Исидора Секулић

Дански мотиви, Андерсен, Киркегор

Скандинавију чине три државе и три народа, или можда боље речено: три државе и три огранка једног великог народа, који је због геополитичких и климатских прилика ушао у три разне судбине. Норвешка је гранитом и ледом притиснута, врло мучно живи; становништво јој је мргодно, ћутљиво, слабе маште али јаке воље, често до свирепости строго према себи и другима у моралном потраживању. Сетимо се великог писца те земље, Ибсна, и његових драма које су понекад права инквизиција над слабостима људским. — Шведска је земља блаже климе и блажих теренских облина, разноврснија је, и зато одморнија и ведрија. Она је господских традиција јер је некада, под Карлом XII и Густавом Вазом, била велика сила европска напоредо са Русијом, Енглеском и Француском. У народном предању Шведске има стога много поносног и блиставог, наравно и великашки гордог и бахатог. Свакако, машта тамо вади из богатих историских ризница. А од историје је можда још богатији фолклор. А фантастичнији од митологије и фолклора умеју бити поједини писци тих чудесних северних земаља где бајка царује. Шведкиња Селма Лагерлеф има прича које се развијају као снови и облаци. "Облак" је вечна стилска фигура скандинавских лесника и мислилаца. — Данска лежи најближе европском континенту, најдаље од камених масива и лодених глечера, најдаље од пустих висоравни Шведске и Лапланда. Данска је равна, једва брежуљкасто ишарана, али са водама овојим, морузима, острвцима, бродовима, птицама, сва је покретна, чипкаста, разнообразна, немирна. Клима јој је нашој слична, али без наших крајности у врућини и у цичи зими. Путовати по Данској не можете једним средством: сад сте у скели, сад на броду, сад на жељезници, сад у фармерским двоколицама, сад на бициклу, па опет у скели и на води. На обали, Данска вам се учини као нека велика Венеција. "У унутрашњости земље, као нека огромна фарма коју су истрајан рад и велика знања украсили свачим што је у моћи цивилизације и богатства: дворцима, парковима, катедралама, узорним њивама, баштама, ловиштима. A понегде вам се Данска учини као сабласно неко царство, где све, таласи, бродови, птице са крилима необично широким, све то путује онако као што путују месец и облаци. Па се одједаред све замота у испарење мора, нестане копна и људи, бродови и птице изгубе оријентацију и чују се само крици њихових пиштања и тражења. А кад заблиста сунце и пукне хоризонт равнице. Копенхагн (Кјебнхаун) изгледа као играчка, као фина нека макета.

Андерсен се зове онај чудни Данац кога је бог начинио "од онога од чега су снови начињени" (Шекспир). Он је као писац почео са романом, па је роман оставио: јер је роман нешто много тмасто. И приче и драме је писао: и то је било тмасто. Рекао je у себи Андерсен: бајке ћy писати; управо, написао сам већ две књиге бајки, али сад тражим нешто још лакше и поетичније. Написао је дакле Андерсен Књигу слика. Пa је онда извадио и слике и написао Књигу слика без слика. Шта је још остало? Нешто што би било шарен и лак мехур: заокрутли се, засветлуца свим бојама, протрепери, и крај. Ово што рекосмо, није шала. Ево један мехур, једна творевина коју ће израдити месец, месец на данском небу. "Море је било мирно, рече месец, а вода прозрачна као ваздух кроз који сам пловио. Видео сам дубоко под воденом површином чудновате биљке које су се дизале према мени са стаблима много метара дугачким, као силна дрвета неке шуме. Изнад њих су пливале рибе. У ваздуху, високо, пролетало је јато дивљих лабудова. Један од њих поче да малаксава, клонулих крила, дубље и дубље; а оком је пратио ваздушни караван над собом који се више и више удаљавао. Потпуно разапетих крила лабуд паде, као мехур сапуњавице, на огледало воде. Главу увукао у перје, и лежи мирно, сличан белом лотосову цвету на притихлом језеру. Ветар пирну, стаде се јежити водена површина блистава као да етар у великим широким таласима промиче. Лабуд диже главу; светлуцава вода, као плава ватра, попрска га по грудима и леђма. Зорин сјај по здрави црвене облаке, и лабуд се подиже, оснажен, и полете према сунцу, према плавичастој обали куда је и ваздушни караван отишао. Али он је летео сам, са чежњом једном у срцу. Усамљен је летео над плавом титравом водом" . . . Зар то није један мехур поезије? Лабуд се од чежње неке сам откинуо и пустио умору, сам хтео да падне на воду, сам се оснажио, сам наставио да лети, сам ћe негде пропасти, можда.

На тој се тачци додирује са Андерсеном, који је био велики песник и уједно дубок мислилац, додирује се с њим други један Данац који је био мислилац али и песник, Киркегор, који је такође хтео да човек сам, целим животом својим, макар и смрћу својом, оствари и плати философију своју и веру своју.

У данској покрајини Финен родио се, 1805е године, на крову једне куће, у породици убога ципелара, син Ханс Кристијан, по презимену Андерсен. Био је дакле тај гениални Данац савременик Пушкина и Љермонтова, Шелија и Кијтса, Гетеа и Хајнеа, Шатобриана, и нашег Владике Рада. Боже, које коло, звездано коло људи! И које нaшe и тешке судбине! Ханс Кристијан је био страховито сиромах, ружан телом и ликом, рано изгубио оца, и дуго се није знало у који занат или струку спада. Вукло га је од детињства позориште, и неко време је учио хорско певање и балетско играње. Желео је, онако дугачак, мршав, накрив, са тешком главом и са смешним покретима — желео да изводи пред публиком скокове и гримасе, озбиљне ли смешне ли, ко ће знати, јер Андерсен сам о себи дуго није знао да ли је трагичан или комичан, или једно и друго. Баш као онај његов клаун, о којем каже: "Још кад је мали био, и с дечацима се вијао, беше то прави пајац; природа га је таквим учинила... Његова унутрашњост, међутим, била је раскошна... Театар му је значио идеал. Да је био лепо израстао, постао би сигурно велики трагичар. Његову душу је испуњавало херојство. А постао је пајац." Кад су се Андерсен и позориште узајамно разочарали, нађоше се добри људи који већ одраслог дечака гурнуше у гимназију. Ту, као сви од шегове категорије, он је свима смешан и чудан, и нико га много не воли и не цени. Али једнога дана он показа ванредну песму "Умире дете". Почео је дакле Андерсен поезију са дететом и са смрћу, и до краја ћe та два мотива носити, волети и обрађивати. (Северне маште неодољиво приказују трагедију деце — Дикенз, Достојевски.) Студент Андерсен, младић Андерсен кога не воли ниједна жена, тоне све више у проблематику и мисаоност. Посматра друштво, и пише грозног Ахасвера, љуту сатиру. Па наставља са романом и драмом, донкихотски, болно. Један му се роман зове "Бити или не бити". И приче своје, бајке своје, видели смо, писао је са извесном тенденцијом. Али велики песник и велики мислилац претварао је свирепост животну у 6ajкe и снове. Треба се сетити његове бајке о ружном пачету што се излегло под патком из неког чудно круглог јајета, добило прљаво сиво перје и необично протегљасте удове, трпело због ружноће свако понижење, побегло, желело смрт, и одједаред се спасло и нашло своје место, јер је ружно паче било у ствари лабуд. Ова бајка је сигурно једна од најоригиналнијих аутобиографија на свету.

Како је Андерсен решио своје проблеме? Он их је, пре свега, сабио све у један. To је начин северњака, људи који живе под тешким климатским околностима, и неминовно долазе до тога да је у невољи и јаду прва ствар: све ситније проблеме потчинити једном главном. Све што је било, и што ће можда бити, саби у момент садашњице, који живиш ти и људи око тебе; а проблем од којег ћеш начинити крст живота и питање части, нека буде од високога ранга и мете. Андерсен је вероватно овако формулисао свој проблем: све нељубави овога света могу се покрити љубављу; могу се смањити љубављу; могу се уништити љубављу. Срце може бити милостиво као бог, и може бити јако као лав. Сетио се ваљда Андерсен чудесног грба своје северне земгље: три лава и девет срдаца, то јест, доста храбрости али трипута више љубави. Љубав је не само сила која градове ствара; она је и поезија, и то једина свеопшта поезија за сва времена, за све људе, за сваки узраст. А какав облик да узме та поезија која треба да важи за децу, за одрасле, за просечан свет, за философе? У Андерсену је био готов тај облик, облик бајке, мале орахове љуске у коју може да се сложи роман, трагедија, комедија. Андерсенову бајку читају деца и мисле да је то само за децу. Читају је одрасли и мисле: строго узевши, ово је за одрасле. Читају је философи и религиозни философи, и врте главом: ово је причица, па у причи песма, па у песми зрно динамита, а усред динамита љубав, љубав која се побећује.

Извршићемо један мали приказ Андерсенове бајке о мајци, о њеној љубави и њеним правима, управо о проблематици свега тога. Док се мајка одмакла од постељице, смрт је зграбила дете и нагла да бежи с њим. Мајка онога часа решава да ће се прегонити са смрћу, и стићи је. Страховите цене плаћа успут да би јој се рекло у којем правцу јој је дете пронесено. На једном месту мора да пева веселе песме; на другом, да раскрвави груди и огреје смрзнут трн, на трећем, да баци у море очи и остане слепа. Али стигне у онај свет краћим путем и брже од смрти. Ту сазна да је дете све дотле живо у наручју смрти док смрт не стигне и не укине, ево, ову малу биљчицу која је живот детета. Мајка дохвата и држи стручак тај снагом лава. А кад је смрт надјача, она, нагонски и; насумице, зграби друге две биљке, и попрети да ћe их ишчупати, дакле постати убица, ако јој одмах не врате дете. Ту је сад у бајци велики прелом: момент философије и религије, момент кад почиње акција вишег разума и племенитије љубави но она што је обично у нама људима, па и у мајкама. Ту сад почиње да ради динамит људских нагона; али ће динамит угасити и духовним сјајем обасјати висока мисао заједно са хришћанском скрушеном увићавношћу. Која ће философија дејствовати, преломити ситуацију?

Хришћанска философија љубави према богу и ближњима; али уједно и философија коју је мајка својим животом стекла, купила и платила. Тамо у другом свету дадоше мајци да назре будући земаљски живот њена детета, и оно двоје бића које је хтела уништити у гњеву себичне љубави. Мајка је видела судбине, сломила нагон, окренула се смрти с речма: Носи моје дете, искини биљчицу, пресади је у ону другу башту за коју чујем, ево, да је и моје дете воли. Али да видимо и философију коју је мајка платила и стекла животом, искуством. Шта xoћeш ти, мајко, која си, истина је, мучеништво трпела? Хоћеш своје дете. А како је оно твоје? Као дугме, палидрвце? или као што је лутка твога детета била његова? Читај причу о лутки, дугмету, палидрвцету. Имају они сви своје животе и судбине, без везе с тобом! Читај колико се још продужава живот онога дугмета које си ти волела, красила се њим, и најзад га бацила. Читај то, и ако нисам голе чињенице говорио, нека нисам Андерсен! А о каквој ли својини говориш кад је реч о детету? Одговараш ми: да се позиваш на право које разум свих људи одобрава. Али тај разум није никакав врховни разум. Да нема већег разума од њега, не би ни њега било. Одговараш ми: да је дете по срцу твоје. Дете није ничија својина, јер је биће своје, јер душа његова и живот његов не могу од себе отступити никоме ништа. Из природе детета, као гранчице из дрвета, избијају разни односи на безброј страна: често на горе стране но што си ти, мајко; често на боље стране но што си ти, мајко, и о којима ти не слутиш да су детету прече од тебе... Разни односи према свету, овом и оном, живе у детету и човеку, бију из њега зракасто на све стране, у небо, па и у подземље. Један од тих односа је и према смрти, према богу и вечности из које долазимо. И ко сме рећи да је тај однос лажан, нелогичан, одрицања достојан? Смеш ли ти, иако си мајка?

Андерсен је градио бајку своју од самих истина. И зато је преобразио свет: умножио егзистенције, умножио односе између људи и ствари, назидао неколико нових тавана живота изнад нас и испод нас. А из философије коју је он животом платио, изнео је учење: да све може да се веже добрим односом, јер у свему, чак и у динамиту живи љубав, и између свега има места за љубав и за религиозно разумевање ствари и догађа;ја. Везао је Андерсен добрим односом човека и глисту: глисте су, ено, поиздизале једва видљиве хрпице на тлу, али то служи проветравању земље, а то је сарадња човеку ратару. Везао је добрим односима човека за све што чини овај свет и живот, па га везао добрим односима и за жалост, губитак, немаштину, и за саму смрт. И везао тако природно, да деца то читају с разумевањем и с одобравањем. Андерсен нам казује врло често последњу реч разума, лепоте и философије, истовремено. А што то деца читају и воле, знак је да смо сви ми од ране младости готови да будемо идеална бића у једном свету где није лако живети, али је лепо живети ако човек живи да би животом купио и платио једну философију. He философију коју би узео из неког система и присвојио је, него своју философију, која најзад може бити у неком сродству и са неком. системском философијом, али плаћена мора бити, стечена мора бити животом једне егзистенције.

Данци су махом трговци и бродари, дакле људи који пoзнају велики рад, ризик, губитке и жртве. Они воле добро да једу и пију, али се са заносом предају музици, позоришту, књизи. Снага тих људи, састављена из снажног физикума и из културних узнемирења, очитује се философски у вери у могућно. Човеку је задатак, свеједно да ли у неком трговачком послу, или у уметности, или у философији, задатак му је, кажу Данци, да остварује могућности. Кад један народ задатак свој зове могућношћу, дакле нечим што лебди и има хиљаде облика и имена, онда је то народ са великом маштом. Данац верује да је једна од могућности и срећа. А срећзг постићи, имати, то је ствар хиљаде могућности. Гради Данац срећу своју, као Андерсен бајке, од свачега: почевши од хришћанског милосрђа, па до илузија и шарених крпица. Овако пише о срећи Андерсен који није дуго видео срећу, a no нашим појмовима није никада видео срећу. "Сви ми познајемо срећу. Неки је виде сваки дан, као да их стално прати. Други је виде у извесне године и дане. Други опет само једног дана у животу. Али никога нема ко није познао срећу."
Формулисати задатке као "могућности", то има и опасну страну. Јак и даровит човек уђе у манијачки истрајну борбу, у једнострана вежбања воље. Тражи понекад светлост без сенке. Тражи други пут коштац са ђаволом. У борби за могућности, — знамо из књижевности — скандинавски таленти иду у крајности. Ишао је у крајности Ибсн, ишао Стриндберг, ишао и дански мислилац и писац Киркегор. У стилу тих људи има нешто парничко: не верују, инсистирају ударима чекића, прелазе у сатиру, пребацују се у ирационално, стварају своја духовна острва. Али не само духовно, и животима и телима, крвљу и месом се изолују ради етичких задатака или неке философије. Тим путем пролазе код Скандинаваца таленти скоро по правилу. И они најхармоничнији, какав је био дански комедиограф Холберг. Утолико више морају ићи тим путем мистични и облачни таленти, какви су били, код Данаца, писац трагедија Еленшлегер, добро познати романсиер Јакобсен, и мислилац Киркегор. Киркегор, на пример, иако скроз мислилац, узео је да прогони баш мисао. Зато: што је у области мисли, дефиниција и формула лако иосвршавати послове и умирити се. Тражио је другу "могућност". A та је: доћи дотле "да се мисао не може даље мислити", да се мора прећи у остваривање животом, па макар то значило измрвити се и смрвити се. Киркегор је био без премца плах Данац, плах на мисли, речи, одлуци у животу. Једна од основних његових поставака гласи: за све што се ради, и јесте, има се давати сведочанство и јемство из себе. He ca тућом, него са својом истином мора се постојати, егзистирати. He посведочавати ствари формулама и мислима, него животом. Са својом животном истином да имаш право или криво, да си срећан или несрећан, да победиш или пострадаш. Ако си нешто разумео и сазнао, постојати, егзистирати мораш у име тога. А егзистирати по својој истиии, значи, по Киркегору, ићи ако треба и до крајњег краја у нади, у очајашу у вери. Егзистенција се не мисли, него твори, и то до крајњих могућности, то јест до побеђених немогућности. Бoљe речено: егзистенција значи борбу против свега оног што ограничава у име разума. Дакле борба против разума у смислу том што нећемо границе, нећемо за Повест разума зато што разум иеће никада да страда. Активна егзистенција има да иде преко разума, можда до слома и до поломљених крила, ако ћe се нека истина тим начином боље потврдити нeгo разумом. Та поломљена крила, то је велики симбол етике на скандинавском северу. Ломе своја и туђа крила јунаци скандинавске књижевности. Уосталом, човечна је та етика: цео свет, чак и деца имају страхопоштовање пред борцима који поломљених крила доказују своју истину. Егзистенцијом су је онда доказали. Има заиста нека неизбежна стварност у тим поломљеним крилима хероја и бораца. Ту је мисао Киркегор заступао као мислилац и као песник. Није ли и Његош писао: да "витеза устопице трагически конац прати". Киркегор је дошао до претставе о крајње активној егзистенцији још и преко нарочитих категорија живота на Северу. Живот човечји на Северу има врло велику вредност: јер су људи малобројни; јер се живи напоредо са изузетно опасним тајнама природе; јер је скандинавски протестантизам друкчији и од немачког и од енглеског. По скандинавској гноси, божанско у човеку није питање божје милости, коју један човек прими а други не прими; како је учио, рецимо, Калвин. Божанско у човеку то је клица у човечјој природи као таквој, уопште, без изнимке. Отуда код скандинавских мислилаца, философа и теолога, идеја о човеку бескрајном борцу. Отуда и богоборство, или бар критика хришћанства.

Стари философи, већ и неки стари Грци, а нарочито, касније, неоплатонисти, и наш мистик Јован Лествичник — говорили су: Узмите ми тело! Киркегор, обратно, има узвик: Дајте ми тело! Наравно, не као суму чула и чулности, него као носиоца животних енергија које ће се борити да постане могућно нешто штo то није било. Киркегор, сходно томе, истиче и тражи: да се идејне категорије саображавају категоријама живота, а не, као штo је био обичај, да се животне категорије издижу до апстрактних идеја. Киркегор тражи јако тело, тело које има страст дa живи; тражи такво тело као саборца за апстрактне и најудаљеније резултате, за резултате који иду даље од неког система. Киркегор је учио: да има шира моћ у човеку од разума, и виша моћ од мисли: и да је то живот и срце. Доиста, друго је оно што у човеку тавори, а друго оно што у човеку мисли. Киркегор је рушио затворен систем тада моћног философа Хегла, борио се против његова начина: да све тумачи тако што води ствари до извесног степена, и даље не, да, то јест, признаје границе; и да богу, у кога није веровао, нађе неко чисто формално место и функције у својој системској уређености. Кирегор је био темперамент насилан: тражио животну снагу такву која ће чинити насиље мисли, и ићи преко граница у област чудесног или апсурдног. Апсурд је за Киркегора значио стварност, до које достиже неустрашив живот, живот који се ничега спољашњег не боји. Киркегор нам разлаже као искуство свога рођенога живота следеће: кад бог није бог Хеглових граница, кад бог не говори мисли човечјој него иот стиче живот и срце човечје, онда се задатци човечјег живота шире невероватно, и моћи човечје иду до немогућног. Познато је, акције хероја заиста превазилазе границе мисли и разума. Киркегор први, а за њим читав низ модерних такозваних егзистенциалних философа, који се од реда служе и теоријама Киркегоровим, радо наводе пример страдалника Јова из Старог завета као пример животних моћи човечјих које су прешле границе, које су отишле до апсурда у смислу оном у којем смо већ обележили апсурд. Јов је био активан телом и духом, личношћу и егзистенцијом својом. Познато је, бог је Јову био одузео све: децу, имање, здравље. Али Joв се није мирио, није се тешио сећањем на оно што је имао, ни благодарношћу за оно што је било, није резигнирао. Јов је од својих снага и од божје моћи тражио: да се понови све што је било, да му се врати све што је имао. Он је одрицао сећање, дакле одрицао идеје о стварима, и тражио ствари саме, понављаше света што је било чињеница раније, да буде то опет, у новој егзистенцији. Идеје о стварима увек су релативисане. Живот пак хоће ствар, и пун њен чињенички значај. Живот неће да живи само да би мислио и сећао се. Као што знамо, бог је капитулирао пред Јовом, снажним борцем у име живота; то јест, капитулирао је пред топлом вером Јова у бога но у самога себе, да је могуће да буде што је било. Јов је почео егзистенцију изнова; добио још један живот, тако рећи; постао сведочанство не само за једну истину у смислу идејном, него сведочанство за једну активисану истину.

Киркегор је нашао добар израз "могућност" за такав процес, за такву борбу живота у име телесног и духовног принципа. Дакле, борба за могућносг. А хоће да се каже: борба јакога живота да могућно може ићи до немогућног. У врло занимљиву фразу је Киркегор ставио то своје учење: "Могућност је лек против сваке човечје слабости." He треба ово учење мешати са хришћанским учењем: да је бог свемогућ, и да човек увек треба да се нада. Киркегор неће пасивну наду човека, неће ограничење човека, он хоће човека активна сарадника божјег, чак побудитеља божјег. Снажни Јов био је врста инспиратора богу за једно дело. Можда се нека "чуда" могу тако тумачити. Пише Киркегор, у вези са том врло активисаном вером човека у бога: "Борба те вере у могућност иде, ако се сме тако рећи, до лудила. Иде тако далеко зато што једино могућност спасава човека и ситуацију. Ако је неко близу очајања, шта кажемо? кажемо: створите неку могућност, јер једино нека могућност мозке спасти. Учините да нешто буде могућно, и очајник ће гкивети, опет лако дисати. Без могућности, човек нема ваздуха. Понекад је већ људска умешност довољна да створи могућност. A ако неко жели да пређемо на веровање у бога, и онда помаже то што је бог могућан да створи све могућности."

То би било једно од суштинских обележја Киркегорова мислилачкога рада. Киркегорове присталице међу егзистенциалним философима кажу, као и Киркегор, да је њихова философија она која егзистира у животу, насупрот системским философијама које стоје изнад живота. С тим у вези, ти философи, Киркегор у првом реду, објашњавају два начина мислилачкога поступка. Рецимо, на појму "истина". Системска философија зна за истииу објективну, ван човека постојећу, од ума и разума постављену. Дакако, поставили су ту истину понајчешће туђи умови, и ми имамо само да је примимо. С друге стране, егзистенцијална философија хоће субјективну истину. Хоће је, јер верује да је има. Наравно, не у смислу неке ћудљиве тезе некога субјекта. Heгo y смислу једнога процеса: субјект има сав да се потчини једној истини коју он сам остварује и плаћа целим животом и радом, духом и телом, ако треба страдањем и смрћу. Системска философија очекује од нас да неку истину примимо, и онда да у њy верујемо. Киркегор, напротив, очекује да неку истину једнако хоћемо свим бићем, непрекидном активношћу. У томе је смисао оне парадоксне изреке Киркегорове по којој је "субјективност највећа вредност". Има можда своју слабу тачку то учење, које, јасно је, циља у етику. Као штo све етике, кад дође до практичне борбе за њих истичу слабу тачку. Рецимо: ретко кад може онај са "субјективном истином" сам да страда. Повлачи у страдање и друге, најближе бар. Ако колектив страда за неку објективну истину, страдање је оправдано. Али за субјективну?... Треба се сетити случаја пастора Бранда у Ибсеновој поеми. Или Киркегорова случаја, кад је, напрасно, без мотивације прекинуо вереништво... Али ако је субјективна истина доиста вредност, вредност и у објективном смислу, утолико је светлија лична етика за коју Киркегор и егзистенциални философи траже, уз рад мисли и духа, преображај целога живота са свима проблемима његовим од најсвакидашњијих до највиших, од материалних до религиозних. Краће речено: тражи се да дух буде у човеку и животу његову, не у тезама и теоремама. Киркегор пише: "Шта је то дух? Дух, то је количина моћи сазнања човекова над животом човека, а не далеко од живота човекова. Силом тога сазнанва, мисли треба да постану дело, акција духовне личности у животу. Јер вредиост духовна није у формули, у речи, у систему, у оном у чему има и мога и туђега, него је у нечем што је исконско моје, властито моје." С тим у вези, један француски мислилац дао је тумачење "тела" у учењу Киркегора: "Тело страсно жели да живи по истинама једнога живота."

Серен Киркегор [Soren Kierkegaard] poдио се 1813те, у Копенхагну. Имао је чудака оца, који је уиео y сина темељ неке тешке дисциплине, нечег херојског, али и нечег мистичног, тамно религиозног. Постигао је то признавши сину, никад се није дознало шта управо, неку појединост свога живота или карактера. Учио је тај отац још сасвим нејака дечка Киркегора: не имати разних дужности, него само једну дужност. Тражио од сасвим младога бића: да сабере све своје напоре, да постави себи један циљ нада све друге. Све то, отац је, са вером у "могућност" тражио од сина, јер је син за то давао извесне гарантије. Млади Киркегор је за тим нашао још једно биће, или догађај, који ће прво њега, Киркегора, преобразити, да би после Киркегор догађај преобразио у дугачак философски спор. Нико није знао, и не зна, из каквих се побуда Киркегор, неочекивано за све своје савременике, верио. Дански критичар Брандес, опет једна европски позната личност мале земље Данске, врло се потсмешљиво изразио на једном месту о том чудном верењу свога земљака. Брандес каже отприлике (навод је по сећању): верење Киркегора, то је некако тако као да је Симеон Столпник, онај строги аскет који се био решио да до смрти остане на стубу на којем је једва било места да мало причучне и приседне, као да је тај Столпник одједаред сишао са стуба, узео једну даму под руку, и позвао је да тамо горе, не баш под најудобнијим околностима, проживе брачни живот. Ми, од своје стране, додали бисмо: да је то скандинавски, тај нагон да се мучне ствари још више замучавају, да се осложавају свачим, па и женским елементом, и баш тамо где гом елементу није природно место, где борбу за неку "могућност" жене неадекватио компликују. И Ибсн и Стриндберг су у своја апстрактна потраживања од живота додавали жену и сувише, често узалудно. Претеривали су са позитивним "могућностима" жена. Норвежанин Ибсн тврдоглаво је стојао за своје жене. Киркегор, отприлике како би радио Стриндберг, свршио је веридбу тиме што ју је раскинуо. По слици судећи, био је Киркегор, учени теолог, младић врло лепа лика и племените главе; али се на телу, и простим оком, види траг или предзнак болести. Но, љубавник у том веренику морао је бити од линије оних којима је жена искуство ради неког сасвим посебна животног задатка. Неуспела веридба Киркегорова дала је дело "Дневник једног заводника". To је једно од најчуднијих дела на свету: и роман и трактат; снажно и оригинално као поезија и као расправа, као морал и као аморал, и као човечно, нечовечно, и надчовечно гледање на ствари. Киркегор је у том делу био свирепо индискретан и према себи и према девојци. Машта је знатно сарађивала. Јавност у Данској напала је писца Дневника као иморалиста. Критика га је претресала сурово. Шта се десило међу вереницима, остало је тајна до данас. Киркегор и девојка су ћутали. Писма у Дневнику су литература. Киркегор је уништио све интимне хартије. Према разним одломцима у разним списима његовим могло би се можда закључити да је девојку и даље волео, да је ње ради, а и самоказне ради много оцрњивао себе у оном "заводнику" у Дневнику. Остајући увек мислилац и истраживач животних истина, слабо је био каваљер и према вереници, и према истинама у "вереничком" сплету ствари. Завршава писац Дневник овим речима:

"Нећу више да се потсећам на свој однос према њој. Изгубила је мирис . . . Нећу да се од ње опраштам, јер ништа није одвратније од женских суза и женског преклињања. Жена све мења, a ипак ништа не може да промени. Волео caм је, али моја душа не може се више њоме бавити. Да сам бог, учинио бих од ње што Нептун од једне од својих нимфи, претворио бих је у мушкарца."

Тај Дневник, са многим другим и сасвим друкчијим расправама ушао је у једно дело које носи карактеристичан наслов "Или или". Обухваћене су у том делу отприлике ове дилеме: 1. или сећање на оно што смо изгубили, или акција да то повратимо; 2. или идеја о границама, или активна вера у крајња домашања, у оно што писац зове апсурдима; 3. или моја тајна у неком напору, моја нада, мој грех, моја противречност, или нешто свима опише, саткано од туђих мисли; 4. или вера, или равнодушност. Киркегор воли став: једно од двога, или или. On сам је често јуришао наизменичне јурише сад за, сад против нечега; али јуриш је увек био чист, бес компромисан. Важила је увек метода лична животног искуства, и правило да сва философија има да уђе у структуру егзистенције. Другим речма: бегство од сваког система, јер систем стабилизује, узакоњава. Животна акција изнад сваке спекулације.

Од система је бољи фрагментаран мислилачки рад: део no део, остварење нечега што нам отвара поглед у ново разумевање. Разумевање, по Киркегору, значи завршну фазу мислилачкога процеса у смислу спремности за активан полет. "Разумевање, тачно, јасно, одлучно, страсно, од велике је важности, јер оно нас чини спремнима за акцију." Карактеристично је за Киркегора "страцно разумевање"; то јест, све резултате мисли мора преузети живот, мора их унети у егзистенцију у област акције и животних оетварења. Врло сликовито излаже Киркегор како су људи различни у смислу спремности за акцију.

"...различни су у том смислу скоро као птице у смислу брзине за полетање. Понеке птице лако, и у трену ока решене остављају грану на којој су чучале, и дижу се у лету поносито, смело, небу управљено. Друге, теже, више лете, на пример, вране, пре но што ће полетети, не знају право куда би, оставе грану једном ногом, али се одмах опет дохвате за грану, и не полете. Па онда почињу да бију крилима, али се ногама још увек држе чврсто, не пуштају грану, висе на њој као нека гужва, док најзад не услеју да остваре у себи толико одласка колико треба да настане врста летења."

Слика Киркегорова је одлично нађена. Лет решен, у правој линији отпочет, значи активисање целог живота, свих животних моћи, да би се из чулне егзистенције и прешло у задатак неки који смо добро разумели. Врана је симбол: за оне који су можда разумели што треба разумети или учинити, али живот "место право напред, чини завијутке". Наравно, није то једина фигура Киркегорова. Он је био песник, и знао је градити лепе и ружне, танане и грубо насртљиве фигуре. Германски тип: не хармоничан, него моћан у једном правцу: или или.

Киркегор је данас једна од полазних тачака егзистенциалних философа: Мартина Хајдегера код Немаца, Николаја Бердјајева код Руса, на пример. Цела та школа јуриша на сухо логички менталитет у човеку, и у философском учењу, и тражи да живот управља животом, да страст живота добије духовно значење. Киркегор се данас много преводи и коментарише. Међутим у оно доба, пре осамдесетак година — Киркегор је умро 1855те, стар 42 године — он је био "ружно паче", изрод. Гонили су га, мрзели, унижавали. Оптуживали су га, теолога у њему, и грађански кругови и црква: да је одбацио етику. Оптуживачи су углавном имали на уму ону етику којој контуре повлачи разум, која се, отштампана, предаје са катедара, и из које ђаци полажу и положе испит. Киркегор је, наравно, друго имао на уму; етика и етичко да се засведочавају животом, а живот да се стави пред или или, и кад одабере, да иде право, страсно, "очајно", како још каже Киркегор, да не прави завијутке. Ибсн је написао свога чувеног пастора Бранда ради приказа, а можда и ради критике Киркегорове етике. Бранд се ставља пред избор: "или све или ништа", и бира и извршава теже од двога са много несрећа по себе и друге. Киркегор би Бранда одобрио: етика није систем ни дисциплина научна, него је животна борба до смрти; а философске идеје су ту да оправдају оно што се у животу, па и у Брандову животу, дешава. Животу је етички циљ ово: стећи снагу са којом се може излазити из чулне егзистенције. А идеје имају да санкционишу напоре живота око тога, и да тумаче парадоксе у етичкој борби. Критиковали су Киркегора као љубитеља парадокса. Јесте их и писао и неговао. Али сви су мислиоци наилазили на парадоксе. Шекспир их је пун. Грчки трагичари их често казују. Есхилов парадокс (у трагедији Агамемнон) да "лек често више боли него бол", остао је за сва времена у проблематици света. Нападали су Киркегора: зашто пише о свачему, о жени, браку политици. Други су му опет пребацивали: зашто увлачи у философију оно што игра улогу у животу, на пример, питање бола, страха, очајања, смрти.

Нама се чини да је Киркегор одговорио на такве замерке још онда кад је изјавио да, по њему, живот садржи све, дакле живот даље иде, и више може, него сам појединачни капацитети, потенције, функције. Наравно, не може то сваки живот; него живот који узима на се најтежи задатак: онај живот који претходно постизава философско разумевање, а затим прелази у акцију због тог разумеваља. Ако је Киркегор, писао, на пример, о страху, — по чему га данас највише спомињу, и куну и социолози и политичари — чинио је то пошто је страх извео из његових психолошких граница, претворио га, и њега, страх, у животну моћ. за највишу активност. Киркегор говори о страху као једном сталном страховању за добро.

"Тешко оном ко то страховање одбаци... Ако неко иде сам кроз живот... али иде с њим и онај страх, све ће добро бити. To страховање му боље мисли него најбољи пријатељ."

Још се чудније чинило људима учење Киркегора о очајању. Шаљиви лист Корсар, у Копенхагну, називао је Киркегора очајним философом. Данас се међутим озбиљно мери, цени, и критикује то учење. Очајање јесте немила и скоро болесна реч. Али ако се од човека тражи више но што разум тражи, и човек пође за оним за чим херојска снага тежи, онда такав човек улази у врсту очајног стања, у смислу једног нарочито динамичног стања. Кад Његош каже: "нека буде што бити не може", шта је то друго до врста очајног стања! Има заиста апсурдних истина, које немају граница, па их живот ипак остварује, живот појединаца или живот колектива, који су се захуктали у очајан хук.

Мета тих остварења иде даље и даље, уколико је, према учењу Киркегора, "очајање јаче, и пуније истине". Човек и падне и пострада — пострадао је и Киркегор — али шта то мари, мета се и тим помакла, и други животи ће се понети са апсурдом или са очајањем у којем се крију велике истине. Слом вреди некада више него триумф. И то је, за утеху Киркегору, један од вечних и тачних парадокса. Некадашњи слом Киркегоров данас служи његовој отаџбини на част: од њeног некада сломљеног сина данас полази један добар део модерне мисли, философске мисли. У једном одељку својих текстова овако говори Киркегор о страху и очајању:

"Дух једнако хоће да пробије, а не може да пробије. Увек бива преварен. Ситост чула и уживања излази преда те. Али одједаред, дух се у човеку сабије као таман облак, чији се гшев наднесе над душу, и дух се претвори у страх и очајање које не престаје више ни у каквом задовол.ству. Погледајте таквог човека. Око му је мрачно, да нико не може поглед да му издржи. Поглед тај сева и страх изазива, јер иза ока лежи душа. као помрчина. Тај поглед је краљевски, и цео свет дрхће пред њим. Али најунутрашњије биће тога погледа је страх и очајање."

He може се оваквом писању одрећи ни опште човечна истина, ни дубоко лично искуство.

Можда сасвим логично, можда и много изазван. Киркегор ће у последњим својим написима један добар део очајања уперити против црквеног хришћанства и против данске цркве. Тим делима је Киркегор, најзад, заинтересовао за себе, делимично и против себе, целу своју земљу. Али откривати кроз то писање какав је живот он лично водио до задњег даха, и показавши шта може да значи сарадња целога живота у духовном задатку, Киркегор је многе духове позитивно пробудио. У критици хришћанства Киркегор иступа са смелошћу коју само животно искуство може диктирати. "Ако смем нешто пребацити хришћанству, ево: како је хришћанству могла доћи идеја да је оно могућно за све људе, или макар само за многе! Хришћанство хоје Христос проповеда, нико не може издржати. Кад га апостоли проповедају, већ је лакше примити га. А кад га нека будала проповеда, ето нас хиљадама хришћана!" Ове речи Киркегора, како треба разумети? Треба им подметнути основну мисао Киркегорова учења: свако има бити хришћанин собом и својим животом, а не у име неке идеје која се натурује масама. Вог се обраћа свакоме од нас иојединачно, а идеја се даје гомилама. Црквено хришћанство, стога, није бог, него је само идеја. А идеја није активна, идеја је нешто историско. A y историском нема више живога живца, нема противречности, нема оног што би у даном тренутку устало против идеје, учинило, како згодно каже Киркегор, онај "квалитативни скок" који ће живот увести у велики задатак за успостављање везе између временског и вечног. Овај ред мисли води Киркегора у закључак: да на свету уопште нема хришћанина: "Један је само био хришћанин, онај ко је био узрок хришћанства." А пастори, вели Киркегор, "просто живе од тога што је Христос био распет". Пастори распростиру идеју о жртвовању за идеју. Али то, наравно, није ни жртвовање, ни уопште жива акција. Свако се мора лично трудити да буде "биће изузетно", a то је тако тежак и велик задатак, да у том смислу "и између чланова једне куће мора бити сукоба, неслоге, противречности".

Као код сваког великог и изузетног човека, брзо почиње трагедија. Киркегор се борио да немогућно буде могућно. Између другог, хтео је да својим силама буде хришћанин, и завршио одрицањем могућности хришћанства уопште. Зашао је Киркегор у очајање, једно ново очајање, из којег је сада почео да одриче оно своје некадашње позитивно очајање. Почео је сумњати: да ли у животу и најактивнијега човека не долази напослетку, место слободе, морање, и питао се да ли реч мораги! није можда баш реч коју бог казује. Просто казано: апологет моћнога живота улазио је у област трагике. Ни он није успео да до краја слије живот и идеологију! Али је примио крет, и испео се толико да остави пободену заставу другим борцима за право: да човек своју личну драму метне у центар животних проблема и философских проблема, и да се користи философијом за своје животне циљеве. Тај формални теоријски закључак значи: мука живота којој краја нема. Човек, сваки, посрће под животом и најзад посрне под животом.