Мирослав Пантић

Петар Зоранић и наша народна књижевност

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

Тренуци сећања и славља какви су ови које у Задру с пуним разлогом посвећујемо великом Нињанину и "Хрватину" Петру Зоранићу прилика су не само да и ми данас успоставимо свој однос према песнику давне прошлости, већ и да, сводећи читаво наше знање о њему, сагледамо докле смо стигли и куда нам и како ваља ићи за њим даље. У ове тренутке, дакле, ми се морамо запитати: да ли старог, знаменитог песника хрватске речи познајемо довољно и, чак, да ли га познајемо уопште? Па одмах затим, и у истом ланцу мисли: да ли смо доиста искористили све могућности и да ли смо испробали све путеве да му приђемо ближе и да га схватимо боље?

Нема сумње: наша књижевна историја није се ни досад према Петру Зоранићу односила маћехински као што је то ипак чинила с понеким другим песницима из старих дана: његов животопис успостављен је марљиво, а његове Планине изучаване су дуго, темељито и са разних страна. Па опет, морамо то рећи, уза сва трагања, дужници смо му још увек, и у много чему. Његов живот, који је по свему судећи провео злосрећно, остао је за нас тајна безмало у свим својим суштинским моментима. Пратећи га по хартијама у задарском архиву,^[1] ми смо смели с ума, или нисмо стигли да гледамо, и оне у архиву млетачком, а у њима, уверен сам, нас чекају бројна открића и, можда, не мала изненађења.^[2] Његово дело, ту типично ренесансну творевину магистралне полифоније, посматрали смо у односу на класично наслеђе и на сувремену, или тек нешто старију, италијанску поезију, и у њему распознавали, разговетно и јасно и поред свих сливања и чудесних преплета, тонове који су сваки час били преузимани са стране,^[3] али нисмо пазили, или нисмо пазили све доскора, како су у тој свесној и хотимичној игри они стављани у један нови "зук" и како су и одјекивали друкчије.^[4] Изучавали смо сложену, рецимо баш и то: ћудљиву структуру Планина, а све донедавно смо занемаривали поетику која јој је у основи и коју је, уосталом, сам Зоранић исцртавао тако рећи из странице у страницу.^[5] Изучили смо, средили и педантно класификовали граматичке и лингвистичке одлике Зоранићевог дијалекта,^[6] а оставили смо по страни његов поетски језик и његов стил, тврд, опор и таман не једном, али и живописан, сочан и пун неке особене лепоте такође не једном. Тек однедавно, у ствари, обратили смо пажњу на присуство домаће књижевне традиције у Зоранићевом делу, присуство не мање битно и не мање пресудно. Велики и видан утицај Марка Марулића, и то не само у идејама, већ и у фактури стиха, у изразу, у песничким темама и, рекло би се, понајвише у лексици – утицај који је документовано издвојио и испитао Фрањо Швелец^[7] – један је вид тог присуства. Преостаје нам да претресемо и друге, од којих је оно што је песник доста магловито назвао "тумачењем блаженог Јеронима" такође посебан и тачно толико важан. У исти тај низ укључује се природно и однос Петра Зоранића и његовога дела према нашој усменој или – како то обично кажемо – народној књижевности.

У општим цртама за тај однос зна се, наравно, одавно. Све историје књижевности и сви обухватнији написи о Зоранићу не пропуштају да га истакну и нагласе. Али у истој мери у којој је несумњив и опште признат, тај је однос нејасан и сасвим недефинисан. Кад год је о њему реч, све се углавном своди на нешто кратких и готово стереотипних констатација. Оне су следеће. За песму с почетком Пасите дробне травице, коју "под звук свирал" пева пастир Грапко (Кап. XIII) Зоранић ставља на маргини ознаку да јој је напев као и песми A ти, девојко шегљива, а за ону с почетком Биште жеље љувене, коју "погудив" отпева пастир Сладој (Кап. XIV) песник на истоветан начин напомиње да се то чини "у зук" песме Дрази ми гору пројдоше. И затим, још и ово: за "петје" у наизменичним строфама од по шест петераца које изводе Борник и Славко (Кап. XIV), пошто су најпре "оба купно" погудили "у гусле за послух меј дружином ставити" у Планинама се даје обавештење да је то "начин од напојниц ке на пирих и јиних весељих пети се меј пастири мечне буду". При том су се у песмама A ти, девојко шегљива и Дрази ми гору пројдоше потпуно оправдано, наслућивале две народне лирске песме, мада Зоранић то нигде није рекао, а ни наговестио, а за "напојнице" се погађало да су "пјесме које се пјевају уз пиће" и које се другде зову још "почаснице" или "почашнице".^[8] Полазећи од тога, додавало се покаткад, али увек само неодређено и неконкретно, да је Зоранићево песничко стварање делом протекло у сфери и под утицајем стварања анонимног песника из народа.

Наведене чињенице отварале су пут вишеструким истраживањима; наша књижевна историографија, међутим, користила је понуђену шансу тек у једном правцу: покушала је да изнађе текстове народних песама којима је Зоранић шкрто забележио почетне стихове. Фрањо Фанцев је релативно лако у једном случајно сачуваном запису с краја XVI или са почетка XVII столећа препознао текст народне романсе A ти, девојко шегљива.^[9] Објављујући тај драгоцени текст, он није застао пред околношћу да се Грапкова песма Пасите дробне травице метрички и ритамски не слаже баш понајбоље с нађеном романсом,^[10] као што није запазио ни то да нам схема Зоранићеве песме, с понављањем трећег стиха сваке строфе у првом стиху наредне неочекивано даје могућности да несавршени, свакако овлашни запис народне романсе доведемо у њен првобитни и аутентични облик. Тај би облик вероватно био:

A ти, дивојко шегљива,
запни путашца до грла,
да ти се дојке не виде,

да ти се дојке не виде,
да мене жеља не буде
на твоје дојке гледајућ.

На твоје дојке гледајућ,
вранога коња заковах
и моје дружбе ја остах.

И моје дружбе ја остах,
и мојега господина,
а ти, дивојко шегљива... итд.

Мање је срећно, па према томе и мање успешно, било трагање за текстом песме Дрази ми гору пројдоше. Не налазећи га у старим записима и изгубивши наду да ће га тамо бити уопште, Олинко Делорко покушао је да га пронађе у сасвим новим песмарицама и у савременим бележењима.^[11] Труд се одмах показао бескорисним: по првом стиху, који је једино имао и који је тек у врло далеком и измењеном облику налазио у неким песмама, он није могао да врши убедљива идентификовања, утолико пре што ти први стихови у народним лирским песмама, и кад су врло упечатљиви и карактеристични, најчешће немају никакве ближе везе са садржином, а не ретко се и понављају у разним песмама. Због тога песму Дрази ми гору пројдоше морамо, на жалост, и даље сматрати непознатом и изгубљеном, као што су изгубљене и непознате и толике њене друге, за које знамо да су некада биле и да су их волели, али које се нико није сетио да забележи.

Уосталом, питање текстова народних песама чије је мелодије Зоранић користио – ма како иначе било од значаја за историју саме народне поезије, – за Зоранићево дело је у суштини од споредне важности. Куд и камо је занимљивији и значајнији унутрашњи однос Планина и усмене књижевности наших народа. A то ће рећи: од суштинске је важности знати у којој је мери, на који начин и каквим путем песнички свет анонимног књижевног ствараоца из народа ушао у Зоранићев пасторални роман, у његов дух и његово ткиво, и докле је он био од помоћи овом ренесансном властелину да се као писац искаже када је у једном "скрбљивом" и "печалном" свом часу одлучио да ступи у нашу уметничку књижевност "по неувижбану коњицу по стази нетлачени". Савремена књижевна изучавања мораће да за та питања потраже прихватљиве одговоре у самом Зоранићеву делу. У том су смислу корисна и симптоматична нека најновија настојања (Јосип Вончина) да се анализом Зоранићевог прозног стила установи њихова епско-десетерачка основа,^[12] мада та настојања нису дала и адекватне плодове. Јер релативно је лако у сваком прозном тексту, готово без изузетка, наћи одељке који остављају утисак епских десетераца или који чак и јесу прави десетерци, а да такви налази не дају ипак никакав сигуран траг присуства народног песничког израза у посматраном тексту.

Наше напомене, такође, покушаће да се дотакну сложеног питања о везама које су зближиле непознате творце усмене литературе и ренесансног песника из Нина. И оне ће полазити изнутра, то јест из самог романа, у коме се једино и находи кључ одговора, али ће то бити – ако се тако може рећи – с једне друге стране и на један друкчији начин.

*

Зоранићева окренутост усменој књижевности била је неминовна и стари песник није је могао избећи, чак и да је то покушао, што се никако није десило. У градовима у којима је обитавао – то је свакако његов Нин, и то је свакако исто толико његов Задар – она га је запљускивала са свих страна, на послу и у тренуцима доколице, у кући и при сусретима на улици. С њом се у она времена живело и радило, с њом се веселило и туговало, она је човека пратила у ратове а са њом се и умирало. Она је походила све домове и друговала је са сваким, не осврћући се на занимања, на касте, на степен образовања, на пол. Није ли Соларић, у Нину и Задру, био у истом оном положају у коме је у Шибенику био Шижгорић, који је ту поезију не само ослушкивао и знао, већ и волео и високо ценио? Доиста би чудно, и немогуће, било да Петар Зоранић, који је тако силно осећао"слаткост башћине" и коме су родна поља и дубраве, гвозди, планине, лузи, рике и вруље толико биле на срцу, остане глув за народну песничку реч, која је једно обележје, и део душе, и израз те вољене "башћине".

Али осим тих биографских, и књижевноисторијски разлози били су у овом погледу пресудни. Између маја и септембра 1536, када је, како сам говори и како му верујемо, био заокупљен радом на Планинама, домаће песничко искуство није било одвећ богато да би се могао и смео заобићи један тако значајан његов део, као што је усмена народна књижевност. Осим Марулића, чију је Јудиту памтио до танчина, и осим средњовековног наслеђа, у првом реду глагољашког, које је упознао не мање савесно, он скоро да и није имао књижевне традиције из које би могао учити и на коју би се надовезао. Дубровачки песници, чија су дела по Дубровнику кружила у рукописима, били су му недоступни и он их, извесно, није ни читао. Тако је народна књижевност, која је имала изграђен песнички језик, своју фразеологију и своје готове уметничке поступке, постала, нешто милом и свесним избором, а нешто неизбежно и што се друкчије није могло, важна и знатна компонента његовог песничког израза, његове фразеологије и његовог уметничког поступања. У једну реч, и у његовом случају поновио се процес који се већ био одиграо при конституисању ренесансне лирике, у Дубровнику, и – истина у мањој мери или у мери мање видљивој – при обликовању уметничке ренесансне епике, у Сплиту.

На страницама Планина изриком се спомињу или чак и долазе непосредно безмало све врсте ондашње усмене књижевности. Штавише, усвојивши одатле терминологију – јер друге у нашем језику није ни било – Зоранић на исти начин и истоветно обележава и појаве и врсте у поезији уметничког постања, дакле у поезији уопште. Његови пастири и његове "декле" скоро у свакој прилици "поју" или "појућ клечу" (кличу); њихова "разлика петја", "писни" или "писанце" обично су о љубави и они их "бугаре" или "гуде" уз разне инструменте; покаткад оне узму изразито жалобан облик, и тада су то "нарикања" и "тужбе али нарикања", "писни тужбене", и "петја али тужбе", које се "поју цвилећи" и изводе "тужбеним зуком" гусала и "у жалосну жицу"; а гдекад су опет веселе и "ричи љубвене", које су у њима, певају се у "начин од напојниц ке на пирих и јиних весељих пети се меј пастири мечне буду". Од прозних врста највише се и најчешће "приповидају", то јест казују, за дугих часова одмора "на пландишћу" и када мине "вриме у паше загнати живине", старинске "приповисти", "приповисти" које су се слушале "од старих... усприповидајући"; те "приповисти" су такође "од љубави", и то "од љубави свитовне", а по природи су или тужне и елегичне или пак "глумне" то јест шаљиве ("глумно бесидити од старих приповидајући"). Ништа ређе од "приповисти" на уснама пастира живе "приче", то јест – према овој терминологији – изреке или пословице које они, и Зоран са њима, цитирају уз карактеристичне додатке: "рече се", "како рече се", "опћена рич ово јест", "како прича говори", "како опћено рече се", "у причи се рече", "како ви свитовни у причи речете".^[13] И најпосле, ту су још и "ганке", односно загонетке, које пастири, обично у такмичењу "на измин", постављају један другом с позивом, с изазовом, да их саговорник "хитријега ума", ако може, "угана и истумачи".

Te своје "писни" и та своја "петја" Зоранићеви пастири певају уз разне онодобне инструменте, рошке, сурле, ребеге, цитаре, свирале. Првога дана Борник "клече" једну од својих "љупких писам" – у славу лепоте своје "љубовце" Јелене – "ребегу наредив" (Кап. VI); Грапко "поје" чувену песму Пасите дробне травице "под зук свирал другога друга" (Кап. XIII); Рајко и Свитко певају "на измин" своје побожне сентенце и парафразе псалама уз пратњу "цитара" (Кап. XIV). Али као далеко најчешћи пратилац пастирских песама долазе гусле. Уз звуке тог славног инструмента већ првога дана пастири певају своје "писни разлике", Сладмил о својој љубавној чежњи за Маритом (Кап. VI), Сипко о својој Писанки и њеним чудесним очима (Кап. VI) и Зеленко у славу своје Марије (Кап. VI). Гусле су поготово верни друг пастирима кад "третјега дана" певају "петја на промин разлика и липа", и то најпре Сладмил и Плинко о лепоти својих "љубовци" (Кап. XIV), па Борник и Славко у тону и на начин "напојниц" (Кап. XIV), затим Славгор и Даворко о "расутој башћини" (Кап. XVI) и Вислав, "чемерно јечећи" своју тужбалицу ("нарикање") за несрећном Аницом (Кап. XVII). Напокон и пастир Росјак на самом крају Планина (Кап. XXII) уз гусле "кличе" заносни хвалоспев бискупу Јурју Дивнићу. У низу лапидарних напомена Зоранић нам је оставио и понеко обавештење о томе како су ово гуслање, и певање уз њега, приближно изгледали или како их је барем он замислио. Из тих његових напомена, које се у више наврата и понављају, готово дословно, може се видети да певач обично најпре "среди тихо зук од гусал", а затим "мало погудив и глас зуком средив" кликује своју "писан". Покаткад и по два пастира "оба купно" гуде у гусле пре но што ће почети да певају, "за послух меј дружином славити". Најшири је приказ оваквог гусларског певања Зоранић дао наводећи Росјакову апотеозу бискупу Дивнићу. Према том приказу, Росјак најпре узима "гусле једне", справљајући се "пети"; потом "гусле зуком наредив и памет с начином и хитријом справив никуко од при погудив, паке на вриме уми гласом... кликну", а док он гуди и пева, "сви опћено у округлу стаху тихи и умиљени пастири, докол Росјак доспи прихитар пој свој и опет у први зук од гусал врати се". Колико су у Зоранићевој свести гусле биле инструмент по превасходству и колико их он најчешће није могао одвојити од певања ма које врсте, најбоље се види по томе што њихово име придаје сваком гудачком инструменту на жице и што ни Апола није кадар да замисли без гусала. Гусле су, за њега такође, и најбољи дар који певач може заслужити својим певањем: кад Сладмил заврши своју песму, "појам тада катунар гусле једне по хитру мештру удилане и Сладмилу дв јих и рече: Пој твој заисто тога достојан јест" (Кап. XIV).

За дивно је чудо, онда, што Зоранић, који је тако опијен звуком гусала и који без њих и изван њихове пратње ретко кад може да види и чује пастирска "петја", не показује никаквог трага познавању поезије јуначке, епске, "мушке". На једном месту на почетку "трећег дана на планинах" катунар узима реч и позива Медара, који је "главарија", да узнастоји "јунаци да поју", али у песмама тих "јунака" нема ни трага од усменог епског певања. Ако икада и игде, а оно су тада и у тим песмама о "расутој башћини" морали одјекнути туробни тонови и морали су до израза доћи специфични поступци, стил и израз епске поезије усменог постања, и то с обзиром на тренутак, на сврху, на атмосферу, понајпре тонови, поступци, стил и израз народне – или, ако хоћете, народске – бугарштице. Никада нећемо знати зашто је у том смислу наше ишчекивање изневерено, као што ћемо, исто тако, тешко икада одгонетнути зашто и Шижгорић у оном свом познатом набрајању различитих врста усменог песништва изоставља управо ову до које нам је овде нарочито стало, епску и херојску.

Зоранића, према томе, занима усмена лирика; он њу зна и воли, и она га надахњује. Извесно је изненађење што је нигде дословно не цитира, ако се за тренутак не узму у обзир почеци двеју лирских песама који су поменути само да би дозвали у сећање мелодије с којима су везани, и који и нису органски део Планина. Његов јe поступак сасвим друкчији од оног који ће неколико деценија касније изабрати Петар Хекторовић, јер њега не обавезује, као што је Хекторовића обавезивало, обећање да ће свој пут приказати реално и "не приложив ни једну рич најмању". Чак се може, ако се пође даље и ако се не зазире од претпоставки, сумњати о његовим стварним намерама у вези с песмама A ти, девојко шегљива и Дрази ми гору пројдоше. Зашто их је заправо спомињао и зашто је спомињао једино њих? Зашто и за остала пастирска "петја" није сугерисао напеве, када их је било? И није ли можда песник из Нина, који се већ био ослободио "бетега" световне и грешне љубави, и већ прихватио љубав небеску, хтео да властитим стиховима истисне одвећ сензуалне, у ствари чак и ласцивне и преслободне народне стихове, а да за оне који их певају и воле ипак сачува њихове мелодије? Ако би то било посреди, Зоранић би био претходник и можда родоначелник оних наших песника XVII и XVIII столећа – међу њима ће бити и један Андрија Качић – који су на тај начин својим чедним и безазленим саставима гушили текстове бестидне, али популарне, узимајући им напеве и стављајући у те старе врчеве вино сасвим друго.

Уместо аутентичних народних песама, дакле, Зоранић је оба пута давао песме које је сам срочио и које би се, у најбољу руку, могле назвати песмама "на народну". У њима, а нарочито у првој, с почетком "Пасите дробне травице" има доста погођеног даха старих народних песама, с њиховим честим и устаљеним деминутивима (травице, овчице, вименачца, птичице; дробњахне, млајахне), с карактеристичним епитетима дробне травице, примиле овчице, чрну земљу, зелене ките, љути лави и вуке) и с једном нарочитом лексиком (дубје, храстје u церје, дриновје, јелје u борје: земља готовом погачом плоди през тежачке муке). У њима се, такође, нађе и понеки залутали прави и дословно цитирани стих народне поезије:

Биште жеље љувене
да вам срце не вене,
слиште свит мој,
мој свит слиште, јунаци.

мада се мора рећи да су такви случајеви ретки и да су бивали само по изузетку.

Народна лирска песма присутна је, међутим, у Планинама још на многим страницама, и присутна на најразличитије начине. Та присутност узима једанпут облик директне имитације, која се лако распознаје и када, иначе, није нарочито успела:

Славићу кй в зори
меј зелени бори

у слатки ромори
мимошне туге твк
почиташ жуборећ... (VIII, 73)^[14]

Син' , суначце обоје,
и небеско, и моје,
да се види ко је
вају већ јасније и већ крипосније... (VIII, 79)

Златом пак крунице и цвитке овијаху
ресећ све главице и војном даваху (XVI, 136)

... ето на зеленој тржанци Аница
савија венац свој разлика цвитјица (XVII, 145).

Други пут је из усмене лирике позајмљен само мотив, а песник је даље читаву реализацију, осим понеког обрта коли га издаје, развио на свој начин:

Тебе, даке, молим, писни мв, пој к оној
кŷ нада све колим, при кој је утих мој,
падни на крилце њој, тере умиљено
скажи и реци њој да је расцвиљено (VI, 61).

Једном се, опет, усред Зоранићевог прозног периода појави и заблесне прави народни стих, доспео ко зна откуда и заборављен ко зна како:

"Збудив се даке и у руках Љубидрага ненадино нашад се, хрло и смино скочи се за побигнути, да он загрлив ју рече: Жељо једина моја, куде ћеш ми од мене? (XII, 102);

Видив она [тј. Љубица] да јој забрањено би, како хтише, вољу испунити, јадовно уздахнув чемерно цвилећи: Пукни, пукни, срдашце моје, – рече (XII, 103).

Али најчешће су то ситуације опеване у старој народној поезији, које је Зоранић тамо заволео и отуда упамтио, и на које се, затим, у својој поезији враћао, где кад и у више махова. Таква је пре свега она љупка слика с девојком која седи под бором или под јелом зеленом и тамо бива затечена у некој згоди или у сну:

Видих да под бором деклица сијаше
кв слатким ромором дворно припиваше (II, 45)

Једном прихваћена, та се слика потом варира на разне начине или се примењује као стереотипни декор за многе друге прилике:

Тако мисаљу изнит
пољем буду ходит,
тер на лазно цвилит
под јелом зеленом у синци сидећи (VIII, 78)

Види тад у сну Дражник да сидећи под јелом зеленом и
слаткост тиха витра уживајући, једна грличица љупка и
мила добровољно у крило му прилети... (X, 89)

И ето уз зјатје буње једне на стини под бором сидећи
жена једна, буди да стара, дали части достојна... (XVIII, 147).

Није без посебног значаја у овом контексту истаћи – а што је неким чудом досад остало такође непримећено! – да је на једном месту Соларића био под најнепосреднијим утицајем ситуације и израза саме оне народне песме A ти девојко шегљива од које је дословце цитирао једино почетни стих. Описујући, у десетој глави, какве су изгледале виле Маре и Јела кад су се, уморне од лова, зауставиле код вруље, да предахну, Зоранић ће у своје приповедање уткати презанимљив детаљ: "Свакој до грла путачца златими запонци сприд запета дви јабучице закриваше". У том детаљу тешко је не препознати онај из управо цитиране песме:

Запни путашца до грла
да ти се дојке не виде...

У часу кад га је на овај необичан начин преузимао, Зоранић тог преузимања сигурно није ни био свестан.

Елемената народне поезије, међутим, највише има, и најснажније се они осећају, у Зоранићевом стилу: Планинама је та поезија штедро даровала своју лексику, своју метафорику и своје карактеристичне епитете. И само један брзи поглед на било који одељак Зоранићева романа довољан је да се открију оне добро знане речи и њихови исто тако добро знани спрегови по којима се распознаје изражајни арсенал анонимног народног певача. Посебно упадају у очи и безмало на сваком се кораку срећу такозвани стални или стајаћи епитети, који су иначе једна од одлика по којима се присутност стила усменог песништва најлакше и најпоузданије да утврдити. Зоранић, примера ради, неће никад рећи реч јела а да уз њу – као део неке неодвојиве целине коју је он такву преузео и запамтио, и о којој не размишља даље – не стави и придев вита (високе гране од витих јел, VIII, 74, в срдашце усади грану јеле вите VIII, 77, установитивши високу грану вите јеле, VIII, 75, јели витој, VIII, 79, витих и високих јел врста, XX, 153, под ње синцом крила али, за боље рећи, под вите јеле гранами многа петја пел бих, XXII, 160). Осим уз именицу јела, овај придев долази затим, иако ређе, у спрегу и с другим именицама: вите косе (XI, 98), вит и висок дуб (X, 92) и сл. Цео један богати репертоар изражајних константи, сачињених на истоветан или веома сличан начин, изградио је Зоранић идући верно, а сигурно и несвесно, за изразом своје незнане песничке сабраће из народа. Одређене речи у њима налазе, готово без изузетка, и одређене придеве, увек исте, и ти занимљиви спојеви остварују се аутоматски. Да побројимо неке од њих, уз напомену да их има и још, и других, које, простора ради, овде испуштамо: БИО долази у јединству с речима а) голубица: биле голубичице (XX, 154), била голубица (XXII, 165); б) прси: к својим билим прсом (X, 93), биле прси истуче (XI, 97) и најзад с речју; в) личце: личци били (XIV, 116). То тако бива и у свим даљим случајевима:

БИСЕРАН. а) венац: в венцу бисерну цвитјем накићену (XIV, 116); б) круница: крунице бисерна (VI, 58, 61).

БИСТАР. а) Вода: хладне и бистре водице (VII, 70), бистре воде (XVIII, 147), чисте и бистре воде ули (XIX, 149), пригнув лица к тихи и бистри води (XIX, 150); б) поток: бистрими и тихими из вруљ потоци (VI, 55), бистрим потоком текући (VI, 55), при потоку бистру и тиху (IX, 85); в) вруља: к једној бистрој вруљи (X, 89), при једној врули прибистри (X, 91); г) врућак: тих, бистар и хладан врућак (IX, 84).

БРИДАК. а) конац: таков неразборит и бритак конац (IX, 87); б) коса: бритком косом (XXII, 160); в) мач: бридак мач (X, 93), Марте с мачем бритким (XVI, 140); г) мука: бритку муку паћах (I, 39); д) смрт: бритке смрти (I, 40: XI, 94).

БРЗ. коњ: брзи коњи (VI, 55).

ЧЕМЕРАН. а) бол: чемерну и тугаљиву бол (I, 41); б) јад: чемеран јад (II, 45), у јаду чемерну (VI, 61; XIV, 116), с јадом чемерним (XVII, 143); в) суза: чемерним сузам (I, 41), јадовна чемерна суза (VIII, 75), чемерними сузами (XII, i 100), чемерне сузе (XIX, 150); г) уза: уза ма чемерна (XVII, 145); д) зној: в зноју се стиди срце чемерну (XIV, 121).

ЧЕСТИТ. а) Задар: Задар честити (XXI, 159); б) дежеља: в славних, честитих и тихих дежељах (III, 50).

ЧИСТ. а) вода: чисте и бистре воде (XIX, 149); б) злато: седам девојак од чиста злата слитих (XX, 154).

ЧРН. а) гравран: чрна граврана (III, 49); б) гора: у чрну гору упути се (IX, 84); в) лук (обрва): два чрна и танахна лучца (VII, 71); г) земља: чрно лице [земље] (I, 41), чрну земљу (XIII, 109).

ДОБАР. коб: и добри коби уфајућ (X, 91), становити добри коби (X, 91), град славни с добром кобом сазида се (XIII, 104), носи с кобју добром за успоменак мој (XIV, 117).

ДРОБАН. а) трава: дробне траве (XVI, 135); б) травица: дробне травице (VIII, 82. XII, 102 103, XIII, 109), травице дробњахне (XIII, 109), на дробни травици (X, 89), на зелени и дробни травици (I 41; XX, 154).

ГИЗДАВ. а) цвит, цвитак: како гиздав цвит (X, 93), гиздави цвитак (XII, 103); б) деклица: липу и гиздаву [деклицу] (VII, 71), гиздаву, умићу и крипосну деклицу Јагицу (IX, 83), пригиздаву деклицу (XII, 98), гиздаве деклице (XV, 136); в) дивојчица: дивојчица већ нег уљудна и гиздава (XI, 95); г) дружба: дружби овој гиздави (XIV, 115); д) очи: гиздави очи (II, 43); ђ) венац: гиздав венац (XXII, 164); е) власи: власи гиздави (VI, 68).

ГОРАК. а) јад: с јади горкими (II, 45), и јада свога горка напунише (II, 45); б) јечење: с горким јечењем (XVII, 143); в) плач: с горким плачем (I, 39), с плачем пригорким (XVII, 143); г) суза, сузица: у горких сузиц плов (II, 45); горкими сузами (II, 47, IX, 87), горких суз даж (XVII, 141), горку сузицу (XVII, 145), од суз горких (XVII, 144); д) тужица: горке тужице (VI, 62, XIV, 122, XXII, 162). горчилу тужицу (XVII, 144).

ГУСТ. а) дубрава: по густих дубравах (VI, 56), и густих дубравах (XXII, 162); б) грмље: густо грмље (XII, 101); в) луг: у густих лузих (X, 89); г) облак: облак... густ (XIII, 107); д) редина: густе и сплетене редине (IV, 51); ђ) тмина: тмине... густе (IV, 51).

ХЛАДАН. а) водица: хладне и бистре водице (VII, 70), к једној хладни водици пришад (X, 89), хладну водицу (XIII. 108), хладне водице (XIV, 123); б) вруљица: хладну и бистру вруљицу (X, 94), при вруљицах хладних (XXII, 162).

ЈАСАН. а) лице од месеца: прим јасному лицу од мисеца (XIX, 149); б) очице: јасне очице (XIV, 1151: в) небо: на небу јасну (XIII, 106); в) зора: јасна зора (XV, 132, XXI, 157); г) звизда,: по звиздах јасних (XXII, 162).

ЉУТ. а) чемер: љути чемер (VI,. 60); б) лав: љути лави (ХIII, 110): в) медвидица: љута медвидица (IX, 85); г) вук: вуци љути (XVI, 138); д) змија: од љуте и срдите змије (III, 49), змије љуте (XVI, 136), љуту змију (XIX, 152); ћ) звир: љуте звири (X, 92), љуту звир слидим (XIX, 121).

МЛАЈАХАН. а) диклица: три диклице млајахне (VI, 56). млајахну диклицу (VII, 71); б) лавичица: једна лавичица млајахна (IX, 85); в) срдачце: млајахна срдачца (I, 41), срдачца кротка млајахна (VII, 71).

МРКЛИ. а) мрак: в ноћни мркли мраци (XVI, 136), б) ноћ: мркла ноћ (XII, 100).

РАВАН: поље: на равну пољу бише (IX, 84).

РОСАН. а) цвитје: росно цвитје (XV, 132); б) листје: росно листје (III, 49).

РУМЕН. а) цвит: румен цвит (VIII, 73), цвит румен (XIV, 117); б) лице, личце: личци румени каконо ружице (VI, 62), румена личца раздри (XI, 97), румено лице (XIV, 122) личца румена (XIV, 115), личци румени (XIV, 116); в) ружица: румене ружице (VII, 71). РУМЕН И БИО. а) цвит, цвитје: бил и румен ружице узорен цвит (VI, 67), с руменими и били цвитји дробне траве (XVI, 135); б) деклица: биле и румене [деклице] каконо ружице прем (XVI, 136); в) јабука: биле и румене јабуке (XX, 154); г) лице, личце: личца румена, била и румена (VIII, 77), румено и било личце (X, 91), свитла зора била и румена лица ... подизаше (XII, 107) румена и била личца дат ми љубит (XIV, 116). росно цвитје лици својими билими и руменими крипљаше (XV, 132); д) ружица: како ружица румена и била (XIV, 122), румене и биле ружице (XX, 154); ђ) вил: вид дворну и почтену ... билу и румену кот жиљ и тужице (XVII, 142); е) зора: како зора била у румена (XIV, 122).

СИЊ. облак: триск из сиња облака (XI, 97), сињ облаче (XIII, 106), одрени сиња облака (XIII, 106), сињ облак одагна (XIII, 106).

СУНЧАН, СУНЧЕН. а) плам: сунчен плам (XIV, 119, 121, 123); б) свитлост: сунчена свитлост (X, 92: ХIII, 107), сунчену свитлост (VI, 64; ХIII, 107, XXI, 157), Аполо, сунчене свитлости војвода (XII, 98); в) власци: власци сунчени (XVIII, 143); г) зрак: сунчен зрак (II, 42, XV, 133, XVI, 138), сунчени зрак (VI, 51, XII, 101, XVI, 134), од сунчених зраков (VI, 55), сунчени зраци (X, 90), сунченога зрака теплине (XIII, 111), зрак сунчен (VI, 62, XVI, 139, XVIII, 142), зрак сунчени (VI, 67, XII, 101), зрака сунчена (XIV, 122), зраку сунчену (XII, 102).

СВИТАО. а) Даница: свитла Даница (XIV, 111); б) глава: сунчана свитлост у море свитлу главу погрузила бише (X, 92); в) лице: свитло лице (VII, 69); г) позор: свитлим позором (XIII, 105); д) суначце: два свитла суначца (VI, 71); Ђ) зора: свитла зора (XIII, 107).

ТИХ. а) голубица: тиха, била и мила голубица (IX, 84); б) поток: бистрими и тихими из вруљ потоци (VI, 55), при потоку бистру и тиху (IX, 85); в) рич: тихими ричи (IX, 84); г) санак: тихи санак (I, 40); д) утих: тихи утих мој (VIII, 81); ђ) вихар: тих вихар (VI, 55), од тиха вихра (VI, 55), тихи вихре (VIII, 78), слаткост тиха вихра уживајући (X, 89); е) витар: тихи витри (XIV, 123); ж) вода: к тихи и бистри води (XIX, 150); з) врућак: тих, бистар и хладан врућак (IX, 84).

ВЕДАР. небо: из ведра неба (IV, 52, IX, 84, XI, 97, XXII, 165), з ведра неба (XXII, 160), ведра неба (XII, 98).

Веран. а) друга: верна друга (IV, 51); б) љубовца: верној љубовци (XI, 97); в) мачиц: властит верни мачиц (X, 89); г) слуга: верни слуга (VI, 59); д) служба: служба мв верна (VI, 61, XVII, 145), службу верну (VI, 61).

ЗЕЛЕН. а) бор: меј зелени бори (VIII, 73); б) бус: зеленим бусом обкружен (XX, 153); в) брестан: вазда зелени брестан (XX, 153); г) дуб, дубје: под дуб један зелен (XI, 97), од дубја зелена (XX, 155); д) грм, грмље: под једним зеленим грмом (XII, 102), зелено грмље (XII, 103); ђ) јавор: од зелених јаворов (XX, 153); е) јела, јелица: под јелом зеленом (X, 89), јелицу зелену (XXII, 160), јелу призелену (XXII, 160); ж) кита, китица: зеленом јаворовом китицом (XI, 91), зелене ките (XIII, 109); з) листје: зелено листје (XVI, 139); и) травица: на зелени и дробни травици (I, 41, XX, 154), зелене травице (XIV, 131); ј) тржанца: на зелени тржанци (IX, 85); к) венац: зелени венац (XII, 102).

ЗЛАТ. а) глава: сунце златом главом просиваше (VIII, 81), злату главу Аполо искомољући (XIII, 107); б) јабука: злата јабука (XIII, 105), једне злате јабуке (XIII, 107) јабуку једну злату (XIII, 105), на злати јабуци (III, 48, XX, 153, XXI, 159) и на злату јабуку ступих (XXI, 159), на злату јабуку стах (III, 49); в) плам: злати плам (XIII, 110); г) прстенак: злат и хитро кован прстенак (X, 89); д) руно: злата руна (XIV, 118); ђ) стрил: злата љувена стрил (I, 40); е) трак: злат трак (XIV, 117); ж) жица: злате жице (VII, 71, XI, 91).

ЗЛАТОПЕРАН. стрила: стрил златоперан, (II, 45, VIII, 76), тулица златоперними стрилами (X, 90), златоперну стрил (X, 90), златоперна стрила (XIV, 116), с тулицом при бедрој све златоперних стрил (XIV, 117), златоперна стрил (XVII, 142), стрило златоперна (XVII, 145), златоперних стрили удорац (XX, 155).

ЗЛАТОВИТ. а) коса: златовите косе (XI, 97), з златовитими косицами (XII, 102), златовитих жиц косице (XVI, 136), трак од златовитих косиц (XIX, 150); б) влас: од златовитих влас (X, 95).

ЖАРКИ. сунце: жарко сунце (VI, 68), жарко суначце (XI, 96).

ЖЕСТОК. а) смрт: смрт жестока (I, 40); б) триск: триск огњен жесток (II, 43), жесток триск (XXII, 160).

*

Народно приповедање такође је на известан начини у одређеној мери оставило трагове свог присуства у Зоранићевим Планинама. Само, и ту ће се поновити; стари однос: као што у Планине није инкорпорирао целовите и неизмењене творевине народног песника, Зоранић исто тако нигде није хтео да верно и у потпуности репродукује и пренесе ни творевине народног приповедача. Можда све "приповисти" његових пастира и сви "притвори" којима је прослављао родне крајеве и узносио лепоту своје "башћине" и нису литерарног порекла, античког или италијанског, али и тада ни те "приповисти" ни ти "притвори" нису, сасвим сигурно, ни ухваћена, забележена или транспонована народна причања. Зоранић је њих, по свој прилици, смишљао сам. Међутим, и оне "приповисти" и "притворе" које је преузимао из литературе, као и ове које је сам измишљао, задарски песник је приповедао на начин у коме се у обиљу и богато разазнају утицаји усмене приповедне прозе. Вјекослав Штефанић је можда без остатка у праву када за опис тајанственог стана виленице Динаре и за приказ њеног чудесног "бахорења" (Кап. XIX) вели да им корене треба тражити "прије у књижевној старини", него "у хрватском народном сујевјерју",^[15] али и у том опису, као и у читавом том приказу, неодољиво се осећају атмосфера и тон наше народне бајке:

"Те ричи покол Динара изговори, уста се и не веле далече одашадши разлика биља и корења чудне ричи говорећи набра; и пак скупа са мном у пећину улизе и многе шкрабице у ких разлика прах бише и корења на синци усушена, и мртвих кости, и сала од живин многих, и разлика тука и длак од репов и пак из стаклениц чудних вод и соков, и све те ствари у један суд справи, пак чисте и бистре воде ули и од мирисних дрвац огањ наложи и на њем омлачи чудне ричи мрмњујући и над судом дихајући, и десном руком мишаше. И поколе све справно види, и вечер пришад о образ мисечни вас обал једнако истекши, недалече пећине к вруљи једној, ка из живице стине извираше чиста, дојдосмо. И тад гола алити нага исвући чини ме и прам јасному лицу од мисеца образом обратив ме рече: – Јасна, трилична крипости, ка на небу, на земљи и у пропасти једнако твојим лицем свитиш, прими, молим те, молбу, чињења, жртје и заужге кк теби прикажују и одришити рачи по води овој тврдо замршене замке и узле од срдачца младића овога, њега у слобод поврати. И трикрат рекши, двојега уља и соли маљахно у вруљу врже ричи мрмњући кк ја не разумих, и пак суд с ствари згор реченими наједно у вруљу испразни и пак над вруљом бахорећи чудне ричи измрмља у себи..."

Исто тако када Зоранић. описује љупке обичаје пастира на "први дан мисеца цвитња" (Кап. VIII)^[16] и оне "на ивањску ноћ" (Кап. XIII), или кад саопштава, први у нас, имена звезда (Кап. XVIII), он то чини, сасвим је извесно, по народним причама и у њихову стилу.

Још више се реч народног приповедача осећа у Зоранићевим изражајним обртима и у његовој фразеологији. Најчешће су то обрти и обично је то фразеологија који су у Планине доспели заједно са таласима свакодневног колоквијалног казивања. Нашавши се међу пастирима, Зоран их поздравља онако како би то чинио и у животу: "Божја вам помоћ, браћо!" (VI, 55); у тренуцима сете међусобно ословљавање опет је "на народну" ("ај, неборе"), а и јауци су, и код учених хуманиста, а не само код пастира, они које смо упамтили из старих записа народне речи и из усмене литературе:
"Давори, давори" (XVII. 146 XXIV, 166). Сасвим је онда разумљиво што је са тих истих извора Зоранић захватао и у толико других прилика борећи се за израз и с изразом: "неголи рану привијајући бол понављаше" (I, 41), "у себи оћутих да се дили с душом (II, 43), "питала ме горком јадом у сну и јави" (II, 45) "ча жељах то и најдох" (XI, 84), "под висине горске и под дубине морске" (X, 94), "ни од њега гласа ни пригласја чути могаше се" (IX, 97), и др. Особито је задарском песнику на много места добро дошла већ готова и израђена метафорика народног приповедања: "маљахна устаца боланчом разризана" (VII, 71), "ти, даке, туј с неварке дошад и ловину у руках држећи, чуј, не упусти" (XII, 101), "дим, даке, да минув Велебић вазда, вазда десним ребром гору гледајући" (XV, 134). "а гдо вам крив јест ако сами себи љуту змију у њидра ставите и степливши одгојите" (XIX, 152), "с обих стран вил видих кк се Крки клањаху и воде за харач придаваху тја дери докле се с морем љуби" (XXI, 158). Нимало није необично што је у таквој ситуацији Зоранић ретко кад осетио потребу да на изричитији начин одреди или да бар наговести својим читаоцима порекло неких оваквих особености властите прозе; читаоци су то порекло лако погађали и сами; с друге стране, литерарни израз коме је свакодневица ударила тако видан печат био је за њих најприроднија ствар на свету: то је био и њихов израз. Стога се само као стилистички ефекти, а не као нужно полагање рачуна о свом поступању, имају разумети ретка песникова упозорења, као што је, на пример, ово:

"Тмине толике и туко густе да – како рече се – ножем прид собом резати могал би их" (IV, 51).

Исто је тако тешко одолети утиску да су и многе компарације којима Зоран и његови саговорници прибегавају не би ли своју мисао учинили пластичнијом, или, једноставно, не би ли она зазвучала лепше и привлачније, непосредно и без икакве стилизације пренете из репертоара усменог причаоца. Вeћину од тих компарација знамо одавно и употребљавамо и данас: "брже него стрила из лука пушћена" (III, 49), "копни како лед" (VI, 61), "личци румени каконо ружице" (VI, 62), "и њим обртују како узда коњем" (VI, 65), "ај, љуцко химбено уздање, како у мало вриме срића слатка и блага укаже се, а пак како муња отиде" (X, 91), "једна голубичица како сниг била" (XII, 101). Понекада додуше Зоранићеве компарације начас зазвуче као далеке и сада већ заборављене; али се и тада брзо и лако успоставља истоветан однос и са њима. То су такође поређења која је ко зна када наметнуо живот сам и које су као заједничко добро остајале у употреби све док их нове прилике нису измениле или потиснуле: "вазда ми срдашце гризише право и не јинако нег како сам по себи у дриву створен чрвак властито дрво гризе и ји" (I, 41), "желити дали оно ча узможно није нарави нашој јест прем како витар мрижом покрити, али сунчен зрак у шкрабицу ухитити уфати" (XV, 133), "остах право како чловик ки на раскрижје путов дојде и не зна на ку страну обратити јима" (XVII, 146).

*

Још једна област усмене прозе широко је и штедро продрла у Зоранићево дело. То су народне пословице или "приче" – како их Зоранић најчешће зове, у чему опет и такође није усамљен. Оне су у Планинама измешане и стоје равноправно с сваковрсним другим сентенцама из литературе и са изрекама из Библије, али сваки пут њихово народно порекло у потпуности је сигурно и очигледно, и њих је немогуће заменити са сентенцама литерарног порекла. Чак и да једне од других Зоранић не одваја тако што за сентенце и изреке које је преузимао из књига ставља са стране, на маргини, њихов латински текст или ознаку Proverbio, а оне захваћене из народног колоквијалног стила оставља без свега тога, разлучивање је до краја једноставно, и тешко се у њему преварити. Сентенциозни и краткој, прегнантној формулацији утврђених истина веома склони Зоранић, као и његови пастири који са њим братски деле ту одлику, користе се, између осталог, прастарим примерцима народне мудрости исклесаним у упечатљиве и сугестивне формуле. Неке су од њих живе још увек или су у нашој свакидашњој речи биле присутне све доскора. Време које је протицало једва да их се дотицало: скоро петрифициране, трајале су, неизмењене, столећима. Једна од њих, коју је Зоранић врло спретно уплео у своје приповедање већ на самом почетку (I, 40) доиста је прадревна: "Ники пак другу љубовцу обљубити свитоваху ме говорећи да кљин кљина избија и нова љубав прву одринути хоће". Та изрека, која је у народну прозу дошла из литерарних текстова, находи се у зборницима дубровачких пословица из XVII века (Клин клина избија), код српског проповедника и песника из XVIII столећа Гаврила Стефановића Венцловића (Клин с клином на крај се избија), у Баснама (1788) Доситеја Обрадовића (И науми с клинцом, штоно реч, клинац истерати), међу Причтама Јована Мушкатировића из 1807. године (Клин с клином тера се) и затим – мада ни ту њен живот не престаје – у класичној збирци Вука Караџића (Клин клина избија, а сјекира оба; Клин се клином ћера). Сличан је пут превалила и пословица која је згодно пристала уз реч Медару Док је "приповидао" о "притвору Соколара у роду, а Јагице и Ружице у цвитке" и која је ту добила облик "Нигдар вук по поруцихји" (IX, 84). За њу зна Павле Ритер Витезовић који је у свом Приричнику из 1703. године двапут претаче у стихове (Вели се рич: Тешко вуку / по пријазни и поруку; Присподобан буди вуку: / Ни вук ни сит по поруку), знају за њу такођер и Мушкатировићеве Причте (Курјак по поруци месо не једе), а записује је, и чак у више варијаната, и Вук (По порукама вуци меса не једу; Тешко вуку на препоруку; Тешко вуку по препорукама). Понекад су пословице ове врсте у Зоранићевом роману бивале и стиховане:

Боље ти је јимит доброте славан глас
нег окол се видит злат и сребрен пас (XIV, 129)

или:

и лажи толикој твој јазик немој дат,
јере лаж оброк двој не море зблаговат (XIV, 129)

али и у тој форми остао је готово нетакнут њихов изворни вид: Бољи је добар глас, неголи златан пас (дубровачки зборници XVII века), Бољи је добар глас негли златан пас (Ђуро Ферић, Fabulae ab illyricis adagьs desumptae, 1794), Бољи је добар глас него златан пас (Вук Караџић) или пак: Лаж два оброка не може благоват (Дубровачки зборници XVII века).

Једва да је нешто чешћи случај када су пословице у Планинама у односу на облике које знамо више или мање измењене и када их морамо препознавати из њихове прекројене одеће. Таква је, на пример, пословица која се скрила у Зоранићевом тексту: "Обћена рич ова јест да сила правду не жуди и невоља закон нима" (I, 39). Она је у дубровачке зборнике унета у више варијанти, међусобно блиских (Сила Бога не моли, а правде не пита; Ди је сила, ту није разлог; Гди сила господи, с разлогом не ходи; Сила правду не жуди), али је тек у Вукове дане доспела до највећег преображаја и претрпела највећу стилизацију: Сила Бога не моли (а Бог силу не моли). Ти преображаји и те стилизације могли су додуше бити и дело самога Зоранића, коме је у понеким случајевима боље пристајала властита литерарна обрада устаљених изрека но њихов утврђени и од давнина добро знани лик. Тако је изгледа поступио с изреком што ју је морао познавати из Библије у облику "Kо јаму копа, у њу пада" (Qui fodit foveam, incidit in eam),^[17] а која је у народном казивању столећима чувала облик у коме ју је упамтио и Вук Караџић (Kо другоме јаму копа сам ће у њу пасти);^[18] њему је она затребала подоста измењена: "јер многократ гдо другу шћету жели, и себи ју сам запели" (IX, 84). Исто је морало бити и с изреком "Нашла слика прилику", коју је он преузимао двапут и двапут је знатно мењао: "како је по нарави да крв прилици притеже" (VI, 56) и "вазда прилика прилику љуби" (X, 88), или с изреком "Младо се дрво савија", која је у његовом делу развијена у широку литерарну сентенцу: "и шибица ка младикова лахко се пригнути и искоренити могаше, пак установићен дуб тешко нег сикиром приморе се" (XIX, 151). Сликовиту и карактеристичну употребу добила је у Зоранићевом роману пословица настала у времена средњовековних феудалних нетрпељивости међу друштвеним класама и сачувана све до дана када су је дубровачки љубитељи и сабирачи фиксирали у облику "Дат себру прст да т' сву руку обзине". Њу је задарски песник унео у један шири контекст у коме она има функцију поенте и у коме блиста као ушивени драгуљ на богатој господској одећи: "У мало ричи наук ти дају, јер разумећим мало ричи триби јест: чувај и варуј да ласт, похот, воља, жеља али похлеп свист али разбор твој не посиле; јер када годи од тих подопшћин кој ако свист поткладеш, свако мало тако прем буде како опћено рече се да себар чини, кому ако за љубав u почтење рука да се, xокe он u ноге u свега кипа хватити се" (XIX, 151)

Али однос између Зоранићевог дела и наших старих пословица усменог происхода има још једну страну, можда и најзанимљивију. Неке од тих пословица, у складу с друкчијим потребама и промењеним приликама или пак и према самим неухватљивим законима свога живота, у међувремену су ишчезле или су замењене другим, и новим, и Планине су им постале једино станиште у коме су се сачувале за вечност. A по досегнутој или оствареној лепоти, по духу којим су испуњене и по тачности поготка, оне су на истој равни и једнаке с онима којима су срећа и случај помогли да остану и да трају. Има их за читаву једну прегршт п окупљене на једном месту представљале би целу једну минијатурну збирку:

Смислив у се да од двојега зла мањше обрат се јима (I, 39); Немој се прво конца скончавати, јер како прича говори, при рока можеш умрити, да рок не миж приживити (II, 42); Јер како знаш да је теже људем нег Богу угодити (II, 47); Јер се рече: ни се хвали, ни се худај сасвима (VII, 70); Не знаш да се у причи рече: Гдо себи вољно науди, ни Богу га мило буди (XIX, 152); Права рич одговора нима, рече се (XXIV, 168); Јер се једним духом врућ смок омлачи и студене руке отепле (XXIV, 169); Ево сам ја при јистини, а ти на лажи јеси, како ви свитовни у причи речете (XXIV, 167).

*

Сада већ имамо довољно елемената да наша испитивања сведемо у закључак. Присуство народне књижевности, оне у стиху, као и оне у прози, у Зоранићевом делу видно је, несумњиво и већe него што смо на први поглед могли веровати. То присуство дало је Планинама особен и неизбрисив печат; без њега, Планине би имале други укус, и други звук, и друкчије боје. На завршетку свог славног дела његов аутор јадао се што је био принуђен да трпку и незрелу јабуку – како је, у метафори, свој роман назвао – узбере пре времена. Мислимо да смемо рећи, не страхујући да нас ишта може оповрћи: без присуства народне књижевности и њеног поетског света, њеног израза и њене крилате речи, ова јабука била би, извесно, још више трпка и још мање зрела.

Напомене