Ханс Кристијан Андерсен

Базар једног песника (путописна књига)

Веоград, Српска књижевна задруга, 2007. – 402 стр. Преводиоци: Софија Биланџија и Мирна Стевановић, аутор предговора Иво Тартаља.

Базар једног песника , путописна проза данског писца Ханса Кристијана Андерсена, најпознатијег аутора уметничких бајки на свету, савремене читаоце упознаје са једним новим и другачијим Андерсеновим текстом, који се по жанру разликује од његових бајки, али се по духу и атмосфери у потпуности надовезује на њих. Андерсен из перспективе радозналог, сензибилног и образованог ствараоца описује у овој књизи једно од својих многобројних путовања по Европи свога времена. Путовање је започео у Немачкој и наставио га по земљама Средоземља - Италији, Грчкој и Турској - и по пределима Доњег и Средњег Дунава, по Бугарској, Влашкој, Србији, Мађарској. Његов путопис је значајан не само зато што га пише један од најчитанијих светских писаца свога и нашег времена већ што у њему подједнако открива и своју занимљиву књижевну и своју сложену интимну личност и што данашњим читаоцима приближава стварност прве половине 19. века у Европи и у Средоземљу, посебно уметност, обичаје, историју, културу, свакодневни живот земаља кроз које пролази. Посебан део књиге говори о Србији и њеној култури, традицији, начину живота у првој половини 19. века, када се наша земља постепено почела ослобађати турског утицаја и приближавати се европској култури и вредностима. Андерсенов путопис је испуњен најдубљим песничким доживљајем стварности, а исписан је средствима непосредног и веома сликовитог наративног казивања. На свакој страници се осећа рука истинског ствараоца, испуњеног жељом за сталним сазнавањем нечег новог, вредног и садржајног. Базар једног песника је књига која субјективни доживљај непосредне стварности уздиже на ниво аутентичне песничке пројекције света.

Андерсен у свом Дневнику описује Србију. Вероватно није знао наш језик, али је у друштву неког капетана Филиповића сазнавао ствари о њеној историји о Марку Краљевићу и јунацима, обичајима и наравима. За српски језик Андерсен је рекао (1842): "Може да се тврди да је српски језик, по обиљу самогласника, по срећном спајању благих и тврдих гласова уједно најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од свих словенских језика".