cesara, silna zmaja", tvorac ovog sastava, koji je politički proglas stavljen u nevešte i tvrde "stihe", ispija vino, dodajući da Crnogorci

... Boga mole
da dade blaga vjetra
i poprati kralja Leopolda
Konstantinu ravnu polju,
i dopusti njemu volju
oslobodit Svetu Goru,
Đerusolim mjesto slavno
đe će Leopoldo sjesti zaisto.

Pošto je pesma time već bila okončana, neko je, kako izgleda naknadno - a mogao je to biti Sofronije Marković-Jugović još uvek, ili ko drugi od Crnogoraca, samo sigurano nije mogao biti Dubrovčanin Frano Dolči, kako je jednom u pretpostavci rečeno,^[592] jer Dolči je tada, s vladikom Petrom I, o svemu ovome imao drukčije misli i crnogorsku politiku nastojao je da vodi u drugome smeru - "priložio", zapravo jednostavno dolepio, jedan oduži tekst, koji je bio razlomljen kao da su u pitanju stihovi, a u stvari je to bila čista proza. U njemu su se, jedna iza druge, našle dve sasvim raznorodne stvari. Prva je podsećanje da Crnogorci imaju "od tijeh silnijeh carah" mnoge gramate - u te gramate, često skupo plaćene, oni su gledali kao da znače sve, a značile one nisu, obično, ništa - "u čemu je obećanja dosta svom narodu crnogorskom". Druga je bila uzdizanje do samih nebesa i do sunca tih careva, koji se "ponosu bolje" i "krasotom su ljevši" od preduge jedne povorke najslavnijih junaka, careva i vladara, vojskovođa i ratnika prošlosti, od one najstarije, antičke i pesničke, pa do one novije - i Srbija se našla među njima, sa svojim "Nemanjom Stefanom" - da se sve, u dva zaključna stiha, okonča tvrdnjom, koliko neobičnom, toliko iznenadnom, da je od svih njih, ali sada i od samoga Petra Velikoga i njegove "naslednice Katarine premudre", car "Leopoldo" austrijski "kruna više", što "pesnik" potvrđuje i zaklinjanjem u Marsa i "Jovišu", kako ovaj pesnik zove boga od njih najvišeg, Jupitera. Sa ovakvim idejama, sasvim je prirodno bilo da Žalosna pjesna o Srbiji njegda preslavnoj državi skrene na sebe pažnju uvek budnih mletačkih vlasti u Dalmaciji: generalni providur Angelo Diedo zaplenio je dva njena primerka koje je sin guvernadura Radonjića slao bratu u Crnu Goru, zajedno s pismom u kome je ovaj javljao da je pedeset takvih primeraka drugim putem već upućeno za Crnu Goru, i smatrajući sve to nimalo bezazlenim poslao na uvid i visoko mišljenje "prejasnoj vlasti" u Veneciji.^[593]

Knjiga ova, oko čijeg se pisanja, zatim štampanja najposle rasturanja u narodu, toliko mnogo, i tako jako, zauzeo guvernadur Jovan Radonjić, predstavlja književni izraz i formulaciju njegove tadašnje politike, oko koje se on uhvatio u surovi i bespoštedni koštac sa vladikom Petrom I: ispala je bolja, jer nije "potonula", politika crnogorskog vladike. Radonjić je sa pola usta pozivao Crnogorce da budu uz rusku caricu, i uz austrijskog cara zajedno, ali, u stvari, njemu je bilo stalo u prvome redu do crnogorskog pristajanja uz Austriju. To se vidi i po dva stiha stavljena, kao poenta, na kraj ove knjige, ali očigledno je to i inače, po čitavom držanju i po svim potezima crnogorskog "guvernadura". Snažan oslonac u svojoj politici našao je on u austrijskom visokom oficiru, Hrvatu Filipu Vukasoviću, koji je u vreme rusko-austrijskog rata, 1788. godine, bio u Crnoj Gori, tada kao kapetan graničarske ličke regimente, na čelu jedne vojne misije, koja je otpočela uz crnogorski otpor i protivljenje, a okončala se sasvim neslavno. Otpor su Radonjiću davali Petar I i njegov prijatelj, a tada i njegov saveznik i "korespondent" iz daljine, iz Beča, Frano Dolči, koji su i po Radonjiću i po Vukasoviću glavni krivci za neuspeh austrijske politike prema Crnoj Gori. Za Vukasovića, to su "naopaka djela vladike Petra i njegovog prokletog druga Dolčija"; i trebalo bi, po njemu "pokazati" da je "vladika, Dolči i svaki koji za njega drži, jedan Ciganin". Po Radonjiću, takođe, narod crnogorski smutili su "naš vladika Petar i abat Dolči, koji vazda protiv nas pletu laže u narod; sada Dolči otuda (tj. iz Beča) piše, a vladika ovamo (tj. u Crnoj Gori) otvoreno muti: "Eto kako Vas prevari vaš pohvaljeni princ Kaunic."

Narod Crne Gore i Brda, a tim samim i njihov vladika, imali su još jednog strašnog i veoma silovitog neprijatelja, i suđeno im je bilo da se i sa njim susretnu u odsudnom času i u borbi na život i smrt: pobedili su i njega. Taj njihov neprijatelj, "Mahmut samonazvani vezir ot Arbanije", kako ga je s prezirom spominjao Petar I, ili Mahmut-paša Bušatlija, kako se stvarno zvao, "koji kada mu što dođe i u pameti uljeze ne razbira što ima biti poslijed, samo da umalo nasladi svoje požude", kako ga je vladika okarakterisao, davnašnji je, i zakleti, neprijatelj Crnogoraca: jednom ih je već ljuto potukao i porobio, a pakostio im je stalno. Koristeći trenutak kada je "sva počti Evropa mutna i krvava", kako je vladika pisao, skupio je ogromnu vojsku i "misleći da će se Crnogorci izdati kako su se pređe izdali", nasrnuo je na njih sa tri strane u jesen 1796. Ali se prevario užasno i platio je to najvišom cenom: strahovitim porazom i vlastitom glavom.

U očekivanju Bušatlijinih nasrtaja i u pripremanju dostojnog odgovora na njih, vladika je znao da mora da svoj narod okupi i složi oko zajedničke stvari, i da ga obaveže na jedinstvo i uzajamnu pomoć u opštem ratu i odbrani. U tom cilju sazvao je on na sveto Preobraženje, 20. juna, odnosno, po novome, 2. avgusta, 1796, sve glavare i starešine i "ves zbor černogorskago obštestva" i privoleo ih da sa zakletvom i "celujući čestni i životvorjašči krst i svjatoje evangelije" prihvate sporazum - odmah prozvan Stegom - koji je, u tom smislu, najčvršće obavezivao svakog Crnogorca na zajedničko ratovanje i međusobnu pomoć, kao i jedinstveno postupanje u svemu drugome. Taj sporazum, koji je prvi pisani zakonski spomenik Crne Gore, vladika je najverovatnije pisao sam, kako u uvodnom i opštem njegovom delu, tako i u svih šest njegovih posebnih članova; oni nose jasne i nesumnjive oznake njegovog načina mišljenja i njegovoga stila, koji se lako i odmah prepoznaju. U uvodnom delu reč je o predstojećoj opasnosti kada "Turci, vazdašnji hristijanskoga roda neprijatelji, sobirajut vojsku i čine sve vojene priprave, radeći den i noć javnijem i tajnijem načinom kako bi nas i braću Brđane razurili i pod svoju vlast i tiranstvo podložili, i đecu našu u večnu nevolju i robstvo zatvorili, i pod žestoki jaram u poraboštenije postavili". Posebnim članovima "pleme plemenu i nahija nahiji" davali su "tvrdu i čistu vjeru i riječ od česti i poštenja" da će se boriti "đegođe bi neprijatelj okrenuo na nas i na braću naše Brđane udario" i da će pomagati jedan drugome i ratovati složno za "blagočestivu vjeru našu hristijansku", za "ljubeznoe otečestvo" i slobodu, za crkve, manastire i domove svoje, za ženu i decu svoju. Naročito je mnogo bojazni kod vladike i u njima bilo od izdaje, i mnogo je svakovrsnih obezbeđenja od nje: svaki Crnogorac, svako selo, pleme ili nahija koji bi izdali, "predaju" oni unapred "vječnomu prokletstvu, kako Judu izdatelja Gospodnjega, i kako zločestivago Vuka Brankovića, koji izdade Srblje na Kosovu i vječnu mrzost i prokletstvo od naroda na sebe privleče i od milosti božije otpade". Na izdajnike, ako se ovi budu našli, baca se anatema i preti im se strašno večnom "sramotom" i "besčešću".^[594]

Ali, vladika se tada uz svoj narod nije nalazio samo kada ga je opremao i pozivao u rat i borbu, ni samo u ratnim proglasima i govorima, od kojih su neki najviši dosezi srpske rečitosti - ako su, samo, verno zabeleženi, - već i neposrednim predvodništvom na bojištu. Predvođeni vladikom, gubernatorom i svojim glavarima, Crnogorci su krvavog neprijatelja Bušatliju najpre u bici na Martinićima ("u Bjelopavliće"), potom u onoj na Krusima ("u Kruse") "sasvijem pobijedili i njegovu glavu odsijekli".

Ove bitke, i pobede u njima, Crnogorcima su, prema ocenama samoga Petra I, koje je on više puta ponovio, s očiglednim ponosom, ne samo proslavili ime, junaštvo i slobodu "po svijetu", nego su učinile da se oni spominju "u istorije, to jest u knjige štampane", i da "svi evropejski narodi" za njih znaju i da ih "počituju za narod slavni, pošteni i uzdani, koji svoju slobodu poznaje i svojijem oružjem brani". One su i prekretne tačke u crnogorskoj istoriji: zahvaljujući njima, Crna Gora je u svesti i očima sveta počela da postoji kao državna posebnost i neka celina, a vladika Petar I od njih, i od vremena koje im je neposredno sledilo, pregao je svim svojim silama da radi, postojano i veoma dosledno, na preobražaju zemlje u organizovanu i na zakonu utemeljenu zajednicu. "Poslije ove Bogom vam darovane pobjede i dobića", kaže vladika u jednom od kasnijih svojih osvrta na to vreme, i na ono što je činio u njemu, "sve moje misli, sva moja želja i sve moje rađenje bjaše obraćeno da vi uredite među sobom sud i praviteljstvo, na priličnih voljnosti vaše zakonah, koji će narodom vladati i sud provoditi, samovoljstvo iskorijeniti, mir i spokojstvije utvrditi sa susjednim i ostalim državam, đe bi potrebno bilo odgovarat i učinit da dobri ljudi budu poštovani a zli kastigani..."

Prve osnove uređenju Crne Gore u organizovanu državu položio je vladika Petar I Zakonikom obštim crnogorskim i brdskim, koji su, na osnovu teksta što ga je on pripremio i napisao doneli glavari i starešine, kao i pojedini predstavnici plemena i oblasti Crne Gore i Brda na saboru u manastiru Stanjevići 18 (odnosno 30) oktobra 1798. godine. To je zakonik građanski i krivični; definišu se u njemu red i način postupanja u međusobnom odnošenju ljudi, koji se zahtevaju, i propisuju se stroge kazne za sve one koji doneta pravila krše; prestupi su ti: izdaja, ubistvo, ranjavanja, tuče i povrede, napastvovanje drugih, dvoženstvo i preljube, lupeštva; osim tog krivičnog, u dva člana regulišu se neki imovinski odnosi: načini prodaje nepokretne imovine i naplaćivanja dugova ili naknada za prestupe kao što su "plijen, ili koja šteta i pohara". Nekoliko godina docnije pokazalo se neophodnim da se Zakon dopuni daljim odredbama, pa je na novom narodnom zboru, okupljenom opet oko vladike, na Cetinju, 17 (zapravo 29) avgusta 1803. doneto još sedamnaest njegovih članova.^[595] Njih nije više pisao sam vladika, ali su njegove ideje i stanovišta njegova ugrađena u te članove. Od značaja su među njima naročito oni kojima su se u Crnoj Gori uvodili "praviteljstvo" i uređivali sudovi, o kojima je Petar I ne samo razmišljao, nego i govorio mnogo puta i u raznim prilikama za proteklih decenija. Razumljivo bi bilo i inače, ali kada je reč o Crnogorcima onoga vremena, razumljivo je još daleko pre da ovim Zakonikom nisu mogli biti ni brzo, a ni jednostavno otklonjeni svi oblici života i međusobnih odnošenja ukorenjeni i ustaljeni plemenskom organizacijom crnogorskog društva, i tvrdokorno održavanim i čuvanim vekovima, ali su stvoreni neki najneophodniji uslovi za prelazak na nove, i savremenije, na pisanim zakonima izgrađene, i jasno naznačene forme društvenog ustrojstva. Vladika Petar I u tolikim svojim docnijim pismima i govorima Crnogorcima prosuće još mnogu gorku suzu moleći, preklinjući i zaklinjući svoj narod da napusti dotadašnje svoje i često upravo varvarske navike i da živi po tim novim uredbama "prosvješćenog" i civilizovanog društva. Otpori su dolazili sa mnogih strana, a ne samo iz narodnih "nizina"; "praviteljstvo i sud crnogorski jest drača u oči guvernaduru, vlasteli, a i mnogijem", pisao je vladika 1807, na primer. Na trenutke se dobrom i uvelike već starom vladici činilo da je i postignuto ono što je on "srdcem i dušom želeo", ne bi li se Crnogorci proslavili "pred svijetom" i svoju slobodu još više utvrdili. "Molih Vas", kazuje on Crnogorcima 1825. godine, "da kuluk i praviteljstvo postavite, na zakonah obštim soglasijem sočinjenih, da praviteljstvo narodom vlada i da narodna djela upravlja, a kuluk da zle ljudi fata i na sud dovodi, kako što se u cijeli svijet čini, jer bez toga ne mogaše bit ni slava ni sloboda vaša utvrđena, ni dugovjeka. I vi tako učiniste: kuluk i praviteljstvo postaviste, da zakonik carstvuje i da je svaki zakoniku podložan. Nastade dakle zakonik među vama, nastade sud i pravda, mir i tišina, vrijeme srećnje i blaženo, radost i veselje za dobre i bogobojazne ljude i za nejaku siromaš i sirotinju, prestade samovoljstvo, prestade domaća rat i krvoproliće." Vladika to stanje u društvu Crne Gore nastalo posle uvođenja Zakonika slika kao pravu idilu, iako ono takvo nije bilo, i čak bilo je u svemu daleko od toga. "Ne bješe već domaće rati ni boja, ne bješe pokliči: 'Ko je vitez!' ni viteza ni domaći boj, ne čujaše se koleža ni tužbanje, ne viđaše se lica muškoga ni ženskoga ogrebotinah krvava i nagrđena, ni glave crnom kapom, ni crnom maramom pokrivene... Putnik mirno putovaše, trgovac slobodno trgovaše, rabotnik svoju rabotu veselo rabotaše i čoban svoju stoku bez straha pasijaše i Bogom blagoslovena tišina na sve strane pribivaše..."

Za tih decenija Petar I i Frano Dolči, njegov "korespondent" i savetnik, a potom i sekretar, a uvek prijatelj, neprekidno imaju istovetno držanje pred događajima i stalno u istom smeru pokušavaju da nađu izlaz za Crnu Goru iz sudbonosnih i dramatičnih zapleta u koje tu zemlju uvlače velike svetske sile. Kada su ti izlazi pravi, oni su ih zajednički našli; kada su samo prividni i sasvim pogrešni, oni su zajedno zalutali. Od godine 1798. Dolči se odlučio da konačno pređe u Crnu Goru, u kojoj će postojano i hrabro ostati do poslednjeg svog časa. I novo usmerenje Crne Gore na Francuze, koje su vladika i on pokušali da ostvare, posle niza teških i uzastopnih razočarenja u Rusiju, njihovo je delo. Što su se posledice sručile samo na Dolčija, i što je jedino on, od suđenja decembra 1804, i smrti noja ga je snašla ubrzo zatim, obeležen žigom izdajnika, samo je slučaj i nesreća, ali to nije kazna za izdajstvo, jer njega nije bilo. Kada se danas lista opsežan svežanj Dolčijevih pisama, zatim kada se čitaju njegove književne tvorevine, a naročito njegova knjiga Pensieri, koju je, negde pred kraj života, pisao u Crnoj Gori, "razgovarajući sa živima i mrtvima", i koja je ostala za njim u rukopisu, teško je ne pomišljati na veliki i stalni, a sada nemerljivi i nesagledani uticaj koji je "nesrećni abat" iz Dubrovnika mogao vršiti na vladiku u njegovim gledanjima na stvari, događaje i ljude, i zatim u njegovim odlukama i u njegovim reformama. Razmišljajući o temama kakve su sloboda, tiranija, demokratija, rat i mir; potom: razum, istina, filozofija, istorija; pa: vera, hrišćanstvo, tolerancija, inkvizicija; onda: svet, grad, selo, bogatstvo, siromaštvo, jednakost, pravednost; i najzad: vrlina, zasluga, nada, sreća, slava, prijateljstvo, samoljublje, samoća, Dolči je naznačavao obrise jedne filozofije sveta, života i čoveka koja je tipična za njegov slobodoumni i prosvećeni vek. Smrt Dolčijeva bila je nužnost svirepe i neumitne istorijske logike: u času kada se politika jedne male, sebi nedovoljne i od velikih zaštitnika ipak zavisne zemlje morala zaokretati, ovakve tragične smrti u isti mah su i iskupljenja, i opomena. Dolči je, sva je prilika, plaćao sam za sve, i plaćao naročito za vladiku, koga je imalo da snađe nešto slično, ali čemu je on, usled sticaja okolnosti, srećno izmakao. A Dolčijev strašni kraj u podrumima manastira Stanjevići imao je da bude ugled svima koji bi ubuduće dolazili u iskušenje da šuruju "s našijem zlotvorima" i da nanose "našemu otečestvu prežestoki udarac i bezglavije pred velikim protektorom našijem, jego imperatorskim veličestvom ... samodršcem vserosiskim".

U mukotrpnom svom poslu upravljanja Crnom Gorom i njenom sudbinom, u svakodnevnom (nastojanju da samovoljne, nepokorne i međusobno zakrvljene Crnogorce umiri, složi i privede zakonu i redu, i u dugoj i sa promenljivom srećom vođenoj, i tek na kraju dobijenoj, borbi sa gubernatorom i drugim svojim protivnicima za celinu i jedinstvenost svoje vlasti, i za njeno prvenstvo, vladika Petar I nije se nikako hteo odreći mogućnosti koje su mu tada davali stihovi. U narodu koji ratuje tako reći bez prestanka, i u kome život teče u atmosferi skoro stalno epskoj, narodna pesma nije samo od najvećeg značaja, već i od najmoćnijeg uticaja: Crnogorac očekuje od guslara da sazna sud istorije, želeći da za ono što čini čuje glas pohvale, strahujući istovremeno da to ne bude glas pokude. Vladika, kome su, narodne pesme najdublje usađene u biće i svest, kao i svakom drugom Crnogorcu onda, znao je da se neke njegove misli i poruke mogu još bolje i delotvornije preneti pesmom, no govorima i "knjigama" - koje, uostalom, malo ko iz naroda njegovog i ume da čita - a nije bio voljan ni da viđenje nekih događaja, svejedno da li iz prošlosti crnogorske ili od onih u kojima je sam imao vidnoga udela, kao i sud o njima, prepusti u potpunosti drugima. Pisao je te pesme vladika - jer on ih je pisao, mada se ne može isključiti ni to da ih je, ili da je neke, i pevao - u narodnim stihovima, osmercu i desetercu, i u načinu narodnom, ali najčešće sa slikovima, bilo u parovima (aabb...) bilo ukrštenim (abab), kao što je takve stihove pisao narodski pesnik Andrija Kačić Miošić, i sa nekim osobitostima Kačićevim u rečniku, u obrtima, u stilu. Od tih pesama vladičinih nisu ostali njegovi rukopisi, a nije ih on ni štampao za života; sve su potom otišle na razne strane, a neke su dospele i u knjige drugih pesnika, u kojima nije naznačen njihov tvorac. Zato se dugo nije znalo, a i sada se ne zna baš do kraja, ni potanko, ni koliko je, i kojih sve, pesama te vrste vladika ukupno ispevao, ni kada su nastale pesme za koje je, tek u naše dane, ustanovljeno da im je on autor. Putokaz za njihovo otkrivanje i raspoznavanje dao je Vuk Karadžić, u čijim su se zbirkama, i u čijoj su se ostavštini, te pesme očuvale mahom, a koji je o njihovom autorstvu zapisao odlučne činjenice; dalji posao njihovog identifikovanja obavila je nauka.^[596] U najkraćem ta istorija je ovakva. U četvrtoj knjizi Narodnih srpskih pjesama, koju je izdao u Beču 1833, Vuk je pod brojem 10. štampao pesmu Boj Crnogoraca s Mahmut-pašom, za koju je rekao da je zabeležio od Crnogorca Đura Milutinovića, koji je "negde oko 1809. g. doneo Karađorđiji pismo od crnogorskoga vladike, pa potom i zaostao u Srbiji", a pod brojem 11. pesmu Opet Crnogorci i Mahmut-paša, za koju je tvrdio da ju je "prepisao" "u Kragujevcu od jednog Crnogorca". Mnogo godina docnije, u trećem izdanju iste, četvrte svoje knjige, sada pod naslovom Srpske narodne pjesme, Vuk je u napomeni uz prvu od te dve pesme stavio belešku koja se u stvari odnosi na obe, i po kojoj je njegovo mišljenje da je i jednu i drugu pesmu o crnogorskim bojevima s Bušatlijom - prvu o bici na Martinićima, drugu o onoj na Krusima - "načinio crnogorski vladika Petar I (sadašnji Sveti Petar)", pa su one posle "ušle u narod i idući od usta do usta koliko se moglo dogonjene prema narodnijem pjesmama". Na tom mestu Vuk je obećao da će u predgovoru iste knjige, koji je pisao docnije, govoriti više o tim pesmama, ali je u samom predgovoru zatim svoje obećanje porekao, jer nije mogao o njima kazati "ništa kao što bi trebalo", pošto ga je mučila i zbunjivala "besprestana glavobolja". Svojim nepogrešnim čulom Vuk je osetio da pesme nisu autentično narodne - neke pojedinosti, a i slikovi u njima na to jasno ukazuju - nego da su sastavi "učenog" pesnika, i da su potom "dogonjene prema narodnijem pesmama". Taj "učeni" njihov tvorac nije, međutim, i pravi pesnik: obe njegove pesme nisu drugo do opširno, i zamorno, nizanje pojedinosti o svim događajima oko tih bitaka i u njima, s pominjanjem bezmalo svake važnije ličnosti koja je u borbama učestvovala - i vladike među njima, uz puno pohvalnog isticanja njegovog delovanja i njegovog predvodništva - i pripadaju stoga sloju takozvanih hroničarskih epskih pesama; u njima nema izmišljanja, nema mnogo književnih svojstava, nema lepote.

Za uspostavljanje punog opsega pesništva crnogorskog vladike Petra I Vuk je učinio i nešto više. U svojim hartijama sačuvao je on prepise šest pesama, koje sve imaju za predmet pojedina zbivanja ili ličnosti iz istorije crnogorske u XVIII veku: o pukovniku ruskom Mihailu Miloradoviću koji je kao poslanik Petra Velikoga Crnogorcima doneo marta 1711. godine carevu "gramatu"; o čuvenoj, a toliko u sumnju dovođenoj, bici na Carevom Lazu 1712. godine; o Ćupriliću veziru i njegovom pokušaju iz 1714. "da pohara lomnu Crnu Goru"; o udaru Turaka na selo Trnjine 1716. godine; o boju Crnogoraca s Turcima 1756. i o Šćepanu Malom (1768). Za njih je Vuk zabeležio da ih je "gradio crnogorski vladika Petar I", a da ih je njemu "napisane donio iz Crne Gore 1828. g. i u Kragujevcu predao Petar Marković". Lako može biti da je te pesme vladika crnogorski poslao Vuku na njegovo dugotrajno i uporno navaljivanje da mu sakuplja narodne pesme iz Crne Gore: mogao je vladika misliti da bi tako na najlakši način mogao uslišiti ovu Vukovu želju. Ali, Karadžić se nije mogao varati o pravoj prirodi i poreklu tih pesama, mada je znao, i u ovoj je belešci napisao, da je pesme štampao Sima Milutinović-Sarajlija u svojim Pjevanijama (1833, 1837) kao pesme narodne, i da ih je iz Milutinovićevih knjiga Petar II Petrović Njegoš preneo u Ogledalo srbsko (1845). Ne bez izvesne zluradosti, Vuk je, kako i sam naglašava, sve to zabeležio sa ciljem da se zna "da je ono što su ove pjesme u pjevaniji Sime Milutinovića i u Gorskom (pogrešno, umesto: Srpskom) ogledalu drukčije dodavao Sima Milutinović". Sam Vuk nije te pesme nikada štampao jer je znao da one nisu nikako narodne i jer je odveć očigledno bilo koliko su one pesnički bile slabe.

Pesnik i istoričar književnosti Trifun Đukić zaokružio je najposle ono što bi se, s izvesnom dobronamernošću istina, moglo nazvati pesničkim delom - bolje bi bilo reći: delom u stihovima - crnogorskog vladike. U knjižici pesama Nekolike pjesnice - stare, nove, prevedene i sačinjene S. M. Sarajlijom štampanoj 1826. u Lajpcigu, on je uočio četiri pesme, koje su umesto drugog kakvog naslova imale oznaku Crnogorska i odgovarajući redni broj, i uz koje su još stajale i godine njihovog nastanka (1798. i 1806. za prve dve, i 1813. za dve preostale). Sima Milutinović uveravao je svoje čitaoce da mu je te pesme dao izvesni Toma Milutinović Morinjanin, trgovac i prijatelj njegov, i prijatelj vladike Petra I, ali da mu on "nije umio, ili utajao kazati, tko ih je sačinio". Đukić je, što na osnovu unutrašnjih svojstava tih pesama, što poklanjajući veru nekim vestima iz literature, utvrdio da je nepoznati "sočinitelj" njihov u stvari vladika crnogorski. Njemu te pesme i pristoje, sasvim dobro, po mislima i idejama koje su u njih stavljene, i po jeziku kojim su ispevane, ali osim što upotpunjuju repertoar vladičinog pesništva, nemaju one nekih drugih vrednosti, pesničkih pogotovo. Prvu među njima, koja je iz 1798. godine, i koja je u desetercima, sa slikovima, i pisana u načinu i izrazu Andrije Kačića Miošića, neko je docnije nazvao Poučenje u stihovima, što joj dobro i odgovara, jer se u njoj slušaocu savetuje da prihvati, za život, neka politička, verska i moralna stanovišta, koja su dakako protivturska, patriotska i hrišćanska. Pesma nazvana II crnogorska, pisana 1806. u osmercima, slikovanim u parovima (aabb ...), Molbeno je obraćanje ruskom caru da pomogne ustaloj Srbiji, koja ratnim delima želi

turski jaram svrći,
seb' slobodu dragu steći,
koju bješe izgubila,
po izdaji zlokovarna
kleta Vuka Brankovića ...,

da utvrdi svoju slobodu i "v rod i rodov' bude silna", Da obnovi crkve i oltare, pa da ta "naša opšta mati, sa svojim vitezovima, "granice rasprostrani", "Bosni pruži ruke" i "sastavi svu državu", napokon

nek utvrdi praviteljstvo
i uredi duhovenstvo,
nek zavede sudilišta
i polezna učilišta,
da carstvuje i da cvjeta
u Srbiju pravda sveta.

Pesmom III crnogorska, koja je u osmercima s parnim rimovanjem takođe, vladika je porugom i pozivima da se pokaje za "djela sva opaka" uzvratio Kotoru u njegovim nevoljama 1813. za izdajstvo i prevaru koje je njemu taj grad učinio malo pre toga u poznatim događajima u Boki Kotorskoj. Pesma IV crnogorska u desetercima slavi vladiku i njegovo ratovanje po Boki i protiv "paše skadarskoga", i stihovima kao što su

Ej, vladiko, izvore nam sreće,
dočekao i radosti veće!
Ispun' Bože, vjerna t' Srba želje
daj dostojnu m' život i začelje!

toliko proslavlja vladiku crnogorskog da možda i nije baš u svemu njegova.

Izvan ovoga ciklusa još je jedino Pjesma Karađorđu koja je jedna nepesnička glorifikacija Karađorđa i oslobođene Srbije, u desetercima sa slikovima, kakvu bi napisao i Kačić, da je dočekao ta vremena. Kao Kačić, vladika dosledno provodi slikovanje jednog deseterca drugim; on se, kao Kačić, slušaocu obraća rečju "pobre"; i kao Kačić, za svoje se stihove, kao izvoru, obraća istorijama, onoj Rankeovoj pre svih. Sa ustankom i ratovanjima pod rukovodstvom Karađorđa Srbija je ponovo zadobila slobodu i stekla slavu u svetu, a sebi sreću u kojoj sada cveta:

Koliko je srpskoga naroda
što se zove slavenskoga roda
među vodom Savom i Dunavom,
među Drinom i veljom Moravom,
svaki svoje dnevi preprovodi
u veselju i dragoj slobodi.

Srpskim vitezovima ostaje da dalje progone Turke

preko Bosne i Hercegovine,
da se s Crnom Gorom sajedine,
kojano je, pobre, od starine
u slobodi vazda prebivala,
za slobodu krvcu proljevala,
kako i sad što je prolijeva ...

Pesmu je ovu, koja je po svome karakteru zaista oda, kako je i nazivana, štampao Dimitrije Milaković u cetinjskom kalendaru Grlica za 1835. godinu, s izričitom tvrdnjom da je ona "spjevana pokojnijem mitropolitom Petrom Petrovićem Njegošem na pohvalu pokojnome Karađorđiju Petroviću".

Poslednje godine života vladika Petar I proveo je vrlo mnogo, ne odričući se ipak ni na čas staranja i brige o zemlji i narodu, zabavljen poslom tako dragim starijim ljudima: čitao je istorijske spise i pribirao dokumente, tražeći vesti o istoriji crnogorskoj, koju je, razume se, osećao i shvatao kao znatni i časni deo istorije srpske. Od istoričara najradije je listao "Mavraurbina, dubrovačkog arhimandrita" - poznati je to barokni istoričar Mavro Orbin, benediktinac dubrovački - a od dokumenata najviše se koristio carskim "gramatama", koje je imao pri ruci, u svome arhivu; mnogo je znao i godinama već pamtio iz narodnog predanja. Ono što je tim načinom pribrao, predstavljalo je konačnost njegovih saznanja o povesti "srbskoga roda", kome je pripadao. U dugim i čestim svojim razgovorima sa pesnikom Simom Milutinovićem Sarajlijom, koji mu je tada služio kao sekretar, ispripovedao mu je, a delom i pesmama potvrdio, povest svoje zemlje i naroda, koji je to što je od vladike slušao uzeo kao osnovu ovoje Istorije Crne Gore. Posle je stari vladika i sam stavio na hartiju sve što je o prošlosti svoje zemlje uspeo da dokuči, i ta Kratka istorija Crne Gore, koja je štampana tek posmrtno, u Grlici, "kalendaru crnogorskom za godinu 1835", poslednji je njegov spis, čak ako među spise njegove ubrojimo i jednu kartu Crne Gore, neveštu i dosta ovlašnu, koju je vladika darovao poljskom slavisti Kuhaskom u vreme posete njegove Crnoj Gori.^[597] Kratka istorija Crne Gore delo je književno, koliko istoriografsko: predmet mu je istorija crnogorska od vremena ranih i srednjovekovnih kada se pod imenom Gornje Zete "sastojaše" u njoj i Crna Gora, koja je "svagda nerazdvojno" imala "svoje vladatelne banove, kako pređe srpskijeh carah od Nemanića doma, tako i po presječeniju te carske familije, ne hoteći priznati Vukašina car-ubicu za svojega kralja ostale bjehu pod vladom svojijeh kneževa od Balsića, o kojima Mavraurbin, dubrovački arhimandrit, napominje", tu istoriju vladika vodi najkraćim putem do vremena vladike Danila, a književno u tom delu čine pripovedni odseci njegovi - kao onaj sa predanjem o nastanku vladarskog prezimena Crnojevića, na primer - i njegova lepa i rečita proza. Nije neprimetno da je vladika Petar I Kratku istoriju Crne Gore pisao i da bi pokazao kontinuitet vladanja u Crnoj Gori, koji je legitimno i za stalno prešao u ruke "mitropolita crnogorskih", koji su teško breme prihvatili "po neobhodimoj nuždi", a ne "gospodstvoljubija i slavoljubija radi, kako oni govore, koji ni najmanjega ponjatija i znanja o stanju Crne Gore i crnogorskoga mitropolita nemaju", kako Petar I, pomalo ljuteći se, dodaje u jednom svom "primječaniju" uz vlastiti tekst. Istoričari ne cene mnogo ovo delo crnogorskoga vladike, žaleći što ono nije rađeno ranije i duže i što nije ispalo kritičnije. Sud istoričara književnosti, međutim, mora o njemu da bude povoljniji, ne blaži, pa stoga svakako i pravedniji.

Kada je stari vladika Petar I Petrović Njegoš na Lučin-dan 30. oktobra 1830. sklopio oči zauvek, okružen narodom koji je plakao i koji ga je poštovao i voleo mnogo više no što se njemu to ikada činilo, okončano je, sa njim, i jedno dugo poglavlje u istoriji književnosti Crne Gore, a otvorila se, istovremeno, i sledeća njena stranica.

Napomene