Филип Вишњић - певач и песник

Почев од записа Вука Караџића и Лукијана Мушицког, литература о Филипу Вишњићу нарасла је до више стотина јединица, међу којима су и посебне књиге и студије. Већ 1816. године Јернеј Копитар, коме је Вук посветио Пјеснарицу из 1815, у приказу ове збирке у листу „Винер алгемајне Литературцајтунг“ издваја Вуковог певача Филипа Вишњића. Он је први указао свету на велику сродност српских епских песама са Хомеровим делом, на сродност српског „слепог рапсода“ са Хомером.
У многобројним проучавањима усменог епа и у низу објављених антологија, недвосмислено су у први план издвојене песме Старца Милије, Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Рашка и слепе Живане, певача и казивача чије су песме окоснице Вукових антологијских збирки епских народних песама. Само од њих Вук је забележио седамдесетак песама - целу једну књигу. Одавно смо свесни да народна епика настаје захваљујући даровитим појединцима и да је не смемо тумачити и читати искључиво као плод анонимног народног стваралаштва.
За песме о српском устанку Вук напомиње да их је сам Вишњић и спевао. Тако, суочени смо не само са великим певачем већ и са песником који у оквирнма традиције усмене епике, користећи се утврђеним формулама, општим местима и стајаћим стиховима, подложан епском понављању, ипак импровизује као индивидуални песник са сопственим визијама догађаја које опева, као стваралац књижевног језика који наставља, али и гради епски певачки израз у тренутку највећег цветања усмене епске поезије.
Суочен са устанком, беговски певач, преносилац и редактор народних песама, слепи путник са гуслама који је без вође „само са два штапа ишао“, потиснуо је у себи свој ранији репертоар и запевао аутохтоним слободарским гласом о „борби непрестаној“. Управо песме које је испевао у Срему, када су борбе настављене биле су разлог да се његово дело издвоји од песама осталих Вукових певача, пре свега зато што је нудило одговор на хомерско питање.
Образлажући свој став „немогућношћу памћења“, немачки класични филолог Фридрих Волф оспорио је крајем 18. века постојање Хомера. Захваљујући њему, у фолклористици је изоштрено постављено питање у којој мери је Хомеров удео у стварању Илијаде и Одисеје био одлучујући. Такозвани унитарци или унитаристи заступали су тезу о јединству епова и историјској аутентичности Хомерове песничке егзистенције. Аналитици, пак, трагали су за неподударностима и неусклађеностима у еповима, доказивали да се епови могу поделити на мање посебне организоване целине, на мање или веће целовите песме (Илијида се, по њима, састоји од 18 тзв. Прапесама), због чега њихову теорију називају и теоријом песама. Током две стотине година хомерологије, ова два екстремна гледишта су се у приличној мери приближила. Унитаристи су прихватили да је Хомер живео у времену када је постојала снажно развијена епска традиција и да је он из ње и произашао, да се користио њеном версификацијом, мотивима, изградњом и утврђеном тематиком, стихом и изражајним средствима, а аналитици су признали постојање једног великог песника, мада су се колебали између могућности да је Хомер дао основно језгро еповима које су каснији редактори допуњавали и проширивали и могућности да је Хомер створио епове од постојећих песама, као генијални редактор. Тражећи одговоре на хомерско питање у великим еповима светске књижевности, научници 19. века, упознати са Вуковим делом, окренули су се живој епској усменој традицији наших народа. Следе покушаји да се од косовских песама начине епске целине (лазарице), да се од песама о Марку Краљевићу сачини целовит еп. Захваљујући теренским бележењима по Босни и Херцеговини, пре свега Перију и Лорду, између два рата постављена је и до данас траје теза да су дуге крајинске песме „предстадиј једног малог епа“, мада се увиђа да дужина песама и број стихова нису битни, јер се песме крајинске епике проишрују понављањем и варирањем сличних ситуација, уношењем мотива из других песама и развијањем епизодних сцена, а да је у процесу прерастања епске песме или више песама у еп одлучујућа квалитативна компонента.
Због свега тога, између два рата посебно, Вишњић и његово дело нашли су се у средишту интересовања научне јавности. О Вишњићу се пише као о пророку и генију, а сазрева и мисао да је, за разлику од других Вукових певача и казивача, био и песник, певач и песник у хомеровском смислу. У Зборнику у славу Филипа Вишњића, у тематским свескама часописа и чланцима и студијама објављеним посебно приликом обележавања стогодишњице његове смрти, јасно су разликоване песме у којима је остао на нивоу редактора, од песама које су биле индивидуална дела „од почетка до краја“, пре свега песме Почетик буне против дахија и Кнез Иван Кнежевић, у којој готово и нема шаблона епске стилизације и општих фраза. Вишњићеве песме о устанку сагледавају се, већ тада, као јединствена целина, у којој нема противуречности између песама, а песме истављају утисак епизода. У редакцији и с предговором Божидара Томића посебно су објављене Пјесме Филипа Вишњића, тако да је недостајао мали корак па да Вишњић буде „одређен, оживљен и уведен одлучно у ред стваралаца у историји литературе као писац, из досад нејасног лебдења између гуслара певача и песника“, како прижељкује анонимни приказивач Зборника у славу Филипа Вишњића, у Српском књижевном гласнику за 1935. годину. И поред свега тога, превладао је романтичарски приступ спском народном певању, који је дословно подразумевао колективно стваралаштво. Без одјека су остали тврдња Милоша Савковића да је Вишњић „једини који је саставио прави народни еп у десетерцу“, изванредне анализе Радосава Меденице и Алојза Шмауса у којима је утврђен Вишњићев допринос уобличавању епских места и стварању својеврсних типова песничких оквира (гавран гласоноша и сл.). Винаверова студија о ритмици епског десетерца, у којој је праћен особит начин настајања Вишњићевих импровизација и у којој је показано у којој је мери Вишњићева величина резултат управо таквих импровизација насталих на основу „градива старијега“. Ипак, захваљујући издвајању Вишњићевог дела, проучаваоци народне поезије све су се више окретали песничким индивидуалностима, специфичностима песничког језика појединих певача и трудили се да издвојено изучавају њихове репертоаре, установе њихове поетске речнике и укажу на њихов допринос изградњи ликова епских јунака и општих места.
Оно што је издвојено Вишњићево дело несумњиво заувек нарушило, јесте уверење о великој и широкој распеваности у устанку, о великом броју певача који стварају песме у шанчевима буне. У Вуковим збиркама можемо издвојити тридесет и две епске и шест лирских песама о српској револуцији. Осим дванаест народних песама забележених од Филипа Вишњића, као народне се могу са већом спгурношћу поменути четири песме забележеие од анонимиог сељака из рудничке нахије (Бој ни Чачку; Растанак Карађорђија са Србијом; Узимање Ужица; Чавић Мустај-бег и Карађорђије) и песма Бој на Делиграду забележена од старца Рашка. Ако издвојимо десетак песама које су несумњиво писаног порекла као и песме које су у Црној Гори и Србији настале касније, захваљујући књишком повратном утицају, веома је мало аутентичних народних песама о првом и другом српском устанку. Још нешто, тринаест песама у међусобном су односу варијанти, односно, угледања, тако да се лако могу међусобно сравњивати. Поређење песама анонимног певача нз рудничке нахије са Вишњићевим песмама показало је веома чудне везе и утицаје, чак и у случајевима када су се специфичии детаљи неке Вишњићеве песме, иако ју је Вук објавио тек 1862, нашли у песмама овог анонимног певача. Песме из репертоара Рудничанина већма су у одломцима, у њима се велича Карађорђе на начин који Милош Обреновић није могао лако да прихвати, о чему има трага и у преписци Милоша са Вуком. Песму Узимање Ужица Милорад Панић, Душан Недељковић и многи други сматрају Вишњићевом. Чак и они који полазе од тога да је Вук од Вишњића забележио само дванаест песама о устанку, подразумевају да је ова песма саставни део Вишњићевог репертоара. У Панићевој књизи Филип Вишњић, живот и дело, објављена је и песма Узимање Ужица.
Вишњић је по свему судећи, сам испевао песме о устанку. Те песме су забележене непосредно по свом настанку, нису доживеле процес преношења, „понародњавања“, чак се веома тешко може претпоставити да су биле прихватане од стране других певача, односно да су певане. Захваљујући понајвише књишком, повратном дејству, оставиле су снажан траг у песмама других певача о устанку и бојевима за слободу. Впшњићев пресудан утицај на устаничку епику не огледа се само у томе што је највише песама у Вуковој збирци он сам спевао већ и у томе што је својим песмама, у тренутку док је устанак трајао, и он састављао нове устаничке хронике, утицао и на остале певаче. Градећи свој певачки израз, Вишњић је градио и општи израз народних певача, хроничара, те су Вукове песме о устанку у Србији, на овај или онај начин - Вишњићеве.
Устаљени стихови и општа места у Вишњићевим песмама посебним значењима везују песме у целовиту епопеју. Сваки вишњићевски стих има и свој особит разлог због којег се нашао у песми и због којег одјекује у потоњим песмама. Примера ради треба издвојити одјек небеских прилика у уводној песми Почетик буне против дахија. Када дахије истовремено погубе последње кнезове које су успели да ухвате на превару, кнеза Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина на Колубари и Хаџи-Рувима насред Београда, „виш’ њих јарко помрчало сунце“. „Помрчало сунце“ у овој песми има улогу петог и пресудног знамења, пресудног за Турке и почетак устанка. Стих „виш’ њих јарко помрчало сунце“ нашао се у песми после два веома дуга каталошка набрајања кнезова које треба погубити и погубљених кнезова. Наставак песме јесте посебна целина у којој је опеван неуспешан покушај Турака да ухвате и убију Карађорђа. Тако је један једини стих, као пето знамење или пета небеска прилика, повезао уводни део песме са посебном завршном целином, чиме је одиграо веома значајну улогу у компоновању једне од најдужих Вишњићевих песама (629 стихова). Трећа прилика, треће знамење којим свеци упозоравају Србе да је дошло време за устанак, јесте „муња на часне вериге“. У више песама, устаничка ватра је толико снажна да певач посеже за непоновљивом метафором црвеног пламена којим се устаници везују за небо: „Црвен пламен за небо свезали“. То није само метафорично описивање силине пушака, већ и симболично исказивање пожара устанка муње која са земље стиже до неба као одговор боговима и трећој небеској прилици.
Поред веза проистеклих из поступка грађења певачког израза исти јунаци који се јављају у Впшњићевим песмама о устанку, на истим коњима и са истим оружјем, такође доприносе утиску да је Вишњићев устанички еп целовит. Вишњић чешће издваја личности Стојана Чупића, Луке Лазаревића, Милоша Поцерца, Лазара Мутапа, Цинцар-Јанка и других српских поглавица. Сем у уводној песми, Карађорђе није непосредно присутан, већ га Вишњић помиње са пијететом и дубоком свешћу о његовом значају за устанак. Карађорђе је представљен као оличење запаљене ватре буне, као пламен који прожима устанак, или као муња која се догоди одједном, те се о њој не може казивати узгред, приликом описа неког боја. У симболичном сну из песме Узимање Ужица, Карађорђе и његови Шумадинци означени су као муње „уз Ђетињу“. Стојан Чупић је по много чему централна личност Вишњићеве епопеје. Уз њега се у више песама везује епитет „змаје од Ноћаја“, епитет који су у песмама понели само још устаници, као целина. Чупић је спреман и сам да удари на Турке ( „Ја ћу један ударит’ на Турке“) и не боји се „цара силенога“, ни цара, ни везира, он је војвода „срца слободнога“, једино у њега Карађорђе има пуно поверење, њему наздравља косовском здравицом и оставља му у аманет Србију (Хвала Чупићева).
Вишњићеве песме снажно повезују мотиви косовског предања (косовска клетва, косовска здравица, описи војске, јунак на коњу великоме) и мотиви крвне освете (појединачне и колективне, када нема умира). На основу неких стихова може се јасно утврдити след песама. Тако, у песми Кнез Иван Кнежевић, поход Кулин-капетана прати клетва народа:

Тамо ишо, Кулин-капетане,
Тамо ишао, амо не дошао!

док у песми о боју на Мишару клетва Кулина и сустиже. У првој варијанти песме Бој ни Мишару, коју је Вук објавио 1814, Вишњић је посебно издвојио детаљ отимања Кулинове сабље. Кулиновој сабљи је посвећено централно место у опису боја на Мишару. У каснијој варијанти, којај је највише и прештампавана, сабља се и не помиње, као ни податак да је сабљу отео Милош Стојићевић, војвода поцерски. Детаљ о Кулиновој сабљи наставио је да живи у другим Вишњићевим песмама. Послужио је као веза између песама Бој ни Мишару и Милош Стојићевић и Мехо Оругџић. У песми о двобоју Милоша Поцерца и Мехе Оругџића, Мехо жели да освети Кулин-капетана и поврати отету му сабљу:

Да покајем Кулин-капетана
И повратим сабљу Кулинову.

Сличне везе можемо наћи и између песама Бој на Лозници и Луко Лазаревић и Пејзо.
Оно што одликује Вишњићев еп и издваја га од других јуначких песама, јесте доследно спроведено чојство, оно што јунаштво осмишљава и уздиже опевани догађај на ниво легенде. Ватри без престанка, реци крви и котрљајућих глава, осветама које једна другу сустижу, Вишњић супротставља чојство. Песник који је домашио песничке синтагме: борба непрестана, јуначка слобода, јунак срца слободнога (јуначкога), исте оне које налазимо и као тежишна места Његошевог Горског вијенца, дубоко је проникао у суштину чојства и управо ту се уздигао до нивоа песника. Бакал Милосав ће у песми заменити Луку Лазаревића на двобоју са Пејзом, јер је стар и њега ће Лука лакше да освети. Осветивши брата, Станић Станојло нариче на братовљевом гробу и у тој мушкој тужбалици помиње мајку Турчина кога је погубио:

Ао, Стано, Станојлова мајко,
Гојка тије Станко покајао,
За Гојка сам двојицу убио,
Ев’ Османа и Исмић-Омера,
Веће, Стано, иди Бијељини,
Те с’ састани с Омеровом мајком,
Једна другој јаде изјадајте,
Како којој јесте без срдашца.

У песми Кнез Иван Кнежевић не севају мачеви, не ломе се копља, не бије се бој. Ако је под Иваном дорин помаман, то је само израз олује у Ивановој души. У овој песми све се догађа у јунацима, а опевано је подизање јединствене задужбине. Подвиг Ивана Кнежевића није у јунаштву, већ у чојству; Иван је јунак не „срца слободнога“, већ „срца милостива“. Његов позив за откуп и ослобађање робља и прихватање оних који немају куда, спада у сам врх нашег родољубивог песништва:

Ко не има од срца порода
Ев’ сад може срце отворити.