Пер Јакобсен, Персида Лазаревић Ди Ђакомо

„Љиљан модри“ Кристијан Фридрих Темлер и Јужни Словени

Институт за књижевност и уметност
Београд, 2020.

ISBN 978-86-7095-267-6
COBISS.SR-ID 27754249

Садржај

Увод

1. У сенци данске експедиције на Оријент
2. Кристијан Фридрих Темлер. Живот и рад
3. О Темлеровом занимању за Словене
4. Илирски речник (GKS 2071 – 4°)
4.1. Један или два речника?
4.2. Опис речника
4.3. Предлошци и ексцерпција
4.4. О методу, на примеру ономастике
4.5. Етимологија и топономастика Србишта
5. Темлерова бележница (NKS 175 – 4°)

5.1. Collectanea om adskillige slaviske Sprog (NKS 175 – 4°)

5.2. GLOSSARIUM ILLYRICUM sive DALMATICVM

5.3. Ad Grammaticam Illyricam

6. Изван сенке експедиције на Север: о односу илирског и келтског језика

Закључак
Summary
Аppendix I
Аppendix II
Литература
Индекс имена

****

Из Увода

Намера је Љиљана модрог – што је синтагма којом Кристијан Фридрих Темлер објашњава порекло термина „Илирик“ и „илирски“, који су се вековима егзогено односили на Јужне Словене и имали врло широк спектар значења – да се пружи увид у његову филолошку делатност и списе који су у вези са Словенима, и посебно Јужним Словенима. Иако је Вук Стеф. Караџић забележио да „Сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само за то називали што живе у земљи која се негда звала Илирија“, чињеница је, како је приметио Ватрослав Јагић, да иако историја признаје само два имена, српско и хрватско, „туђи и домаћи свијет ’писмени’ уведе називе: словински и илирички“.

У вези са приступом историјском, географском и филолошком појму „илирског“, нема сумње да је овај дискретни дански функционер немачког порекла остао у сенци проучавања историчара књижевности, језика и културе, иако су на његову делатност скренули пажњу већ Јозеф Добровски (1796; 1814) и Јозеф Шафарик (1865), а ближе се, доста касније, његовим списима позабавио Гунар Сване (1993), као и аутори ове студије, Пер Јакобсен (1970; 1984) и Персида Лазаревић Ди Ђакомо последњих година (2015; 2016; 2018; 2019). Осећала се стога потреба да се размотри, анализира, контекстуализује 10 и уоквири Темлерово дело, које се своди на његову бележницу о Словенима и на његов илирски речник, те чланак о сличностима илирског и келтског језика. Бележница и речник остали су у рукопису, и чувају се у Краљевској библиотеци у Копенхагену (Det Kongelige Bibliotek). Једино је чланак о илирском језику објављен 1779. године у часопису Данског краљевског друштва.

Оно мало биографских података који постоје о Темлеру пружају слику озбиљног и компетентног функционера, у служби у тзв. Немачкој канцеларији, практично министарству спољних послова у Данској, за време краљева Фридриха V и Кристијана VII. Радило се о важној функцији коју је ревносно вршио, и чиме је био потпуно заокупљен. Но, упркос томе што је већи део времена био заокупљен послом, Темлер је налазио времена да се посвети својој пасији, студији језика и култура, пре свега словенских.

Словенски свет је и иначе био у жижи занимања историчара и филолога друге половине XVIII века: чувени немачки оријенталиста и проучавалац Библије, професор филологије у Гетингену Јохан Давид Михаелис, који је био у преписци са Добровским, показивао је занимање за словенску Библију, и жалио што није научио руски језик. Познавање језика Словена омогућавало је да се разуме и следи тада још увек актуелно питање о словенском језику, о његовом достојанству и светости, чиме се словенски постављао на ниво класичних језика.

Тим је више значајно занимање Кристијана Фридриха Темлера за словенски свет; он га је задужио пре свега својим обимним илирским речником (од преко хиљаду страна), чиме се поставља, хронолошки и квалитативно, у лексикографском смислу, уз важне илирске речнике који му претходе – као речник Фауста Вранчића (1595), Јакова Микаље (1649), Арделија Дела 11 Беле (1728) те Андрије Јамбрешића и Фрање Сушника (1742) – на које се без сумње надовезује.

Ова књига о Темлеру отвара се описом данске експедиције на Оријент (1761–1767), у тренутку када су научне експедиције у Европи биле учестале. Реч је о историјско-културној контекстуализацији времена и простора у коме је Темлер живео, чиме се пружа слика средине у којој је дански функционер радио. Данска експедиција била је подстакнута идејом филолога Михаелиса, који је сматрао да је путовање на Блиски исток апсолутно неопходно да би се тумачила Библија. Са члановима експедиције дописивао се из Копенхагена управо Темлер, који је познавао више језика, и који је могао да пружи филолошку помоћ стручњацима који су били део експедиције.

Следи поглавље о Темлеровом животу и раду, где се представља положај Темлера у данском друштву и, уопште, у културној атмосфери скандинавских земаља. Темлер је имао важну функцију у данском министарству, што је сасвим одговарало његовој компетенцији и врсном познавању језика.

Након тога, поглавље о Темлеровом занимању за Словене такође контекстуализује и представља податке о Темлеровим студијама, које су биле сасвим у смеру тадашњих филолошких проучавања.

У поглављу о илирском речнику, који се у литератури наводи као словенски, српско-хрватски те илирски, приложени су подаци и анализа овог блага славистичке лексикографије: овај речник, означен као ”C. F. Temleri Dictionarium Slavonicum”, чува се у Краљевској академији у Копенхагену. Први је на њега пажњу скренуо Јозеф Добровски, а после њега и Јозеф Шафарик, а ближе су се њиме позабавили Гунар Сване и Пер Јакобсен. Више од хиљаду страна речника исписаног 12 западном варијантом (брзописне) ћирилице, показују филолошку стручност Кристијана Фридриха Темлера, његово познавање бројних језика и три јужнословенска дијалекта, штокавског, кајкавског и чакавског, те три изговора јата: јекавски, екавски и икавски. Износи се, на овом месту, претпоставка да су можда постојала два Темлерова речника а да нам је остао само један; наиме, преглед текста који се чува у Краљевској библиотеци у Копенхагену указује да тај речник, иако је врло уредно састављен, ипак није био примерак за штампу.

На овом месту разматра се и појам илирског код Темлера, важан како за време које му је претходило, тако и за оно после њега. Термин који су странци примењивали говорећи о Јужним Словенима имао је конотационе осцилације током векова, али се показао и веома флексибилним, па се етноним илирски односио како на Хрвате тако и на Србе, Босанце, Црногорце, Далматинце.

Даље, разматра се метод који је Темлер следио у раду на речнику, као и извори из којих је вадио грађу. С обзиром на то да је Темлер био пореклом из Цербста (Србишта), града у Немачкој на обали Лабе, пружена је Темлерова етимологија како назива самог Цербста, тако и неких других места која су у вези са полапским Словенима.

Други Темлеров рукопис, његова бележница која се чува такође у Краљевској библиотеци у Копенхагену, под називом ”Collectanea om adskillige slaviske Sprog”, исто тако је важна јер нам пружа увид у белешке и фрагменте које је Темлер ексцерпирао из бројних извора, и које се односе на историју и језик Источних, Западних и Јужних Словена. У овој бележници налази се и хипотетички назив Темлеровог илирског речника, као и нацрт граматике коју је, сасвим могуће, намеравао да приложи уз речник.

Последње поглавље бави се Темлеровим чланком о сличности између илирског и келтског језика. Реч је о компаративном проучавању које је у то време већ било покренуто на северу Европе, посебно у Данској, и Темлер је очигледно сматрао да је потребно да овоме пружи свој допринос, на синтетизован начин, који је изложио у Данском краљевском друштву у Копенхагену, с обзиром да је добро познавао језике о којима је писао.

Овај чланак садржи и мали илирски речник, у ствари извод из његовог обимног речника.

Приложена су на крају два апендикса: Appendix I, односно изворни текст Темлеровог горе наведеног чланка са малим речником, и Appendix II, који пружа слике које илуструју различите сегменте ове студије.

Овим радом се свакако не окончава истраживање о Темлеру; досадашња систематизована истраживања и додатне анализе служе као полазна тачка за наредна открића која ће омогућити допуњавање слике о животу и раду данског функционера, филолога и библиофила који се предано посветио студијама о Словенима.

***

Summary

The study „Ljiljan modri“. Kristijan Fridrih Temler i Južni Sloveni (“Blue Lily”: Christian Friedrich Temler and the South Slavs) analyzes the philological activity of the Danish state officer and bibliophile Christian Friedrich Temler (1717–1780) in connection with Slavic, especially South Slavic languages ​​and cultures.

Temler was originally from Zerbst on the banks of the Elbe river in Germany and perhaps his having spent his early life in an area that was inhabited by Slavs, explains his interest in the history of the Slavs, their languages and the relationship between the Slavic languages. An erudite and a polyglot, he served in the Ministry of Foreign Affairs of Denmark (the so-called “German office”) and devoted the little free time he had at his disposal to philological studies. He left behind two manuscripts: a large Illyrian dictionary of over a thousand pages and a notebook, which are both kept in the Royal Library in Copenhagen. During his lifetime, he published only an article on the similarities between the Illyrian and Celtic languages ​​(1779). Although Temler did not explicitly defined the Illyrian language, from his writings we can deduce that his focus was directed at the triple reflection of the Slavic vocal jat, i. e. in the speech of Serbs and Croats. His work has attracted the attention of famous Slavists from the past, Dobrovský (1796; 1814) and Šafárik(1865), as well as more contemporary scholars such as Svane (1993), Jacobsen (1970; 1984) and Lazarević Di Giacomo (2015; 2016; 2018; 2019). However, despite its philological and historical value, his work has remained for the most part in the shadows and requires a more comprehensive analysis

This study deals with both Temler’s manuscripts and an article of his on the Illyrian language. After the chapter “In the shadow of the Danish expedition to the Orient”, which contextualizes the time and space in which Temler lived and which provides a cultural and scientific picture of the environment that surrounded the Danish official, in the chapter “Christian Friedrich Temler: Life and work” the data and details of the life and work of the Danish official are discussed. The question of whether this Danish official was self-taught or whether he learned the Western version of the Cyrillic alphabet from the friars, in a monastery or perhaps in Constantinople is explored. Since Temler accompanied King Christian VII on an academic trip when the King and his entourage visited England and France in 1768, it is suggested here that the meeting with French encyclopedists may have encouraged Temler’s philological research and that perhaps it was the encyclopedists themselves who convinced Temler to produce a large encyclopedic dictionary of the Slavic language. The chapter “On Temler’s interest in Slavs” testifies to and further demonstrates the modernity of Temler’s studies in accordance with the philological trends of the time.

A central part of the study appears in the chapter on Temler’s manuscript “Illyrian Dictionary” (marked in the Royal Library in Copenhagen as “CF Temleri Dictionarium Slavonicum”, GKS 2071 – 4°), an important work of South Slavic lexicography that is placed next to the Illyrian dictionaries that preceded it (Vrančić, 1595; Micaglia, 1649; Della Bella, 1728; Jambrešić-Sušnik, 1742). The dictionary is written in the western variant of the Cyrillic alphabet, which makes it unique. At this point, the assumption of the existence of perhaps two Illyrian dictionaries is presented, followed by a description of the dictionary (general remarks, micro and macrostructure). In his dictionary, Temler shows an enviable level of lexicographic knowledge and his possession of a rich lexicographic metalanguage. Based on the analysis of the structure and content of the dictionary, it is concluded that the dictionary in the Royal Library in Copenhagen under the signature GKS 2071 – 4° is not a copy meant for print, and that Temler apparently had started a new copy, neater and clearer. The authors also raise the question of the readership at which this unique dictionary was aimed. In its scope and comprehensiveness Temler’s dictionary is a complex lexicographical work, a real linguistic, encyclopedic, etymological, historical and cultural treasure of the Serbs and Croats. References and excerpts made by Temler are also presented in this chapter. It is concluded that Temler wrote this copy after 1776, considering that he constantly refers to the German edition of Albert Fortis’s Reise in Dalmatien (1776). On the examples of onomastics, Temler’s method of creating lexicographic units is analyzed. Temler’s definitions of Slavic ethnicity entries are especially interesting, since nowhere does he explicitly state what he means by “Illyrian” language, so it is obvious that the term Illyrian has its own flexible connotations in Temler, as in his predecessors. Finally, this chapter presents Temler’s and not only Temler’s etymology and toponymy of his hometown, which is also called Srbište. Temler was obviously greatly intrigued by this territory he knew well and tried to reconstruct the etymologies of Slavic toponyms in northern Europe on the basis of “Illyrian”, thus contributing to the theory of the filiation of Slavic languages

The following chapter in this study is on Temler’s second manuscript, the notebook “Collectanea om adskilligeslaviske Sprog”, which is kept in the Royal Library in Copenhagen under the signature NKS 175 – 4°. In addition to an insight into Temler’s notes on the Slavs, we learn from this writing about the hypothetical title of the Illyrian dictionary as well as the draft Illyrian grammar that was probably supposed to go with the dictionary.

The only text that Temler published was an article on the relationship between the Illyrian and Celtic languages, and the last chapter presents the reasons for this comparative study, which are part of the philological research at the time, as well as a translation (from Danish to Serbian) of the theoretical part of the article.

Appendix I contains the original text of Temler’s article from 1779, which also contains a small “Illyrian” dictionary, as an excerpt from Temler’s extensive dictionary; in AppendixII, scanned fragments of Temler’s manuscripts are presented as an illustration of the study.

This reserved Danish official, who was respected in the courts of Europe for his knowledge of languages, was appointed, towards the end of his life, a member of the Danish Academy and the Danish Royal Society for the History of the Homeland in recognition of his philological merits. His work which has remained in manuscript form and, primarily consists of an extensive Illyrian dictionary, represents a real cultural treasure of the South Slavs and an essential source for further research and analysis, both in the field of (South Slavic) lexicography and the history and culture of (South) Slavs, and therefore of the Serbs.