|
|
|
 |
Miroslav PantićPoetika Marina DržićaMiroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)Svaki iole prisniji dodir s delom Marina Držića morao bi, neminovno, da nas za novi korak približi izvesnosti: Držić je to svoje delo gradio na temeljima i u punom skladu s normama neke svoje unapred utvrđene ili u trenutku izabrane poetike. Takav su put odvajkada prelazili svi veliki pisci i njega nije mogao mimoići ni znameniti komediograf iz starog, renesansnog Dubrovnika. A posebno je, i sasvim drugo, i u krajnjoj liniji nebitno pitanje da li se oni, i Držić sa njima, po tom putu kreću sa punom svešću o svom činu ili samo vođeni nejasnim stvaralačkim nagonom. To bi značilo, i to stvarno i znači, da je i naš "veseli dum Marin", kako smo dubrovačkog pesnika odavno svikli da zovemo, srdačno i intimno, ali možda i ponešto nepromišljeno, oblikujući iz svojih poetskih snova jedan novi svet, imao pred očima ili u svesti nekakav svoj "vjeruju", nekakav osobeni i naročiti skup istina – vlastitih ili prisvojenih, svejedno – do kojih je držao i u koje se i kao čovek, i kao pisac zaklinjao. U taj su se skup, kao što je i bilo prirodno, po nuždi stekle istine mnoge i mnogovrsne, ali nas, za ovaj trenutak, najviše interesuju one koje okuplja široki krug meditacija o poeziji i njenoj suštini, o njenoj misiji među ljudima, o tokovima i o stranputicama njene sudbine, o njenim mogućnostima i o njenim varkama, o sponama koje je vezuju za ljudski život i o onim drugim koje ljudski život vezuju za nju. Taj Držićev pesnički "vjeruju" retko kad izbija na površinu i retko se kad može uhvatiti na prvi pogled: dubrovački komediograf nije nam zaveštao mnogo tekstova u kojima bi se, govoreći o poeziji direktno i na način koji ne ostavlja mesta sumnjama, izjašnjavao o pojedinim pitanjima teorijske prirode. Naprotiv, svoju misao o poeziji on najčešće sakriva i, skoro bi se reklo, zapretava ispod stotinu drugih stvari; izrečena uzgred i kao slučajno, ona do čitaoca dolazi radije u implicitnom no u eksplicitnom vidu, i mora se stoga prikupljati i slagati poput mozaika iz raznolikih i međusobno nezavisnih komadića, koji su razbacani na razne strane po njegovoj poeziji i u njegovim dramama, po njihovim prolozima i u replikama njihovih junaka. Pokatkad je nema ni tamo, i mogućno je sagledati je tek kada se "rasklope" i sa svih strana osmotre Držićev stvaralački postupak i njegova pesnička praksa. Ovo traganje za Držićevom poetikom, uzbudljivo i samo po sebi, kao što je uopšte uzbudljiv svaki napor načinjen sa ciljem da se prodre u nov i još nedoživljen svet jedne zanosne ličnosti, postaje uzbudljivo još više s obzirom na posebne okolnosti pod kojima protiče. Držićevo delo, tako krupno po značaju i toliko jedinstveno kao pojava, danas ne poznajemo ni približno u njegovoj celokupnosti: od nekih njegovih komedija do nas su došli tek puki naslovi, a od svih drugih sačuvali su se jedino ostaci, kojima svaki put nešto nedostaje, jednom na početku, drugi put na kraju. I koliko to predstavlja nenaknadiv gubitak za ljubitelje Držićevih dela, koji vole svaku njegovu reč, i za istoriju jugoslovenske književnosti, kojoj su tako uskraćeni tekstovi ko zna koliko i u kom sve smislu vredni, toliko je to gubitak, ne manje nenaknadiv, i pri traganju za Držićevom poetikom. Jer baš u tim delovima Držićevih komedija kojih su nas vekovi surovo lišili bili su sadržani pojedini, a izvesno i vrlo važni elementi njegove poetike: bilo da su to prolozi i uvodne scene, kao kod Mande ili Arkulina, bilo da su to završna praštanja s publikom, kao kod Dunda Maroja, ili kod Skupa, u njima je reč uzimao sam pesnik ili pak u njegovo ime neki njegov junak, što je skoro isto, da prema običajima vremena publiku pozdravi ili ubode, nasmeje ili iznenadi nekom svojom opaskom ili nekakvim svojim sudom, nekim svojim zaključkom ili nekakvom svojom misli opšte prirode. Ali iako nam Držić svoju misao o poeziji ne prezentira uslužno, već se za njom moramo upuštati u tegobno traženje, i uprkos činjenici da usled fragmentarnosti njegovih očuvanih tekstova ishod ne može biti uvek onako pun kako bismo želeli, u neizvesnost ove potrage treba svakako poći, i to ne iz jednog razloga. Pre svega, Držićeva poetika, biće, izvan sumnje, siguran i pouzdan, možda čak najsigurniji i najpouzdaniji putokaz do pesnika i njegovog dela – kao što su, sa svoje strane i na svoj način, oni pouzdan i siguran put do nje – pa stoga i pokušaj da se ona odredi i izdvoji, da se opiše i definiše ne može predstavljati suvišan trud, čak i uz pretpostavku – da li uopšte moguću? – da nam ona više kaže o Držiću samom, no o njegovom delu, koje nas ipak, i pored svega, interesuje najviše. A onda, taj trud ne može biti suvišan i zbog toga što se već i na osnovu ovoga što nam je ostalo i što sada imamo od Držićevih dela njegova poetika sastavlja u više ili manje dovršen i zaokružen sistem, kome, istina, nedostaje mnoga pojedinost, ali koji je inače u osnovnim i suštinskim linijama jasan. 1Na samom početku našeg traganja sačekuje nas jedna teška nedoumica: gde su izvori Držićeve poetike i otkuda su se sve slile te misli koje su se ugradile u osnove njegovih uverenja o poeziji? Da li ih je on pokupio sa stranica ponekad teških i glomaznih, a uvek ambiciozno rađenih i pedantskih udžbenika i teorijskih traktata, ili je do njih dolazio predanim i upornim razmišljanjima, oslonjen samo na svoju glavu i samo na sopstvene snage? Da li ih je samoučki i inadžijski, iščitavao iz pisaca koje je voleo i iz pozorišnih predstava koje je gledao, ili ih je nalazio u školi života, gde je učio prilježnije no u bilo kojoj drugoj školi koju je pohodio i koju je plaćao skuplje od svega što je u životu kupovao? Kad o Držiću ne bismo imali unapred dovršenu, a svakako i tiransku predstavu – tiransku, jer nam, i kada to nećemo, u mnogo čemu zatvara put do njega – mi bismo iz nedoumice lako izišli kompromisnim rešenjem koje je i istini, a ne samo pameti, najbliže: sa svih je tih izvora dubrovački komediograf zahvatio, ili zahvatao, svoja znanja i na osnovu svih je iskovao svoja shvatanja. Ali baš zato što verujemo da Držića dobro znamo idi da ga bar tačno osećamo, što bi bilo podjednako dovoljno, nama je u najmanju ruku vrlo teško da ga zamislimo kako se iz dana u dan i iz noći u noć nadnosi nad spise erudita i filozofa i kako iz njih uči šta je to pesnička veština i kakvim se načinom u njoj postaje majstor. Toliko je, uostalom, tih spisa u one dane bilo, i tako su se brzo oni množili, da je pitanje da li bi Držić, koji je uvek nekuda hitao i koga je vazda "brijeme silovalo", i stigao da im pohvata broj i upozna misao. Da među njih baš i ne računamo posebno Horacijevu Poslanicu Pizonima, niti Ciceronovu raspravu O govorniku, a ni poznati, a onda još i vrlo popularni i često preštampavani traktat poznog antičkog gramatičara Elija Donata O komediji u tragediji, u kojima je bilo reči i šire, to jest o pesništvu uopšte, i specifične i uže, to jest o komičnome, i o komediji, no koje je Držić morao upoznati i hteo-ne hteo, dok je još sedeo u klupama dubrovačke humanističke gimnazije, gde su to bili, kao i drugde u svetu, obavezni školski tekstovi od kojih se nije dalo uteći. Ali koliko je pored njih, a već do 1548. ili 1549. godine, kada je, kako sad držimo, naš pesnik debitovao sa svojim dramama, ugledalo sveta svakovrsnih dela o poetici, više ili manje srećnih i više ili manje uspelih. Najpre je tu bio ceo jedan niz humanističkih sastava, od kojih su poneki pisani u stihovima i rađeni i s umetničkim a ne samo s filozofskim pretenzijama, i od kojih je svetsku slavu imao onaj Marka Đirolama Vide iz 1527. godine. A zatim, u toj polovini stoleća, evropska kultura konačno je dobila, i u grčkom originalu, i u latinskim prevodima za koje su se pobrinuli Đorđo Vala (1498), Alesandro Paci (1536) i još neki znalci, autentični tekst glasovite Aristotelove Poetike, koju će odmah i u Italiji i u čitavom svetu čekati zavidna i u pravom smislu reči blistava sudbina. Od prvih dana nad tim je tekstom ili u vezi s njim, o njemu ili nasuprot njemu nikla – a posle je nicala žilavo i dugo – gotovo nepregledna povorka komentara i tumačenja, parafraza i kompilacija, samostalnih razrada i dobronamernih popularizacija. Neke je mogao čitati i Držić, dok se za svoj poziv pisca tek pripremao, na primer Poetiku Đanđorđa Trisina, iz 1529, ili Knjigu o poetici od Bernardina Danijela, iz 1536, govore O komediji u tragediji i O romantičnim eposima Đovanbatiste Điraldi Čincija, iz 1543. i 1548, ili Tumačenja Aristotelove Poetike Frančeska Robortela, iz 1548. godine. Potpuno je sigurno da je njih, ili bar neke od njih, Držić čitao, mada je sigurno i to da bi čist rizik bio kleti se da ih nije čitao retko i nesistematski, napreskok i u svakom slučaju manje no što se to među njegovim savremenicima obično činilo. Opšti ton i karakter Držićeve misli o poeziji, koji su toliko puta i na tako nesumnjiv način unisoni s poetikom što se iskristalisala u renesanse decenije daju nam ne jednom pravo da zaključujemo o Držićevom bližem poznavanju te poetike, stečenom i iz knjiga. Samo, o tom njegovom poznavanju renesansne poetike kako je ona onda formulisana u obimnoj literaturi te vrste, nije sada mogućno govoriti u preciznoj i koliko bi se htelo određenoj formi. Jer čak i tada kada smo, impresionirani ponekom sličnošću, na putu i u iskušenju da proglasimo kako između odnosne Držićeve misli i tih učenih sastava postoji neosporna i neposredna veza, čak i tada se moramo čuvati dobro da za tim tragom pođemo, da tom iskušenju podlegnemo. Jer mi imamo posla s Držićem, s čovekom neobičnim i nesvakidašnjim, čovekom koga oni što su ga poznavali bolje od nas nisu napamet i bez razloga prozvali Vidrom, i sve ono što nam se, u brzini, može pričiniti kao plod i posledica njegovih revnosnih listanja po renesansnim poetikama, on je može biti pre naučio usput i iz svakodnevnih kontakta s ljudima, ili upio iz čitave atmosfere epohe u kojoj su se sve te ideje tako reći gomilale u vazduhu, a nisu ostajale u prašnjavim folijantima. Osim toga, ponešto je Držić bio kadar da smisli i zaključi sam, polazeći od opštih misaonih i estetskih premisa svoga doba i ne brinući se pri tom nimalo da li je baš on prvi koji se s nekom mišlju susreo ili pak sa njom predstavlja tek delić mnogoglasnog, ali i složnog hora u kome svi pevaju jedan i uglavnom zajednički tekst na jednu i približno zajedničku melodiju. Uostalom, i sve ono što sada znamo od Držićeve biografije – a na sreću znamo prilično, iako nam još mnogo šta izmiče – bilo bi za nas dovoljno autoritativno ovlašćenje da Držića ne shvatimo kao čoveka knjiške inspiracije i pisca čije se vizije radije okreću sećanjima stečenim na štampanim stranicama no što se upućuju iskustvu koje je samostalno prikupljeno i slikama koje mu je život razastro pred očima. Sam je Držić najmanje u dva maha izričito naglasio da je u svet polazio s uverenjem da se u njemu najbolje može učiti i najviše može naučiti. Prvi je put to bilo u jednoj ozbiljnoj prilici i pred auditorijumom koji je bio raspoložen da sasluša samo golu istinu: u januaru 1547 – a tad on još nije bio napisao nijednu svoju dramu – Držić je "gospodu istražne sudije", zainteresovane za motive njegovog odlaska s nastranim austrijskim grofom Rogendorfom u Beč i u Carigrad i za ono što se na tim putovanjima zbilo, obaveštavao, nesumnjivo iskreno, da je u tu službu stupio i na ta putovanja pošao jedino iz želje "da vidi sveta". A drugi je put to bilo u prilici veselijoj i pred slušaocima koji su mu, bar u većini, bili mnogo više skloni: u februaru 1549 – a tad su njegove drame već uvelike počele da izlaze na dubrovačke pozorišne daske – on je svoju publiku, okupljenu "prid dvorom" da bi videla njegovu "komediju" Tirenu, sentenciozno uveravao u prologu da Držićeva poetika, dakle, mnogo više i daleko češće no u knjigama svoje je izvore potražila u samome životu. Iako je u oba slučaja kojih smo se najkraće opomenuli Držić govorio o svetu uopšte i bez pobližih razlikovanja, a to će reći o svetu u punom njegovom opsegu i čitavom, njemu je za života bilo dato, bez sumnje suprotno njegovim najžarkijim željama, da se srodi tek s jednim ograničenim i srazmerno nevelikim delom tog sveta: pored rodnoga "Grada", u taj je delić ušla i ostala "Sklavonija", čijim je putevima prolazio, a zatim su u njega ušli Beč i Carigrad, pod čijim je nebom boravio nekoliko kratkih meseca, i ušla je još i Italija, malo ne sva, koja ga je za sebe privezala najtešnje i najduže, i u kojoj je na kraju ostavio i svoje kosti. Sa životom se, razume se, Držić susretao svuda gde se kretao, pa je prema tome svuda iz njega učio. Kasnije je taj život, nataložen u njegovim uspomenama, ponovo treperio u njemu, dajući hrane njegovim mislima, i smer njegovim postupcima, i krvi njegovim likovima. Ali zanatsku stranu svog posla, za kojom je težio toliko isto, Držić je tada ako ne jedino, a ono sigurno najbolje i najpre mogao savladati u kulturnim središtima renesansne Italije. Najduže je, što sada znamo, – jer nam njegova lutanja po italijanskim gradovima nisu precizno poznata, ili nam bar nisu poznata u meri u kojoj bi nas to zanimalo – proživeo u Sijeni, gradu prekrasnom i tako zanimljivom, u kome je italijanska reč bezmalo najzvonkija i najslađa i u kome je pozorišni život bujao kad mu je Držić došao u pohode. On je, istina, tamo došao da uči kanonsko pravo, a ne kako se smišljaju, režiraju i predstavljaju drame, ali je radije i više no ono prvo učio ovo drugo. A učio je ne samo kao gledalac već, kako smo odnedavno saznali, i kao glumac: kada je jednog februarskog dana godine 1542. mesna policija upala u kuću uglednog građanina Buonkompanja dela Gadzaja da bi omela izvođenje nekakve zabranjene komedije, tadašnji rektor sijenskog univerziteta "meser Marin Dubrovčanin" – to jest naš Držić glavom – zatečen je ne u redovima bezazlene publike, koja je posle ipak bila strogo kažnjena, nego iza kulisa ili na pozornici, pošto je "u onoj komediji glumio ljubavnika" (amasium in ea comedia-egit). Te predstave sijenskih pozorišnih entuzijasta i amatera – bili oni neuke, ali bezgranično vesele zanatlije iz "Družine neotesanaca" (Congrega dei Rozzi), ili pak bili obrazovani, no ne zato i manje veseli duhovi iz "Akademije smetenih" (Academia degli Intronati) – značile su Držiću izvanredno mnogo, značile su čitavo jedno školovanje, na koje je on posle bio neskriveno i neskrivano ponosan. "Držića svi znamo pobolje nego ti – reći će on, na primer, 1551. godine, na usta seljaka Pribata, jednoga od dvojice protagonista Drugog prologa Tirene – priko mora tamo gde uči sviriti", pri čemu ovo "svirenje", koje je učio "priko mora", u Italiji, ne treba da se razume kao Držićeva muzička verziranost – koja je, to sad znamo sasvim sigurno i sa raznih strana, takođe bila vrlo prostrana – već kao njegovo poznavanje dramske poezije i njenih mnogobrojnih tajni. Gledajući sijenske pozorišne predstave, kao i pozorišne predstave po drugim italijanskim gradovima u koje su ga odvodili slučaj i sreća, dobra ili zla, Držić je upoznao i zavoleo dramu u svim njenim vidovima, i u svim njenim vrstama, od antičke tragedije i komedije, do drame renesansne, koja za antičkom tako pokorno ide, ali koja se od nje, ne u jednome i ne jedanput, i buntovnički udaljava. Isto tako on je na tim predstavama saznavao kojim se sve putevima i kako na pozornici stvara iluzija ljudskoga života i koji sve načini postoje da se pažnja raznorodnih gledalaca prikuje za ono što se na sceni odigrava. Držić, međutim, nikada ne bi postao ono što je postao da je svoja znanja tekao i da je svoje veštine učio kao poslušni i pasivni učenik koji reč uzora ili učitelja prihvata mehanički i bez mnogo kolebanja. Po prirodi on nije bio prepisivač i nije zato mogao da postane ni prosti imitator. Pogled koji je upravljao na svet i na pojave u njemu, na ljude i na stvari koje ga okružuju, bio je, verujemo, podosta dobroćudan, ali u isti mah i pomnogo kritičan, bio je ponajčešće vedar, ali istovremeno i uvek prodoran. Taj se živahni "Skjavone" sigurno nikad ne bi dao prevesti žedan preko vode, kao što se njegov "Vlah" Stanac bar jedanput dao, i zbog toga nikako nije slučajno što je njemu od čitave galerije likova koje je zamislio najbolje ispao dosetljivi i za sve spretni, promućurni i na sve pripravni, lukavi i vispreni Pomet; u taj je lik Držić s ljubavlju i samodopadljivo uneo vrlo mnogo od samoga sebe. I upravo stoga, mi kao da ga danas prosto vidimo kako u dodiru s literaturom, s pozorištem i s estetskom mišlju velikog sveta, na čijim se talasima našao, postupa oprezno i obazrivo poput svog Pometa, kako suvereno procenjuje i kako smišljeno odabira, kako bez prestanka drži na pameti svoj daleki Dubrovnik i njegove specifične kulturne uslove, kako stvari odmerava prema sebi i kako ih sebi podvrgava. Pa i da čovek njegovog doba nije bio tako do srži racionalan, kao što je bio, Držić bi to svakako bio, čak i uprkos svemoćnoj struji vremena; pa i da se drugi u one decenije nisu priklonili pred svemoćnim razumom, i da ga nisu izabrali za vođu i oslonac u olujama života, kao što mu se jesu priklonili i kao što ga jesu izabrali, Držić bi to nesumnjivo učinio, čak i kada bi se našao u tankom skupu usamljenih. Drugojačije on nije umeo da misli, jer drugojačiji on nije bio kadar da bude. Prema tome, možemo biti sigurni: kad njegov Obrad – jedan od seljaka koji nastupaju u Drugom prologu Tirene – uzvikne odlučno: a razum svakoja uživa i vlada, onda njemu za leđima, kao šaptač, stoji Držić, koji se tim seljakom poslužio kao glasnogovornikom da kaže suštinsku misao i osnovno uverenje vlastitog života, koji su, isto tako, i suštinska misao i osnovno uverenje njegove poetike. Ili kada njegov razuzdani i obesni Dživo Pešica, pretvarajući se da je trgovac iz Gacka, ne bi li što brže opčinio i "smotao" Stanca, govori o sebi" Ne mjerim ja gori nebeske visine, onda on jednovremeno ponešto kazuje i o svome tvorcu, Marinu Držiću, u čijoj je prirodi, ili bar u jednom njenom delu, bilo mesta i za ovakvu filozofiju. Ali Držić nije nikako bio čovek od jednoga testa i od jedne boje; onu svestranost o kojoj su sanjali njegovi savremenici, onu njihovu težnju da se bude pomalo sve, on je ne samo nosio u sebi kao ambiciju i cilj, nego ju je dobrim delom i ostvario. Od svog trezvenog i stalno za zemlju privezanog Pometa on se ipak razlikovao u mnogom pogledu, a između ostaloga i u tome što je pokatkad umeo da bude i sanjar i što se, u najboljim svojim trenucima, uspevao da vine do vizionarskih razmišljanja o idealnim odnosima u društvu i o savršenom čoveku, ili što je, istina retko, namesto pometovskog oportunizma radije izbirao ostajanje kod jedne strasti, ili kod jedne žudnje, pa makar to bilo isto toliko pogubno, koliko i dosledno. Zato još jednom moramo verovati u njegovu iskrenost – i to iskrenost koja je praćena suzama – kada o sebi i o svojoj zlehudoj sreći gorko zabeleži: Stvoren sam, viđu ja, letušte naravi, Okolnost da su se pojedini elementi koji čine telo Držićeve poetike okupili s toliko različitih strana nije, razume se, od presudne važnosti, ali se ipak ne sme zanemariti; ona može biti od pomoći kako pri određivanju opšteg karaktera te poetike, tako i kod rasuđivanja o njenoj vrednosti. Ako bi nam bilo dopušteno da se poslužimo čuvenom slikom koja je od prvih humanističkih dana ponovo ušla u modu i koja je odmah postala topos u teorijskim razmišljanjima, rekli bismo da je Držić gradeći osnove svojih gledanja na poeziju, postupao kao pčela koja sa raznih cvetova slobodno pribira sokove od kojih posle treba da radom njenih organa nastanu vosak i med. I baš blagodareći tome što je preuzeto asimilovao, što ga je propuštao kroz svoju snažnu ličnost i što ga je tako doživljavao, Držić je, u skladu s krilatom Horacijevom reči, od opštega pravio vlastito. Istina, to još nipošto ne znači da je njemu pri tom polazilo za rukom da zagladi sve neravnine i da utre trag svim disonancama, koje su u ovakvim poslovima neizbežna zla postupanja kakvo je bilo njegovo, kao što, s druge strane, to još manje znači da je on, utekavši sudbini pukog eklektika, ostvario novi, i sveži, i samostalno zamišljeni sistem literarne doktrine. Nama za utehu, a Držiću za opravdanje tu, međutim, izvanredno pristaje pitanje: a koja se to poetika iz epohe koja je nazvana renesansom uopšte može pohvaliti nekom svojom većom, nekom svojom upadljivijom originalnošću i novinom?
2O poreklu i o suštini, o funkciji i o ciljevima poezije, što su sve ključni problemi svake poetike, Držić se u svojim tekstovima izjasnio mnogo puta. Nikada, doduše, iscrpno i uvek samo usputno. Ali i pored toga, rešenja koja je on za te probleme našao naziru se sasvim jasno i o njima teško da može biti ozbiljnije dvoumice. Kao i većina njegovih savremenika, Držić je verovao, ili je bar ostavljao utisak da veruje, kako je poezija blagosloveni dar neba – on je baš tako i rekao: "božji dar" (Sabu Nikulinovu) – i kako taj dar dobijaju samo izabrani i retki, kao naročitu milost i kao posebno odlikovanje. Dubrovačkim pesnicima, pa sasvim prirodno i njemu među njima, njemu čak ponajpre među njima, "slatke pjesni" dodeljuju "vile", koje stanuju "pri vodi u slavnoj dubravi", "kraj Rike studene", što je, u stvari, Rijeka Dubrovačka, zaista čarobna u svojoj čudesnoj i skoro natprirodnoj lepoti. Pesnik koga su one izabrale, kome je, kao Držiću, jedna od tih "riječkih vil", "uresa prislavna" i obraza belog "jak sunce s nebesa", darovala "dipli izabrane", ostaje trajno u njihovoj vlasti, začaran i zanet, da s njima "dan vodi", da uz njih peva pesme "s večera do zore" i "od zore do zore" i da se natpeva sa slavujima, na radost prolaznika i putnika, na slavu "Grada" i domovine. Ali taj miljenik Muza, koji "svireći" i pevajući "pjesni atnđelske", "pjesni od raja", proslavlja. "do nebes" svoj "Dubrovnik, slavni grad", nije samo "pjesnivac", on je i prorok, a vile su mu pomogle da to bude: otajna naravi sva mu odkrivaju, Svako će, naravno, u toj Držićevoj fikciji koju je on izatkao za sebe i za one retke dubrovačke pesnike koje je cenio – a u njihov skup, pored Šiška Menčetića i Džora Držića, ulazi još jedino Mavro Vetranović. – lako i brzo prepoznati onu prastaru bajku, razrađenu vrlo podrobno u grčkoj mitologiji, što su je izvesno izmislili pesnici, vajkadašnji tvorci mitova, da bi "razjasnili" svoje poreklo i da bi "protumačili" svoju izuzetnost. Držić je, samo, tu bajku o pesniku-izabraniku Muza i pesniku-proroku lokalizovao i preneo na dubrovačko tle i u dubrovačke uslove, kao što je činio uopšte, kao što je činio i sa svim drugim što je iz belog sveta donosio doma. Pesnik kome su ovim izdvajanjem Muze učinile čast stvara u zanosu i obuzet svetim besnilom; on je nesvestan svojih reči i dela i postupa kao potok koji nosi svoje vode, a ne zna ni kamo, ni zašto. Tu platonističku teoriju pesničkog stvaranja, koju su u renesansi ponavljali bezmalo svi, pa i zakleti aristotelovci, prihvatio je bez ostatka i naš Držić.. Može biti da je u nju zaista i verovao, a može biti i to da je ona više od svega godila njegovoj pesničkoj sujeti, za koju posigurno znamo da nije bila mala. Svoje "komediole" – govorio je on jednom za svoje drame u stihu (Svojijem prijateljem, 1551), ali je to, bez ikakve sumnje, ponovio još mnogo puta i za svoje komedije – on je "u dva sjedenja sklopio", dakle u vatri nadahnuća i zahvaćen zanosom, i, ako je verovati njegovim rečima, stajao je posle začuđen i sam pred svojim delom ("što izvršivši, sam se sam pak od sebe čudio kako se može učinit, – ne bi mi vjerovali kako"), kao da ga je stvorio neko drugi ili, pošto je to bio on, kao da ga je stvorio nesvesno i ponesen pijanstvom božanskog trenutka. Za Držića, koji nam je to nagovestio takođe, i ne samo jednom, poezija je zagledana u lepotu kao u svoj specifični svet i suština njenog zadatka upravo i jeste u tome da lepotu dozove i ostvari. I to, ona je, po njemu, onoliko isto, ili možda još i više, zagledana u lepotu nebesku, koliko u lepotu zemaljsku; pred Vetranovićem se Držić i poklonio duboko kao pred pesnikom autentičnim i nesumnjivim, mada, ruku na srce, ovaj to nije bio, ili je bio retko kada, baš zato što on "zemaljska sklada i rajska u pjesan". Te dve lepote, dakle, to jest lepotu od ovoga sveta i lepotu nebesku, Držić je razlikovao isto onako kao što su je u njegove dane razlikovali i svi drugi, od pesnika i umetnika, do mislilaca i kabinetskih naučnika koji su prihvatali filozofiju što je utisnula snažan i neizbrisiv pečat čitavom tom vremenu. Ali je Držić, kao i oni, znao i za metafizičku vezu između te dve lepote, u koju se onda niko nije usuđivao da dirne. "Lipota – zgar s neba Višnjega prilika", reći će Držić, u Dubrovniku, kao što bi između njegovih savremenika, svuda u svetu, rekao i bilo koji predani sledbenik Marsilia Fičina. Nema ni za trenutak mesta sumnji o tome koja je od dveju lepota u Držićevoj svesti imala preimućstvo i kojoj je, u odnosu na onu drugu, pripadao veći stepen savršenstva. "Ljepši je Bog, kй stvori ljeposti tolike". Stoga se niko ne može čuditi što je i Držić podlegao sveopštoj struji vremena i što je, idući za praksom tolikih drugih petrarkista, svoju "vil", koja ga "lipotom zaveza" i koja je, prema prilici, mogla i da se menja, slavio, između ostalog, i kao svojevrsnu, mada uvek samo bledu, kao što je to već smrtnom biću dato, sliku jedino savršene nebeske lepote: Tko hoće zgar s nebes pozriti na svit saj Još će pak manje neko imati osnova da se čudi kada opazi da je Držić svoj tanki i pretanki kanconijer otvorio i zaključio po jednom pesmom u kojima se glorifikuju "vječna ljepota" i "višnja svitlost" (Pjesni ljuvene, I i XXIII) ili kad čita kako je "dubrovačku gizdavu mlados", a možda i samoga sebe, u jadu koji je izazvala iznenadna i rana smrt lepotice Fjore Šumičić, pokušao da uteši stihovima koje tobož kazuje sama sen preminule Fjore: I ako telesnom lipotom slavna bjeh, Pesničko delo, ako je nastalo u zagrljaju Muza, to jest ako je pošlo za rukom i uspelo, uvek je, po Držiću, ostvarena lepota. To kazuju mnoge njegove usputne izjave, a kazuju to i najnežnije slike što ih je on za takva dela smislio. Slučajno su to bila baš neka njegova dela. Na primer, pastirska komedija Tirena, s kojom je neočekivano imao silnih muka, jer su zlobnici hteli da mu je preotmu, drsko ga optuživši za plagijat, bila je za njega "lijepa diklica", kako se izrazio u jednoj prilici, i bila je "ruža od gore, rumena i bila", kako je rekao u drugoj. Kad pesnik uspe da stvori takva dela – a Držić je bio uveren da je uspeo, i nije se varao – onda ona zahvataju duše čitalaca i slušalaca svojim silovitim, i upravo magijskim dejstvom, kome je retko ko u stanju da se otme. Prema Držićevim rečima, štaviše, to magijsko dejstvo ne ostaje kod samih ljudi; ono se prenosi i šire, na čitavu prirodu, onako kao što se to pripoveda u mitskim pričama o Orfeju. Orfejev lik, i njegov primer, Držiću su sigurno neprestano lebdeli pred očima, a možda su mu boravili i u srcu, i on je sebe, s mnogo neskromnosti i samoljublja, ne samo gledao, nego i prikazivao, u ulozi i u situaciji glasovitog tračkog pevača: poslušaj s ljubavi Držića pri vodi (Sabu Nikulinovu) Taj mladac sad pjesni tej spijeva kraj Rike Ma kad on dođe, pak i poče sviriti, Istini za volju, Držić ovu ulogu Orfeja nije prisvajao samo za sebe, već ju je galantno dodelio i dvojici drugih pesnika dubrovačke renesanse, čije je delo poštovao ili čiju je uspomenu cenio. Jedan je od njih, doduše, bio njegov rođeni stric Džore Držić: Svud Džore Držića slove svitlo ime, ali je drugi bio već više puta spomenuti Vetranović: Kad pjesni ljuvene taj spijeva kraj mora, Pesnika takvih dela, po Držićevom uverenju, čeka kao zaslužena nagrada "lovorni venac" na glavi, a sa njim još i "slava", "hvala" i "vridna čas(t)", čeka ga, jednom reči, sve ono za čim pesnici najstrasnije žude oduvek, no za čim se naročito strasno žudelo u stolećima renesanse. Da je i u tom pogledu, kao i u svakom drugom, Držić u potpunosti bio čedo svoga doba, može se zaključiti vrlo lako; dovoljno je da se prelistaju dva prologa što ih je pisao, za dva izvođenja Tirene (1549, 1551) i da se pregleda njegova poslanica vlastelinu Sabu Nikulinovu, kojom je dokazivao svoje autorstvo za Tirenu, kada se ono proneo glas među Dubrovčanima da je njen tvorac u stvari Mavro Vetranović. Bezmalo svaki stih u tim prolozima i u toj poslanici svedoči o Držićevoj neizmernoj žudnji da se domogne slave i o njegovom čvrstom pouzdanju da mu ona, na kraju, ipak neće izmaći: Lupeštvom, ah time ne tvor' me nitkore, Sad jedan mlad djetić s tim vilam pri vodi Ali ni u vreme renesanse, kao ni pre i posle nje, i sve do danas, ta nagrada nije pesnicima svaki put stizala, i to ne samo svima onima koji su je zaželeli, nego ni svima onima koji su je zaslužili. Držić je i to dobro znao, jer je i to ne jednom na svojoj koži osetio. Mnogima se, i mnogo puta, dogodilo, dakle, upravo ono od čega je Držić strahovao kada je razmišljao o sudbini svoje Tirene – da njihova krhka i neobično fina poetska dela "slana od zlijeh jezika... oznobi,... vjetar od nenavidnosti... povali,... magla od neumjeteonstva... obujmi". Ili se pak događalo da ta dela naiđu na gluve uši, koje ništa nisu kadre da čuju, i na kameno srce, koje ništa nije u stanju da dirne; takva iskustva nagnala su Držića da u monologe svog Pometa rezignirano umeće opaske kakva je ova, koju je svakako dugo bolovao i s mukom odbolovao: "Nije ga bit poeta ni komedije umijet činit, er tizijem svak ore i na svaki ga pijer (svadbu) hoće operat (upotrebiti) kako bastaha (nosača), a umjesto zahvaljenja da mu reku: "Ne valja ništa, iždeni!" i da mu neprijatelji ostanu." Šta je za Držića predstavljalo predmet i materiju poezije on svojim čitaocima nije govorio izričito, ili im bar nije govorio u onim svojim tekstovima koji su do nas dospeli. Nismo sigurni da je to uopšte i bilo potrebno, njemu, kao i njima, s obzirom da su već i sama njegova dela jasno pokazivala da je ljudski život u potpunosti zaokupio njegovo stvaralačko interesovanje. Kod života ljudskog, i jedino kod njega u stvari, on je i ostao, do poslednje svoje napisane reči, s postojanošću zaljubljenika. Čak i onda kada je u svoje pastirske ekloge uvodio fiktivna i irealna bića, kao što su satiri i vile, ili kao što su Dijana, Venera, Kupidon i Plakir, – koje u njegovim komedijama, razumljivo, nećemo sresti nikada, – čak i tada su ta bića samo naizgled i prividno bivala izvan prirodnog i ljudskog; na pozornici ona govore i ponašaju se u svemu kao i sva druga smrtna stvorenja; zaljubljuju se i pate, vole se i mrze, sukobljavaju se i strahuju, stradaju i umiru. U Držićevo vreme, uostalom, pojedini, i ne sasvim retki, sledbenici Aristotela, koji je u stvarima poezije tih decenija bio, a zatim i dugo ostao, vrhovni zakonodavac i suvereni diktator, sasvim su ozbiljno raspravljali o tome da li za umetnika izvan ljudskog išta drugo i može da bude vredno pažnje. Svojim čitaocima, isto tako, Držić nije govorio, ali i to jedva da je bilo potrebno, kojim to tvoračkim postupkom ljudski život u napisanom tekstu postaje poezija. Jedna jedina reč je tada sve to objašnjavala; ta magična reč glasila je podražavanje (imitatio), i na nju je renesansni čitalac, kao i renesansni pozorišni gledalac, bio priviknut tako reći od svojih đačkih dana; a privikli su ga na nju koliko tekstovi samog Platona i Aristotela, tako i tekstovi njihovih bezbrojnih sledbenika, među kojima je bilo i istinskih filozofa, no ne manje i onih koji su filozofi samo hteli da budu, ali su ostajali stvarno tek više ili manje spretni kompilatori i tumači. Da je o suštini pesničkog postupka, bilo sopstvenog, bilo tuđeg, hteo da piše, Držić bi, sumnji nema, morao da upotrebi baš tu reč. Istina, u renesansnim spekulacijama o umetnosti ta je reč nosila ne jedno, već dva značenja, koja su se među sobom vrlo bitno razlikovala i koja će tek srazmerno kasno veštim obrtanjem silogizama biti jedno drugom približena. Prvo od tih značenja pripada još humanistima; po njemu, umetnik podražava, i to je njegova dužnost, onog pesnika, obično antičkog, koji se u određenom žanru uspeo do najvišeg stepena savršenstva i koji je stoga dostojan da bude uzor i model, za kojim se ide, kome se teži i koji bi trebalo da se nadmaši. Drugo su, pak, značenje ove reči kod renesansnih ljudi odomaćili uglavnom tek prevodioci i komentatori Aristotelove Poetike; po njemu, umetnost nije drugo do podražavanje prirode (mimesis), ali podražavanje koje, u smislu Aristotelovih shvatanja, ne ostaje kod gole i jednostavne reprodukcije pojedinačnog i stvarnog, nego podražavanje koje odabira i uopštava, koje hvata tipsko i univerzalno, koje, baš zato, ne beži od izmišljenog ili samo verovatnog, i koje je, kako bi to rekao mudrac iz Stagire, više filozofske prirode. Bilo u kom smislu da se ova reč uzme, ona se u celini uklapa u Držićevu poetiku i ona je podjednako pouzdani ključ za razumevanje čitavog njegovog dela. Jer nisu li neke njegove komedije, kao što je to slučaj s Pjerinom i Skupom, ali kao što je to moglo biti i s još nekom koju sada ne znamo, za Plautom pošle u tako znatnoj meri da je sam Držić skromno isticao kako su od Plauta u celini "ukradene", pa ipak je on od njih lokalizacijama, novim duhom koji je unosio, prekrajanjima i izmenama, dodavanjima i domišljanjem pravilo komedije nove i renesansne, dubrovačke i svoje? I nisu li njegove ekloge podražavanja istovrsnih drama koje je gledao i zavoleo na predstavama italijanskih pozorišnih amatera, u prvom redu sijenskih zanatlija-pesnika, ali podražavanja u kojima je veoma vidna i bez prestanka prisutna ambicija da, takmičeći se, stanu čvrsto na vlastite noge i da, kad god mogu, budu i bolje? Još bi se s manje reči dalo pokazati, kada bi to bilo potrebno, kako je i drugi – i da odmah kažemo: autentičniji – smisao pesničko podražavanje moralo imati u Držićevoj poetici, s obzirom da ga je imalo i u njegovom delu koje tu poetiku odražava i koje je njom, do nekog stepena, određeno. Malo ne svaka reč i svaki lik, svaka situacija i svaka scena u tom delu mogu se uzeti kao dokaz i prihvatiti kao svedok da ih je njihov tvorac zahvatao s čistih izvora života i oblikovao prema prirodi. Ali oni su isto tako sigurni dokaz i pouzdan svedok i za to da je Držić pri tom u njima sažimao, u njih sabijao, i u njima sjedinjavao još i tolike druge, i slične reči, likove, situacije ili scene. Sasvim je izvesno da među odviše štedljivim, dubrovačkim trgovcima nije bilo nijednog koji bi se u svemu podudarao s Dundom Marojem, kao što se ni među prevejanim dubrovačkim slugama nije mogao naći nijedan kome bi Pomet bio doslovna i do kraja verna kopija, pa opet, i ne manje izvesno, koliko li je trgovaca i slugu među Držićevim gledaocima, prateći na sceni sudbinu tog Dunda Maroja i tog Pometa, pomislilo u sebi da je pisac upravo na njih ciljao i upravo se njima smejao? Najzad, što se tiče ciljeva koje pesnici imaju pred očima radeći svoj neobični posao, i što se tiče ciljeva koje je pred očima imao sam, štampajući svoje pesme i prikazujući svoje drame, Držić nam otvorenim i izričitim izjavama ponovo priskače u pomoć, da ne bismo još jednom došli u priliku da o njegovim shvatanjima zaključimo s mukom i pipajući. Tim izjavama, on u isti mah zaokružuje sistem svoje poetike u njenom opštem i, ako se reč sme izreći, u njenom filozofskom delu. Već kad je spominjao lepotu i kada je pokušavao da joj nađe definiciju u saglasnosti s koncepcijama neoplatonizma kako ga je on razumeo i kako ga je prihvatio ko zna kada i u kojoj prilici, Držić se potrudio da ne ostavi nikakvih mogućnosti za dvoumljenje o svom ličnom gledanju na svrsishodnost i smisao te toliko priželjkivane lepote:
Lipota, zgar s neba Višnjega prilika, (Tirena, 301–302) Jedino nedovoljno upućene moglo bi da zbuni što se u toj Držićevoj definiciji čisti platonizam prvoga stiha susreo s isto tako čistim hedonizmom drugoga stiha. Jer taj bizarni spoj nije nikakav pronalazak dubrovačkog komediografa; kod mnogih još, i kudikamo znamenitijih, nosilaca estetske misli renesansne epohe on će se naći kao i kod Držića. Da za primer ne navodimo nikoga drugog, i nikoga manjeg od Torkvata Tasa. I baš zato što je bio tako upadljiv, ovaj "platonističko-aristotelovski sinkretizam" istoričari estetike posebno izdvajaju i naročito ističu kao jednu od bitnijih misaonih odlika sredine i kraja XVI stoleća. Držićev vedri i optimistički hedonizam još je glasnije dolazio do reči kad god je naš pesnik uzimao da ponešto kaže o svrsi za kojom su išle njegove drame i njegove mnogobrojne predstave pred dubrovačkom publikom. Njegovih intervencija te vrste imamo na pregršti. "Komediju Tirenu – beleži on naknadno, 1551. godine – ovo minuto (prošlo) vreme za ne stat zaludu složih i za arajdat (razveseliti, obradovati) prijatelje prikazah". Potpuno istovetnu nameru deklarisali su, malo pred tim, i predstavljači istoga dela, i to opet po diktatu samoga pisca; "proslavit ovi grad u puku dat rados" ili, kako su rekli još: "ovo brijeme od poklad uzvisit radosti" – to je ono što su oni hteli, skupa s piscem. Zvanice na "piru" vlastelina Sorkočevića, koje su prve imale sreću da uživaju u dražesnom Držićevom Plakiru. u ime pesnika pozdravile su "vile od planina"; te je vile na ovu svadbu domamilo "srce Vlaha Sorkočevića", željno da "obeseli" svoje "pirnike", i one su u svom pozdravu govorile o njemu veselo, sa simpatijama i prijateljski peckavo, ali su umetnule još ponešto; tako je tamo stala i čitava, i do kraja kazana, formulacija Držićevog pesničkog cilja: "Mi vile od planine dođosmo na njegov (tj. Sorkočevićev) pir s našijem pjesni, s našijem igrami i s našijem ostalijem planinskijem salaci (šalama) za Vlahu ugodit i vam kojigod plakijer (zadovoljstvo) dat". Slično je bilo i ono što su imali prilike da čuju svatovi gospodara Rafa Gučetića, na čijem je "piru" prvi put prikazana sada samo fragmentarno poznata Držićeva komedija Džuho Kerpeta: "Oršu (pa dobro), sinjori, za rijet vam, ktijahomo za obeselit ovi pir sklopit malo maškaratice". Ali ciljeve svojih drama Držić nije na taj način definisao jedino onda kada su one prikazivane po gospodskim domovima i kada se od njih već po prirodi stvari očekivalo da budu prijatna dopuna svadbenog veselja; iste je namere on pripisivao i svojim komedijama koje su u drugim okolnostima i na drugim mestima izlazile pred publiku. Za Dunda Maroja, bez sumnje najznačajniju svoju komediju, on je to čak učinio dva puta. Prvi put u onom opravdano glasovitom uvodnom monologu negromanta Dugoga Nosa, u kome se između drugoga napominje i ovo: "Sad budući me vjetar opet k vami dognao, srećom vašom u ovo brijeme od poklad, odlučio sam ne proć tako da vas kojomgodi lijepom stvari ne obeselim." Drugi put su to gledaoci Dunda Maroja čuli od Prologa: "I videći se našoj Družini od Pometa ne puštat proć poklade bez kojegodi feste, ili lijepe, ili grube, stavili su se za prikazat vam jednu komediju." Množina Držićevih izjava te vrste, uvek na isti način intoniranih i uvek u jednom pravcu usmerenih, zaista je impresivna, ali je osim toga i vrlo zavodljiva; ona bi mogla, kad bismo joj se pustili, da nas odvede do zaključka, lakog i brzog, kako je cilj svoje literature – a to onda znači: cilj literature uopšte – Držić video u pukom postizavanju zadovoljstva kod onih kojima se ta literatura obraća. Takvo shvatanje pesnikovog cilja ne bi u vekovima renesanse bilo nimalo neobično i Držić ne bi bio ni prvi a ni poslednji pisac toga doba koji bi ga branio. Mnogi vatreni aristotelovci, koji su za sebe nepokolebljivo verovali da reč i misao Učitelja autentično tumače, iznosili su ga i obrazlagali takođe. "Pesnik drugo ne želi do da nas zabavi", zaključuje jedan od njih, Sperone Speroni, 1542. godine. "Poezija je sva usmerena na to da zabavi, premda ona i koristi", dodaje drugi iz istoga kola, Frančesko Robortelo 1548. godine. "Poezija je stvorena samo zato da zabavi i okrepi, kažem: da zabavi i okrepi duše neobrazovane gomile i običnog sveta", upotpunjuje prvu dvojicu treći, Lodoviko Kastelvetro, 1576. godine. Pa ipak, u svojim razmišljanjima o ciljevima i o svrsi poezije Marin Držić niti je pošao za filozofima kakvi su bili Sperone i Robortelo, niti je prethodio filozofima kakav je bio Kastelvetro, i eventualni zaključak o njegovom isključivom hedonizmu ne bi bio samo prebrz i odviše lak, nego ne bi ni približno pogađao istinu. I mada je toliko naglašavao radost i zadovoljstvo koje njegove drame gledaocima donose, mada je, bez pogovora, mnoge likove i mnoge scene u njima zamislio samo zato da bi se dopale i da bi gledaoci u njima uživali, on je isuviše verovao u izuzetnost pesnikove ličnosti i isuviše je visoko sudio o onome što pesnici rade, da bi mogao da sebi i drugima prizna kako se oni svode na proste zabavljače a njihov posao, na koji su toliko ponosni, na jednostavno i obično zabavljanje. Poezija je imala da svojim ljubiteljima pruži uživanje – drugojačije na nju niko ne bi trošio vreme – ali ona je bila dužna i da neizostavno koristi. Tako se Držić još jednom umešao među one koji su u njegovom stoleću bili u većini; na njih sve, pa i na Držića sa njima, odlučujući utisak napravilo je Horacijevo sjedinjavanje oba ova elementa, zabavnog i utilitarnog, u jedan jedinstveni cilj koji se poeziji nameće i kome ona treba da teži. Držićevo čvrsto uverenje bilo je da je poezija od koristi već i sama po sebi, dakle i onda kada nema nikakve određene ambicije da poduči. "Znam er ova moja pisma – podvlačio je on u povesti svoje knjige stihova i drama u stihu, štampane 1551. godine – ne mogu neg korist učinit: ako su krjepka, sočna u vrijedna, plod će učinit; ako nijesu, nauk će dat svakomu da tko se na ovo stavlja da razmišlja hoće li s časti izit, er se mnozi ovim putom scijene počtit, a osramote se." Poezija prema ovim rečima, ako poezija doista jeste, ili kako bi rekao Držić, daleko lepše: ako je "krjepka, sočna i vrijedna", mora biti plodonosna, blagodareći onim bezbrojnim vrednostima koje u svojim nedrima nosi; tada ona koristi čitaocima. A ako je ona to samo pokušala da bude, ali je njen napor ostao bezuspešan, koristi će biti opet, no sada više ne za čitaoce, koji u njoj neće imati šta da nađu, već za pesnike druge, koji nastojanja svog pesničkog sabrata gledaju sa strane i kojima ona mogu biti samo primer i opomena. Ali utilitarnost poezije Držić nije svodio jedino na njene imanentne vrednosti i na njene stvaralačke sokove; on je hteo da poezija sadrži i neku svoju poruku, nedvosmislenu i direktnu, lako uočljivu i dejstvenu. I nije uvek ostavljao da je njegov čitalac ili gledalac samostalno raspozna i pronađe, da sam izvlači pouku koju ona nudi i da sam odmerava i na osnovu toga zaključuje, već je od prilike do prilike – a možda i češće no što smo sada u stanju da pokažemo – neposredno priskakao u pomoć, da upozori na smisao te poruke, na njene namere i njena nadanja, na njene mogućnosti i njenu upotrebljivost, ne bi li se time izbegle zabune i ne bi li se tako otklonili nesporazumi. U tom je pogledu vrlo karakteristična i zapravo najkarakterističnija komedija Dundo Maroje; dva teksta koja joj stoje na početku, onaj koji pripada Dugome Nosu i onaj koji izgovara Prolog, kapitalni su tekstovi Držićeve poetike između ostalog i zato što je u njima dubrovački pesnik odrešito pripisivao pedagoška nastojanja svojoj komediografiji: "A komedija vam će odkrit koji su to sjeme tugljivo od mojemunskih obraza i ljudi od ništa, od trimjed, nahvao, koji li su ljudi tihi i dobri, i razumni, ljudi nazbilj; tihi i dobri uzeti će za dobro što im se za dobro dobrovoljno čini..." Ili: "Ma prije neg vam ostalo izrečem, uzmite nauk od Pomet-družine večeras, i nigda ni sinu, ni drugomu ne da`te dinare do ruke dokle mladića nijeste u vele stvari druzijeh provali, er je mlados po svojoj naravi nesvijesna i puna vjetra, i prignutija je na zlo neg na dobro, i pamet nje ne raširuje se dalje neg koliko joj se oči prostiru, i nju veće volje vladaju neg razlog; da vam ne intravenja (da vam se ne dogodi) kako će u Dundu Maroju večeras intravenjati." Ili još: "Komedija ... će svršit u veselje. Ma vi na tome nemojte stat. Od lude djece čuvajte dinara, er se je ovjezijeh komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vašem gradu, koje su svršile u tradžediju, er nije svak srjeće Dunda Maroja". Tu nameru da budu od koristi i da podučavaju nije Držić svojim dramama naturao mehanički i spolja, niti ju je u njima "otkrivao" i "nalazio" naknadno, kako bi ih "spasao" pribavljajući im kvalitete do kojih one prvobitno nisu držale, i dimenzije koje su im u prvi mah nedostajale; težnju da sa zabavnim udruže korisno i da jedno natope i prožmu onim drugim nosile su njegove drame u samoj suštini i na njima su se od početka zasnivale. Drukčije bi se teško dala razumeti okolnost da Držićevi junaci rado i često razmišljaju, da s uživanjem iznose pred publiku svoje životne maksime, da se naširoko i bez ustezanja upuštaju u kritiku, da štedro prosipaju savete i da svaki čas izriču najraznovrsnije opaske, kako o životu koji protiče oko njih i o prilikama koje ih okružuju, tako i o ljudima koje susreću i o naravima koje bi hteli da iskorene. Ne bi se, naravno, smelo uzimati, a nije to nikako ni potrebno, da su to uvek Držićeva razmišljanja u koja oni zalaze. ili da su to stalno njegove maksime i njegova kritika, njegovi saveti i njegove opaske, što ih oni daju; jer i ti junaci, kao i svi drugi junaci svakog drugog pesnika, imaju vlastiti i autonomni život koji žive bez obzira da li je pisac na njihovoj strani ili nije. Ali ne može se, isto tako, sporiti ni to, da je Držić, opet kao svi pesnici što ih je ikada bilo, među svojim junacima imao i jednomišljenike, s kojima se slagao u mnogome ili do kraja, koje je navodio da kažu ono što bi on sam voleo da kaže, i koji su, prema tome, samo eho onoga što on govori i samo glasan izraz onoga što on misli. Osim toga, i još važnije, svi ti junaci, i oni s kojima je pesnik saglasan, kao i oni koje izvrgava ruglu i koji su mu antipatični, već svojom sudbinom, rđavom ili srećnom, i svojim karakterom dobrim ili zlim, obrasci su određenog načina postupanja u životu, i njihov je tvorac, vodeći ih od scene do scene u trijumfe ili u katastrofe, i ne dopuštajući da prvi budu trajna nagrada za zloću, a drugi trajno iskušenje za vrlinu, na vrlo određen način pokazivao šta bi trebalo slediti kao uzor, a od čega bi se trebalo kloniti kao od kuge. 3U obilju renesansnih napisa o poeziji s mukom bi se dali pronaći poneki u kojima se vrlo vidno, čak bi se reklo: najvidnije mesto ne dodeljuje teoriji književnih rodova. Ono što mi sada ne znamo sasvim pouzdano, ili oko čega se bar sporimo, još uvek, – a to je: šta ti književni rodovi stvarno jesu, i gde su granice među njima – piscima renesansnih poetika bilo je izgleda jasno u potpunosti i na pitanja ovakve vrste, kad god su ih sebi postavljali, odgovarali su bez dvoumljenja i odrešito. Pri tom njih nije nimalo zbunjivalo, nego je naprotiv to bio njihov ponos, što su njihovi odgovori predstavljali samo odjek onoga što se o književnim rodovima nalazilo, ili što su bar oni verovali da su našli, u Aristotelovoj Poetici. Najpreča njihova misao bila je, i oko toga su oni ponajviše trošili svoje snage, da onaj skup propisa koji je ostavio Aristotel na osnovu svojih indukcija, po nuždi oslonjenih na materijal koji nije bio veliki, na materijal koji se u onom momentu jedino mogao naći, umnože i upotpune, razrade i usitne do bezbrojnih pojedinosti, upirući oči u materijal nesravnjeno širi, u materijal koji su donela tek poznija vremena. Već njihov učitelj i "diktator" – izvesni od njih su ga nazvali baš tako – nipošto nije bio čist od težnje da sistemom pravila koja se moraju respektovati ukaže na put kojim jedino nastaju izvrsna dela; ali ta njegova težnja kod njih se pretvorila u opsesiju, i oni su i ovde, kao i u mnogo čemu drugom, uverenje – u stvari, može se reći: zabludu – svog uzora oterali do apsurda. Nevolja je postala potpuna kad su ih njihovi čitaoci ozbiljno shvatili; tada, i dugo posle toga, poezija se pisala po pravilima, po pravilima je o njoj suđeno, pa se po pravilima u njoj i uživalo. Istina je da takvih pravila Držić nije ostavio za sobom. No toj okolnosti ne bismo smeli dopustiti da nas prevari: njih on nije pisao ne zbog toga što ih je prezirao – kao što su se, već i u njegovo vreme, a pogotovo nešto kasnije neki izuzetniji duhovi usudili da ih prezru, i to odlučno, i to glasno – nego jedino stoga što se za to nije našlo prilike. Da ih je znao i uvažavao vidi se to po njegovim delima, dovoljno jasno. I da mu je samo nešto palo na um da u eksplicitnom obliku fiksira načela svoje poetike, sigurno im ne bi utekao, kao što im onda nisu utekli ni toliki drugi, sve do Servantesa samog. Jer on nije živeo u onakvoj kulturnoj klimi u kakvoj je živeo Šekspir, a nije, naravno, bio ni onakav gorostas kakav je bio najveći dramski pesnik elizabetinske epohe – najveći dramski pesnik svih epoha, uostalom – da bi mogao da stvara bez obzira na kanone trenutka u kome se našao, i uprkos njima, da stvara u punoj slobodi i zaista kako mu se prohte. Od književnih rodova za koje je znalo njegovo doba – a to su, uglavnom, ovi isti rodovi za koje zna i naše doba – Držić se bavio samo lirikom i dramom. Usled toga mi sad nikako nismo u prilici da znamo kako bi se on odredio, teorijski ili u praksi, prema epici, za koju su pojedini i ne baš malobrojni njegovi savremenici nepokolebljivo držali da stoji visoko iznad drugih, da je rod koji je u najpunijem smislu reči poezija. Oko toga zašto je Držićev izbor ispao baš takav, kao i oko toga da li je mogao da bude drukčiji, možda bi bilo dokono danas razbijati glavu; presudnu reč u izborima te vrste trebalo bi da imaju jedino pesnikove sklonosti, ali su, dabome, i ovde, kao i svuda, mogli da je imaju, a možda su je i imali, momenti koji nam sada izmiču iz vida, momenti koje čak nikada nećemo ni pohvatati. Za to poslednje, uostalom, potvrde i primere ne treba tražiti suviše daleko; njih nudi već i sam Držić. Nikome, tako, neće biti moguće da iznađe do kraja uverljiv odgovor na pitanje zašto se proslavljeni dubrovački komediograf u jednom trenutku svoga života uopšte odlučio za liriku kad on lirska priroda nije bio nikako. U jedva dvadesetak pesama što ih je, u svemu, napisao i što ih je, do poslednje, štampao 1551. godine Držićev čitalac ne susreće nijednu koja bi se isticala kao naročito uspela, i sve što opaža, i što kao nagradu dobija, svodi se na nekoliko izdvojenih stihova koji su njihovom tvorcu zaista dobro pošli za rukom. Možda bi takav Držićev izbor mogla načiniti donekle shvatljivim jedna pretpostavka, odavno izrečena: sve je svoje pesme Držić pisao pre nego što je 1539. godine po prvi put pošao u svet, dakle u najranijoj mladosti i dok je još tražio sebe. Ali isto tako se na domaku istine može naći i pretpostavka druga i sasvim drukčija: liriku je Držić pokušavao da piše, i pisao bi je u tom znaku uvek, priklanjajući se dubrovačkoj tradiciji koja je, još od dana Šiška Menčetića i Džora Držića, pesnike prvenstveno videla u "spjevaocima" lirskih pesama, ponajpre ljubavnih. Za uhodanom dubrovačkom tradicijom Držić je predano pošao i u ostalome što je u njegove pesme ulazilo ili što ih je činilo onakvim kakve su bile: za njega su Menčetić i Držić bili vrhunski uzori i on je nepomućene savesti kao pesnik hodao stavljajući noge u tragove koji su ostali od njihovih koraka. Istoričari književnosti čak su upozorili na to da u njegovom toliko skromnom lirskom kanconijeru ima direktnih ugledanja na Šiška i Džora, i bezmalo doslovnih preuzimanja iz njihovih pesama, što na više nego očigledan način svedoči kako je Držićeva poetika i ovde, kao i drugde, od podražavanja načinila svoj osnovni princip. Prema tom principu, trebalo je da Držić upravo idući putevima podražavanja, koje je svesno izabrao i koje je namerno zadržao, na neki način nadmaši svoje uzore. Što on u tome nije uspeo bila je stvar pesničkog talenta, a ne literarne teorije. Ni za svoje drame, kao ni za svoju liriku, Držić nije osetio potrebu da pobliže odredi i jasnije definiše pravila kojih se držao. Pa opet je i za njih, kao i za nju, ta pravila moguće iščupati bez mnogo muke i iz samih dela o kojima je reč. Koliko se, inače, dubrovački pesnik malo brinuo da stvari označava njihovim pravim imenima, možda ništa tako lepo ne pokazuje kao činjenica da je sve te svoje drame sa izuzetkom Hekube, za koju je, već u naslovu, istakao da je "tradžedija", nazvao "komedijama", iako su razlike koje ih odvajaju njemu, i njemu čak mnogo više nego nama, morale biti odlično poznate. Za njega je Tireni, Veneri u Adonu i Plakiru ime komedije pristajalo isto onako dobro kao što je pristajalo i Dundu Maroju recimo, i pristajalo je isto tako Noveli od Stanca kao što je pristajalo i Mandi, Skupu, Arkulinu ili Pjerinu, kod kojih u tom pogledu nije bilo mesta sumnji. Jedino "razlikovanje" koje je Držić ikada načinio bilo je ono kada je svoje komedije u prozi nazivao "maškaratama", a svoje drame u stihu "komediolama", ali to razlikovanje sasvim je neodređeno i nema, naravno, nikakve teorijske podloge. Od svih Držićevih drama Novela od Stanca vezuje se za najdublju tradiciju, iako inače ovo nije njegov najstariji dramski tekst. To punokrvno i autentično remek-delo, obimom tako neveliko, stvarno bi bilo jedna od onih lakrdija u dramskom obliku kakve su od, ranog srednjeg veka zametali plebejci po gradovima zasmejavajući svoje gledaoce jedanput drastičnim prizorima iz intimnog gradskog života, a drugi put pakosnim i podrugljivim prikazima nezgoda koje snalaze seljake kada se, za svoju nesreću, nakane da siđu u grad da bi u njemu trgovali ili, još gore, da bi se u njemu zaljubili ili oženili. Imajući u vidu trenutak u kome su začete, lako se razume zašto se te lakrdije, koje su njihovi sastavljači krštavali na razne načine, ali najčešće farsama, nisu ni u čemu – ni u svetu koji su na pozornicu dovodile, ni u duhu sa kojim su to činile, ni u humoru na koji su računale, ni u postupku kojim su bile rađene – dodirivale s antičkim komediografskim nasleđem. Održale su se i pored toga, i to su se održale i u jednom vremenu koje je srednji vek osećalo i prikazivalo kao razdoblje varvarstva i koje je, uzimajući antiku za uzor u svemu, htelo da zaboravi što brže i što trajnije vrednosti stvorene u njemu. Tako su farse još i u punom cvetu renesanse našle pisce koji ih s ljubavlju pišu i gledaoce koji ih, s ne manjom ljubavlju gledaju; Držić je bio u redovima jednih i drugih, kao što je mnogo posle njega u redovima jednih i drugih bio i veliki Molijer. S tehničkim tajnama i s poetikom ove dramske vrste Držić se nije srodio preko teorijskih traktata, mada se ovde-onde u njima dala naći po koja zabeležena reč i o tome; s tim tajnama i s tom poetikom Držić se susreo, i u njih je proniknuo, kako na ulicama i trgovima svoga Dubrovnika, na kojima je ovakve predstavice gledao, tako i na ulicama i trgovima italijanskih gradova, po kojima je ovakve predstavice gledao takođe. Tačno kao i u mnogima od njih, u Noveli je za radnju uzet doživljaj nekog priprostog i lakovernog seljaka u tuđem, rafinovanom i prepredenom gradu, i tačno kao i u mnogima od njih u njoj se na tog zlosrećnog junaka gledalo s olimpijskih visina gradske samodopadljivosti; tačno kao i u mnogima od njih zatim za zaplitanje te radnje, za ceo njen tok i za njeno rasplitanje nije bilo potrebno više od nekoliko kratkih scena jednog jedinog kratkog čina, i tačno kao u mnogima od njih najzad stvar je ispričana bez mnogo respektovanja pojedinih osveštanih načela klasične dramaturgije, pored ostalih i načela takozvanog jedinstvenog mesta. A što je Držić u tom delu toliko zablistao, što je u njemu dao tako punu meru sebe i tako živu, razdraganu i raznobojnu sliku svoga doba, stvar je pesničkog talenta, a ne literarne teorije. Tako bi nekako, ili bi čak tako doslovno, izgledala poetika ove vrste Držićevih drama da se on u nekom trenutku života odlučio da svoju pesničku praksu i svoja stvaralačka iskustva pretoči u pravila. Ta pravila, doduše, ne bi bila nova i ne bi bila Držićeva; on ih je još za svojih studentskih dana pokupio gledajući drame koje su prikazivale sijenske zanatlije, čiji su one posebni specijalitet bile, i koje su oni nazivali čas "pastirskim eklogama" a čas "pastirskim komedijama". Ali uzeta sama po sebi ta pravila ne bi značila ništa da Držić nije bio istinski pesnik i da je ostao samo njihov nedalekovidi poštovalac, što bi i u ovom slučaju, kao i u svim drugim i sličnim, značilo jedino – njihov bezuslovni zarobljenik. Jer stvar je jasna i jedva da je treba reći: oko tih pravila, kao oko nekakvog kostura, pesnik može tek ako u sebi nosi svetu vatru i ako ga posluži sreća da okupi meso svojih vizija iz života, svojih fikcija i svojih snova. Kakve su bile teorijske osnove na kojima je Držić podigao veličanstvenu zgradu svojih komedija danas je još najlakše prozreti. Jer već prvi dodir sa njima otkriva i najpovršnijem pogledu da su taj Dundo Maroje i taj Skup, taj Arkulin i taj Pjerin, taj Džuho Krpeta i ta Mande zamišljeni uglavnom na jednoobrazan način i sagrađeni uglavnom po jedinstvenom postupku. Sve su one iz kola takozvanih eruditnih komedija to jest komedija koje su u zlatno doba italijanskog humanizma ponikle u obrazovanim sredinama iz predanog izučavanja i u prvi mah pobožnog i ropskog, a posle i sve slobodnijeg i sve samostalnijeg podražavanja klasičnog nasleđa. Renesansni teoretičari komediografskog posla, baš kao i njegovi praktičari uostalom. više su dugovali Plautovim i Terencijevim komedijama no Aristotelovoj Poetici, u kojoj je nedostajao upravo deo posvećen komediji, i više no Horacijevim i Ciceronovim delima, u kojima se za njihove svrhe moglo naći tek ponešto i u svakom slučaju nedovoljno. Danas se odviše dobro zna: Plaut i Terencije, i više onaj prvi no ovaj drugi, nisu samo toj komediografiji omogućili da se rodi i nisu joj samo pomogli da stane na vlastite noge, već su za nju bili, i ostali, za nju još i trajni uzor, čak i onda kada je ona to pokušavala da porekne, i bili su, i ostali, za nju još i nepresušni izvor – izvor motiva, svakovrsnih zanatskih znanja i pojedinačnih dosetki – čak i onda kada je ona to pokušavala da sakrije. U Držićevom Dubrovniku Plaut takođe nije bio skorašnji znanac. Još na početku XVI veka njega je Ilija Crijević, rimski okrunjeni pesnik (poeta laureatus) i humanista nesvakidašnjih znanja, odomaćio među mladim Dubrovčanima, kojima je predavao retoriku i poeziju. Crijević je, štaviše, za svoje đake izradio, u klasičnim heksametrima, kao što je tad bio običaj, i naročiti teorijski spis kako o komediji uopšte, tako i o Plautovoj komediji posebno (Super comoedia veteri, et satyra, et nova, cum Plauti apologia). Isti njegovi učenici čak su povremeno – kao, na primer, 1525. godine – elitnu dubrovačku publiku zabavljali o karnevalu predstavljajući im pojedine Plautove komedije u originalu. Najzad i sam Marin Držić posvedočio nam je u jednoj prilici da Plauta u Dubrovniku deci čitaju po školama ("djeci ga na skuli legaju"). Pa ipak, koliko god bi teško bilo poricati da je Držić ponešto prihvatio iz Plauta i neposredno, sumnji nema: ni u pogledu teorije, kao ni u pogledu prakse, on naznačeni put nije prelazio samostalno. I jedno i drugo on je učio i naučio u Italiji, u kojoj su u one dane, i kasnije, sve to isto tako učili i naučili još i mnogi drugi evropski pisci, koji su mu bili ravni, ili koji su čak bili i daleko iznad njega. Predmet i materiju Držićevim komedijama dale su zgode i nezgode mnogobrojnih junaka koji su sve ličnosti ondašnjeg svakodnevnog života – trgovci, kao Dundo Maroje i njegov sin Maro, pomorci, kao Dživulin sa Lopuda, sitne zanatlije, kao Tripče iz Kotora, siromašni učitelji humanističkih škola, kao pedant Krisa, kurtizane, kao Sinjora Laura, sluge, kao Pomet, Bokčilo ili Petrunjela. Zapleti u njihovim više nego skromnim sudbinama nastaju onoga časa kada oni na neki način iskoče iz koloseka svog uobičajenog ponašanja ili kada se sudare s navikama sredine ili s drugačijom voljom svojih sugrađana: kada se lakomisleni Maro laka srca odluči da potroši očeve dukate i kada se taj njegov škrti otac teška srca odluči da pođe u potragu za onim što se od njih još spasti može; kad ubiti siromah Skup iznenadno nađe pun ćup dukata i kada svim silama i po svaku cenu nastoji da ih prikrije i sačuva; kad omatoreli i plašljivi Arkulin zaželi da se poigra uloge neustrašivog ljubavnika, a doživi samo to da ga silom i uz grdne njegove troškove ožene; kad se kotorska lepotica Mande, nesrećna uz svog pijanog, neprivlačnog i kudikamo starijeg Tripčeta, osmeli da jedne karnevalske noći ukrade po koju slast od života i kad se zatim s mukama, i jedino uz pomoć lude sreće, izvuče iz nevolje u koju je zbog toga upala... Sve to na više nego rečit način pokazuje kako je Držić i ovde, kao i drugde, imao pred očima i na umu propise pedantnih teoretičara poezije i kako nije ni pomišljao da se o njih ogreši. Ti teoretičari su još od Aristotela i njegovih neposrednih sledbenika, pa sve do pisaca traktata u Držićevom veku, složno tvrdili da upravo to i jeste zadatak komedije, – da prikaže ličnosti iz svakidašnjeg sveta, čak ličnosti neugledne i proste, opterećene ponekom manom koja je više njihov greh nego njihova nesreća, koja je, kako bi to rekao sam Mudrac iz Stagire, "ružna i nakazna, ali ne boli". Dovodeći te ličnosti na scenu i gurajući ih iz akcije u akciju, komediografi renesanse, i Držić sa njima, trudili su se, a to im je čak bila i dužnost, da i te ličnosti, kao i te akcije, budu u punoj saglasnosti s onim što je verovatno i što je moguće. Nije, naravno, time rečeno da su one morale da budu istinite i da predstavljaju u svemu verne kopije onoga što je život u stanju da ponudi. Jer odvajkada se verovalo, i to je uverenje nepomućeno došlo i do renesanse, da je izmišljanje jedno od suštinskih svojstava komediografskog postupka i da on zbog toga ne treba i ne sme da beži od njega. U tom svetlu veoma je zanimljiva, i vrlo mnogo kazuje, ona već citirana Držićeva reč koju je on stavio u prolog Dunda Maroja, ali koju je najčistije savesti mogao da stavi i u prolog bilo koje druge svoje komedije: "Ovjezijeh (ovih) se komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vašem gradu!" I samim ovim nazbilj dubrovački komediograf je rekao bezmalo sve: materija njegove komedije, materija komedije uopšte, samo je fikcija, a ne nekakav skup događaja koji su se u jednome času zbili uistinu; ali je ta fikcija pošla sa samoga tla života i ona pokatkad može, mada ne mora, da se otelovi u najživotniju stvarnost. Ako dakle teorijski propisi nisu renesansnog komediografa obavezivali da na pozornicu iznosi golu i neizmenjenu istinu, on se ipak, oblikujući svoju istinu, nije smeo odreći načela pune verodostojnosti onoga što prikazuje. Njegov trgovac imao je da se ponaša kao trgovac, a ne recimo kao knez; mladić nije mogao da razmišlja kao starac; vojnik je morao da bude grub, a ne osećajan; kurtizana nije smela da bude verna. Ko god zna Dunda Maroja i ko god pamti njegovog Pometa, ko god se seti njegovog Skupa i ko god ne zaboravlja njegovog Arkulina, moći će lako i tačno da proceni u kojoj je meri Držić nastojao da ostane veran ovome načelu i koliko je ono, prema tome, bilo od značaja za čitavu njegovu poetiku. Samo doslednim poštovanjem toga načela uostalom mogu se objasniti i poneke dalje osobine Držićeve komediografije, kao i renesansne komediografije uopšte. Pluridijalektalnost, pre svega. Renesansnim teoretičarima izgledalo je neuverljivo, a sigurno su njihovo osećanje delili i ondašnji gledaoci, ako se u jednoj komediji, u kojoj uvek ima ljudi iz raznih sredina i iz različitih društvenih slojeva, u koju se uvek sležu ljudi raznih zanimanja i čak različitih nacionalnosti, svi govore jednim istim jezikom. Otuda kod Držića ona toliko karakteristična pojava da njegov Maro Marojev ili njegov Pomet, njegov Skup i njegov Dundo Niko, koji su dubrovački građani, ne govore jezikom kojim govore Tripče, njegova Mande ili Sinjora Laura, koji su iz Kotora, a ne govore čak ni kao Bokčilo, koji je seljak iz dubrovačke okoline i koji je u svom rečniku i u svojoj sintaksi zadržao toliko neobičnih, toliko arhaičnih pojedinosti. Otuda i ta okolnost da Ugo Tudešak, koji je Nemac, ima svoj posebni žargon, a Pedant Krisa, koji je sav zanet klasikom, opet svoj. I otuda, najzad, i to da Turčin u Mandi govori na svoj način, a Grk u istoj komediji na svoj, i Sadi Žudio u Dundu Maroju na svoj, a rimski "oštijeri" u istom delu na svoj. Ne bi se, istina, smelo zaboraviti da je Držiću ova pluridijalektalnost, usled koje su i neke njegove, kao i mnoge italijanske komedije ostavljale utisak Vavilonske kule u malome, bila dobro došla i kao neiscrpni i uvek efikasni izvor smeha: njegovim Dubrovčanima, kao i svim dobrim građanima sveta, bilo je smešno ono što nije njihovo već i zbog same činjenice što je njihovo drukčije. Ali bi nesumnjivo na pogrešnom putu bilo svako zaključivanje koje u ovoj odlici Držićevih komedija ne bi prvenstveno videlo težnju njihovog autora da koliko god je to ostvarljivo ostane u okvirima verodostojnog. I sigurno samo toj njegovoj težnji za verodostojnošću, a nikako nečem drugom, pogotovu ne pukoj slučajnosti, ima se pripisati okolnost da je on same komedije dosledno pisao u prozi, što ni izdaleka nisu učinili svi komediografi njegovog veka. Očigledno, na njega je delovao argument potrzan u ondašnjim polemikama od strane teoretičara poezije ili pak od samih komediografa koji su se zalagali za prozu u komedijama: obični čovek u svakodnevnim susretima sa svojim bližnjima nikad ne upotrebljava stihove i komedija, koja baš običnog čoveka prikazuje u tim svakodnevnim njegovim susretima sa svojim bližnjima, morala bi da u potpunosti odbaci stih ako hoće da joj se veruje. Ali to podražavanje života i to slikanje ljudskih naravi u njemu bilo je za renesansnog komediografa, bilo je za našeg Držića takođe, ne u jednom pogledu osobeno i ne na jedan način uslovno. Život kome su se svi oni potpuno iskreno okrenuli pokazivao im je, kao što život pokazuje uopšte i uvek, svoje mnogostruko i svoje stalno drugo lice; pred njima se on valjao, kao što se valja vazda, u bezbrojnim pravcima i rasipao se u bezbrojne pritoke. Kao da su ih njegova bezmernost i njegovo neiscrpno bogatstvo uplašili i zbunili; kao da se nekima od njih on pričinio haotičan i rđavo organizovan. Nije onda čudo što su se oni poveli za uveravanjima teoretičara koji su im govorili o podražavanju jednog i savršenog uzora i što su poverovali da će biti i bolje, a ne samo lakše, ako istinu i sliku tog života potraže ne u njemu samome, nego u delu onih koji su pre njih tu istinu shvatili i tu sliku ocrtali na najsavršeniji način – u delima svojih uzora. Razume se kod istinskih stvaralaca potčinjavanje ovoj zabludi moglo je ići samo do neke mere; kod epigona i prepisivača, međutim, ono nije znalo za granice. Ali ni kod onih prvih, kao i kod ovih drugih, ono nije prošlo bez određenih negativnih posledica. Jer život se ne da stilizovati i on se sveti kada pokušamo da ga sabijemo u osveštane kanone, a renesansni komediografi upravo tom iskušenju nisu izbegli. Pokatkad ni Držić sa njima. Na primer, gde su ti komediografi videli, sem u Aristotelovoj Poetici, koju su međutim pogrešno shvatili, da se čitava radnja neke ljudske drame, od njenog zametka pa do njene katastrofe, mora neizostavno odigrati na jednom i istom mestu, i to još javnom, i to još na trgu, i u granicama jednog i istog dana? Te takozvane zakone jedinstva mesta i vremena ne narušava nigde nijedna od sada poznatih Držićevih komedija, a nisu ih, to možemo biti sigurni, narušavale ni sve one njegove komedija koje smo u međuvremenu izgubili. Dalje, i još drastičnije stilizovanje života ovi komediografi su sebi dopustili kada su, idući još jednom poslušno za Plautom, tipizirali likove i kada su ih naterali da se pojavljuju iz komedije u komediju sa stalno istim skupom osobina, a neretko i sa uvek istim istorijama. Svi starci su tako postali smešni, i škrti, i džangrizavi, a svi mladići obesni, i rasipni, i neposlušni; sve sluge su tako ispale dosetljive, i lukave i prevrtljive, a svi vojnici (ili kod Držića: pomorci) razmetljivi, i naduveni, i lažno hrabri; svi su pedanti tako izišli luckasti, i lažno učeni, i bombastični u govoru i tvoru, a sve kurtizane pohlepne, i neiskrene, i nepostojane u osećanjima. Kao da ni to još nije dosta, njih su njihovi tvorci dovodili i u neke neprestano iste, i već tipizirane situacije: da lutaju svetom preobučeni u muška odela, ako su u pitanju žene, ili u odela ženska, ako su u pitanju muškarci (to su takozvana preoblačenja), da se usled svakovrsnih životnih nedaća gube od svojih i da se nepoznati javljaju mnogo kasnije, kad su ih već zaboravili ili kada su oni zaboravili i najdraže (to su takozvana prepoznavanja) ili da razmišljaju glasno kada su sami, ili kada bar u to čvrsto veruju (to su takozvani monolozi). Iako se mora priznati da je Držić pri svemu tome mnogo puta umeo da očuva neku svoju meru i da zadrži onu zlatnu sredinu kojom, prema reči njegovog Dživa Pešice, u životu idu svi "blaženi", iako je zatim, i ne manje često, uspevao da se otme tiranskim okvirima tradicije i da prevlada propise i zablude, vlastite ili one koje mu je nametnulo vreme, – što je sve trijumf njegovog ličnog komediografskog dara i osnov njegove slave, – isto bi se tako moralo priznati da se on o te tradicije, o ta pravila i o te zablude, što su se sve slegli u same osnove njegove poetike, i ne jednom spotakao i da je zbog njih, kao pesnik, i ne jedanput pao. Trebalo bi, posle svega, neku reč reći i o Držićevim koncepcijama o tragediji. Bar u jednom trenutku svoga života on je poželeo da zablista i kao tragički pesnik. Ali je odmah izabrao rđav put: tragedija Hekuba koju su, posle dveju uzastopnih zabrana od strane dubrovačke vlade, 29. januara 1559. izveli članovi "slavne i vridne družine od bidzara", bila je samo prevod, i to iz druge ruke. Iako se u naslovu isticalo da je ona "izeta" – a to znači: prevedena – iz Evripida, već od naslova se nije govorila puna istina. Tu antičku tragediju užasa i krvi Marin Držić, koji je po svojoj prilici samo tek natucao starogrčki, preveo je sa italijanskog, koristeći trud Lodovika Dolčea, jednog dobronamernog, ali mnogoglagoljivog i nedarovitog mletačkog stihotvorca i kompilatora. Prema tome, shvatanja o strukturi, o prirodi i o funkciji tragedije koja bi se dala izvesti iz teksta Držićeve Hekube pripadala bi Evripidu, odnosno Dolčeu. Držićeva bi ona bila jedino utoliko ukoliko ih je on samim svojim izborom prihvatio. A ta shvatanja, neka je dodato još i to, na kraju, prastara su shvatanja o tragediji kao o prikazu zlosrećne sudbine uzvišenih i realnih ličnosti, koja započinje u sreći a okončava se u katastrofi, i koja treba da duše gledalaca uzburka i potrese i da ih tako navede na spasonosno i očišćavajuće osećanje sažaljenja i straha. *Sva prozračna i vedra, renesansna poetika Marina Držića imaće neko svoje mesto u jednoj budućoj i još nenapisanoj istoriji jugoslovenskih teorijskih gledanja na poeziju. Ako joj to mesto tamo i ne obezbede novina Držićevih ideja, niti prodornost njegovih opaski, niti pak smelost njegovih zaključivanja – što sve, s obzirom na njegovo vreme, a konačno i na njegove svrhe, ko zna da li bismo smeli od njega i tražiti – pravo na to mesto sigurno će joj dati okolnost da su to ideje, da su to opaske i da su to zaključivanja koje je jedan naš daleki predak – a on je uz to bio i naš veliki pisac – sveo u jedan jedinstven i jedan celovit sistem, raščišćavajući, sam za sebe, probleme i osobenosti posla kojim se bavio. Još više od toga: Držićeva poetika zaslužiće nešto naše pažnje i time što se u njoj kao u kakvoj kristalnoj vazi reflektuje bogata svetlost našeg renesansnog literarnog trenutka. Upravo onako kao što se, pre Držića, humanistički trenutak naše poezije reflektovao, sav, u poetici Marka Marulića, i kao što će se, posle Držića, barokni trenutak te poezije reflektovati, sav, u poetici Dživa Gundulića. // Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti // |