Per Jacobsen

Српскохрватски глаголски прилози

 

При превођењу са једног језика на други наилазимо на проблеме када треба превести граматичку категорију која не постоји као формална категорија у другом језику. Таквих проблема има много; може бити реч о превођењу глаголског вида словенских језика на германске језике или о превођењу категорије одређености са германских на словенске језике или о превођењу српскохрватских глаголских прилога нпр. на дански језик. А ни саме граматичке категорије немају често исти садржај иако постоје у оба језика. Категорија времена нпр. има потпуно различит статус у словенским и германским језицима. Међутим то што граматичка категорија једног језика не постоји или се разликује од те исте категорије у другом језику не представља непремостиву преводилачку препреку. Лексикализација граматичких категорија тј. изражавање граматичких морфема лексичким јединицама један је од предуслова превођења. Преводилац мора да располаже исцрпним и консистентним описима тако да је овај на први поглед преводилачки проблем ствар и лингвиста и граматичара. И књижевни теоретичар и истраживач мора да се ослања на истанчане анализе језичких категорија када истражује улогу граматичких или синтактичких појава у поређењу са категоријама садржаја код једног писца.

Ја сам, када сам добио позив да учествујем на овом скупу, себи поставио циљ да истражим како се у данским преводима српске и хрватске књижевности преводе глаголски прилози и од малог броја писаца преведених на дански језик изабрао сам Ива Андрића, зато што он као једини од преведених писаца употребљава ове облике тако фреквентно да може нешто да се закључи о њиховом превођењу. Дела која су узета у обзир су романи На Дрини ћуприја, Госпођица, новелистички роман Проклета авлија и једна збирка приповедака — четири књиге које су превела четири преводиоца[1].

Стручна литература о граматичком садржају и о синтактичким везама глаголских прилога је обимна и аутори примењују углавном преводилачку процедуру тумачећи глаголске прилоге као финитне глаголске облике у разним, углавном адвербијалним реченицама.[2] Мој задатак се првим погледом чинио прилично лак. Изгледало је наиме како је потребно само да контролишем да ли су преводиоци изабрали реченице које наводно одговарају, које су наводно синонимне са глаголским прилозима.

Не бих желео овом приликом да евоцирам дискусију о синонимности, поготово не у књижевним делима, хоћу само да кажем како је синонимност појам који мора да се употребљава са великом опрезношћу и да нисам нашао све формулације и тумачења сасвим сврсисходним. Највише недостају подаци о томе какву улогу играју граматичке и семантичке везе између глаголског прилога и предиката када се интерпретирају глаголски прилози као разне адвербијалне или напоредне реченице.

Ја сам зато анализовао везе између глаголског прилога и предиката и изнећу резултат ове анализе. Мој први циљ, да кажем нешто о превођењу српскохрватских глаголских прилога тако је остављен за каснију прилику; оно што имам да кажем о томе је врло сажето и сумарно и не представља никакав коначан резултат.

У дијаспону између глагола и прилога два српскохрватска глаголска прилога без сумње су ближа глаголу него прилогу; стварају се од глаголских основа, имају исту рекцију као глаголи од којих су створени и имају као сви глаголски облици глаголске категорије аспект и дијатезу, али немају самосталну категорију времена.

Имају међутим граматички садржај који их разликује од свих осталих глаголских облика. Термин овог граматичког садржаја је таксис и Роман Јакобсон га дефинише као „the narrated event and without reference to the speech event”[3]. У српскохрватском језику таксис захтева заједнички субјекат зависног и независног глагола.

Пошто се релација између два глаголска облика тј. између глаголског прилога и предиката не односи на говорну ситуацију не можемо за њу употребити временске појмове као што су садашње, прошло или будуће време. У српскохрватском језику постоје два члана категорије таксиса, антериорност и симултаност тако да је радња глаголског прилога антериорна према радњи предиката или симултана са њом. Зато термини садашњи и прошли прилог нису подесни, бољи би били симултани односно антериорни глаголски прилог или пак несвршени/свршени глаголски прилог пошто се садашњи глаголски прилози стварају само од несвршених глагола а прошли глаголски прилози у принципу само од свршених. Но, свеједно како их називамо, важно је подвлачити аспект у вези са глаголским прилозима и видети их у комбинацијама симултаност са несвршеношћу и антериорност са свршеношћу тј. као симултану глаголску радњу без обзира на почетак или крај радње, односно антериорну радњу која је извршена када почиње радња предиката. Наравно, могуће је изразити и симултаност и антериорност помоћу финитних глаголских облика и разних везника нпр. кад, док, чим, тек што. Може наравно да се каже да реченица

1) И гледајући све то, питао се да ли је ово оно најгоре (Станојчић, стр. 276)

представља синоним са реченицом И док је све то гледао питао се да ли је ово оно најгоре утолико и једна и друга изражавају симултаност, али временска прилошка реченица док је све то гледао изражава не само симултаност у моменту радње предиката него оцртава јасно и границу те симултаности. Радња изражена у облику гледајући се врши симултано и имперфективно тј. без обзира на њену границу. То исто важи за пример

2) Стојећи усправно на палуби брода, Џем је мислио живо и јасно (Станојчић, стр. 276)

Кад бисмо интерпретирали ову реченицу као Док је стајао усправно на палуби брода, Џем је мислио живо и јасно добили бисмо исказ који каже да је Џем престао да мисли живо и јасно када је престао да стоји усправно на палуби што не одговара садржају реченице. Таксис у примеру 2) изражава симултаност двеју радњи у датом моменту а у интерпретацији са везником док маркирана је временска екстензија глаголске радње. Везник кад који се такође употребљава у интерпретацијама садашњих глаголских прилога не истиче симултаност него одређује време у односу на говорну ситуацију (speech event) а може поред тога да изриче низ других прилошких односа.

Реченица

3) Оставши удовица, одлучила је да некако сачува хан и имање (Станојчић, стр. 725)

може да се интерпретира као Пошто или Чим је остала удовица . . . утолико обе варијанте изражавају антериорност глагола остала је у односу на предикат одлучила је, али о потпуној синонимности не може бити речи када и један и други везник (пошто и чим) изражавају апсолутно време и тиме одређује радњу глаголског прилога у односу на говорну ситуацију. О овом одређивању говори Живојин Станојчић у својој књизи о језику и стилу Ива Андрића када каже: „Глаголски прилог прошли теоријски је синоним с временским реченицама у свим наведеним примерима мада, по нашем осећању, реченица с личним глаголским обликом одређеније прецизира временски размак између онога што означава сама собом и онога што означава главна реченица.“ (Моје подвлачење)[4]. У примеру са оставши ништа није речено о том временском размаку и у цитираном одломку Станојчићеве студије врло је јасно скренута пажња на најважнију карактеристику не само прошлог (антериорног) него и садашњег (симултаног) прилога, да се ни један ни други не дају одредити на временској осовини на којој се налазе две глаголске радње једног таксиса.

Када је антериорност и симултаност инваријантни садржај српскохрватских глаголских прилога, поставља се, наравно, питање како је дошло до тога да се таксис интерпретира као временски, узрочни, условни, начински н други прилошки односи а поред тога и као релативне и саставне реченице. Ја сам се овде ограничио на тумачења глаголских прилога као прилошке реченице.

Сматрам да је сасвим могуће да је таксис као самостална категорија у распадању. У савременом српскохрватском језику фреквентност прошлог глаголског прилога је веома ниска. У роману На Дрини ћуприја налази се само неколико примера а данас ћемо врло лако наћи текстове где овог облика уопште нема. То значи да у употреби остаје само садашњи прилог, тј. преостаје само један члан категорије таксиса а категорија са само једним чланом више није категорија. Облици као такви још постоје и све више се узимају категорија времена и неке логичке-семантичке категорије у обзир када их интерпретирамо.

Покушаћу да оцртам неке тенденције логичко-семантичких односа између глаголског прилога и предиката који су од значаја за њихово реченичко тумачење а подвлачим да су то само тенденције о којима наравно може да се дискутује.

Поред основног садржаја симултаности има случајева где предикат логички претпоставља глаголски прилог. У примеру

4) Видећи да не разумеју шта хоће, она је раскопчала грубу сељачку кошуљу. . . (Станојчић стр. 278)

облик раскопчала логички претпоставља глагол видети на тај начин што жена-субјект је морала да види да не разумеју пре него што је раскопчала кошуљу. Овај логички однос између глаголског прилога и предиката ће се у реченичкој концепцији глаголских прилога тумачити као временска, узрочна или условна прилошка реченица. У реченици:

5) Ударајући једнако корбачем о чизму, Абидага је издавао наређења (На Дрини ћуприја, Бгд. 1955, стр. 46-47)

ни један ни други глаголски облик не стоје ни у каквом логичком односу претпостављања. У овој и сличним реченицама глаголски прилог ће се тумачити као временска реченица са везником док или као начинска реченица.

Трећу логичку могућност, да радња прилога логички претпоставља предикат имамо у реченици:

6) И опет би се дизао и почињао да игра (. . .) доказујући све новим живим и оштрим покретима да није на коцу. . . (На Дрини ћуприја, стр. 62)

која ће се тумачити као конзекутивна или финална реченица.

Бацимо ли поглед на глаголске прилоге прошле тешко је помислити на друга тумачења осим временских, и стварно су најчешћа тумачења временске реченице са везницама пошто, чим и тек што као и узрочне реченице због тога што је њихова радња претходна у односу на радњу предиката.

Већ је теже замислити да ће прошли прилози понекад и да се тумаче као начинске реченице где је радња глаголског прилога извршена када радња предиката почиње. А ипак има неколико таквих примера код Станојчића:

7) Ушао је и наслонивши главу на дрвене пречаге удисао хладан ваздух

8) Тада је, побледивши сва одједном рекла (Станојчић, стр. 281)

и као тумачење, речено је: „Овде, рекло би се, глаголски прилог означава мање претходну а више радњу која је истовремена с радњом главног глагола“[5]. Ја бих на то рекао да неистовремене радње не могу да стоје у начинском односу. У два цитирана примера се не ради о глаголским радњама него о стањима постигнутим глаголским радњама и ово стање или резултат глаголске радње траје још када радња предиката започне. Када је субјекат у првом примеру удисао хладан ваздух, глава му је била наслоњена на пречаге а у другој реченици жена-субјекат је још бледа када је рекла . . . У другим примерима начинског интерпретирања прошлог прилога радња се или експлицитно или имплицитно негира тако да стање „нерадње“ још траје када радња предиката започне:

9) Не окренувши се и не рекавши ником ништа уђе у свој чардак

10) Фра Петар је рекао своје (име), прећутавши звање (Станојчић, стр. 281)

Кад је говор о Андрићу и његовој употреби глаголских прилога желео бих да се вратим на антериорност и симултаност као њихов инваријантни граматички садржај. Живојин Станојчић има у већ цитираној студији о Андрићу и његовом језику једну веома занимљиву статистику о фреквенцији глаголских прилога у односу на фреквенцију зависних реченица у роману На Дрини ћуприја и у приповеци Проклета авлија [6] . Ова статистика показује да Иво Андрнћ претпоставља садашњи глаголски прилог зависној реченици али не подједнако у оба дела; у приповеци Проклета авлија има скоро четири пута више примера глаголских прилога него зависних реченица са идентичним субјектом и са везницима кад, док, чим, тек што а у роману На Дрини ћуприја има скоро десет пута више. Ова разлика је сигнификантна и верујем да је у вези са два битно различита основна приповедачка облика у два дела. Роман На Дрини ћуприја је хроника где је време најважнија димензија. Хроничар опнсује догађаје објективно и неутрално, без ангажмана, без објашњавања њихових каузалних односа, само у њиховој временској повезаности и у њиховој симултаности. Потреба да се догађаји прикажу као семантички истовредне појаве без обзира на њихове каузалне или логичке односе већа је у хроници На Дрини ћуприга него у приповеци Проклета авлија, која је сасвим другачије дело. У њему Андрић не пише хронику него објашњава наше животне услове, даје слику света. Проклета авлија није хроника него мит. Желео бих да скренем пажњу на један цитат из увода Проклете авлије где се о фра Петровом приповедању, које је уједно приповедање саме приповетке, каже:

Причао је као човек за ког време нема више значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену ни редовном току времена неку важност. Његова прича могла је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари у напред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток догађаја. (Проклета авлија, Бгд. 1967, стр. 13)

Каузални односи играју већу улогу од истовремености и на синтактичком плану се то очитује у већој употреби прилошких реченица, где су каузални и други адвербијални односи јаснији и одређенији него код глаголских прилога.

На основу овога што сам рекао, чини ми се да би преводилац требало да узме у обзир семантичку напоредост глаголских прилога са предикатом и судећи по ономе што сам досад могао да упоредим, дански преводиоци су више склони да глаголске прилоге преводе као напоредне реченице него као прилошке реченице.

 

Напомене

  1. Ivo Andrić, Fortællinger fra Jugoslavien , Preveo Per Jacobsen, København, 1961 ( Мост на Жепи , Прича о кмету Симану , Пут Алије Ђерзелеза ).
    Ivo Andrić, Broen over Drina , Prevela Toni Madsen, København, 1961 ( На Дрини ћуприја ).
    Ivo Andrić, Frøkenen , preveo Gunnar Nissen, København, 1963 ( Госпођица ).
    Ivo Andrić, Forbaldensens gård , preveo Gunnar Svane, København, 1964 ( Проклета авлија ).
  2. Љуб. Стојановић, Значење глаголских партиципа, Јужнословенски Филолог, Бгд. 1928-29, VIII стр. 1-12.
    М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II синтакса, Бгд. 1969, стр. 707-731.
    Vrabec, Hraste, Živković, Gramatika hrvatskoga ili srpskoga jezika, Згб., 1958, III издање, стр. 212.
    Живојин С. Станојчић, Језик и стил Ива Андрића, Бгд., 1967, стр. 274-284,
    Љиљана Суботић, Значење и функција глаголских прилога у роману „Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића, Прилози проучавању језика, Н. С. 1977, стр. 53-67.
  3. Roman Jakobson, Shifters, Verbal Categories, and the Russian Verb , 1957 u: Jakobson, Selected Writings II , стр. 140.
  4. Станојчић, оп. цит. п. 281.
  5. Станојчић, оп. цит. п. 281.
  6. Станојчић, оп. цит. п. 283.

Per Jacobsen, Srpskohrvatski glagolski prilozi, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 10/1, 1980, str. 141-146.

На Растку објављено: 2008-03-04
Датум последње измене: 2008-05-06 12:27:30
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Данска