Per Jacobsen

Slovo na promociji 4. maja 2010. u Kulturnom centru Beograda

Došao sam u Beograd povodom objavljivanja zbornika ”Južnoslovenske teme” na kome sam i sâm sarađivao i zato bio u stalnoj vezi sa Persidom Lazarević i Dejanom Ajdačićem. Privikavao sam se na misao da ću videti jedan izbor svojih radova, svojih „Izabranih dela” iz zadnjih 50 godina, ili bolje rečeno jedan presek mojih tematika i interesovanja iz vremena koja su počela mirno a završila se burno i rascepom nečega koje smo barem jedno vreme smatrali celinom, raznovrsnom, ali ipak jednom celinom.

Potičem iz filološke tradicije koja se ne zadovoljava ili se ne ograničava na jedno određeno polje istraživanja ili na samo jedan metod. Pokušavao sam ceo život da ostvarim ideal ili zahtev mog starog profesora Karla Stifa u Kopehagenu, da slavista mora da zna sve o zemlji kojom se bavi. Mora da se vraća u zemlju svoje profesije i da nastavlja razgovore koje je započeo sa svojim tamošnjim kolegama. Ljudsko saznanje ima bezbroj aspekata, i kultura jedne zemlje ili jednog naroda se sastoji isto tako od bezbroj oblika i aspekata. Za mene se jugoslavistika ili serbokroatistika zato sastoji i od fonetike, leksikografije, književne istorije i književne analize i prevođenja, a i od aktivnosti da se u mojoj zemlji, koja se slučajno zove Danska, proširi znanje o što više aspekata kulture moje južnoslovenske otadžbine. Ja sam to činio sa zadovoljstvom i radošću. Veći deo knjige koja se danas prezentuje je svedočanstvo tog zadovoljstva i te ljubavi. To su tekstovi široke lepeze od instrumentalne fonetike, preko prisustva srpske i hrvatske književnosti u Danskoj, do analiza književnih tekstova i dela mog omiljenog srpskog pisca Ive Andrića koji me je privlačio od samog početka, kada sam na stipendiji u Beogradu u pedesetim godinama prvi put čitao njegove knjige. Imao sam čast da budem prevodilac prve njegove knjige na danskom jeziku, jedne male zbirke njegovih pripovedaka. To je bilo iz mirnih i srećnih vremena.

Jedan drugi, manji deo knjige se sastoji od polemičkih članaka čiji je povod činjenica da se politika zadnjih godina, ili bolje rečeno decenija, grubo umešala u nauku kojom se ja bavim. Naučne diskusije i istraživalačka neslaganja koja moraju uvek da postoje, nažalost su se pretvorile i razvile u oštre polemike. Iako su nesrećni ratovi na ovim prostorima okončani, rat o književnosti i o srpskohrvatskom jeziku se nastavlja. I nove nezavisne zemlje su se bacile u borbu da osvajaju što veći broj pisaca kao svoje. Sa metodama i na načine koji naučnicima nisu dostojni. Nov pojam, svojatanje, teško prevodljiv na druge jezike, bio je cenjen metod u hektičnom građenju nacije. Bila bi nama naučnicima dužnost da korigujemo sve pokušaje da se politika postavi nad naučnim saznanjima i iskustvima i da se suprostavimo grubim pojednostavljivanjima koja se na žalost javljaju ne samo u medijima, koji su dosledno predstavljali događaje jednostrano i iskrivljeno, nego i među nama naučnicima. Jedno moje veliko razočarenje je bilo videti kako su univerziteti i naučni centri u Evropi i moje kolege prihvatile nova oportuna stanovišta o jeziku i književnosti. Kao što je Miroslav Krleža usred komunističke diktature naročito lucidno u drami Aretej ukazao na opasnost i oštro i vatreno se suprostavio tedenciji da književnost i kultura budu sluge politike, tako bi trebalo da se slobodni i nazavisni naučnici suprotstave manipulisanju nekih političkih i medijskih centara. Jedan veliki segment nauke i naučnika na Zapadu se, međutim, podredio politici i branili i zagovarali nenaučne pozicije.

Sve to moralo je da uđe u ovu knjigu, jer je to deo ne samo mojih južnoslovenskih tema, nego sastavni deo opštih južnoslovenskih tema ovog našeg vremena.

Što se tiče drugog povoda ove današnje prezentacije, zbornika meni u čast, teško mi je da govorim, jer sam ostao bez reči. Ali pokušaću ipak da izrazim svoje iznenađenje i svoju radost. Ja znam da imam veliki broj prijatelja i dobrih kolega, koji me vole i cene, ali da priređuju čitav zbornik meni u čast me je iznenadilo i napunilo iskreno toplim osećanjima. Bogatsvo i raznovrsnost zbornika se potpuno poklapaju sa mojom koncepcijom slavistike i jugoslavistike i, iako ću svakom autoru kasnije posebno da se obratim i da se zahvalim, želim sad da se zahvalim svima koji su svojim prilogom učinili veliku radost. Bez Perside Lazarević i Dejana Ajdačića sve ovo ne bi bilo moguće. Uzeli su na sebe veliki trud da ostvare ova dva zbornika, što je stvarno znak iskrene ljubavi, i moja zahvalnost je u prvom redu uperena prema njima.

Jedna mala fusnota,mala, ali meni veoma značajna:

Time što su na današnji program stavili Mocartov „Divertimento”, priređivači su, i ne znajući, učinili meni još jedan lep i pomalo setan gest. Ja sam sa tri stara prijatelja dugo godina imao gudački kvartet. Pre nekoliko godina naša druga violina, Hans Peter je umro. Ostali smo mi trojica i nastavili da sviramo trio, a počeli smo upravo sa Mocartovim triom koji smo danas slušali. Dvojica mojih prijatelja koji su napiali priloge za ovaj zbornik, i koji su bili deo tog kvarteta, a potom trija, danas nisu mogli da budu ovde prisutni, ali su ipak na neki način sa nama, zahvaljujući muzici.