 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Својом историјском улогом у прошлости, особито у петовјековној борби са Турцима, Црногорци су одавно скренули пажњу на себе свих културних народа. Многи радознали путници, политичари и научници, почевши још у XVI вијеку, интересују се живо о њима, посјећују их и приказују у разним правцима. Њихови разнородни списи, писани скоро на свима европским језицима, разасути су по многим часописима и књигама. Међу њима" има и знатан број прилога из области етнологије са драгоцјеним подацима, али су они већином писани узгредно и случајно, тенденциозно и једнострано, без научног плана и дубљег познавања. Једни приказују Црну Гору као „легендарну земљу" и говоре више о ратоборности њених синова, а други је пак клеветају и износе многе измишљотине. Све до у току XIX вијека није било уопште дубљег и објективнијег проучавања живота и народа у овој покрајини.
У првој половини XIX вијека радови француског пуковника Вијале де Сомијера и Вука Стеф. Караџића изазвали су нарочито интересовање међу западним свијетом, поготово Њемцима, за Црну Гору. Вијала, који је 1810. као командант Херцег-Новога из доба француске окупације Боке Которске пропутовао Црну Гору, упознао се изближе са Црногорцима, и дао је у свом дјелу Vouage historique et politique au Monténégro, поред осталог, пуно детаља о њиховом начину живота и ношњи, обичајима и вјеровањима, друштвеним и културним приликама. Преко овог дјела, поред свих измишљотина у њему и преписаних података из А. Фортиса, Црна Гора била је такорећи откривена западном свијету. Знатно непосредније и сигурније информације о Црној Гори дао је Вук Стеф. Караџић својим дјелом на њемачком језику Montenegro und die Montenegriner.
Караџић, присталица савременог европског романтизма који је у његово доба почео да трага за прошлошћу свих народа, сматра да су народни обичаји „жива старина", обиљежје и главна одлика сваког народа. „Код сваког су народа-каже он- најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје име." Схватајући тако обичаје, Вук их је почео рано прикупљати и настоји да да пуну и реалну слику цјелокупног живота српског народа. У тежњи да што потпуније и савјесније прикаже живот и обичаје тог народа, он своја проучавања проширује и на Црну Гору, у којој уочава огромно богатство народних умотворина. Поријеклом Дробњак, Вук врло рано стијече везе са многим Црногорцима и настоји да посјети Црну Гору. Он се још 1818. обраћа црногорском митрополиту Петру I да му преко својих млађих скупља црногорске пјесме.[1] По доласку у Црну Гору, 1834, Вук сам непосредно скупља народне умотворине и другу етнографску и историјску грађу. Митрополит Петар II, с којим се био упознао још 1833. у Бечу, примио га је, како сам пише Копитару, "као друга и пријатеља, и с чим се гођ може, рад је да ми угоди."[2] Сенатори и истакнути гуслари свакодневно му пјевају пјесме, причају о прошлости и саопштавају му огромну усмену грађу о Црној Гори. Вук силази у Боку Которску, „која је за језик- како пише Копитару- наше најзнатније мјесто у цијелом народу нашем". Путовањем по Црној Гори Вук је био необично задовољан, јер је прикупио многе народне умотворине и грађу за језик, живот и обичаје. "Да ништа више ново на нађем-пише једном свом пријатељу- осим овога што сам досад нашао, опет налазим да је било вриједно овако даљни и трудни пут предузети."[3] На овом путу Вук се упознао са многим истакнутим људима, међу којима су нарочито значајна била познанства са Вуком Врчевићем у Будви и Вуком Поповићем у Рисну. Он је међу Црногорцима, из разних крајева, био стекао скоро двадесет сарадника, који ће му прикупљати и слати разну грађу, а неки и своје сопствене пјесме.
По повратку у Беч Вук је написао књигу Montenegro und die Montenegriner, која је изашла на њемачком 1837. као извод већег рада на нашем језику о истом питању. Књига је подијељена на осам одјељака, у којима су посебно приказани земља, људи, историја, начин управљања, живот са сусједима, начин живота, закон (вјера) и наука, и нарави и обичаји. Грађа изнесена овдје није систематски сређена, али је била нова и за саме Србе, а поготово за страни свијет који ништа поуздано није знао о Црној Гори. То је претежно информативна књига, писана у намјери да се прикаже мученички живот Црногораца и тешки политички положај њихове земље. У њој су нарочито реално, проницљиво и сликовито описани народни живот и обичаји становништва, док је историја, која га је мање занимала, писана углавном на основу пјесама и причања савременика. Књига о Црној Гори, писана ведро, истовремено као литерарно и научно дјело, открила је Њемцима многе етничке, социјалне и етичке особине једног родовско-племенског друштва. Она је изазвала огромно и разноврсно интересовање код Њемаца, који је отада често посјећују и пишу о њој у разним правцима. Поводом тога Ј. Копитар пише у јуну 1838. Вуку: „Ви сте једини криви што сад цео свет, па и сами краљеви, путују у Црну Гору.. ."[4] Вук је и касније неколико пута навраћао у Црну Гору.
О Црној Гори нарочито се много писало 1853, поводом борбе са Омер-пашом Латасом. За непуна три мјесеца изашло је преко пет стотина чланака, расправа и разних дописа у свега неколико важнијих европских листова и часописа. У многим написима изнесене су злонамјерно нетачности и клевете против Црногораца, што је шкодило њиховим интересима пред страним, културним свијетом. Турска је била организовала и пропагандни центар у Брислу, одакле су писмено и усмено ширене неистине о Црној Гори. Овакве клевете подстакле су Вука Караџића да напише анонимно неколико информативних чланака за њемачке новине. Нарочито су била од великог значаја два његова чланка штампана у истакнутом аугсбуршком дневнику Allgemeine Zeitung. Он је овим чланцима дао правац писања другим писцима и довољно материјала за сазнање истине о Црној Гори, подижући тиме њен углед у очима ондашњег европског свијета.
Вуков рад о Црној Гори, посебно етнографски, представља велику научну и књижевну вриједност. О Црногорцима су многи писали, страни и домаћи писци, али нико од њих није имао толику моћ запажања да уочи што је карактеристично, да похвали добро и осуди рђаво као Вук Караџић. Стога се његова књига о Црној Гори може сматрати – како каже његов биограф Љ. Стојановић – "као верно огледало свега црногорског и приватног и јавног живота и целог друштвеног и породичног стања њихова на почетку владе Петра II, који је почео уводити цивилизацију и државни поредак у Црној Гори."[5] Вук указује на богато духовно стваралаштво Црногораца и постаје оснивач њихове етнографије. Тај његов рад, савјестан и озбиљан, још увијек је драгоцјени извор за упознавање Црногораца, које до данас нико боље и тачније није представио.
1 Тихомир Р. Ђорђевић, Једно писмо Вука С. Караџића (Наш народни живот, књ. IX, Београд, 1934, 75–82).
2 Љу6. Стојановић, Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд, 1924, 424.
3 Љуб. Стојановић, ,наведени рад, 426.
4 Љуб. Стојановић, наведени рад, 448.
5 Вук Ст. Караџић, Црна Гора и. Бока Которска, Београд, 1922, V.
[ Пројекат Растко Цетиње
| Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /