Свети Петар Цетињски

ПЈЕСМА КАРАЂОРЂУ

Нека хвале све редом крајине
Витезове своје отаџбине,
А ја хвалим витеза војника
Од Славенске крви и језика,
Баш у моја доба и времена
У сред Српске земље порођена,
По имену Петровића Ђура,
Кога иста позива натура,
Да избави своју мајку драгу
Из чељусти јадовиту врагу.
То мислећи и Бога молећи,
Да му свагда буде на помоћи,
Само - седми поче војевати,
И остале Србље позивати.
Сјекућ Турке невјерне хајдуке
Он витешке окрвави руке.
То виђела од планине вила,
Пак полеће на лагашна крила,
По Србији вила кликоваше
Те јунаке Ђуру пошиљаше;
А када се они саставише,
И од Ђура наредбу примише,
Свак се на бој драговољно спрема,
Но оружја ни девети нема,
Ал' имаду срце Краљић' Марка
И десницу војеводе Јанка.
Бију Турке су чим кои може,
Бога молећ да им припоможе,
Освојише Рудник и Ваљево,
Чачак мали пак и Смедерево;
Ту оружје турско уграбише.
И велики шићар задобише,
Кад то чуше Бугарци јунаци,
Херцеговци и млади Бошњаци,
Млоги родна мјеста оставише,
У Србију равну ускочише.
Весело их Ђуро дочекива,
Он свакога грли и целива,
Пак им даје пити вина хладна
И починут' на сред поља равна;
Ал' јунаци воле боја бити,
Нег' подјелом хладно вино пити.
Тада Ђуро уреди војнике,
И пред њима храбре началнике,
На тврди су Шабац ударили,
И у њему Турке затворили,
Ту се млога крвца прољеваше,
Док се клети Турци предадоше;
Посље тога Ужиц обколише,
И с пролићем крви освоише;
И у оне војничке градове
Задобише бојничке топове,
Пак се отлен Срби подигоше
Палећ' Турске куле и вароше.
Обсједоше стојног Биограда,
Кои но је од Србије глава,
Те га бомбам' и лубардам' бише,
Док и њега најуриш узеше
С бритким' сабљам' и огњеним бојем,
И великим крвавијем знојем;
Седам стотин' добише топовах
А три пута толико хатовах
Зауздане сребрним уздама,
Под сребрним' рахтам и пустама.
Иза тога и не починуше,
Већ најпрву дужност споменуше,
Великоме Богу дати фалу,
Позивајућ' и ђечицу малу
Пак рањеним ране завијаше,
И јунаке мртве закопаше;
Весели се мало и велико,
У Србији земљи свеколико.
Вјеруј, побро, није ово шала,
Него даје вишњем Богу фала,
Колико је Србскога народа
Што се зове Славенскога рода
Међу водом Савом и Дунавом,
Међу Дрином и вељом Моравом,
Сваки своје дневи преповоди
У весељу и драгој слободи:
Ето Србске цркве поновљене,
А џамије турске разорене,
Већ неима Паше ни Спахије,
Ни проклетог Хоџе ни Кадије,
Него Србска вољност процвјетава,
Коју вишња сила осјењава,
А пред војском вије барјак славни,
И на њему ора' двојеглавни,
Ко бјеше Немањића Цара
Од све Србске земље Господара;
Ето Сенат, ето Сенатори,
Вијетници и Губернатори
Сад народна ђела управљају,
И уредбе сваке постављају,
За уредит' славу и слободу
У својему славноме народу.
Ето бјеле славенкиње виле,
На весеље што су се скупиле
Видећ' србску земљу избављену,
И слободу драгу повраћену,
Поздрављајућ' Петровића Књаза,
И свакога по реду витеза;
Једни лете брже над облаке,
Над облаке под сунчане зраке,
Које Бога фале непрестано
За шчастије Србљем даровано;
Друге лете по свим' краљевинам,
И осталим, другим Царевинам,
Свака своим путем понапосе,
Трубом трубећ' Србску славу гласе;
Треће плету Петровићу књазу,
Великоме вожду и витезу,
Златоперни вјенац ловорични,
За његово витежтво прилични,
И војводам Србским на све стране
Златоперне ловоричне гране,
Што је, побре, пофала и дика,
За свакога Србскога војника,
Јер се ловор златни не продаје,
Него само зајунаштво даје.
А остале свеколике виле,
Ето су се у коло скупиле,
Различитим цвјећем накићене,
И слободним лицем украшене,
По Србији земљи коло воде,
И веселе пјесме производе
На пофалу првог Началника
И свакога ветеза војника,
И на радост Србскоме народу,
Кои данас ужива слободу
Под крилима великога Цара,
Од сјеверних страна Господара;
Ал витези кола не гледају,
Него лица знојем умивају,
Желећ' даље прогонити Турке,
И витежке крвавити руке,
Преко Босне и Херцеговине
Да се с Црном Гором саједине,
Којаноје, побре, од старине,
Међу Турке и међу Латине,
У слободи вазда пребивала,
За слободу крвцу прољевала,
Како и сад штоје пролијева
Драгу вољност не пуштаје жива.
Ево, побре, што чинијединство,
Кадједноме даду старјешинство,
И кад није злога самовољства,
И на новце клетога лакомства,
Које рађа клете издајнике,
И државе раздере велике.
Тако Србљи себе избавише,
И безсмртну славу задобише,
Бог им дао сваку добру срећу,
У напредак и бољу и већу,
Да утврде слогу и слободу
Завјек вјеков славенскоме роду;
Вишњи Боже! Тебе фалу дајем!
И молитве свете возсилајем!

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /