Милорад Зебић

РОМАНСИРАНА ОЖИВЉАВАЊА

 

---

I

Кад се одавде, с гучевских падина, погледа на ту страну, према северу, угледа се дражесни призор од велике реке која вијуга кроз пространу равницу, прошарану златним њивама, бујним воћњацима, дивовским дрвећем што се зелени крај речних обала, и с плавим брдима и шумама тамо по ивици видика. Сад, у предвечерје, цео тај призор добија још већу чар, када се ивице предмета постепено губе, па ови тако изгледају тајанственији и збијенији, допуштајући машти да их још занимљивијим замишља. По вијугама реке и глаткој површини њене воде, виде се последњи румени одблесци облачака, који се изнад зелене и блиставе воде често шетају и играју у несташним и веселим дружинама... Од шуме иза мене стиже први талас свежине. Ово је тренутак када се ја, после живахног рада по њивама и садовима, повучен у воћњак, нагнут доле према Тичару и Семберији па се, наслоњен уз дрво или опружен по мекој трави, понајрадије пренесем у прошлост...

Јули је 1815... По путу што се види на босанској страни поред Дрине већ месец дана траје живо кретање турске војске. Пролазе коњаници у групама и појединце, за њима и поред њих врве кола натоварена људском и сточном храном; гмизе мали босански коњи претрпани врећама и сандуцима, качицама масла и сира, вучијама за воду. У дугачким поворкама иду кола са шаторима и са грађом за мостове, пушкама и муницијом. Од Зворника до Ковиљаче и тамо даље, докле се види, непрекидан низ људи лагано се креће по јулској врућини. Војници су с гуњевима на левом рамену, са дугачким пушкама о десном; виде се издалека њихове беле и црвене чалме, њихове беле и шарене торбе на леђима. Гледани одавде са планине они изгледају као мале шарене играчке. Одонуд воде, преко целог дана долази лагани шум од кола; пред вече се чују узвици и песма. Према гласовима што стижу овде у село, та се војска скупља ради обрачуна са Србима. Од Цариграда иде и друга, двапут већа и опремљенија; њен је задатак да упадне у Србију са истока, јер српске бунтовнике — веле — ваља притиснути са две стране. Још кажу да овог пута неће бити опраштања; нису забадава кренута два везира: Хуршид-паша из Босне и Марашли Али-паша из Румелије. Први је, канда, највише због тога и одређен за босанског везира; он је из Цариграда дошао у Травник пре три недеље, а отуд право на Дрину. Ковиљачани су видели његов пролазак. Док су окопавали кукурузе по адама крај реке, једно јутро пред први оброк, зачу се издалека коњски топот и звекет широких коњских копита. Оделење од педесет коњаника на добрим коњима и у плавим џубадима преко леђа, са челенкама на црвеним капама забаченим на потиљак, долазили су од Зворника, остављајући за собом прашину што се као застор оцртавала према шумарцима и воћњацима изнад пута. Они прођоше у касу и ишчезоше на окуци где овај пут, код Дебеле међе, савија према Бељини и Рачи. Сакривени по њивама већ повисоког кукуруза, сељаци из низине пратише њихов пролазак горе по путу све до завијутка, где углачани коњски поткови светлуцаху на јутарњем сунцу. Кад се, после пола сата, зачу још већа граја са стране Зворника и кад сељаци видеше још већи и дужи застор од прашине, указа им се пред очима турска пешадија у бескрајној поворци, предвођена пашама и делибашама на коњима. Преплашени они оставише огртање кукуруза и повукоше се у село, па из Јовичића, из Крчевина и са имања Лазића и Трифуновића, све до подне посматраше ово кретање војске. Но то још не би све. Поверљиви људи који поврх села прођоше, носећи из Радаља и Зворника извештаје српским старешинама у Поцерју, казиваху им да је силна коњица турска и много друге војске, покупљене по Санџаку и Херцеговини, заноћила у Зворнику и да се креће низ Дрину; да је има много и у Бадовинцима, да је један део ње и пребачен на ову страну, а да у Лозници, Запруђу и у Руњанима. Видаићи такође држе на окупу доста босанских Турака.

Сутрадан ујутру, отприлике у исто време као и првог дана, прође истим путем најпре једно оделење делија, добро опремљених и, пола сата иза њих, на арапским коњима, са многом опремом у сребру и кадифи, прођоше паше и капетани. Међу њима, судећи по богатој одећи и по бојама његова одела као и по великој пратњи, налазаше се босански везир. У стопу за њима кретаху се лаганим ходом око пет стотина турских коњаника у оделу свакојаких боја и свакојака кроја, са својим командантима на челу поворке.

Страх и туга обузеше српска срца. То беше један тужан дан за овај крај и многе српске жене и девојке заплакаше, јер сви одрасли и кадри оружју из њихових кућа беху отишли кришом и налажаху се сада по српским логорима у борби против Турака. Тога дана пред сам мрак, кад чобанчад сагонише стоку у оборе по Грабовцу, помешана са гласом звонцади чула се тиха запевка једне старице која је погађала осећања многих; она је тужила једва чујним гласом:

И досад су долазили Турци
И досад су долетали врани
И злобнијем јављали се гласом;
Али храбри наши родитељи

Вазда су их крепко дочекали
И стопе им крвљу заливали.
Нема више Богићевић Анте,
Понестаде војводе Јакова,
Карађорђа јади однијели:
Шта ће данас деца без отаца?
Ко Турцима у поље изаћи?
Ко ли младу децу предводити?

III

Идућих дана око Брањева се видео велики логор. Улево од пута, по благој падини, белели су се многобројни турски шатори, сврстани у групице и редове. Испод пута, уза саму Дрину, низови малих шатора изгледаху, одовуд из даљине, као љуске од спужева. Крај шуме изнад логора и испод дрвећа низ пут низаху се коњи, топови и послуга. По доласку многобројних коморских кола, по све живљем придоласку нових група војске, по догоњењу стоке и довлачењу сточне и људске хране, овај логор, читава три дана изгледаше као право и непрегледно вашариште. А затим, следећих неколико дана, оно се донекле прибра и уреди, показујући ноћу безбројне ватре, по којима је изгледало да је турске војске трипут више него је уистину било. Један део те војске беше отишао Бадовинцима и тамо чекаше даље наредбе; иста је, на случај потребе, имала бити потпора и резерва оделењу што већ беше прешло у Мачву.

 

Када се одатле, са падина изнад Брањева погледа на ону страну реке, види се да је у пољу Тичару, Локању, Ковачевцу, Дебелој међи престао рад: ливаде већином непокошене, кукурузи запуштени. По колибама нигде живе душе. Класје зреле пшенице полегло по земљи, и сељаци се ноћу привлаче њивама, жању и снопове на себи носе у брдо.

Огранци Гучева протежу се дуж пута до Лознице и господаре тичарским пољем, по коме су се кроз десет година, скоро сваке године, водиле битке и дешавали крвави окршаји, те је заливено крвљу и посејано многим костима. „Поћи за Ваљево овим путем, испод брегова — мислио је Хуршид-паша — значило би тући се са Србима на сваком кораку: за такво предузеће требало би имати много већу војску. Поћи тим путем, значило би још и задоцнити и дати прилике Марашлији да први стигне у Београд, а то не смем допустити. Зато ћу пустити глас да идем за Ваљево, док ћу левим крилом од Бадовинаца и од Дубља, под Мараш-пашом, а десним од Лознице и Лешнице, под мојом управом, ударити к Шапцу. Оконча ли Мараш сад овај део посла, ја ћу с војском уз Јадар, преко Цера и Влашића, стићи у Тамнаву, док се он за то време буде кретао Посавином, остављајући мирну Мачву за собом”.

Хуршид је доиста имао пуно извештаја да Мачвани, највећим делом, неће да чују за устанак. Пријавило му се неколико мачванских кметова са породицама и другим сељанима и ставили се под његову заштиту. Доведен му је и војвода Стојан Чупић, који је милом или силом прешао Дрину, па га је и он уверавао да Срби у Мачви желе мир и да се не мисле придруживати устаницима. За сигурност задржао је он Стојана и послао га у Зворник Видаићима на чување.

IV

Тако је мислио и својима говорио Хуршид-паша тринаестог јула 1815. док изнад свог логора посматраше Тичар, Лозницу и венац брда што се као зелени зид протежу од Ковиљаче десном страном простране дринске долине. Сунце је било припекло и ваздух је треперио од жеге: већ неколико недеља није било кише... Чула се граја и живост у логору где је спремање за скори покрет било у току. На мирнијем делу Дрине преносили су лађом два реда троструких конопаца и ланаца привезујући понтоне и многобројне дринске лађе, преко којих ће се поставити греде и даске за прелаз пешадије и коморе. Топови ће се превући на широким дереглијама. Коњица ће, по плићаку на Шепку, делом прелазити делом препливати реку, подељену овде острвцима на три мања рукавца.

Поподне истога дана, док се, у своме пространом шатору, везир саветовао са својим командантима и саветницима, издајући упутства и наредбе, време се изненада промени и небо натушти. Ускоро је силна олуја тресла платно његовог шатора и затезала конопце, те је изгледало да ће све почупати и однети. Мало потом наста дуготрајна грмљавина с пљусковима који трајаше до пола ноћи.

V

Хуршид је добро познавао Србе и прилично разумевао српски. Говорило се чак да је рођен у Србији. Дуго је пашовао у Нишу и водио оштре војне против српских устаника, нападајући их с југа и с истока. Он је 1809 искористио прегањање српских старешина, па је заобишавши Делиград стигао био безмало до самога ушћа Мораве; морао се вратити тек са преласком Руса преко Дунава. Када је Синђелић упалио барутану у своме шанцу на Каменици, Хуршид-пашини војници су заједно са нашим одлетели у ваздух. То је уосталом онај што је своју срамоту и срамоту своје отаџбине овековечио зидањем Ћеле-куле, плаћајући за сваку одерану српску главу по двадесет пет гроша. Он је морао и мрзети Србе: године 1810. приредили су му они пораз на Варварину; 1811. изиграли су његове предлоге које је као велики везир — ко зна с колико искрености а по савету Француске — учинио Карађорђу: да се од Србије образује кнежевина са правима која су имале кнежевине Влашке и Молдавија. Због тога његовог неуспеха био је смењен с положаја великог везира и поново постао нишким пашом. Командујући војском од осамдесетпет хиљада људи, он је 1813 с југа упао у Србију, покорио земљу и дошао до Београда. Ту је за везира поставио Сулејман-пашу. Отишао је из Београда мислећи да је заувек умирио Србију и очекивао је награде и признања за ово дело. Није прошло, ево, ни две године а цео Београдски пашалук дигао се на оружје.

Хуршид је био црн, висок и мршав, танка носа и подругљивих очију. Овај војник и дипломата био је можда углађенији од обичних паша, али занесен као Турчин и амбициозан као човек. Долазећи сад на Дрину, он је имао: покорити рају, не заостати у успесима иза Марашлије и донекле осветити се српским првацима за неприлике што су му раније причинили. Међутим Султан је препоручивао опрезност у опхођењу и у поступању са Србима а слогу са Марашлијом, како би се ред повратио што пре и како би се избегло мешање других сила. Уз то, долазећи с југа, он је успут од старешина и од бегунаца, којих је било у Новом Пазару, Сјеници. Вишеграду, Сребреници и Зворнику, дознао да је у Србији устанак као пламен намах обузео целу земљу, да су Турци одасвуд притиснути, али да притом није било убистава и освете као оно у ранија времена; да су се Срби уздржавали од пљачке и вређања и да су се српске старешине трудиле да заштите мирне турске грађане, њихове жене и њихову имовину.

Ова су сазнања чинила везирову задаћу замршенијом и ваљало је сад, пре оружја, употребити друга средства. И у томе му је догађај на Дубљу и доживљај Мараш-пашин помогао да их испроба.

 

VI

Док је босански везир спремао план за напад и прикупљао војску, српске су чете под вођством капетана Срдана, његовог друга Панте Бановца и Марка Штитарца, негдашњег Карађорђевог арамбаше, прокрстариле Мачву, позивајући народ на борбу. Ускоро дођоше и војводе Петар Молер, Бојо Анте Богићевића, Јовица Милутиновић и Гајо Дабић са хиљаду људи, враћајући се из битака са Пожаревца. Око Китога су већ раније били прота Смиљанић и Симо Катић Прекодринац. Тако су они сад у Мачви могли имати скупа до две хиљаде људи, не рачунајући војску у црниљевском логору која је имала чувати прелазе преко Цера и Влашића. Војводе са војском избише на Дрину код Бадовинаца, па у кружном маршу низ Дрину и Саву прођоше већи део Мачве, да би народ охрабрили и придобили за борбу, а и да би Турцима показали како су спремни и како их чекају. Са том дакле војском из Мачве, Посавине, из Јадра и Поцерине они се сместише и распоредише измећу Китога и Липолиста, очекујући да им се ускоро придружи нови вођ и врховни старешина српског народа Милош Обреновић. Он се тих дана са Рудничанима и Гружанима бавио око Карановца.

Међутим првих дана јула, једно оделење турске војске беше из Босне прешло Дрину код Јање. Оно се преко Лешнице, са хиљаду и по људи, под вођством Ибрахим Мараш-паше никшићског, упути у Мачву, па се заустави испред села Дубља, ту ископа шанчеве и утврди се. Убрзо му се придруже још две-три групе од по неколико стотина војника послате из логора са Бадовинаца и од Видаића из Јадра, те их је укупно било око три хиљаде људи. За то време Хуршид-пашини логори на Дрини све су више расли придоласком трупа из Херцеговине, из северних крајева Босне и из удаљеније Босанске крајине. Српски извештачи, људи и жене који су из Подриња доносили храну устаницима, преувеличавали су турску силу, иначе већ знатну, те су журба и нестрпљење у српском логору још више расли.

Благодарећи близини турског логора на Дубљу, Срби су из Слепчевића и Липолиста могли пратити шта се ради у шанцу и око шанца Хуршидовог љубимца Мараш-паше. Са Цера они су могли лепо сагледати тај логор удесно од пута што из Петловаче води за Богатић, посматрати увече ватре око шанца и сазнавати кретање преко дана њихових коњаника и пешака који су стизали углавном из Бадовинаца. Они још сазнаше да су поред Мараша и његова два сина, са три стотине Никшићана, а да је последњих дана пристигао и нови паша Хасо Дрвеница са новим одредом војске.

Вести од Милоша донесене тих дана проти Смиљанићу и Молеру беху повољне. Он је успешно ослободио Корановац од Турака, испратио их са поклоном Адем-паши и, за који дан, биће мећу њима у Поцерини. Српске старешине у Мачви и њихова војска с нестрпљењем су чекали његов долазак; они су овде извршили и последње припреме да би могли дочекати какав препад Марашевих трупа и његових коњаника. Нарочито су се бојали удара с бока, од војске коју је Хуршид-паша спремао да пребаци у Јадар, где су Видаићи већ имали добар део своје војске повучене са Рађевог поља и смештене испод Брањева, на другој страни Дрине, све до Запруђа. Због тога Молер одреди Срдана да са једним одредом сиђе до пред Лешницу, да га тамо распореди и да будно прати кретање Турака.

Тих дана, када су за грађење моста код Брањева пристизале Хуршиду лађе зворникуше: једне низ Дрину јурећи као стреле, друге вучене уз реку коњичићима и људима који су запињали из све снаге, провлачећи се кроз врбаке украј воде, низ падине Рудника спуштала се српска устаничка војска, састављена од коњаника и пешака из рудничке нахије. На челу њеном јахао је Милош Обреновић, препланула лица, танких бркова и с црвеним фесом на глави забаченим уназад. На њему беше вунени, плавкаст и подугачак огртач, испод ког се видео кожни појас са оружјем; на ногама је имао чизме а криву сабљу о бедрима. Поред њега беше кнез Аврам Лукић а за њим већи број других кнезова и војвода. Иза барјака, који је на коњу носио Сима Милосављевић-Паштрмац, сливала се наниже као широка река, шарена поворка од коњаника и пешака. Први одреди, састављени од војника што победише Турке на Љубићу и код Ртара, беху тако обучени и снабдевени оружјем да би многи помислили како је однекуд стигла нека свежа царска војска. Било је међу њима људи са по две велике пушке о раменима и са по пет малих за појасом. Без одмора, а по добро познатим путевима, промицала је она, пролазећи преко пашњака и провлачећи се кроз шуме и воћњаке, силазила у њиве и равнице и опет се пела. Ваљало је хитати. Путем се је преко брда с тешком муком кретала једна засебна група са два мања топа на точковима, незграпно али чврсто углављеним, и које је, по проваљеним брдским путевима, сваки час ваљало придржавати, да се не преврну.

Успут је та војска расла: стално су јој придолазиле нове групе, мећу којима је било људи добро одевених: у чакширама од чоје, са ферменима и копоранима свију боја, и других који су ишли у копоранима и у чакширама од дебелог сукна или у гаћама од дебелог конопљаног платна; било их је у чизмама, у опанцима а и босих. Нешто мало коморе је ишло за њима; већина је у својим торбицама носила хране и преобуке.

У само подне стигоше прве Милошеве трупе у село Липолист под Цером. Оне се сместише по забранима на Долуши, измећу Старог Липолиста и Старог Богосавца, недалеко од Молерових које беху улогорене ближе Слепчевићу. Старешине мачванске војске дочекаше Рудничане срдачно и с одушевљењем. Војска нађе у изобиљу спремљене хране и пића, те се људи, после дугачких и заморних маршева могаше ваљано поткрепити.

VII

На путу од Шапца ка Лешници, Слепчевић је друго, Дубље је треће село. Као и остала места у Мачви, оно лежи на богатим наносима Дрине и Саве. Ове су реке кроз своју дугу историју често мењале своје токове и својим честим изливима исталожиле дебеле слојеве муља. Благодарећи том наносу и финој мешавини иловаче, песка и планинског хумуса, свлаченог водом са планина и брегова, тло је мачванско добило оне драгоцене састојке које га ево већ тисуће година чине родним и богатим. Сва су ова места, благодарећи низији, добро натопљена водом и прорашће је у њима бујно. На све је стране у Мачви било богатих и густих шума и обиља у племенитим и родним воћкама. Чувен је био и мачвански храст, а липе и брестови прави су споменици, које су људи на много места окружавали поштовањем као светиње и тешка се срца решавали да их секу. У оно старије доба, мачванска села, па и Дубље и Слепчевић, нису била ушорена онако како су данас; али су куће, мада у нереду разбацане по равници, биле ипак ближе једна другој него ли је то било по брдским крајевима са мршавијом земљом и ређе насељеним. У то старије доба по Мачви је било великих задруга, те је на много места било стаја и кућа као да је то био неки засебан заселак. Остаци таквих задруга и њихових грађевина, доцније проширених и улепшаних, могло се видети још до почетка овог века. Мачванска земља давала је сваке године велике количине пшенице и кукуруза, одликовала се добром пасмином говеда и ситне стоке, добрим коњима и, за оно време, великим бројем возила, јер је по њој било доста путева, од којих су многи били бољи и боље насути шљунком него што је то случај и за наших дана тамо где су железнице и бродарство примили на себе један део промета.

VIII

Осим резерви у Црниљеву испод Влашића, било је сад Срба — које на левом крилу, у Липолисту, које на десном крилу, у Слепчевићу и Китогу —око осам хиљада коњаника и пешака. Међу њима је био Милош Обреновић са великим бројем кнезова, војвода и других чувених старешина и јунака. Уместо страховања, које је до јуче међу мачванима владало, дођоше вера у победу и одушевљење.....

Молер је чекао као запета пушка а његово нестрпљење беше достигло врхунац. Видаићевим четама у Јадру требало би свега три сата коњичког хода до Липолиста, а Хуршид-пашина војска можда је већ прошла Лозницу! С тога се Молеру није чекало; он предложи Милошу да се још исте вечери крену на Дубље и да ноћу ударе на Турке.

Одонуд Дрине долазили су густи црни облаци и чула се у даљини грмљавина. Милошу се Молеров предлог није свиђао: људи које је довео били су уморни и неиспавани због непрекидног и убрзаног хода; потребна им је бар једна ноћ ваљаног одмора и добре хране. Уз то он је више ценио напад по дану, јер тада не може бити забуне.

— А ето, — рекао је он Молеру — киша већ прокапава: закиснуће пушке, и ко зна како би се Рудничани снашли по мачванском блату и барама, по мраку, измећу толиких плотова.

Сем тога, Милошу је било стало да се претходно обавести и о општем положају у коме су се Срби налазили са отпочетим устанком. Он је о томе водио рачуна више од свију других старешина осим проте Матеје. Стално је одмеравао своју снагу према снази свога противника, мерио сваки корак и гледао да се не пребаци. Налазио је да му је врло потребно знати шта се збива у Европи, нарочито још шта се мисли у Русији и у Бечу. Тих дана у логор мачвански беше из Срема стигао архимандрит студенички Мелентије Никшић, који је с протом Матејом, док се овај у Бечу бавио, био у живој преписци по српским стварима. Архимандрит је био добро писмен и врло окретан. Писма која је он из Срема слао Проти вешто су састављана и садржавала су живе и узбудљиве описе народне недаће, као и многе податке о суровости турске управе у то време. Примајући их за време Бечког конгреса, прота Матеја је у њима имао пуно материјала да поткрепљује своје кораке код дипломата и владалаца окупљених у Бечу.

Милош се обрадова кад је архимандрита затекао у Липолисту. Он му је већ раније поручивао да са братством студеничким и са моштима Светог краља пређе из сремског манастира Фенека што пре у Србију: то би имало одлучног утицаја на подизање борбеног духа и вере у победу народне борбе. Саслушавши на брзу руку старешине о стању код њих, Милош се са Мелентијем повуче под један грм и чучећи, да би одморио ноге од дугог јахања, саслушаваше га о народним стварима, које је прота у Бечу бранио и за које је молио владаоце за помоћ и заштиту. Из свега његовог казивања излазило је, а то је Милош већ и сам одавна уочио, да се ваља само у себе поуздати, у своју мудрост и вештину; помоћ с друге које стране или је непоуздана или спора, а готово увек скупа и опасна; своје ствари треба, колико је могуће више, тако уредити да народни живот и слобода не зависе од туђе помоћи.

Облаци се беху примакли и беху застрли небо. Нестрпљив и скоро нерасположен због дугачког Милошевог разговора с архимандритом, Молер му приђе:

— Ми морамо — рече — вечерас ударити на Турке: облачно је и можемо им се приближити непримећени, а ти, ако не желиш сад с нама поћи, ти са својима прихвати борбу кад можеш...

Још од почетка овог устанка, Молер се прибојавао да Милош не отскочи у вођству. Он му је пролетос предлагао да учетворо управљају народом: он. Милош, Прота и Цукић. И сад, у Липолисту, учинило му се да би се он умањио у очима подринских кнежева и војвода, ако би превагнуо Милошев план. Све се то видело на његову лицу. Његово лице било је протегљасто; имао је крупне очи и оштар поглед; правилан нос и лепе дугачке бркове; имао је нагласак горштака из Горњег Подриња. Било му је четрдесет три а изгледао је старији од педесет година. Коса му се спуштала далеко низ чело; низ његове мршаве образе, испод смеђих очију, спуштала се по једна дугачка бора. Ретко насмејан, одавао је строга човека и увек готова да се намршти. Био је синовац Хаџи-Рувима, који је турску понуду да се потурчи пред своје погубљење, одбио са речима: „Наша браћа и сродници који по нама узживе, живјет ће и за нас и Богу се вавијек молити, како и колико за себе толико и за наше грешне душе!“

Видећи Молера скоро љута Милош му рече:

— Па добро, ето ти мог брата Јована и коњаника; пођите заједно и нек вас срећа прати! Ја ћу вас сутра бранити, ако вас Турци потерају. Остави ми неколико људи који добро познају Дубље и турски логор, а ево ти и мог Димитрија, да ми по њему јавиш што устреба. Тако Молер поведе близу три хиљаде људи које пешака које коњаника што се налажаху између Дуваништа, Слепчевића и Китога. Један део ишао је од Шевара, на десној обали баре, према Липовцу, други је ишао путем од Кучишта преко Јереза, како би Турке спречили да не заобићу коњицом, која би могла доћи једним или другим путем. У току ноћи њему се придруже из Китога; прота Смиљанић, Никола Катић из Рогаче и Сима Катић прекодринац са својим добровољцима. Мокри до коже, са закислим пушкама и овлаженим фишецима, Срби се беху сасвим приближили Турцима, али их не беху изненадили. Пушкарање испред шанца и око села трајало је дуго. Срби бише одбачени, а коњица српска необјашњивим случајем беше се поплашила и вратила до Јереске ћуприје, те је требало муке да се умири и поврати.

— Треба да се спасе цела земља од зулума — рече Милош. Зато смо се и латили оружја, па на томе сад и радимо; само ваља да сви сложно радимо. Бити мимо народа то је као и бити против њега. А после када то и не би било грешно, посве је опасно како је Стојан био почео; сам, без подршке осталих старешина тешко он може што успети, а тешко и да не заглави. Па он је бар у томе поучен, јер се већ једном с тешком муком из Турака ишчупао, кад је оно међу њих с Протом ишао. Сад, после толико година и после толиких својих бојева са Турцима, овде на граници где им је он трн у оку, изложио се је доиста великој опасности. Нека му је Бог у помоћи, и дај боже да се одонуд искобеља!

— Стојан је — додаде Паштрмац — велики јунак, то му неће нико оспорити, али и велика љутица; но у љутњи тешко се може што разумно учинити. Зато људи право и кажу: „Љутице су за мегдане а мудраци за диване.“

Ове вечери, измећу два жишка што гореше на клупи, архимандрит допуни Милошу извештај о своме и Протином раду у Бечу, где беху помогнути од осталих Срба који се тамо налажаху. Он прочита редом свих десет писама која су му од његовог повратка из Беча досад стигла од Димитрија Фрушића, уредника Српских новина у Бечу.

Овај млади и родољубиви Србин — говораше Никшић — пропатио је тамо са нама заједно све ваше јаде и невоље које сте у Србији патили и заједно с нама проливао сузе, али нас и жестоко бранио и помагао, шаљући неуморно дописе немачким и француским новинама, које продираху свуда и које на нас привукоше пажњу европског мњења.

Доиста, Фрушић је пратио Проту у његовим посетама аустријском цару и високим претставницима Русије и Енглеске, водио записнике о вођеним разговорима, те се њему има захвалити што су за историју сачувани верни подаци о томе шта је по српској ствари у оно време рађено, говорено и постигнуто. Своја писма архимандриту Фрушић је писао после разговора и саветовања са осталим Србима у Бечу и после многих разговора са другим угледним људима.

Подносећи извештај Милошу о својим утисцима и о сазнањима из Фрушићевих писама, архимандрит Никшић закључи да је сва помоћ која нам је, више или мање искрено, давана од стране владалаца била само у саветима, па и то често неодређеним. И, на крају, он из Фрушићевог писма, писаног за трајања Бечког конгреса, почетком године, прочита онај део где он пише: „Судбина Србије види се концу своме приближавати се. За један месец дана још имаће лека па после — никад више, јер биће доцкан. Другог лека нема, него, како тако, с Турцима мирити се.

IX

Одавно је била превалила поноћ кад се зачу вика стражара око Милошева стана. То Димитрије стиже на коњу и јави да код Дубља нема никаква успеха и да се војска повукла; само се добровољци пушкарају с Турцима који су у шанцу добро утврђени рововима и бедемима и многим прошћем које је дигнуто с оног краја села.

Милош поручи Молеру по једном коњанику да не узмиче далеко, већ да га сачека а да ће он са зором кренути војску. Нареди Паштрмцу и осталима да се спреме и да пре изласка сунца пођу.

Сутрадан, кад се увелико разданило, оно оделење коњице што је било остало с Милошем обухватило је Дубље са западне стране. Молер је остао на десном крилу, према источној страни турског утврђења и према турској коњици. Милошеви пешаци су имали према себи јужни бок великог шанца, крећући се ширином луга. На домаку три пушкомета Милош се зауставио и одморио војску, одредио где ће који старешина бити мећу војском, па после кратке молитве он се обрати војсци са речима:

— „Данас ће се, браћо, овде решити судбина овога нашег устанка. Према нама се налази царска војска, која је у питому Мачву пружила руку. Отсецимо је хитро, да Хуршидову војску онеспособимо. У шанцу према нама налазе се чете које смо ми већ тукли на Љубићу и на Руднику. Чујете ли како лупају њихови бубњеви? То се они не веселе, већ разгоне страх пред битку с нама. Удримо по тројица на једнога, и сложно! Нас је данас више а и Бог и његова вечна правда са нама су. За отечество наше и с Божјом помоћу, пођимо весело напред!

Према челу шанца беху ваљевци. Командант њихов Сима Ненадовић, млађи брат проте Матеје, тек што беше свршио војну школу у Немачкој, јахао је испред своје војске на зеленом коњу! У току прошле ноћи Турци нису могли ни сагледати своје противнике. Борба се водила испред утврђења и око села и српска се коњица није ни осетила. Турци су се испред шанца повукли у утврђење на коме је било два отвора: бочни отвор с истока према Дубљу и задњи према Бадовинцима. Десна им је страна била заштићена шумицом, спреда су имали палисаде и, поврх бедема, често, бирано и чврсто побијено прошће. Иако Турци нису имали велике губитке у тој ноћној борби, ова им је тешко пала, јер су се борили лежећи у блату по каљавим бедемима и газећи по води, која се са њих сливала све до поноћи. Неиспавани измучени Турци се запрепастише када око подне сутрашњег дана сагледаше широки ланац српске војске како се, растурена у полукруг, приближује и савија око њиховог утврђења и опкопа. Око два часа поподне зачуше они српску трубу и добоше и ускоро узбуђени осетише и прве потресе од ђулади која погодише њихове ровове. Они почеше пуцати на Србе кад ови приђоше на домак пушака, идући напред иза многобројних заклона од дасака, проштаца и снопића шибља, које су испред стрелаца носили нарочито одређени и пробрани омањи људи, особито они који нису имали дугачку пушку. Испред свога строја Сима даваше сабљом правац; остале старешине беху сваки уз своје оделење. Барјак у рукама Симе Паштрмца лепршао се упркос зуке од куршума. Нигде у последњим бојевима не беше толики број кнезова и војвода из разних крајева Србије. Овог дана беху сви сложни и пуни поуздања.

 

Два турска топа неизменице грувају бијући према српској коњици. Милошева и Симина пешадија сипају ватру на Турке по утврђењима приближујући им се; Молерова савијајући живо према источном боку шанца има поглавито у оку турску коњицу, која се креће иза сеоских воћњака и могла би им доћи с леђа, ако коњица Проте Смиљанића попусти. Са једног старог кућишта, добро заклоњен ораховим дрветом, српски топ бије скоро исто место по челу турског шанца све док му се Срби не примакоше. Већ су пред бедемом. Турци одозго убрзано пуцају. На супротној страни испред села обе су коњице већ у додиру и клање је настало. Голаћи су први на бедему. У турски шанац ускочише с бока најпре Тешан Подруговић и војвода Дринчић, па за њима улетеше у Турке и многи други. Само се Ваљевци колебају, јер је паљба с предње стране страшна. Сима Ненадовић на коњу испаде напред и јурну уз бедем храбрећи их. Са левог и десног крила чу се урнебесно: ура!... ура!... Небо се пролама од пуцњаве и вике на обе стране. На самом бедему једно зрно погоди војводу Симу и он паде.... Рудничани и Ваљевци навалише гомилама на шанац. Милош даде знак оном оделењу коњице да заобиђе шуму и да не да Турцима на Дрину. Усред окршаја Дринчић с неколико својих избија на доњи део шанца, стаје на капију и ту се боре и секу с Турцима..... У шанцу је кркљанац као у котлу и граја: „Хасо!... Мујо!... медет... медет... Овамо браћо! Раде ножеви и кубуре... падају главе, запомажу рањени... паде и војвода Дринчић на самој капији, са сабљом у руци... недалеко од њега погибе и капетан Милован Зујаловић из Тулара, Јовица Милутиновић задоби неколико рана... Једни Турци беже преко бедема у шуму и у поље, други се боре и кољу. Клање траје два и по сата. Турци ближи капијама и они на коњима умакоше и прота Смиљанић гони их све до Дрине. Доста је Срба тога дана изгубило живот, али и многи Турци изгибоше; међу овима био је и нови паша Хасо Дрвеница.

X

У овој краткој али крвавој битки Срби однесоше победу: они заробише доста Турака, запленише њиховог оружија и џебане, доста одеће, шатора и добрих коња. Остало се распршта и побеже или погибе. Један син турског заповедника у овом боју пао је од српског оружја, други син је допао ропства као и отац му.

Кад су Срби полетели за Турцима што бежаше преко бедема, скривајући се по шибљаку и суседној шуми, примети Тешан Подруговић на једном високом дрвету неког турског војника, који се беше испео да се сакрије и да осматра кад ће моћи и куда да умакне. Он га својом пушком узме на око и опали. За тренутак два, па се Турчин с гране на грану стропошта на земљу. Док Тешан узе пунити своју испаљену пушку, његов друг Јово Чираковић приђе погинулом, али на своје изненађење, на неколико корака одатле, примети једног другог, крупног, брадатог Турчина. Био је гологлав а од оружја имао је само сабљу.

— Предај се ил' погибе сад! — повиче Чираковић, наперивши пушку на њега.

— Не удри, предајем се. Паша сам. Одведи ме жива Милошу, аманет ти божји, па ћеш од њега бити добро награђен.

— Баци ту сабљу преда ме!

Паша скиде сабљу и баци је.

— И кесу!

Пошто паша и то учини, Ћираковић обеси себи његову сабљу, кесу с новцем стави себи у недра, па дохвати левом руком заробљеног за браду и поведе га из шипрага. Тек што стиже друговима он изусти: — Хај'те људи, да видите: ова се туркешања издаје за пашу.

За трен ока сколише се око њих зајапурени ратници. На срећу Турчинову у том тренутку наиђе сам Милош на коњу, па видевши шта је повика:

— Не убијајте, море, то је паша!

Један голаћ дотрча, проби се између осталих, погледа пашу па ће рећи:

— Оваки се траже!

И већ беше ухватио за пашин ћурак, кад Милош довикну:

— Остав' то и не дирај човека; ако је до узимања, имао је то узети ко и пре тебе.

Милош одреди двојицу момака да заробљеника изведу из шуме и да га чувају док се он не врати, а Ћираковића награди са неколико дуката

XI

После битке опојаше свештеници изгинуле Србе. Неке сродници однесоше да сахране у њиховим околним селима, остале покопаше недалеко од бојишта. Пошто рањенике сместише, Милош нареди да се турски шанац разори, па се врати паши. То беше главом Мараш-паша, Хуршидов љубимац и човек од поверења. Врховни заповедник Срба показа се врло пажљив према овом противнику. Он му поврати сабљу, изнађе и откупи од војника све делове његова одела, даде му да прегледа поотсецане турске главе и да сахрани сина и погинуле сроднике. Затим га поведе са собом у Липолист а одатле у Црниљево. Тамо му даде подићи чадор украј својега. Овај паша имађаше доброћудно лице; беше пуних образа, високог чела и с проседом косом на глави, која изгледаше утолико већа што он носаше браду и беше ниског раста.

Док су момци намештали шатор за пашу, Милош примети да је његов заробљеник узбуђен и да забринуто погледа у једну групу коњаника који су пратили Милоша, па осврнувши се и сам на њих виде мећу њима рудничанина Скерлу. Овај беше заогрнут једним добрим ћурком а за појасом имађаше неколико пиштоља, од којих два с дршкама у сребру

— Да није, пашо, још што од твога оружја у момака остало?

— Мојег није; ама бих рекао да у онога човека видим одело мога погинулог сина. Волио бих знати како га је заробио.

Милош дозва Скерлу, крепка, отресита и плећата човека па га позва да каже како је задобио одело и оружје.

— Ја сам се с неколико друга прикучио био позадини турског шанца на Дубљу. Туда наиђу три Турчина коњаника, бежећи из шанца, у који су наши већ продрли били с предње стране. За нама су, на малом отстојању, били остали наши коњаници. Један од ова три Турчина налети такорећи на моју пушку и ја под њим коња убијем па прискочим и заробим једнога младога бега. Одузмем му ова два пиштоља, ћурак и нешто новца. Његове другове прихватише гонити они други што беху близу мене. Док сам Турчина водио, мислећи да је задовољан што га нисам убио, он кришом извади трећи пиштољ, који је скривао, скреше на ме, али ме не погоди. Нисам имао куд, извадим нож и прекољем га.

Паша још једном пребледи, обори очи и неколико крупних, топлих суза скотрљаше се низ његово лице. После кратког ћутања, он рече:

— То је био мој најмлађи син. Мислио сам да ће се спасти, јер је имао најбољег коња, али ето, би му суђено да погине....

XII

Милош проведе с пашом неколико дана у дугим разговорима. Почаствован овом пажњом, Мараш се донекле поврати од узбуђења и утучености, и осећао се више као гост и као неки поклисар за склапање мира него ли као побеђени непријатељ и заробљеник Милошев. Уз кафу и дуван, овај му објасни узроке српског незадовољства и устанка на оружје. Он му потанко изложи све недаће које су снашле српски народ од многобројних пустахија што су се размилеле по селима и градовима, па противно и жељи и вољи царевој, немилостиво глобе и арају. Он би био спреман да то објасни и Хуршид-паши, а не би се устезао да то и самом цару каже: јер, и као сав народ српски, зна да је цару стало да се рајом по правди управља. То се из царевих наредаба везирима које су народу читане увек могло јасно видети, па је народ због тога цару одан и захвалан. Милош је потанко изложио непоштену радњу Сулејман-пашину, његова свирепства и интриге и рекао своме заробљенику:

— Ја сам разговарао са добрим и ученим Турцима и они су ми казивали да је Бог, према муслиманској вери, дао људима у животу два анђела чувара: памет и срце, да људе заједнички помажу и штите. Оба су ова анђела побегла од Сулејман-паше када су видели какав је он човек. Наше се две вере слажу у томе да ћемо ми сви изићи пред Бога и тада ће свака душа људска примити свој зарађени део, јер ће се тога дана судити по неумитној правди. Ако се Сулејман-паши не буде судило на овоме свету, заиста ће му се судити на ономе другом.

Мараш-паша је хвалио Милошеву мудрост и уверавао га да ће његово држање и његова оданост цару на добро изићи:

— „Држи се свога разума и царева скута, па ћеш бити на правоме путу и добро ће ти бити; цара имај на уму, њему се моли и тужи, њега и очими и мајчими” — саветовао је он Милошу. Још је рекао да ће Хуршид-паши говорити о свему томе и верује да ће га везир к себи позвати. И сам ће на томе настојавати, а верује да ће га у томе помоћи и везиров делибаша Харап-ага Серчесма.

Милош се обрадова кад је сазнао да је овај везиров помоћник главом онај Серчесма с којим се је он, пре две године, на Руднику побратимио и којему је олакшавао посао око умиривања народа у години 1813. Како је на Мораву већ пристизала велика војска под Марашли-Али-пашом, стало му је било да се на Дрини борбе што пре обуставе или да се бар одложе док се не види шта ће бити на Морави. Стога је много полагао да Мараш-пашу што боље задобије, како би и преко њега успео да се надирање из Босне обустави. Тога ради, он омогући заробљеним Турцима да из ропства утекну; паши поклони нешто новца, једног одличног коња, а и двојици његових момака даде по једнога. Пошто га је тако неколико дана гостио, Милош рекне Марашу:

— Ти си, пашо, овде био мој гост и мој прави пријатељ; видим да погађаш и моје и сиротињске жеље. Дао Бог да цар такве паше, везире, хоџе и кадије међу рају шаље. Тада би сиротиња била мирна, јер не би знала ни за кривду ни за невољу. Ти си сада слободан и можеш поћи кад желиш, а ја ћу ти донекле друштво чинити.

Милош је потом Мараша испратио, а одредио капетана Срдана да га с неколико људи отпрати до Лешнице, како би одатле после преко Дрине отишао везиру у логор. По паши је Милош поздравио Серчесму и замолио га да код везира поради, како би га овај на веру примио, а да га извести када би могао с неколико кнезова и кметова тамо поћи. На растанку му још рече да је све заробљене Турке ослободио на тај начин што их је пустио да побегну. Том приликом замоли он Мараша да настане код везира да овај пусти Стојана Чупића, који је пре више недеља к њему отишао, додајући:

— Његова жена и деца су овде код мене из збега допали, па цвиле и пиште за њиме и моле да им помогнемо. Ја те молим у њихово и у моје име да се заузмеш и на моју ми га одговорност вратите.

— Вала, Милоше, и за то ћу се састарати, а погрешио сам што и оне његове кметове не вратих, већ изгибоше код мене у шанцу.

XIII

После битке на Дубљу, један део војске с Јованом Обреновићем буде упућен на Мораву; остатак је имао да чува Мачву, избегавајући нове сукобе с Турцима. По одласку пашину, Милош са стотину људи крене најпре да се састане с Вујицом Вулићевићем, који се вратио из бегства, и нађе га у Болечу.

Једва је Милош чекао да од Вујице чује: шта избегле српске старешине мисле и, пре свега шта Карађорђе смера; има ли најзад наде на руску помоћ и подршку у овом новом народном прегнућу.

— Сада се — говорио му је Вујица — у овом послу и времену више не уздај ни у кога, до у Бога и у себе. Тешко да би Руси Карађорђа сад овамо и пустили. Гледај да се с Турцима сам изравнаш и заштитиш сиротињу српску. Тако би у своје време урадио и сам Карађорђе, да је онда знао ово што данас зна.

Из Болеча они заједно оду у Јагодину где су онамошње српске старешине, после неколико сукоба и окршаја, већ ступиле биле у везу са Марашли-Али пашом и изложили му разлоге са којих се народ дигао на оружје. Марашлија је њима одмах рекао да је дошао да умири земљу а не да сатире Србе. Препоручио им је да о томе известе Милоша и остале старешине. Он ће — рече им — ускоро доћи у Ћуприју, са још више војске, и позива их да се тамо нађу, ради разговора и договора, како би се борба отклонила и народ вратио кућама и мирном животу. Милош се подробно обавестио о тим разговорима али се том приликом и не јави паши. Он остави Вујицу да заповеда војском и препоручи му да с Марашлијом остане у добрим односима, да с њиме преговара и попушта му помало, док се он са Дрине не врати, нарочито нек од њега захтева: да пише Хуршид-паши да овај не прелази Дрину, јер би, иначе, он тамо морао остати целог лета.

Вујица је и сам мислио да тако треба чинити, па је то после све доиста врло добро спровео. По савету Марашлијином, написане су жалбе и молбе султану, одређени су изасланици који ће ићи у Стамбол и уговорено је с пашом да један мањи део његове војске може и у Београд поћи.

XIV

Уз српске молбе и жалбе однео је татарин и Марашлијин извештај, у коме је он писао султану:

„Најузвишенији, најмилостивији добротворе, мој најпремилостивији господаре и пресвети султану, с нашом војском и божјом помоћу, кренули смо се из Ниша на дан седамнаестог јула. Чим су сељаци видели нашу војску одмах су се почели предавати. После неколико дана кренула је твоја силна војска измећу Шумадије и Темнића. Бунтовницима је већ било додијало ратовање. Њихов ми кнез дође са сабљом у руци и рече: „Ево ти моја сабља а ево ти и мој врат, предајем се заједно с народом на твоје праведно поштење и доклегод је света и века остаћемо цару верни. Под тим условом оставио сам их на миру. — Другог дана месеца рамазана кренемо низ Мораву. Бунтовника је било на три-четири места. Нишки владика је био самном и он им је саветовао да узалуд не проливају крв. Његове посланице разаслао сам по татарима. Узалуд сам чекао три дана: они су се скупљали у логоре и градили утврђења. Народ из села одлазио је у планине и очекивали смо да нас ускоро нападну, о чему сам извештен од верних ухода. Код Јагодине, четврти дан рамазана опколих бунтовнике с једне стране а с друге упутим бившег кајмакама нашег Исмаил-пашу, Јашар-пашу, Арслан-пашу сина Нуман-пашиног и мога помоћника Махмуд-бега са доста војоке. Они у трку полетеше на бунтовнике. На пола сата испред својих логора Срби нас дочекаше и почеше на нас пуцати из пушака и топова. С леве стране удари на њих мудри Исмаил-паша с вилајетском војском и главним војним калаузима Чолаг-Али-агом, Асан-агом и Фејзул-агом и њином дружином. После неколико топовских метака одвоји се син мога ћаје Хардар-бег на десну страну с Абдул-бегом, поглавицом чувара капије твог двора, а с војском из Сереза Хусеин-бег, брат пазарџијског војводе, с неколико мојих највернијих слугу. Тако ударисмо на бунтовнике са три стране. Војска, твој верни везир и старешине јуначки су се борили неколико сати, с божјом помоћи успели смо да бунтовнике побијемо; покољемо и натерамо у бекство по планинама. Оно село и њихов логор заузмемо. Крвавим сабљама у рукама гонили смо их по брдима и гдегод смо их достигли не дадосмо им амана. И како ће по корану на страшном суду бити тако је било овог дана: рањенике сам предао на лечење, мртве сахранио. Што је било барјака и нишана то сам узео и сву ћу пљачку поделити војсци. Отео сам и неке заставе, па ти шаљем један барјак да видиш. Што сам поватао робља, вргао сам у синџире и чувам их до даље наредбе. Имали смо коњика на мазгама; они су највише робља заробили и дотерали преко две хиљаде говеда. С овцама и говедима твоја је војска нахрањена, а што смо од душмана задобили кожа, оружја и других ствари све сам то поклонио војсци. Светло сунце, сенко божја, који падну под твоју сен, ја их браним као своју душу и од свега срца, њима помажем као верним муслиманима. Ова радост што смо осетили победом над душманима толико је охрабрила твоју војску, да нико не жали за тебе душу дати и своју крв проливати. У твоје здравље, за два три дана кренућемо за Београд. Молимо се богу за твој дуги живот и за напредак твоје војске и надамо се да је Бог услишио нашу молитву. Остајем твој најпонизнији слуга и сераскер Марашли-Али.

XV

Док се Милош са Јелице враћао у логор у Мачви већ је био стигао и позив босанског везира какав је Милош и очекивао. Тих неколико дана у Китогу је врило и живо се расправљало о томе. Ко зна шта сад све може испасти? Зар да се обустави борба? Нашто онда досадашње муке? А после, то су онај исти Серчесма и онај исти Хуршид-паша из 1813 којима се Милош, скоро једини од знатнијих војвода, био предао!... Било је ту међу старешинама забринутости, незадовољства и нестрпљења.

XVI

У дугачким маршевима сваког дана Милош би измакао мало испред своје пратње, јахао би коња пешачким путањама или по трави преко ливада, и јашући тако размишљао. Често се он питао: куда води овај започети посао коме је он на челу. Растерали смо Турке што су били у Чачку, Пожаревцу и Карановцу, још нисмо савладали оне у Ужицу, Шапцу и Београду, а ево већ се отвара бој са новом војском из Босне и Румелије, и то са огромном војском у поређењу са нашом. Ко нам помаже? Прота пише да нам нико не пружа помоћ нити она стоји у изгледу. А Цукић се, ето, јуче у Јагодини противи да се с Марашлијом изравнамо, да бисмо имали мир. Па и Молер је више за бој. Али с чиме и докле? Поред Вујице и Аврама, уздам се још у Проту: он је у Бечу видио да свако тамо мисли на себе, и Срби се морају спасавати како знаду. Милош се добро сећа и онога што му је о кнезу Прозоровском казивао његов брат Милан када је последњи пут, у октобру 1810, долазио из Букурешта кући. Тај руски генерал и дипломата рекао је Карађорђевим посланицима у пролазу за Петроград: „Ви желите изгледа, обнову српске царевине?!

— „Српске старешине немају тај план” био је одговор.

— „Онда морате остати турски поданици, пошто вам је турска влада обећала уредити управу у Србији. Цените и сами, зар би било право захтевати од Русије да ратује са целим светом и да све жртвује, да би само успоставила засебну српску државу. Независност Србије немогућна је, по самоме њеном географском положају, јер је окружена трима великим државама. Како може између њих постојати једна мала независна Србија?

Какав положај сада за старешину народног! Налазити се измећу две велике војске, од којих је једна већ у срцу земље, и стати против ње са свега неколико десетина хиљада неуких сељака, највећим делом слабо наоружаних, слабо одевених, без коморе, без резерви и без новаца! Кад би се ужаснуо помишљајући шта све још може да наступи, Милош би зауставио коња, да сачека остале, па би им постављао питања, тражећи да чује њихово мишљење. Тако и сад, обраћајући се Авраму Лукићу:

— Ако босански везир позове да му идемо, би ли ти, Авраме, пошао самном преко Дрине, да преговарамо с везиром? Ти си већ и раније ишао по таквим народним пословима.

— Када је потребно, господару, и ако ти то затражиш, зашто не бих!

— А мислиш ли да је потребно?

— Судећи по Марашлији, и Турци данас имају неку муку; зато би ваљало и босанског везира некако одобровољити и умирити, да се без велике муке не пролива крв.

— А ти, Оташевићу, како ти мислиш?

— Богме, господару, доста је боја; ваља гледати да нешто и мудрошћу добијемо. И ја сам прекјуче био с онима што Цукићу довикнуше: „Море људи, станите мало, да и нама једном пође дим из оџака и да макар једну погачу испечемо на кућном огњишту, па ћемо после гледати шта ћемо и како ћемо; не може се све одједанпут. Па зато ја, ето, мислим овако као и Аврам о том одласку везиру, а теби ће то свакако, господару, бити још и јасније него нама.

— Зар можемо, Авраме, овако каљави и знојави пред везира?

— Заиста не би приличило, а ако се већ тога тиче, ево нас, господар Милоше, већ према Руднику, па нек Димитрије скочи тамо с неколико момака и нек од наших кућа донесе за нама оно што побоље од одеће имамо. Нека људи виде да смо људи и по одећи и да хоћемо такви да будемо. Марашлија је то од нас већ добро чуо. Моји су крај твојих у збегу, па ће нас Димитрије до Забрежја стићи, а ако нас ту не нађе, он нека продужи за нама.

— Добро кажеш. И ја сам за то да се не правимо убогарима. Још се стидим оне дреке кметова и кнезова пред пашиним конаком у Београду, кад смо оно у дроњцима богорадили за неколико хиљада гроша и тако сав народ, па и своје куће и своју земљу понижавали, јер знаш како се каже: „Каква је дупља онакве и пчеле из ње излећу”.

Димитрије прими на себе да оде по оно њихово боље одело и оружје. Он одабра тројицу Рудничана и Јадранина Цвеју Љубинковића, младог човека и весељака, на снажном вранцу, па се према Такову и Брусници одвојише од кнезова и њихове пратње и одоше десно за Црнуће. Док Милош и остали окретоше улево према Љигу, Димитрије се са својим друштвом још видео горе на Сувоборској коси. Поред њега је јахао Љубинковић и певао гласом који се орио:

Весели се под Цером Поцерје
Којено си гнијездо јуначко
Јер кад Србу буде за невољу
У теби се по соко излеже.
Па што каже загоркиња вила:
С храбрима је вазда срећа била.

XVII

Молера и остале старешине код мачванске војске нађе Милош у Китогу осмог августа, пред подне. Били су добро на опрези да Турци не навале од Бадовинаца к Шапцу, па су пресекли пут, а на обе га стране добро утврдили. Одговор босанског везира стигао је био већ другог дана по Милошевом одласку на Мораву.

Пошто се Милош ту ноћ мало одморио, позове он сутрадан све старешине под један вењак крај свог шатора. Позвати су пристизали по двојица и по тројица, праћени својим момцима. Једни су били у чизмама, други у опанцима, с ћурковима на леђима и опасани широким кожним појасима, у које беху заденути ножеви и кратке пушке. Неки имађаху на глави капе од јагњеће коже а неки само плитке фесове. Било их је више од двадесет у вењаку, сем четворице свештених лица. Тројица од ових беху у антеријама док прота Смиљанић беше обучен као и остале војводе, носећи само дугачку подрезану косу, као и игуман Мелентије, архимандрит Никшић и поп Сава, који на глави имађаше ниску свештеничку капу. Тројица кнезова од Рудника имађаху још и своје дугачке у витицу оплетене перчине. Сва ова лица бејаху мрка, препланула од сунца и ветра. Сем попа Саве и осталих духовника сви бејаху избријани и оборени дугачки бркови код већине даваху им изглед оштрих и борбених људи.

 

”Примите пре свега браћо, поздрав од старешина и народа са Мораве. Они се тамо сложно држе. Турцима су показали већ у првом сукобу да је с рајом боље мирити се и гледати да се задовољи, него ли је тлачити и дражити. Оставио сам Вујицу да с Марашлијом разговоре води и можемо се надати добру. Сад је овде на Дрини запело, јер према себи имамо велику војску, којој је, као што знате, предводитељ сам босански везир. Како видим, ви сте узнемирени његовим позивом да му ја одем у логор, а још више страхујете да не прекинемо борбу пре времена. Потребно је с тога, да Вам овом приликом кажем понешто о нашем правом положају. — Добро знате да смо се ми пролетос латили оружја што нам се пред очима било смркло од силних турских зулума, да их више нисмо могли подносити. Дигли смо се против својих тлачитеља, уздајући се у себе и у Бога, а надајући се у исто време и помоћи и заштити и од других, у првом реду од моћнога руског цара, нашег заштитника. После једног састанка у манастиру Благовештењу, ми смо 21. априла прошле године написали прошеније цару руском, изложивши му наше стање и молећи га да прими под своју заштиту народ српски те да га избави и спасе од непријатеља хришћанства. Пошто смо нас деветорица, рачунајући ту и проту Матеју. Молера, Чупића и Максима Крстића, војводу зворничког, испотписивали ту молбу, предали смо је архимандриту Мелентију Никшићу да је носи цару. Не нашавши га у Бечу он је молбу преко пуковника Стевана Живковића доставио цару у Брисел. Но ми на њу не добисмо никаквог одговора. Сулејман-паша, кад је чуо ваљда за то, поново отпоче с клањем још страшнијим од онога пред први устанак. Па када нас нахијске и остале кнезове позва у Београд, поводом кођа данка за митровско полугође, ми се сада, нас једанаест састасмо опет кришом у Топчидеру, те упутисмо Молеру и Проти једно дугачко писмо о свему. И док наши мученици од Баталџамије до Стамболкапије на кољу издисаху, рекосмо им: ”Ми вама обојици пишемо, а ви све ово можете рећи и другима од наших. И великим вас Богом Саваотом заклињемо да нам истину јавите: да ли се је наше сунце од истока од нас заклонило и је ли се наша велика надежда сасвим угасила, то јест: да ли нас је наш велики цар Александар сасвим оставио? Је ли се наш цар нас сасвим одрекао, је ли он нас, свој жалосни, тужни, неутјешни и једнородни род Турцима и њихову скверному олтару и преисполењем огњу на жртву поклонио, те да најжешћи мучитељ на свету и остатак Србаља до конца истреби? У муци својој запомагали смо и питали их: камо вам архимандрит Мелентије, камо Стефан Живковић, камо Миленко Стојковић и Петар Добрњац? Где су, зашто се не трудите? Трошка, ако немате, зашто пешке не идете и леба не просите, док до цара дођете, на путу умирите од глади, и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума по путовима. Ми се уздамо да ћете сјединити сузе ваше са сузама нашим и да ћете њима непрестано умивати ноге и престо великога цара Александра и наше велике надежде Русије. Зато отидите, просите и видите: јесмо ли сасвим од нашег цара остављени, дођите и кажите нам истину коју од вас чекамо, тако вам великога Бога и Христова страшнога пришествија и суда! Ако не одете и не дођете скоро да нам истину кажете, то сви од малог до великог соперници ћемо вам бити на страшноме суду божјем. И Молер и Прота и сви други наши примили су к срцу јаде и наше позиве, па су саставили писма за цареве и за великаше, те Проту с пуномоћјем, које смо нас осамнаест потписали, пошљу у Беч да он тамо моли и да запомаже. Но Прота се вратио без икаква успеха. Када се састаде велики конгрес у Бечу, где дођу и руски цар и немачки краљ, ми Проту, који тек што беше стигао у Земун, вратисмо у Беч поново. И он је тамо, у друштву са Јевтом Чотрићем, договорно са ученим Србима: Димитријем Давидовићем и Фрушићем, са Вуком Стефановићем и другима, походио све цареве и краљеве, све великаше, па и претставнике силне Енглеске. Једни су нам очитали буквицу, други су нас сажаљевали и изјавише да нам не могу помоћи, јер су — говораху — у великом пријатељству с Турском. Они у које смо се највише уздали, рекли су да чекамо, па ће они преко својих посланика молити Турке за милост према нама. Овима је са Порте одговорено: да српска раја, која се тако често буни, треба сва да помре. Али, браћо, ако је то царевом елчији рекао Реис-ефендија, није му то рекао и султан. Па када ће други ићи да за нас милост моле и да Бог зна шта још говоре, онда је боље да ми сами предложимо частан мир и да од султана тражимо да засада бар нешто добијемо, јер, доиста, ево сад око нас две велике царске војске под командом опробаних људи. — Ми смо за ових протеклих десет година имали доста бојева, изгубили смо доста људи и многе су наше војводе изгинуле. Сада, после три месеца од овог новог устанка, дошли смо скоро у оно исто стање у коме смо били у лето пре две године: да се бијемо са две многобројне војске, које нам прете са истока и са запада. Турске смо армије истерали из земље и за нас би сад најбоље било, пошто никаквог обећања, ни о војној ни о новчаној помоћи, немамо ни са које стране, да исходимо један частан мир: да тражимо од Турака поштену и правичну управу, па ћемо, с божјом помоћу, полако и даље настојавати да се испуне народне жеље и да стекнемо пуна права на живот и на слободу у својој српској држави.

 

Велики народни јунак, после толиких бојева и после две године патњи, које је преживео од слома у 1813, Молер беше постао врло осетљив. Тешко је сада подносио туђа мишљења, утолико теже кад се рачунало на неку турску увиђавност; био је он сит Турака и њихове правде. А с поштовањем према овоме војводи, који је некада из опсађене Лознице доставио осталим војводама крвљу својом написани извештај, Милош му благо одговори:

— У Србији је, Молеру, Хуршид био и пре две године и тада смо били под његовом сабљом. Могло је по нас онда и горе испасти, али ето, ми са њиме ипак нешто урадисмо. Сем тога, да ти кажем, Петре, наде има да се и на Морави нешто постигне, па нам то олакшава и овај разговор у Босни. Не буде ли се успело, бар нам неће бити жао, ако после тога Марашлији будемо морали што и попустити. Не треба сметати с ума да смо ми, чујући за кретње царске и босанске војске, споразумно, још из Ваљева, почетком месеца јула, писали овоме босанском везиру о нашој исправности према султану и молили за овај састанак.

— А знаш ли ти — продужи Молер — да одлазећи у турски логор, сви ви који будете ишли, мећете главу курјаку у уста. Сећаће се паша како Петар Добрњац погуби и опљачка 1807 године оних дванаест турских делегата и момака што са Ичком и кнезом Мићом из Ћићевца и са Живком Параћинцем и Карађорђевим писаром Јевтићем беху пошли за Београд.

— Тако је то онда било. А зар те године београдски Турци, па и сам београдски везир, боље прођоше? Зар и они нису били побијени и опљачкани! А после тога, зар наше главе нису већ десет година, сваког часа изложене биле погибији? Ако и заглавимо, има вас, хвала богу, још бољих и паметнијих, па се сложите и радите даље како вас Бог буде учио. После наше погибије, знајући да нема другог излаза, боље ћете се борити с Турцима.

— Многима неће бити право, кад чују да си ти тамо отишао. Ти знаш Протин и Чупићев белај, кад Карађорђе умал' не уби Проту због његовог одласка у Турке.

— Прота је, Молеру, тим одласком користио народу и задржао Турке на Дрини читаве две-три недеље, а сплеткаши му умало не дођоше главе: они изнесоше како је Прота од паше примио четири стотине дуката и једнога ата. За мене, ваљда, то не могу рећи, пошто ја везиру носим паре. Ево, узећу и кнезове за сведоке а ви судите после...

— Напослетку, господар Милоше, — поче Молер, скоро оптужујући — да ти кажем још и ово. Пристоји ли се теби данас да, предводећи овај народ, завежеш око врата белу мараму и покажеш се пред везиром као старешина покорне и покорене раје? А везир то од тебе тражи у писму које ти је послао. Он неће ни да ти пошаље делибашу Серчесму, већ ти пише; „Ако сте царска раја, и како ви долазите по рајинском послу, узмите мараме и вежите око врата, опроштај и милост иштући, па мени дођите; са пушком, вели, раја бити не може!

— Он је то Молеру, доиста тражио док је заробљен његов паша био код мене; али у овом другом писму, он то више не тражи; а и да тражи, не би му то испунио, нити би му ишао. Сада ми он пише и каже: „Ако овај посао и не уредимо, опет са Серчесмом, гди се састанете, мирно ће вас здраве допратити, а после бијући се у рајалук ћу вас утерати; устаните, у Лешницу са Серчесмом мени ајдете а немојте се бојати! Ето, то он сада пише и ја видим да му је хитно стало да са мном разговара. А сад ћу ја тебе, господар Петре, — продужи Милош озбиљније и оштрије — запитати: шта сте ви постигли, кад сте, док сам ја из Ваљева писао Хуршид-паши, шта сте постигли нудећи Србију аустријској заштити? Ништа, добили сте одговор као и увек: „Ми смо у великом пријатељству са Султаном. Па кад је тако, потражићемо и ми Султана. То нам је лакше и ближе а и много боље, јер с Аустријанцима можемо поново дочекати да нас, бежећи к њима од Турака, опет њихови стражари гађају из пушака, да нам одузимају иметак и да нам хапсе најугледније војводе.

— А ко је дао овај абер?

— Данас у подне дозвао је Срдана баш овај капетан од Градачца и двапут му то поновио. Он је, вели, од везира послан да најави овај долазак по тебе.

Кад се гласник удаљи од вењка, Милош се обрати скупу:

— Као што видите, ова је ствар већ сама собом опредељена.

— С божјом помоћу, господару! — прихвати прота Смиљанић својим крупним гласом.

— Пођи, пођи, господару — прихватише остали.

— А ти, господар Петре — рече Милош, обраћајући се Молеру — шта ти кажеш?

— Нека је срећан тај пут и нека вас Бог штити; али кажем ти: излажеш и себе и нас највећој опасности.

— Нема се куд натраг, ваља ићи.

Милош се обавести још о држању лешничких Турака и препоручи гласнику да се врати што пре на положај према Лешници, камо ће он ујутру кренути. Затим одреди себи пратиоце, неки се и сами понудише. Полазак би одређен за сутра ујутру.У подне тога дана беше већ стигао Димитрије с оделом. Милош још нареди да пратиоци не јашу заплењене турске коње и да не носе на себи заплењена турска одела. Зато за пратиоце узе највише Мачвана са добрим коњима, уз то и боље одевених, јер су се они налазили ближе својих кућа и ближе својих породица у збеговима.

Кад се Милош диже са клупице устадоше и остали и ударише у разговор и објашњавање. Пред Милошевом одлучношћу и под утиском његовог говора настаде код старешина извесно добро расположење. Милош се потруди и да га појача, па ће весело рећи Паштрмцу:

— Дела Симо, знаш ли ти рећи: коју пару Турци највише воле?

— Па ону, господару, коју отму!

— А када им се паре поклањају?

— Онда највише воле цесарске дукате.

— Димитрије, — рећиће Милош, обраћајући се своме секретару, - изнеси из шатора оне бисаге. У њима су с једне стране беле паре а с друге стране жуте. Измењај све орлаше, мамудије, рубље и цванцике и претвори их у цесарске дукате. Јавите војсци: ко има да мења, нека дође; старешинама намакни по двадесетак пара а војницима по читав грош на дукат — нека радије мењју.

Димитрије оде да изврши заповест, а око ладњака се разви разговор и понова почеше пунити чибуци.

— Па зар, господару, да ово пара опет дамо Турцима? запитаће Јовица Милутиновић.

— Паре иду за оним ко ради, а ти знаш да Турци не воле да раде: они имају само док отимамају. Дај да их се само ослободимо, Јовица, па ће тај новац опет нама доћи.

— Дај Боже нека буде тако! — рече Јовица.

Његова десна рука још беше завезана, због ране коју је задобио на Дубљу. Он левом руком извуче из гуња дувањару од свињске бешике и ократак чибук, па га пружи Паштрмцу да му га напуни.

— Зар ти, болан Јовица, на Палежу кад оно повратисмо пролетос Турке не до6и ништа боље него пушиш на земљану лулу? Погледај шта ја имам и показа сребрну лулу с дугачким срмали чибуком оплетеним у ситне разнобојне кожице.

— Било је, мој брајко, на ономе четокаику и златних лула, али ти, Симо, не стиже на време, те београдци за времена оклизнуше низа Саву.

Симо кресивом запали труд који замириса, откиде једно парче и притиште га у Јовичину лулу, па је овоме пружи. А кад и из својег чибука повуче два три дима, он се окрете Милошу:

— Смем ли ја сад, господару, тебе нешто запитати?

— Слободно ти је, Паштрмац.

Бобовац, Молер, Мелентије и остали ако њих обратише пажњу, знајући за Паштрмчеву особину да често кресне у око и оно што је неочекивано и што многи други не би смели рећи.

— Ето, ми рекосмо малопре да Турци највише воле новац који отму. А да видиш и ја нисам с раскида да се понекад и отима; само, мени је најмилије кад повратимо новац отет од Срба. А, господару, који је теби новац најмилији?

— Мени је најмилији онај новац који зарадим и који могу трошити на то да нама и народу нашем повратим слободу и опстанак му обезбедим. А за то треба доста новаца. И сами Турци кажу: мач је први, новац други а перо трећи стуб државе. Паштрмац обори главу, поћута мало, па ће рећи:

— Нека ти је хвала за то од нас, господару и нека ти Бог помогне да то и постигнеш. А од мене ево мојих десет цесарских дуката за ту работу. Јер кад је поцерски кнез Симо Марковић могао из Срема послати Десет хиљада дуката и толику џебану, онда можемо и ми остали приложити по неку десетину дуката.

Он затим извуче кесу из ћурка, намести свој фес и, онако дугачак, у својим чојаним плавим чакширама, повуче за собом још неколико кнезова и старешина, па задиркујући и храбрећи, поведе их да приложе или да мењају паре, јер Димитрије већ беше простро серџаду и отпочео мењати.

XVIII

Сутрадан, деветог августа, са рађањем сунчевим, по Милошевој наредби, оба духовника с протом Смиљанићем и поп Савом одслужише јутрење и молепствије за срећна његова пута. Око оног ладњака беху се окупиле све старешине и сви они који су имали поћи са Милошем.

Беше свеже јутро и трава пуна росе. Духовници и свештеници заузеше места на ивици ладњака окренув се истоку. Имађаху сви епитрахаље о врату.

— ”Во имја оца и сина”... зачу се испод ладњака. Сви се умирише и почеше се крстити... и свјатога духа”...

На молитву одговори хор птичји из шуме и песма и цвркутање стотине гласова преплитаху се са молитвама свештеника. У оном хладном јутарњем ваздуху осети се мирис тамњана из поп Савине кадионице. Први сунчеви зраци стигоше преко шуме и озарише свештенике који узбуђеним гласом појаху: ”Слава теби, Боже наш, слава теби, небески царе, утешитељу, душе истинити, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добра и животодавче, приђи и усели се у нас и очисти нас од сваког греха и спаси душе наше, изли милост своју на род српски и штити га, духом својим надахни старешину и вођу народног, да дело ослобођења племена нашег успешном крају приведе. Свети Боже, крепки, бесмртни, помилуј нас!

 

На нас си се смиловао, Господе.
И у земљи овој уздигао
Ојађено племе Србиново.
Простио си неправду народу
И покрио све грехе његове
И јарост си своју обуздао
И својега ублажио гњева

Помилуј нас, Боже Спаситељу.
Срдњу своју на нас заустави.
Зар ћеш се до вијека гњевити
Те нас јадне тако прогонити
Од колена једнога до другога?
Зар нас нећеш опет подигнути
Да ти име, Господе, славимо
И имену твом се радујемо?

Милост своју покажи, Господе.
И грешноме помоћ своју пружи.
Да слушамо што Господ говори
Те изриче мир народу своме
И народу и свецима својим
И онима што му срце дају.

Наста тајац, само се чује птичје певање у шуми. Поп Сава опет окади и поднесе крст архимандриту, који се прекрсти и пољуби крст. Затим обрете очи ка небу, подиже своје склопљене руке увис, па дирљивим гласом, који прожимаше срца, изговори: „Свети Симеуне, свети краљу наш. Саво просветитељу, мученици наши и угодници божји, молите Бога за народ српски и за успешно и мудро предвођење његово у тешким данима, напорима и борбама што су пред нама! Прибегавамо вама и вашој заштити, о велики светитељи, владари наши и патријарси: спасите нас од љуте невоље и помозите нам.“ Пошто он ово изговори, сва четворица запојаше а и други им се придружише: „Тебе Бога хвалимо, тебе господа признајемо, тебе превечнога оца велича сва земља, теби сви анђели, небеса и све силе, теби херувими и серафими непрекидно кличу: свет, свет, свет Господ Бог Саваот, небо и земља пуни су величанствености твоје. Светодавче слава теби!“

И тиме се ова јутарња служба и молитва у највећој побожности заврши. Најпре Милош приђе свештеницима и пољуби крст, а за њим, крстећи се, прилазише редом сви његови пратиоци и остале старешине и присутни. Сви беху прожети збиљом пред важношћу и опасношћу посла којега се лаћа њихов главни старешина и вођа садашњег народног устанка.

Зна се да је Милош Обреновић био одлучан и разуман а и врло побожан. Он је умео да се упорно држи свога правца, али му је увек стало било до тога да чује шта и други мисле, не само о започињању послова већ и о начину и току њиховог извођења. Ценио је војводе и храбре људе, али је радо саслушавао духовнике, рачунајући да они људске ствари посматрају мирније, с мање жустрине и много мање из својих личних обзира, а уз то да они нешто више и знају као људи који читају књиге пуне светих истина. После службе путници се на брзу руку прихватише добрим доручком, који је још синоћ, Паштрмчевим старањем, био припремљен, па се и остале старешине придружише и понеку наздравише за срећнога пута. Одред коњаника ускоро стиже и постави се по ивици шуме, према путу. Доведоше и путницима коње. Још мало па ће поћи. И Милош се беше уозбиљио: корак који чини судбоносан је. Кад Димитрије јави да је све спремно и да се може поћи, Милош приђе свештеницима и стаде пред њих смерно:

— Сад на растанку, као хришћанин и Србин желим од вас још једном благослов и духовног савета: како да мислим и како да се владам. Рад сам да роду свохм и очеству помогнем, па ми и ви који сте божјем закону вични, ево реците како да то постигнем.

Мелентије Павловић, његов исповедник у Брусници, висок, просед, блага лица и замишљен рећиће му:

— Нека си благословен, господару! Нека те на овоме твом путу Бог штити и нека те учи шта ћеш и како ћеш рећи и радити. Бог је увек у нама кад смо добру ради: ослушни његове савете и заповести и чућеш их. Нека Бог штити и брани и све твоје пратиоце. А ја ти сада могу рећи оно што су и мени моји стари говорили:

Чешће пута стани и ослушни.
Оком мери и умом одмери.
Јер успехе неуспеси прате,
Све што брзо буја и пораста
Исто тако брзо и пролази.
У свакоме људском постигнућу
Већ постоји и клица свршетка.
Која нога низ стубе силази,
Нек пречагу сваку прокушава
К'о и она што се уз њу пење.

Милош му се захвали и обећа да ће размишљати о овој мудрој речи. Кад се окрете Мелентију Никшићу, овај му мислећи ваљда на све што је Милош добра учинио заробљеном па отпуштеном Мараш-паши и хотећи га охрабрити, рече:

— Не бринем се много, господару, твојом мудрошћу већ су просечени путеви твоме успеху:

Добро дело — чудесно семење
Не да рода баш свакога года;
Али често, кад с' о глави ради
Својим крупним родом изненади.

— А шта ми ти, оче и војвода имаш да кажеш сада при растанку — рече Милош, обраћајући се проти Смиљанићу:

— Нек си благословен, господару!
Од живота не чекајмо много
Тренутак је један у вечности,
Но за кратког својега трајања
Нека светли светилицом небеском.

Пошто се с њима поздрави, Милош се окрете па свој четворици свештеника рече:

— Имам још једну реч да кажем. У отсуству моме, остављам Петра Молера да заповеда овамо на западној страни, а Вујици да заповеда осталом војском. Ако погинем од Турака, нека пред вама старешине и кнезови изберу ко ће бити главни старешина, а свима нека вам је аманет од мене: не прецењујте своју и народну снагу и радите сложно. Сад нам је слога најпотребнија; слога после пораза је састанак за подушје: треба да смо надахнути слогом ваздашњом. Чувајте нашу веру и подижите благостање у народу, не вређајте без нужде султана а помишљајте увек на славенског цара и не заборављајте га.

После тих његових речи дирљив опроштај. Са Милошем пођоше лепо одевени и опремљени, и са пратњом од стотине коњаника: Аврам Лукић, кнез драгачевски, кнез тополски Матија Ранковић, газда Михаило Оташевић и газда Никола Симеуновић из Бабине Луке у ваљевској нахији; писар Розоглија, тумач Димитрије. Вуле Глигоријевић Милошев посинак као чибукџија, Јово Пазарац као кафеџија и Богић из села Крушиљева у пожаревачкој нахији; затим Илија Божурац у крагујевачкој нахији, као доглавни момци. Из Мачве пођоше још и два кмета: Јанко Црнобарац и Живан Врачарић. Полазак би у добром расположењу. Молер и још неке старешине испратише путнике до Прњавора, па се ту братски изљубише и растадоше уз најлепша осећања и са жељом да се ускоро у добром здрављу виде и састану.

XIX

Чим Милош стиже у Чокешину, сигурности и реда ради, пошаље он Оташевића, да босанском везиру најави његову посету и да га запита још једном: може ли му са својом пратњом на реч и веру доћи. Хуршид изасланика радосно прими и одмах га уз прању једнога бимбаше врати Милошу с одговором да је он већ одаслао пратњу, која чека у Лешници.

Очекујући повратак Оташевићев, Милош се одмарао крај манастирске цркве. Лешкарећи тако на трави, смишљаше он шта ће, ту кроз који сат, да каже везиру. Имао је на уму да је Хуршид дуго година био нишки паша, а доцније и велики везир; да је знао наше прилике и да су му позната и наша очекивања и захтеви; да је три пута упадао у Србију: једанпут био тучен, двапут био победник. Последњи пут је заповедао војском од деведесет хиљада људи; као присталица Наполеонов био је обесан: претио је Аустрији и тражио да се обустави звоњење на цркви у Земуну, захтевао да му се предаду Карађорђе и остале српске старешине, пребегле у Срем. Он је и довео Скопљак-пашу за београдског везира, а њега Милоша дао поставити за кнеза. Стога се Милош надао да ће овом везиру лакше објаснити ствари које су му донекле познате. А сем тога знао је Милош из Протиних писама и из казивања Никшићевих да је Турска остала без свога моћног заштитиника и Вујичиних да је Наполеон изгубио престо. И по држању Марашлијином и по извесном отезању Хуршидовом, наслућивао је он да је Турцима данас више до мира него до рата, пошто сад према себи имају Русију, ослобођену најопаснијег противника. Па ипак ваља се правити послушним и смерним подаником султановим; у свежем су му сећању речи и савети Мараш-пашини: ”Кад би султан знао за ваше намере и за вашу одважност, дао би вам, бива, све повластице које бисте му поискали. Што се тебе тиче, ако хоћеш да очуваш власт на коју ти твоје заслуге дају право, чувај се добро да не прибегнеш за помоћ каквој европској сили; предај се на милост благости и великодушности султановој: он ће те учинити везиром и господарем овог дела своје царевине.

Док је Милош лежећи тако, с рукама испод главе, размишљао, Аврам је обилазио војнике који су намиривали и сењали коње. Он застаде крај Боје Богићевића, поред кога беше још неколико коњаника.

- Има ли вас са Јадра колико Бојо, у логору?

- Овде су данас још Матија Симић и Љубинковић, а у логору их је још доста и сваког дана придолазе.

Аврам пође, а Бојо најмлађи, најлепши и најодраслији у целој тој пратњи, крочи за њим, па ће мало тишијим гласом:

- Не разумем, господар Авраме, зашто се увек понеко нађе да се опире господар Милошу, и зашто неки неће да разумеју онако јасне ствари. Па ето и због овог одласка већ десет дана свашта смо слушали.

- Е, мој синко, једни не знају а други неће да знају, док пре свега старешине би требало да су сложне, па да и народ буде сложан и послушан. Ако хоћемо слободу и своју државу, морамо сви прегнути и збити се: од једне овце не бива бачија. А затим, доста их је који не знају или неће да знају да је Милош и под Карађорђем био мећу првим војводама, и по својој памети и по свом угледу у народу као и по свом јунаштву. И ја и Мутап и Ломо и кнез Ранковић, а и остали кнезови ондашњи, били смо са њиме у пролеће

 

— Па баш зато се ми млађи и чудимо откуд ово противљење и питамо се више пута: шта нам ваља о свему томе мислити.

— Мислите, пре свега да нам ваља задобити слободу и одбити тлачитеље, а за то није довољно да смо јунаци кад смо у теснацу, него ваља да смо увек још и сложни и послушни према старешини који нас води. Карађорђе, како је нагао био, умал' не уби твог оца — причао нам је то поп Лука, а после је видео да је Анта био одличан Србин и велики јунак, коме се дивио и он — Карађорђе, који је јунак над јунацима. Видео си и сам што се направи на Кличевцу код Ваљева, због Стојанове и Цукићеве нарави; и, да Милош не прими на себе кнез Петрово убиство, хоћаше бити великог крвопролића. Услед несрећа и патњи ових двеју година, променила се и нарав код старешина као стара комина, па их је доста који мисле да ништа бити не може, ако они нису први и ако они не буду заповедали. То није тако: није свакоме речено да може бити први. Неко пак мора бити први, зато гледајмо нека то буде онај ко је најопрезнији и најпаметнији. Такав је обично и најсрећније руке; њега ваља да помажемо и за њиме да с поверењем идемо.

— И отац је мој покојни, господар Авраме, мени често говорио: ”Оно је село Красава где задруга стасава” а без слоге нема задруге; како може бити држава, ако нема слоге и у њој доброг старешине кога ваља сви да слушају и да му следују.

XX

По доласку Оташевићеву, Милош се са пратњом спусти према Лешници где га Серчесма сачека на путу испред вароши, јер негодовање лешничких Турака, чији многобројни сродници изгибоше на Дубљу пре две недеље дана, беше узело великих размера. А и без тога Лешничани и Видаићеви Турци у Јадру, скоро три месеца дана немају ни мира ни одмора, због близине српске војске и због хајдучких чета, које их узнемирују од Гучева до Цера, и где Турака на путу и по њивама сваког дана нестаје као да у земљу пропадају. Серчесма је Видаићима и Лешничанима морао запретити, да мирују, да би Милоша и његову пратњу провео без заплета и гужве.

Кад се Срби приближише везировим изасланицима, Милош се обрати Серчесми:

— Је ли вера, побратиме?

— Тврда је моја вера!

Милош врати својих стотину коњаника, па са кнезовима и осталом пратњом, после срдачних поздрава са везировим људима, најзгоднијим путем стигне на Дрину према Орловом пољу. Кад бише на оној страни реке, један одред Серчесминих делија појаха испред поворке а други позади ње. Иђаху путем према Зворнику. Са леве стране беше им Дрина са својим воденицама на зеленој и брзој води, са шумарцима од јањева и својим многобројним отокама и спрудовима, који се као умивени блистаху на сунцу покривени финим песком и танким углачаним камењем. Они стигоше у Брањево, у везиров логор, још зарана поподне. Милош доби место у Серчесмином шатору као његов гост, а старешинама и Димитрију, кметовима и осталим бише изнад њих дата два шатора. Њихови коњи бише смештени под липама испод пута и недалеко од воде.

У шаторима људи нађоше судове с водом, легене, и убрусе, тепсије са баклавом и сепете са бираним крушкама дугодршкама и лубеничаркама, које у овом крају најбоље успевају. Послуга донесе на тепсијама кришке миришљавих диња и црвених лубеница којима се ожеднели путници радо и са задовољством освежише. Послужише их затим кавом и дуваном.

Пошто послужи свога госта, Серчесма пође да се јави везиру, али га Милош задржа, па извадивши из финих коњских бисага две повеће кожне кесе пуне дуката и, пружајући прву рече:

- Побратиме, ја нисам имао ни времена ни прилике да ти спремим и донесем дар какав теби приличи, али те молим да и ово примиш, за знак мога пријатељства према теби.

Затим, пружајући му и другу кесу од жуте коже са врвцима изрезаним на крајевима у ситне кончиће, додаде:

— А овај поклон, молим те, да од моје стране, као знак захвалности, кад и како нађеш за сходно, предаш везиру Хуршид-паши, и надам се да ми он то неће одбити.

Серчесма похвали Милоша и обећа поступити по његовој жељи, препоручи му да се спреми и да то исто каже и кнезовима и осталима; он ће се ускоро вратити да их води везиру. Обе кесе стави у један дубок кожни јанџик и однесе са собом.

Зна се да су делије биле најбољи коњаници у турској царевини. Делије су врбоване од људи који обично нису имали ни куће ни кућишта. Често ни сами не би знали казати која им је права отаџбина. Већином су били нежењени и тумарала готова на све па и да гину за плату или за добар ручак. Мало су се распитивали која је то ствар у питању ради које се иде у битку, више их је занимало: хоће ли бити пљачке и да ли су плаћени да се бију. Такви су били и коњаници делибаше Серчесме. А Милош је знао да је овај и сада као и оно раније десна рука и војнички ослонац Хуршид-паше.

XXI

Кад се Серчесма удаљи из шатора, Милош пресвуче своје лако одело што је у путу имао на себи. Он навуче гајтаном украшене чакшире, гајтаном извезен копоран; припаса свој широки појас, за који задену два сребрњака. Преко тога он навуче кратак ћурак, оперважен крзном и с окраћим рукавима, из којих излазише везени рукави његовог чојаног копорана. На ноге навуче кратке чизме; на главу стави нов оплићи фес. Димитрије га остави и оде да помогне осталима, а и сам да се спреми. Овај вредни човек стално је био уз свог господара: он му је био тумач, секретар, слуга, саветник, друг и пријатељ.

Још неколико тренутака, па ће Милош бити пред тим страшним пашом са Каменице и од Ћеле-куле, пред некадањим великим везиром, који је у Шуми онако сурово дочекао српске депутате. Јер, доиста, кад су они 1812 године ушли у његов шатор и поклонили му се, пошто су прошли поред мртвог Муризија, првог турског пуномоћника за закључење Букурешког уговора о миру, погубљеног по његовој наредби, Хуршид их је осорно запитао:

— Зашто сте ви дошли к мени?

— Честити и светли велики везире, ми смо дошли да се у име народа поклонимо Султану и да га уверимо о својој покорности; у исто време да сазнамо: можемо ли се и у чему надати његовој милости.

— Турска влада захтева од Срба — наглашавао је онда сваку реч намрштени велики везир — да и одсад буду раја, да јој предају градове, топове и остало оружје; да плате сав заостали данак за девет година и да се Турци поново настане по варошима. То су услови. Но знајте још и ово, додао је он: ја сам потрошио милиун дуката за ових десет година, поред онога што су потрошили везири босански и албански и много сам војске изгубио борећи се против Срба, али потрошићу још толико да вас натерам да поново постанете раја као што сте били, ако се сами не покорите нашој вољи. Све ово сад је муњевитом брзином пролазило кроз Милошеву главу и то му је уливало неку одвратност према овом Турчину, који је своје страшне претње и остварио био; али је у мислима дошао и на оно што би могло и ублажити мало тмурну слику његових изгледа. Помислио је на благо поступање према турском робљу; на помоћ коју је пружао њиховим рањеницима; на оно његово избегавање непотребних битака и клања; сећао се поклона учињеног Адем-паши, најзад и свога великодушног понашања према Марашу и према његовим војницима, које је све из ропства пустио и ослободио. Он, данас у путу, није могао пред толиким људима богзна шта говорити са бившим заробљеником, паша му је само рекао да је све по његовој жељи урадио и да се он од везира може надати добру пријему.

Кад се оно Мараш, по одласку из Милошевог логора враћао у Босну, у души су му се наизменце смењивала два осећања: најпре осећање пораза помешано са страхом од казне јер није оправдао везирово поверење, а друго: осећање извесног задовољства што је, и поред све своје несреће која га је на Дубљу снашла, поразом у боју и губитком најмлађег сина, спасао своју главу и главу најстаријег сина, напослетку још и због тога: што је у разговору с Милошем вероватно припремио босанском везиру један дипломатски успех, који би се састојао у томе: што би Милош опет имао да придобије народ да се смири и да се поново врати у покорност Султану.

По првим вестима које су о поразу на Дубљу стигле у Брањево, изгледало је да су обе паше погинуле и оба пашина сина. Но из Милошавог писма, послатог му из Црниљева видео је Хуршид-паша да је Мараш-паша жив. И када се овај појавио пред својим старешинама са двојицом Срба пратилаца, био је изненађен, и још више када му је изложио шта је код Милоша порадио и како га је припремио да моли за милост и мир. Да би објаснио свој војнички неуспех, Мараш-паша је у своме казивању удесетостручио војничку снагу противникову, његову одлучност и пожртвовање старешина у српској војсци; побројао је ко је све од њих погинуо на Дубљу и тврдио је: да се њиховом броју и навали не би могло одолети ни са војском два пут већом од оне коју је он тамо имао. Овакво излагање утрло је пут Милошевој посети и његовом пријему код везира.

XXII

Полазећи са Серчесмом везировом шатору, Милош му се обрати:

— Смем ли се ја, побратиме, пред везиром слободно жалити на Сулејман-пашу?

— Слободно ти је говорити што хоћеш, само се не ватај за Москова. Тако ти је и Мараш-паша поручио. А кад будеш пољубио везирове скуте, ти положи своје оружје пред његове ноге.

Сунце се клонило западу. Дугачке сенке од дрвета изнад шатора допираху до пута. Дрина је хучала као да се прелива у неко друго корито. Лагани дрински поветарац долазио је с горњих крајева и освежавао. Војнички шатори остајали су подалеко уза страну, док се шатори Видаићеве војске налазаху ту према везирову шатору на другој страни Дрине, све до села Запруђа. Везиров велики шатор имађаше ограду од једека. Прилаз с пута био је посут шљунком. Улазна крила беху широм размакнута; са врхова висијаху дебеле кићанке. Под шатора био је патосан даскама а преко њих разастрти дебели ћилимови. Хуршид је седео на широком округлом јастуку, улево од њега петорица његових паша а покрај њих доцније

 

седе и сам делибаша Серчесма. Међу пашама на трећем месту беше Мараш-паша; десно од везира стајаху осморица капетана, ага и бегова, млађих људи и са звањима мањим од пашинских. Испред шатора одред делија на одстојању по два корака један од другога, све до Серчесмина шатора. Кад се Срби приближише шатору, Мурат Османбеговић прихвати Милоша од Серчесме на улазу и приведе га Везиру. За њима уђоше кнезови и Димитрије. Милош клече, прихвати се пашина скута и пољуби га. Затим извуче из појаса своја два сребром окована пиштоља, па их положи пред пашине ноге. На поздрав који он теменом даде, паша одговори лаким осмејком и руком му даде знак да устане што Милош и учини. Он се повуче три корака према својим друговима који одадоше темена остајући на својим местима.

Према овим људима са седим брадама што поред везира сеђаху у широким оделима, са свилом постављеним, огртачима и огромним чалмама, Милош изгледаше скоро као дечко: осредњег раста, танка струка, избријан, с доњом усницом мало расеченом и једном бубуљицом на левом образу. Од великих напора он беше омршавио. У своме српском војводском оделу, лепом али без сјајних ширита, изгледаше утегнут а још мршавији. Није чудо што га је Чупић ту недавно назвао био белим момчуљком. Па и везир, наслоњен на сребром опточени стуб свога шатора, видећи га таквог пред собом и обраћајући се Серчесми, узвикну:

— То ли је дакле тај твој побратим Милош, о коме се толико говори! Ја сам мислио да је он велики као бор или бар као овај сребрни стуб од мог шатора?

— Богме то је баш главом Милош мој побратим — прихвати делибаша.

Овај увод везиров не збуни Милоша, напротив одајући извеоно везирово расположење, охрабри га и он, искористивши прилику поче:

— Честити везире, зато што те знамо као мудра и славнога царева већила и војсковођу, дошли смо у име народа да се преко тебе поклонимо великом Султану, твоме и нашем цару, и да ти кажемо: да смо ми и сад његови верни и послушни поданици. Он је, у великој својој доброти и милости, одувек наређивао пашама и везирима да раји правду указују, пошто је он од Бога њу на душу и под своју заштиту примио. Па кад смо се ми, сад понова у невољи нашли и латили се оружја, нико од нас није ни памислио да се према милостивом цару незахвалан покаже. Ми смо устали да само живот свој и част својих породица бранимо од оних, што су и раније против султановој жељи радили, правећи зулуме, не дајући људима да мирно код куће живе и да дужност своју према цару испуњавају.

Кад си ти мене, честити везире, оломлане поставио за оборкнеза, ја сам салетао остале народне старешине, војводе и кнезове да ти се јаве, теби и царским властима, па да гледамо да се прилике среде и да се одбегли народ врати на своја огњишта, да у земљи настане опет ред и редован живот. Ја мислим да сам у том послу доста учинио. Кад су избиле неке побуне, ја сам са Ћаја-пашом, са Аким-беговом војском а и са својим људима ишао те побуњенике разбијао. Успео сам да покрет зауставим и кривце похватам. Док сам ја тако радио ове две године, умирујући, и уређујући, разне изелице и нерадини из Албаније, Босне и Бугарске, који су некад с дахијама против цара радили, вратили су се у земљу и размилели по селима и градовима. Они су наставили свој стари посао пљачкања. И, да би их власти лакше трпеле, отпочеше сплеткарити и опањкавати Србе као хајдуке и бунтовнике, казујући као да се спремају на нов устанак; почеше насртати на част и имовину, на веру и на живот најчеститијих људи и цару најоданијих поданика. На велику жалост, везир београдски, који је мени поочим, Сулејман — Скопљак-паша, није се умео ослободити таквих придошлица и смутљиваца. Он им је, мислећи да су искрени, ишао на руку, па је сваки час одашиљао војнике, то у један то у други крај, хапсио, убијао и тако дражио народ. Дошло је дотле да и ја, као оборкнез и његов посинак нисам више смео бити у његовој близини, јер он више није владао својом главом; њиме су владали његови рођаци и љубимци и његови неискрени и неверни достављачи. Због тога је посекао око три стотине људи, од којих стотину и педесет између њих које сам ја, делом у твоје, делом у своје име придобио да драговољно напусте оружје и да се предаду властима, уз извину што су били заведени или натерани. Погубио их је читава два месеца пошто је мир био успостављен. По његовој наредби око сто педесет глава најугледнијих људи и кнезова натакнуто је на коље и њима градски зидови искићени. Пролазећи измећу читавих низова лешева и гушећи се од задаха трулежи и добри Турци су са уздахом узвикивали: „Ај, хај! шта ово ради Сулејман-паша? Зар не зна да је Бог за бездушне људе и силеџије спремио страхоте пакла? Пошто је то грозно дело изведено, зађоше пашини војници и бећари по народу да глобе, да муче и пљачкају. Тако су у крагујевачкој нахији једног врло доброг домаћина из Грбице живог везали око ражња, па га према ватри пржили и пекли, да би им он казао где се налазе неке токе и пиштољи. Другима су набијали на главу зобнице с врелим пепелом, вешали их за ноге и за руке и на свакојаке начине тукли и мучили. Станоја Главаша, најугледнијег човека у селевачком крају, који ми је помогао да са Турцима сузбијемо Хаџи-Проданову побуну, убили су; а он је, бранећи се опкољен побио једанаест Турака. Мој брат Јеврем, са великим бројем других Срба, већ је ни крив ни дужан, од пре неколико месеци у тамници београдске тврђаве. Многи угледни људи, којима је стало до мира и спокојства, покушали су да уразуме обесне гониоце и да се спасу сумњичења и прогона, па су давали знатне суме новаца, не зато што су били криви, већ да би показали своју добру вољу и своју покорност према турској власти. Те многобројне глобаџије што су се као сердари и разни изасланици размилели по народу уцењивали су и примали новац, али су људе ипак убијали. Ето, цени и сам по овоме што ћу ти рећи, честити везире. Знаменит човек у своме крају, ражањски кнез Милић откупио је код таквих људи себе, свог сина и унука за двадесет хиљада гроша. Они су примили новац а њих су сву тројицу набили на колац. Другом једном човеку из Светлића узели су као откуп двадесет хиљада гроша а главу су му ипак отсекли; ресавског кнеза Милоја, и поред откупа од десет хиљада гроша, заклали су. И тако је то ишло редом: људи су у великом броју призивани на превару, хапшени и убијани или на муке стављани.... А кад је народ видео да ни оданост ни покорност цару, нити послушност властима не вреде више, навалио је у шуму, решен да се с пушком бори за част и за живот...

 

 

За народ у таквом јаду и невољи смрт би само одмор била. Тако је дошло до ове побуне, којој је била задаћа да растера насилнике и да привуче милостиву пажњу султанову и његових високих саветника на наше патње, како би се тешки положај раје у Србији поправио. Завођењем правде и реда онако како је милостиви Султан и хтео и обећао народу српском и како си ти, честити везире, желео кад си Скопљак-пашу поставио на место београдског везира. „Султан вам прашта” — говорио си нам тада — „и жели да будете мирни, да радите и да се у својим богомољама слободно Богу молите; да је Бог хтео” — додао си —„сви би људи били једне вере; наша вера налаже нам да према противнику будемо великодушни, како би нам постали добри пријатељи. Ја се сећам и речи мога побратима Серчесме када ми је у Такову, у своје име, саопштио да си ме за кнеза одредио и да је Султанова а и твоја жеља: да се Србија умири и опорави од десетогодишњег рата и нереда.

— Кад ти све ово говорим, честити везире, уздам се да ћеш ми веровати, јер сам увек био за слогу са Турцима и за покорност Султану. Нисам хтео отићи из земље, јер сам уверен био да је послушност њему и његовим властима најкраћи пут за наш мир и срећу. Ја сам се, кад се народ дигао на одбрану од зорбалија, чувао да се ко трећи не умеша у ове ствари и налазим да треба стати с борбом, чим нам се Султановом милошћу даду бољи, правичнији и цару одани управитељи. Ја и ови кнезови и пратиоци послати смо од народа да те преклињемо да ти будеш код цара наш заштитник, сведок, јемац наше верности и покорности, како би нас цар удостојио своје милости и дао нам правичне и увиђавне управљаче. А он ће то сигурно на твој предлог хтети. Јер и његови су претци освојили свет јунаштвом, правичношћу и увиђавношћу; један од њих погубио је — кажу — и сераскера који је над кнезом савојским одржао био две победе али се је огрешио о човечност, погубивши три стотине заробљеника без потребе. А колико смо ми у нашим мукама и борбама пазили на образ и веру Турака и њихових породица, како смо се понашали према рањеним и заробљенима, нека ето посведоче баш они који су се с нама у тим борбама сусретали и којих ће бити доста овде у војсци и по граничним местима у Босни.

Милош преста говорити а Хуршид који га је пажљиво слушао, док су оне прве две паше до њега набирали чело и стрељали очима, окрете главу према капетанима и беговима што стојаху поред шаторског платна, па ће:

— Ти Ибрахим-беже, ти си био у биткама по Србији. Је ли теби познато да се је овај Милош-кнез у тим биткама и после битака показивао као човек према нашој вери и је ли он доиста штитио нејач и рањенике?

Ибрахим-бег, средњи син Сулејман-паше, познат са свог узраста и честитости, би за тренутак збуњен и изненађен овим питањем, али се прибра и одговори:

— Ја и Омер-ага Ризбанбеговић и Мехмед-ага Градманца били смо, честити везире у Ужицу онда кад доведоше стопедесет душа на коњима и на носилима, које рањеника које бегунаца, и чули смо да је Милош-кнез онда према нашој вери и нејачи доиста честит био.

— Е, и ја сам видиш, нешто тако у Сјеници слушао. Ако си, Милош-кнез, све остало тако искрено и верно говорио, онда ћемо нешто моћи урадити. Ја ћу те сутра опет звати. А ви сад хајд'те, па се лепо одморите. Тебе и твоје људе предајем бризи ова твоја два побратима, показујући на Мараш-пашу и на делибашу Серчесму.

Милош понова приђе везиру, који му пружи његово оружје, па пошто одаде пошту, повуче се и одајући темена сви се са Серчесмом удаљише.

Излазећи из шатора Милош беше највише под утиском оних неколико речи Ибрахим-бегових. Он га не беше ни приметио у групи бегова. Његова изјава после оних Милошевих оптужби могла је друкчија бити. Милош виде у младом бегу човека који не прима на душу све грехове очеве. Милош ће ово памтити. И доиста, он је доцније, поставши кнезом, не жалећи труда ни трошка, најмлађем сину Сулејман-пашином израдио да постане заповедник Адакала. И млади Осман — тако се он звао — после смрти очеве нашао је у Милошу заштитника. Кад је овај 1835 полазио за Цариград, Осман га је у Неготину дочекао, па када је изишао пред Милоша да га поздрави хтеде се прихватити и његова скута, противно прописима овоје вере, но Милош му то не даде, но се с њиме пољуби као са братом.

Док је говорио у шатору, Милош је по који пут погледао и оне паше крај везира. Када је у своме говору највише оптуживао, на везировом се лицу изражавало чуђење: Сулејман-пашине грешке и пљачке вршене од његових рођака могле су и њему — везиру и његовом угледу нанети штете. На лицима паша видело се негодовање. Тројица њих нерадо слушаху такве оптужбе, јер су и сами чинили и помагали оно на шта се Милош жалио. Трећи од њих Кадри-паша Караманлија, затуцани Турчин, однекуд из Румелије није могао трпети да каурин о Турчину, још мање о пашама, тако говори. Само се на лицу Ибрахим-Мараш-паше и на лицу делибаше Серчесме могло приметити да им овај говор управо годи, јер се обојица надаху да ће везирско место у Београду можда једноме од њих; ако не одмах, а оно ускоро припасти. Па и онај паша Караманлија, иако се љутио и гунђао, у души се дивио храбрости овог мршавог рајетина, обученог безмало у везирско одело и који се тако вешто заклањао иза Султана и везира, ударајући на свог поочима.

Сам пак Милош, док је говорио, знао је да је у свему што износи сагласан са својима, нарочито с Аврамом, који је стајао ту, на један корак од њега, и погледом га својим храбрио и одобравао му. Тај Аврам Лукић беше средњег раста, помало просед, лепе главе и светлих очију, избријан изразитих црта на лицу и осетљив. Имао је лепо држање, брижљиво очешљан и обучен: потсећао је више на неког варошког богаташа него на некадањег најпре сеоског а после нахијског кнеза. Није чудо што су га под Карађорђем слали у иностранство као делегата, а једанпут и у логор руског генерала Михелсона.

Сви пратиоци Милошеви у шатору пред везиром имали су слично одело од чохе, украшено гајтанима; само је Милошево било више војводско, мада без сјаја, а Аврамово више варошко. Они су скупа чинили лепу слику и Турци су их посматрали с пажњом, а у себи су говорили: „Ови се Власи отргоше и обогатише поред свега; муку ћемо имати са њима. Један од оне двојице до везира, кад Серчесма изиђе да отпрати Милоша, не може се уздржати, већ добаци:

— Па овај се спрема за великог везира или бар за српског краља, честити везире! Тешко ћемо ми то савладати речима; ваља то опет сећи.

— Видећемо, — видећемо — прихвати Хуршид-паша. Немојте хитати.

И осталима који су ту били, Милош је, упоређен с пашама, падао у очи својом младошћу: било му је тек тридесетчетири године. На мршавом лицу, са смеђим обрвама, његове крупне очи стављале су у засенак остале црте његова лица; оне су највише и привлачиле пажњу присутних, јер су говориле и уверавале више него његове речи. Глас му је био јасан али мек и повијао се за садржином говора. А овај говор је више личио на извештај каквог сарадника или на савет оданога пријатеља него ли на молбу побеђеног или на бесмислену претњу каквог тврдоглавог противника.

У Авраму Лукићу, а по његовом борама избразданом лицу, гледаху Турци човека од искуства и претпостављаху у њему приснога саветника и пријатеља Милошева. Поред њега видели су Оташевића, плавокоса и плавоока, руменога лица и дивовског раста; он беше један од оних мирних паметних глава, готових кад треба да гину за старешину и за народну ствар. Њих двојица ту крај Милоша као да су Турцима говорили:

— Добро је да знате: овај млади и тањи испред нас, он је оно исто што смо и ми, што су и ови други иза нас и што је сав наш народ данас заједно — поново готов да се бије и да брани своја права до краја.

XXIII

У шаторима те вечери, Срби су били послужени као гости добром вечером. Заморени путовањем и запаром у везировом шатору, они ускоро полегаше да се одморе. Милош је само подуже разговарао са Серчесмом. Овај му тада рече да већини Турака није право што он износи онакве оптужбе, окривљујући Турке и цареве људе.

— Али везиру је стало — додаде он — да чује све и да сазна што више, па му стога није криво на те као ни мени, а ни Ибрахим-паши, чини ми се.

Турци су већ две године дана слушали о разним српским побунама и њиховим скорашњим успесима. Нарочито се о Милошу много говорило. Па и сада, кад се појавише српске старешине праћени од паше и од делибаше везировог, настаде у логору неко неодређено узбуђење, које се убрзо претвори у право расположење, кад се пронесе глас да Власи долазе да се покоре и да боја неће бити. Те исте вечери настадоше причања и препричавања по турским војничким шаторима. Они од Срба који не заспаше одмах, позадуго су слушали у позадини вечерњу грају логорску и овде-онде тихе звуке босанских тамбурица.

XXIV

 

Но слика Сулејман-пашина, и поред Милошевог излагања, не би била потпуна, ако овде не споменемо и оно што је о њему казао и други његов посинак, Ибрахим Манзур ефендија. Овај је некадањи француски официр и пустолов који се неколико пута турчио. Тражећи срећу по свету, доспео је био и до Београда. Ту је живео неко време и, као посинак везиров, био је дакле „субрат” Милошев, који га је виђао док се бавио у Београду и пре но што је побегао од поочима. Тај Ибрахим Манзур ефендија у ствари је неки Серфбер, родом из Елзаса. За своје младости служио је у хусарском пуку у Паризу. При једној мисији у Египту заробе га Енглези и одведу у Палермо; по повратку у Француску допадне затвора. Склањајући се од полиције, нађе се 1803. у Цариграду где ступи у турску војску као пуковник. Кад су настали први немири међу редовном војском и јаничарима, овај препредењак нађе за најпаметније да се уклони из Турске. Како се био потурчио и оженио ћерком турског посланика у Бечу, муке је имао док се ишчупао и поново нашао у Европи. Тумарајући тако и склањајући се, час од Наполеонове полиције, час од ратних заплета, прође он: Трст, Петроград, Стокхолм, Копенхаген, Касел. У Вестфалији добије службу и остане ту до маја 1813, а кад су се Пруси и Руси стали примицати овој земљи, он нађе за добро да оде у Аустрију. Видећи да се овде спрема рат, он у јуну те године, под лажним именом пређе у Босну из Брода на Сави, још пре но што је Аустрија објавила рат Француској. Он прича: — Пошто сам већ раније био потурчен и служио у Турској, бојао сам се, улазећи у то царство, да ме какав занесењак не позна и види у европском руху, што би по муслиманском схватању било неопростива грешка... Знао сам турски говорити и читати. У хан, у коме сам отсео, мало после мог доласка, стиже и кадија тога округа. Јавим му се и кажем му да хоћу да се потурчим. Он се захвали Богу, баци мој шешир кроз прозор, отпаше шал од свог појаса и обавије ми главу. Још ми даде писмо за кајмакама у Травнику, јер се паша тога краја налазио пред војском у борби против српских бунтовника. Сутрадан најмим коња и пођем у Травник. Путовао сам одевен по европски, али с оним турбаном што сам добио од кадије. Кајмакам ме прими веома добро и упозна ме са главним људима у Травнику. Ту, поред аустријског беше и француски конзул, пред којим се по значају први губио. Ја нисам хтео да се јављам ниједном. Али Пијер Давид чује да је некакав Француз који се потурчио дошао у Травник, те пожели да зна ко сам. Једног дана стиже ми писмо од месног кадије. Одем му одмах. Кажем да ми је име Исмаил, да сам родом из Француске и више ништа. На многа његова питања одговорим да сам тврдо решен да никоме на свету не кажем ни своје име ни своје место рођења, да не бих својој мајци јаде задавао. Она би пресвисла кад би чула да сам се ја потурчио, а и зато: да не би Бонапарта моју породицу у Француској узнемиравао. Тако с овим кадијом уредим ствар и он ми се после увек показивао пријатељем. Но, плашећи се конзулове моћи, одем у Скопље, удаљено од Травника око осам миља у намери да потражим прибежиште у породици Сулејман-паше. Како он беше у боју против Србијанаца у његову су конаку дочекивала три његова сина. Пашин конак је велика издвојена зграда, покрај једне љупке речице која га одваја од харема. Романтичан положај, који је био и утврђен; блискост Скопља, до којега је свега две миље; добар дочек који ми је указивао најстарији син пашин Мустафа-беј и који је наваљивао да код њега останем — учинише те одлучим да ту проведем зиму. Мустафа-беј ускоро поста мири-миран т. ј. паша са два репа. Ускоро дођоше и друга два пашина сина. Један се зваше Ибрахим-беј и бејаше алај-бег босанских спахија, уз то још и ајан Лијевна, вароши на граници Далмације. Други се зваше Мухамед-беј и беше ајан у Дувну, уз то и један од главних часника мећу босанским јаничарима. Веома ми омилише ова три брата, нарочито Ибрахим-беј. По много чем особито заволех тога драгоценог човека, којему је онда било тридесетпет година. Био је шест година млађи од мене; беше искрен, поштен, благ, јунак мећу јунацима, а спора нема да су Босанци најјуначнији мећу свима турским поданицима; понашаше се према мени с најлепшом пажњом; љубљаху га сви који су око њега били, што сам лепо видео. Знадијаше он владати коњем и оружјем; беше побожан без разметљивости и трпљив према онима који нису били муслимани. По његовој молби променим своје име у Ибрахим; он пак своме трогодишњем сину Алији промени име у Исмаил. Сулејман-паши су моји домаћини често писали о мени, а и ја сам му написао писмо, молећи га да ме узме у заштиту од француског конзула, ако би ме погнао. И други су му људи, одлазећи из Скопља, говорили о мени. Једног дана дође ми од њега писмо, којим ме позива да дођем у његову војску да заједно војујемо. Заповедио је своме сину Мустафа-беју да ме пусти да између његових коња изберем два за војевање и да из ризнице изберем и узмем оружје које ми се буде свидело; уз то да ми да два коња за момке и три за пртљаг. Уз све то, мој пријатељ Ибрахим-беј додаде једну кобилу зеленку особите лепоте. То му је био најмилији коњ. Отац јој беше соја арапскога а мати најлепша кобила из његове ергеле у Гламочу. Ибрахим-беј кога су сматрали за најбољег коњаника у свој Босни, собом је њу однеговао и обучио, а јахао ју је у свим српско-турским бојевима почев од 1812. Кобила ме је ова спасла из многих опасности у рату у који сам тада полазио. Мустафа-беј ми даде свога момка. Мухамед-беј доће из Дувна да се самном опрости и чисто ме принуди да узмем пиштоље окићене златом што их обично он сам носаше за појасом. Мајка и жене моја три пријатеља послаше ми читаву гомилу марама и пешкира златом везених, по обичају турскоме, уз то леп кашмир за турбан и толику гомилу слаткиша и понуда, да нисам знао куда да их помећем. Кад сам хтео појахати, мој ми побратим Ибрахим-беј пружи своју бојну сабљу, рекавши ми да ми је даје уз замену за моју, јер је уверен да ми то носи срећу. Самном је полазило 468 војника, које је Мустафа-беј слао као свој део оцу да га појача и да му попуни губитке у тадашњим бојевима. С овом је четом ишло још деведесет хришћана с будацима и лопатама служећи као пионири и идући такоће да замене оне који су између њихових у дотадашњим бојевима изгинули. Успут у варошици Жепчу придодадоше нам још и товаре брашна, јечма, суха воћа и неколико стотина пушака и уз нашу чету поће још 160 људи. Сулејман-паша ме прими најљубазније и рече ми да се осећа срећан што се његова породица увећала сином као што сам ја. Одреди ми се стан у оделењу најмлађег пашиног сина Османа-беја, који беше с оцем пошао у војску и сваког дана се одликоваше јунаштвом заиста изванредним. Тај младић од осамнаест година прими ме као брата и рече ми да ће ме увек звати братом, пошто ме је отац његов назвао сином а браћа братом. Пустише ме да се одморим и цео дан смо говорили о рату који се води и о политичким догађајима. Лако ми је било да заволим овога доброг пашу..... И ја се сам себи заверих да ћу му потпунце бити одан. Његов помоћник Ћаја — Имшир-паша, пашин шурак, беше још бољи него и сам Сулејман-паша. Јадни Ћаја-Имшир-паша погибе од Срба неколико месеци по освојењу Београда. Био сам срећан те су моје савете усвајали и тако могао да им учиним неколико услуга. Припомогао сам да се заузму Лозница и Шабац и да се преда Београд. Кад смо ушли у Београд, Сулејман паша је рад био да награди моје услуге, те ми даде врло лепу кућу, која је припадала брату Црнога Ђорђа вође српског, и уз њу ми даде и земљу његову која се налазила на пет миља југоисточно од Београда. Уверавали су ме да се од те земље могло вући дохотка око десет хиљада динара. Још ми поклони две лепе и младе робиње Српкиње и шест робова Срба, око шездесет грла стоке, крава и волова, дванаест бикова и стодвадесет оваца. Истина је да то Сулејман-пашу није стајало ни паре, јер су најнезнатнији војници слали својим кућама по дванаестину волова и овнова. Једва се доиста веровати може колико су много рогате марве и оваца имали Срби и колико смо ми поотимали. Путеви по Босни крчали су од стоке и од робова из Србије што су у Босну терани. Уз све горе наведено, Сулејман-паша даде ми два лепа коња, дванаест кеса новаца и огрте ме почасним ћурком уз велики церемонијал. Док сам ја мирно време проводио у Београду, где је као и над осталом Србијом мој поочим вршио власт везирску, добеже у Београд један млад коњички официр пруски, гроф Таксис и потурчи се, добивши име Сулејман-беј. Ја сам му давао лекције из турског. Паши је било врло драго што смо се ми спријатељили, да би гроф имао преко кога с Турцима говорити. Једно вече гроф Таксис и ја враћасмо се у варош с једне шетње на коњима изван Стамбол-капије и у пратњи Срба момака, што је с наше стране било неразумно, поради њихове мржње на Турке, особито у тај мах, пошто су Турци земљу њихову тек били опустошили и толики број њихових саплеменика побили и поклали, за казну због њихове буне од тринаест година трајања. Имали смо обичај, кад на ту страну излазимо, да се склонимо с главног пута, да би обишли ужасну слику од неколико стотина мртвих телеса, обешених или на колац натакнутих или на комаде исечених и којима остатке пси глодаху. Тога ради се склањасмо по добру четврт миље устрану, јер је толико требало да се избегне кужни смрад који издаваху те лешине. Од неког времена су то наши момци били умотрили, и кад се тако једног дана нађемо удаљени од сваког живог места, наједанпут нас поздравише неколики меци из пушака, које плануше из трња с десне стране од нас. У исти мах показа се пет људи наоружаних карабинима и јатаганима. Они на нас ударише. Ми опалисмо на њих, и гроф Таксис првим ударцима сабље обрани једнога, јер Срби носе на глави само мали црвени фес без турбана. Ја се залетим на другога, који ме узимаше на нишан и раним га у плећа из пиштоља. Али док се ми бависмо растеривањем ових несрећника, на нас оборише ватру наши момци потпуно наоружани. Грофа ранише у леви кук а мени зрно проврте облук на седлу. То ме је сачувало. Дам се за момком који је бежао колико га коњ носи... Гроф ми повиче да је рањен, те му се вратим; упитам га може ли се држати на коњу и предложим да бежимо. Када смо се обрнули, момци наши опет опалише и почеше нас јурити. Како смо били на бољим коњима, не могоше нам се приближити. Нападачи из трња оборише још једну ватру али без квара. Не знам како би се ово свршило да на позорницу не стиже један од наших пријатеља Бећир-ага, који је у Београду заповедао једним оделењем свога брата Реџеп-аге, заповедника Оршаве и Кладова. Био је у шетњи са тридесет својих људи. Кад је чуо пушке он похита и доће нам у помоћ завремена. Чим га видеше, наши момци нагоше натраг. Али им он пресече пут; ухвати их обојицу. Затим претресу трње и ухвате тројицу нападача здравих читавих заједно са четвртим, којега ја бејах ранио у плећа и којему рана беше већ превијена.

 

Вратисмо се у Београд заједно са нашим заробљеницима. Њих у Београду одмах ставише на муке, да одаду шта је узрок њиховом делу. Они рекоше да је мржња против Турака а особито против грофа и мене и да су нас мрзели баш што смо се својом драгом вољом обратили у веру њима онако мрску. Показаше још осам саучесника и мећу њима два попа, који су их подговарали на тај поступак. Бише осуђени да се набију на колац, па и мртво тело онога што га гроф уби. Све то што је одлучено би и извршено исте ноћи спрам машала. Саучесници претрпеше исту казну неколико дана доцније, пошто су их похватали. У мене је била међу мојим робињама, сестра мога момка. Ја сам је, на његову молбу био откупио од једног босанског војника. Није јој било више од четрнаест година; али откако сам видео да њен брат хоће да ме убије, улевала ми је такав страх да нисам смео више заноћити код своје куће, него сам на преноћиште одлазио пашином сину Осману. Сутрадан поклоним је београдском муфтији. Ето, то је о Сулејман—паши оставио забележено други његов посинак. Но он, осећајући да му у Србији тло под ногама постаје вруће ускоро охлади чувства и према пријатељима и према задобивеном иметку, те ишчезе из Београда. Пошто смо изложили казивање овог случајног сведока о Милошевом поочиму и о приликама у време Скопљак-пашина везирства, вратимо се турском логору у Брањеву на Дрини, где је Милош другог дана свог бављења поново изишао пред босанског везира.

XXV

— Ти си, Милош-кнез, рекао у име свију да сте ви верни и послушни цару. То је добро, добро је што сте се покајали и повратили, а добро ће бити, ако будете одржали реч. Цару ће бити мило кад му јавим да му је раја покорна и да се више не жели и неће бунити. Али вам морам рећи да сте страховите грешке починили: због вас три месеца пламте градови и крв се пролива. Кад сам тебе, Милош-кнез, одредио за баш-кнеза и огрнуо те бињишем, ја нисам могао веровати да ћу те кроз непуне две године у своме шатору примити као вођу бунтовника који су устали против Султана и његових власти. Залуд ћете ви говорити како ваше молбе везир није хтео достављати цару. Истина, ред је био ваша прошења преко њега достављати; али зар ви мислите да ми не знамо куда су све ваша писма ишла? Па када сте могли мимо везира шиљати их до Беча и Париза, могли сте, бели, одаслати их и до Стамбола. А што кажете да сте се дигли против насилника и арамија, па ви сте то своје право сувише широко схватили и предузели сте на себе цареву бригу, пореметили сте ред и мир и насрнули на цареве људе. Па и сад ту, ових дана, послао сам Мараш-пашу у Мачву да јој не да бунити се и да у њој држи стражу, а ви навалисте и исекосте толике људе. Ко да вам верује? — Султан ме је послао говорећи: „Иди и види шта тај твој кнез чини тамо по пашалуку: зар си ти њега поставио да буне диже; муслимани не смеју допустити да их из исте рупе двапут гуја уједе. И, ево, ја сам дошао и видео. Доиста многе сте грешке починили, а ти на првом месту. Јер, ако си ти, Милош-кнез; цару веран остао како си му обећао да ћеш веран бити, погрешио си и огрешио си се о њега што се ниси њему жалио кад си, велиш имао ради чега жалити се; а, ако му ниси био веран, огрешио си се двогубо: што си уз буну пристао, па да је и ниси ти покренуо. А сви сте се скупа огрешили и о себе саме, што нисте водили рачуна о томе колика је снага турске царевине. Сметнули сте с ума богатство њено и њену силну војску, увек спремну и кадру да казни бунтовнике. И велика царства и краљевства размишљају се: смеју ли и могу ли заратити на Султана, а куда сте ви пошли са шаком голих људи? Неразумни могу само тако чинити. Такве се грешке скупо плаћају. Добро знате шта је Карађорђе од себе и од народа учинио. Где је он сад а где су му саветници! Не би одсад прошло много времена, па да и од вас то исто буде, ако се не уразумите. Но, ви сте се, кажете, покајали, а ти Милош-кнез, како чујем доиста си се старао да при томе вашем послу буде што мање бруке и срамоте. Стога ћу ја вашу молбу помоћи, да вам се опрости и укаже царска милост. Но претходно ми сад поново реците: какву ви милост од Султана очекујете?

— Пошто ми хоћемо, честити везире, — прихвати Милош — да и даље останемо Султану верни и послушни поданици, који ће и даље плаћати цару оно што је право и могућно, то желимо да се престане са борбама и проливањем крви; желимо да дације прикупљају кнезови; желимо да се Богу слободно молити можемо и у цркве своје одлазити; желимо да нас царски људи заштите од глоба и неправде, које нам сваки час чине многобројни тефтиши, сердари и муселини разним наметима, уценама и принудним даровима; желимо да се смањи војска по градовима и варошима, јер толику војску народ без нужде и потребе није у стању издржавати; желимо да се промени београдски везир, јер ради наопако и по нас и по цара.

— Како ти, Милоше, можеш тако говорити против царева везира?! — добаци опет Видаић. — Његово је да штити Турке. Иако си га у Равњу ранио, Сулејман-паша је био добар према теби: усинио те, обдарио те атом и оружјем, па како можеш радити против њега?

— Ми знамо поуздано да нас је Сулејман-паша неправедно оцрнио код Порте као разбојнике и хајдуке. Због тога наше жалбе и наше молбе не налазе одзива у Стамболу. Он је могао казати да смо ми још које где писали. А то писање је само она писка и јаук његових жртава које су чули и они што су избегли били, па су њихове жалбе околишним путем опет намењене биле милостивом цару, молећи за заштиту од зулума. И мене, свог посинка, хтео је бацити у тамницу и погубити, и то би од мене и било, да од његовог Ћаје-паше не откупих педесет робова за велику цену, те се некако тим поводом спасох. А ако он допусти а и сам продужи тако и даље робити и продавати робље, зло ће још и веће бити. Он је затражио да му се пошаљу сви кнезови и ови људи из народа који су за Карађорђева времена неку власт вршили, мада се по царској милости и наредби овога мудрог везира преко тога имало прећи с опроштајем и са заборавом. Само због Сулејман-паше народ је данас по шумама и логорима уместо да је по својим њивама, амбарима и кованлуцима. А ми под небом ништа друго не желимо већ да код својих кућа мирни будемо и да, покорни своме цару, свој дуг према њему верно, поштено и на време одужујемо, па мислимо да је оваква наша жеља и богу угодна и цару мила, а и теби у свему по вољи, честити везире, и зато те поново молимо да је као истиниту и правичну цару препоручиш.

— Јесу ли то доиста рајине жеље које Милош-кнез износи овде, кнезови? — обрати се везир Авраму и осталима.

— Јесу, честити везире, то народ жели — прихватише Срби једногласно. Раја моли милостивог Султана да је заштити и да јој правду учини —заврши Аврам.

— Султану ће ово бити и достављено. Само, знајте да је на Мораву стигла велика султанова војска; сутра јој се има придружити и ова коју ја водим. Ниједна не може стати док ви не положите оружје. Зато ћете овде чекати, док по твоме аберу, Милош-кнез, остале старешине у пашалуку београдском не покупе и не положе оружје. Потом ће се оно у Стамбол послати. Тиме ћете ви заизвесно задобити милост цареву и бити задовољени; без тога о миру не може бити речи! Него, ти Милош-кнез, одмах отправи писмо старешинама да се то сврши што пре. Ето, то сам ја имао да вам кажем, па ви сад хајдете, договорите се и спремите писмо, а ујутру ћемо се опет овде наћи да проговоримо.

Тако се заврши ово друго виђење у везирову шатору.

XXVI

Везиров захтев запрепастио је Милоша и његове пратиоце. Оно, истина, могло се очекивати да ће Турци захтевати полагање оружја — то су они увек тражили; али да ће везир овако одлучно захтевати да Милош међу њима остане и да ту чека док се оружје не покупи — томе се ни Милош, ни његови пратиоци нису надали.

— Међер су наши у Китогу наслутили! — рече један од њих, када се те вечери нађоше у шатору код Аврама и Оташевића.

Дуго су се саветовали шта да се ради. Били су сложни: писати се не може и на давање оружја пристати се не сме. Аврам закључи речима:

— Везиру ваља рећи да смо на веру његову дошли и да се без нас тамо код старешина овакав посао не би могао свршити баш зато што смо овде задржани. У најгорем случају, ти се господару, мораш одавде ишчупати, па похитај Марашлији и спасавај што се спасти може. Ми ћемо овде чекати, с вером у бога да ће нас он и ове беде спасти.

Но, не беше Аврам ни довршио говор, кад у шатор уђе кмет Јанко. Њему беше остављено да се брине око коња. У залазак сунца, он је са момцима био сишао Дрини да коње напоји, па да им после поделе зоб, кад се с једне оштећене лађе, крај које су ови напајали коње, зачу:

— Добро вече, газда Јанко! погледам изненађен — продужи кмет — и познам у њему Узеира Хукића, из Малог Зворника. Он нам је сваке године спуштао на Рачу и Бадовинце по неколико лађа ораха, јабука и ракије а одоздо се с брашном и пшеницом враћао у горње крајеве. Одазовем му бога, обазрем се и, видећи да су турски војници још далеко, запитам га откуда он овде.

— Ето, аргатујем ти ја овде већ четири недеље са све три моје лађе. Него казуј: хоћете ли се измирити; ако нећете, ја пропадох.

— Ја, Узеире, мислим да хоћемо.

— Ама пази, да не прођете као Чупић!

— На шта то мислиш?

— Мислим како сам га пре две недеље видео мртва у Зворнику. Сад се овде прича да ни везир није одобрио да се он погуби, али забадава. Чупић изгуби главу.

Како се турски коњаници већ примицаху, прекинем разговор и вратим се с момцима натраг — заврши кмет.

Срби те ноћи не спаваше много и проведоше већи део у договарању и шапутању. Мараш-паша беше с вечера дошао Милошу, те му по наредби везировој износаше разлоге зашто треба да послуша везира. Ово још више уплаши Милоша и учини му се за тренутак да је доиста погрешио што се одлучио да овамо дође. Кад паша оде, Милош запита Серчесму шта да ради, потсећајући га да је дошао овде ослањајући се углавном на стару тврду веру њега, побратима свога.

— Ти ради како је право и поштено и не бој се, а ја ти стојим добар.

Кад га Милош запита за судбину Чупићеву, он му рече да је Стојан доиста у Зворнику страдао грешком Топал-паше и да ће му он о томе сутра још нешто рећи.

Док је делибаша у својој постељи спавао, Милош се је у својој још задуго превртао и спремао за сутрашњи дан. Он осмотри у памети опет све од почетка и закључи: Срби су остављени својој судбини и данас су без ичије оружане помоћи. Имамо — мислио је он — свега неколико топова и никакве резерве у храни и џебани. Турци су још увек јаки кад нису у рату с каквом другом силом, те нам ваља избегавати сваки ризичан судар, дуге опсаде, па и саме претње. Морамо се показивати мирољубиви, али своју ствар не заборављати; ићи напред када се и колико се може. Те вечери дође му на памет оно што је Мула-паша, у име Султана и у име великог везира Мустафа-паше Барјактара, рекао српским делегатима код Кладова: „Турска ће влада дати десет пута више, ако се стране државе не буду мешале у односе и преговоре између Срба и Турака.

Беше већ превалила поноћ кад ово Милош још претураше по глави, и назирући шта му сутра ваља рећи пред везиром, он полако заспи заслуженим сном.

XXVII

Мало од преосталог једа из ранијих времена, мало под дејством својих паша, Хуршид поче да показује своје право лице. У почетку је био подругљив, затим једак а сад, трећег дана, он се показа одлучан и суров. Уколико то он није био сам, пустио је Видаића да то буде. Кад Срби уђоше у његов шатор, па као и досад смерно га поздравише и скут му пољубише, он рече:

— Дед' прочитајте, Милош-кнез, писмо што сте саставили за старешине, да покупе оружје.

— Ја ћу, честити везире, радо дати своје оружје као и сви људи што су самном. И остале ће старешине то учинити, али га је од народа тешко покупити, па, ако хоћеш, право да ти кажем и немогућно. Код нас свак себи набавља пушку и џебану и то је његово. Кад му се буде оружје затражило, он га или неће дати или ће дати само оно што не ваља. Нас су и царске паше и везири некад учили, као што је то нарочито чинио Мустафа-паша, да се на селу бранимо од зулума, па сад народ сматра да је по царској правици и сад тако: да пушку свако с правом може имати. Јер за Мустафа-пашина времена, у свакој касаби о пазарном дану викао је телал: „Чуј, човече! ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитог везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табанима и педесет гроша глобе. Хеј, чујте и почујте така је од везира заповест. Ми крупнијег оружја и немамо. Народ ће се лишавати свог оружја уколико се спокојство у земљи буде повратило: добром управом људи се најбоље разоружавају; где је правда, ту не треба оружја. Одузимати оружје силом значило би изазивати сумњу у себе; кажњавати га и глобити значи прштремати одметање и побуну.

 

Ако има кога ко у ово сумња, ето ја пристајем да изиђем пред народ да саветујем и захтевам да се оружје положи, мира ради учинићу то и ради доказа о нашој доброј вољи и о нашем поверењу у цареву и везирову реч. Но ни ја то не могу лако извести, а без мене тешко да сад ико други може. Народ је до срца уцвељен и било је дошло дотле да се листом поново иде у Немачку или да се у борби мре. Ако ја одавде понесем мир и обећање да нам правда и царева милост долазе, да београдски везир неће више убијати, на коље набијати ни глобити, онда се могу нечем надати и мислим, честити везире, да ћу ти из захвалности за твоју доброту и за твоју мудрост донети из Србије повољне вести. Само те молим да ми за то даш четири недеље времена. А кажем ти да је и царев интерес да се мир што пре поврати, јер народ већ нити оре, нити жање, нити воће гаји, нити га сређује; све је мање стоке у земљи, куће су попаљене и напуштене, народ стално одлази у Немачку, те буде ли тако ишло и даље, земља ће опустети. А шта ће цару пуста земља? И ко зна шта још из тога може изаћи! — Ја заиста желим да се наши односи уреде нашим споразумом и не желим да се ико други у то меша; али да и други мотре шта се код нас ради и у то верујем. И волео бих да све што добијемо, то добијемо само великом султановом милошћу, и твојим мудрим настојањем.

— Лепо ти говориш, Милош-кнез, али ко се може ослонити на вашу памет и на вашу реч. Ја сам Карађорђу двапут предлагао да те ствари сами уредимо, али је он то избегавао и заклањао се за Москова. Он је мени онда поручио да никаква разговора за Србију самном имати не може, јер, вели има, ко се за Србе стара и за мир и за кавгу.

— Ја сам, честити везире, све чинио да би ми се могло веровати.

— Будеш ли боље радио, боље ће ти бити. Зато остани сад овде са твојим људима, док се оружје не покупи и тражи да то у твоје име површе старешине у народу.

— Сувише ви Турака поубијасте и покрстисте да би вам се на реч могло веровати, Милоше — упаде Видаић. Убили сте једног везира, Сулејман-пашу; опљачкали сте толике Турке београдске и поробили толике буле и девојке. Зато остани овде и слушај везира што ти каже а не причај толико, јер је узаман: ми вас, бива, познајемо... курјак се не враћа тамо где је једанпут ухваћен био!

Ове речи Али-паше Видаића, будућег „Али-паше пијанице” прихватише још двојица тројица са

— Вала тако је! тако!

— Све то, честити пашо, што си побројао, ја никад нисам чинио а други како је радио онако је и прошао.

Везиру је негодовање паша било пријатно: они су му помагали да Милоша пригњечи. Хуршид је Србе и мрзео и презирао. Једва се је сад удржавао да не плане, слушајући Милоша у извесним тренуцима, но надао се да ће лукавством добити оно што жели. А после, стало му је било да то постигне што пре, како би Марашлији отео славу.

Због Видаићевог испада Милошев побратим Мараш-паша беше од стида оборио очи а Срби се, зачуђени, питаху: шта ли ће даље бити, кад се Серчесма подиже са свог седишта, окрете се везиру и пашама. Он звонким и готово претећим гласом рече: Честити везире, Милош је мој побратим и дошао је овде на твоју и на моју веру. Док је мојих петстотина делија, он може слободно ићи натраг и, ако је потребно, опет теби доћи!

Србима закуца срце од радости. Делибаша Серчесма беше човек четрдесетих година, широких груди, кратка врата, средњег раста и окривих ногу као војник који је више од половине свог века провео на коњу. Лице му беше зажарено а очи светле од узбућења. Пошто је ово изговорио, он се спусти на своје место, и у шатору на тренутак владаше тајац. Хуршид беше још више изненађен него Срби. Мараш се повратио и лице му изгледаше скоро радосно. Оне друге паше хтедоше канда нешто рећи, али их Хуршид претече:

— Тако је! Тако је! Ти ћеш Милош-кнез поћи да тај посао тамо обавиш што пре, а оставићеш мени овде твоје кнезове, да се с њима могу договарати и теби по потреби поруке достављати. Три вам недеље примирја дајем и то ће ти бити довољно. Мени нека твој извештај буде овде оваког петог дана, а одавде ће Димитрије теби достављати што буде требало.

— Ја ти, честити везире, благодарим на одлуци о примирју коју примам, али молим да ми кнезове не задржаваш. Примио сам их на душу и дужан сам их вратити. А после: ко зна како ће то остали схватити, ако они буду задржани овде.

— Немају шта рђаво схватити, кад им носиш примирје и кад их ти сам овде остављаш. Потребно је да ту остану и о томе не говоримо више.

— Остаћемо, остаћемо, честити везире, — повикаше Аврам и Оташевић — на добру се ради... остаћемо. Само Димитрија пусти Милошу, он му је десна рука, а нама не би овде користио: ми имамо другог писара.

 

— Па нека је тако! заврши Хуршид паша.

Везир одмах одреди двојицу татара, да однесу вест о примирју у бадовиначки логор турски и у српски логор у Китогу. Милош им придода кмета Врачарића, да ове татаре отпрати до српског логора и натраг.

XXVIII

То вече Серчесма испоручи Милошу поверљиво да треба што пре да крене и да гледа да све што је са везиром уговорено уради што боље и како боље може. Серчесма је рачунао да ће сад настати сплетке и против њега и против самог везира, јер босанским пашама и беговима није у интересу све ово што он очекује и жели.

Свршивши посао о примирју и спасивши главу, Милош је био задовољан. Тешко му је само било што другове мора оставити: али се надао, као и они, да ће у току примирја имати довољно времена да с валијом Марашли-Али-пашом, који је и по самом везировом признању имао велика овлашћења од Султана, уреди ствари у Србији и да ће их за десетак дана по валијином тражењу ослободити.

На опроштајној вечери код Серчесме, поред четворице Срба, беше и Мараш-паша. После добре рибље чорбе и топле јагњетине које служише делибашини момци, две велике чиније сутлијаша унесе сам делибашин кувар Хусо. Момци направише места на синији претрпаној сановима, а Хусо победнички спусти на тај ниски сто омиљено делибашино јело од овчијег млека, од којег се по сутлијашу хватају дебели жути набори од кајмака. Кувар имађаше једва тридесету, дежмекаст, румен и са лицем које изазива на разговор и на шалу. Он имађаше само пола левог ува и широк засек по коси на левој страни чела, што његовом лицу даваше скоро смешан изглед. Чувши његово име а расположен те вечери, Милош и иначе склон шали, похвали кувара:

— Е, Хусеине, видио сам по печењу и по риби да си вештак крај ватре, а сад по твом увету видим да си, богме, био јунак и у ватри.

— Јунак јесте, ама не имаде среће у првом окршају — рече делибаша.

— Где беше то?

— Испричај сам, Хусо. Ово је мој побратим. Кад немамо свирке, хајде, забави нас ти мало.

Хусо се поисправи, да буде већи, па развукавши усне:

— Опрости ми, делибаша, нисам рад то и Србу причати а после не волим лагати.

— Ама, не бој се; причај то слободно: и они су од нас доста пута добили батине. Ево и овај Милош-кнез на Ужицу је добио метак у раме. У рату ти је тако. Него, хајде, хајде, мој ти је побратим спремио добар бакшиш.

Код чу и за добар бакшиш, Хусо се охрабри па ће:

— То је било пре двије године код Лознице. Силна се војска беше наједанпут слегла, па не би доста хране, а рат се не почиње. Логор пун људи и ништа се не ради. Хајд'мо да нађемо да се нешто поједе: јал' да купимо, јал' да отмемо — кажем ја друговима. Тако и пођемо низ поље према Липници, да походимо колибе, којих има пуно туде. Кад по колибама, а оно нигде жива иксана, ни јањета, ни чабрице сира. Покупили људи и све собом оћерали и однијели. Мало по мало па се нађемо тамо око Јелава. За нама јелавска шума и Дрина, пред нама мали неки шљивик. Кроз воћке видимо како отуд од Лешнице јаши неки човек на коњу. Грдна нека црна и мршава кљусина опружила врат и лагано иде, ко да дрема. На њој озго чича, оборио главу и, да му није чибука у устима, рек'о би да и он на коњу спава. Договоримо се да му отмемо кљусину и да га везана одведемо у логор. Седморица имадосмо кратке пушке, остали само ножеве. Четворица наших на коњима обићоше шљивик, па избише мало пониже, а ми остали провукосмо се измећу воћака; излетесмо на пут с обе стране, па повичемо:

— Предај се ил' ћеш погинути!

Он нас погледа једне и друге, па ће мирно:

— Ево, вала, предајем се.

Помислих да он хоће да сиђе и да се преда; ма тек што прихвата дизгине, она ти се рага пропе, па к'о аждаја дохвати двојицу испред мене сво-им предњим ногама. Пуче моја пушка; али пуче и његова... Ја штукнем натраг. Моје друштво наже и оно бежати. Кад ја на плот, дохвати ме онај чича ханџаром — не знам откуд га извади — па ми самим врхом од сечива отфикари ево више од половине овог увета и здера ми с главе парче коже за пола подланице. Од мене, који падох с оне стране плота, он се окрете и навали за осталима. Код сам пипнуо уво, она половина још је висила као о концу: морадох је сам откинути. И док сам то парче у пешкир завијао, мислећи да ми га некако пришију, ја рекох самом себи: Еј, Хусо, желео си да први од целе војске осоколиш и да везана каурина изведеш пред ордију, али ти се не даде. И тако обливан крвљу прођем Јелав и стигнем на Дрину. Ту се оперем и завијем, па код Карашнице пређем у Босну. Овде ми не хтедоше пришити ухо.

— Куд ћеш, болан Хусо, — рече ми хоџа — пришивати мртво ухо; да је то било онај час, још би некако ишло, али сад то не смијем нипошто: отишла би ти и глава.

— И тако ти ја — продужи Хусо — болујући не смедох се од срамоте вратити у ордију, већ останем као момак код бега Радичевића; а сад сам ево, дошао да се одужим цару и постао сам овде ашчија. Не мислим се без нужде јуначити, јер сам себи казао: за ту се ствар, Хусо, тражи друкчији човек.

— Шта имаде на глави онај чича на бедевији?

— Неку округлу капу као од гвожђа коју ја видех пошто викнусмо на њега, али је већ било доцкан.

— То је могао бити само Стојан; обојица смо дошли били на Лозницу — рече Милош, па извади два дуката и даде их Хуси.

— А шта би од твојега друштва; нађе ли се ти после с њима? — запита Мараш—паша.

— Само је један стигао у логор и то килав, јер се осакатио кад му се под њим коњ срушио. Ето њега где сад из Лознице, сваког другог дана, доноси хлеб што се тамо пече за војску.

— Сад сте добри пријатељи?

— Ама, да видиш, неће да чује за мене: све сам му ја крив што се осакатио, а крив је колико и ја.

— Па и јесте, чим је пошао за тобом и залуд му је пребацивати кривицу на другога. На небу анђели бележе у тефтер све што ко ради и, кад време доће, свакоме ће се прочитати његово.

Хусо се удаљи, а Мараш—паша, окренувши се Милошу и Серчесми рече:

— Зато и страдамо што своје грешке не признајемо и не испаштамо. За своје несреће највише смо сами криви. Ко ме је нагонио да са собом на Дубље узимам оба своја сина, од којих онај млађи није имао ни пуних осамнаест година. Могао је остати у служби крај везира а да са мном пође само онај старији и искуснији. Због те грешке, ја га изгубих, а за то сам крив ја сам.

XXIX

Полазећи к везиру Милош је мислио и Чупића да спасе. Овај се је, истина, у последњим својим сусретима са новим вођем српског народа показивао незадовољан и прек. Но Милош га је ценио као великог и заслужног јунака и првака од великог утицаја у Мачви. А такав му је човек сад у Мачви био потребан. Уз то спасавајући га од беде у коју је био запао, Милош би и у овој прилици показао осталима да уме прелазити преко испада према његовој личности и да уме уважавати људе од вредности по народну борбу. После овакве услуге, и сам би се Стојан тргао и прилегао уз остале да се успешно доврши оно што је пре три месеца започео. Чупић није био за то да се Мачва диже на устанак, па је хтео и везира о томе да увери и моли да са војском не удара на Мачву, а он ће јамчити за њено мирно држање. Везиру је то било по вољи и хтео је да Стојан остане у Босни месец дана, па да га потом поведе у Србију. Он га преда на чување Топал-паши Видаићу, заповеднику зворничком. Уместо да га чува, како му је везир наредио, као важна човека, Видаић га баци у тамницу. Мати пашина, коју Стојан преко једног Србина пашиног момка помајчи, покуша да га спасе. Она му дотури алат да се ослободи окова, нађе преко истог момка лађара да га пребаци на другу страну реке. Но други момци пашини примете ово спремање и оне ноћи, кад је Чупић требао да из тамнице умакне, упадну у затвор и удаве га. Мртво тело лежало је пола дана избачено на спруд иза пашина конака.

Кад се Милош те вечери опраштао с Мараш-пашом, овај му је све то рекао и додао:

— Везир је због тога много љут и наредио је да се извиди како је то било. Алаха ми — Видаић неће добро проћи.

XXX

Четвртог дана у свануће Милош је био у шатору мећу својима. Препоручио им је шта имају говорити а шта неће смети, ако их везир или ко други буде испитивао. Уверио их је да ће се за њих бринути и да ће свим силама настојати да их што пре ослободи.

Са изласком сунца Милош се јави везиру и захвали му на свему па потом издели доста новаца везировој и Серчесминој послузи. Серчесма је све остало уредио за полазак, јер је и сам на то полагао. Везир му је препоручио да Милоша донекле испрати, па да га преда неком другом пратиоцу, којега ће сам делибаша одредити.

Срби су били сви на окупу кад се он од везира врати са Димитријем и Серчесмом. Приведоше коње.

— Нека те бог штити, и нека те срећа прати, господару!

— Уздајмо се у њега и његову милост према напаћеним Србима. Остајте ми здраво и до скорог виђења!

Он се пољуби са кнезовима; остали га пољубише у руку, он њих у чело. Остали његови пратиоци опростише се са друговима који остајаху, па примивши све препоруке и писма за њихове укућане и пријатеље, појахаше и они. Пре тога, Милош у овом шатору предаде Серчесми за његове делије још нешто златника, које, не имавши довољно новца, беше позајмио од Аврама.

Мада су били и забринути због растанка, Аврам са осталима што остајаху с њим у Брањеву, посматраше са извесним поносом ову поворку што одлази. Његове груди беху испуњене надом да ће овај кнез кога овако послушно прате турски коњаници, ускоро бити и прави српски владалац. Они то осећаху, они су то видели сви тако јасно, јер се он ових дана показао пред везиром да је кадар да то и буде.

Његово рвање са некадањим великим везиром турске царевине трајало је четири дана. Та четири дана беху дани напрезања, страха и неизвесности. У томе огледању неписменог српског домаћина из Бруснице са везиром и пашама ваљало је имати памети, савлађивања себе самог, смелости и решености у исто време. А Милош се је за све то кроз живот и кроз борбу био оспособио. Он је, примивши улогу народног вође и старешине, умео добро одмеравати снагу на коју може рачунати у случају продужавања борбе, па се је према томе и понашао. Он је везиру говорио с умиљатошћу и глаткошћу, а назирао је у исто време и стварни политички положај свога противника, па је нашао у себи довољно смелости да, ипак са потребном одмереношћу, истакне и извесне опасности по Турке на случај њихове непопустљивости. Тако је успео да добије оно што је за тренутак најважније за Србе: примирје од неколико недеља. Толико му је управо времена и потребно било да се на Морави споразуме са Марашлијом, па да после преко њега задобије и све друго што се је према приликама могло очекивати и задобити.

Полазећи сад натраг у Мачву, њему самом беше тешко и жао своје верне другове оставити у турском логору. А и Чупићева судбина беше га се срца коснула. Ко зна шта сад може бити с Аврамом и осталима, јер му је било сасвим јасно да о правој предаји оружја не може бити речи. Какав ће тек бес обузети паше и везире кад и они за то буду чули? А после ко зна шта се сад збива тамо код Вујице? Једно га је ипак радовало: примирје. За те три четири недеље може се доста постићи. Он се окрете два три пута према логору и земљацима. Они стајаху у групи на узвишици крај пута и гледаху како он одлази. Они су у глави имали последње његове речи: „Јера смо и ми Срби људи како и сви остали па и мучимо се за своје добро и за људскије живљење, какото и за боље стање наших потомака и земље. Зашто не бисмо и ми постанули унапредак што бољи и сретнији?

Окренувши се још једанпут он их погледом поздрави, па, остављајући их тешка срца, оде — покоран својој судбини — он одлазаше, са својим особинама државника и са манама обична човека, да обнавља српску државу. При томе неће се он заносити ни илузијама, нити се подавати заводљивим обећањима; сад му је у првом реду стало да народ поштеди од клања и пљачке; он ће га уз то учити да буде скроман, стрпљив, дурашан; да гледа своју кућу, да добро децу гаји и васпитава; да имање умножи. Он ће своме народу и земљи ставити у службу ведри свој ум, родољубље, срце и чврсту руку, уверен да ће после њега други ученији и бољи, у новим приликама и с више средстава продужити да стварају и више и боље.

XXXI

Кад су Милош и Серчесма јашући на коњима били на домаку варошице Јање, они застану и Серчесма се ту опрости од Милоша. Показујући му Лешницу, чије су се куће и мунаре од џамије виделе иза јабланова, који се с оне стране Дрине повијаху на ветру, рекне му поверљиво:

— Тебе ће даље пратити Дервент делија, који је сада и твој пријатељ. — Не иди преко Лешнице: видио си да су тамо љути на тебе, већ пређите воду на караули испред Бадовинаца, па ћеш туда мирно проћи као мој гост и пријатељ. „Убудуће, побратиме, не иди више никоме на веру, па ни мени самоме, ако бих те и ја на веру позвао. А сада ми, завазда збогом и нека ти је Бог у помоћи!

Милош му се захвали и још га једном замоли, њега и Мараш-пашу, да буде од помоћи Авраму и друговима његовим које је полазећи везиру узео на душу и повео са собом.

Пошто су прешли Дрину, Дервент-делија отпрати Милоша све до српских претстража у Мачви а потом се добро награђен врати у Босну. Још исте вечери Милош је био међу својом војском, која је сазнавши да је дошао, пливала у радости. Он то вече проведе у кругу старешина, казујући им потанко своје разговоре са везиром као и његове услове под којима би се код султана могло постићи задовољење српских жеља. Мада су испуњење постављених услова — предају оружја — сматрали немогућим, ипак су били расположени: једно, што се Милош извукао из турског логора и друго, што је код везира издејствовао примирје, које ће омогућити преговарање с румелијским валијом.

Српски логор блистао се то вече од многобројних ватри. Весели жагор и клицање одјекиваху у благој августовској ноћи. На двадесет корака испред шатора проте Смиљанића, велика ватра. Цео је пропланак, са дрвећем у позадини, осветљен. Двојица људи старају се око одржавања ватре, и час по, па придодаду по који суварак. Пообарана стабла око пропланка изгледаху као дрвени зидови неког утврђења. Покрај проте који седи на пању од посеченог стабла виде се; поп Сава Николајевић, Јаков Јакшић, Никола и Симо Катић, Ђуко Стоичевић и Милутин Петровић, хајдук Вељков брат, који тога дана беше стигао. Измећу њих и ватре, седи на своме ћурку Тешан Подруговић, читав див од човека. С лева и десна око њега, двострук ред људи под оружјем. Окупили су се да слушају најбољега ерцеговачког гуслара и певача. Сад им пева о мегдану обеснога Мехе Оругџића са поцерским војводом Милошем Стоићевићем. Слушају га с пажњом и војводе и ратници. А међу овима највише је прекодринских добровољаца: има их преко стотине. Гуслар је певао дивним језиком и нагласком, уносећи се у песму, изговарајући кашто живље, кашто спорије, као да својим очима гледа јунака и двобој, преносећи своја узбуђена осећања и на слушаоце. Кад би се зауставио да предахне, меланхолична јека гусала мешала се са праштањем сувога лишћа кадгод би момци коју нову грану спустили на ватру. Кад Подруговић заврши, груди слушалаца раширише се. Уместо тишине наста жагор. Прота понуди Тешану своју чутуру с ракијом. А кад се Тешан диже и приђе проти, опколише их сви они људи те им морадоше рећи да се размакну. Они беху већ чули за долазак Хајдук Вељковог брата, па се почеше отимати ко ће му прићи ближе и ко ће га боље чути и видети. Погађајући њихове жеље, прота се обрати Милутину:

— Ови наши прекодринци што их видиш овде жељни су да те виде и да чују штогод о ономе бесмртном јунаку Вељку.

Редови се још више збише. Милутин поче у полутами, усред високог дрвећа, чије круне беху румене од ватре:

— А шта могу, оче прото, друго рећи о њему што већ није познато. Главно је то: да је с мало људи најпре очистио Црну Реку од Турака, бранио Крајину и јурио из боја у бој гдегод су га затражили. Чувао је веру, образ и све што је српско. Ја сам ту скоро био у Бечу и налазио сам тамо Вука Стефановића, који је мога брата добро познавао. Чуо сам кад је он пред образованим људима и ученим Србима, као што су: Давидовић, Фрушић и као што је онај Словенац Копитар, рекао: да од Вељка није било бољег јунака и да се он не би ни пред Обилићем, ни пред икојим другим чувеним јунаком постидео. Ја сам његов млађи брат, поред Миљка, који је млађи од мене. Он нас је доиста волео; али је част и образ српски више волео него ли и нас и себе, него ли све благо овога света. Није му било равног јахача. Пролетао је кроз турске логоре као срела. У борбама је много коња под собом изгубио, а бирао их је и у штали чувао увек по неколико. Мене је гонио да их редом јашим и учим како да се на њима држим. Најмилији му је и најбољи његов коњ био Кушља. Кад смо, једног лета, били улогорени против Турака, крај самог Неготина, Турци беху у брду; но свако јутро, један се Турчин на бесноме коњу спуштао доле у раван, изазивао нас, ружио и псовао. Вељка је тих дана тресла тешка грозница. Једва се једног јутра дигао и дошао до логора. Пошто нам назва бога и ми на поздрав одговорисмо, он запита:

— Зар ви не видите оног Турчина?

— Видимо га господару.

— Па шта чекате?

— Вребамо га, али је далеко и пушка не домеће.

— А што му не излазите на мегдан?

— Па ко ће, кад му нисмо равни, а тебе нема.

— Ти си ту, Милутине, ти ћеш с њим поделити мегдан.

Целе ноћи нисам могао мирно спавати. Сањао сам Вељка на мегдану с оним Турчином и видео како га је он лако смакнуо. Учинило ми се да тек сада, после тога сна, знам како се треба на мегдану снаћи. Сутра рано одем кули. Кад ја тамо, а Кушља готов оседлан. Сунце увелико изгрејало. Вељко сиђе, пољуби се са мном, па ће рећи:

— Јаши, Милутине и срећан ти пут! Сећај се шта сам ти казао и немој ме осрамотити!

Кад излетех на капију у поље, војска наша викну из шанца: Ура! Ура! Кушља стаде поигравати и метати се лево и десно. Ја се учврстим на њему што сам боље могао и притегнем дизгин. А Турчин, ето га већ иде одонуд. Кад смо били на отстојању од стотину корака, он ми на турском повиче:

— Удри бре!

Ја ћутим и идем му ближе.

— Удри!

Ја опет ћутим и идем к њему, тад он даде мамузе своме белцу који полете.

— Вурун!, викну Турчин, па опали кубурлијом.

Кушља окрете лево и поклекну, а ја тад опалим право у Турчина који пролете па се мало к'о накриви на једну страну. И док се ја с Кушљом враћах натраг, уз клицање наше војске, онај Турчин клону на своме белцу и кад стигох Вељку, он ми рече:

— Виде ли ти како се Турчин стропошта? и пољуби ме рекав:

— Прави си мој брат!

А ја јадан, збуњен и премро од страха још држах у руци испаљену кубуру.

XXXII

У Китогу је Милоша чекало неколико извештаја и порука од Вујице и од валије, који је већ био стигао у Ћуприју. Зато се Милош сутрадан спреми и са неколико пратилаца крене на Мораву. Ваљало је хитати.

XXXIII

Видаићима у Босни не беше никако по вољи ни пријем ни испраћај Милоша. Још мање су били задовољни начином како је саслушан и пажњом која му је указана у везирову шатору. Имадоше они и разлога за то. Ова велика фамилија беше се већ размножила и осилила. Не беше ту више оног доброг и увиђавног Ибрахим-бега Видаића који је помагао српску ствар на Порти. Рођацима и потомцима беше стало до власти и до великог прихода. На обе стране Дрине по дринској долини они беху пограбили најбоље земље, нарочито у Јадру. По један од њих капетановао је у Зворнику и Лозници, други у Бељини, па су се са својим сродницима појављивали у бојевима свуда по Србији, Босни и Старој Србији. Њима никако није ишло у рачун сређивање прилика у Србији и увођење бољега реда и поретка. Многобројни њихови рођаци и штићеници живљаху од пљачке и злоупотребе своје силе и власти. Долазак Милошев везиру наговештавао је смиривање прилика и престанак њихове силе и злоупотребе, можда чак и губитак Јадра за свагда. Колебљиво држање Хуршидово и одлагање напада на српску војску у Мачви страшно их је озлоједило. А кад Хуршид нареди истрагу по убиству Чупићеву, који је био поверен заповеднику Зворника, они се избезумише и почеше отворено роптати против босанског везира. Код оних Турака, који као и они беху заинтересовани да се одржи постојеће стање неправде и самовоље у Србији, беше их доста који се радо одазваше њиховом ровењу, те се по логору мећу беговима и агама стаде зуцкати како је држање везирово било неисправно и купљено. Они почеше сумњичити самог делибашу који се по њиховом поимању према Милошу показао предусретљивијим на недопуштен начин. Они још стадоше везира оптуживати да је војску довео у опасност, јер ће Милош имати времена да сакупи војску и да се успешно одупре или чак и да пређе у напад. Запретише да ће се жалити Султану.

Већ првих неколико дана по Милошеву одласку сазнадоше за све то и оне српске старешине што остадоше међу Турцима, нешто од Серчесме, нешто од Мараш-паше, и поплашише се. А и по лицима осталих Турака проценише они да овакво држање Видаићевих присталица и њих самих не обећава ништа добро. Они то осетише брзо: од гостију постадоше таоци. Истина, било им је дозвољено да се могу кретати у пратњи једног делије, који им је придодат. Ово право они искоришћаваше нарочито ујутру, одлазећи хану, поред којега се било створило читаво тржиште. Ту наши таоци могоше купити од сељака поврћа, јаја, сира, масла, јабуковаче, воћа и меда. Ту беше доста продаваца свежих симита и хлеба. Под ладњацима беше неколико ашчија који продаваху кувано јело, хлеб и печену јагњетину, од које је мирисала цела шатра. Скоро сваког дана за касапе и војне снабдеваче догањаше се понешто стоке; уз то и сељаци из околине доносише на себи по које јагње или јаре. Беше ту повише трговчића ситничара из Брчког, Бељине и Зворника, са њиховим тезгама на којима држаху: игала, конца и канапа, гајтана, кресива и лула; црвене фесове и шалове; појасева и кајишева; огледала, копчи, ножева и бритава, ђезава и шоља за кафу. Међу овим трговчићима беше и неколико Турака Београдаца и Јевреја раније добеглих, кад их оно Младен Миловановић отера из Београда. Поред мењача који увек прате велике скупове људи, беше ту пред ханом и око њега и других трговаца, па и оних који очекиваху битке и окршаје, да би могли куповати заплењене и опљачкане ствари, робље, стоку и атове.

Кретање по овом логорском тргу не беше угодна ствар за Србе, изложене мрским погледима војника који се у великом броју задржаваху око продаваца. Стога се кнезови обично, убрзо по извршеној куповини враћаше свајим шаторима, пролазећи поред барака у којима војни седлари и самарџије оправљаху седла, узде и самаре. Поред њих ту у сенци од дрвећа, поткивачи, чучећи и с клинцима у зубима, хитро удараху својим лаганим чекићима по гвозденим плочама које прикиваху обореним и на леђа преврнутим воловима, док тамо даље, у привременој ковачници, уз велику лупу чекића по наковњу, други мајстори дотериваху потковице за десетак коња што већ са зором чекаху на ред.

Петог дана по Милошеву одласку, не стиже везиру никакав извештај о корацима што је имао предузети по споразуму. Везир се наљути, позва Аврама и стаде га саслушавати о последњим његовим разговорима са Милошем. То беше 19. августа. Аврам замоли везира да се стрпи и да ће све бити у реду, јер је Милош отишао с чврстом намером да све испуни како се са њиме договорио. Ни десетог дана не би никаквог извештаја. Дотле је већ по логору брујало да је везир преварен. Кнезови се и не смедоше више ни појављивати на пијаци. Везир нареди да се њихови шатори пренесу и поставе поред карауле, што нашима не беше драго, јер се дотле сматраше у сигурности, будући су били у близини Серчесмина шатора.

Преплашени овим променама и објашњавајући их себи тешкоћама на које је Милош морао наићи у Србији, Симеуновић се користи помрчином, па се са оним мачванским кметом, за неких двадесетак дуката, дадне од лађара пребацити на другу обалу. Одатле се преко Шора, Козјака и Добрића дохвати Цера и стигне у српски логор. Ово бегство буде повод хапшењу осталих Срба у Брањеву. Караула постане њихов затвор. Храну им је доносио турски војник.

Двадесетог дана стиже татарин Марашли-Али паше с писмом Хуршиду којим јавља да су Срби изјавили покорност и да ће се војска ускоро распустити: зато нека се према Србима ништа не предузима; они што су код везира задржани могу бити пуштени. Татарин донесе и једно кратко писмо Авраму у коме Милош јавља да ће ускоро бити мир и да валија не прави никакво питање о предаји оружја: „можете носити — рекао је — не само пушке, већ и топове, ако сте у стању да их дигнете на рамена.

Ово је већ било много. Везир се осети изигран и увређен. Он успостави везу преко Аустрије са Сулејман-пашом и стаде интригирати код валијиних команданата, подбадајући их на побуну. На марашлијино писмо он одговори да ће по препоруци поступити, али да Србе још не може отпустити; пошто се њихове многобројне војске налазе окупљене у Мачви: један препад с њихове стране још није искључен, утолико пре што су се неки од задржаних Срба неверно држали и одбегли. Он од једа, из освете и да би покварио Милошеве преговоре с Марашлијом, даде миг те од Бадовинаца једно оделење босанске војске, под вођством најстаријег Сулејман-пашиног сина, упаде у Мачву и опљачка неколико села. Но све ово иђаше у прилог Милошу, јер Марашлија утолико више хиташе и беше утолико попустљивији, нарочито још кад ухвати писмо које одаваше непоштене радње Хуршидове у односу према њему као главном царевом пуномоћнику. Међутим због вести и сазнања пристиглих у Брањево, Видаићи и њихови једномишљеници ликоваху.

XXXIV

По одласку Симуеновића и онога мачванског кмета и Аврам се беше поплашио. И он покуша да помоћу новца себе и другове спасе. Но већ беше доцкан. Њега претресоше као и остале. Нађоше код њега више од стотину дуката и један скупоцен златан прстен са дијамантом и са знаком руског цара. То беше прстен који је он добио када је био у мисији код команданта руског логора у Влашкој. То га дотуче: Турци га означише као руског агента. Пронађоше да је он и довео у Београд 1807. руског министра, јер саслушаше и неке Турке београдске који се као добеглице туда налазише. Он и Оташевић бише сад одвојени од осталих Срба и чувани под нарочитом стражом. Новац им би одузет као и одело и њихови коњи одузети од момака.

По татарину стиже 4. септембра нова порука од валије Марашли-Али-паше: да се не врше упади у београдски пашалук као што је било пре недељу дана, и да се један већи део војске може распустити, јер је сад све у реду. Беше стигла вест да ће ускоро и Сулејман-Скопљак-паша бити смењен и да ће напустити Београд. Серчесма крете за Травник заједно са везиром, који српске таоце: тумаче, кметове и момке отпусти, док Аврама и Оташевића остави у рукама Видаића, објашњавајући Серчесми да ће и они бити пуштени чим дође вест да се српски логор у Мачви растурио. Можда је он доиста тако и желео; али Видаићи док се војска још распушташе и док се људи враћаше кући, из освете и из мржње према српским старешинама који беху стално у пријатељству са њиховим супарницима, сребрничким беговима, препустише судбину ова два заслужна Србина, момцима разузданим и пијаним пљачкашима. Они их уморише на грозан начин. Изнад карауле а двеста корака удесно од Локањског потока, који туда протиче, дадоше они ископати дубоку једну гробницу и у њу, до кошуље опљачкане, спустише: на једном крају Аврама, на другом Оташевића. Кријући од остале војске, стидећи се ваљда и сами свога срамног дела, почеше они овај посао крајем дана. Узалуд им два намучена Србина верно изјављиваху да нису низашта криви, већ да су дошли у поштеној намери да се учини споразум, да се крв не пролива и да се између Срба и Турака успостави добар однос користан по све. Њихове тихе и разборите речи поманитали Видаићеви момци покриваше увредама. Видећи свој крај, јер већ беху преко груди затрпани земљом и дисање им постајаше све теже, док им се језа од хладне земље пењаше уз леђа, оба српска родољуба подигоше своје очи к небу: „Оче небески, смилуј нам се, па погледаше преко Дрине да за који тренутак још виде Србију и поље према Церу. А тамо даље, изнад ове планине мрки облаци изгледаху као неке дуге и удаљене планине. Њима се учини да виде свој Рудник и по њему сакривене колибе и земунице српских збегова. Обузе их крајња туга за својима који на њих тамо очекиваху. Телесне патње из тренутка у тренутак беху све теже, дах престајаше. Они опет помислише на бога и кад несвестица прећаше да их баци у обамрлост још једна мисао само доносаше им небеску утеху: жртвујући себе они помажу своме народу да се спасе беде и да за будућност припреми себи бољи и достојнији живот у слободи.

Видаићевим момцима беше се придружило и неколико других Турака, чији сродници и браћа беху изгинули на Дубљу. Они тапкањем набијаше земљу око груди засутих мученика, који, са рукама завезаним на леђима, не могаху се ни прекрстити, ни бранити, ни гушати са бездушницима, да би их брже смакли и поштедели дугих мука. Њихово мрење тако потраја целе ноћи. У зору их нађоше мртве и затрпане на истом месту.

Ово свирепство не оста непознато. Кад се војска тих дана разиђе, Срби сељаци на чијем земљишту Аврам и Оташевић беху закопани, направише хумку и зарезаше секирама крстове на оближњем дрвећу које се дуго времена зваше Кнежево јасење. Српске жене и старци скоро стотину година палише на хумци уморених Срба о задушницама свеће не знајући за њихова имена, а чобанчићи казиваху својим млађим друговима причу о њиховом страдању. Кад аустријска управа, после окупације Босне, насели Брањево Немцима и кад издели ове земље, нестаде и потомака од кнежевог јасења и сваког трага од оне хумке. Остало је само забележено, по саопштењу Атанасија Симића, драгачевског окружног начелника из шездесетих година прошлог века, а sпо сазнању од сродника изгинулих, да су два драгачевска кнеза уморени у турском логору на Дрини за време Другог устанка на тај начин, што су до рамена спуштени у раку и затрпани земљом, па су после дугих мука издахнули.

XXXV

Познато је како су текли Милошеви разговори са Марашлијом. Већ од првог њиховог састанка у Ћуприји, показало се као да је валији више стало до мира него ли и самим Србима. Око 21. августа, по Милошеву доласку на Мораву, би отпослан онај татарин до Хуршид-паше, с препоруком да се уздржава од сукоба и да пусти задржане Србе. Коначан споразум са Марашлијом постигнут је тек у Београду много доцније. А то закашњење било је судбоносно по двојицу српских кнезова у Брањеву. Када се Марашлија по Милошевом тражењу мало више за њих заузео био, добио је од Хуршида извештај да су обојица помрли од куге која се у босанској војсци појавила.

Милош је успео да се из Београда уклони Сулејман-паша. На његово место дошао је Марашлија, којега је Милош безусловно тражио на дивану пред многобројним пашама и ајанима у Београду, а потом и образложеном молбом народа упућеном Султану.

Најсрећнији ваљда дан у дотадањем његовом животу био је онај кад из Београда по његовој наредби крену добро опремљен и лепо обучен татарин у пратњи момка да однесе кнезовима у земљи прокламацију којом јавља да је закључен мир и да се благодарећи богу, слози и пожртвовању народа као и милости Султановој сад свако може предати мирном раду код своје куће.

 

Пошто се растурише војске и уредише власти у Србији, настаде плодоносан рад на умирењу и организовању земље, на уздизању и учвршћивању кнежевске власти, на проширењу кнежевине за добијањем нових области, напослетку, на повећању благостања у народу и на кнежеву личном богаћењу, што ће му после омогућити многе његове личне и државне политичке успехе. У 1830. признаде му Султан и наследно кнежевство у његовој породици. Неколико година после тога он би позват у Цариград. На путовању које је том приликом предузео, он је био дочекиван и поздрављен од народа, свештенства и од турских власти с пажњом и поштовањем по свима местима кроз која је пролазио. У Неготину га је дочекао командант Адакале пуцањем из топова, у Видину чувени Ага-паша Хусеин који му је ставио на располагање своју палату на Босфору, у коју се Милош по доласку у Цариград са својом пратњом и сместио. Брод којим се он довезао пристао је пред саму вилу, у којој је већ све било спремљено за дочек овога госта. Поред послуге у палати, Порта му је додала и два Јерменина банкара, да се Милошу нађу у помоћи. Прву посету учинио је великом везиру а шеснаестог августа 1835. би примљен код Султана.

Тога дана, одевен у генералску униформу, појахао је Милош ата којег му је Султан поклонио, па је у пратњи Михминдар-беја, својих људи и турских официра дошао у двор где су му одате војничке почасти као високоме царском достојанственику. Ту га је примио маршал двора и одвео у дворану где га је сачекао султанов зет Халил-паша, министар војни и још неки дворски часници. Султан Мехмед га је примио у свечаној дворани за пријем, седећи на дивану, заогрнут царским плаштом, са великим орденом Нишан-Ифтијара на прсима и са свечаним фесом на глави. Пред њим се сад нађе Милош, прилазећи прибрано. То не беше онај мршави вођ устанка, у везировом шатору у Брањеву, већ покрупан и зрео човек, владалац мудар и искусан, са прозирним оком и са челом преко којега су многе мисли и многе бриге прелетале и чијим се именом и делима већ двадесет година испуњавају ступци европске штампе. Султан га при уласку дочека са: „Добро дошао, Милош-бег!“

Пришавши Султану Милош му се трипут поклони, па стојећи измећу царева зета и министра војног одржа своју беседу на српском коју одмах преведоше цару на грчки и турски језик. У име своје и у име српског народа Милош се захвалио на милости и добру којим их је цар обасуо. Султан се захвалио на изразима оданости и признања, обећавајући да ће Срби увек бити предмет његовог особитог старања. Он подари Милошу своју сличицу у дијамантима. Министар војни је из цареве руке прими и стави Милошу на врат, припаса му појас искићен дијамантима и заогрну га плаштом са бриљантским пуцетима и сав извезен златом. Милош заблагодари па приђе падиши и пољуби га у колено.

После овог свечаног дела пријема, Султан се с Милошем подуже разгаварао о Србији и о Босни, а доцније га је више пута звао к себи на разговор, водио га на војне параде и у посете војним установама. А када су били у арсеналу поклонио му је и шест топова. Но и Милош се је цару и његовим дворанима на господски начин одужио и оставио утисак моћног и издашног кнеза.

Милошеви пратиоци били су очарани дочеком и пажњом, нарочито свечаним и сјајним пријемом у двору. Кад су се нашли насамо, они честиташе кнезу, а он, обраћајући се Вулу Глигоријевићу рече:

— Је ли, Вуле, свега овог не би било сад, да у Брањеву погрешисмо. Сетимо се жртава које за нас поднеше Аврам Лукић и Оташевић; они се онда за нас драговољно заложише да ово данас дочекамо. И, заиста, њихове се душе у царству небеском овоме радују.

---

У току свога тромесечног бављења у Цариграду, Милош је био на многим ручковима и вечерама код министара и других великаша. На њима је често и цар присуствовао. По прописима турског дворског церемонијала, падишах није смео јести за столом својих поданика, па се томе доскакало помоћу лаке провидне завесе стављајући званицама до знања да је цар ту до њих. Више пута на тим вечерама било је у разговору с Милошем помена и о Хуршид-паши за чији се конац живота Милош интересовао. Некадањи босански везир, после одласка из Босне, повратио је свој поколебани углед и уздигао га победама у Мореји, а после, борећи се с променљивом срећом по Епиру и Тесалији и гоњен интригама на двору од свемоћног Халет-ефендије, био је најзад принуђен да сам себи живот одузме, у новембру 1822.

На тим вечерама много су Милоша хвалили због његове оданости према цару за време мучних борби са скадарским пашама и с босанским прваком Хусеин-бегом од Градачца. Кад је неко споменуо претње и испаде које су Видаићи чинили и још их чине, Милош је изразио своје жаљење што је тако и споменуо је да је Али-пашу Видаића, заједно са Хусеин капетаном видео у Београду после њиховог пораза и да их је новцем помогао, јер су вели ратна срећа и људска судбина пуни свакојаких мена, па се не може знати како ће ко од нас у животу проћи и како свој век завршити, а грешењу смо сви подложни. Ја сам — говорио је Милош — стално настојао да тамо на Дрини као добри суседи живимо у слози и да се посветимо свак својим пословима и опорављању.

Милош је посетио и царев дворац Иџадију на азијској страни, војну школу, арсенал, православну цркву у Бујуклији где је свечано дочекан. У тој цркви после службе божје би одржан и помен српском робљу помрлом у Цариграду. Последњих дана свога бављења у Цариграду, Милош посети џамију и гробље у Ејубу камо га по његовој молби доведоше турски пратиоци. Он разгледа гробље и џамију, обдари оџе и чувара, па се окрете да са овог места осмотри стару престоницу на Босфору — мету многих жеља и јабуку раздора међу најсилнијим овога света. Између ових чемпреса на гробљу испод велике Ејубове џамије, поглед иде преко читавог мора од црвених кућа и белих мунарета према плавом Мраморном мору и даље тамо ка азијској обали, где се настављају шарена турска насеља, пружа се човеку пред очима слика грандиозна и меланхолична у исто време, усред ове мешавине од лепоте, старине и оронулости... Посматрајући то Милош се сети своје Србије где старо беше давно ишчезло, где бујна природа беше сакрила рушевине а земља се заодела шумама, где се реке блистају и жуборе као у прво своје доба, а народ млад, свеж и бујан ступа снажно напред израђујући своју нову државу пуну сјајних изгледа... Он се осврну и погледа овај крш од гробова и непомичних чемпреса у средини овог света коме је суђено да пропада и ишчезава у побунама, зачмалости и нераду.

 

Цариград: Перу и Ејуб у 1830, сликао Никола Филиповић

---

Београд, 1970.

Штампано Издање :

Од истог писца:

Живот и рад Дубровчанина Бенка Котруљића и његов спис о трговини и о савршеном трговцу, Титоград 1963.

Дубровчанин Бенко Котруљић економист (Сепарат из часописа Књиговодство бр. 3 1966. год.).

Наук о штедњи, Београд 1967.

Издање пишчево
Сва ауторска права придржава писац
Милорад ЗЕБИЋ
Београд — ул. 29. Новембра бр. 84

Штампа: „Сава Михић“, Земун — Маршала Тита 46-48