Светлана Велмар-Јанковић
ВИШЊИЋЕВА СПОЗНАЈА
Народни песник и певач Филип Вишњић умео је да гледа унутрашњим оком и да слуша особеним слухом. Зато је, иако без вида, сагледавао догађаје из Првог српског устанка потпуније и целовитије од многих својих садругова који су се могли поуздавати и у свој вид и у свој слух.
За ови 166. година, колико нас дели од Вишњићеве смрти, многи су испитивачи песничке моћи његових песама тумачили и растумачили начине на које је Вишњић певао свој еп о Првом устанку као и облике песничке дејствености тог епа. У овој прилици када, као и сваке јесени током последњих година, почиње прослава у спомен Филипа Вишњића, Вишњићеви дани, дозволите да се задржимо на неким од чинилаца целовитости Вишњићевог сагледавања великих историјских збивања о којима пева.
Кад кажем целовитост, подразумевам Вишњићеву спознају јединствене повезаности појава у овом свету, како видљивих тако и невидљивих. Уверена сам да је, и код Вишњића, то спознаја од оне врсте интуитивних, стваралачких продора у оно што је још несазнано коју су имали многи велики песници древног Истока и Медитерана а коју је, од њих учећи, стекао и наш Милош Црњански кад је упозоравао и понављао да је све у вези: руменило потока на Суматри, лахор над Стражиловом и тмурна мисао повратника са европског или азијског фронта.
Шта је то што сачињава Вишњићеву спознају целовитости света?
Један од врсних познавалаца Вишњићевог певања, др Миодраг Матицки је, у свом раду „Вишњићев еп“, дошао до овог закључка:
„Оно што одликује Вишњићев еп и издваја га од других јуначких песама, јесте доследно спроведено чојство, оно што јунаштво осмишљава и уздиже опевани догађај на ниво легенде. Ватри без престанка, реци крви и котрљајућих глава, осветама које једна другу стижу, Вишњић супротставља чојство. Песник који је домашио песничке синтагме: борба непрестана, јуначка слобода, јунак срца слободнога, (јуначкога), исте оне које налазимо и као тежишна места Његошевог Горског вијенца, дубоко је проникао у суштину чојства и управо ту се издигао до нивоа песника."
Овом опажању др Матицког додала бих да је чојство, у чију је суштину поникао Вишњић, неодвојиво, код њега, од племенитог поступка, од мисли о другоме и на другог, о сапатњи са тим другим. Оно што је при том најбитније - то је да тај други, са којим се деле несрећа и патња, може бити из редова непријатеља. У Вишњићевој песми „Станић Станојло“ коју помиње и др Матицки, има и једно нарочито драматично место: пошто га је вила обавестила о погибији рођеног брата Гојка кога су убили Турци, Станић Станојло свети братовљеву смрт другом смрти. Убија непријатеља, Турчина, „Бијељинца Омера Исмића“. Тај чин Вишњић овако опева:
„То изрече Станићу Станојло,
То изрече, црној земљи клече,
Својој јунак шарци ватру даде,
Пуче пушка, к’о гром из небеса,
Сви се пусти лузи проломише.
Ђе Станојло глед’о, ударио,
Баш Омера погоди у прси
Међу пуца, ђе му срце куца,
Синџирили га зрна ударише,
Разбише му срце на седмеро,
Мртав Омер паде у травицу."
Пошто је, са својих седам другова, осветио брата на начин сагласан захтевима тадашњег обичајног права, Станојло полази на челу своје дружине. У стиховима који следе почиње смисаони врхунац песме: Вишњић, као певач и песник, у овим стиховима јасно раздваја свој глас од исказа свог јунака о којем пева. То раздвајање, које никако није случајно, он успева да постигне уносећи само једну једину реч, атрибут чудну, којом обележава и песму Станић Станојла и свој однос према тој песми. Ту песму, чијој се садржини чуди и сам певач да би још јаче истакао њену необичност, Станојло Станић је наменио, као особену поруку, својој мајци. Пошто је и она изгубила једног сина, други син јој поручује да ваља своју патњу да сједини са патњом још једне мајке која је исту судбину дочекала. На тај начин, мајке двају непријатеља а у истој несрећи затечене, могу се зближити истим болом. Стихови песме Станић Станојла гласе:
" Па Станојло пође пред дружином,
Отлен пође, па пјесму запева,
А чудну је пјесму запјевао:
’Ао Стано, Станојлова мајко!
Гојка ти је Стако покајао,
За Гојка сам двојицу убио,
Ев’ Османа и Исмић’ Омера;
Веће, Стано, Иди Бијељини,
Те с’ састани с Омеровом мајком,
Једна другој јаде изјадите,
Како којој јесте без срдашца."
Ова порука Станић Станојла, коју испева Филип Вишњић, представља изузетан пример племенитог саучествовања у патњи другога, разумевања и прихватања бола сопственог непријатеља, пример човештва, човечности, чојства. Мајке двају убица својих синова треба да сједине своје две патње и своје две судбине како би појмиле како којој јесте без срдашаца. Вероватно да не би било лако наћи сличан пример надрастања сопственог бола и претапања тог бола у песнички исказ саме суштине материнске несреће - ни у европској ни у светској поезији, од античких времена до данас. Само овај један Вишњићев стих неопходно би било тумачити у посебној студији.
Други али не и сасвим друкчији облик сапатње показује још један јунак Вишњићевог епа, кнез Иван Кнежевић, „Семберија глава“. Кад Кулин капетан, са својом војском, почне да чини зулум по Семберији и то на Васкрс, највећи хришћански празник а пред дан Светог Ђорђија, кнез Иван од Семберије настоји да на сваки начин откупи од Кулина робље, похватане Србе. Нема цене коју кнез неће платити да би то постигао: претвара се пред непријатељем који га је преварио, гази свој понос, прихвата понижење, набавља небројено благо за откуп. Када, најзад, после грдних мука постигне оно што је желео и кад откупљени и ослобођени Срби сви оду „куд је коме драго“, шта певач, шта Филип Вићњић казује на крају песме? Изговара чувени стих који одјекује, и као савет и као утеха, и у овом нашем времену, можда још немилосрднијем од Вићњићевог:
„Благо Иви и Ивиној души!"
Али за овим стихом одмах следе и други којима Вишњић упозорава на људску незахвалност, као на вечити састојак људске природе:
„И то Иви нико не припозна,
Ни Ивану когоди захвали,
А камо ли да Ивану плати.
Иван неће ни од кога плате,
Ивану ће Ристос Господ платит’
Када Иван буде на истини."
Произилазећи да је, у Вишњићевој поезији, незахвалност као човекова особина нешто толико уобичајено да постаје споредно, готово и неважно у односу на победу племенитог над суровим, доброг над злим.
Први и основни чинилац Вишњићеве спознаје о целовитости света у којем траје непрекидна борба снага добра са снагам зла, садржан је у свим његовим стиховима који казују о потреби да надмоћ снага што је добро надјача, у човеку, оно што је зло. Јесу зло и добро измешани толико да их је понекад тешко разликовати али јесу и дељиви и стога их ваља непрекидно двојити и тежити победи добра. То је оно што поручује Вишњић, понесен својом спознајом: поручује суздржано али недвосмислено како својим ондашњим слушаоцима тако и нама, његовим данашњим читаоцима. Ма колико времена била тешка и зла, нужно је, ради спасења свога и свога потомства, ради спасења душе, настојати ка добру које је друкчији назив за човечност.
Та порука је други чинилац Вишњићеве спознаје.
У исконској борби добра са сатанским у себи, у Вишњићевој поезији човек није препуштен сам себи, јер певач сагледава збивања својим унутарњим оком. Кад, у пораженима и и унесрећенима, опадну животне снаге или кад, у победницима, пресахну самилост и саосећања са другим, кад се несрећа свали на човека, између света невидљивих и света видљивих појава. Из традиције наше старије усмене књижевности која му је морала бити добро позната, Вишњић је преузео вилу, која долази од стране добра. И увек се ставља на страну угрожених и потучених. Онај који уме да чује вилин глас и да прими њену поруку, одмах стиче передност над својим непријатељем: не само што добија „гласе“ , што значи важна обавештења, него и поуздање да је на правом животном путу и да ће му, стога, вишње силе бити наклоњене. Ако послуша вилу, јунак се упућује ка оном што је добро. Вила је, и код Вишњића, као и у нашој фолклорној књижевности, колико део видљиве природе толико и део невидљивог и стога има велики утицај на човекову судбину.
Нису сви, као вила, задужени да доносе гласове од стране добра. У Вишњићевој поезији јављају се као гласоноше, и два врана гаврана, такође познати колико из наше толико и из других старијих фолклорних предања. Они јесу врани, црни, али су и истинољубиви, реалистични. Они су гласоноше истине, увек спремни да казују „све како је било“. Истина коју они саопштавају обично је неповољна али се и два врана гаврана могу сматрати савезницима у човековој борби против зла, баш зато што и својим изгледом и својим саопштењима делују као опомена човеку спремном да учини неку судбоносну животну грешку. Два врана гаврана долећу најчешће онима које ће таква грешка обележити. Природа, код Вишњића, увек настоји да помогне човеку али је увек погубно ако се човек огреши о знак-опомену коју му она шаље: природа је у тајанственим везама са вишим силама и стога је старија од човека који је само њен део. Он је мора слушати, ако жели да добро у њему надјача зло.
Сви памтимо, као најлепша песничка места, опомене које више силе, у облику „небеских прилика“, шаљу и Србима и Турцима на почетку песме „Почетак буне против дахија“. Вишњић остварује своје песничко чудо описујући чудо небеских прилика које четири пута опомињу „да се Србљи на оружје дижу“. На жалост певача опомена се не прихвата, „ал се Србљи дигнут не смједоше“. Опомињу небеске прилике и Турке и то још непосредније, пророчанским приказом њихове судбине у води стаклене тепсије. Али ни Турцима опомена није од помоћи. Ни они не желе да је приме и да не чине зулум над рајом, како се не би подигла кука и мотика. Глуви су, казује певач, у односу на опомене, како Срби тако и Турци. Тек онда када Турци начине кобну грешку не обазирући се на опомене - кад спроведу невиђен зулум над рајом, кад им на превару побију највиђеније људе, кад падну велике жртве - тек се онда и Срби дигну на устанак, тек се онда подигне и кука и мотика и обистини пророчански приказ из тепсије. Тек тада моћне дахије спознају своју немоћ и своју пропаст. Свака је моћ, ако је људска, пролазна, и то је оно на шта Вишњић такође упозорава. О тој пролазности, прикривено, и пева. Интуитивно спознавши јединство Вишњих сила са природом али и природе са човеком који јој припада, Вишњић је појмио Смисао људског трајања, спознао је јединствену повезаност невидљивог и видљивог, вечитог и пролазног. Зато је и умео да сагледа збивања пре и за време Првог устанка, пре и за време Буне, као судбински хук историјских догађаја у којима је Србљу, Србину битно и да се освети, и да се одбрани и да победи али му ипак мора бити најбитније да сачува у себи снагу за човечност, слух за бол и патњу другога. Они који тај слух не успеју да сачувају, у којима претегну суровост и немилосрђе, они који постану - како би смо рекли ми из данашњег временаи савременим језиком -„пси рата“, ма како велики јунаци били, мораће осетити да им је судбина све мање наклоњена. Јунаштво је право само ако иде уз чојство. Нека буде борба непрестана, ако се то не може избећи, казује Вишњић као и Његош, али нека то буде борба за оно што је добро и племенито у људском устројству, унутарњем. У тој неизвесној борби остаће непоражен само онај који остане у сагласју са поруком природе које су и поруке виших, космичких сила. И Вишњих сила. Само онај који не изгуби веру и душу моћи ће да у себи препозна способност да и сам посредује, док је у земаљском животу, између сила добра и сила зла, а на страни добра.
Ово сазнање о човеку као посреднику, трећи је битни чинилац Вишњићеве спознаје о целовитости и јединствености света. На нама је да примимо и, ако можемо, следимо тој моћној песничкој спознаји која је данас, изгледа, потребнија него икада.
