Александар Ђурђев

Рађевина

Обичаји, веровања и народно стваралаштво

Крупањ 1988.

 

САДРЖАЈ
УВОД ПРЕДГОВОР
УВОД
ПРВИ ДЕО
ДЕО ДРУГИ
ЗАКЉУЧАК
RÉSUMÉ
СПИСАК КАЗИВАЧА
УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА

 

---

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР 7

УВОД 9

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

I — ОБИЧАЈИ ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА 13

1. ОБИЧАЈИ ОКО РОЂЕЊА 13

Жена и трудноћа (14), Рођење детета (16), Мале Бабине (17), Крштење или Велике бабине (18), Веровања везана за децу (19)

2. БРАК И ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ 23

Начини склапања брака (24), Свадбени обичаји (27),

а) Позивање на свадбу (30), б) Скуп сватова (31), в) Долазак младиној кући (31), г) Венчање (34), д) Повратак младожењиној кући (35), ђ) Свођење младенаца (37), е) Пријатељи (38),

3. СМРТ И ПОГРЕБНИ ОБИЧАЈИ 47

Предзнаци смрти (47), Умирање (48), Спремање мртваца, мрца, покојника или меита (48), Јаукање (49), Сахрана (50), Жалост (55), Даћа (55), Гробља и надгробна обележја (57), Задушнице (59)

II — ОБИЧАЈИ УЗ ПОСЛОВЕ И ЗАПИСИ ИЗ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА 65

Обичаји око градње куће (65), Обичаји око ткања (66), Обичаји пред невреме и прогноза времена (67), Моба (68), Прела (69), Сједења (70), Сијела (70)

III — ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ 77

1. Новогодишњи обичаји 77

Вариндан (78), Туциндан (79), Бадњидан (79), Божић (84), Мали Божић (90), Крстовдан (90), Богојављење (91), Савиндан (91), Сретење (91),

2. Пролећни обичаји 92

Лазаревдан (92), Велики четвртак (93), Велики Петак (95), Ускрс (95), Ђурђевдан (96),

3. Летњи обичаји 96

Видовдан (97), Ивандан (97), Петровдан (97),

IV — СЛАВА И ПРЕСЛАВА 100

НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

I — НАРОДНО УСМЕНО ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО 115

Обредне и обичајне песме (116), Песме о раду и уз рад (118), Баладе (126), Старије лирске песме (138), Дечије песме (142)

II — НАРОДНО УСМЕНО СТВАРАЛАШТВО 144

Предање о воденицама као честом станишту вила (144), Предање о откривању вештица (145), Хајдук Гајо Гајић (145)

III — ЛЕГЕНДЕ 147

Како је настало име места Крупња (147), Како је настало име села Дворске (147), Како је настало име села Беле Цркве (148), Како је настало име села Бањевац (148), Како је настало име села Костајника (148), Како је настало име села Ликодре (149), Како насташе имена села Липеновића и Врбића (149), Како је настало име села Цветуље (149), Како је настало име села Красаве (149), Како настаде име села Богоштице (150)

IV — НАРОДНЕ ИГРЕ У РАЂЕВИНИ 151

Народне игре и играња у прошлости (151), Држање у игри и понашање играча у прошлости (151), Народно играње и игре данас (152), Држање при игри и понашање играча данас (152)

ЗАКЉУЧАК 166

РЕЗИМЕ 168

СПИСАК КАЗИВАЧА 169

УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА 172

---

ПРЕДГОВОР

У времену од августа 1979. године до октобра 1985. године сакупљао сам грађу из области народног стваралаштва по селима Рађевине. Међутим, под утицајем казивача непосредно на терену, који у својим казивањима нису могли издвојити било који облик народног стваралаштва од народног живота јер су се поједине теме једноставно преплитале, ја сам бележио и све што сам видео и чуо из народног живота. На крају свог сакупљачког заноса нашао сам се пред гомилом рукописа, богатом ризницом народног блага, састављеном из разноврсног фолклорног и етнолошког материјала.

Пошто је Рађевина антропогеографски испитано подручје од стране многих научника (Ј. Цвијића, Б. Милојевића и др.) са етнолошког аспекта, остала је ова сакупљена грађа коју сам систематизовао у рад под насловом „Рађевина (обичаји, веровања и народно стваралаштво)“.

Сâм рад има за циљ да описом обичаја, веровања и народног стваралаштва трајно сачува народно благо овог дела западне Србије исказујући народни живот у прошлости и данас, првенствено са елементима матичног наслеђа које је досељено становништво донело са собом.

Сусревши се са народним незнањем зашто упражњава или која је сврха појединих обичаја и веровања, а које народ оправдава наслеђем из старине, за најнужнија објашњења, упоређивања као извор послужила ми је бројна литература.

У току рада помогли су ме саветима: др Мила Босић, др Душан Дрљача и Сава А. Стакић, на чему им овом приликом најтоплије захваљујем. Искрено захваљујем и свим онима који су ми пружили податке из народног живота и указали помоћ приликом теренских истраживања.

Крупањ, јануар, 1988.

Аутор

---

УВОД

Рађевина је област у северозападној Србији између планина Влашића, Цера, Јагодње и Соколских планина. Долином Јадра повезана је са Мачвом и Панонском низијом, а заједно са Азбуковицом чини Горње Подриње. То је претежно брдско-планински крај, пун шума и пашњака испресецаних бистрим и брзим речицама. Највећи врх у брдском делу је Кошућа стопа на Јагодњи (940 м). Њен највећи део припада Општини Крупањ, коју чине 23 насељена места од којих су 22 сеоска насеља: Бањевац, Бела Црква, Богоштица, Брезовице, Брштица, Врбић, Дворска, Завлака, Костајник, Красава, Кржава, Ликодра, Липеновић, Мојковић, Планина, Равнаја, Ставе, Толисавац, Томањ, Цветуља, Церова, Шљивова и једно варошко насеље, Крупањ, који је привредни, културни и политички центар општине.

Према традицији, насеља лоцирана око и у Рађевском пољу називају се Доња Рађевина, а насеља брдског дела Горња Рађевина.

Рађевина је добила име по Рађевом пољу. Рађево поље чине ливаде на месту где се међусобно граниче Бела Црква, Мојковић и Равнаја, а добило је име по високом надгробном споменику — Рађевом камену који је у њему посађен. Вук Караџић тврди да овај споменик припада неком старешини Рађу.^[1]

[1]

У сваком од 22 села живи по неколико староседелачких породица, а досељено становништво чине углавном Срби приспели у 17, 18. и 19. веку из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Границе Рађевине су под утицајем разних историјских и политичких прилика често се мењале. Многа стална насеља о којима нам говоре многи документи^[2] под истим горе поменутим околностима су нестала или припала другој области.

[2]

Насеља су разбијеног типа, састављена из „мала“, које по Вуку Караџићу су исто што и „маале“ (махале)^[3], односно турски назив за део села или заселак.

[3]

Пошто је Рађевина, као што сам већ у предговору напоменуо, антропогеографски испитано подручје^[4], не бих понављао познате чињенице већ бих нагласио да су бројна миграциона кретања становништва (првенствено континуитет досељавања из истих предела), као и историјска збивања која су се одвијала у прошлости, утицала на одржавање, нестанак и трансформацију обичаја, веровања и народног стваралаштва овог дела западне Србије.

[4]

---

ПРВИ ДЕО

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

---

I — ОБИЧАЈИ ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА

1. ОБИЧАЈИ ОКО РОЂЕЊА

Жеља за децом од увек је била велика — главни циљ и срећа свако човека.

Човек тежи да у деци добије своје наследнике, који ће га одменути у раду, у старости неговати, који ће му лозу наставити да се не затре или угаси славска свећа. При остваривању ових жеља врло је важна полност деце, а ту се предност даје мушком наследнику који остаје као чувар огњишта, док женско дете, по народном, рођено је да само себи бира дом. Отуда и превелика наклоност родитеља, а посебно жене, према мушком наследнику јер самим рођењем мушког детета она учвршћује своју брачну везу. Условљена овом жељом, која је у ствари традиционално опште прихваћена у народу (јер по народном веровању, жеља за добијање мушког наследника „утемељује“ се унапред вршењем разних магијских радњи нпр. млади се даје мушко дете, „накоњче“, да би рађала мушку децу; ако се роди женско дете, кум при улазу у кућу да дете крсти измења места својих ципела да би следеће било мушко и др.), жена и у прошлости, што је присутно у многим народним песмама, а и данас иде из трудноће у трудноћу са жељом да роди мушког наследника — сина.

„Роди мајка девет девојака
и десето под појасом носа
Куд год иде све се Богу моли
дај ми, Боже, да се мушко роди...“

(Види песму: „Анка ђаволанка“)

или

„Роди мајка девет девојака
и десетог родила је Рајка... „

(Види песму: „Урекнути Рајко“)

У прошлости жене у Рађевини рађале се у просеку деветоро деце, а има и поприличан број жена које су родиле од десеторо до шеснаесторо деце. Међутим, у прошлости због специфичних услова живота велики број деце је умирао. Ако упоредимо наталитет од пре неколико деценија са данашњим, уочавамо да наталитет све више опада. Данашње породице (сем појединих изузетака) углавном се задржавају на двоје деце, највише троје, а све је више оних који имају само једно дете. Разлога овоме има више, али истакао бих само један, а то је велики утицај градског на сеоско становништво.

Многобројни су примери раскида брака у прошлости, а и данас, чији је заједнички узрок брак без деце. Жена нероткиња, коју у народу погрдно називају „јаловка“, тешко се задржава у брачној заједници јер бива отерана од стране супруга или његове породице. Зато многе нероткиње проводе цео свој брачни живот у очајању и очекивању да затрудне, па би учиниле све што би им се казало, макар по цену њиховог живота и угледа само да би родиле и сачувале брак.

У народу Рађевине дубоко су укорењена веровања из паганског наслеђа да је брак без деце: Божија казна (прича се тако у једном селу Рађевине да је некакав младић који је сакупљао паре за изградњу сеоске цркве од сакупљених пара један део присвојио себи да нико не зна. Али кад се ожени, Бог га казни да нама порода.); „суђено“ (по народном веровању за будући живот сваког човека велику улогу имају „суђенице“ које долазе по рођењу детета (за време малих бабина) да детету „суде“ односно проричу будућност); дело проклетства које стиже и девето колено (ако се ономе који је много зла другима чинио ништа не деси, ако га Бог не казни за време његовог живота за његова надела испаштаће његово потомство).

Жена и трудноћа — У Рађевини жену која носи дете називају „тешка“, „гравидна“, „благословена“, „носећа“, „трудна“, „у другом стању“ и др.

Вук Караџић каже: „Црногорке, као и Српкиње уопште, а особито по Херцеговини, Босни и Србији не мјењају ни у чему свој начин живота за вријеме трудноће до самог порођаја... „^[5] Овакав начин живота жене за време трудноће до самог порођаја устаљен је у Рађевини од Вуковог доба па све до данашњих дана. Чест је пример да трудница ради и најтеже физичке послове, тј. није ни мало поштеђена, што говори о тешком положају жене на селу. Највећи разлог овоме су застарела схватања, од којих наводим казивање К. Д. из села Дворске: „Ни мене моја свекрва није мазила; радила сам и вукла са стомаком до зуба, и нико те ништа не пита. Па ево ме; вала Богу, жива сам и здрава и здраву децу изродила. Е, па кад сам могла ја, још прије у оно време у онаквој беди и сиротињи да се мучим и служим, може и моја снаја да потегне, и ако је трудна ништа јој неће валити“.

[5]

По народном веровању, трудна жена је честа мета злих сила као и гатара (врачара или чинилица), које покушавају да на разне начине нашкоде трудници и детету (набацивањем или потурањем чини или урока). Међутим, гатаре то раде по поруџбини, тј. њих за разне услуге плаћају они који желе да нашкоде трудници и детету, а то су у већи број случајева поједини чланови фамилије или саме породице. Да би се трудница сачувала од враџбина као и урокљивих погледа, обичај је да трудница уз себе носи разна апотропејска средства као и разне амајлије у виду крпе, конца, ланчића и др. које јој по личној наруџбини врачара уврача. Од разних апотропејских средстава трудница уз себе најчешће носи главицу белог лука јер на њега „не сме никаква нечиста сила^[6], а нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези с врачањем и гатањем^[7]; глогов трн којим се терају демони болести^[8], цвеће урочац које истакнуто на телу скреће на себе урокљиве погледе и тиме штити трудницу од урока.

[6] [7] [8]

Трудница мора да се придржава и одређених прописаних обичајних норми или, у противном, нашкодиће свом породу на пример

1) Жена док је трудна не сме ништа украсти. Ако украде, показаће се на детету белега као што је украдена ствар, и то и на оном месту за које се она на себи прво дохватила пошто је ствар украла. Да се не би на детету показала белега ако шта украде, по Р. Т. из села Костајника, трудница после крађе треба прво да дотакне земљу.

2) Трудница не сме повезивати црнину нити јаукати, гледати мртваца, нити јести о даћи јер ће „набаксузирати“ и родити мртво дете.

3) Трудница не сме прескакати конопац јер ће јој се дете кад одрасте обесити итд.

За радознале чланове породице и будуће родитеље важно је унапред сазнати, пре рођења, које ће полности бити рођено дете. Да би се то одгонетнуло приступа се провереним народним методама:

— шиваћа игла (чији делови ушице и врх имитативно представљају људске полне органе) завије се средином хлеба и да трудници да загризе. Ако трудница загризе ону страну где су ушице родиће женско дете, а ако загризе на ону страну где је врх родиће мушко дете.

— маказе и нож (који наменом у домаћинству откривају и полност корисника) ставе се без присуства труднице на столице и прекрију платном. Онда се трудница позове да седне на столицу коју сама по личном избору одреди. Ако седне на столицу на којој су маказе родиће женско дете, а ако седне на столицу на којој је нож родиће мушко дете.

Превремена трудноћа или трудноћа пре „вакта“ (времена) карактеристична за неудате девојке одлика је и прошлости и данашњице. Међутим, и поред заједничке одлике, схватања овом проблему данас су сасвим различита у односу на прошлост.

У прошлости ако девојка затрудни пре удаје, да би сачувала образ од срамоте, одлази сама (или ако се поверила мајци, с мајком) у потаји, сеоској бабици да прекине трудноћу. Наравно, та нешколована сеоска бабица, разним надрилекарским методама и средствима понекад би, али врло ретко, успела да прекине трудноћу без већих последица по девојку и њено здравље, али чешћи случај је да после побачаја због последица које настају, девојка умре.

Данас се побачаји или абортуси врше у домовима здравља без последица по здравље. Да девојка затрудни пре удаје није више толико страно. Народ на селу се толико прилагодио да се чак и брани да девојка абортира, већ девојка рађа ванбрачно дете, и гаји га и уз помоћ својих родитеља.

Рођење детета — У прошлости жена у Рађевини, као што је и Вук Караџић забележио, „породи се често изненада на послу“. Дешавало се да се жена породи у њиви, у шуми, у кући и др.

Ради заштите породиље, здравог рођења детета и да би порођај био лакши свекрва би магијским обредом имитативно представила порођај. Кроз породиљину кошуљу (која је у овом случају исто што и за врачару „биљешка“ — део од одела који замењује свога власника) пробацује живо јаје које се у нашој обредној пракси појављује као извор живота и плодности. По народном веровању, као што јаје брзо пропада кроз кошуљу тако ће се брзо и породиља породити.

Чест је случај да породиља сама одсече детету пупак српом, ножем или га зубима одгризе. Ако се порађа у кући, онда пупак свекрва одсече српом, по веровању да би дете напредовало и расло као жито. Пупак се везао концем, улепио воском, а дете онда купало хладном водом да би по веровању било здраво.

Жена после порођаја само један дан би лежала уз дете на слами, а затим нормално настављала да ради. За дете се правила „бешика“ (назив за колевку као и у Босни) или колевка. У колевку се простирала слама а преко ње стављала каква „аљетка“ (поњава) или безано платно. У одећи се доста оскудевало. Беба има само две или три пелене које су саткане од дебелог беза. Док се једном беба увија, друга се „цеђем“ (пепео прокуван у води) пере и све тако наизменично.

Данас се жена најчешће порађа у болници мада има понеких случајева да се породи изненада на послу или код куће.

Мале бабине — Данас, као и у прошлости, кад се жена породи, њој се доносе „бабине“ (част). У великој вуненој торби доноси се: погача, пита, бушени колачић и кувана кокошка која је обавезно с главом.

Доношење дарова или даровнине је обавезно само што се о малим бабинама дарује само беба, а о великим бабинама и сви чланови породице. У прошлости се детету доносило вунени повој, вунене зепе и обавезно новац. Новац којим се дете даривало стављао се детету испод главе с тим што се претходно „намењивао“ (унапред одређивао за што да се користи), нпр. да купи оловку ако је мушко да би био писар или да купи игле ако је женско да би била добра везиља итд.

Од хране и пића које чине част, дететова мајка мора узети по парченце или гутљај. Прво мало погаче, па пите, крило од кокошке, гутљај ракије, а млека ако је ко донео она наспе себи у недра, јер по веровању млеко ће јој брзо надолазити. Кад све ово изређа, онда ону торбу у којој су донете бабине веша о врата да би по веровању дете пре проходало.

Кад се окупи доста бабињара, поставља се ручак, а после ручка понегде и провесели уз песму и свирку свирале. У прошлости по Вуку Караџићу, бабине су трајале седам дана^[9], а данас много више (месец дана), односно кад ко има времена он тад оде и однесе част.

[9]

Крштење или Велике бабине — Крштење — дан када дете добија име обавља се у цркви или у кући ако је црква много удаљена или је у селу нема. Кум дете крштава или ако је остарео, он одреди свог најстаријег сина да дете крсти, односно да му „надене“ или дâ име. У случају да је женско дете рођено, онда кум пре него што уђе у кућу изује се и измења места својих ципела да би по веровању следеће било мушко. Мајка предаје дете куму, али га после крштења она не прихвата, него дететова тетка. Сам чин крштења је овакав: Кум дете распреми и стави га на очеву белу кошуљу да би, по казивању Б. М. из села Врбића, „био вазда у очевој заштити“. А сам обред крштења обавља свештеник по прописима Цркве.

Родитељи за време извођења овог чина нису у кући него излазе и обилазе три пута око куће да би по веровању дете брже проходало. После овог церемонијала, у кући се руча, весели и опет, као и на малим бабинама, дочекују бабињаре.

Оно што је најзначајније за овај обичај јесте давање имена детету. Некад је кум давао детету име по својој вољи, а данас у договору с родитељима. У Рађевини кум најчешће име детету даје по имену неког детињег претка (деде или бабе).

У прошлости, како је и Вук Караџић^[10] записао, оним родитељима којима се деца не могу да одрже давала су се имена: Вук, Вукашин, Остоја и др.

[10]

Веровања везана за децу — Да би се дете заштитило од „чинилица“ (врачара или гатара), вампира, „ноћница“ и других надприродних сила, испод главе у колевци му се ставља главица белог лука у коју се позабада неколико глогових трнова.

У неким селима, ради заштите од ноћница и надприродних сила, колевку с дететом ставе између гребена.

Да се дете не би урекло узме се гарежи и нагарави по челу.

Да би се дете заштитило од жутице, чим се роди, за руку му се свеже црвени конац да би по веровању било стално црвено.

Да би дете боље расло треба га мало повући за нос док је још у колевци.

Извађен зуб детета треба ставити у хлеб и дати псу да поједе да би по веровању имало јаке зубе као пас.

Извађен зуб детета треба бацити на таван међу ораје.

Дете због урока не ваља хвалити већ кудити, а ако га и похвалиш мало га попљуј.

Децу не ваља тући метлом јер ће остати мала.

Децу не ваља тући чарапом јер ће остати „замлаћена“ као чарапа.

Деца после јела не ваља да се протежу за столом јер ће по веровању све што поједу дати ђаволу.

Дететову косу после првог шишања треба ставити на дрво да би новоизрасла коса покрила дететову главу као лист дрво.

Дететову косу после првог шишања треба ставити на жару, јер по веровању жара никад не може да замре па ће по веровању дететова новоизрасла коса бити јака тј. неће опадати.

Ако се деца због нечега престраве (уплаше), треба им саливати страву усијаним оловом или жаром који се загасе у води.

Деци не ваља повезивати црнину, нити дати да гледају мртваца да не би себи „набаксузирала“.

 

2. БРАК И ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ

У прошлости, као и данас, постојало је више разлога због чега се ступало у брак.

Ако се има у виду да су главну реч о удадби и женидби имали родитељи, онда љубав и физички изглед — данас главни услови који спајају двоје младих — занемаривали су се, а економска страна излазила из позадине као главно мерило и циљ.

Поред економске користи, потомство и одмена у раду су исто тако битни циљеви због чега се ступало у брак.

Према подацима матичних књига венчаних (црквених и матичних служби Крупња, Беле Цркве и Костајника), момак се женио пунолетан, а девојка је могла бити и старија. Међутим, по подацима са терена, у прошлости је било доста случајева да момак одведе (најчешће украде) девојку која још није пунолетна, па је после под присилом власти или девојчине родбине врати родитељима, а он буде кажњен или претучен од стране девојчине родбине.

Упознавање младих је већином ишло посредно, преко пријатеља или „проводаџија“ у разним приликама („панађурима“ (вашарима), „сијелима“ (игранкама), сједењима, прелима, мобама, итд). Стајати са младићем у било којој прилици, према строго патријархалним нормама, морало је бити на јавном месту, да они виде. Момак је могао бити сам, а девојка обично са својом „другом“ (другарицом).

Пошто је становништво досељено једним делом из Босне и Херцеговине, задржало се доста истих речи из матичног краја. Тако се за момка и девојку каже „јаран“ и „јараница“, а за њихово данас забављање каже се да „јаране“ или „ашикују“.

У склапању брака, упознавању двоје младих и преношењу жеља супротних родитељских страна велику улогу су имале „проводаџије“. То су већином биле жене, а ређе мушкарци. Њихов главни циљ је био да „насоче“ (уговоре, упознају) момка девојци или девојку момку.

Начини склапања брака

По договору — Када девојка стаса за удају, жеља родитеља је да из материјалних разлога удају кћер за богатог младића без обзира да ли га она воли или не. А ако је девојка још „миражинка“ или „миразуша“, тј. јединица у оца и мајке која наслеђује очеву непокретну имовину, онда сигурно њена воља не одлучује.

У селу се одувек морала слушати реч старијих, посебно домаћина^[11] куће, па су се деца морала покоравати жељи и одлуци родитеља.

[11]

Девојка може бити и са телесним манама (да је „валидна“ или „саката“ у ногу или руку, да не види) што је могао бити случај и са младићем; дешавало се да се девојка и момак никад у животу нису видели, али то је била само споредна ствар у оваквом начину склапања брака.

Тако је био случај у Рађевини да се Р. Р. из Костајника, који је био слеп, оженио по договору родитеља са Ж. Л., која је била здрава и лепа цура. Други случај је у низу многих који су се десили у Рађевини, да је П. Р. из Кржаве, исто по договору родитеља, оженио се а да пре тога никад није срео ни видео своју, данас покојну жену, која је тада била „миражинка“ али мало „валидна“ у ногу.

Главну улогу у оваквом начину склапања брака су имали „проводаџија“ или „проводаџика“, који би, обилазећи обе куће (момкову и девојчину), пренели жеље и поруке, а на крају и уговорили састанак између двеју страна, односно будућих „пријатеља“, или прошевину.

Некад је било овако и у другим крајевима наше земље, а данас је сасвим другачије. Одлуку о склапању брака доносе млади сами, а пристанак родитеља је само формалност.

Отмицом до девојке — Обичај женидбе отмицом који је у прошлости био карактеристичан и за Рађевину, данас је изобичајен. Задњи и то неуспели покушаји у Рађевини су се догодили крајем 1945. и од тада се више нису поновили.

По Вуку Караџићу, „највише се догоди те отимају дјевојку кад момак запроси дјевојку па му је не даду; а кадшто је и не просе (кад знају да је неће дати), него управо отиду и отму, а момак је није ни видио“.^[12]

[12]

У отмицу су ишла обично два три младића, на коњима или упрегнутим колима, са каквим оружјем јер девојка је често добро чувана од стране своје браће који су били наоружани, па је понекад долазило и до крвавог обрачуна.

Девојка се „вребала“ (чекала) кад је сама (код стоке, у кући или на сјелу), па се уграби (однесе, или је двојица одведу између себе, каткад и свежу). У оваквом случају, девојци није вредело отимати се, викати, нити запомагати, јер тешко је могло шта спречити отмичаре у њиховој намери. Док двојица оду да отму девојку, трећи их чека са упрегнутим коњима које напоји ракијом, па кад их потера „ни ђаво их не би стигао нити зауставио“.

Ретко се дешавало да се девојка врати родитељима после отмице, јер ако се врати, остаје осрамоћена целог живота.

Крађом до девојке — Обичај крађе девојке одржао се и до данашњих дава у рађевским селима. Сам обичај се може тумачити као трансформација некадашње грубе отмице у уговорену отмицу, мада је било случајева које можемо назвати као прелазни облик из грубе у уговорену отмицу, обичај „потурања момка“ при крађи девојке.

а) Потурање момка

Онај момак који зна да девојка из било којих разлога неће да пође за њега, а он је хоће, договори се са својим друговима да се девојци потури неко од њих па да је онда украду. Момак који се потура, мора да буде богат и леп и да му родитељи уживају велики углед, а он добру репутацију код девојака. Кад се то све „утаначи“ (договори) онда се девојци посредно, преко другарице или каквог рођака поручи да се тај и тај момак загледао у њу, па ако хоће да пође за њега, он ће доћи да је украде из таквог разлога што се замерио њеном брату или ком од уже родбине па се плаши да је њени неће дати ако пође редовним путем (прошевином итд.). Девојке би обично примале те приче као истините и као свака која једва чека такву прилику залетале би се и давале пристанак, наравно без знања својих родитеља. Пошто се само на њен пристанак чекало неколико момака, одмах крену да је украду пошто су се унапред договорили, тј. девојка је унапред поручила где ће и када бити сама (код стоке или на бунару). Кад дођу да је краду, девојка се пожурује и каже јој се да је момак чека на неком месту мало даље од њене куће јер се плаши да га не виде њени родитељи. Девојка би без речи седала у кола, а кад седне — повратка више нема. Девојка се тад доведе оном младићу који је све уговорио, и она му тад остаје жена.

б) Крађа девојке

У то доба ноћи
украд'о девојку,
украд'о лепојку,
па повед'о доле
низ смиљево поље.
Па питам девојку:
„Шта би ти, девојко
да те браћа стигну,
да те стигну шта би
својој браћи рекла?“
„Просци долазише,
просци одлазише
ви ме не дадосте.
А ја одо сама,
вама на срамоту,
Богу на гријоту,
мени на лепоту.“

Као што нам говори и ова рађевска песма, момак и девојка који се воле, а родитељи из било којих разлога не допуштају да се узму, тајно се договоре, те момак пре одведе девојку. Кад момак тако одведе девојку, без питања њених родитеља, каже се у Рађевини: „украо“ девојку, а за девојку да је побегла или „побегуља“.

После овакве крађе девојке потребно је да прође више времена да се њени родитељи одљуте што је она тако урадила, те је онда они први морају посетити и — тако се измире.

За крађу девојке најчешће прилике су биле за време одржавања сијела. Девојка би крадом изашла из просторије, да је не опази мати, а мало касније за њом и младић са својим друговима који су унапред обавештени. Тако би заједно повели девојку. Кад дођу у момково село, неко од момака би отрчао испред осталих да јави момковим родитељима и да добије „муштулук“ (обично чарапе или пешкир, а понегде код богатијих и ћилим). Кад остали дођу близу куће, неко ко је понео пушку или пиштољ, а обично се носило шта од оружја кад се пође у крађу девојке, пуцњем би објавио долазак младе. Домаћин, кад то чује у знак весеља и добродошлице узвратио би пуцњем. Тиме би уједно објавио селу и комшијама да је добио снаху. Онда би се весеље наставило до зоре. Комшије би долазиле на честитање и да попију коју. Ту се играло, певало и веселило.

Свадбени обичаји

Прошевина или „јабука“ — У прошлости у Рађевини ићи „на јабуку“ значило је ићи у прошевину или просидбу девојке.

У прошевину се ишло онда када су родитељи, преко посредника, са будућим пријатељима већ се о свему договорили, или ако су родитељи задовољни момковим избором

Обично се одреди дан када се не ради, те у просидбу крене момков отац, понегде без сина, а понегде са сином, и са још неким од мушкараца из фамилије. Тога дана се сви свечано обуку, а младићу се изврати једна чарапа наопачке или друго шта од одела, да би по веровању „извратио“ памет девојци, тј. да би пристала да се уда за њега. Упрегну се најбољи коњи и спреми за девојку дар — црвена јабука (симбол љубави, среће и пријатељства) у коју се позабадају дукати.

У Ликодри је постојао обичај да кад момак крене у просидбу, неко од укућана ухвати мачку па баци на момка. Ако се мачка задржи на момку испросиће девојку, а ако не, онда неће, тј. у имитативном смислу, мачка овде представља „чини“ којима ће „обрлатити“ (привући) девојку.

Када просци дођу девојчиној кући, поздраве се са њеним родитељима и кажу зашто су дошли. Домаћин — девојчин отац им отпоздрави и поведе просце у кућу да се почасте, одморе и на миру поразговарају. Док се они тако договарају, девојка је у другој соби и не излази док се договор не утаначи. Тек када се договоре како је за обе куће најбоље, онда се пита девојка. Ако су се обе стране преко проводаџије већ договориле, или ако није било ранијег договора међу родитељима а двоје младих се одавно воле, зна се унапред да ће девојчин одговор бити потврдан. За девојчин одговор иде да пита неко од укућана. Девојка тада као знак свог пристанка шаље, по ономе ко је дошао да је пита, тањир који прекрије марамицом или пешкиром. Тај тањир се стави пред просце и они тад девојку даривају — ставе ону јабуку са дукатима у тањир који се опет враћа у собу девојци. Девојка онда улази у просторију (собу или „кујну“), пољуби просце у руку, а са младожењом се поздрави и онда дарује их даром (чарапама, пешкиром, кошуљом и др). Кад се све то заврши, просци остану на ручку и тад се договоре када ће бити прстеновање.

Некад је било тако, а данас сасвим другачије. Ретко се иде у прошевину девојке, а и онај ко иде не придржава се некадашњих обичаја.

Прстеновање девојке или испит — За прстеновање девојке (данас веридбе) обичај је био да се у девојчиној кући састају породице момка и девојке. Тад се спрема богат ручак, зову се и „ашчије“ (кувари и куварице) да спремају.

На овај дан се понегде звао и поп да „испита“ девојку у кући док се у граду испит обављао у цркви. Овај испит се састоји у томе што би поп постављао неколико питања девојци пре прстеновања, на пример да ли је у сродству са младићем, да ли је приморана на удају, болује ли од какве болести и др. Када девојка одговори да није ни у каквом сродству са момком и то потврде обе породице као да је и нико није натерао, поп је благосиља, а момак вади прстен који је унапред купио и стави девојци на десну руку. Када се то заврши, седа се и руча, а ако је домаћин звао и којег фрулаша онда се и провеселе. На овај дан се уговара и дан одржавања свадбе. Иначе, овог обичаја данас у оваквом облику нема, јер се млади данас сами вере без икаквог церемонијала.

Свадба. — Свадба је врхунац женидбених обичаја и склапања брака. Одувек је то био најсвечанији чин у животу сваког човека; доживотно се памтио и често препричавао.

Време одржавања овог церемонијала била је јесен (данас било које годишње доба), а ређе пролеће, јер у Рађевини се каже „Пролећна млада и јесењско прасе никада нису ваљали“. Међутим, јесен је била најпогоднија због повољних материјалних прилика на селу (највише стоке, доста хране и пића) па су могли да се претрпе велики издаци око свадбе што се до тада није могло.

Свадба је у прошлости трајала седам дана — данас три дана. Обично се свадба прави крајем седмице (петак, субота и недеља), а никад почетком нити на „посан“ дан.

Главне личности на свадби, сем младе и младожење, су сватовске старешине. Идући по „старешству“, најстарији је стари сват или старојко тј. ујак младожење. Поред кума, он је најважнија личност коју треба слушати; он руководи читавим свадбеним церемонијалом; он је старешина свадбе, што нам говори о још увек присутним траговима авункулата.^[13] Ако младожења нема ујака, за старог свата се узима неко други ко је доста поштован и угледан, а тај и не мора бити из фамилије. Други по старешству је кум. Кум је обично онај ко је крстио младожењу, а ако је кум много стар или болестан, онда неко други од његових синова преузима кумство. И данас се поштује старо кумство као и ново тј. оно које се тек склапа, јер и данас честа је узречица у Рађевини. „Кум па Бог“, односно „Кум се поштује на земљи, а Бог на небу“. Улога кума као и старог свата је да венча младу и младожењу, а касније и да им крштава децу.

[13]

Ручни девер, којих је у прошлости било два (данас један), трећи је по значају, иза старојка и кума. Девер може бити брат, а може бити и сестра, рођени или из фамилије. Његова дужност је да изведе младу пошто се она обуче, јер девер купује млади венац, „вал“ (вео) и ципеле; у прошлости је путем водио под њом коња; стално је чува и увек је поред ње. Девера у Рађевини још називају „ђешо“ или „брато“.

Четврта личност по важности био би „чауш“ или „чајо“. По Вуку Караџићу, „чауш“ виче да се сватови опремају, збија шалу (говори све што му на уста дође), приказује част и дјели дарове; он треба да је врло смјешан и шаљив“. Зато се за чауша узима човек који зна доста шала, који зна да глуми и који самом својом појавом изазива смех. Данас се на неким свадбама појављује чауш окићен каквим даром, са сукњом (некад „бошчом“ — кецељом), капом од хартије (обично новогодишња капа) — некад шубара на коју натакне рогове. Поред тога што је чауш само смешна фигура, и лакрдијаш, по Тихомиру Р. Ђорђевићу, „првобитна улога му је била у томе да својом спољашњошћу, понашањем и говором скреће на себе пажњу и погледе и тако обезбеди младенце од урока“.^[14]

[14]

Тихомир Р. Ђорђевић, Зле очи у веровању Јужних Словена, Београд 1985, 139-143]

Свадба или свадбени церемонијал обавља се по реду, тј. по устаљеном начину који се огледа у: позивању на свадбу, скупу сватова и одласку по младу, доласку младиној кући, одласку на венчање, повратак младожењиној кући, свођењу младенаца и „пријатеља“.

а) Позивање на свадбу

Чим се одреди дан свадбе, момков отац одлази петнаест дана раније да са чутуром зове на свадбу. Он то и данас ради у рађевским селима док у граду се шаљу позивнице. У прошлости тамо где није домаћин стигао да дође и позове на свадбу или весеље он пошаље по коме јабуку, да однесе и позове на свадбу.

Чутура је направљена од дрвета и у њу домаћин сипа ракију. Онако пуна чутура се стави у „откану“ торбицу где се „закити“ (украси) свакојаким цвећем а највише рузмарином и босиљком чији јо циљ да заштите свадбу од урока и злих демона.^[15]

[15]

В. Чајкановић, нав. дело, 209-210 и 41-49]

Домаћин иде од куће до куће и зове на свадбу. Онај код кога дође да зове, прекрсти се благосиљајући речима: „Помози Боже, нек ти је, домаћине, срећна свадба, да су младенци живи и здрави. Ове године венчавали, догодине крштавали и увек се веселили!“ Онда три пута отпије по мало ракије из чутуре, дарује чутуру парама а домаћина каквим даром (чарапе, пешкир — данас ћебад, кошуље и др.) и обавезно долива својом ракијом чутуру да надокнади количину коју је попио. Сличан обичај позивања на свадбу чутуром среће се и у другим нашим крајевима: Црној Гори и Србији.^[16]

[16]

М. С. Филиповић, нав. дело, 163-164, Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Српски Етнолошки зборник LХХХIII, Београд 1971, 145, II Ж. Петровић, нав. дело, 275, Драгутин М Ђорђевић, Живот и обичаји у Лесковачкој Морави, Српски Етнолошки зборник LХХ, Београд 1958, 448-449, В. Караџић, нав. дело, 313-314; Јован Вукмановић, Свадба у Перасту, Гласник Етнографског института VII, Београд 1958, 141-151.]

б) Скуп сватова

На дан свадбе скупе се сватови још ујутру, те доручкују, јер ако је девојка далеко, ваља дуг пут прећи. Данас је обичај да сватови који дођу на свадбу доносе поклоне великих вредности (шпорете, сервисе итд.), а у последње време најчешће коверат са већом сумом новца. Док сватови доручкују, њихови коњи (у прошлости), кола (тј. фијакери или обична запрежна од почетка двадесетог века), а данас скупи аутомобили, оките се венцима направљеним од бршљана и цвећа. Највећи и најлепши венац ставља се на капију дворишта и главни циљ му је заједно са осталим венцима да заштити весеље, младу и младожењу као и све сватове од урока и чини.^[17]

Кад се заврши доручак, девојке оките све сватове струком рузмарина а ови их даривају новцем. Док се то ради, домаћица — момкова мати узима дар (у прошлости пешкире, а данас ћебад, ћилиме и кошуљу и др.) и дарује, односно кити коње, кола или аутомобиле. Сад кад је све спремно колона креће младиној кући. Кад сватови крену девојке би у прошлости запевале:

[17]

В. Чајкановић, нав. дело, 56-57]

Ај, поласте кићени сватови,
ај, поласте по лијепу девојку,
Доведите лијепу девојку
док је дана и јаркога сунца!

в) Долазак младиној кући

Кад сватови дођу близу младине куће, огласе се пуцњем (из прангије и пушака. Кад дођу до капије, опет се на исти начин огласе. Онај ко је први од сватова стигао добија „муштулук“ (дар) и њега називају „муштулугџија“. За тим се сватови скупе код капије. У прошлости испред капије сватови би ставили јабуку а на њу бурму (прстен) те би младожења гађао из пушке. Ако погоди, а гађало се више пута, онда добија девојку.

Сватове дочекују отац и мати младе са још неким од „ашчија“ који изнесу „ћевап“ (нанизано печено месо на какав прут). „Пријатељи“ се поздраве и крену у кућу, а сватови се послуже месом са ћевапа реда ради. Унутра седају сватови за сто с тим што кум и стари сват седају у предње чело а младожења ниже њих. Ашчије које се за свадбу зову да помогну (да спремају јело и служе) одмах послужују све сватове.

Док се остали сватови госте, девер одлази у собу где је млада, али не може ући док не плати. Кад уђе, он млади дâ оно што јој је купио (венац, „вал“ или „дувак“ који, по Тихомиру Ђорђевићу, штити младу од урокљивих погледа^[18]

и ципеле). Док се млада облачи, девер је у њеној соби све док не дође време да је изведе из собе.

[18]

Тихомир Ђорђевић, Наш народни живот 1, Београд 1984, 279-282.]

Кад сви сватови буду послужени пићем и буде постављено да ручају, пије се трећа ракија. На трећу ракију ред је да млада изађе. Младу изводи девер и она прво прилази свом оцу те га љуби у руку, а затим кума, па старог свата, а са осталим сватовима се здрави (рукује). После здрављења млада се враћа и стаје иза кума и заједно са девером „двори“ док се ручак не заврши. Пред крај ручка младина мајка доноси патишпању и „груду“ (тек засирено млеко — млад сир) и ставља пред младожењу у тањир. Младожења ће ово појести кад крену сватови јер до тад он не сме јести да по веровању деца не буду „брљава“. За ово стављање груде пред младожењу везана је у народу шала где се каже. „Младожења, не гледај груду већ једи и води што брже луду“.

Док сватови ручају, у другој соби (данас под великим „шатрама“ — шаторима уз скупу „музику“ [оркестар]) играју и веселе се „свадбароши“, тј. гости или званице које је девојчин отац позвао на „женску свадбу“. Кад се заврши ручак, дарује се младожења. На његово десно раме свадбароши су стављали дар и кад би се сви изређали, дар се скидао и везао у какав чаршав.

У прошлости се даривао скроман дар: пешкири, кошуље, чарапе и марамице. Данас су то скупи поклони, али их „свадбароши“ не дарују младожењи већ како ко долази на свадбу, честита домаћину и предаје му поклон. Тај поклон остаје код младине куће њеним родитељима да се опет узврати тј. и данас као и у прошлости гледало се ко ће доћи на свадбу и донети поклон, да би се њему истом приликом дошло на весеље и донео поклон односно да би се „раздужило“.

После овог даривања младожење у прошлости млада би повела коло и играјући изотварала све прозоре и врата (што се може тумачити веровањем да јој буду отворени сви путеви, и коло изведе напоље. Извођењем кола напоље које још називају „младино коло“ или „опроштајно коло“ по већ устаљеном обичају, означава се да је време да се сватови опреме за повратак, односно за одлазак на венчање.

Барјактар се први пењао на коња и разавијао барјак који је кум донео. У прошлости је барјак био од црвеног платна са белим крстом на средини; за време старе Југославије државна застава са белим крстом на средини; данас државна или српска застава са јабуком на врху копља.

Церемонијал опраштања младе од родитеља је доста архаичан. Она узима дар који је унапред припремила и дарује своје родитеље, а онда се поздрави с њима тиме што их пољуби у руке.

Мајка испраћа своју ћерку саветом и речима: „Пођи, ћери, у сто добри часа, чувај роду поштенога гласа“.

Обичај је у свим селима Рађевине да кад млада крене са сватовима да разбије чашу, да би „унапред онемогућила зле демоне или проузрокиваче зла“^[19] да јој шта учине.

[19]

Кад сватови крену, испале многе прангије и пушке уз подвикивање, а девојке су испраћале младу песмом.

Ај полази, лепа момо.
Ај полази и не обзири се.
Ако си се мислила обзирати,
не била нам полазити!

Док је млада на коњу, девер пази, као што и сама песма каже, да се млада не окрене према својој кући, тј. „да јој се не би пород уметнуо на њезин род“.^[20] Наводимо Шпира Кулишића: „Из ових симболичних обичаја који одржавају настојање да пород припадне једној или другој страни, може се наслућивати да су деца првобитно припадала мајчином роду“.^[21]

[20] [21]

У неким селима Рађевине обичај је и данас да млада кад крене од свога дома са сватовима, пребаци преко своје главе шаку шећера да би јој по веровању остала пуна кућа свега.

Кад сватови на путу којим се враћају од младине куће пређу преко какве воде (реке или потока), обичај је био да млада баци шиваћу иглу у воду или шаку шећера. То ради, по веровању, због „чини“. Сличан обичај са истим значењем, тј. бацања каквих предмета при преласку сватова са младом преко воде среће се и у Босни (Доњи Бирач, Бјељина, Тузла)^[22].

[22]

г) Венчање

Венчање се обавља у цркви села у коме младожења живи или околини ако је у селу нема. Данас се венчање ретко обавља у цркви већ како закон налаже, младенци се евидентирају код матичне службе.

Пошто се свештеник већ раније обавести, венчање одмах почиње. У цркву прво улази млада и младожења, затим кум и стари сват па остали сватови. Церемонијал венчања отпочиње тиме што се младенци рукују рукама које свештеник марамицом увије (ово архаично састављање руку врло је важан елеменат црквеног обреда^[23]). Онда се млади и младожењи ставе круне на главе, а куму и старом свату дају свеће које држе упаљене докле год траје обред венчања. Уз благосиљање свештеника, младенци, а иза њих кум и стари сват, обиђу око целивајуће иконе и врате се на исто место. Свештеник узима чашу с вином која је унапред припремљена и даје да свако од младенаца отпије по мало. Прстење које је кум купио још раније, будући да је било положено на Јеванђељу на часној трапези, размењено је пред олтаром три пута између младенаца. Кад младенци изађу из цркве девојке су певале:

[23] Родила се Даница —
венчала се краљица.
Венчала се сва у свили —
сви војници били.
На глави јој златни венци —
живели младенци.

Кад сви изађу из цркве, у црквеној порти, по устаљеном обичају, одигра се које коло. Око кума скупе се деца и сватови узвикивајући. „Куме, изгоре ти кеса“. Кум онда вади из џепа унапред припремљену ситнину и баца увис, а деца отимајући се купе по земљи. Кум неколико пута баца новац јер циљ овог обичаја је доста познат у нашем народу обезбеђење плодности у браку.^[24]

[24]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 316.]

д) Повратак младожењиној кући

Кад се угледају сватови да долазе са младом, девојке би запевале:

Ето нама кићени' сватова,
воде нама лијепу девојку.
Изађи де, изађи де, женикова мајко,
па погледај кроз зелене гране
како трепте венци на девојци,
како игра коњиц под жеником!

Кад сватови уђу у двориште уз пуцње прангија и пушака, млада (у прошлости на коњу, данас у аутомобилу) се зауставља испред куће.

У Томњу је постојао обичај да док су младожења и млада на коњима кум их служи медом као симболом живота без горчине.

У прошлости у овим селима Рађевине постојао је обичај да млада кад силази с коња или кола не сме стати на земљу већ се потури „рало“ (плуг) или џак зоби, да би се млада, по Т. Ђорђевићу, „заштитила одоздо“.^[25]

Ова „заштита одоздо“ среће се у истој прилици и у другим нашим крајевима: Босни и Херцеговини, Црној Гори и целој Србији.^[26]

Док би млада силазила с коња девојке су певале једну доста шаљиву песму:

[25]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 291-307.]

[26]

Нав. дело; М. Ђ. Милићевић, нав. дело, 216-217; Вук Караџић, Српски ријечник 1818, Женидба, Београд 1966, 368-372, П. Ж. Петровић, нав. дело, 281—282, В. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, нав. дело, 178; Др. Миленко С. Филиповић и Персида Томић, Горња Пчиња, Српски етнографски зборник LXVIII, Београд 1955, 80.]

Сиђи, сиђи, лепа снашо,
с коња на рало,
с рала у кућу,
свекру на крило
свекрви у недра

И данас се задржао обичај да се млади уручи сито у којем је помешана зоб и пшеница. Млада узима сито и два пута хитне из њега ону зоб и пшеницу на кућу (као симбол плодности), а трећи пут баци и сито на кров или пребаци преко куће. Младожењи се да јабука у коју се позабадају паре, а у неким селима се јабука дâ и млади, па је пребацују преко куће „да мађијским путем пренесе на њих своју плодност и животворну снагу.“^[27]

[27]

Видосава Николић, Природа у веровањима и обичајима у Сретечкој Жупи, Гласник Етнографског института IX-X, Београд 1961,121.]

После овог обреда и данас је обичај да се млади даје „накоњче“. „Накоњче“ је, по Вуку Караџићу, „мушко дијете, што се по обичају да девојци на коњу, кад је сватови доведу пред младожењину кућу.“^[28]

Млада узима накоњче и три пут диже увис и три пут пољуби — то ради као симбол плодности и да би по веровању рађала мушку децу. После овог дизања, накоњче млада дарује даром.

[28]

В. Караџић, Речник, нав. дело, 436.

Кад млада пође у кућу стављају јој два хлеба под мишке, а у руке две флаше с вином (да би кућа увек била пуна). На прагу куће је чека младожења са испруженом руком испод које треба млада да протрчи да је младожења не докачи, а да уједно и прескочи праг. Овде се срећу два архаична момента.

Први би био протрчавање младе испод младожењине руке који се среће и у Херцеговини „да би га се вазда бојала“^[29]

или ако је мало докачи, по веровању он ће бити главни у кући. Тихомир Ђорђевић за овај обичај каже „да је у вези са очишћењем од духова“.^[30]

[29]

Л. Г. Бјелокосић, нав. дело, 208.

[30]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 311.]

Други моменат је прескакање преко прага, који се исто тако може тумачити на два начина: 1) из поштовања, јер по Веселину Чајкановићу култ предака је основа на којој се гради низ обреда, табуа и веровања везаних за кућни праг;^[31]

2) из страха, јер по Тихомиру Ђорђевићу праг се избегава зато што је најјаче изложен опасностима од чини или магија.^[32]

[31]

Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 102-106.

[32]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 299.

И један и други архаични момент могу се срести у обредној пракси и у другим нашим крајевима: Црној Гори, Босни и Херцеговини и целој Србији.^[33]

[33]

После ових церемонијала млада је служила свекрву медом или шећером као симболом слоге у кући, а после тога улазили би ови сватови и седали за сто да вечерају или ручају. У предње чело су седали кум и стари сват, а иза њих су стајали млада и младожења и „дворили“. Данас у предње чело (обично под шатором) седају млада и младожења, а кум и стари сват поред њих.

У прошлости за време вечере, после треће здравице постојао је обичај приказивања дарова и части. Дар је у неком предмету, а част у храни. То је чинио чауш уз шалу и смех, приказивајући прво дарове кума, старог свата, а онда осталих.

По вечери, младеж игра у колу. Весеље траје до зоре и многи сватови остану на „сјелу“ (игранци), да би опет сутрадан настанили да се веселе са „пријатељима“.

ђ) Свођење младенаца

Младожења и млада су имали засебну зграду (обично вајат) или одељење у које ће да заноће прво вече. Свођење је у неким селима Рађевине вршио девер, а у неким свекрва.

Обичај је био да кад се младенци сведу, неко мало залупа на врата да се по веровању деца не би рађала глува.

У прошлости је постојао обичај да прво вече заноћи с младом девер, међутим, тога данас нема као што се ни свођење младенаца у данашњим свадбеним обредима не уобичава.

Пошто се у прошлости много пазило на то да ли је млада била невина, обичај је био да сутрадан свекрва узима младине кошуље у којим је преспавала па их ставља у сито и приказује.

У неким селима био је обичај да млада ујутру иде на бунар и донесе воде, па онда том водом полива младожењи, свекру и свекрви да се умију.

е) Пријатељи

Трећи дан свадбе, ујутру, обичај је и данас да младожењиној кући долазе отац и мати младини са родбином у „пријатеље“.

Обавезно су се измењивали дарови, постављао доручак, а после веселило до подне (данас остану и до сутрадан ујутру).

Око подне се пријатељи испрате и враћају својим кућама.

У свадбене или женидбене обичаје данас спада и обичај који се јавио у Рађевини шездесетих година овог века. Овај обичај се назива „пребачај“ због тога што се данас у народу свугде не упражњава да момак иде са сватовима по младу њеној кући, већ је пре одведе тј. „украде“. Пошто се девојка тако одведе без „женске свадбе“, њен отац „пребацује“, тј. после венчања прави тзв. „женску свадбу“ или „пребачај“.

Пребачај се може правити и месец или два после венчања. Новина у овом обичају је што млада и младожења дођу неколико дана пре „пребачаја“ код младиних родитеља.

Младин отац, као и за „женску свадбу“, позива госте и они му доносе разне поклоне.

На дан пребачаја долазе пријатељи, тј. момков отац и мати са фамилијом. Ту се обавезно мењају дарови, руча се, весели и уз традиционално „сјело“ остане до зоре. Сутрадан, или после неколико дана, младожења с младом се враћа својој кући.

---

3. СМРТ И ПОГРЕБНИ ОБИЧАЈИ

Највише архаичних и анимистичких веровања задржало се у погребним обичајима Рађевине. Ови обичаји су углавном слични, а понегде и идентични са обичајима не само Србије већ и матичних крајева — Босне и Херцеговине и Црне Горе, одакле је становништво досељено.

Ови обичаји чине комплекс обреда и веровања, а данас иако су модификовани, у појединим култним обредима, радњама наслућују своје пракорене, утемељене мешавином: прасловенске, словенске, хришћанске и исламске културе.

Предзнаци смрти — У народу Рађевине и данас је распрострањено веровање да се од судбине не може побећи. Често се може чути за оног ко је погинуо или умро да се каже: „Било му суђено!“. Идентично мишљење о судбини као предсказивачу смрти, што је врло старо веровање, среће се и у другим крајевима наше земље.^[34]

[34]

Актуелно је веровање да разни догађаји, појаве и знаци могу да предскажу смрт. Кукање кукавица, грактање гавранова, хукање сове, певање петла ноћу кад му време није, мукање крава или волова, завијање паса у народу су сигурни предзнаци смрти.

Ако у току године умре двоје из породице, по веровању тројство се мора намирити, па ће у току године умрети и неко трећи.

Ако свећа сузи за време божићног ручка или о слави, по веровању неко ће у породици умрети.

Ако при гледању у плећку на Божић, на врху плећке у оном улегнућу које представља кућу буде каква рупа, по веровању умреће домаћин куће.

Ако се при гледању (гатању) у шољу види бели крст, томе ће умрети неко у фамилији. У зависности на којој је страни крст, мушкој или женској, одређује се и пол онога ко ће умрети.

Умирање — Поред изненадне смрти, где се у Рађевини за оног ко је „напрасно“ умро каже: „Умро здрав човек“ или „Умре човек из чиста, мира“, постоји и „очекивана смрт“, кад је неко тешко болестан. Тако за оног ко умре после дуге и тешке болести каже се. „Јадник /или веселник/ одморио се“.

Скора смрт се може наслутити најпре по болеснику тј. његовом понашању. Ако му се тражи да једе шта, а до тада је одбијао храну, ако му нокти поплаве, кад почне да преврће очима, да тешко дише, кад почне да призива своје мртве, тражи да му се упали свећа, итд. — све су то знаци, који слуте скору болесникову смрт.

У том задњем часу обавезно се око болесника скупља његова родбина и пријатељи. Некима тад болесник даје благослов, деци усмено исказује своју последњу жељу тј. коме шта оставља у наследство, с ким је у завади тад се мири, а понегде исповеда и причешћује.

Још док болесник издише, прекрштају му се руке на грудима (десна преко леве), па му се између прстију десне руке стави „самртна“ свећа. Сматра се да је велики грех да „иксан“ (људско биће) умре без свеће јер „чврсто се веровало да самртна свећа обезбеђује покојнику светлост на другом свету, па ако се у правом тренутку не упали, душа ће му бити у вечном мраку и он ће се повампирити.“^[35] Зато се свећа унапред припрема, али се сакрије да је болесник не види пре времена, јер ће тада, по веровању, тешко се раставити с душом.

[35]

Кад болесник умре, или ако неко „напрасно“ умре, жене из куће јаукањем огласе смрт, а из куће се проспе сва затечена вода и донесе друга, свежа.

Спремање мртваца, мрца, покојника или „меита“ — Више је назива за мртваца у Рађевини, али кажу да је најстарији назив „меит“; назив за мртваца донет из Босне, односно наслеђен од Турака.

Са покојника се скида одело и онда се купа. Мушкарци купају мушкарца, а жене жену. Купање се понегде врши у кориту а понегде мртваца спусте на земљу па га купају (бришу мокрим пешкирима који се квасе у каквом суду). По завршетку вода и пешкир се бацају у какву јаругу или трње.

Окупан мртвац се облачи у ново одело, али при облачењу на мртвацу не сме ништа остати завезано, јер по веровању мртвац ће се повампирити.

У прошлости се није мртвацу обувала обућа, нити се сахрањивао у обући (опанцима), јер се веровало да ће доћи животиња од чије коже је направљена обућа и однеће кожу.^[36] Данас се мртвацу облаче нове ципеле или оне које је већ носио, а у прошлости „мртвачке опанке“ од хартије.

[36]

Мушкарцима су пред први светски рат, као и у Јадру,^[37] стављали на главу црвени фес с кићанком, тзв. „мртвачки фес“ а данас шубару или шајкачу. Жене су повезиване марамом, а девојке не.

[37]

Кад се мртвац спреми, лицем на источну страну, полагали су га у прошлости на земљу, данас у неким селима на сто или кревет. Кад се покојник положи на сто или кревет узима се црвени конац и вежу му се ноге. Руке му се прекрсте на грудима, а понегде свежу марамицом или концем. Уста се мртвацу обавезно вежу марамицом јер, по Слободану Зечевићу, „затварање уста је имало заштитну улогу, пошто се веровало да кроз отворена уста душа се може повратити у тело или да се у њега може увући неки зао дух због чега би се покојник могао повампирити“.^[38]

[38]

Преко целе ноћи изнад главе мртваца гори самртна свећа са другим свећама које народ доноси. Мртвац се преко ноћи никад не оставља сам већ га чувају пријатељи и родбина на смену... Осим жалости и жеље да се што дуже буде уз покојника, мртвац се као и у другим крајевима чувао да га не прескочи каква животиња па би се по веровању повампирио.

Јаукање — Обичај јаукања, какав је назив за оплакивање мртваца у Рађевини, постоји од вајкада у нашем народу.^[39] Сматрало се пријатељском обавезом да свака жена која дође на жалост извесно време нариче над телом, при чему моли покојника да пренесе поруке њеним мртвима.^[40]

[39] [40]

У Рађевини су у прошлости постојале као и у Црној Гори^[41] жене које су се позивале да за новац јаучу за мртвацем (Кржава). Данас обично јауче ужа родбина.

[41]

Јаукало се највише кад се огласи смрт у кући; кад покојника износе из куће и кад га спуштају у раку. Док жене јаучу ударају се песницама у груди, а ако је неко млађи умро, чупају себи косу с главе.

По сахрани мајка, жена или сестра јаучу свако јутро како сване и предвече недељу дана. За тих седам дана оне се распореде која ће где (у дворишту, „башчи“, на гробу и др.) и овако јаучу:

Јаукање за оцем

Ајој, јадна тужна ти сам!
Ајој, нема мога милог родитеља!
Ајој, тато, а што нас остави!
Ајој, тато у црно нас зави!
Ајој, не дочека, тато!
Ајој, да видиш унучиће твоје!
Ајој, што си, тато!
Ајој, што си, тато, душу испустио!
Ајој, што мене Бог не узе!
Ајој, шта сам дочекала!
Ајој, ко ће мене лебом ранити,
ранитељу наш!
Ајој, јадна сиња кукавица!
Ајој, јадна тужна сиротица!
Ајој, отвори очи, тато!
Ајој, види, тато, 'ћери твоје!
Ајој, види, тато, сирочиће твоје!

Сахрана — Већ ујутру на дан сахране почињу припреме за сахрану. Зовне се неко од сељана, обично старији човек којег у оваквим приликама зову „веденичар“, а који зна ред око сахране да се постара да све иде по устаљеном обичаjу (обреду). Његове дужности су разноврсне: да оде да самеље пшенице или кукуруза за „вереницу“ (по чему је и добио име „веденичар“), да сазива на сахрану, да служи госте и врши друге обредне радње.

Одреде се људи који ће копати раку, тзв. „гробари“ или „укопници“. Неко од укућана понесе кадионицу и оде па им покаже место где ће се покојник сахранити. То место се окади, а неко од укопника одломи прут и оде да њим одмери покојника да би знали колику дужину раке да копају. Пре него што почне рака да се копа наложи се ватра, укопници се прекрсте и почну са копањем. Веровало се да кађењем места за раку као и паљењем ватре одстрањују се зле силе.^[42]

[42]

Док се копа рака у дворишту куће су се у прошлости правиле „склопнице“ — данас сандук који се прави на дан сахране или готов купује. Склопнице су се правиле од храстових дасака које се исеку лиснатим тестерама грма који се секао на дан сахране. Састојале су се од дна које су чинила два дужа дрвета, а која су се попреко „пришивала“ или „патосирала“ краћим даскама. На месту где ће глава доћи правили су узглавницу. Странице које су се наслањањем склапале над покојником нису ничим биле везане за дно већ су се одвојено носиле па тек кад покојника спусте у раку преклапале над њим. У неким селима Рађевине, као и Кржави, у прошлости су склопнице прављене без дна. Покојник се носио на носилима до раке, а тамо полагао на поњаву и преклапао оним страницама.

Данас се мртвац ставља у сандук. У неким селима се и данас на дан сахране зовне столар па га прави на лицу места од готових дасака које обично старији људи већ унапред пре смрти намене себи за сандук, а све чешће улази у праксу да се купује готов или „куповни“ сандук. Поред сандука, прави се крст, а данас се исто као и сандук купује готов.

Док се све ово обавља, у кућу долази родбина и сељани изражавају изјаве саучешћа породици умрлог. Овако ко дође у кућу умрлог и уђе да га види, прекрсти се, запали му свећу коју пре паљења намени и онда дарује покојника. У прошлости је био скроман дар: нешто новца, појас, назувци, пешкир или чарапе. Данас се обавезно ставља новац на покојника и дарује скупљим даром: пешкиром, кошуљом, кафом и шећером, материјалом за шивење, цвећем и обавезно босиљком који „у магији, религији и погребном култу код Срба важи као света биљка, мистичне и заштитне моћи“.^[43]

[43]

Укоп је обично поподне око 15-16 часова, а лети и касније због великих врућина.

Када свештеник стигне, покојника полажу у сандук — у прошлости на поњаву или дно од оклопнице. На дно сандука се простре ћилим и стави јастук па се онда положи покојник. Преко њега се стави други ћилим, покров и сандук се затвори поклопцем. Сандук износе мушкарци од родбине или пријатељи умрлог. При изношењу сандука обавезно се води рачуна да се покојник изнесе с ногама напред, да не би „гледао“ у кућу односно да се не би враћао у кућу. Кад покојника изнесу из куће, преврћу се све клупе и столице да по веровању не би још ко из куће умро, а прозори се широм отварају.

Сандук се стави испред куће на две столице. Док свештеник опојава, сандук отворе и смакне се покров да би се видела глава покојника. Изнад главе на столици гори свећа забодена у кољиво, а поред кољива стоји чаша вина и кадионица. Крст који ће стајати на гробу за време опела наслања се изнад главе умрлог уз сандук.

По завршетку опела, сви присутни „целивају“ (љубе) свештеников крст који лежи на покојниковим прсима, а рођаци, породица и чело или лице умрлог.

После опраштања породице и других од покојника, тело се прекрије покровом и свештеник га полије вином. Ово преливање покојниковог тела вином, по Веселину Чајкановићу, обавља се као „замена за крвну жртву, јер се мисли да душа покојника воли крв, па је у црном вину нађен еквивалент за њу“.^[44]

[44]

По устаљеном протоколу пратња креће одређеним редом. Напред се носи послужавник са кољивом и вином; иза — крстоноша носи крст, данас иза крста носе се венци; иза венаца иде свештеник; иза свештеника ако је гробље близу куће покојник се носи на рукама или вуче воловским колима, а зими саоницама; иза сандука иде покојникова родбина и остали народ који је дошао на пратњу. Задњи у пратњи иде веденичар. Веденичар у руци носи торбу, у којој је ако је мрсан дан десна плећка од свињчета, а ако је посан дан онда посан пасуљ, погача, бели лук, црни лук, тамњан и кадионица.

Сваког ко носи кољиво, крст, венац и сандук редаре дарују пешкиром који му стављају на лево раме, а крстоноши се и крст дарује пешкиром.

Док пратња креће ка гробљу, у неким селима Рађевине као и у Јадру,^[45] кад умре домаћин куће, обичај је да се истера стока, која неко време иде за пратњом, а затим враћа натраг у стају. Ово се ради по народном веровању да не би стока пошла за господаром. Међутим, по Милану Јефтићу, „можда се на овај начин истеривањем стоке за домаћином показује као нека замена за некадашње приношење жртве, макар то данас било само симболично“.^[46]

[45] [46]

„Смрт, која с мртвацем хоће на живе да навали, треба својски одбити, уклањајући предмете, што их се мртво тело некако дотакло“.^[47] Ово старо веровање остало је до данас укорењено у народу. Зато редаре док се укоп не заврши чисте кућу и двориште, истресају у прошлости сламарице данас душеке, на којима је покојник лежао, перу постељину и одећу коју после прања бацају у трње или поток.

[47]

Пошто се опело вршило у дворишту куће, други помен се чита на првом раскршћу, а трећи на гробљу, где се опет отвара сандук да би се родбина и укопници последњи пут опростили од покојника. По опелу неко би развезао све оно што је на покојнику остало завезано (марамица са уста, конац са руку и ногу и др.) и онда би се сандук дефинитивно затварао и закуцао ексерима. Један од укопника би сишао у раку и окадио је, а затим се сандук спуштао у раку. Приликом спуштања сандука у раку жене из родбине најболније и најжалосније јаучу за покојником. Кад мртваца спусте у раку, свештеник би узео мало земље од првог бусена који је ископан, а којег су укопници оставили по страни за ову прилику, и бацио у раку (да би покојнику била „лака земља“), а затим би то исто радила фамилија и остали народ бацајући сем земље и металан новац. После свега овог неко од укопника би сишао и покупио нешто новца који би остао укопницима, а остало би затрпали заједно са сандуком.

После завршеног укопа, веденичар поставља на гроб све оно што је донео у торби. Свако узме по мало кашичицом кољива, а онда узме рукама мало меса, лука, погаче и поједе да по веровању покојник на оном свету не буде гладан.

По веровању, свако ко пође с гробља, не сме се окретати, јер ће мртвац повући још неког за собом у гроб.

При поврату с гробља, у дворишту куће покојника, једна од редара сачекује народ из пратње. Сваком полива да опере руке, а онај ко после укопа није свраћао покојниковој кући застајао би поред неког потока и прао руке (јер веровало се да душе или демони не иду преко воде).^[48] Онда би свако узимао по једну жишку и пребацивао преко себе, „јер од мртвачког утицаја живима ништа не помаже, колико огањ“.^[49] Ово старо веровање упражњава се истом приликом и у другим крајевима наше земље.^[50]

[48] [49] [50]

Обичај је у Рађевини да кад се укопници врате с гробља скидају обућу и истресају земљу из ње, а понегде и перу, да не би унели „нечисту“ земљу с гробља у кућу, па би по веровању још неко умро од укућана.

Данас је обичај да се после сахране иде покојниковој кући и тамо вечера, поготово ако је умро старији човек, ако је умро неко млађи избегава се да иде на вечеру. У прошлости се није свраћало кући покојниковој на вечеру сем родбине покојника. Међутим, у последње време јавља се и један нови обичај, а то је и да се пре сахране поставља софра да народ руча, па тек после иде на сахрану. За време овог и ручка и вечере нема неких култних радњи ни обреда сем што се софра окади и помоли Богу за спокој душе умрлог. Од хране која се једе овом приликом, ако је посан дан риба, а ако је мрсан онда свињско печење, једе се још сарма, салата, супа, бели лук и др.

Сутрадан ујутру родбина иде на гробље где пали свеће, јауче, а овај дан зову „трећина“.

Жалост — За време жалости, која траје годину дана, а понегде је и доживотна, породица и родбина умрлог носе црнину. Жене у жалости повезују главе црном марамом, мушкарци носе црне кошуље и вежу црне „пантљике“ око леве руке или око врата. На кућу се ставља црни барјак, данас и посмртна листа.

Црнина се носи годину дана, а може се и раније скинути, и то у случајевима кад неко ко је у црнини хоће да се ожени или уда, кад се роди дете у кући, данас кад младић из куће треба да пође у војску.

Свако ко „повеже“ црнину за умрлим било да је из породице или родбине неће запевати ни заиграти, нити на било какав начин показати знаке радости и весеља. Црнина се обавезно скида на седам дана или петнаест пре навршетка године откако је покојник умро или ко хоће да је скида о „даћи“, исто је скида седам дана пре. Скинуту црнину носиоци бацају у трње или поток, а у неким селима жене стављају мараме на крст гроба.

Даћа — У свим селима Рађевине, као и у Јадру,^[51] обавезно се дају три даће. Ако неко умре „на посту“ (на неки празник, среду или петак) томе се дају две посне и једна мрсна даћа, а на „мрсну“ две мрсне и једна посна. Главна даћа се најчешће издаје одмах по сахрани у следећу суботу, али ако постоје разлози може се одгодити за 40 дана. Кад се дају две мрсне даће, једна се износи на гробље, односно то је узимање хране и кољива по сахрани с гроба умрлог што сам већ претходно описао, а друга се спаја с посном даћом и даје после четрдесет дана.

[51]

Главна даћа или четрдесетница која је обавезно мрсна не може се издавати у среду, петак, као ни за време поста. За њу се народ који је присуствовао сахрани позива: „Дођите у тај и тај дан на даћу нашем покојном Н. Н.“

Ко долази на даћу доноси: печено прасе или кокош, патишпањ или питу, погачу, флашу ракије, а понеко даје само новац.

Највише култних и обредних радњи на даћи везано је за „веденичара“. Његова дужност је да однесе обадва „кољива“ или „панајије“ (посно и мрсно) у цркву да поп очита (одслужи парастос или помен). Кад донесе кољиво из цркве, коље „душно“ (ако је умрло мушко онда рогатог овна, а ако женско онда овцу) пред душу умрлог. Воденичар пре клања „душног брава“ узима прву пшеницу која је очитана, у њу забоде свећу и запали, а домаћица или неко од укућана износи дар (пешкир или кошуљу) и дарује га. После даривања пшеницу преузима домаћица и држи је изнад главе овна којег воденичар коље. После клања душног брава који по веровању осветљава пут души кад крене са овог света,^[52] он намењује за покој душе умрлог.

[52]

Душни брав се исече и целокупан скува, а његово месо се не сме јести док се родбина не врати с гробља. Кожа од душног брава се не баца већ ставља у џак и потури под сто на коме ће се даћа издати.

Поподне се иде на гробље, јауче, пале свеће и кади гроб. Приликом одласка на гробље веденичар, за разлику од сахране где је ишао задњи, сад иде први носећи торбу у којој је десна плећка од душног брава, погача, бели лук и флаша ракије. На гробу, исто као и по сахрани све се постави и присутни се прстима послуже, за покој душе умрлог.

Кад се заврши обред на гробљу, у кући већ чека спремљена софра за издавање даће. У предње чело седа „долибаша“, обично старији човек, а остали заузимају место редом. Долибаша пази на ред и одређује када ће се шта радити и јести и када пити за душу.

Када се почне софра кадити, онда сви устају и помоле се Богу. По молитви доноси се „мрсна“ панаија и чаша с вином, коју прво узима долибаша с речима: „За покој душе нашега Н. Н., лака му земља, проста му душа, Бог да му душу прости. Свећа му сјала, код Исака, код Аврама, праведног Лазара, где но свети у њиховом царству пребивају. Бог да му душу прости!“ Ово присутни испрате речима: „Бог да му душу прости!“ Данас је обичај у неким селима да док панаија иде из руке у руку сви држе по запаљену свећу у руци, док у прошлости су на столу гореле три свеће.

По молитви и узимању кољива и вина „приказује се част“. Долибаши неко од укућана додаје част, он га диже увис да сви виде и говори: „Ово прасе, питу, погачу, балон ракије или толико и толико пара је донео Н. Н. њему на глас, нама на част, а покојном Н. Н. пред душу. Бог да му душу прости.“ Присутни свако приказивање части прате речима: „Бог да му душу прости“. Иначе, овај обичај приказивања части данас се све више изобичава.

После свега служи се јело (супа, кување од душног брава, печење, бели лук, салата, пите, патишпање — данас торте) и пиће. После мрсне софре све се оклања са стола, сто се брише и поставља се посна софра. Тад опет сви устану, помоле се Богу и послужују посном панаијом. На софру се поставе посна јела: проја, папула, мед и бели лук као главна јела у култу мртвих,^[53] а понегде и риба. Сва ова јела се једу, за разлику од претходних мрсних, рукама што је знак велике старине. По завршеној вечери долибаша устаје и каже: „Пуно застали и пуно остало. Бог да му душу прости!“ Овим је даћа „издата“. У прошлости су се људи разилазили без икаквог дара, а данас се обавезно спрема „спрема“ (мало меса, пите или торте) и дарује даром (чарапама или кошуљом и др.).

[53]

Гробља и надгробна обележја. — Свако село у Рађевини има своје заједничко гробље које је смештено на каквом брежуљку или брду изнад села. Међутим, и данас поред сахране на сеоским гробљима, све више је оних који своје покојнике сахрањују на властитом имању, копајући гробове до путева. Та места покојник себи одређује за живота или их родбина сахрањује на имању где је већ неко из породице сахрањен.

Нови гроб се обележава дрвеним крстом или „крстачом“. Међутим, занимљиво је да у неким селима Рађевине по сахрани кад се стави крст, с предње или задње стране крста поставља се повећи камен на који се крампом уцрта крст. Ово нас повезује са старим обичајем који су досељеници донели из матичних крајева, а у којем су оскудевали дрветом (Црна Гора, Херцеговина).

У Рађевини постоји много споменика тзв. „крајпуташа“ који су подизани онима који су погинули у ратовима или умрли у туђини. Најстарија надгробна обележја су средњевековни надгробни споменици. О овим споменицима, њиховом облику и локацији писали су многи археолози и историчари истражујући по Рађевини.^[54]

[54]

Према старости, споменике Рађевине можемо разврстати на — споменике који припадају XVII и XVIII веку. То су велике шкриљасте плоче, необрађене без икаквог знака (Липеновић, Толисавац);

— споменике из XVIII века. То су исто необрађене плоче разних облика и величина на којима се појављује само урезан крст (Гробље у Горњем Бањевцу, испод новог грабља Степановића) или као што су споменици у Добром потоку. На споменицима у Добром потоку поред крста који је уцртан у средину великог круга уцртани су и други симболи — преслица која означава да је женско сахрањено, крамп или секира која означава да је мушкарац сахрањен, више мањих крстова, људска фигура, пун месец, полумесец, Давидова звезда и др;

— споменике из XIX века, који су најраспрострањенији и има их на свим гробљима Рађевине. То су обрађене камене плоче са сличним текстовима. По облику можемо их сврстати у паралелопипедне са заобљеним горњим делом и споменике у облику крста.

Данас се праве споменици разних облика и величина од белог или црног мермера. На оваквим споменицима, поред слике покојника и датума рођења и смрти, ако се ради о брачном другу, стоји слика и година рођења другог живог брачног друга. Међутим, у Рађевини, поред оваквог случаја, људи дижу себи споменике за живота, постављају ограду и саде цвеће, а понегде и пале свеће.

Карактеристично за данашње споменике поред поменутог текста су и разни епитафи који се могу срести на многим споменицима Рађевине. То су краћи стихови којима народ песничком наибом жели да изрази бол за покојником, на пример:

„Ко што цвеће у цвату увене
тако и ти оде, мили сине“.

(епитаф са споменика, Дворска)

„Овде спава наша мила мати,
њена слика вечно ће нам сјати“.

(епитаф са споменика у Белој Цркви)

„Остадосмо у доживотној туги
душманин нам јединца сина уби.
Мили сине, све си нам ти био
што ли, Боже, нас ниси узео.
Вечно ћемо те, сине, жалити,
твоју младост сузом заливати“.

(епитаф са споменика у Равнаји)

„Свидело се драгом Богу
да украси рај свој,
па ми узе децу моју
у загрљај свој“

(епитаф са споменика у Завлаци)

Задушнице

По Вуку Караџићу, „задушница имају двоје: уочи месних поклада и у недељу по Тројицама (на Петрове покладе), али су праве задушнице оне прве, као што се и сва она недеља, између бјеле и себичне, зове задушна недеља“.

И у Рађевини се празнују ове прве задушнице уочи месних поклада. Обичај је да сваки домаћин за време доручка ујутру на задушнице свима мртвима својим намени по свећу, скупи их у руковет и запали. Свеће горе на столу или синији докле год не сагоре. Од јела која се посебно спремају за овај дан су „прокуле“ (кувани кисели купус са ребрима) и уштипци. После доручка одлази се на гробље, пале свећа и ставља храна и пиће на гроб. По одласку са гробља, гробљем зађу сиромаси и покупе сву храну и пиће. Ова сакупљања са гробова не само овом приликом него и у било којим другим народ одобрава се веровањем да је „севап“ узети са гроба било да је храна или пиће.

Поред задушница, народ посећује гробове својих покојника и у другим приликама — годишњици смрти; на Ускрс где се обавезно на гробље носе и стављају шарана јаја, кад се покојник сања па у сну тражи да нешто једе или пије, сутрадан се одлази на гробље, пали свећа и, ако је тражио шта од хране то се стави на гроб, ако је тражио кафу она се прелива по гробу, ако је тражио цигару она се запали и забоде на гроб итд.

 

---

II — ОБИЧАЈИ УЗ ПОСЛОВЕ

И ЗАПИСИ ИЗ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА

Обичаји око градње куће

У прошлости за онога ко хоће да гради кућу најважније је било да нађе срећно и „берићетно“ место. Зато, када се место пронађе, да би се проверила његова „берићетност“ остави се чаша с водом да преноћи. Ако у чашу упадне шта живо (мува, лептир, мрав или буба), онда може да се гради, а ако у чашу не упадне ништа, онда, човек ту ништа не гради јер по веровању тад у тој кући неће имати ничега.

Када почне градња, а њу није ваљало почињати на „посан“ дан (среда, петак или празник) већ понедељком, јер с понедељка све ваља започети, зовне се моба да копа темељ. Када се темељ ископа, на сва четири ћошка стави се по зрно тамњана, зрно пшенице, по један кукуруз или зрно и „звекећа“ (метална) пара, да би по веровању кућа увек имала новца, хлеба, а тамњан чува кућу од вампира.

На првом ћошку који се сазида, и то са источне стране, коље се ован или овца чијом се крвљу натопе зидови започете зграде. Ово је врло стари обичај, јер приношење жртве чијом се крвљу прска зграда која се зида заменило је у прошлости жртвовање људи приликом зидања већих грађевина^[55]. Данас обичаj принoшења жртве при градњи, чији је циљ да се од грађана одстрани зли мађијски утицај и осигура срећа,^[56] среће се не само код сеоског него и градског становништва Рађевине.

[55] [56]

За градњу не ваља користити вишак даске која је остала после прављења мртвачког сандука, а које је покојник себи још за живота наменио. Не ваља користити дрво у које је „тукао“ или ударао гром, нити га ложити у шпорету јер ће по веровању грам ударити у кућу.

Када се кућа сагради, онда се зове на „шљеме“. Ту родбина и комшије доносе част (печено прасе или јагње, погача, пита и ракија) и дар (кошуља, чарапе, пешкир, ћилим, данас сервиси, судови, постељина, кућни апарати и др.) Један део дара се даје мајстору, а други део и част домаћину.

Мајстор се попне на кров, закити „рогове“ стаблима (шаровкама) кукуруза. Стабла кукуруза се ставе заједно са кореном и плодом да би увек било хлеба у кући. Данас се између две шаровке завеже канап па на њега мајстор извеша свој дар. После свега овога мајстор с врха крова виче „Хвала, домаћине, који си се постарао — дар и част на шљеме донео. У ширину ширио, у висину висио, синове оженио, ћерке удавао, унучиће крштавао. Хвала, жив и здрав био па се веселио!“

У прошлости се у кућу пре икаквог покућства уносила ватра са старог огњишта, со и хлеб. Данас се у кућу најпре уноси сланик са сољу, хлеб а понегде и бокал с водом.

Обичаји око ткања

Ткање у народној радиности Рађевине заузима једно од водећих места. Међутим, у прошлости је било много теже припремити све што је потребно за ткање јер све се радило ручно.

Прво су се шишале овце (око Ђурђевдана). Острижена вуна прала се у топлој води пепелом и сушила на сунцу. Осушена се гребенала и чешљала, а потом се из ње извлачила влас од које се опреда основа. Да би основа била што чвршћа припредала се. Остало је кртија вуна која се преде на преслицама и вретену, а преко мотовила мота у кануре.

Основа се снује у кући (пошто је патос у прошлости био набијен земљом) и то мотањем око кочића који се забију у патос. Обичај је био да свако ко уђе у кућу док се снује основа каже „Добар дан, срећан рад и велики зјев“, и дигне десну ногу.

Док је основа на кочићима није смела да се прескаче јер се веровало да ће курјаци напасти овце. Тек кад се основа скине, поваде се кочићи и у оне рупе у које су били забијени сипа се жар и загаси водом. Онда се „вабне“ нешто од живине и пропусти преко места где се сновало јер по веровању не сме човек први да прође. Ово потурање животиње да би се човек заштитио води корене у народном веровању по којем је стока честа мета гатара или „чинилица“. Преласком човека преко места где се сновало чини ће прећи на њега. Зато се као превентива потура или жртвује пиле или кокошка који опет у нашој обредној пракси заузимију значајно место „својом изузетном снагом“^[57] и загасује жар са циљем очишћења.

Обичаји пред невреме и прогноза времена

Обичаји пред невреме — У прошлости народ се разним мађијским радњама и средствима обраћао вишим силама с циљем да се спречи невреме (грд или олуја) и тиме заштите усеви од чега је народ живео.

Веровало се да душе „обешењака“ (самоубица) доносе градобитне облаке и друге елементарне непогоде, па се покушавало општом виком да се душе и облаци растерају. Зато су жене и људи пред град излазили из кућа и на сав глас дозивали обешењаке који су се у њиховом селу или суседном обесили, узгред вабећи свиње: „Ројс гиц, гиц! Не дај, сине Радоване, мајка ти се радовала! Не удри на нас, Стојане! Смилуј се на нас, Миловане, мило нам било! Појс гиц, гиц!...“

Пред грд износила се синија са слаником и кокошијим јајетом које представља „молбену жртву силама које управљају временом“.^[58]

Пред грд би комшија комшију питао у који је дан Ђурђевдан, на што би овај одговарао. „У петак, петак му био за нашу летину“!

На дрвљанику се окретала оштрица секире ка небу да би по веровању душе обешењака, плашећи се гвожђа и оштрице (да се не би исекле), побегле.

Узимало се нешто од одеће са венчања (кошуља, вео и сл.) излазило испред куће и махало да би се црни облаци растерали белином која имитативно представља разведрење.

Узимала се коса (за кошење траве) и њоме махало са оштрицом на горе вичући: „Илија и Пантелија, чувајте своје стадо, не дајте на нашу летину'„ Прогноза времена — У прошлости, као и данас, народ Рађевине верује да праћењем појава које се дешавају у одређеним датумима у природи (на биљкама, животињама, атмосфери и сл) може се прогнозирати какво ће време бити у години или одређеном годишњем добу.

— Ако има доста „млечница“ (белих гљива или печурака), зима ће бити хладна са доста снега;

— Ако храст има много жира, веровало се да ће те године зима бити хладна и оштра;

— Ако је жир 10. новембра по старом календару унутра пун и чврст, то обећава следећу годину мокру и кишовиту;

— Ако се свиња окаља у фебруару и марту од врућине, онда ће у априлу лежати у свињцу од зиме;

— Ако муве уједају, пашће киша;

— Када вране на дрвећу ударају крилима, пашће киша;

— Ако на Бадње вече скупи се доста пепела на бадњаку који гори, веровало се да ће зима бити јака са доста снега;

— Ако на Ђурђевдан пада киша, веровало се да ће лето бити сушно;

— Ако овца на Митровдан или Томиндан лежи скупљених ногу, подавијених пода се, биће оштра зима;

— Колико фебруар буде имао рђавих дана, толико ће март имати добрих и обратно;

— Ако на празник 40 мученика буде лепо време, биће лепа јесен;

— Веровање је да ако после мêне, врхови или „рогови“ младог месеца буду окренути ка земљи, месец ће бити без кише, а ако је окренут трбух биће кишовит.

Моба

Каже се: „Сложне руке кућу граде!“ Тако се ни моба не може замислити без сложних руку. Мобе су у ствари радови које обавља већи број радника или „мобара“, односно, како народ каже, где се позајима, ја теби помогнем, а кад стигне код мене, ти мени. И данас у Рађевини као и у прошлости могу се срести мобари како вредно и весело раде. Прилике за сазивање мобе су најчешће жетве, мада се моба сазива и приликом копања темеља за кућу, сређивања вуне, комидби кукуруза, вршају, прављењу цигле, копању итд.

У прошлости приликом жетви, на мобу су се радо одазивали момци и девојке јер жетве су биле највеселије, а и прилика да се млади састају и забаве. Отимали су момци и девојке једни другима руковети из руку да би показали ко је бољи жетелац. Док су српови летели у вредним рукама, младост је певала не знајући за умор.

„Жањи мобо једно уз другога,
не остали једно без другога!“

Овај занос момака и девојака још више су подстицали свирачи (бубњар и фрулаш) који су некад по цео дан свирали и забављали мобаре.

На моби се знало ко који посао треба да обавља — „жетеоци“ су жели пшеницу, „прожињари“ су је „прожињали“, „ужегари“ су правили ужад, „везиоци“ су скупљали руковети у сноп и везали га, „петичари“ су снопове петичили („слагали у њиви“) итд.

Када се жетва заврши, весеље не престаје. Девојке узимају венце које су у дан исплеле (од пшенице) и стављају момцима на главе и одлазе домаћиновој кући певајући. Када дођу, прво се обавља молитва у дворишту куће. Молитву обично чита домаћин или неко старији захваљујући Богу на роду и што је време послужило. После молитве је вечера, а по вечери настаје „сјело“ које траје до зоре.

Прела

У јесен или зиму, пошто се обаве сви пољски радови организују се прела. Прела су се правила онда када је било доста вуне, а домаћица сама није могла да опреде јер у прошлости се држало доста оваца, чак и по стотину у домаћинству.

Домаћин би обично звао кога он хоће да му дође на мобу тј. прело да помогне. Позиву су се радо одазивале девојке јер после прела би настала игранка која остане да траје до зоре.

За време док су девојке преле, а у прошлости се није прела само вуна него и повесма од ћетена и кудеља, обично се причало, певало, слушале приче старијих жена из њиховог девовања, празноверице и кришом посматрале момке који су седели у другом делу собе са домаћином и старијим људима уз чашице „варенике“ или варене ракије.

Када се вуна сва опреде, јер, девојке су журиле да се посао што пре заврши, вечера се, а уз свирку свирале сви би се хватали у коло и играли до зоре.

Сједења

У дугим зимским ноћима на селу су се често правила седења. Комшије и родбина се скупљали код нечије куће и ту жене уз ручни рад, а мушкарци уз чашицу варенике певали би или причали свакојаке догодовштине које су се десиле у току године (о вашарима, тучама, надметањима, о ашиковању момака и девојака) или у прошлости.

Најзанимљивије теме су биле туче јер ретко ће проћи који вашар а да се неко због девојке не потуче. У прошлости био је обичај да онај ко хоће да се потуче са неким узме флашу вина, отпије мало и флашу баци преко крова цркве. Ако флаша падне и не разбије се, онда слободно почиње тучу с ким је намерио, али ако флаша падне и разбије се, он одустаје од намере, јер по веровању тада ће бити побеђен у борби.

Причало се да су се у старо време виђале виле поред извора. Обучете у бело одело, са плетеницама до појаса, чувале су воду да је ко не замути. У поноћ су се виђале на раскрсницама где су играле и певале:

Ко оће да има да не држи бела кокота!
Ко оће да има да не крши пруће од плота!
Ко оће да има да не туче вола пруизом!
Ко оће да не једе леба преноћника!

И данас у Рађевини се у дугим зимским ноћима организују седења само, што поред ручног рада, причања и пијења „варенике“, мушкарци проводе време играјући се карата или домина.

Сијела

Данас млади могу да изађу кад хоће и да се забаве где хоће. У прошлости није било овако, јер патријархално васпитање то није дозвољавало. Једини начин забаве, доказивања и сусрета младих била су сијела или игранке, која су се одржавала у јесен а највећи „јек“ био је зими. Прилике за одржавање сијела су биле различите (после прела, свадбе или су се правила самостално без икаквог повода).

Доста је архаичан начин објављивања где и када се одржава сијело. Младићи се попну на највеће брдо у селу и вичу домаћина по имену и презимену да је код тог и тог домаћина те вечери сијело.

„Ооој Богољубе Максимовићу, ја вико код Сретена Поповића вечерас на сијело! Ооој...“

Тако те вечери младићи и девојке скупе се код тог домаћина на сијело и уз свирку свирале данас хармонике почне игранка, која често потраје до ујутро.

У прошлости је био обичај да девојке на сјело долазе у пратњи својих мајки, које су са другим женама чувале своје кћери да их ко не украде и са радозналошћу посматрале у кога ће им се ћерке загледати. У прошлости се играло уз светлост огњишта, лојаница, а после другог светског рата уз светло петролејки. Међутим, ако би неко донео јачу петролејку „од дванаест линија“ или ако би рудари враћајући се с посла донели карбитну лампу, тада би се сутрадан причало да је код тог домаћина била добра игранка.

Старци су за време сијела седели поред ватре и варили ракију. Кад се поднапију, бацили би љуте паприке у ватру, да би сви потом истрчали напоље јер се у просторији није могло издржати од љутине која је штипала очи, али то није спречавало младе да после кад се просторија изветри, наставе са игром до зоре.^[59]

[59]

И данас се у рађевским селима одржавају сијела, само што се поред зимског периода сијела данас одржавају у било којем годишњем добу.

 

---

III — ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ

1 НОВОГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ

Новогодишњи обичаји спадају у циклус најлепших и најбогатијих наших народних обичаја. Започињу од божићних поклада или божићног поста (шест недеља пре Божића) и трају до Богојављења (6. I).

Циљ новогодишњих обичаја јесте обезбеђење плодности и напретка у наредној години. Настали су, по Шпири Кулишићу, „у условима примитивне колективне производње која је била условљена неразвијеним снагама“^[60]

[60]

У овим обичајима има доста елемената из култа предака^[61] јер у Срба је дубоко укорењено веровање да у зимском периоду у посету живима долазе бића из другог света.^[62] Зато за време ових зимских празника, које ћемо у наредном излагању описати, људи на основу низа обредних и култних радњи желе да одобровоље, угосте и почасте натприродна бића са истим горе поменутим циљем.

[61] [62]

Новогодишњи обичаји у Рађевини су мешавина настала стапањем обичаја досељеничког становништва (Босне и Херцеговине, Црне Горе, старе Србије, Ужица, Санџака, Јадра, Азбуковице, Подгорине, Поцерине)^[63] и обичаја староседелаца.^[64] Они и данас живе — празнују се у народу, само у знатно измењеном облику, насталом услед разних животних, историјских, духовних и других промена.

[63] [64]

Вариндан^[65]

[65]

На овај празник (4. XII)^[66] обичај је да се кува „варица“. Варица је у ствари кувано зрневље од кукуруза, пшенице, пасуља, зоби и слично, које представља усеве. Ставља се да кува ујутру, пре сунца и „вари“ (кува) до пред вече. Док се варица кува, одломи се грана од леске на којој су се још задржале сасушене ресе, па се њоме меша да би по веровању пшеница, кукуруз и други усеви родили као леска.

[66]

Сутрадан ујутру мало скуване варице се носи на бунар. Онај ко оде (домаћин, домаћица или било ко од укућана) прекрсти се, баци по мало варице у воду, и то три пута, тј. дарује воду да се не би открала и побегла, а оно остало поједе и обавезно у оном суду у којем је донета варица понесе кући воде.

Варица се носи стоци да би се стока „патила“ (размножавала), тј. да би било порода ко зрневља. Иначе, варица се једе хладна и наредна два—три дана па се пева

„Варица вари,
Савица лади,
а Николица куса!“

Циљ овог обичаја који је до данас остао непромењен, а који и данас народ Рађевине одржава (сем оних који славе св. Николу, као у Шљивови), јесте подстицање плодности животињског и биљног света. Сличан обичај на овај дан сусреће се и у другим нашим крајевима: Босни и Херцеговини, Црној Гори, Шумадији, источној Србији.^[67]

[67]

Туциндан

Туциндан или Тучиндан (23. XII) је дан када се по старом обичају „тукла“ (клала) печеница, па је по томе овај дан и добио име. Међутим, данас се печеница „туче“ редовно на Бадњи дан.

У прошлости се на Тучиндан (као у Бањевцу) секао бадњак и усправљао уз неко дрво у дворишту, а тек сутрадан на Бадњи дан стављао уз кућу.

По веровању, на овај дан није ваљало тући децу, да им не би током године скакали чиреви.

Бадњи дан

На Бадњи дан се сече бадњак, па се по њему тако овај дан зове. По Петру Влаховићу „сама реч бадњак изводи се од глагола „бдети“, тј. бити будан, односно чувати, па је према томе и Бадње вече време кад се бди, а Бадња ноћ ноћ бдења“.^[68]

[68]

Бадњи дан и Божић су по Веселину Чајкановићу празници из култа предака, којима се тога дана (или тих дана, јер пагански празници обично трају по неколико дана) даје прилика да се нахране и огреју.^[69]

[69]

Овај празник је прожет многим мађијско-обредним и симболичким радњама, који се често преплићу и надовезују са истим циљем — за добробит и благостање целокупне задруге или породице.

Бадњак — По старом обичају, на Бадњи дан изјутра, пре сунца, а данас кад стигне, порани домаћин (а ако не може он, онда неко други из задруге, најстарији син или најстарији унук, а тамо где нема „мушкиња“ (иде жена) да сече бадњак или весељак, како га још зову. Бадњак је обично „церић“ (церово дрво), који је пожељно украсти у туђој шуми, а врло ретко се сече у својој. У Рађевини као и у Јадру, око Шапца, источној Србији и испод Јахорине у источној Босни^[70] сече се један бадњак.

[70]

Када га домаћин одабере, а гледа да бадњак буде што већи (уствари, он је толико велики да га доносилац може донети кући на рамену), приђе и каже: „Добро јутро“. Затим извади (некада обавезно рукавицом, данас голом руком) мало зоби што је од куће понео, баци на бадњак и каже: „Срећан Бадњи дан“, прекрсти се (понеко очита Оченаш) и пољуби бадњак. Кад почне да сече, онај први ивер што отпадне он ставља у џеп. Бадњак се сече са источне стране и гледа се да падне на источну страну. Кад га домаћин донесе у двориште, он га усправи уз кућу. Онај ивер вади и даје „станарици“^[71] говорећи „Колико дебео ивер, толики ти био кајмак у карлицама“.

[71]

У неким селима је обичај да домаћица испече лепињу, па кад доносилац донесе бадњак, она баци на њега и бадњак зоб и дâ му лепињу. Доносилац усправи бадњак, прекрсти се, пољуби бадњак, стави лепињу на бадњак и изломи је (као колач на слави) на неколико делова. Кад то уреди, сви укућани излазе, прекрсте се и узму по парче лепиње (Ликодра).

Увече, пре него што се бадњак унесе у кућу, он се исече. У прошлости се секао на три већа дела јер је постојало огњиште, а данас на три мања дела јер свуда су шпорети.

Домаћин уноси у три пута по комад бадњака (некада у вуненим рукавицама, данас голим рукама). Прво уноси „доземак“ — онај који је био до земље. Док га уноси говори „Добро вече и честит вам Божић“. Домаћица га сачека на вратима, одговори на честитање и поспе га житом. Бадњаци се ставе на ватру, али се доземак не остави сасвим да изгори већ се остави сутрадан за Божић да се на њему „џара“ или креше ватре. Ако се скупи доста пепела од бадњака који гори, веровало се да ће зима бити јака са доста снега.

Женски обреди у кући — Пре него што домаћин донесе бадњак, домаћица почисти целу кућу, али притом не сме да проговори (Шљивова). Оно ђубре што сакупи носи и баца преко потока, а метлу обавезно носи из куће и сакрије.

У току дана жене, као у Јадру^[72] и Мачви,^[73] покупе кашике и вежу. Док једна веже друга је пита. „Шта то радиш“. Она која веже „жмирећи“ одговара „Вежем 'тицама ноге“; „А што вежеш“, „Вежем да не дођу у кокоши.“ Кашике се обавезно склањају јер, по Веселину Чајкановићу, као што смо већ напоменули, циљ Бадње вечери је да се скупе душе покојника, па се склања све чега се оне плаше, јер душе покојника се нарочито плаше гвожђа.^[74] Жене их већином стављају за рог на тавану, док у Брштици везане кашике и виљушке стављају у брашно (у стабуљу — дрвено издубљено буре) и не дирају их до Крстовдана.

[72] [73] [74]

Жене покупе и све столице и сакрију (однесу у вајат или магазу). То раде јер по веровању ако би се овог дана столице, случајно, претурале, онда би стока током године „шепала“ (храмала) и ломила ноге.

Једноуђење — У прошлости на Бадњидан у Рађевини постојао је обичај који је данас изобичајен, да ако је лепо време (нема снега), чобаница иде да чува овце од јутра до увече, с тим да не сме да проговори нити шта да поједе, тј. „једнојуди“, док не затвори овце. Кад ујутру пође, она стави каменчић под језик. То ради да се не би којим случајем преварила те нешто рекла или шта ставила у уста. Сличан обичај овоме описао је и Лука Грђић-Бјелокосић у Херцеговини где каже: „...ако су чобани сити на Бадњи дан, биће им млâд гладна на пролеће“.^[75] „Чобани на тај дан не смеју ни разговарати нити дозивати, ја коме одзивати јер би преко читаве године око хајвана буљекали (вукове плашили, хајкали).^[76]

[75] [76]

Предвече, кад треба овце да се затворе, изађе неко од укућана, понесе колачић намазан медом, мало зоби и кадионицу. Парче колачића дâ чобаница поједе, парче овцама, а остатак понесе кући. Затим се затворе овце у кошару (стају или тор) и, обилазећи трипут око кошаре, кошара се окади и заспе зобљу.

Занимљиво је да иако се овај обичај не упражњава, и данас је остао обичај да се меси овај колачић и онако намазан медом носи овцама у кошару.

Печеница — На Бадњидан се коље печеница (некад на Тучиндан). Печеница је у ствари прасе или јагње које се коље и пече на овај дан. Кажу да је у турско време постојао обичај да се за Божић коље бравче. Међутим, кад народ закоље брава за Божић, Турци дођу и отму. Зато се народ досети па поче клати „крме“ (свињу) јер Турци њено месо не једу.

У Рађевини и Јадру^[77] је у прошлости била обавеза да се коље троје (прасе, ћурка и петао или прасе, јагње и петао); међутим, данас се све више коље једно, јер данас кажу „ваља се“ или једно или троје. Овај обичај да се коље троје за овај празник, сем у Јадру,^[78] нисам пронашао у литератури да се још негде среће, мада клање печенице (свиње или овце) као и петла сусреће се и у другим нашим крајевима — Шумадији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, источној Србији.^[79]

[77] [78] [79]

Печеница се обавезно одвоји, „намени“ месец или два пре Божића и храни бољом храном (мекињама и кукурузом). Данас ко нема печеницу У своме тору он је купује и на седам дана пре празника.

Печеницу коље домаћин, или ако не може он због болести, онда неко други од мушких укућана. Некада се печеница клала ван куће у шуми или планини па онако печена на ражњу доносила кући. Данас већином код куће, у кућном дворишту.

Печеници се пре клања дâ мало жита да не буде гладна. Кад се удари ножем у врат и пресече јабучица, она се извади (сутрадан се дâ другим свињама у „мећу“ (помије), а испод потури какав суд у коме се окупи крв која ће се сутрадан испржити и јести ради здравља.

Заклана печеница се ошури, састружу са ње чекиње, па „гола“ (састругана) дигне на ченгеле. Један десни папак се скине и не баца као остали већ остави сутрадан да се стави у чесницу. На ченгелама се печеница распори и из ње вади изнутрица. У неким рађевским селима се у утроби печенице остави један бубрег и срце да се заједно са печеницом испеку, а код неких се срце вади (као у Бањевцу) па сутрадан пече на чесници. Печеница се сад опере и натакне на ражањ, који је обично од храстовог или буковог дрвета. Раније су печенице биле велике чак по сто килограма па и више где је била велика задруга, па се пекла на жару између две „сове“ (два ракљаста колца), а окретала на ражњу. Данас су то већином печенице од 30 килограма и већином се пеку у фурунама. Занимљиво је да печенице, иако се пеку у фурунама, обавезно се ставе на ражањ па онако заједно пеку у плеху у фуруни.

Кад се испече, домаћин је скида и односи у кућу. На вратима га сачекује домаћица са припремљеним житом у ситу. Печеницу домаћин обавезно уноси са главом напред и каже: „Добро вече и Кристос се роди“. Домаћица баца жито на њега и печеницу и одговара „Бог ти помого, ваистину се роди“.

Уношење сламе — Увече, после уношења бадњака и налагања на ватру, домаћин уноси бреме сламе и ставља насред „кујне“ (кухиње). По Веселину Чајкановићу: „Слама за душе покојника има нарочито привлачну снагу, па да би се те душе привикле, да би имале на чему јести простире се слама“.^[80] У њу се баце орcи, суве шљиве, шећер, а данас и по која бонбона. Тад деца пијучући „пију, пију“ чепркају по слами тражећи оно што је бачено, а жене гледајући вичу „кво, кво“. Ово се ради, јер по старом веровању код Срба, душа покојника може ући у тицу,^[81] а штавише, душа предака, по народном, може да се јави и у облику кокошке.^[82] Зато се пијукало и квоцало да би се душе привукле на гозбу.

[80] [81] [82]

Конопац, у којем је домаћин донео сламу, узима домаћица те сутрадан начини круг, а у њему баци жита да кокоши једу да се не би током године мешале са другима у „мали“ (засеоку). У Ставама домаћица узме конопац, себи свеже десну ногу па иде сутрадан да храни кокошке. То ради по веровању да кокошке буду везане за њу и двориште и, као што напоменусмо да се не мешају са туђима.

Сламом, која се уноси на Бадње вече, сутрадан се ките воћке да би родиле, односно да би рода било као сламе. Порад тога, мало сламе се остави кад се током године буду насађивале кокоши да би било што више јаја и пилића.

Бадња вечера — Пре вечере се укућани помоле Богу. Запали се свећа „увојница“ (савијена у колут) која стоји прилепљена на источни „дувар“ (зид) изнад иконе кућног свеца и заштитника. Затим се окаде сви, с тим што се прво окади печеница па онда вечера.

У прошлости се софра постављала на оној слами, а данас на „асталу“ (столу) испод којег се сакупи ова она слама. Вечера се посна храна јер и Бадњи дан је постан (завршава се божићни пост). Обично се једе пасуљ, такозвана „папула“, кисели купус, проја, суве шљиве, мед и обавезно бели лук. Једење пасуља и белога лука за време Бадње вечере доводи нас у везу са култом покојника (јер су то јела која се употребљавају у подушјима) тј. са даћом намењеном умрлим прецима.^[83]

[83]

Божић

Чесница — Ујутру на Божић, пре сунца, устају најпре домаћин и домаћица. Обуку се у чисто „руво“ (одело) и почињу са припремама за доручак јер што се раније доручкује напреднији је дан, а и година.

Домаћин прво одлази на бунар да донесе воде, а са собом понесе зоби, кадионицу и струк босиљка. Кад дође на бунар каже. „Добро јутро и Кристос се роди“, баци зоб, окади бунар и закити оним босиљком. Затим напуни каблове водом и понесе кући. На вратима га чека домаћица, посипа житом, прихвата каблове и једно другом честитају Божић.

Онда се почне месити чесница. Некада је чесницу месио домаћин (као што и дан-данас ради домаћин Добривоје Дамњановић из Бањевца), а данас све више домаћица. Вук Караџић каже: „Чесницу треба да умјеси домаћин на Божић ујутру од шенична брашна као погачу“.^[84] Ово се среће и у другим крајевима Јадру, у Херцеговини ^[85] и Црној Гори, док је у већем делу Србије меси домаћица.^[86]

[84] [85] [86]

Чесница симболички представља усеве, размножавање стоке и благостање целе куће.^[87]

[87]

Док се пече чесница не сме се окретати у плеху (некад под сачем) голом руком већ вуненом рукавицом, или као у Бањевцу десним рукавом од мушке кошуље, јер по веровању ако домаћица додирне чесницу голом руком, биће јој и цела година гола.

Од преосталог теста праве се два колачића која су на средини пробушена или је један пробушен а други не, а које ће домаћица кад се испеку ставити да стоје у ситу све до Крстовдана. Некада је домаћин док је још месио чесницу, онако с рукама од теста излазио у двориште, хватао се за грану какве воћке и говорио: „Овде ће ми се рој 'чела ројити“.

Док се чесница пече, домаћица донесе сито или „кутију“ и умеша зоби, жита, пшенице и пасуља. Насред сита забоде се свећа од правог воска и све стави у крај стола (понегде као у Кржави — Дробњацима одломи се грана од весељака и забоде у сито поред свеће). Кад се чесница испече, стави се заједно са колачићима у ситу и ту стоји до доручка.

Обред са стоком — Чим се заврши са чесницом, домаћин и домаћица крену говедима и овцама. Понегде иде сама домаћица или са неким другим од укућана, а домаћин седи поред огњишта и вади једну по једну жишку од догорелог бадњака и намењује говорећи: „Ово је за 'шеницу, ово је за жито, ово је за пасуљ, ово је за ливаде и др.“ Кад поређа онако усијане жишке, гледа која ће прво да се угаси. Она која се прва угаси значи да ће тај род у току године подбацити.^[88]

[88]

Кад крену стоци, са собом понесу мало теста (што је остало од чеснице), две свећице, два гребена, вратило и кадионицу и мало жита. Кад уђу у шталу кажу: „Добро јутро и Кристос се роди“, баци се жито и окади се стока. Тад се у штали не узимају виле већ се „полаже“ (ставља сено) голим рукама, по веровању да се стока не би током године бола.

Обичај је у Горњој Завлаци да пре него што се крене у шталу одсече се њушка од печенице, па се њоме трљају вратови волова да би били што снажнији.

У Бањевцу се у шталу донесе јеге (турпија) и тамо остави да стоји до Малог Божића, да би стока била јака као челик.

Понегде понесу претопа од печенице па се мажу мраве по вимену да би боље зачињале.

Кад заврше са говедима, одлазе овцама. И овцама кажу „Кристос се роди“. Онда ухвате сваку овцу и погледају да ли је почела зачињати. У Кржави понесу мало претопа па им намажу вимена да би боље зачињале. Тада једно с једне, а друго са друге стране, стану и изљубе се. Док се љубе кажу: „Како се ми љубили тако овце љубиле јањце“. А ако је само једно пошло у кошару, оно пољуби овцу три пута у образ.

Онда се на врата, на обе греде са стране стави по свећица и гребен, а испод прага се стави вратило. Свеће се запале и туда, као у Херцеговини, Босни, Црној Гори и Србији,^[89] протерају овце. Кад то ураде, ове покупе и ставе изнад врата да ништа не дохвати. Овцама се дâ онога теста и све се окаде.

[89]

Животињски полажајник — Кад се заврши обред са стоком у штали и кошари, онда се из кошаре потера једна овца кући. Данас се ретко може срести да овај обичај још неко држи.

Овца се у кућу уводи да би по веровању пшеница била бела као овца.

Преко ње домаћин креше ватру, тако што узме грану од весељака па преко овце „туче“ по жару, „џара“ или креше ватру. Док то ради он говори: „Колико варница толико пара, колико варница толико здравља, колико варница толико оваца!“ Кад заврши кресање каже. „Једну ватру прођосмо, друге се не бојимо“. У Бањевцу се тад домаћин и домаћица изљубе преко овце као и они што се у кошари изљубе и исто кажу.

У Брштици је био обичај да се у кућу уводи во дешњак да би сви укућани били здрави и снажни као и волови.

Чим се заврши са животињским полаженицима, домаћин узме и лупа један орах. Ако је пун биће родна година, а ако је празан онда домаћин трчи три пута око куће и виче: „Не слушај, Боже, Богића што је јео гована уочи Божића“ (Брштица) или „Не слушај, Боже, Јована што је јео гована“ (Врбић).

Божићни ручак — Остали укућани, док домаћин и домаћица не врате се од стоке, чим устану обуку „стајаће“ (свечано или празнично) „руво“ (одело). Кад се домаћин врати, испали динамит или две-три пушке, а домаћица исече срце и „бубац“ (бубрег) те дâ, да свако се прекрсти и узме по мало. У Костајнику је обичај да се узме мало бубца и срца, у Шљивови чењ белог лука и срца, у Кржави мало дрењка и срца, у Бањевцу мало пупољка од весељака и срца, а понегде и парче „наворе“ и срца.

У Рађевини се једе што раније (пошто се већина обреда заврши до осам, девет сати пре подне), да би по веровању био напреднији дан.

Пре божићног ручка пали се свећа у ситу, и то свих наредних седам дана ујутру када се моли Богу (до Малог Божића). На софру се изнесе чесница, бели мрс (сир и кајмак — ради крава и оваца), кисели купус, бели лук, печени петао, печени ћуран и десна плећка од печенице. Понегде као у Маринковићима (Кржава), Миловановићима и Личанима (у Шљивови), једе се „главуча“ (глава) од печенице на овај дан док код свих других глава се једе на Мали Божић.

Прво се софра окади и укућани седну (јер се столице уносе на овај дан). Ако има три-четири мушке главе, изломи се чесница онако као колач на слави, а ако нема, онда домаћин изломи над главом неког од мушких укућана или самом себи над главом. Сличан обичај сусреће се и у другим крајевима: Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији^[90].

[90]

Изломи се парчади колико има укућана, а једно се посебно одвоји у сито код свеће, како кажу у „кућу“ Ово парче се сутрадан подели на мању парчад и даје стоци у мекињама. Свако од осталих тражи у свом парчету нешто од онога што је домаћица ставила. Ко нађе пару, по веровању добијаће паре целе године. Пару даје станарици, а ова је ставља поред сиришта (данас се пара прилепи у углу кућне иконе). Ко нађе папак од печенице, ићи ће му свиње од руке. Ко нађе зрно пасуља или кукуруза, имаће пун чардак кукуруза и доста „гра“ (пасуља).

У Шљивови (Личанима) је обичај да се за време ручка три пута устаје за столом, узима по мало сламе испод стола и иде до свиња где се слама ставља међу свиње и оне благосиљају да буду здраве и да се „пате“, тј. да их буде ко сламе.

У Белој Цркви је некада постојао обичај да се за време ручка љуби и говори: „Мир Божији и Кристос се роди“, да би се по веровању неких, тога дана сви измирили, да се забораве сви неспоразуми и свађе. Понегде се тумачи да би овце тако љубиле јагањце. Овај обичај мирења и љубљења за време божићног ручка зове се „мирбожање“ и сусреће се и у другим нашим крајевима^[91].

[91]

У току ручка у Костаjнику гледа се у свећу и гата. Ако свећа „сузи“ (да ли је на кoјој страни восак накапао), по веровању неко ће умрети у породици.

Кад се ручак заврши, ништа се не диже са стола цели дан (у прошлости, три дана). Не смеју се ни оне оглодане кости бацити него се стављају у оно сито или кутију поред стола па тако стоје до Малог Божића. Кућа се такође не сме „мести“ (чистити) три дана.

После ручка домаћин вади паре и броји јер тако „ваља“. Понешто подели укућанима, а оно остало расподели по целој софри, да би по веровању имао током целе године доста новца.

У прошлости је био обичај да се после ручка узјашу коњи па потерају кроз село да се види ко ће бржи бити.

Деца на овај дан певају:

„Божић, Божић бата
носи киту злата,
да позлати врата
и од боја до боја
и сву кућу до крова!“

или:

„Три Божића,
три ножића.
Један сече печеницу,
други сече чесницу,
трећи сече кобасицу!“

Људски полажајник — Полажајник је у Рађевини онај ко први дође у кућу на Божић ујутру. То може бити и мушко и женско, само да није у жалости (црнини), као и да није без деце ако је ожењен или удата. Кад дође каже: „Бог вам помого и Кристос се роди“, на што му домаћин одговара: „Да си ми жив и здрав, ваистину се роди“. У прошлости је полажајник кресао ватру на огњишту, међутим, данас у свим селима Рађевине ту улогу је преузео домаћин. Полажајник, кад дође у кућу, седне поред шпорета, а домаћица га покрије губером, по веровању да станарици буде кајмак дебео ко губер. Полажајник обично остане у кући док попије „варенику“ (варена — кувана ракија), данас кафу и онда иде. На поласку се обавезно дарује вуненим чарапама, појасом или пешкиром и др.

Данас је обичај да се зовне положајник, обично онај ко је „батљив“ (срећан) да дође на Божић, па се дарује скупљим даром (кошуљом, пешкиром, комбинезоном или сукњом и др.).

Мали Божић

На Мали Божић у Рађевини се смеси чесница или веселица од „пројиног“ (кукурузног) брашна. Чесница се набоцка цевком од зове (цевка на коју се мота вуна приликом ткања) или гранчицом од весељака на више места. Кад се испече, пупољци који су набоцкани поваде се ножем и после дају овцама и говедима у мекиње, да би били здрави и напредни.

На Мали Божић ујутро обичај је био у неким селима да домаћица узме снега и, утрчавши у собу, баци на децу вичући: „Бежи врућа, гоните студена“. Упражњавање овог обичаја је да се заштите деца од „врућице“ или „грознице“. После овога деца би скидала са себе одела и пребацивала их преко грана шљива или јабука с циљем очишћења од ваши.

На овај дан се једе „главуча“ (глава) од печенице (понегде десна плећка — види „Божићни ручак“). Кад се руча, покупе се кости од печенице, однесу и ставе на какав мравињак да би с по веровању стока патила (множила) ко мрави.

Пошто се овај дан слави као Нова година, обичај је да се на вратима околних зграда пише „Срећна нова година“.

Крстовдан

На Крстовдан се обавезно постило јер кажу: „Ко се крстом крсти“ тај треба да пости на овај дан.

У Рађевини се на Крстовдан (понегде на Мали Божић или Богојављење) узму они колачићи што су стајали у ситу и носе стоци. Онај ко има волове узима један бушени или шупљи колачић, а понегде и два, стави воловима на рогове, окрене три пута и изломи. Кад га изломи, да волу да поједе.

Онај колач који није шупаљ носи се овцама. У кошари се изломи и да да овце поједу. Понегде носе онај други бушени колачић и мећу овну на рог као и волу.

По Шпири Кулишићу, они божићни хлебови заједно са чесницом су мађијског карактера чији је циљ да пренесу снагу новога живота на поља, воћњаке, на оруђа, домаће животиње, одређене послове, кућу и укућане^[92]. Срећу се и у многим другим крајевима у разним облицима и величинама, са истим циљем.

[92]

Богојављење

Богојављењем се завршава циклус божићних празника у Рађевини. Народ се окупља у сеоским црквама из којих доноси богојављенску водицу. Богојављенска водица преко босиљка који је јак апотропајон^[93] користи се као апотропејско средство у разним приликама, а најчешће у виду прскања или умивања болесника.

[93]

На овај празник народ не ради никакве радове, а за ручак једе леву плећку од печенице.

У неким селима Рађевине још увек се уобичава да на Богојављење домаћин ујутро просипа пепео да би видео који ветар дува. Овај обичај је настао у народном веровању да од Малог Божића до Крстовдана ветрови воде борбу који ће освојити и загосподарити годином и годишњим добима, а ветар који дува на Богојављење је победник.

Савиндан

На Св. Саву, првог српског просветитеља, задржао се и данас обичај да се народ окупља у сеоским црквама где после службе деца „декламују“ (рецитују) песме у славу овог свеца.

По народном варовању, „Савински празници“, од Аранђеловдана до Савиндана, су најтежи празници и празнују се највише због заштите стоке од звериња. За време ових празника жене не раде никакве радове са вуном (не ткају, не плету, не преду и др) јер ће им у противном курјаци напасти овце. Ово веровање потиче од легенде по којој су, кад је Св. Сава постао светац, његови пси постали курјаци.

Сретење

По народном веровању, на Сретење се сусрећу зима и лето, па дани почињу дужити а ноћи краћати.

На Сретење се гата и о времену. Ако сија сунце, медвед ће изаћи из пећине. Ако види своју сенку, вратиће се у пећину и зима ће трајати још шест недеља. Не види ли своју сенку, настаће пролеће.

---

2. ПРОЛЕЋНИ ОБИЧАЈИ

Пролећни обичаји симболишу плодност, рађање нове вегетације као и заштиту стоке.

У ове обичаје који су упражњавали или се и данас упражњавају спадају: Лазаревдан, Велики четвртак, Велики петак, Ускрс и Ђурђевдан.

Лазаревдан

Циљ празновања Лазаревдана, поред тога што га поједине породице славе као славу, је подстицање плодности и заштите стоке од змија и чинилица које од Лазареве суботе до Ђурђевдана одузимају млеко стоци помоћу разних чини.

Да би се стока заштитила од змија и чини користе се разни предмети који су у директној вези са ватром, а чија је улога заштите и очишћења доста позната у нашем народу.

Домаћица би поранила на Лазареву суботу пре сунца, узимала ватраљ и сач и, куцајући једним од друго, обилазила око штала, кошара и куће вичући. „Куца, куца лазарица, беж' од куће поганица, беж' од стана чинилица!“

У прошлости су жене чистиле све собе и двориште па оно ђубре носиле на дрвљаник и палиле ради очишћења од бува и ваши. Док ђубре гори, зовну се деца да га прескачу са истим циљем. Прескачући ватру деца вичу: „Ја прескочих ватру и поточиће, нађох тиће косовчиће! Ја прескочих ватру и поточиће, нађох тиће голубиће! Ја прескочих ватру и поточиће, нађох тиће ждраловиће!“

На овај дан ко хоће од жена да ради ручне радове мора да састави црвени и бели конац па „жмирећи“ (жмурећи) на себи да направи три крстачице или да трипут удари иглом о камен.

Најкарактеристичније за овај празник код многих народа и народности наше земље су „лазарице“. У Рађевини су у прошлости лазарице биле девојке Српкиње које су се скупљале тог дана, китиле цвећем и зеленилом, а данас најчешће из економских разлога то раде Циганке.

На Лазаревдан, већ од раног јутра, лазарице иду од куће до куће где играју и певају с циљем подстицања плодности. Кад уђу у двориште неког домаћина, оне прво питају да ли могу да играју и певају и, ако добију одобрење, што се најчешће дешава, лазарице почињу с песмом.

„Опаша, јараша!
Ова кућа богата
пуна кеса дуката“

или:

„Ми певамо,
ми свирамо,
ми никога не дирамо.
За паре,
за јаре,
за комад сланине
и за чашу ракије
да се свирац напије.

Кад заврше своју песму и игру, домаћица износи из куће суд са водом и полије их. После поливања, домаћин дарује лазарке: сланином, ракијом и новцем.

Велики четвртак

У Рађевини и Јадру постојао је обичај заједничког прикупљања и прилагања манастиру на Велики четвртак, тзв. ратарских или орачких свећа.^[94] Сличан обичај среће се и у околини Сарајева^[95] што нас повезује са једним од матичних крајева (Босном и Херцеговином), одакле се део становништва доселио у Рађевину и Јадар.

[94] [95]

Чим настане Велики пост, изабере се група људи, која пође по селима, једна по јадарском а друга по рађевском крају, и сакупљају прилог у воску и новцу. Прилог се сакупља све до Цвети, када се сабира на једном месту сав прикупљени восак и свечано обучени људи носе одређеној кући где се лије ратарска свећа тешка око 20 ока и „висока к'о човек“.

Пре ливења један младић би отишао у манастир да донесе остатке старе свеће. Ако свећа није сва изгорела у току године, остатак се помеша са прикупљеним воском, а ако нема довољно воска, онда се исти докупљује од приложеног новца.

Кад све буде готово, група сељана, обично старијих људи, помоле се Богу и обуку „стајаћа“ одела. Од памука начине фитиљ дебљине прста на руци, а дужине колико је свећа велика. Упредени фитиљ умочи се у растопљен восак и обеси о таваницу. Да би био затегнут при дну се обеси једна дашчица облика тацне. Испод обешеног фитиља стави се котао, а у другом суду топи приложен восак и стара свећа. Преко затегнутог фитиља се прелива растопљени восак док се не образује воштани слој. Посао се прекида на неколико минута, да се тај слој охлади, па се преливање наставља све док се не добије жељена свећа.

Свећа остаје на месту где је ливена до сутрадан. Ујутро на Велики четвртак она се увија у бело платно, и одабрана група сељана носи је у манастир. По Троношком летопису, некада су носиоци били обучени у „плаве хаљине“. Кад дођу на пола сата од манастира, доносиоци пуцњем прангија дају знак да долазе. Ту се састану рађевачки и јадарски доносиоци и онда заједно са свечаном „литијом“ крећу према манастиру. Свеће се три пута обнесу око цркве и потом унесу у цркву. Ова орачка свећа пали се на сваки већи верски празник.

 

На Велики петак, један од великих црквених празника није се радило и строго се пости.

Обичај је у неким селима да се на овај дан шарају јаја за Ускрс, јер по народном веровању јаја се преко године неће укварити.

Ускрс

Обичај је у целој Рађевини као и у многим другим крајевима наше земље, да се на Ускрс једу шарена јаја која се разбију приликом „туцања“ јаје о јаје. Три нашарана јајета остављају се у кући да затекну шарана јаја наредног Васкрса, односно остављају се да чувају кућу (чуваркуће).

По Веселину Чајкановићу, „јаје има велику улогу у култу мртвих јер представља извор живота. Жртва у јајету биће нарочито драга мртвима јер садржи оно што је мртвима најпотребније — садржи живот.“ ^[96] Зато се задржао обичај да се јаја на Ускрс носе на гробља умрлих и тамо деле или једу за покој душе.

[96]

У Рађевини се јаја шарају „шараљицом“ (перо за мастило стави се у процеп дрвеног штапића) и воском, који се надими на пламен упаљене свеће. После оваквог шарања јаја се кувају у води с луковином да би им боја била црвена, а шара бела. Поред оваквог начина шарања јаја употребљавају се и лиске од разних трава (детелине, селена и др.), које се ставе на јаје и увију крпом или најлон чарапом па кувају у раствору луковине.

Ђурђевдан

У селима Рађевине се још понегде задржао обичај да се уочи Ђурђевдана састају момци и девојке на ливадама где дотерају сву стоку на пашу. Ту се игра и пева до зоре, а кад почне да свиће, момци и девојке иду да ломе врбово пруће, прућем ударају једни друге с циљем обезбеђења кише и спречавања суше у току године.

У прошлости је постојао обичај да се уочи Ђурђевдана момци прикрадају кућама и градинама сеоских девојака где им чупају или кидају цвеће или „ћетен“ (лан). Девојке би обично вириле да виде ко ће од момака доћи да јој кида цвеће јер то је био један од начина да момак укаже девојци да му се свиђа. Ова вечерња шетња момака уочи Ђурђевдана зове се „мајалук“.

Ђурђевдански обичаји су у вези и са одузимањем млека стоци, што смо већ напоменули (види Лазаревдан). Зато жене у току дана и ноћи чувају музну стоку, не сире, не варе млеко нити позајмљују шта од „белог мрса“.

На Ђурђевдан се и данас задржао обичај да се праве лескови крстови (грана од леске се у средини просече па се у процеп провуче краћа грана па изгледа као крст). По народном веровању једни тврде да је то наслеђе још од Турака по којем су се обележавале куће и њиве Срба, а по другима кићење лесковим крстовима је ради заштите од града.

---

3. ЛЕТЊИ ОБИЧАЈИ

Летњи обичаји имају за циљ да разним магијским радњама одрже летину до краја и омогуће несметано доношење плодова.

Видовдан

Уочи Видовдана постојао је обичај да се бере трава „видовчице“ којом се по народном веровању лече очне болести. Трава се потопи у какав суд да преноћи па сутрадан ујутру умива том водом говорећи: „Видо, видовчице, што очима видела то рукама створила“.

Ивандан

Уочи Ивандана и данас се у Рађевини задржао архаични обичај плетења венаца од жутог ивањског цвећа којима се ките куће, капије и околне зграде.

Петровдан

Уочи Петровдана обичај је у свим селима Рађевине као и у другим крајевима наше земље^[97] да се пале „лиле“. Лиле су огуљена кора од трешње која се стави у „процеп“ штапа па осушена пали уочи овог дана. По Шпири Кулишићу циљ овог обичаја, који припада култу ватре, је да се виком и ватром одагнају демонска бића.^[98]

[97] [98]

Лиле су обично палила деца која трчећи око кућа, штала, кошара машу буктињама и вичу: „Лиламо, лиламо лилице, да нам баба да сирчиће!“

У неким селима је обичај да кад лиле сагоре на штапу, штап се однесе и забоде у летину да би по народном веровању летина боље напредовала.

Данас поред правих лила које сам већ напоменуо деца пале и многе друге предмете као што су стара обућа, парчад аутомобилских гума, разне предмете од пластике и др.

Ујутру на Петровдан бабе дају деци „сирац“. Сирац се прави на два до три дана пред овај празник од парчади „груде“ која се растање као колачић па на лискама купуса суше на сунцу.

---

IV СЛАВА И ПРЕСЛАВА

Слава или „пијанка“ је архаични породични обред који одржава целокупно становништво Рађевине. То је, у ствари, наслеђени „кућни“ или „породични“ светац којег слави народ на одређени дан по црквеном календару уз обавезну гозбу. У зависности у који дан пада, слава може бити мрсна или посна. Слава је посна ако дан славе пада у петак или среду, или уз било који од четири поста, а мрсна на све друге дане у недељи.

Као што све породице у Рађевини имају одређени дан и свеца којег славе, тако имају и одређени дан и свеца којег „преслављају“. Међутим, између славе и преславе, у самом начину припрема и извођења целокупног церемонијала нема већих разлика.

Припреме за славу — Припреме за славу почињу више дана раније. Тада се кућа кречила, чистило двориште, набављале намирнице, а одређена стока за клање товила бољом храном.

На неколико дана пре славе долазио би свештеник да свети водицу. Домаћица би припремила чинију с водом и босиљак, који су стајали на „славском столу“. Свештеник би уз благосиљање и читање молитви узимао босиљак, потапао у воду и прскао по соби. После тога би окадио собу и икону свеца која је смештена иа источни „дувар“.

Уочи славе су биле највеће припреме: кувало се јело, месили колачи, месио хлеб, кувала „панајија“, клала и пекла стока или пржила риба.

Од обредних хлебова за славу се меси славски колач (понегде два, као у Церови) и „крст“. У прошлости се „колач“ месио од црног пшеничног брашна а данас од белог брашна. Разлика „колача“ од обичног хлеба је у томе што се на колачу утисне пет „слова“ (са „пускурника“) и то једно слово у средини и четири у крст. „Крст“ је такође обредни хлеб у облику крста који за време уздизања славе стоји на колачу.

Слава — Слава почиње увече, „уочи славе“. То је вечера на коју и данас долазе гости. Ове вечере су данас посебно карактеристичне за посне славе јер се уочи славе спрема „мрсно“ а на дан славе „посно“ јело. Међутим, сутрадан, на дан славе се обавља главни церемонијал тј. „уздизање славе“.

Ујутру на дан славе гости већ долазе. То нису званице јер се за славу не позива већ обавља тзв. позајма или узајма. Домаћин сачекује госте на капији или кућном прагу, и поздрављају се: „Домаћине, срећна слава!“, а домаћин одговара: „Хвала, жив и здрав био!“ и позива га у кућу. Сваки гост који дође на славу у прошлости „руке ради“ понесе нешто (јабуку, шећера и др.) а данас кафу, шећер, ратлук, пакло цигарета, шта од слаткиша, а у последње време и скупе поклоне (сервисе, судове, столњаке и др.).

Одмах по доласку сваком новом госту износи се „послужење“ (данас слатко и вода, а у прошлости мед или шећер)— које се у неким селима дарује новцем — па кафа и ракија. Када се скупи довољан број гостију до девет сати ујутро, онда се седа за доручак. За време доручка нема неких обреда.

Пре дванаест сати, пошто је софра већ постављена, на столу се пали славска свећа, што је уједно и знак да је време ручку.

Домаћин распоређује госте где ће ко да седне. У предње чело, лицем према истоку, седа долибаша којег је од гостију, домаћин лично одабрао. То је старији, „виђен“ човек који зна ред, који ће славу одпочети и напијати здравице.

Пре почетка уздизања славе у неким селима Рађевине (Бањевац, Богоштица) задржао се обичај да домаћин позове госте да оперу руке, да би за то време редаре поставиле софру.

На софру се прво износе чиније са супом. На прву чинију која се ставља у предње чело испред долибаше, ставља се славски колач. На колач се у неким селима ставља испечен крст од теста, понегде јабука, а понегде само нож којим ће се колач засећи.

Церемонијал уздизања славе или ломљења колача, обавља се само у присуству мушкараца док су жене за то

Сада је време да се колач изломи. Колач у неким селима већ раније свештеник изломи, али већином колач изломи домаћин са неким од гостију или домаћин двори госте, а колач изломе два госта који седе један наспрам другог у предњем челу.

Пре него што се колач изломи, домаћин или долибаша, ножем са дна зарежу славски колач у крст. Колач тад узимају домаћин и гост и држе га обема рукама између себе стојећи. Долибаша јабуку с колача ставља крај свога тањира и узима чашу с вином. Чашу с вином приноси устима једном па другом „ломачу“ да је одпију из његове руке. После првог пијења вина „ломачи“ колача једном окрену колач у рукама па се једном пољубе у образ. После овог првог круга долибаша их опет послужи вином и ломачи два пута окрену колач и два пута се пољубе у образ. После другог круга, долибаша сипа мало вина на средину колача, са кога сагињући главу прво један па други „ломач“ сркну мало вина. Онда се колач три пута окрене, „ломачи“ се три пута пољубе и колач на четири дела изломе.

Кад се колач изломи, прилази домаћица носећи сито прекривено пешкирем у којем је неколико коцки шећера. Један од „ломача“ узима парче колача и дижући га увис каже: „Нек' буде шеница бела ко шећер, влат к'о у долибаша врат, а зрно к'о нос“, а што је, по Шпири Кулишићу, магијског карактера, којим се жели да делује на род усева и плодност.^[99] По изговореним речима, „ломач“ ставља парче у сито, а из сита узима неколико коцки шећера.

[99]

По ломљењу колача служи се „панаија“ и вино. Сви устану, прекрсте се, узму кашичицу панаије, отпију мало вина и све тако од руке до руке унакрст док се сви не изређају. По овоме долибаша продужује:

„Скоро рекли, а добро рекли
за шенице и вина и за два мира,
и колача и ломача,
а ово сад да рекнемо у име Божије,
за два дана одабрана,
за свете петке и свете недеље,
које нам често долазе,
а ми се још чешће о њих грешимо:
о суву сену,
на пут полазећи,
коњица опремајући,
жито успремајући,
себе припремајући,
сено додевајући.
Оне нас ни слепе ни кљасте,
већ са златним штакама
по рају шетају,
престолу ступају;
на престолу код Господа Бога
за нас се грешне моле,
да се и ми њима молимо и поклонимо.
Господе Боже и света петко и недељо (крсте се)
помозите нама грешним ко сретним,
будите нам заштитнице и помоћнице,
где се помињале, а и где се непомињале.
Будите у помоћи по дану и по ноћи,
чарној гори и мутној води;
сачувајте нас тешка дуга
и неверна друга,
убавштине и сиромаштине,
беде невидовне и јада неситога.

Скоро рекли, а добро рекли,
за свете петке и свете недеље,
а ово да рекнемо за јунака и мегдана.
Ко има јасно грло нек запева?
(тад два певача запевају:)
„Ко вино пије за славе Божије,
помоз' му, Боже, и славом Божија.
А шта је боље од славе Божије
и од вечере праведно стечене,
и чашице и чело, будите браћо весело“.
Долибаша затим продужује:
„Најскорије рекосмо за јунака и мегдана,
а ово да рекнемо за цара и слугу;
за цара седећи, а слуге цара дворећи,
и ко пре седне шире му је место,
а ко мање пије паметнији ће бити,
и ко пре пође пре ће кући доћи.
Домаћине, моли се Богу,
па понеси вина и једива“.

Гости седају, а домаћин иде пред икону, запали свећу и моли се Богу са својим укућанима. Домаћица доноси кадионицу окади прво икону па ове укућане који се моле. По свршетку молитве домаћин приступа софри, а долибаша и остали гости честитају са: „Срећна молитва, домаћине“, домаћин одговара: „Хвала, живи и здрави били!“ Затим домаћин узима чашу, наточи вином и даје је долибаши. Долибаша узимајући чашу продужује: „Браћо да се послушамо и почињите. „Гости одговарају: „Нека је у добри час“. „Долибаша онда продужује:

„Кад велите добри час
да Господ Бог дâ
добри час међу нас.
Да кажемо почелицом
почетка ради.
Сви почетци који почињали
нек буду срећни и напредни,
а овај најсрећнији и најнапреднији.
Наш домаћин софру поставио
и браћу саставио,
софра пуна и богата,
браћа жива и здрава,
срећна и напредна.

Скоро рекли, а добро рекли,
за срећне домаћинове молитве,
код Бога достојне.
Слави сада и вазда,
имао ко имао са чим,
а имао и с киме.

Сада да рекнемо
за шенице и лозице,
да Бог дâ да нам роди
шеница и лозица;
шеница по дну бусата,
а по врху класата,
а лозица по врху модра
а по среди родна;
живе и здраве мушке главе
које о њој раде,
здрави момци
корисни воци,
живо и здраво
женскиње било
које на њиви
јело доносило.
Хвала домаћине, здравите
коме домаћин наслужи“.

„Другом слогом,
за лебца и мегдана.
Лебац ломити,
Господа Бога молити.
Богу у знање,
а нама грешним
живот и здравље.
Наш домаћин софру поставио
и браћу саставио,
софра пуна и богата,
браћа жива и здрава,
сраћна и напредна.
Да нам Бог дâ
од јела берићета,
а од пића ћеип.
Који јунак
од овог дома полазио,
добре гласе
разносио по свету,
као чела о Ђурђевдану
по цвету,
а наш домаћин ове године
славио како мог'о,
а догодине како хтео,
Бог му наклонио и не спорио,
свега до воље без невоље.
Стидна се незастидио,
а страшна се не уплашио;
куд год погледао
своја добра угледао,
туђе не желео,
Бог му желеније испунио,
здравље поклонио;
воци му корисни,
а синови здрави и весели;
поље му родило,
коло одило,
све му било мило;
што му у двору помилило
то и поживило,
а домаћин дочекао
доста љета и година,
те своју славу дочекивао
с кумовима и пријатељима
и зли му бог и не дао“.

„Пили првом почелицом
почетка ради
и за шенице и лозице
и срећне молитве,
а ово да рекнемо
за свете живе Тројице,
живе Богородице,
која може да помогне
сваком христијану,
брату на своме занату
и нама грешним на нашем раду;
која не дели кума од кума,
брата од брата;
све виси и краси и договара
у једну киту савија.
Још она нама често долазе,
ми се о њи' још чешће грешимо;
оне за нас грешне
код Господа Бога
на престолу моле,
да се и ми њима
молимо и поклонимо.
О Господе Боже
и света живоначална
Тројице трезвенице,
помозите нама грешним
као срећним будите заштитнице
и не одрините од нас,
а не споменути у Царству небеском
код Господа Бога“.

„Сад да рекнемо
за примка и берићета.
Примако Господ Бог
под овај кров
свако добро,
а за много да Бог дâ,
да примакне радине на раду,
станарици на стану,
воку на јарму,
коњицу на аму;
свако добро примицало
а не узмицало.
Примакао му Господ Бог
ашлук у кесу,
срећу у кућу,
здравље и весеље“.

„Пили како знали и умели
почелицом почетка ради,
за шенице и лозице
и срећне молитве,
другом за лебца и мегданца;
трећом за Свете Тројице
живе Богородице,
и за примка берићета,
а ово да рекнемо
добродошлицом добра ради
и среће ради.
Који јунак дошао
пред овај дом
и назвао „Помози Бог,
Господ, чуо и помогао“;
помогао му Господ Бог
и у години сваки год,
а највише света слава
нашег домаћина“.

„Све пили
како знали и умели,
што не знали
Господ Бог опростио,
здравље поклонио,
срећу подаровао,
па били срећни, живи,
здрави и весели.
Ово да рекнемо
за здравље нашег домаћина
и здравље његове домаћице;
његови' синова и кћери;
његови' снаха и унучића,
за здравље браће и сестара,
синоваца, синовица,
кумова и пријатеља,
доброжељитеља, зетова,
кметова и целе фамилије.
Све Господ Бог да поживи
на много лета и година.
Кад му се за здравље пило,
све му здраво и весело било
Бог му дао живот и здравље,
у колу му одило,
у пољу му родило,
у двору му здраво и весело
Што сијао — родило му,
што родио — живо му било.
Од њега стекао пуну кућу,
велику срећу, одмену, замену,
свако добро и за много
Сунце му на исток,
Господ Бог на помоћ
Да Бог дâ што носио — ново,
што бројио — споро,
што говорио — чувено
и виђено међу браћом,
као месец међу звездама
и Даница међу својим јараницама.
Чоје се наносио,
блага се набројио,
коња се најахао,
љубе се наљубио,
сваког се добра напроводио
као срећни и честити
Честит био кога је родио
Бог му дао алатаста коња,
сивасти' волова,
прутасти' прасади,
шарени' јунади,
челице му сунце заштитиле,
а овчице поље закрилиле,
козице врата пролизале,
а кравице дворе глушиле.
Домаћине, за твоје здравље,
твоја трећа од Бога ти срећа,
да Бог дâ,
да чекамо догодине
и преко године
пити и напијати
за здравље и у здравље
и твоје и моје,
и код моје куће пити
и за твоје и за моје здравље
и на многе године.
Здрав си, домаћине,
што ме нађе
да те не обиђе,
хвала, домаћине“.

Затим се даље ређају здравице за поједине госте.

Ако је посна слава, за ручак се у прошлости јео кувани купус или кувани кромпир, а данас рибља чорба; пасуљ (пребранац); салата (од купуса, зеленог парадајза или роткве); пржена риба и разне врсте пита (данас разни колачи).

Ако је мрсна слава, за ручак се данас једе као и у прошлости: супа с „кувањем“ (кувано месо); печење (свињетина и овчетина) и у прошлости „јука“ (врста кадаифа), а данас разне врсте колача и торти.

Након завршетка ручка, гости још седе за столом или уступају места другима. Како се који гост спрема да пође кући, њему се спрема „спремица“ (лепиња, комад меса или рибе и разних колача). Сваког госта до капије прати домаћин где уз опраштање гост опомене домаћина да га очекује на својој слави.

У већини села Рађевине слава траје данас један или два дана, а у селу Церови, као и у прошлости, слави се три дана и сва три дана дочекују гости. Оно што је карактеристично за ово село, то је да се други дан славе ломи колач као и први дан; славска свећа пали се сва три дана, а остатак и на дан преславе.

Преслава — У Рађевини скоро свако ко слави он и преславља. На пример, у појединим селима ко слави Ђурђевдан, преславља Ђурђевско лице (седам дана после Ђурђевдана) или Младу недељу (месец дана после Ђурђевдана; ко слави Лазаревдан, преславља друге Тројице итд.

Као што је већ напоменуто, нема већих разлика између славе и преславе осим што се за преславу не спрема „панаија“. Остало је све исто: од јела, пића, ломљења колача и др.

---

ДЕО ДРУГИ

НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

I — НАРОДНО УСМЕНО ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО

Шаролико поетско народно стваралаштво ове области западне Србије сачињава један велики број сакупљених народних песама, од којих се у овом раду појављују само оне најбоље.

Песме су разврстане у више група од којих прву групу чине обичајно-обредне песме (лазаричке, свадбене, славске и др.), другу групу чине песме о раду и уз рад (жетелачке, предилачке, седелачке и др.), трећу групу чине баладе, четврту старије лирске песме и пету дечје песме.

Што се тиче начина певања некада се певало, а и данас се задржао стари начин у два гласа где један води песму а други прати.

Данас ће се врло ретко чути у Рађевини да неко пева „старинске“ песме, али поред тога што се данас ретко певају, народ их још увек памти.

Старих гусларских песама данас нема као што нема ни старих гуслара. Данашњи гуслари, којих у Рађевини има неколико, већином копирају нове гусларске песме снимљене на касетама.

Разматрања ћу започети првом групом песама:

Обичајно — обредне песме — Обичајно-обредне песме су најстарије песме које су се изводиле и изводе уз различите обреде. Ове песме имају исто значење као и сами обреди с циљем заштите и напретка (стоке, усева, куће, људи и др.). Један број ових песама већ је приказан уз обичаје (види: „Свадба“, „Божић“ итд.), а други у даљем тексту.

Песме о раду и уз рад — Песме о раду и уз рад чине посебну групу песама. Карактеристика ових песама (жетелачких, предилачких, седелачких и др.) јесте да су биле условљене самим начином производње. Еволуција оруђа којима је замењен људски фактор допринела је и нестанку ових песама.

Баладе — Баладе припадају старом начину грађења поетских народних творевина. Ових песама у Рађевини има врло много са различитим мотивима, који су засновани у односима: брата и сестре, сестре и брата, брата и мајке, свекрве и снахе. Међутим, оно што је посебно карактеристично за ове песме у Рађевини јесте велики број балада са мотивом „родоскрнављења“ од којих у овом раду доносимо две песме (28, 32)

Старије лирске песме — Старије лирске песме сачињавају момачке и девојачке песме. Општа карактеристика ових песама јесте да су врло кратке и при женском певању сваки стих се завршавао са „иј“.

Дечје песме — Дечје песме сачињавају песме које су се деци певале пред спавање (успаванке) или ради забаве (кад се мазе или да би прекинула плач). Песме су врло поверљиве и зато је већина задржала своју аутентичност до данашњих дана.

---

ОБРЕДНЕ И ОБИЧАЈНЕ ПЕСМЕ

1 Ова кућа богата (На Лазаревдан)

Ова кућа богата
пуна златни дуката.
Има дете малено
обучем га црвено
опашем га зелено.
Зелен коња јашало
са уздама од злата
и на седлу од пара.
Опаша, јараша,
за паре, за јаре,
за тебе домаћине
и за здравље домаћице.

Село Бањевац Пева: Дамњановић Добривоје, 1924.

2. Повила се Пајо миз поље маглица (на Ђурђевдан)

Повила се Пајо низ поље маглица.
То не била Пајо низ поље маглица,
већ то била Пајо млада Ђурђевица.
Ђурђевдане дане ти развијај гране
да сакријеш младе девојачке дане.

Село Церова. Пева: Деспотовић Илија, 1930.

3. Кад сам синоћ на игранци била (свадбарска)

Кад сам синоћ на игранци била,
кад сам дошла нешто сам уснила.
Сан уснила мене виче мати.
устај, ћери, ето иду свати.
Ћери моја, сто сватова има,
све младићи и девојке с њима.
Мало не би пет минута прође
мени девер у собицу дође.
„Добро јутро моја, снаво мила
јеси ли се за пута спремила?“
„Бог помог'о, мој девере мили
што сте тако свати поранили.“
Мало не би, пет минута стаде
мени девер сво одело даде.
Ципелице лаком лаковане
и чарапе лепо спаковане
и хаљину по њој руже бледе
дође брато сеју да изведе.
Одведе је покрај софре стаде,
одведе је баш у предње чело;
Гледај, сејо, твоје луче бело.

Змајевац. Певају: Милошевић Јановка, 1940.

Петровић Десанка, 1937.

4. Благо нама, ето нам сватова (кад дођу по младу)

Благо нама, ето нам сватова!
„Што сте тако, свати, окаснили.“
„Док женику руво сакупили.“
„Каки вам је женик потамнио
к'о да вам је на тавану био?“

Село Костајник. Пева: Тешић Роса, 1925.

5. Полазите кићени сватови (кад полазе по младу)

Полазите, кићени сватови,
рано нама снашу поведите.
Нек понесе сунца у недрима
да огреје по кући кућане,
понајвише свекра и свекрву.

Село Богоштица. Пева: Стевка Васић, 1900.

6. Кад пијемо зашто не певамо

(свадбарска почашница)

Кад пијемо зашто не певамо;
ово вино није украдено,
већ га сложна браћа зарадила.

Село Церова.

Певају: Деспотовић Вида, 1927

Деспотовић Љубица, 1929.

7. Домаћине, све за твоје здравље (славска или пијанска почашница)

Домаћине, све за твоје здравље
и за твоје прво чело главе.
Докле год се певало и пило
све ти здраво и весело било,
а и кад се не пило
све ти здраво и весело било.

Село Богоштица.

Пева. Максимовић Спасоје, 1931.

ПЕСМЕ О РАДУ И УЗ РАД

8. Ој ратаре гранитаре (уз венац)

Ој ратаре гранитаре,
разви гране на све стране.
Докле гране доватиле
дотле стадо пландовало
и чобани ужинали.*
Змајевац
Пева. Петровић Ковиљка, 1924.

9. Станарице, дај нам млека

(уз венац, кад мобари дођу домаћиновој кући)

Станарице, дај нам млека,
ми ћемо теби плетен венац.
Сваким цвећем закићено
понајвише шеничицом
шеничицом беличицом.

Село Бела Црква

Пева: Андрић Јелена, 1918.

10. У нашега домаћина (мобари, домаћину по жетви)

У нашега домаћина
шиндром кућа покривена,
дукатима подкићена.
Низ кућу му вино текло
на огњишту провирало.
Белу пену изметало
и у пени златна чаша.
Њоме служи нова снаша,
служећи је задремала,
златну чашу испустила.
Заовице снашу опадале,
старом баби доказале.
Девери је заклињали
десним скутом и рукавом.
Златна чаша триста гроша
наша снаша три 'иљаде.
Збогом остај, домаћине,
што знадосмо испевасмо
ко зна више тај нек пева.

Село Костајник. Пева. Тешић Грозда, 1909.

11. Жањи мобо (жетелачка)

Жањи, мобо, једно до другога
не остало једно без другога.
Зажело се момче и девојче.
Момче нажње триста и три снопа
а девојче триста и четири.

Жела маба у два господара:
у Илије и у Пантелије.
Илијина моба ужинала,
Пантелијина није ни ручала.

Побели, порумени, не би ужине —
Ужињару глава боле, доћи не може.
Послаћемо ужегара да јој помогне.
Ужегара ноге боле, ићи не може
Послаћемо жетеоца да јој помогне.
Жетеоца леђа боле, ићи не може.
Послаћемо везиоца да јој помогне.
Везиоца руке боле, ићи не може.
Послаћемо домаћина да јој помогне.

Село Липеновић.

Пева: Војиновић Јелисава, 1896.

12. Жањи мобо (жетелачка)

Жањи, мобо, у крају је добро,
у крају је крушка шеничарка
и под крушком бунар воде ладне.

Змајевац.

Певају. Милошевић Јановка, 1940.

Петровић Десанка, 1937.

13. Бог помого, домаћине (жетелачка)

Бог помого, домаћине!
мореш мобу дочекати?
Мала моба ко чобани,
а велика ко сватови.

Село Врбић.

Пева: Младеновић Божидар, 1900.

14. Жањи мобо (жетелечка)

Жањи, мобо, у крају је добро.
У крају су момци и девојке.
У крају су гуње и јабуке.
Нама гуње, момцима јабуке.
По грош момци, по дукат девојци;
опет веле — јевтине девојке!

Село Бела Црква.

Загубљено име казивача.

15. Ко наложи глоговине (са прела)

Ко наложи глоговине
те ми очи почадише,
те не знадо ком шта дадо,
коме крушку ком јабуку,
ком девојку ком удовицу.
Старом старцу девојчицу,
младом момку удовицу.
Стаде стари леђа пећи
у девојке сузе тећи.
Не плач, не плач, девојчице
већ ти иди у вајате,
па ти лези на кревете,
а кад буде пола ноћи
и теби ће стари доћи.
Она узе врећурину,
она оде у градину,
па надрпа детелину
па посуну по вајату,
па посуну по кревету.
Она узе прело и вретено
и отиде у село на прело,
а кад беше пола ноћи,
стаде стари крекетати,
зубма врата отварати.
Зубма врата отворио,
ману штапом по вајату,
ману штапом по кревету.
Ој, девојко драга душо моја,
чим миришу недра твоја,
или крушком или јабуком
или душом девојачком.
Нит' је крушком, нит' јабуком,
нит' је душом девојачком
већ ма травком детељарком.
већ ма травком детељарком.
Крупањ. Певају: Петровић Живана, 1924.

Петровић Радмила, 1925

16. Ој девојко јадо (косачка)

„Ој девојко јадо, зелена ливадо
Што си тако јадо зелена полегла?“
„Висока сам јадо па сам и полегла.
Синоћ ме је јадо прегазило стадо,
а јутрос ме јадо три лепе девојке
зато сам ја млада зелена полегла.“

Село Церова. Певају Јакшић Драгутин, 1930

Деспотовић Илија, 1930

17. Прејте, преље (са прела)

Прејте, преље, не гледајте на ме
У мене се на три стране преде.
С једне стране — моја мила мајка,
с друге стране — моја мила снајка,
с треће стране — моја мила сеја
Ону пређу што ми мајка преде
оно ћемо куму и деверу.
Ону пређу што ми снајка преде
оно ћемо свима сватовима.
Ону пређу што ми сеја преде
оно ћемо мени и драгоме.

Село Костајник. Пева Лазић Миросава, 1910.

18. Залуд наше вечерашње прело (са прела)

Залуд наше вечерашње прело
није дошло моје луче бело.
Газдарице, ти истерај прелце
док ми нисмо бациле вретенце.
Сву ноћ пред'о на једно вретено
једна жица девет навезака.
Отка' драгом четворе кошуље,
све четворе дуге и широке.
Немам кад би и подрезала
да сашијем свекрви мараму
када умре да јој уста свежем.

Село Томањ

Певају: Петровић Станија

Петровић Крстина

19. Прели прело а није ко лани (са прела)

Прели прело, а није к'о лани
кад нам нису овдена јарани.
Мило моје, далеко си доста,
преко Дрине која нема моста.

Змајевац.

Пева: Милошевић Јановка, 1940.

20. Анка ђаволанка (седелачка)

Роди мајка девет девојака,
и десету под појасом носа.
Куд год иде све се Богу моли:
„Дај ми, Боже, да се мушка роди!“
Бог јој даде па јој женско паде.
Зове мајка и попа и кума.
Наден'те јој име Анка ђаволанка,
не би ли је ђаволи однели.
Кад је Анка за удају била,
понајвиша и понајлепша,
Гради мајка цркву од камена,
и салива врата од олова
и затвара Анку ђаволанку,
да је не би ђаволи однели.
Једно јутро поранила мајка, —
оборена црква од камена,
истављена врата од олова
одведена Анка ђаволанка.
Кука мајка као кукавица
и преврће као ластавица.
Проговара Анка из облака.
„Кукај, мајко, никад не певала,
ти си мене ђаволима дала.
Да знаш, мајко, како ј' с њима бити
на врх грма дрва накршити,
на камену леба умесити
онда сјести, с њима леба јести.
Село Кржава.
Пева: Манојловић Олга, 1926.

21. Две су виле виловале

(седелачка)

Две су виле виловале,
виловале вино пиле.
Једна другој наздрављале:
Здрав будите, друге моје,
сутра ћемо кроз чаршију.
Узећемо огледало
да се и ми огледамо
и на Бога погледамо.
Мили Бого, лепе ли смо,
лепе ли смо, беле ти смо!
Још да су нам црне очи
к'о што су нам обрвице,
све би момке премориле
премориле, превариле!
Само не би Миливоја,
Миливоје добар момак.
Добре коње је узео,
нам' босиљак погазио.
Клеле су га многе виле.
Бог т' убио, Миливоје,
што погази нам' босиљак.
Кун'те мене, ја ћу вас.
Дабогда се не удале.
Ако би се и удале
мушког чеда не имале.
Ако ли га и имале,
у војску га не спремале,
из војске га не чекале
Већ чекале врана коња
и на коњу војно седло
На седлу рукавице,
рукавице кукавице
Пуне крви наливене,
мрком свилом завијене.

Село Шљивова.

Пева: Марковић Ружа, 1920.

22. Камен гори у јеловој гори (седелачка)

Камен гори у јеловој гори
ко га ложи, ко с на њему грије.
Виле ложе, а Јово се грије
Виле Јови љуте ране лече.
Кад су виле ране излечиле
оне јесу скупо зацениле
Милој мајци руку из рамена
а сестрици русе плетенице,
верној љуби две ниске дуката.
Даде мајка руку из рамена
даде сеја русе плетенице
не да љуба две ниске дуката
Зато су се виле разљутиле
па су Јови ране повредиле
Кука мајка одсад па до века,
а сестрица девет годиница,
верна љуба од куће до гроба —
а од гроба оком на другога.

Село Томањ.

Пева: Стакић Обрен, 1908.

23 Млади Јово калем калемио (седелачка)

Млади Јово калем калемио
у недељу на светог Илију.
Нит' с' умијо ни Богу молио.
Полетео ножић по камену
па удари Јову по колену.
Кука Јово као кукавица,
па преврће као ластавица.
Моја руко, зелена јабуко,
досад била бела и румена,
а од сада тамна и зелена.
Село Брштица.
Пева: Матић Душан, 1925.

24. Чува овце Милија (седелачка)

Чува овце Милија,
њу упита Илија:
„Шта си Богу учинила?“
„Ја сам Богу учинила —
овци јагње украла.
Овца Богу придеја
све док није прецркла.
Ја сам Богу учинила —
момку цуру скудила.
Момак ноћ је прекук'о
све док није прецрко“.

Село Бањевац. Пева: Дамњановић Стаја, 1926.

БАЛАДЕ

25. Урекнути Рајко

Роди мајка девет девојака
и десетог родила је Рајка.
Свих је девет редом разудала
двије дала де се сунце рађа,
а две дала где се намирује.
Мару дала у земљу Бугарску.
Поручује Мара из Бугара:
Дођи мајко и поведи Рајка
и понеси цвећа свакојака,
да нам мајко не урекну Рајка.
Понајвише цвећа урочица,
јер код нас је земља урочљива.
Пошла мајка и повела Рајка
и понела цвећа свакојака,
ал' заборави цвећа урочица.
Није дошла ни до пола пута,
ишетале Марине заове.
Нит' се здрави, нити руку љуби,
само виче лепога ти Рајка,
лепог Рајка од седам година
као неки од двадесет седам.
Виче мајка, умивајте Рајка!
Чекај мајко, да му сеја дође.
Виче мајка — покривајте Рајка!
Чекај мајко, да му сеја дође.
Девет сеја — девет марамица,
ето мајко, покривен је Рајко!
Виче мајка — сарањујте Рајка!
Чекај мајко, да му сеје дођу.
Девет сеја — девет бусенова.
Ето мајко, — сарањен је Рајко.

Село Кржава. Пева: Манојловић Олга, 1926.

26. Јаранио Јово

Јаранио Јово с девојкама,
данас с једном, а сутра са другом.
У четвртак девојка га клела.
У петак се јунак разболео.
У суботу боле преболео.
У недељу под црну земљицу
Људи веле 'де ћ'мо саранити?
Бабо вели: усред винограда,
где ће бабо ладе ладовати,
свога сина Јову дозивати.
Сеја вели: у раном босиљку,
да ће сеја лето летовати,
ран босиљак сузом заливати,
свога брата Јову дозивати
Мајка вели: у зеленој башти,
де ће мајка ладе ладовати,
свога сина Јову дозивати.
Виш главе му борић посадите,
„Шта те боле, Јово,
шта те боле, сине“.
„Не питај ме, мајко
мене боле глава —
ја морам умрети.
Купи, мајко, сандук
од тешког олова.
На сандуку, мајко,
четири прозора.
Један прозор, мајко,
оклен киша лије
да ми лице мије.
Други прозор, мајко,
оклен сунце сије —
нек ми лице грије
Трећи прозор, мајко,
оклен ветар души —
нек ми лице суши.
А четврти, мајко,
оклен Мара иде —
нек ме младог буди,
нек ми лице љуби.

Село Шљивова (Лазе).

Пева: Цветиновић Зорка, 1920.

29. Синоћ мајка оженила Јанка

Синоћ мајка оженила Јанка,
а јутрос га зову у солдате.
Љуба му се око кука вија.
„Не вијај се око кука мога
већ се вијај мајци око врата,
да т' не шаље за гору на воду,
да т' не шаље у планину стаду“.
Није прошла ни недеља дана
шаље мајка за гору на воду,
шаље мајка у планину стаду.
Кад је било око Митровдана
ето љубе потерала стадо.
„Свекрвице, моја мила мајко,
лепо ми се овце изјагњиле,
свака овца двоје јагањаца,
ранка овца свилеутна овна.
На овну је звоно од стотине,
на овну је драго камење
па се види, мајко, путовати
у по ноћи, у по бјела дана“.
Свекрвици врло криво било.
Колико је лако ударила
оба јој је ока извадила.
Мал' не прође, љуби Јаико дође.
„Шта је било моја верна љубо?“
„Није прошла ни недеља дана
шаљ' ме мајка за гору на воду,
шаљ' ме саму у планину стаду.
Лепо ми се овце изјагњиле,
свака овца двоје јагањаца
ранка овца свилеутна овна.
На овну је звоно од стотине,
на овну је драго камење
па се види добро путовати
у по ноћи, у по бјела дана“.
Скочи Јанко да удари мајку,
ал га љуба стаде преклињати.
„Немој, Јанко, од Бога гријота.
Триста села теби мајке нема,
село прођи, теби љубу нађи.
Већ ти сеци гусле јаворове
и гудало дрво шимширово
да ја идем по бјеломе свету
к'о но чела по бјеломе цвету“.

Село Шљивова (Лазе).

Пева: Цветиновић Зорка, 1920.

30. Шта о цвели у гори зеленој

Шта но цвели у гори зеленој,
јесу л' виле, јесу л' љуте змије.
Нису виле нису љуте змије,
већ но цвели ајдучка девојка.
она цвели, своју мајку куне
што је даде за горског ајдука,
за ајдука за ноћнега вука.
Ноћу иде, ноћу и долази
и доноси крваве доламе.
Низ доламе девет заџепака,
свије девет крви наливене
у десетом рука од јунака,
чини ми се мога брата Јанка,
Мени вели: доламе ми пери.
Ја не перем доламе по сунчаштву
већ и' перем ноћу по месецу.
Ту долазе слуге материне.
ајде, ајде, прије лепа Јело,
жене ти се твоја браћа мила,
сеји Смиљи прстенџије дошле.
Стан'те, стан'те, слуге материне,
да салијем од злата прстена.
Ајде, ајде, прије лепо Јело,
ти понеси у злату прстена.
Стан'те, стан'те слуге материне,
да порежем од платна кошуље.
Ајде, ајде, прије лепа Јело,
ти понеси у платну кошуље.
Стан'т, постан'те слуге материне,
да помесим од брашна колаче.
Ајде, ајде, прије лепа Јело,
ти понеси у брашну колаче.
Кад су ишли кроз гору зелену
проговара лепа Јела:
Стант', постан'те, слуге материне,
да чујемо платно од пушака,
да видимо коло девојака.
Ајде, ајде, прије лепа Јело,
играли су па су посустали,
пуцали су па су у двор ушли.
Кад је Јела у двор улазила
до колена у крв угазила,
леже мртва оба брата њена
а међ' њима спава Смиља сеја.

Село Богоштица

Пева: Максимовић Станислава, 1922.

31. Ожени се лепи Јово

Ожени се лепи Јово
па доведе лепу Мару.
Прво јутро порани свекрва
па отиде доле низ пресоје
да увати гују присојкињу,
да готови Мари за вечеру.
Кад је вече по вечери било,
свекрвица повикала Мари.
ајде Маро да ми вечерамо.
Како сркну, свекрвици лакну.
Свекрвице, по Богу мајчице,
доити ми воде из ведрице,
јер је слано, јер је претровано,
је ли сам се много зажеднела.
Нећу, нећу, док не видим
на прсима свећу.
Заовице, по Богу сестрице
доити ми воде из ведрице,
јер је слано, јер је претровано,
је ли сам се много зажеднела.
Нећу, нећу, док не видим
на прсима свећу.
Устај, Јово, ти не диго главе,
јер је слано, јер је претровано,
је ли сам се много зажеднела.
Оде Јово за гору на воду.
Није прошло ни по сата
врат' се Јово, изумрла Мара.
Мила мајко, дуго ми живела,
од недеље па до понедељка.
Сестричице, близу се удала,
од мог двора па до сињег мора.
Кад ти, бабо, у првине очо,
тамо очо, овамо не дошо.

Село Богоштица.

Пева: Максимовић Станислава, 1922.

30. Овце чува лепа Мара

Овце чува лепа Мара
у планини код језера.
Отуд иде девет браће,
девет браће Југовића.
Најстарији Миладине,
најмлађеме млад Јоване.
Ал' говоре старија браћа:
„Да просимо лепу Мару
за нашега брата Јову“
Испросише лепу Мару
за најмлађег брата Јову.
Кад је било о венчању,
киша лије, громом бије,
оће Мару да убије.
Кад је било у вајату,
у вајату на кревету,
прописнула гуја љута
више главе Јованове.
Ал' говори млад Јоване:
„Ој богати, лепа Маро,
дал' ми нисмо нека својта?“
Ал' беседи лепа Мара:
„Тако чујем преко света
да ја имам девет браће
девет браће Југовића.
А мене су Турци заробили,
у свиленом повојићу
и злаћеним кошуљама“
Ал говори млад Јоване:
„Опрости ми, мили Боже,
ако сам је пољубио,
своју сестру од радости.
Ако сам је загрлио,
своју сестру од жалости“.

Село Бањевац.

Пева: Дамњановић Добривоје, 1924.

33. Збогом драга

Поред пута врба улистала,
под њом седи цура уплакана.
Сузе рони, крај једнога гроба
и драгана оплакује свога
Појави се и говор из земље:
ко то плаче, ко то жали мене?
Устаниде, моје мило драго,
устаниде да ти нешто дадем.
Да ти дадем један букет цвећа
што смо летос заједно сејали,
да ти дадем јастуче под главу
ти намести твоју косу плаву.
Збогом драга, мој цвете невени,
крст пољуби место мене драга.
Кад ти пођеш драга твоме роду,
ти се сврати моме тужном роду,
па им кажи нек' не плачу,
нек' не жале мене,
јуначке су моје успомене.

Село Кржава. Пева: Маринковић Мара, 1928.

34. Иво и Аница

Чува овце Иво и Аница,
чували се девет годиница.
Кад је Иво за женидбу био,
а Аница била за удаје,
Ана Иви косе одгајила,
Иво Ани ђердан нанизао.
Писмо пише Иванова мајка:
Јеси л', Иво, овна одгајио?
Теби мајка цуру испросила,
испросила Латинку девојку.
Писмо чита Иво чобанине.
Писмо чита, а сузе пролива.
Њега пита Аница девојка:
Шта је теби, Иво чобанине,
што ти рониш сузе низ образе?
Теби мајка цуру испросила,
испросила Латинку девојку
Проговара Иво момче младо:
Није, Ано, није грдна рано,
већ је моја мајка оболела.
Писмо пише Иванова мајка.
Јеси л', Иво, овна одгајио?
Теби мајка свате сакупила.
Од иљаде мање ни једнога.
Од иљаде више ни једнога.
Писмо чита Иво чобанине,
писмо чита а сузе пролива.
Њега пита Аница девојка,
Што ти рониш сузе низ образе?
Теби мајка свате сакупила
Од иљаде мање ни једнога.
Од иљаде више ни једнога.
Није, Ано, није грдна рано,
већ је моја мајка на умору
Оде Иво своме белом двору.
Кад је дошо своме белом двору
и пођоше у латинску земљу.
Сви сватови коња појашише,
ал' не јаше Иво жениклија
Ал' ето ти кума и девера,
дигоше га на коња зелена.
Па одоше у латинску земљу.
Кад су дошли пред латинске дворе,
сви сватови с коња силазише,
ал' не слази Иво жениклија.
Ал' ето ти кума и девера,
скидоше га са коња зелена.
Поведоше Латинку девојку.
Сви сватови коње појашише,
ал' не јаше Иво жениклија
Ал' ето ти кума и девера,
дигоше га на коња зелена.
Па одоше Иванову двору.
Сви сватови с коња силазише,
сиђе Иво са коња зелена.
Оде Иво у нове вајате,
и он леже на нове кревете.
Мал не прође и Латинка дође.
Проговара Иво момче младо
Ој, богати, Латинка девојко,
подигните дувак са рамена,
да ја видим какво ти је лице.
Сјану лице као јарко сунце.
Испод гуше сјајна месечина.
Проговара Иво чобанине:
Ој бога ти, Латинка девојко,
јеси лепша од Ане девојке,
јеси лепша а јеси и виша,
ал' ми ниси на срцу к'о Ана.
Моја Ано, моја грдна рано.
Сада мени моја Ана вели.
Сад ми Иво другу цуру љуби.
Није Ано није грдна рано,
и умрет ћу, пољубит је нећу.
Проговара Иво чобанине.
Немој мојој мајци казивати,
док се мајка кола не наигра.
Док се братац свирке не насвира,
док се сеја кола не наигра.
То изусти па душу испусти.
Коло води Иванова мајка
па удара петама о врата.
Проговара Латинка девојка:
лакше, лакше Иванова мајко
давно ти је Иво преминуо.
Кад су Иву на гробље потерали,
ишетала Аница девојка,
што је коме дара поспремала
преко кола Ивини' метала.
То узима Иванова мајка
и погази у глиб до колена.
Кад су Иву на гробље дотерали,
онда Ану од куће потерали.
Кад су Иви раку ископали,
онда Ану на гробље дотерали,
Кад су Иву земљом загртали,
онда Ану у гробницу метали.
Кад је пошла Иванова мајка,
посадила на гроб струк босиљка.
Кад је пошла Аницина мајка,
посадила је на Анин гроб ружу.
Ал' долази Иванова мајка,
чупа ружу са Аниног гроба.
Па посади на Анин гроб глог.
Ал долази Аницина мајка.
Она сади на Ивин гроб бор
а на Анин јелу.
Кад је било пружале се гране
једна другу саплитале саме.

Змајевац. Пева. Петровић Ковиљка, 1924.

35. Шта то шушка преко горе

Шта то шушка преко горе
је л' су срне, је л' кошуте,
је л' девојке с прела иду,
је ли Виде с војске иде.
Нит' су срне, нит' кошуте,
нит' девојке с прела иду
оно Виде с војске иде.
Мајка му се радовала
вечеру му готовила.
Немој с мајко радовати
ни вечере готовити.
Три сам цара погубио,
три царице обљубио.
Већ ме сакри
под три клета каменита
јал под четри мраморчића.
Прошеташе три џелата
они Вида изнађоше.
Мајка га је сакривала
под три клета каменита
и под четири мраморчића.
Виде их је заклињао;
Причекајте, мила браћо,
да вам нешто кажем.
Три сам цара погубио
и три царице обљубио
мајка ме је сакривала,
љуба ме је прећутала
ал' сеја ме издала.
Они Вида погубише
мрку крвцу му пролише.

Село Церова.

Пева: Деспотовић Вида, 1929.

---

СТАРИЈЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

36. Чувам овце (девојачка)

Чувам овце па сам погубила,
мила мајко, сад би се убила.
Немој, ћери, мајчино чобанче,
синоћ сам ти видела драганче.
Де га виде пушка га убила
због њега сам овце погубила.

Село Бела Црква.

Пева. Андрић Јелена, 1918.

37. Пошо драги да оре (девојачка)

Пошо драги да оре
и потеро волове.
Са мном стоји четири сата,
волове не вата.
Ајде, драги, па ори,
живили ти волови,
живили ти оба вола,
ја ћу бити твоја.

Змајевац. Пева: Петровић Ковиљка, 1924.

38. А мој драги, донеси ми меда (девојачка)

А мој драги, донеси ми меда,
ја ћу теби горкога дувана.
Док украдем кључе од ормара
да не чује ни отац ни нана.
Сиђи, драги, доле до бунара
да видимо шта је вода ладна.
Вода ладна и девојка млада.
Воду пити девојку љубити.
Љуби драги док је руменије
кад убледи после ти не вреди.

Село Церова. Певају: Деспотовић Вида, 1927.

Деспотовић Љубица, 1929.

39 Очи моје граорасте боје

(девојачка)

Очи моје граорасте боје
пита драги да буду његове.
Како ћу ти моје очи дати.
со чим ћу те сутра погледати?
Каква би се ја девојка звала
Кад би теби моје око дала?

Село Костајник. Пева: Тешић Роса, 1925.

40. Чувала сам говеда шарена (девојачка)

Чувала сам говеда шарена,
заволе ме дечко измалена.
заволе ме све је имо наду
да добије мене младу.
Ко је мене преварити мого
треба њега школовати много,
Велим драгом па велим:
купи коња ти мени.
Купи коња ко артија жута
бићу твоја јаркога ми сунца.
Купи коња к'о артија бела,
бићу твоја истина је цела.
Купи, драги, коња бела
са колима из оближњег села.
Мисли драги па се прси,
видим оће да с'омрси.
Али п*ије драги сузе лије
па се каје зашто паре даје.
Цвати ружо румена,
тако сам ја умела,
Умела сам да преварим
за кога не марим.

Село Богоштица. Пева: Васић Стевка, 1900.

41. Ја познајем мога мила њиве (девојачка)

Ја познајем мога мила њиве,
свуд около калемњене шљиве.
У средини јабука зелена,
у сред зиме зелени се трава.
На њој леже два голуба плава.
Шта то радиш девојчице млада?
Берем цвеће да не падне слана
да закитим својега драгана.

Село Шљивова. Певају: Ранковић Љуба и

Марковић Ружа.

42. Драго моје (девојачка)

Драго моје, грано боровине,
бићу твоја макар до године.
Ја бих била, драгане, и лани
не дадоше из села душмани.
Душманице, моја јаранице.

Село Кржава. Пева: Манојловић Олга, 1926.

43. Изли Дрина (момачка)

Изли Дрина од брега до брега
ни од сузе ни од бела снега,
већ од сузе ваљевске девојке.
Ваљево је куга преморила,
у њему се драга разболела,
јер ми плати јер ми драгу врати.

Село Завлака. Пева: Грујић Тихомир, 1935.

44. Родила гуња крај мора (момачка)

Родила гуња крај мора,
под гуњом Мара јадује.
Зашто ми, Маро, јадујеш?
Јел' ти је мајка умрла?
Није ми мајка умрла,
већ ме се драго одрекло.

Село Церова. Пева: Деспотовић Илија, 1930.

---

ДЕЧИЈЕ ПЕСМЕ

45. Љуља љушке

Љуља, љушке,
бере деда крушке,
па их деци даје
да се деца сладе.

Село Костајник.

Пева: Тешић Грозда, 1909.

46. Таши, таши, танана

Таши, таши, танана,
поранила Гордана
и кућицу помела,
и водице донела.
Сад скакуће весела
ведра ока и чела.

Село Ставе. Пева: Савић Милојка, 1900.

47. Кола, Никола

Кола, Никола,
свезо кују за кола,
па је туче вилама,
куја каки шљивама.

Село Богоштица.

Пева: Васић Стевка, 1900.

48. Љуља љушке

Љуља, љушке,
пало дете с крушке
па разбило дупе.
Мало дете плаче,
изгубило гаће,
не сме ићи кући —-
мати ће га тући.

Крупањ.

Пева: Петровић Ковиљка, 1924.

49. Данас јесте субота

Данас јесте субота
јесте да, јесте да,
а сутра је недеља
е па шта, е па шта.
Женићемо медведа
јесте да, јесте да,
крај голема језера
е па шта, е па шта.
Лисице му свирале;
Тру, тру, тру;
гуске коло играле
трап, трап, трап, трап;
зец коло водио
Ију ју, ију ју;
ћурак барјак носио
пућ пурућ, пућ пурућ.

Село Богоштица.

Пева: Максимовић Станислава, 1922.

50. Где си било, јаре моје

Где си било, јаре моје, јаре моје,
у купусу газда море, газда море.
Шта си јело, јаре моје, јаре моје
све главице газдарице, газдарице.
Кој' те туко, јаре моје, јаре моје
газдарица, газда море, газда море.
Куд те тукла, јаре моје, јаре моје
све врљику по трбуху, газда море,
газда море.

Крупањ.

Пева: Петровић Радмила, 1925.

---

II — НАРОДНО УСМЕНО СТВАРАЛАШТВО

У Рађевини је усмено приповедање веома развијено, јер сам у разним приликама наилазио на приповедање, па понешто и забележио. Из ове врсте народног стваралаштва навешћу: „Предање о воденицама као честом станишту вила“, „Предање о откривању вештица“ и причу „Хајдук Гајо Гајић“.

Предање о воденицама као честом станишту вила

У давна времена око извора, потока, а најчешће око воденица виђале су се виле, које су по предању чувале воду да је ко не би замутио. Тако једне вечери у селу Кржави код Ћифтине воденице законачио сељак који је ту млео жито. У поноћ зачује се свирка пред воденицом. Сељак се пробуди па кроз мали прозорчић провири напоље Кад тамо, испред воденице девојке искићене и као сватови ухватиле се у коло, играју и певају. Сељак се зачуди откуд сватови у то доба ноћи, па радознао изађе напоље. Кад га сватови угледаше, назваше му добро вече, на шта им он одговори. Онда га једна девојка са косом до земље упита „Хоћеш ли нам, домаћине, донети од куће сувог меса?“.

Сељак без размишљања оде својој кући, попне се на таван и скине суво месо и понесе. Кад се вратио, испред воденице и даље сватови играју и певају. Сељаку би чудно да нигде нема ни младожење ни било кога другог од „мушкиња“ у сватовима. Кад свати угледаше домаћина, узеше месо и пружише му лепо искићену сватовску чутуру да се напије. Сељак узе чутуру па се по обичају прекрсти и рече: „Ајд, Боже помози, па нек Бог дâ све најбоље“.

Само што сељак то изрече, кад му се у руци место чутуре створи коњска балега а он уместо да је испред воденице стајаше неколико километара даље у једном потоку у води до појаса. Сељак, уплашен, стаде запомагати и викати све док га не чу и спасе комшија што је у близини имао кућу.

Отада сељак паде у кревет и дуго је боловао, а по предању, нико се више није усудио да заноћи у тој воденици.

Предање о откривању вештица

У давна времена, по предању, постојало је доста старијих жена које су биле вештице. Оне су живеле заједно са другим сељанима у селу и нису се ничим хтеле одати да су вештице. Међутим, пошто нису могле дуго живети без људске крви, увече би пуштале своје лептирице које би нападале људе а посебно малу децу и сисале им крв. Тако једне вечери у кућу једног деде и бабе улете велика лептирица. Баба се уплаши и стаде викати деду. Деда, видевши да је у кућу улетела лептирица, брзо пригуши светлост петролејке и мало сачека да види где ће лептирица слетети. Кад је „увреба“, он узе теглу па је поклопи. Онда рече баби: „Ето, баба, ја ухвати лептирицу, а сутра ћемо знати која ју је вештица послала на нас, јер како се сад ова лептирица мучи под теглом тако се сад и вештица мучи код своје куће, па неће да издржи да не дође сутра да било шта не затражи да јој дамо у зајам да би себи и својој лептирици скратила муке.“

Сутрадан деди и баби закуца на врата жена стара удовица из села, која до тад није долазила њиховој кући, и затражи да јој позајме берачицу за воће јер се, наводно, њена сломила. Деда оде у магазу и даде јој берачицу. Кад се вратио у кућу, отклопивши теглу, угледа мртву лептирицу.

Хајдук Гајо Гајић

Хајдук Гајо Гајић доселио се из села Толисавца у село Брштицу. Једнога дана Гајо је отерао два џака „гра“ на коњима у Бјељину и тамо за добијене паре купио пушку кремењачу. Вративши се из Бјељине, Гајо није никако мировао код куће већ је често пресретао Турке на Столицама и убијао их. Убрзо је постао страх и трепет за Турке. Међутим, у то време је по злу био на гласу познат Турчин Ибрахим. Једнога дана Гајо, враћајући се кући, седе у Учином потоку да се одмори. Мало не би, кад се зачу топот коњаника. Гајо се брзо сакри у неко жбуње и кроз грање угледа Ибрахима и његовог сина како слободно јашу и разговарају. Турчин је говорио сину: „Има ба, соколе, српска свадба у селу, ја ћу први да спавам са младом“. На то му је син рекао: „Бабајко, ја ћу спавати са младом“. Гајо, који је све то слушао, реши да убије Ибрахима а да му остави сина. И тако је урадио. Када је Ибрахимов син без даха дојурио у Крупањ, Турцима је донео глас како су му хајдуци убили оца. Турци, чувши то, сви се поплаше и побегну у Соко-град на Соколској планини. Сазнавши да су Турци побегли у Соко-град и да је Ибрахим убијен, познати рађевски хајдук Ђорђе Ћурчија у току ноћи сиђе у Крупањ и запали џамију.

---

III — ЛЕГЕНДЕ

Како је настало име Крупањ

По предању, Крупањ је добио назив по неком опанчару Крупану, који је имао своје право име али су га сви знали као Крупана. Тако се временом после Крупанове смрти, место почело звати Крупан, а доцније Крупањ.

Друга легенда, по књизи „Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника“^[100], говори да је име Крупња настало од „Крупањских гробова“. Пре 800 година једна група ловаца из босанске Крупе у потрази за зверињем је залутала у ове крајеве. Ходом изнурени, глађу намучени и бригом обурвани, ловци допру до данашњег Крупња, на коме месту испусте своје — можда осионе — ал' ипак напаћене душе.

[100]

Место на коме су ловци помрли прозвано је „код крупањских гробова“, а подигнута насеобина на том месту названа је Крупањ.

По трећем извору из књиге „Историја српског народа“^[101] име Крупња дали су стари Словени насељавајући ову област. Ево кратког извода из наведене књиге који о томе говори: „Досељенички племенски градови по жупама називаху се по имену племенском или жупанову, на прилику по људима. Неготин, Колашин, Оногошт (Оногостов) Још се градови и друга места, насељена или ненасељена, назваше, тада или после по каквом знаку Брус, Соко, Равно, Борак, Јагодиње, Перник, Крупањ, Крајина, Пореч, Захум, Подстење, Вишеград, Међуречје.

[101] : Љ. Ковачевић и Љ. Јовановић, Историја српског народа, свеска прва, Београд 1893, 81.]

Како је настало име села Дворска

По предању данашње село Дворска доби име по некадашњем двору који подиже краљ Драгутин (Сибињанин Јанко^[102] Јер је у ове крајеве долазио ради лова и одмора. О постојању овог двора и данас сведоче рушевине које мештани зову „Градац“ или „Двори“.

[102]

Како је настало име села Бела Црква

По предању, кад погледају Турци са Сокола по Рађевом пољу, само су једну грађевину могли опазити. Та грађевина је била црква — брвнара која је кречена споља белим кречом. Тако су Турци кад је са планине опазе говорили. „Ено бели се црква!“, а по томе и данашње село Бела Црква доби име. Некадашња црква брвнара налазила се на месту данашње цркве у Белој Цркви.

Како је настало име села Бањевац

По предању, још за време Римљана, на месту, данас званом „Ћуковина“ постојала је бања која је лечила реуму. Та бања се одржала још и за време Турака. Међутим, кад се Турци почеше повлачити са Сокола, они бању затрпаше и заравнаше. По тој некадашњој бањи доби име данашње село Бањевац.

По другом извору, из књиге „Рађевина и Јадар“^[103], село Бањевац је име матичног села Бањевца из Босне одакле се већина становника доселило, доневши са собом и старо име села. О томе нам говори и овај кратак извод из књиге. „Досељени су: Филиповићи, Јокићи, Симићи, Димитрићи, Милутиновићи, Марковићи, Степановићи, Лукићи, Васићи, Ђукановићи, Цветиновићи, Грујичићи, Тодоровићи и Милошевићи (данас их нема) из Бањевца (у Босни) почетком 18 века.“

[103]

Како је настало име села Костајник

По једном предавању, село је добило име по кестеновима којих има доста у овом селу.

По другом предању, на брду данас званом „Костајнички вис“ доселио се неки Коста који је на том брду живео. По Кости је настало име брда „Костајнички вис“ а касније и име села Костајника.

По трећем извору из књиге „Србија, опис народа и државе“^[104], село Костајник доби име по некадашњем замку који се и сам звао „Костајник“. И данас постоје рушевине овога.

[104]

Како је настало име села Ликодра

По предању, по имену реке која се и сама зове Ликодра настало је име данашњег села Ликодре. Наиме, река Ликодра се лети одликује својим мирним током. Сељацима је добро дошла њена мирноћа, па су је на неколико места преграђивали и правили мочилишта. У та мочилишта су потапали огуљену кору са липовог дрвећа која се ту мочила и киселила један период док се не одвоји влакнаста опна која у Рађевини зову лика (лико^[105]). Тамо од речи лика наста заједничко име реке и села Ликодре.

[105]

Како насташе имена села Липеновића и Врбића

По предању, село Липеновић је настало по липама, а име села Врбића по врбама.

По другим изворима по којима историчари везују имена насеља што се свршавају на — ић (постало од старога — итј), за имена братства првобитне племенске организације тврдећи да су таква насеља настала одмах по доласку Словена на Балкан^[106], имена ових села би била словенског порекла што нам говори о великој старости ових села.

[106]

Како је настало име села Цветуље

По предању, у селу је постојала нека Цвета која је градила цркву, па се по њој прозвало и село Цветуља.

Како је настало име села Красаве

По старцу Красавцу, како су га тада звали настало је име данашњег села Красаве. Предање каже да је старац Красавац имао шест синова. Једне вечери си им рече да се договоре који ће од њих сутрадан ићи на Косово равно да покаже Турчину ко је Србин и тиме се одазове позиву цара Лазара. Сутрадан ујутру, сви синови усташе болесни. Једног боли нога, другог стомак, трећег глава, итд. Кад то виде старац, он се наљути на синове што су кукавице и што су се тако направили болесни, па онако бесан попне се на коња и терајући га што брже може, пође сам на Косово. Толико је старац журио да је ноге у узенгије завукао тек у суседном селу по чему се то село данас зове Завлака. У једном селу му је коњ сипнуо па се то село данас зове Сипуља. У једном селу му је коњ поклекнуо па се то село данас зове Коњуша.

Слична легенда је и у књизи „Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника“^[107] која гласи „Кад је кнез Лазар позвао све Србе у бој на Косово, син једног старца, који је живео у Красави (срез рађевски) каже својој жени да му оседла коња, што она и уради, али му не притегне добро колане.

[107]

Кад син старца Красавца поче да узјаше коња, седло се накриви на једну страну и он паде. Кад то виде старац Красавац који је баш дошао да испрати сина, приђе коњу и каже „Зло родио, а горе довео, ни ваља што сам родио, ни што довео“, па скочи на коња, и одмах потера, у Завлаци завуче ногу у бакарлију — зенгију, зато се зове село Завлака — а како је на коњу јурио, коњ му се у Сипуљи осипљави — зато се село прозове Сипуља — али опет стигне здраво и весело на Косово. Кнез Лазар, кад је видео на Косову старца Красавца, благослови га речима „Красава, красна била, сав свет населила, а себе не раселила. Здрав да си ми јуначе, Красавче“.

Како настаде име села Богоштица

По предању, село Богоштица добило је име по манастиру који се и сам звао Богоштица. И данас постоје рушевине овог манастира.

По другој варијанти, која се изводи из самог имена села Богоштице, име села је настало из две речи Бог + шти или штивати, што на старословенском значи поштовати. Из овога се може закључити да име села по старословенском би значило „Богопоштовано“ или „Бог поштује“ и да су му стари Словени дали име.

---

IV НАРОДНЕ ИГРЕ У РАЂЕВИНИ

Народне игре и играње у прошлости — Прикупљајући фолклорну грађу на тлу Рађевине забележио сам осамнаест игара које су се до краја педесетих година овог века инструментално изводиле уз „свиралу“. То су игре: Кукуњеш, Сакајдо, Места, Два пута места, Четири пута места, Проломка, Ђурђевка, Тројанац, Осмица, Шестица, Мангупско, Босанчица, Жикино коло, Шумадинка, Заплет, Ја запросих миље моје, Пријо пријатељу и Повод. То су махом музички познате игре које чине део фонда народних игара западне Србије.

У прошлости за инструментално извођење и играње у колу наведених игара постојало је низ прилика од којих сам описивајући обичаје о рођењу, женидбене обичаје и обичаје које сам већ напоменуо. Честе прилике за играње, поред трговине, били су панађури или вашари на којима се по цео дан и ноћ играло у црквеним портама. Један од карактеристичних вашара на којем се вршило такмичење у игрању је и некад веома посећен и познат вашар код Капетанове воде (која је добила име по познатом капетану Петру Радојловићу који је дигао у ваздух Соко град). На овом вашару најбољи играчи су као награду добијали по дукат. По причању старијих од многих добрих играча из Рађевине који су на оваквим такмичењима добили дукат још се памте: Младеновић Витомир из Врбића (данас одсељен у Лозничко поље), Богдановић Миливој из Красаве и Цвета Ђуричић из Крупња.

Држање у игри и понашање играча у прошлости — Као сталан облик игре који се од давнина у Рађевским селима негује је отворено коло. Коло може бити мушко када га само мушкарци играју, односно када само мушкарци учествују у игри. Онај ко води коло, наручује и плаћа, зове се коловођа, и може бити мушкарац и жена. Онај ко је задњи у колу зове се кец, и то, сем у чистом женском колу не може бити жена.

Кад момци поведу коло, држе се тако што коловођа своју леву руку држи за појас, а играч до њега десном руком ухвати га под леву руку и тако редом. Док момци играју, коло је вијугаво и пробија се кроз народ около све док коловођа не наиђе на девојку која му се допада. За време док мушкарци играју, не сме се ни једна девојка ухватити у коло пре него што коловођа позове у коло девојку која му се допада, односно како се у Рађевини каже док се „коловођа не ожени“. Тек кад се „коловођа ожени“, у коло се хватају и друге девојке између момака које саме одаберу и то са задње стране. Правило је, да ако се девојка већ раније ухватила у коло између два момка, друга се не сме ухватити у коло до ње док јој ова не одобри или је позове. Када се девојке ухвате у коло између момака, момци пуштају руке и хватају се ови за руке.

У случају да девојке поведу коло, држе се за руке и као у мушком вођењу кола коло вијуга, а за то време момци се не хватају у коло док коловођа не одабере момка до себе.

Када коло поведу ожењени људи, до њих се обично хватају њихове жене, а девојке и момци, ако тад желе да играју, стају обично до својих родитеља.

При игрању мушкарци су више дизали колена и играли са доста треперења док су девојке играле ситније.

Народно играње и игре данас — Четрдесетих година овог века појавиле су се нагле промене у начину играња. Појавили су се нови инструменти (виолина, хармоника и др.), нова кола, а и нов начин играња. За разлику од некадашњег начина када је овако коло имало карактеристичне кораке, тј. играло се на одређен начин, сада се свако коло игра на исти начин и такав начин играња задржао се и до данас.

У Рађевини се данас игра у свим селима сем у Костајнику са заједничком формулом корака један напред три у месту, док у наведеном селу игра се три напред три у месту. Од старих игара и данас се одржала игра Сакајдо и игра се са старим оригиналним корацима.

Држање при игри и понашање играча данас — И данас се задржао стари начин играња у колу са коловођом и кецом и старим правилима при игрању, само што при држању у колу данас се мушкарци држе за рамена, а у мешовитом игрању девојке држе момке испод руке.

 

ЧЕТВОРАК^[108] ♪= 144 ЦЕРОВА

САКАЈДО^[109] ♪= 96 ШЉИВОВА

[108] [109]

ЖИКИНО КОЛО^[110] ♪ = 80 ЦЕРОВА

[110]

 

 

---

ЗАКЉУЧАК

Рађевина по својим етнолошким карактеристикама представља целину, која има специфичних обележја, али и сличности са другим суседним областима у којима доминира динарско становништво.

Насељавајући ове области западне Србије, под утицајем бројних историјских и политичких прилика, досељеници лако прилагођавају своја традиционална и културна обележја у новој средини, јер она по многим карактеристикама одговара матици. Ова сличност рађевске области са матичним областима одакле се досељено становништво доселило омогућило је прилагођавање без веће трансформације тако да је досељено становништво преовладало над староседелачким, а традиционална и културна обележја задржала оригиналност.

Сагледавајући обичаје из животног циклуса (од рођења па до смрти), који за собом повлаче бројне архаичне магијске и анимистичке одлике, уочава се приметна одлика жене. Она је центар деловања и утицаја поменутих одлика, али и једна спона преко које су се обичаји и веровања из овог циклуса, иако данас модификовани, задржали. Међутим, оно што је најуочљивије у овом циклусу јесте и данас велика улога традиције.

У оквиру рада репрезентирани су многи нови (данашњи) обичаји (пребачај, ручак пре изношења покојника из куће, даривање на даћама итд.), а чији настанак можемо протумачити као производ изобиља и богатог начина живота данас.

Многи догађаји, као што су рођење, смрт, сахрана, слава и др., и поред тога што су везани за једну породицу, у свом обредном обележавању добијају колективан карактер. Овај колективизам се посебно истиче у обичајима уз послове и записе из друштвеног живота, манифестујући се како у раду (мобе) тако и у колективним заштитним обредима (пред невреме).

Богатство разноврсних архаичних обичаја, са елементима култа предака, култ воде, култа ватре — чији је заједнички и крајњи циљ да магијским путем утичу на род усева, размножавање стоке и напредак у кући, садржано је у годишњим обичајима (у чијем извођењу се наизменично појављују и жена и мушкарац).

У оквиру народног стваралаштва, својом архаичношћу истичу се обичајно-обредне песме које имају исто такво значење као и сами обреди са којима чине нераздвојиву целину.

---

RÉSUMÉ

Du point de vue éthnologique, la Rađevina représente un tout ayant des caractéristiques spécifiques. Mais, elle ressemble beaucoup à d'autres églises en Serbie dans lequelles la population immigrée de la montagne Dinara domina. En considérant les coutumes du peuples (à partir de la naissance jusqu'à la mort), lels coutumes qui sont pleins d'archaïsme, de magie et d'animisme, nous remarquons le rôle prédominant de la femme. Elle se trouve au centre de ces coutumes et représente l'unique liaison avec le passé. C'est grâce à elle que ces coutumes et ces croyances, bien qu'aujourd'hui modifiées, ont susrvécu. Dans cet auvrage sont présentées aussi de nombreuses coutumes nouvelles (le „prebačaj“, le repas avant d'emporter le défunt de la maison, etc) dont la naissance peut être expliquée par l'abondance et la richesse de la vie d'aujourd'hui. Bien que les événements de ce sycle soient liés àune famille (La naissance, les noces, la mort), ils deviennent commune (collectifs) dans leur manifestation rituelle.

Ce collectivisme se manifeste surtout dans les travaux et dans la vie sociale comme pendant le travail dans les champs (aide mituelle), avant l'orage (la grêle).

La richesse et la diversité des coutumes archaïques, avec les éléments du culte des ancêtres, du feu, de l'eau, dont le but commun est d'influencer (par la magie) sur l'acroissance des emblavures (la récolte), la reproduction du bétail, le bien-être dans la maison. Tout cela est présent dans les coutumes annuelles dans lesquelles la femme et l'homme conduisent des rites.

Dans le folklore on remarque surtout des chansons rituelles archaïques qui ont la même signification que les rites eux-mêmes. Ces chansons et ces rites font un tout indissociable et sont exécutés en vue de protéger la récolte, le bétail la maison, la famille ainsi que pour leur prospérité et leur sauvegarde.

---

СПИСАК КАЗИВАЧА

Бањевац

Дамњановић Алекса, 1924; Дамњановић Стаја, 1926, Дамњановић Добривоје, 1924; Ивановић Величко, 1904, Симић Т. Момчило, 1903; Степановић Сретен, 1905, Милутиновић Р. Велимир, 1913; Лукић Илија 1919; Филиповић Мирослав, 1945.

Бастав

Антонић Бошко, 1925; Антонић Радоје, 1927; Марковић Вукосав, Марковић Драгутин, 1908; Младеновић Бранислав, 1922.

Богоштица

Максимовић Спасоје, 1931; Максимовић Ленка, 1910, Максимовић Станислава, 1922, Максимовић Чедо, 1903; Максимовић Александар — Леко, 1924; Васић Стевка, 1900.

Брезовице

Станојевић Драгица; Кодић Милан, Алимпић Вера.

Брштица

Пантић Василије, 1912; Пантић Марко, 1918; Стефановић Зорка, Матић Десанка, Ђукић Стана, Ђукић Ана, Матић Душан, 1925.

Бела Црква

Андрић Јелена, 1918; Марковић Обрад, 1903; Гојковић Миленија, 1900; Марковић Живко 1903; Поповић Бојица, 1932; Ранковић Милутин, 1901; Ранковић Тихомир, 1905; Ракић Бека, 1909.

Врбић

Влајковић Влајко, 1889; Младеновић Витомир, 1909; Младеновић Божидар, 1909.

Дворска

Обадовић Милојко, 1919; Јеремић Миладин, 1923; Кикановић Душан, 1940; Јовичић Даринка, 1902; Тадић Јулка, 1900; Пајић Радован, 1934.

Завлака

Андрић Велимир, 1912; Кесеровић Марко, 1910; Грујић Радиша, 1923; Грујић Тихомир, 1925; Грујић Наталија, 1927; Грујић Ратка, 1928; Божић Обрен — Прота, 1918.

Костајник

Вићентић Бранислав, 1927; Ђуричић Цвета, 1900; Васић Будимир, 1919; Тешић Светомир, 1923; Тешић Роса, 1925; Тешић Грозда, 1909; Тешић Свето, 1909; Лазић Марко, 1907; Лазић Мирослава, 1910; Радичевић Жика, 1909.

Красава

Богдановић Миливоје, 1909; Мијић Радмила, 1918; Петровић Н. Михајло, 1895.

Кржава

Манојловић Олга, 1926; Маринковић Мара, 1928; Пајић М. Љубомир, 1930; Пајић С. Радивоје, 1912; Маринковић Ангелина, 1917; Јовичић Д. Младен, 1911; Јовичић Д. Милорад, 1904.

Крупањ

Јовановић Миланка, 1945; Ђуричић Цвета, 1918; Петровић Ковиљка, 1924; Милошевић Јановка, 1940; Петровић Десанка, 1937; Стакић Видојка, 1927; Петровић Радмила 1925.

Липеновић

Војиновић Јела, 1896; Гошић Милан, 1907.

Ликодра

Јанковић Величко, 1896; Јаковљевић Живка, 1919; Јаковљевић Ратко; 1943.

Равнаја

Ивановић Живан 1933; Ивановић Живана, 1938; Петковић Миливоје, 1908.

Ставе

Савић Боривоје, Савић Милојка, 1900.

Толисавац

Цветиновић Стоја, 1909; Илић Илија, 1944.

Томањ

Петрошић Станија, 1910; Петровић Крстина, 1921; Стакић Обрен, 1908; Стакић Чедо, 1925; Стакић Бошко, 1928; Петровић Станоје, 1896;

Церова

Симић Божидар, 1919; Деспотовић Илија, 1930; Деспотовић Вида, 1927; Деспотовић Љубица, 1929; Јакшић Драгутин, 1930, Козачевић Коса, 1918.

Шљивова

Ранковић Љуба, 1919; Марковић Ружа, 1920; Ђокић Саво, 1912; Ђокић Миливоје, 1928, Цветиновић Зорка, 1920; Цветиновић Мишко, 1943.

---

УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА

Антонијевић Драгослав, Алексиначко Поморавље, Српски етнолошки зборник LXXXIII, Београд 1971.

Бјелокосић-Грђић Лука, Из народа о народу, Београд 1985.

Борели Рада, Трагови авункулата код Срба, Гласник Етнографског института VII, Београд 1985.

Босиљчић Ј. Нада, Тежачке свеће, Записи XII, Цетиње 1932.

Васиљевић Миливоје, Топографија археолошких налазишта споменика у Подрињу, Гласник Историјског архива V. Шабац, 1967

Васић Милан, Кнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку у XIV веку, Годишњак историјског друштва Босне и Херцеговине X, Сарајево 1959.

Влаховић Петар, Неке животиње у обредној пракси код Српског народа, Етнолошке свеске I, Београд 1978.

Влаховић Петар, Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије, Београд 1972.

Влаховић Митар, Неки божићни обичаји у Кртолама, Записи IX, Цетиње 1931.

Вукмановић Јован, Свадба у Доњем и Горњем Ораховцу, Гласник Етнографског музеја, 39-40, Београд 1977.

Вукмановић Јован, Свадба у Перасту, Гласник Етнографског института VII, Београд 1958.

Големовић О. Димитрије, докторска дисертација, Београд 1987.

Драгић Милорад, Обољење, смрт и погребни обичаји у околини Тавне, Зборник Етнографског института XIV, Београд 1951.

Дучић Нићифор, Како се у Црној Гори Божић слави, Записи XII, Цетиње 1939.

Ђорђевић Р. Тихомир, Зле очи у веровању Јужних Словена, Београд 1985.

Ђорђевић Тихомир, Наш народни живот 1*, Београд 1984.

Ђорђевић Тихомир, Наш народни живот 4, Београд 1984.

Ђорђевић Тихомир, Наш народни живот, Београд 1923.

Ђорђевић Тихомир, Природа у веровању и предању нашег народа I, Српски етнолошки зборник LXXI, Београд 1958.

Ђорђевић М. Драгутин,Живот и обичаји у Лесковачкој Морави, Српски етнолошки зборник L, Београд 1958.

Емилијан Лилек, Вјерске старине из Босне, Гласник Етнографског музеја VI, Београд 1984.

Зечевић Слободан, Митска бића српских предања, Београд 1981.

Зечевић Слободан. Култ мртвих код Срба, Београд 1982.

Зечевић Слободан, Неке животиње у обредној пракси српског народа, Етнолошке свеске I, Београд 1978.

Зечевић Слободан, Привег и друге ватре у источној Србији, Развитак 3, Зајечар 1966.

Зечевић Слободан, Српске народне игре, Београд 1983.

Јефтић Милан, Народне пословице и узречице из Подриња, Годишњак Историјског архива VII, Шабац 1969.

Јефтић Милан, Смрт и сахрана, Гласник Етнографског музеја 27, Београд 1964.

Јовичевић Андрија, Црногорско приморје и Крајина, Српски етнолошки зборник XXIII, Београд 1922.

Карић Владан, Србија, опис земље и народа, Београд 1987.

Караџић Вук, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1977.

Караџић Вук, Српски рјечник 1818, Београд 1966.

Караџић Вук, Живот и обичаји народа српског, Београд 1957.

Караџић Вук, Етнографски списи, Београд 1972.

Караџић Вук, Даница за 1827. годину, Београд 1969.

Караџић Вук, Српске народне песме, Београд 1957.

Кајмаковић Радмила, Обичаји приликом смрти и сахране код Срба и Хрвата у источној Херцеговини, Гласник земаљског музеја XXIII, Сарајево 1968.

Кајмаковић Радмила, Божићни обичаји (Ливањско поље), Гласник Земаљског музеја XX-XVI, Сарајево 1961.

Ковачевић Иван, Семиологија ритуала, Београд 1985.

Костић Петар, Новогодишњи обичаји, Гласник Етнографског музеја 27, Београд 1964.

Ковачевић Љубомир и Јовановић Љубомир, Историја српског народа, свеска прва, Београд 1893.

Кулишић Шпиро, Из старе српске религије, СКЗ, Београд 1970.

Кулишић Шпиро, Трагови архаичне породице у свадбеним обичајима Црне Горе и Боке Которске, Гласник Земаљског музеја XI, Сарајево 1956.

Кулишић Шпиро, Порекло и значење обредног хлеба код Јужних Словена, Гласник Земаљског музеја VIII, Сарајево 1953.

Кулишић Шпиро, Бадње Вече, Српски митолошки речник, Београд 1970.

Кулишић Шпиро, О светковању четвртка (De la célebration du jeudi), Гласник Етнографског музеја XIX Београд 1939

Лаврентије јермонах, „Православни мисионар“ 2/1962, стр. 67. Ратарске свеће, Београд 1962.

Луб Пећо, Обичаји и веровања из Босне, Српски етнолошки зборник XXXII, Београд 1925.

Матић-Бошковић Милица, Народни обичаји, Гласник Етнографског музеја 25, Београд 1962.

Маринковић Љубица, Обредни хлебови у смедеревском крају као одраз друштвено-економских услова, Етнолошке свеске I, Београд 1978.

Милојевић Боривоје, Рађевина и Јадар, Српски етнолошки зборник 20, Београд 1913.

Милићевић Ђ. Милан, Живот Срба сељака, Београд 1984.

Миљковић Љубинко, Мачва, Шабац 1985.

Нишкановић Вилма, Неке карактеристике свадбених обичаја у Београду на примерима општина Стари Град и Нови Београд, Етнолошке свеске I, Београд 1978.

Николић Видосава, Природа у веровањима и обичајима у Сретачкој Жупи, Гласник Етнографског института IX-X (1960-1961) Београд 1961.

Николић-Стојанчевић Видосава, Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника, Српски етнографски зборник LXXXVIII, Београд 1975.

Нодило Натко, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит 1981.

Павићевић Мићун, Обичаји (Катунска нахија у Црној Гори), Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена XXIX, Загреб 1933.

Петрановић Божидар, Обичаји српског народа у Босни, ГСУД XXX, Београд 1971.

Петровић Ж. Петар, Живот и обичаји народни у Гружи, Српски Етнолошки зборник LVIII, Београд 1948.

Стакић А. Сава, Крупањ, Социјалистичка Република Србија 3, Београд 1985*.

Филиповић С. Миленко, Различита етнолошка грађа, Београд 1967.

Филиповић С. Миленко, Таковци, Српски Етнолошки зборник, 7, Београд 1972.

Филиповић С. Миленко, Доњи Бирач, Гласник Етнографског музеја XV, Београд 1940.

Филиповић С. Миленко, Белешке о народним обичајима на Гласинцу, Гласник Земаљског музеја X, Сарајево 1955.

Филиповић С. Миленко и Томић Персида, Горња Пчиња, Српски етнолошки зборник LXVIII, Београд 1955.

Чајкановић Веселин, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд 1985.

Чајкановић Веселин, Доњи свет код старих, Српски књижевни гласник, Н. С XIX, Београд 1926.

Чајкановић Веселин, Мит и религија у Срба, Београд 1973.

 

Издаје:
Александар Ђурђев, 15314 Крупањ, Дом културе „Политика“

Рецензија:
др Душан Дрљача, виши научни сарадник Етнографског института Српске академије наука и уметности

Корице насликао:
проф. Вучина Бурић

Превод резимеа:
проф. Момчило Павловић

Лектор:
Радомир Ракић

Технички уредник:
Градимир Станић

Штампа:
ГРО „Просвета“, Београд, Ђ. Ђаковића 21

Тираж: 2000 примерака