ВЈЕЧНА ЗНАМЕЊА ФИЛИПА ВИШЊИЋА

Када му се у разним приликама , повремено или чешће враћамо , никада не може да престане наше чуђење какве је све апокалиптичне слике по земљи и на небесима видио слијепи Филип Вишњић . Попут Светог Јована Богослова , који је , као изабраник Сина Божијег , имао изузетну повластицу да лично чује његове ријечи , да види Христову свијетлу небеску појаву и доживи откривање великих тајни , загонетна и стварна небеска знамења јављала су се и Филипу Вишњићу . У врло осјетљивом духовном спознавању , Вишњић је и наслућивао и видио страшна искушења , која је проживљавао читав његов народ . По вољи Господњој , свеци су усмјеравали небеске прилике и судбину читаве Србије , тражећи од њеног народа да се на оружје диже . Томе гласу и позиву Срби су се морали одазвати .

Својим крупним растом , Вишњић је био прави људина . Лишен прерано очињег вида , он је већ од младости примио на своја плећа големе терете , као лични усуд или Божији дар и искушење . Провиђење му се јављало и преко лакокрилог лепета птица , које су биле знакови големих несрећа , мање Србима а више њиховим осионим непријатељима . Вишњић је чуо и пророчке гласове трпње , надања и спасења . Они су помагали да општи вапај не надјача одјеке бодрих и будилачких народних пјесама .

Осим провиђења Господњег и дрвеног сљепачког штапа , за Филипа Вишњића није било другог водича на дугим друмовима земаљским . Тако је стигао да чује лелек уцвијељене српске сиротиње , звекет сабљи , јеку кубура и пушака , рзање помамних атова , грување топова , јуначке кликтаје , фијуке бичева , молитве у црквама , тужбалице на гробљима и клетве ојађених жена и људи у збјеговима и логоришта по земљи Србији .

Налазећи се са својом војском и народом , са војводама и кнезовима , свештеницима и ратарима , са газдама и сиротињом , Вишњић је постао један од најпоузданијих и најреалнијих свједока велике Карађорђеве буне , њених побједа и заноса , а и њених слабости и пораза у јесен 1813. године . И када је , пред силом турском , а уз пасивно и олако посматрање неколико моћних и сусједних хришћанских држава , након деветогодишње епопеје , по - клекнула устаничка и побуњеничка Србија , Филип Вишњић није своју судбину одвојио од ње , нити се уклонио из оне страшне избјегличке бујице која се преко Подриња , Посавља и Подунавља , сручила у Панонију . Живот је завршио као избјеглица , недалеко од свога семберског завичаја , из којега су могли да допиру само крици и вапаји поробљеног српског народа .

Према свједочењу оних који су се са њим сусретали у избјеглиштву , у смирај свога живота , Филип Вишњић није склањао нове стихове , али је могао да , уз гусле , понавља оне које је спјевао на широком српском бојишту . А његова сјећања су се морала да мијешају са туговањем .

Бијељина је град у коме се непрекидно оживљавају сјећања на Филипа Вишњића , као на једног од најзнаменитијих људи наше нације . Уз трајно памћење , на њега упозоравају и називи улица и установа које носе његово име . И домаћи човјек и дошљак са поштовањем треба да се заустави пред Вишњићевим спомеником и да његово име спомене у молитви .

Хвала Филипу Вишњићу што нам је својим пјесмама овјек - овјечио једно од најславнијих доба наше српске историје . Хвала му на далековидом одреЧењу наше судбине и што нам је тиме помогао да не будемо затечени у дријемежу , спутани у невјерици , ослабљени у очају , заведени на странпутицу .

Читајући или слушајући Вишњићеве пјесме , у нашој уобразиљи , промичу српски јунаци и подвижници , паметари и мученици . Чују се њихове поруке , види се замах њихових руку и продорни погледи њихових очију . Уз маглу и облаке , по српској земљи , слијеже се дим и пепео од паљевина . То су снажне епске слике које наша машта употпуњује гусларским пјевањем , јеком звона , појањем и нарицањем .

Ако данас , са овога мјеста , желимо да некуда усмјеримо погледе , онда не треба да бирамо . То се већ унапријед зна - окренимо се према истоку и Србији , преко наше завичајне ријеке Дрине , куда су бистра памет и хитре ноге веома давно однијеле и Филипа Вишњића . То је био пут националног озарења и богомданог усмјерења . Тамо , на српском Истоку , тада се рађало сунце слободе . Тај слободарски зов српских устаника досезао је и до наших предака западно од Дрине . Он није био само гусларско прикривено подсјећање на дугу и славну српску прошлост , већ и гороломни поклич да треба растргнути турске ропске ланце , након чега ће Срби неспутано развити заставе са крстом и четири оцила и дићи три прста своје десне руке .

Устајући на ноге и упирући очи према Истоку , као што су то чинили и наши преци , и ми треба да се молимо Свевишњем да нам благослови све што смо радили , да нам опрости и гријехе које смо учинили и да нам подари пут наде , вјере и разума .

Знамења која је давно видио Филип Вишњић над Србијом , никада се нијесу уклонила изнад наше нације . Она и сада опомињу , она нас упућују , упозоравају и подстичу да не заборавимо ко смо и шта смо и да наслутимо шта нас још чека . Са вјером у Бога , нека та знамења буду Божији вјесници нашег спасења , а не знаци слутње и гласови нових несрећа и нашег националног затирања .