Miroslav Pantić

Jugoslovenska književnost i usmena (narodna) književnost od XV do XVIII veka

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Sve do ovoga časa istorija jugoslovenskih književnosti nije u potpunosti rešila, te stoga nije ni u potpunosti otklonila, jedan od svojih ključnih problema – problem odnosa u koje su dolazile, ili u kojima su trajno bivale, naša usmena ili takozvana narodna književnost i književnost koju su istovremeno pisali pesnici s umetničkim pretenzijama i s manje ili više jasno definisanim poetikama. Taj problem u prvom redu i ponajviše ostaje aktuelan za ono njeno područje kome je zadatak da sagleda pa da zatim prikaže punu stvarnost naše literature od ranih renesansnih do poznih baroknih dana, to jest od sredine XV do pred kraj XVIII veka, po prilici. Bez preterivanja i bez patetike – kojima u poslovima istorije i onako nema mesta – može se reći da tamo od rešenja ovog problema zavise u punom smislu reči još i mnogi drugi odgovori koje je istorija svake književnosti dužna da pruži. Ukoliko je to rešenje obuhvatnije i iscrpnije, ukoliko ono bliže doseže do cilja – a potpuno i definitivno teško da će ikada moći da buce – utoliko će i krug tih odgovora biti širi i utoliko ćemo više smeti da se na njih oslanjamo Tako će – ako je uopšte potrebno da od tih odgovora izdvajamo poneke, kao potvrdu i primer – sigurno tek blagodareći tome rešenju postati jasan, ili bar daleko jasniji nego što je sada, sam trenutak nastanka te književnosti, koji je, ako nas naša znanja ne varaju, morao pasti negde oko 1450 godine, i to u Dubrovniku. Još i sada je, naime, teško sasvim pouzdano reći šta je sve u tom velikom, u tom izuzetnom i svečanom trenutku ušlo u sastav i sklop nove književnosti, koju je novi čovek, vođen novim osećanjem sveta i naoružan novom poetikom, stvarao za nove čitaoce. Drugim rečima, mi ni do danas nismo uspeli da pohvatamo i odredimo šta se sve i u kojoj meri u tu novu jugoslovensku književnost ugradilo od književnosti dotadašnje, preživele, ali ne i u potpunosti odbačene, tradicionalne, ali ne i do kraja odsutne, a šta je, opet, i u kojoj meri, prihvaćeno i preuzeto iz književnosti renesansne Italije, koja se cenila i volela, koja se oduševljeno imitovala, ali koja je uza sve to ipak bila tuđinska i koja se upravo stoga i nije dala jednostavno presaditi. Isto tako mi još uvek nismo načisto u čemu je sve, i dokle, književnost širokih masa – recimo, makar i uslovno: književnost narodna – potpomogla toj novoj književnosti da dramu duše na svom jeziku iskazuje i igru misli rodnom rečju saopštava, s obzirom na to da joj u tom pogledu od italijanskih uzora koristi nije moglo da bude. A onda, pored ove pomoći na planu pesničkog izraza – dragocene, bez ikakve sumnje – da li mi možda znamo dokle su i u kom su sve smeru išli uticaji te iste narodne književnosti kada su u pitanju bile poetske teme i pesnički motivi, kada je bila reč o doživljaju ljubavi i lepote, kada je u igru ulazilo osećanje prirode, života i međusobnih ljudskih odnosa? Najposle, i kada se pođe dalje od samog časa rađanja nove književnosti, kada se prate njen dalji hod kroz istoriju, njen razvoj i njeno grananje, pitanja ove vrste, pa baš i pitanja ova, ne prestaju da se postavljaju, štaviše ne prestaju da se množe. Jedno od tih novih pitanja, vrlo teških, ali i vrlo suštastvenih, bilo bi: da li su dve književnosti, ona koju zovemo narodnom i ova koja je nesumnjivo umetnička, dalje tekle kao dve posebne reke uglavnom jedna pored druge i nezavisno jedna od druge, a gdekad čak i u smerovima suprotnim, i obično ne mešajući svoje vode? Ili su pak njihove tokove spajali zajednički, nekada vidni, a nekada samo skriveni izvori, i brojne, ali nevidljive ponornice? Ili je to naprotiv uvek bila jedna jedina i jedna ista reka, reka jedne široke i bogate književnosti, u koju su se stekle, i zatim sticale, pritoke sa raznih strana i mnogobrojne? Upravo zbog toga što smo na sve to uspeli dosad da odgovorimo samo fragmentarno i škrto, fragmentarni smo i škrti – pa stoga i netačni i nepravedni – mogli da budemo i kada smo pokušavali da određujemo stepen samostalnosti invencije koju su ovi naši stari pesnici uspeli da ostvare.

Razume se, problem o kome je ovde reč nije nov i ne stoji od juče na dnevnom redu naše istorije književnosti. U jako svedenom obliku i vrlo mnogo uprošćen, on je uočen i formulisan pre više od jednog stoleća, još u dane Vuka Karadžića, u stvari. U poznatoj polemici koju je Vuk vodio s Babukićem o pravopisu ćiriličkom i latiničkom, kao i u onome što je toj polemici sledilo, ovom su problemu već neki oblici dati i već neka rešenja nađena. Naviknut na silabičku pravilnost, i na ujednačenost deseteračkog stiha, Vuk je stihove dubrovačkih pesnika – naročito stihove Dživa Gundulića, njemu relativno najbolje poznate – u kojima, kako mu se činilo, ni ove pravilnosti ni ove ujednačenosti nije bilo – proglasio za "nepravilne", za "zavaljene i hrapave", i pripisao je to slepom a uz to i preteranom podražavanju italijanskih pesnika. Pogađajući Vukovu misao, Babukić je na to uzvratio tvrdnjom da "nisu oni hrapavi stihovi (stezanje dva samoglasnika u jednu slovku) po naravi talijanskoga jezika skrojeni, veće uprav po naravi našega" i da je "slavni Gundulić naše narodne pjesme s bližeg poznavao", što se vidi "bjelodano u njegovu Osmanu, pjevanju tretjem od 1–27 sloga". Konačno je na sve to Stanko Vraz, ondašnji urednik Kola, časopisa u kome su ovi polemički Prijateljski dopisi objavljivani, dopisao jedan Dodatak uredništva, kojim se u diskusiju umešao i sam, i to, reklo bi se, s mišljenjem koje se u svojoj suštini vrlo mnogo približava mišljenju Vukovom. Po Vrazu, Dubrovčani – a njima bi Vraz mirne duše pridodao i ostale pesnike jugoslovenske renesanse i jugoslovenskog baroka – više su formalno no sadržajno Slovinci i ko želi da se u to uveri, neka postavi naše klasike dubrovačke uz narodne pjesme, a poslije toga opet uz pjesnike talijanske zlatnoga vijeka, pa da rasudi s dušom jedno sprama drugog, a ja kriv ako ne ispovjedi da su po duhu srodniji s Talijani, nego li s pjesmami naroda svoga". "I ja rado priznajem" – nastavljao je Vraz – "da su Dubrovčanom bile poznate narodne pjesme, nu ne mislim da su bile baš u tolikoj cijeni da bi ih pjesnici učili i gledali kao uzore kakove, koje trijeba slijediti ma u čemu mu drago, zašto da je tomu tako bilo, drugi bi imala obraz naša književnost onih stoletjah".^[1]

Decenije koje su nas odvojile od Vuka i Vraza osetno su nas udaljile i od navedenih njihovih zaključaka. U međuvremenu vrlo mnogo se proširio krug naših znanja i o jednoj i o drugoj književnosti koje su u pitanju, pa smo već samim tim došli u položaj da tačnije i bolje rasuđujemo kako o vezama koje ih spajaju, tako i o razlikama koje ih razdvajaju. Najviše blagodareći Vatroslavu Jagiću, čija će poznata studija Građa za slovinsku narodnu poeziju, uprkos okolnosti da je nastala u vremenu kudikamo bližem Vuku i Vrazu nego nama, ostati još dugo osnovni tekst za sve one koji razmišljaju o istoriji narodne književnosti u slovenskom svetu,^[2] a zatim i blagodareći izvesnom broju drugih i poznijih studija, koje su Jagićeva obaveštenja dopunile,^[3] dalo se već s prilično jasnosti nazreti da u prošlosti narodna i umetnička književnost nisu bile odvojene nikakvim neprobojnim i neprelaznim zidom, kao što su to zaključivali – više vođeni svojim osećanjem, nego oslanjajući se na činjenice – Jagićevi znameniti i slavni prethodnici. Pored toga, u toku proteklog stoleća izišli su na svetlo dana – u pojedinim, i ne tako retkim slučajevima, tada se to desilo po prvi put – i mnogobrojni tekstovi jedne ili druge književnosti o kojima Vukovi i Vrazovi dani, pa sasvim prirodno ni oni sami, nisu ni slutili. Svim tim tekstovima, a naročito onim objavljenim u poznatoj Bogišićevoj i Gezemanovoj zbirci, i u kolekciji Stari pisci hrvatski, dobijeni su i mnogi novi oslonci za bolje sagledavanje odnosa koji nas ovde zanima.

Moglo se, prema tome, očekivati, a bila je to i neodložna potreba jugoslovenske kulture, da na osnovu svih ovako prikupljenih znanja, kao i na osnovu znanja koja se u ovom času daju još prikupiti, nastane delo – ili ako već nije druge: nastane niz dela – u kome, ili u kojima bi pomenuti odnos između narodne i umetničke književnosti u prošlosti bio prikazan u najširoj panorami, a to će reći u svim momentima i u svim vidovima svoje viševekovne istorije. Međutim – i na žalost – to očekivanje, kao i tolika druga, i ne manje osnovana očekivanja na području istorije i kulture, nije se ispunilo još uvek. Ako izuzmemo pojedinačne, i već prema samoj prirodi stvari necelovite i usko specifične studije i priloge, štampane poslednjih godina i nesumnjivo izvanredno korisne, u ovom se pravcu nije krupnije koraknulo. Očekivano delo ostaje stoga i dalje neposredan, i isto toliko i značajan, koliko i hitan zadatak naše nauke.

U veoma ograničenim i po nuždi nevelikim okvirima saopštenja kakvo je ovo mogućno je, pa i to, razume se, vrlo sumarno, nagovestiti samo osnovne obrise tog dela, i naznačiti, opet u glavnim linijama, tamo najbitnije smerove u kojima bi ono moralo da svoja ispitivanja uputi i najvažnija područja u kojima bi ono imalo da svoja obaveštenja razastre. Zanimljivo je - i tu je jedna potvrda više za konstataciju o apsolutnoj nedovoljnosti sadašnjih znanja i o zaista mnogim mogućnostima novih traženja – da bi se sve to dalo izvesti i s materijalom koji je većim delom ili u celini nov i dosad neuočen, ili je poznat tek nepotpuno pa otud i nedovoljno.

Prvo što bismo u toj još nenapisanoj i zasad samo imaginarnoj istoriji veza između narodne i umetničke književnosti u vremenskom rasponu od XV do XVIII veka morali da sretnemo – odnosilo bi se na tle sa koga ove književnosti potiču i na podneblje u kome one žive. Kad bi se sve raspoložive vesti uzele u obzir, videlo bi se nedvosmisleno da u toku svih tih stoleća po našim primorskim gradovima, koji su, jedini, imali sreće da u književnosti, kao i u čitavoj kulturi, ostvare svoju renesansnu i svoju baroknu epohu, narodna književnost sa svim svojim vrstama nije ni za trenutak prestajala da bude živo i mnogostruko prisutna. Za Šibenik XV veka to nam je izričito posvedočio Šižgorić, ali njegovo svedočanstvo bez kolebanja bi se moglo proširiti – čak i kad ga ne bi potvrđivali oni silni istorijski podaci koje su nam brižljivo prikupili Jagić, Jireček, Š. Ljubić, T. Matić^{[4 ]}i drugi – i na sve ostale gradove na našoj obali, i na sve kasnije njihove vekove. Po tim gradovima, čije je romanstvo bilo već postalo samo daleka i nejasna uspomena, slovenska pesma, pripovetka i izreka nastavljale su takođe, kao i svuda drugde, da prate ljudski život, kako je to rečeno odveć dobro poznatom slikom, od kolevke pa do groba. Decu su i tamo, kao i u svim drugim srpskim i hrvatskim krajevima, uljuljkivale u san uspavanke, ponikle ko zna kada i ko zna gde u narodu, koje su njihove dadilje, žene i kćeri kmetova njihovih roditelja, donosile sa sobom kad su silazile u grad. Svečane trenutke ondašnje gradske svakodnevice takođe je pratilo kolo, ono kolo koje tad popreko gledaju i svetovne vlasti i crkva, ali koje se uprkos tome vije po ulicama i na poljanama, i koje odatle dolazi u gospodske domove, pa čak i u crkve.^{[8 ]}Zaljubljenima i ovde, kao i svuda, narodna ljubavna "začinka" pomaže da svoje osećanje iskažu slobodnije i bolje, a uz svatove na svadbama i uz slavljenike na gozbama ovde su takođe stalni gosti još i narodna i narodska poskočica, kao i neizbežna, nezaobilazna počašnica.^[6] Po trgovima i ovde, kao i drugde, slepi pevači otegnutim i žalobnim glasom započinjahu da popevaju prohujalu slavu i minula junaštva, Marka Kraljevića recimo, a njihovi slušaoci i tu, kao i drugde, jednoglasno nastavljaju i dovršavaju svima dobro znanu pesmu.^[7] Sve te nezaboravne heroje velike "slovinske pokrajine" – koji su istovremeno i heroji srpskohrvatskog narodnog eposa – "klikuju" u svojim "bugarenjima" i slave u svojim deseteračkim guslanjima i seljaci na putu, kako nam to svedoče arhivski dokumenti,^[8] i gospoda na svojim skupovima, kako to čitamo u njihovim pismima,^[9] i vodnici po tvrđavama, kako nas o tome, usred poznog XVIII veka, obaveštava, ponešto podsmešljivo, onda poznati, a sad zaboravljeni dubrovački satiričar Andro Paoli:

Kako bi se ovi naši
miri od Grada sačuvali
da sodati svi na straži
nijesu s guslim popijevali.

A od junaštva hrabrenoga
da začinke nije medene,
nit bi otraška bilo koga
niti slavne uspomene.

Koji junaci, koji vitezi
bjehu od naše prije države,
kijem Dubrovnik lijep se resi,
kijeh slovinske pjesni slave.

Svoe desnice kijeh sloboda
po svem svijetu glasi i hvali
junak Janko vojvoda,
Đurađ despot i ostali.

Bez začinke sva ta dika
i njihova slavna dila
bila bi se svakolika
Lete u rijeku utopila.

Er jakoga od grlića
da se nije popijevalo
pusta Marka Kraljevića,
ne bi ga se, jaoh, ni znalo.

S britkom sabljom ké o pasu
cjeć junaštva i vrline
na prislavnom sveđ je glasu
dika od naše pokrajine...^[10]

Najzad, i ovde, baš kao u bilo kom zabitnom naselju ondašnje Srbije, mrtve na njihovom poslednjem putu prati ritmički i pesnički iskićeni jauk narikača, koji uzaludno nastoje da uguše i gradski propisi i crkveni propovednici.^[11]

Pa da li je onda mogućno da po tim gradovima jedino pesnici ili pisci uopšte, ponosni na škole koje su prošli, na znanja koja su stekli, na visoku literaturu koju su zavoleli i sa kojom bez prestanka žive, pred tom narodnom poetskom reči zatisnu uši i da je suvereno prezru? To nisu učinili mnogi njihovi savremenici u širokom svetu, koje su oni kao literate cenili ili koje je kao literate cenilo njihovo doba, savremenici kakvi su, na primer, Policijano ili Pulči, Đustinijani ili Lorenco Mediči u Italiji, kakav je Rable u Francuskoj, kakav je Šekspir u Engleskoj, ili kakav je Lope de Vega u Španiji, pa nisu to, razume se, učinili ni oni. Štaviše, poneki od tih naših starih pesnika otišli su u svom oduševljenju neobično i neočekivano daleko. Isuviše je dobro poznata visoka i izvanredno laskava ocena koju je toj narodnoj književnosti izrekao Šižgorić, i to izrekao poredeći je s književnošću antičkom, i to poredeći je u poslednjim godinama XV veka kada se pred svim što je preostalo od grčke i rimske starine duboko i sa strahopoštovanjem klanjalo. Kod drugih pesnika, međutim, to je oduševljenje dobijalo i druge oblike. Barokni dramatičar iz Dubrovnika i Gundulićev savremenik i takmac Džono Palmotić, po uveravanjima njegovih biografa, vrlo rado zalazi na igrišta na kojima se okuplja narod i hvata se tamo u kola, da u opštoj razdraganosti i sam improvizuje poskočice, koje njegovi saigrači pevaju za njim i sa njim^[12]. A njegov dalji rođak i kasniji dubrovački pesnik i državnik Jaketa Palmotić čak ni pod nebom papskog Rima ne zaboravlja "slovinsku" pesmu ponetu iz domovine, i slobodne trenutke koje provodi u društvu s čuvenim sugrađaninom Stijepom Gradićem, vlastelinom još ponosnijim i piscem još učenijim, koristi da s njim "popijeva zajedno Marka Kraljevića".^[13]

Iznad svega je važna okolnost – i nju takođe neće smeti da prenebregne istoričar koji prati sudbinu narodne pesme u već visokocivilizovanim sredinama renesansnih i baroknih gradova našega Primorja – da ti njihovi pisci, kao i njihovi seljaci, da te njihove erudite, kao i njihovi vojnici, koje svakoga časa zatičemo kako pevaju ili slušaju pesme o starim junacima, pri tom neprestano imaju osećanje kao da pevaju ili slušaju istoriju samu, a ne kao da se nalaze pred stvarima u koje se i te koliko umešala pesnička fikcija. Njima, u ovim stolećima, svi opevani podvizi izgledaju istiniti i sve izgovorene reči zvuče verodostojno. Hektorović nam to bez truni rezerve tvrdi za svoj XVI vek: "... Latini drže (pravo i dostojno) historiju za rič istinu... Tako ti i mi i sfe strane našega jezika... drže i scine bugarskice za stvari istine, brez sumnje sfake, a ne za lažne, kako su pripovisti nike i pisni mnoge".^[14] Za XVII vek to su nam potvrdili drugi, i na drugi način, ali ne manje odlučno. Kada se u tom megalomanskom veku stalo ludovati za zvučnim titulama i za znamenitošću porekla, i kada su se oni koji nisu imali sreće da poteknu iz aristokratskih porodica sa žarom bacili na falsifikovanje genealogija, ovo slepo poverenje u podatak iz narodnog stiha bilo je iskorišćeno takođe. Čuveni pomorci i admirali Ohmućevići iz Slanoga kraj Dubrovnika, koji su izvan svoje Republike, u svetu, stekli bogatstvo, i časti, i ugleda, ali koji nisu mogli da se pohvale i dokumentima o svojoj tobožnjoj plavoj krvi, smislili su, uz ostalo, da sebe dovedu u vezu s Reljom Krilaticom, i u svom su Dubrovniku našli, nema sumnje za dobre novce, učenjake i pisce – među kojima se nekako obreo i njihov sugrađanin, a poznati i vrlo visoko obrazovani dominikanac Deziderije Nenki (+ 1647) – koji su im u tom smislu na italijanskom i latinskom jeziku izmišljali diplome i sastavljali rodoslovne rasprave, štampane zatim u skupim i raskošnim publikacijama (Le glorie cadute dell'antichissima ed augustissima famiglia Commena... dell'abbate don Lorenzo Miniati..., Venetia, 1663); u tim diplomama i u tim raspravama narodne pesme o Relji Krilatici prizivane su često u pomoć, kao svedoci od najvećeg autoriteta i kojima se bespogovorno veruje. Na jednom mestu to je izrečeno ovako: "Kao što se peva u pesmama o knezu Relji i o njegovim izvrsnim podvizima koje na ilirskom jeziku nazivaju popijevkinje (corne si canta nelle poesie di detto conte Hreglia e delli suoi egregij fatti, ch'in lingua illirica chiamano Popieukigne)". .. na drugom je pak mestu formulacija ovakva: Objavljujemo, svedočimo i potvrđujemo da su informacije dobijene... i posredstvom popijevkinja, to jest slovinskih pesama koje sadrže istoriju izvanrednih podviga i ono što zaslužuje da se pamti (et mediante Popieukignae, idest poësi slavonica, quae continet historiam rerum praeclare gestarum, et quae memoria digna sunt)".^[15] Nije, onda, nikakvo čudo što u takvoj opštoj atmosferi i sami istoričari ne odolevaju svemoćnoj struji i što slede na taj način, i nehotice, i nesvesno, primer nepoznatog Dukljanina s kraja XII stoleća – svoje istorijske tekstove pišu oslanjajući se u ponečemu na narodne pesme i legende, kao Ludovik Crijević – Tubero (Commentariorum de rebus quae temporibus eius... gestae sunt libri undecim, 1603) i Jakob Lukarević (Copioso ristretto degli annali di Ragusa, 1605) ili oslanjajući se na njih vrlo mnogo i u vrlo značajnim stvarima, kao Mavro Orbin (II regno degli Slavi, 1601).

Kada su, u decenijama koje su došle zatim, snažnije dunuli vetrovi katoličke restauracije, ili kada je, u arkadijskoj klimi, duhovne vrednosti počelo da određuje nešto što se tad nazvalo "dobrim ukusom" (buon gusto) ili kada je naišla prosvetiteljska vladavina razuma, erudicije i kritičnosti, izgledalo je da se u odnosu učenih pesnika prema poeziji neukog naroda mnogo šta bitno izmenilo. U te decenije sve su se češće stali javljati pisci – no oni još nikako nisu predstavljali većinu – koji su u pojedinim trenucima svoga života s knjigom – no ne i u svim trenucima tog svoga života – s više ili manje odlučnosti pokazivali da oni ne dele bezrezervni zanos ranijih generacija za pesničke tvorevine potekle iz narodnih masa. U najgorem su pravcu stvari polazile i najdalje su odlazile kada su ti pisci bili odviše revnosni katolici i kada su kao biskupi ili misionari, kao isusovci ili franjevci delovali na području Hrvatske, Dalmacije ili Bosne; ti su se Krajačevići i ti Petretići, ti Habdelići i ti Babići, ti Šitovići i ti Margitići, ti Posilovići i ti Divkovići, kao na najljuće neprijatelje, ustremljivali na ono što su nazivali "pogane, lotrene i nečiste popevke", "popevke od ljubavi", "isprazne i nekorisne pisme" i "igre i pisne nepoštene", i učeći vernike da te proklete pesme zaborave, u naknadu za njih nudili su im nešto što su sami smislili, što su krstili "pisme duhovne i korisne", "bogoljubne pjesme" i "popevke duhovne", i što je trebalo da se peva ne samo u crkvi nego i svuda drugde, kao na primer "na polje, koseći, orjući, ženjući".^[16] Takvi njihovi napori, koji uistinu nisu bili mali, ali koji su se u konačnom računu ipak pokazali kao beskorisni, samo su bili deo jedne široko zasnovane akcije katoličke crkve da se naš svet "očisti" od grehova i izvede na put vrline, akcije u kojoj su i stihovi imali svoju ulogu i u kojoj se bogoljubnim činom smatralo da se narodu oči otvaraju na ovakav način:

što će nami sad isprazne pisme
ko je nisu za dušu korisne
od junaka i stari` viteza,
od ajduka, prošasti' luceža,
i ostale mnoge stvari lude
što čovika sve na grihe bude?

Kudikamo je manje i bezopasnije protivnike narodna pesma imala u piscima kakav je bio galantni opat i ljubavnik Ignjat Đurđević. Samo u jednoj i zaista izuzetnoj prilici, to jest kada su mu čitaoci prebacili da u njegovom poznatom eposu "uzdisanje Mandalijenino nije naravno i da tko plače nazbilj svoj grijeh nije moguć urešeno bolovati", on je podlegao iskušenju da kao učeni pesnik sa visoka pogleda "popijevke" u kojima tobože "razboričnije i uljudnije neg svoj grijeh u mojijeh pjesnijeh Mandalijena plače kneza Nikolu kneginja Vidosava, koja naravnom i neredbenom bolesti kidajuć vlase, mećuć ih zase, leleka i bugari: Jaohve si njoj žalosnoj". Ali to u stvari i nije bio prezir već vešta odbrana; sam je Đurđević, inače, više nego jednom dao rečitih dokaza da on "popijevku" iz naroda i ceni i voli više no što bi navedene njegove reči dale da se nasluti.^[17] Drugi motivi vode, ali do isto tako naivnih, i mnogo više neliterarnih konzekvenci dovode rasuđivanja o narodnoj pesmi u koja zalaze pisci kao što su Grabovac, Relković i Kačić; kad ih na direktnu osudu te pesme ne pokreću, kao prvu dvojicu, razlozi morala i čestitog ljudskog postupka, oni, kao što je slučaj s trećim, pesmu koju narod voli i peva žigošu i odbacuju sa gledišta verodostojnosti i istinitosti opevanog zbivanja. U samoj stvari, ta pesma priprostoga naroda prirasla je za srce "Starcu Milovanu" kao malo kome u njegovom veku, ali polazeći od čudnog, od nerazumljivog i nerazumnog stanovišta da pesma m o r a da govori istinu – što, pravo govoreći, ona, ako je pesma odista, ne čini nikada – on pokušava da je "popravi" ili nadomesti svojim tekstovima, zasnovanim na brižljivoj istorijskoj dokumentaciji, možda poneki put i ne opažajući da time objektivno, iako iz nešto drugačijih pobuda, čini otprilike ono što su pre njega, ali mnogo nedarovitije no on, činili i revni katolički spisatelji kojima je bilo nesravnjeno manje stalo do poezije nego do pravoverja i do hrišćanske moralke.

Istoričar koji se interesuje za sudbinu srpskohrvatske narodne književnosti u ova predvukovska vremena biće u prilici da uoči i istakne i mnoge dalje, a još rečitije, momente koji vode zaključku da su se prema pesmi, pripoveci i poslovici iz naroda svi pisci koji su iole nešto predstavljali u književnosti umetničkoj odnosili na način koji je ponajmanje od svega bio neprijateljski. Pre bi se, i s daleko više razloga, smelo govoriti o tome kako stvaraoce iz naroda, već i po samoj logici stvari, nije, za tih vekova, nimalo moglo zanimati ono što se nahodilo u knjigama koje su se pisale po gradovima. Ako je nešto iz tih knjiga i prodiralo u literaturu oko koje su oni bili zabavljeni – a ovde-onde prodrlo je ponešto, kao što dobro znamo – bilo je to samo mimogredice i slučajno, i bilo je to uvek posredstvom usmenih kazivanja. Naprotiv, pesnici koji su učeni, i koji svoje stihove ili svoju prozu pišu, s mnogo su više interesovanja i pažnje, a i s mnogo više simpatija isto tako, osluškivali poetske glasove koji su im bez prestanka dopirali iz društvenih nizina, kako od tvoraca koje smo danas više skloni da zovemo narodnim, tako i od onih drugih, koje bismo možda morali da zovemo narodskim, jer nekom svojom pismenošću i nekim svojim obrazovanjem oni stoje po sredini između jednih i drugih, slični jednima kao i drugima, i različni od jednih kao i od drugih.^[18] Obično i ne nastojeći da glasove prvih razluče od glasova drugih, učeni pesnici ih od vremena do vremena hvataju u pero i tako ih fiksiraju za večnost. Uglavnom zahvaljujući tome, mi sada neke od tih glasova poznajemo, kao što opet, uglavnom zahvaljujući tome, možemo da ponešto naslućujemo i o onim drugim koji nisu dočekali svoj srećni trenutak niti našli svog ljubitelja i koji su se usled toga zauvek izgubili u vremenu.

Jedan potanko načinjen i iscrpan istorijat svih ranih i predvukovskih beleženja tekstova srpskohrvatske narodne književnosti danas bi bio od višestruke koristi i nije mala nevolja što ga naša nauka još nije dobila. Između svega drugoga, taj bi nam istorijat pokazao jasno koji su se sve jugoslovenski pisci XV do XVIII veka angažovali u čitavom poslu i dokle ide opseg i domašaj njihove zasluge. Istini za volju, međutim, treba reći i to da su se izradi jednog toliko potrebnog pregleda dosad opirale, a opiru joj se još uvek, mnogobrojne teškoće. Nije najmanja od njih u tome što ni ovoga časa ti stari zapisi nisu još u potpunosti prikupljeni. Valtazar Bogišić je neosporno u tom pravcu učinio vrlo mnogo i njegov doprinos je bez daljega najveći; zbornik naših narodnih pesama zabeleženih pre 1814. godine, tj. pre pojave Vukove Male prostonarodnje slavenoserbske pjesnarice, koji je on dugo godina upotpunjavao, predstavlja pravu dragocenost kada se bude pojavio po prvi put u celini, dakle s delom koji je štampan još 1878, ali veoma nekritično i loše, i s delom koji je ostao neobjavljen sve dosad, jer je sve dosad smatran izgubljenim.^[19] Od ne malog je značaja, isto tako, i zbornik nađen u Erlangenu, koji je, pre više od tri decenije, izdao Gerhard Gezeman. Ali ni sa ta dva golema zbornika zajedno materijal još uvek nije zahvaćen u celini, iako je bar onaj Bogišićev takvu ambiciju imao; po starim rukopisima i sada se od vremena do vremena naiđe na pojedine zaboravljene zapise ove vrste, usamljene ili u čitavim zbirkama; kad bi se oni sistematski pretražili i kad bi se odštampali ujedno, izašla bi od njih knjiga koja bi se makar po obimu ako već ne po značaju približila jednoj od prvih dveju. Okolnost da pribiranje raspoloživih tekstova nije još završeno predstavlja, međutim, tek jednu teškoću pri pokušaju da se izradi pomenuti istorijat predvukovskih beleženja književnih tvorevina kolektivnoga postanja. Dalja je, i podjednako zamašna, teškoća u tome što za mnoge od tih zapisa još nismo u stanju da odredimo ni vreme nastanka, ni ime ličnosti čijem ih trudu dugujemo. Pokatkad su to pojedinačne pesme – kao, primera radi, ona, zanimljiva i prekrasna, što počinje A ti devojko šegljiva, za koju je znao još Zoranić oko 1536. godine^[20] – a pokatkad su, i čak češće, to čitave zbirke, s mnogo pesama, – kakva je ona ispisana u Perastu oko 1696. i još neštampana, s bugaršticama, s počašnicama, s narodnom, narodskom i umetničkom lirikom i s deseteračkim pesmama, koja je dugo, iako neopravdano, pripisivana nadbiskupu barskom i pesniku Andriji Zmajeviću, ili kakve su, pored ostalih, i one dve bokeljske, očuvane u Zagrebu, iz kojih je Bogišić štampao bugarštice, ali u kojima je ostalo i podosta drugih pesama, u prvom redu lirskih.

Prema onome, dakle, što se do sadašnjeg časa moglo ustanoviti, ali što dabome još nikako nije definitivno, zapise srpskohrvatskih narodnih pesama starije nego što su zapisi Vukovi ostavili su nam – pored mnogih neraspoznatih i anonimnih ljubitelja – Džore Držić (1461–1501),^[21] Petar Hektorović (1487–1572), Horacije Mažibradić (1566–-1641),^[22] Juraj Baraković (1548–1620), Nikola Ohmućević (+ 1666),^[23] Miho Martelini (oko 1635–1719),^[24] Petar Zrinski (1621–1671), Andrija Zmajević (1624–1694),^[25] Julije Balović (1672–1727), Ivan Aletin (1670–1743),^[26] Đuro Matijašević (1669–1728), Jozo Betondić (1709–1764), Ivan Marija Matojašević (1713–1791), Andrija Kačić Miošić (1704–1760), Alberto Fortis (1741–1803), Nikola Mazarović (1760–1851), Matija Antun Relković (1732–1798), Julije Bajamonti (1744–1800), Ivan Altesti (1727–1816), Đuro Ferić (1739–1820), Marko Bruerević (oko 1770–1823), Andrija Balović (1721–1784), Jozo Šilopi (1788–1858).^[27] Na toj ne tako maloj, mada uprkos tome nepotpunoj, listi ne bi svakako smeli da budu odsutni ni oni koji, istina, nisu zapisivali narodne pesme, ali koji su u svojim delima, vođeni bilo kakvim motivima i usmereni bilo kakvom cilju, ostavili po koji narodni stih ili pak po koji odlomak; njihov niz se proteže sve do Dositeja Obradovića, a počinje Petrom Zoranićem (1508–pre 1569) i nastavlja se Petrom Petretićem (oko 1651), Jurajem Križanićem (1618–1683), Pavlom Riterom Vitezovićem (1652–1713), Ivanom Lovrićem ( + 1777) i drugima.

Nimalo nije teško uočiti, čak ako se navedena lista i najovlašnije pogleda, da na njoj s izuzetkom jednoga stranca (Alberto Fortis), za koga se uostalom zna da tamo nije dospeo bez pomoći nekih naših ljudi, figurišu skoro sve sama poznata, ponekad i veoma poznata, imena jugoslovenske književnosti i kulture od XV do XVIII veka. Sigurno je, međutim, da nijedan od tih starih pisaca iz Dubrovnika i sa Hvara, iz Boke Kotorske, iz Zadra, iz Makarske, sa teritorije uže Hrvatske ili iz Slavonije, ostavljajući u svojim hartijama, pored stihova vlastitih, još i one koje je smislio nepismeni pesnik iz naroda, nije bio svestan – kao što je mnogo kasnije svestan bio Vuk, s pravom, s kud i kamo većim pravom – da time čini nešto izuzetno i naročito značajno. Narodne stihove svi oni ispisuju, razume se, u prvom redu stoga što ih vole, ali uz to i iz bezbrojnih drugih razloga: što drže da oni predstavljaju dragocenu starinu koju bi bilo grehota zaboraviti, što hoće da budu istiniti u slikanju čoveka iz naroda ili pojedinih trenutaka svoga života, što jednostavno žele da se zabave ili da prekrate vreme, na dugim i zamornim putovanjima ili u stravičnim trenucima iščekivanja u tamnici, što su im ti stihovi potrebni kao leksikografska građa i dr. Pri tom nam oni ne ostavljaju nikakvih znakova po kojima bismo sada s pouzdanošću zaključivali da li oni te stihove zapisuju po sopstvenom sećanju ili čak neposredno sledeći živu reč pevača – kao što to bez sumnje čini Hektorović – ili pak samo prepisuju tekstove koje su pre njih, možda i znatno pre njih, zapisali drugi i njima samima neznani ljubitelji, – kao što je to bez sumnje slučaj kod pojedinih među njima.

Ali bez obzira na to kako su na ove svoje zapise gledali oni sami, mi ih moramo samo visoko ceniti i ostaje nam da žalimo što ih nije bilo više, što ih nije bilo još mnogo više. Jugoslovenska književnost ovoga razdoblja – književnost kojoj su oni pripadali i koju su stvarali – tim je zapisima dobijala jednu krupnu tekovinu više. A krupna je ta tekovina bila ne samo u jugoslovenskim okvirima, u kojima je trebalo da protekne još dosta vremena dok se Vuk ne odluči, i to ne bez kolebanja i zebnje u srcu, da ispiše prve stihove svoje Prostonarodne pjesnarice. Njen je značaj zamašan i u okvirima međunarodnim, u kojima takođe ima pravo na poneki prioritet. Još, naime, imaju punu težinu reči koje je u tom smislu na početku ovoga stoleća izrekao Valtazar Bogišić: "Uopće što se sabiranja narodnih pjesama tiče, nek se, osobito u Dubrovniku, ne zaboravi da je najstariju poznatu zbirku takih pjesama osnovao Dubrovčanin Đuro Matijašević još pri kraju XVII ili početkom XVIII vijeka (a drugi Dubrovčanin, Betondi, produžio). To je dakle bilo dosta ranije nego je Makferson Osijanom, a Fortis Asanaginicom probudio u jevropskom umstvenom svijetu življu želju neposrednijeg poznavanja prostonarodnih pjesničkih tvorevina".^[28]

Pesnici koji kao ovi naši pesnici od XV do XVIII stoleća svoj vek provedu na domaku narodne pesme i u dodiru sa njom; koji je susreću bez prestanka i svuda – po gradovima u kojima borave, po selima u koja radi svojih poseda odlaze, po balkanskim drumovima kojima moraju da se kreću, u potrazi za zaradom ili progonjeni zlom srećom, – koji je ne samo osluškuju, nego je i vole; koji s njom boluju svoje bolove i s njom doživljuju svoju prošlost; koji je pronose sobom putujući svetom; koji je zapisuju i prepisuju, – da li ti pesnici mogu, pa baš i da takve namere imaju, da se u stihovima koje sami smišljaju njenom uticaju odupiru i da se za njenim primerom ne povedu? Ali koliko je odgovor na tako formulisano pitanje sam po sebi i unapred jasan, toliko je isto teško, u ovome trenutku, o toj njihovoj inspiraciji govoriti određeno koliko bi se htelo i iscrpno koliko bi se moralo. Jer mnoga strujanja iz jedne poezije u drugu nisu još uočena, ni mnoge niti pohvatane, ni mnoge srodnosti otkrivene. Istoričar veza i uzajamnih preplitanja tih dveju poezija, kome se tek tu nerešeni problemi otvaraju i kome se tek tu neprohodni putevi zatvaraju, moraće da se u traženja te vrste upušta u prvom redu i ponajviše.

Samo, da bi njegova traženja bila plodonosna, on će neminovno morati da s jednom okolnošću unapred bude načisto. Dosada smo, naime, obično bili u opasnosti da ne zapazimo uticaje narodne književnosti na književnost naše renesanse i našega baroka usled toga što smo na stvari gledali isuviše, ili čak isključivo, iz perspektive Vukove zbirke. Ta odlična i predragocena zbirka, van svakog dvoumljenja najbolja i najdragocenija od svih što smo ikada imali, sačuvala nam je, međutim, jedan pozni, a možda i završni, trenutak narodne pesme. Narodna pesma u doba renesanse, naročito rane, pa verovatno i narodna pesma u doba baroka, isto tako ranog, morala je da u ponečemu, a možda i u mnogo čemu, bude drukčija od one narodne pesme koju je, posle tolikih vekova, pamtio ili slušao i istovremeno beležio Vuk. Druga vremena i drugi ljudi u njima donosili su ne samo druge pojmove i druge sadržine, nego i drugi jezik i druge slike. To je toliko očigledno već i kad se upoređuju pesme iz Vukovih knjiga s onim malobrojnim pesmama iz naroda što su nam ih u XVI veku zabeležili primorski pesnici, a bilo bi to još daleko očiglednije kada bismo, nekom srećom, zapisanih narodnih pesama iz tog i iz ranijih vekova imali mnogo više. Jer, ne treba se varati, bezbrojne, i ko zna sve kakve, pesme iz tih davnih stoleća mi smo izgubili zauvek zbog toga što se nije našao niko da ih pribeleži. Ko bi, na primer, sada umeo da kaže kakve su sve pesme "srpskoga načina" donele na Primorje izbeglice sa severa kad su se ono posle sloma tražeći utočište spustile na jug? Samo dve takve pesme sačuvao nam je Hektorović, ali koliko ih je bilo još? A zatim, da li je neko sada u stanju da išta određenije govori o tome kakve su bile pesme – a izvesno je da su narodne one morale biti mnogo puta – koje su, između ostaloga, nosili sa sobom svi oni silni profesionalni svirači i pevači kada su se, kako nam arhivski zapisi svedoče, sa dvorova bosanskih i hercegovačkih vladara i gospode upućivali u primorske gradove, ponajviše u slobodni Dubrovnik? Narodnu poeziju tih davnašnjih vremena, svu sagrađenu na realijama i na shvatanjima karakterističnim za feudalni ambijent i iskazanu obrtima i jezikom koji nam zvuče arhaično i neobično, moramo da iščitavamo, više vođeni naslućivanjima i osećanjem, iz ostataka njenih ostataka, do nas dospelih gdekad zahvaljujući i slučaju, u retkim zapisanim njenim tekstovima, u lapidarnoj i škrtoj, ali poetičnoj frazi stećaka ^[29] i – još ponajviše – u delima naših pesnika od XV do XVIII stoleća.

Za one koji su, u sam osvit jugoslovenske renesanse, bili "prva svitlos našega jezika" i "prvi naši spjevaoci", odavno se osetilo da su vrlo veliki dužnici narodne književnosti.^[30] To bi osećanje moglo, štaviše, da se i još jače naglasi. Bili ti prvi poetski vesnici jedne nove epohe u književnosti kao i u životu zaista Šiško Menčetić i Džore Držić, kako su verovali i tvrdili već njihovi poslednici iz druge polovine XVI veka, ili pak ti vesnici bili ko zna koji njihovi neznani i zaboravljeni prethodnici, kao što su pojedini i veoma kritični književni istoričari danas skloni da veruju, oni su u svakom slučaju i u punom smislu reči iz narodne književnosti iznikli. Time se hoće reći da, prema našem osećaju stvari, ove pesnike za narodnu književnost nije vezivala samo tanka nit literarne imitacije, nego su njihove veze sa njom i dublje i prisnije. Položaj u kome su se, sredinom XV veka, ti pesnici našli nije bio u svemu, i nije bio čak u bitnome, identičan položaju njihovih savremenika i njihovih uzora u renesansnoj Italiji. Oni nisu, kao ti njihovi uzori, pevali za visoko obrazovanu, rafinovanu i čak razmaženu elitu, okupljenu na dvorovima vladara i krupne aristokratije, koja u naivnoj i primitivnoj draži narodne pesme uživa kao u trpkom i oporom piću koje se pije za promenu i radi osveženja. Njihova je sredina, uza sav sjaj ostvaren u bogatom XV veku, u poređenju s nivoom obrazovanja i društvenog života u italijanskim prestonicama bila još podosta skromna i još podosta srednjovekovna; čitaoci kojima su imali da se obrate, baš kao i oni sami, do tada su od poezije znali jedino za narodnu pesmu i za neuglađene, nedoterane stihove u srednjem veku nastale i uglavnom religiozne pisane književnosti. Bez mnogo straha da će se oterati predaleko, moglo bi se, prema tome, reći da je njihova situacija vrlo mnogo podsećala na situaciju u kojoj bi otprilike bio i pesnik iz naroda, kada bi ga, onako naviknutog na zvuke koje je dugo slušao, na slike u kojima je dugo uživao, na obrte koje je dugo gradio i na reči koje je dugo nalazio, proveli kroz kulturu i škole, kada bi ga srodili s modernim pesničkim kanconijerima i kada bi ga posle svega toga nagnali da piše ljubavnu liriku.^[31]

Drugoga puta, uostalom, za njih nije ni bilo. Dok su italijanski petrarkisti XV veka mogli široko da se oslone na umetničko iskustvo i na poetski izraz koji su, počev od prvih pesnika "novog slatkog stila", građeni već stolećima, oni su kako na planu umetničkog iskustva, tako i na planu pesničkog izraza uglede imali samo u neznanim i neobrazovanim tvorcima narodne lirike i narodnog epa. I mogli su oni koliko god su hteli da iz italijanskih kanconijera preuzimaju i prenose i doživljaj ljubavi i osećanje sveta, ili da prepisuju i zajme situacije i motive, kao što se to u njihovo vreme bez ikakvog zazora radilo uopšte i na svim stranama, ali kada su taj doživljaj i to osećanje, te situacije i te motive imali da iskažu u svom jeziku, ekvivalente su morali potražiti jedino u narodnoj pesmi. Odatle su u njihovoj poeziji sve one "gospoje" i one "diklice", one "vile" i ona "sunačca", one "strile" i oni "vijenci", one "kite" i one "rusice", kao što im je odatle i čitava ostala terminologija za ljubavnu igru, koja je – na to bar nije nužno podsećati – stalna i skoro jedina tema njihove lirike, kao uostalom, i svake druge. Pa čak i onda kada su hteli da rečima izraze "rajsku lipos" tih svojih mnogo slavljenih "gospoja" – pri čemu, razume se, nisu ni pomišljali da spomenu bilo koju realnu crtu i jedne od žena za kojima su odista uzdisali i za koje su ovu liriku i pisali, već su samo nastojali po običaju svog doba, da u jednom liku predstave humanistički ideal ženske lepote, o kome se tada sanja, o kome se filozofski raspravlja i diskutuje, o kome se pišu učene i debele knjige – čak i onda ti naši prvi pesnici nisu imali drugoga izbora do da se stave pod okrilje narodne pesme. Jedinstvena i uzvišena "gospoja" njihove poezije i njihovog života, prema portretu koji vole da bezbroj puta islikavaju i da, na žalost, ne manji broj puta ponavljaju, uvek je "tanka i visoka" i "jakino sunačce"; njene kose "od zlata" spletene su u "krunu", iz koje se slobodno lepršaju na vetru samo obavezna "dva prama"; na "ličcu pribilom" rascvetala joj se "ružica rumena", dok joj je čelo, "iz koga zora sja", "povito bilim mjesečcem"; oči su joj vazda "jak zvizde", a obrve su se nad njima uzvile "kako se misec mlad uzvije dan prvi"; usne nikad nisu drugo do "koralj", ni zubi drugo do "dva niza bisera", grlo je moglo da bude samo "od sniga" ili "od džilja", a belinom nisu smeli da blistaju manje ni "bijeli vrat" i "pribijele prsi"; kada ta "vilinja lipota" progovori, od njenih "riječi medenih" "sve je med", "sve je slas"; isto je toliko "sladak" i njen "veseli smih", kao što je zamaman i njen hod koji podseća na "tanačac". Ko god se, i sada, u taj idealni ženski lik naše stare umetničke poezije pažljivije zagleda, biće ne malo, i ne manje prijatno, iznenađen kada mu neke njegove crte neizbežno dozovu u sećanje pojedine drage likove iz narodne pesme, recimo onaj "đevojke Ljeposave", nesuđene "ljube" Milića barjaktara:

Čudo ljudi za đevojku kažu:
tanka struka, a visoka stasa,
kosa joj je kita ibrišima,
oči su joj dva draga kamena,
obrvice s mora pijavice,
sred obraza rumena ružica,
zubi su joj dva niza bisera,
usta su joj kutija šećera;
kad govori, kâ da golub guče,
kad se smije, ka da biser sije,
kad pogleda, kako soko sivi,
kad se šeće , kao paunica ...

ili pak onaj drugi ali vrlo sličan lik "mile seje bega Ljubovića":

Lijepa je, ljepša bit ne može:
u struku je tanka i visoka,
u obrazu b'jela i rumena,
kao da je do podne uzrasla
prema tihom suncu proljetnome;
oči su joj dva draga kamena,
a obrve morske pijavice,
trepavice krila lastavice,
rusa kosa kita ibrišima;
usta su joj kutija šećera,
b'jeli zubi dva niza bisera;
ruke su joj krila labudova,
b'jele dojke dva siva goluba;
kad govori, kanda golub guče,
kad se smije, kanda sunce grije...^[32]

Više nego jedna sličnost ovih likova iz relativno kasnih, vukovskih pesama s likom idealne petrarkističke dame nije, naravno, slučajna i može se, a i mora, tumačiti samo na jedan način: želeći da iskaže svoju viziju ženske lepote, učeni pesnik upotrebio je u svojim stihovima – možda i nesvesno, ali pre bi se reklo svesno – mnoge elemente koje je, pre njega i za svoju viziju te lepote, bio našao narodni pesnik. Od toga se, štaviše, može poći i za korak dalje: da su nam, naime, za upoređivanje umesto pesama iz Vukove zbirke na raspolaganju bile narodne pesme iz XV veka, to jest pesme bar savremene stihovima petrarkističkih pesnika koje su one nadahnule, skup sličnosti o kojima je reč morao bi da bude samo veći.

Sasvim je izvesno, međutim, da se još u mnogo čemu, pored ovoga, obrazovani pesnik iz prvih decenija naše renesanse našao na putevima koje mu je utro njegov neuki prethodnik iz naroda. Kada se jednom bude svestranije i bolje izučila srpskohrvatska versifikacija, možda će se to pokazati i za sadašnja naslućivanja o dvostruko rimovanom dvanaestercu, koji je dominantan stih kod nas u toku čitave renesanse, i koji je već na samom početku XV veka imao konačno uobličenu i u svemu savršenu strukturu. Isto tako će, sigurni smo, i minuciozna stilistička proučavanja koja tek započinju, izneti na videlo mnogobrojne, a još neuočene srodnosti između pisane i usmene književnosti, srodnosti sa područja izraza i pesničke dikcije. Doskora su od čitavog obilja u tom pravcu jedino isticane pojave koje su i najupadljivije. Tako, na primer, nije trebalo mnogo napora, a ni mnogo traženja, da bi se zapazilo – i to je zapažanje odavno načinjeno^[33] – da naš renesansni pesnik upotrebljava vrlo veliki broj stalnih epiteta na koje je svikao iz narodne pesme i mesto kojih je, ako je to hteo, bez ikakvih teškoća mogao da nađe drugu i sopstvenu reč; za njega je, dakle, baš kao i za narodnog pesnika, vino uvek r u j n o i more uvek s i nj e, sunce uvek ž a r k o (ili, po starinski, gorko) i kosa uvek rusa, strela uvek perena i zora uvek b i j e l a, diklica uvek mlađahta i ruža uvek rumena. Ali otkako se bolje i s više pažnje zagleda u stil naše stare narodne poezije i otkako se on poredi sa stilom istodobne umetničke književnosti, zna se i za neke druge, i daleko tananije, bliskosti između njih; već unapred je to moglo biti jasno za takozvane "dvostruke epitete",^{[34 ]}nedavno je to utvrđeno i za udvajanje predloga (narodni pesnik: od cara od čestitoga, učeni renesansni pesnik: po moru po suxu),^[35] a ubrzo će se to pokazati, mi smo bar uvereni, i za čitave "metričko-sintaksičke obrasce", koje je A. Šmaus nazvao "epskim formulama" i o kojima je, zasad samo na terenu narodne književnosti, s puno razloga raspravljao.^[36]

Do koje mere ćemo, uostalom, još morati da idemo putem strpljive analize pokazaće najbolje dva primera. Prvi je iz oblasti pozajmica na planu motivike i tematike – gde još dosta ima da se nalazi i traži – i tiče se Lucićeve Robinje. O izvorima te "nacionalno-romantične drame" bilo je dosad vrlo mnogo raspravljanja i možda još više nagađanja. Da je njene izvore trebalo potražiti u narodnoj pesmi, izgledalo je izvan sumnje; sve je u drami upućivalo u tom smeru, a njega je unekoliko nagovestio i sam pesnik; on je, spominjući mnoge "pisni" kojima "vas svit" opeva junačke podvige "viteza" i bana Derenčina, pokazao da mu je usmena poezija bila i poznata i bliska. Ali sva traganja za tom pesmom, ili za tim pesmama, od koje, ili od kojih je Lucić pošao i kojom, ili kojima se nadahnuo nisu bila krunisana apsolutno prihvatljivim i nesumnjivim odgovorom. Izgleda, međutim, da nam je taj odgovor bio nadohvat ruke i to oduvek; Lucić ga je samo sakrio u dva stiha svoga prologa – ili, kako je on to nazvao: "isklada" – a mi ga, pravim čudom, tamo nismo uspeli naći, kraj tolikih čitanja. Ta dva dragocena stiha glase:

Reče se ne mani; gusa me dostiže,
Vojno me obrani, brajen me odbiže.

Nama se čini da jedva može biti spora: u ta dva stiha Lucić je u stvari doslovno citirao narodnu pesmu koju je imao pred očima i od koje je igra njegove mašte prihvatila početne korake. Kad se ta pesma napiše u svom pravom obliku:

Gusa me dostiže,
vojno me obrani,
brajen me odbiže,

pred nama je ljupka i poetična lirska minijatura u kojoj je čitava istorija iskazana u najsažetijem vidu; ta je istorija, inače, jedna od mnogih kojima se narodni pesnik poslužio da ilustruje onu pojavu koju je Vuk, beležeći mnogo kasnije pesme sličnog motiva, nazvao "Dragi, pa dragi".

A drugi je primer i nešto druge prirode, ali nije manje karakterističan. Mi, naime, nismo još uspeli da pohvatamo ni sve one "skrivene citate" iz usmene književnosti – a u takvoj vrsti igre uživao je ne samo renesansni pisac, nego i njegov čitalac – koji se ipak snažnije ističu i brže uočavaju. Samo dva primera te vrste, i oba nova. Kad Šiško Menčetić u jednoj svojoj pesmi govori:

... zač je rič odvijeka;
ako laž osvane, nu mraka ne čeka,^[37]

onda on, u stvari, samo citira prastaru i opšte poznatu narodnu poslovicu, a kad njegov pesnički sabrat Džore Držić na usta ličnosti koja personifikuje sreću opevanoj "vili" na dan neke njene "radosti" – verovatno svadbe – uputi, između ostalih, i ovakvu želju:

da bi uživala. jak rajem združena,
sve dni, sva ostala naprida vremena,^[38]

onda on samo među svoje stihove doslovno umeće i stihove iz jedne počašnice – dakle, iz pesme bez koje svadba u njegovo doba nije mogla da prođe – koji su do naših dana došli u ne baš premnogo izmenjenom obliku:

nevjestice mlada u novome piru,
da bi uživala sve danke u miru.^[39]

Posebno, i naročito vidno, mesto u prikazu svih tih mnogostrukih uticaja narodne pesme na umetničku književnost koja je stvarana u početnim trenucima jugoslovenske renesanse – morale bi da imaju takozvane "pjesni na narodnu". Ali te pesme, u kojima je učeni pesnik uzimao od naroda bezmalo sve: i temu, i motiv, i fabulu (kada je ima), i ritam, i melodiku, i čitave stihove, i gotove fraze, a na to dodavao sam srazmerno vrlo malo: slik i literarnu obradu, ili je pak, odrekavši se i toga, samo slepljivao ujedno više posebnih, ali srodnih autentičnih narodnih pesama,^[40] – isuviše su dobro poznate. Njih je, koliko sada možemo reći, od pesnika XV veka pisao jedino Džore Držić, ali ne zato što bi on, kao građanin, bio bliži izvorima pesme iz naroda nego vlastelin Menčetić, već jednostavno zato što je njemu prvome to palo na um.

U svakom pravcu u kome su se uputili prvi renesansni pesnici sa Primorja – već dočekani, a onda i dugo shvatani kao učitelji i modeli – stvarali su tradicije. Još za dugo posle njih književnost kojoj su pripadali kretala se po brazdama koje su oni zaorali i živela je od rešenja koja su oni našli. Tu su književnost oni okrenuli ka velikoj književnosti Italije, za njih, onda svetskoj, i za čitavu Evropu, onda, takođe svetskoj, i ona je u ovu vekovima gledala, tamo tražeći i nalazeći inspiraciju, podsticaje, poetiku i ideje. Tu su književnost, isto tako, oni oslonili i na ono što su od literature Jugosloveni dotle imali: u ponečemu, i oskudno, na književnost pisanu, i u mnogome, i obilno, na književnost usmenu, i odatle je ona u prvi mah uzela stih i izgradila izraz, a onda, samo sada od ove poslednje, vekovima crpla životvorne sokove i nepatvorenu, živu narodnu reč.

Kao Menčetić i Držić, prema tome, pesnici koji su došli i dolazili posle, i to kako oni koji su se samo držali njihovih skuta, tako i oni koji su se ogledali na drugim poslovima i u drugim vrstama, ostavljaju u svojim delima mnoge i katkad vrlo rečite tragove svojih dodira s usmenom pesmom koja do njih dopire iz širokih krugova neobrazovanog i prostog sveta. Vetranović je bezmalo sav u izražajnom postupku narodne pesme kad oplakuje tužne istorijske zgode svoga vremena, kad piše intimnu "bogoljubnu" liriku i kad, u svojim religioznim dramama, najpoznatije biblijske ličnosti nagoni, jer drukčije on i ne ume, da govore jezikom jednostavnog i priprostog naroda iz Dubrovnika i njegove okoline, jezikom u kome svaki čas promiču dobro znane slike i obrti iz narodne pesme. Pelegrinović na Hvaru i njegov sledbenik, a delom i plagijator iz Dubrovnika Andrija Čubranović tekstove svojih Jeđupki natapaju ne samo pojimanjima i praznovericama zahvaćenim iz naroda, nego su odatle i njihove najnežnije metafore, najslikovitiji epiteti i najljupkija zaklinjanja i laskanja. Ovako, i ovim putem, ide srpskohrvatski pesnički izraz sve dalje, kroz vekove, do Zoranića i Nalješkovića, do Ranjine i Zlatarića, do Držićevog epigona Sasina do Gundulića samog i do pesnika njegovog doba, Bunića i Palmotića, do minornih stihotvoraca posle velike "trešnje" i do Ignjata Đurđevića, najzad, s kojim dubrovačka poezija dobija još jednog krupnog pesnika i koji blistavo završava razvoj "slovinske" lirike na ovoj obali Jadrana.

Kod ponekih od tih pesnika od XVI do XVIII veka dug koji oni duguju narodnom pevaču ne izlazi iz sfera poetskog izraza i stilskog postupka; no kod većine drugih on ide i dalje, i ide u raznim pravcima, sem toga. Imajući pred očima sugestivni i zarazni primer Džora Držića, jedni osluškuju narodnu liriku i u njenom tonu – katkad pogađajući ga dobro, katkada pevajući na pogrešan glas – pišu ono što bi Držić nazvao "pjesni na narodnu", a što obično oni zovu "pjesni od kola". Po takvim je pesmama poznat Dinko Ranjina, a takve je pesme pisao i Hvaranin Hanibal Lucić; u XVII veku, prema tvrđenju svojih biografa, ogledao se u njima i Džono Palmotić, poznatiji, inače, po dramama, ali njegovi su se stihovi ovoga roda kasnije izgubili i biće samo srećan slučaj ako se ikada nađu; na izmaku tog istog veka, galantni i graciozni stil arkadijske epohe nije samo ponovo oživeo pevanje "na narodnu", nego je od njega načinio pravu modu; onaj neobični opat Ignjat Đurđević bio je sa svojim pesmama "za gudke" među prvima koji se tom ukusu priklonio. Drugi pesnici, opet, a često baš i ti isti, i već spominjani, smišljaju svadbenu liriku – takozvane "začinke pirne" u kojoj, s više ili manje očuvanog narodnog duha, teže da podražavaju lakoću i ljupkost narodne svadbene pesme, držeći se čak i njihovog obrednog poretka i namenjujući ih čas srećnim mladencima, čas njihovoj rastuženoj ali veseloj rodbini, a čas svatovima i uglednim zvanicama. Te pesme, katkada nežne i prefinjene, a katkada obesne i podsmešljive, raspuštene i čak nedelikatne, silaze zatim u široki gradski svet i koriste se i izvan prilika, izvan mesta i izvan vremena u kojima su nastale; tako su one gubile vezu sa svojim autorima i postajale su ono što je kasnije, ne baš srećno, nazvano "građanskom lirikom". Treći su pesnici stihove koje su u duhu i ritmu narodne lirske pesme smislili sami ubacivali u svoje drame, stavljajući ih u usta pojedinim junacima koji predstavljaju ljude iz naroda, seljake ili pastire, i težeći, kao što su to propisivale norme ondašnjih poetika, da na taj način doprinesu njihovoj uverljivosti i verodostojnosti; tako je postupao Držićev prethodnik Nalješković, u čijoj Komediji petoj služavka Milica "začinje" pesmu s početkom "Poručila Vidosava", tako je postupao Marin Držić, u čijem Plakiru pastirica Miona i pastir Radoje pevaju naizmence pesmu s počecima "Mionice, moja mila" i "Ti s' Radoje, oko moje", i tako je postupao Držićev epigon Sasin, u čijoj pastorali Flora pastir Milat peva pesmu s početkom "Budi, svijetla dzoro, budi slavja od gore". Ponekad su se pesme koje su u takve svrhe umetane u drame do te mere približavale narodnoj poeziji da bi se teško moglo pogađati, kad se to inače ne bi znalo, da je u pitanju imitacija; takav je slučaj u dubrovačkoj adaptaciji Molijerove komedije Mizantrop, iz prve polovine XVIII veka, u kojoj se "citira" sledeća "popijevkinja bosanska":-

Da mi reče Osman carska glava:
"Bićeš gospar svemu Carigradu,
al' ne ljubi Asan-bulu mladu,
ne dohodi na celove njojzi",
ja bih reko caru velikome:
"Ti gospoduj svemu Carigradu,
Ja ću ljubit Asan-bulu mladu;
darovo bih još sve blago moje
da celujem usti mile svoje.

A za tu je "popijevkinju bosansku" nepoznati Dubrovčanin koji je adaptaciju vršio sve elemente našao kod Molijera, kod koga je, kao što je poznato, na odgovarajućem mestu pesma identičnog sadržaja, ali, naravno, bez bosanskog kolorita:

Si le roi m'avait donné
Paris, sa grand'ville,
Et qu'il ma fallût quitter
L'amour da ma mie,
Je dirais au roi Henri:
Reprenez votre Paris,
J'aime mieux ma mie au gué,
J'aime mieux ma mie.

Neće, najposle, varati ni utisak da su se poneki dramski pesnici iz Dubrovnika u ovakvim prilikama i za ovakve svrhe služili i pravim narodnim pesmama. Bar za Marina Držića, najvećega od njih, to izgleda izvan sumnje. U njegovoj plautovskoj komediji Skup obesna i vragolasta služavka Gruba, koja govori odrešitom i britkom narodnom frazom kao i njoj veoma srodna Petrunjela, kazuje – ili možda peva? – čitavu jednu narodnu lirsku pesmu, tada sigurno vrlo popularnu, a popularnu i mnogo kasnije, uostalom:

Djevojka se je majčici molila:
"Ne daj mene staru hrabru,
majko moja draga;
lačna bih bila starijem hrabrom,
ako i ima dosta blaga,
od pogleda mlada hrabra
vazda bih sita bila!"

Ostavivši nam tekst te autentične narodne pesme, Držić se bez svoga znanja, a nesumnjivo i bez svoje volje, pridružio svim onim mnogim ljubiteljima takve pesme koji su je kroz stoleća kod nas beležili. Ali i izvan nje, kao i izvan neretkih imitacija narodne lirike kojima je svoje drame prošarao, njegove su veze s usmenom književnošću i inače bile i brojnije, i mnogostrukije, i tešnje no što sada uopšte slutimo, i biće potrebna, čak i hitno potrebna, naročita studija koja bi ih sve utvrdila i kako valja prikazala. Sve one silne ličnosti iz naroda koje je on oživeo u svojim rustikalnim eklogama i u svojim komedijama, svi oni brojni pastiri i seljaci, i sve one sluge i služavke, u svom slikovitom i sočnom, a verno uhvaćenom govoru oslanjaju se bez prestanka na reč iz narodne pesme (na primer: "Vremena slatka i pritila hercega Stjepana", ili: "Davori mi, davori, bijedni Vodane" – Kerpeta; "da mi te je na mojoj tovijerni bistroga, rujnoga vinca napojit" – Dundo Maroje; "junaci junački oružje dobivaju" – Arkulip itd.). Oni, isto tako, pevaju "počašnice" ("Dukat mi, dukat, kralj i car"), žaleći pri tom, što pri sebi nemaju "mješnice" ili "gusle", da ih uz te instrumente "reku" (Dundo Maroje). U gradu se oni s nostalgijom sećaju "popijevki", koje su po svojim selima "spijevali", i "dipli" uz koje su "svirali" (Karanje Dživko Oblizalo u Sava Vragolov ) ili spominju "kola" koja su tamo "igrali" i "začinke" koje su u kolima "začinjali" (Plakir). Njih nebrojeno puta čujemo kako "gonetaju", ili kako "gonetke" drugima postavljaju ("ugoneni mi", "što mi se gonenu") – te su njihove zagonetke najčešće dvosmislene, i bar jedno njihovo rešenje nije nimalo čudno, – a čujemo ih, ništa ređe, kako na karakterističan i uobičajen način ("rečeno je" ili "reče se") navode poslovice koje su sa sobom doneli iz svojih sela, poslovice od kojih bi se dala načiniti čitava jedna zbirka i kojima se obično bez teškoće nalaze ekvivalenti u Vukovoj zbirci (na primer: "Promijeni vuk dlaku, ali ćud nikada" – Tirena; "Ako je preša, nije sudnji dan", "Bolje sama neg sa zlijem drugom" – Pjerin, "Poklisaru se glava ne odsijeca" – Arkulin, "Živi se vide kadgodi, a mrtvi nikada", "Tko plaho ije, udavi se", "Dogovorna je bolja šteta neg korist bez dogovora", "Šaptom Bosna poginu" – Dundo Maroje, i mnoge druge).

Ali, nije samo lirika, i nisu se samo ostali, "sitni žanrovi" usmene književnosti nametnuli jugoslovenskim pesnicima od XV do XVIII veka svojim neprolaznim vrednostima i svojim sugestivnim primerom, i nisu samo njih oni imitovali. Već od dana Petra Hektorovića bilo je kod nas na Primorju pisaca koji su "od svoga uma" izmišljali i slagali "kojegodi bugarskinje i pisni", kako nam je on to rekao u svom, već navođenom, pismu Mikši Pelegrinoviću. Njih je, razume se, bilo i kasnije. Sada je više no izvesno, na primer, da Juraj Baraković nije svoju divnu Majku Margaritu čuo u svemu onakvu kakvu nam je ostavio u Vili Slovinki 1613. godine; on ju je doterao i "obradio", on ju je vezao za nesreće koje su snašle njegovu porodicu i on je u nju upleo imena svojih najdražih: njegova sestra zvala se Margarita i njegov je jedan brat bio Petar, dakle baš kao i ličnosti za koje se vezana i njegova bugarštica, pa je to sasvim pouzdan znak da se on u njen tekst vrlo bitno umešao. Drugim je putem posle njega pošao Dživo Gundulić, ali je i on čvrsto na tlu imitacije ove vrste stare usmene epike; kada je ono u osmo pevanje svog Osmana rešio da uplete četiri "bugarkinje" koje su u Smederevu pevali pastiri i "seljani", on ih nije ni citirao doslovno, ni prepričao približno, već ih je od početka do kraja izmišljao sam, doduše znajući odveć dobro njihov svet i istorije ko je su one volele, njihov ton i način kojim su ga postizale.

Taj svet iz bugarštica i taj njihov ton bili su, međutim, toliko prisutni u često stravičnoj, a bez prestanka opasnoj i napetoj atmosferi Gundulićevog Dubrovnika, kad su se sa svih strana skupljali oblaci i gomilale opasnosti, da ih nikako nije mogao obići ni barokni i nacifrani, melodramski duh Džona Palmotića. Njegove mnogobrojne melodrame najčešće nisu samo ugodna razbibriga za gospodske dokolice, nego su i životna hrana za dubrovački patriotizam, republikanski i aristokratski. Štaviše, Palmotić za predstave dubrovačkih pozorišnih amatera priprema i nevelike drame – koje su možda melodramski baleti, a možda su imali da se kao neka vrsta pokladnih "trijumfa" prikažu Dubrovčanima – u kojima nastupaju najglasovitiji junaci srpskohrvatske narodne pesme i u kojima oni, uz pohvale Dubrovnika, govore uglavnom ono što se o njima peva u bugaršticama. Takva je njegova drama Gosti grada Dubrovnika, u kojoj se pojavljuje "skup gospode slovinske, ugarske i bosanske". U tom su "skupu", pored ostalih, i Đurađ Despot i Jerina, i Radoslav Pavlović i Stjepan Herceg, i Mihajlo Sviloević i Janko vojevoda i Lazar Despot i Miloš Kobilović.

Samo donegde je bio sličan put kojim je, podražavajući bugarštice, pošao neki nepoznati pesnik iz Perasta – možda je to Andrija Zmajević? – u svom još neštampanom i neproučenom delu koje umesto naslova ima Ovdi počinje boj Kneza Lazara u zla svrha Miloša Koviljića u izdajnika Vuka Brankovića u 9 braće Jugovića na Kosovu polju na 24 đunja godišta 1348^[41]. To čudno delo počinje kao spev:

Umiljeno budi slišati vi svima
i nevoljne zgode Lazara gospodina,
spovjedaću sprave što žene stvoriše
kroz koje sve države svijetle izgubiše.

ali se nastavlja kao drama, u kojoj "govore" najpre Vidosava i Mara, kćeri Lazareve, a za njima Vuk Branković, knez Lazar, kneginja Milica, Miloš Kobilić, Milan Toplica i bezbrojni drugi heroji kosovskog eposa. Govore čak i Turci, i njihov Car. Ali svaki čas se javlja i "Pisnik", koji pripoveda događaje i povezuje tekstove pojedinih "govora" i koji time delo prividno neprestano vraća u epske tokove. Neznani Peraštanin je, očigledno, za svoj sastav o kosovskom boju izabrao oblik onda vrlo popularnih oratorijuma, u kojima takođe i u iste svrhe kao njegov "Pisnik" nastupa "Istoričar" (Storico). Na ovaj je način zahvaćeno, to jest ispripovedano, ili predstavljeno sve što ulazi u epski prikaz kosovske tragedije; tu su se izređali i sukob Lazarevih kćeri, i Miloševa srdžba, i kneževa večera, i boj na Kosovu, i Milošev podvig. Ni u nizanju ovih događaja, ni u njihovom tumačenju, kao ni u slikanju ličnosti ili u onome što im se pripisuje kao akcija ili reč, anonimni pesnik iz Perasta ne udaljava se nimalo od sadržine poznatih bugarštica o kosovskom boju. Druga je stvar što on pri tom nimalo ne pogađa – jer verovatno to i ne želi i jer mu je ambicija da liči na dubrovačke pesnike – osnovni ton i izraz narodne bugarštice; Lazareva "zdravica" na večeri pred polazak u boj kod njega, na primer, otpočinje ovako:

Zdrav li si Milošu, vino ti, i pihar,
i ne bud nevjeran, a sve primi u dar,
tako ti junaštva i poštenja tvoga
i zdravja, živjenja, suda općenoga...

Još manje su, u nekim svojim delima, uspeli da se približe osnovnim svojstvima bugarštica – ili "popijevkinja", kako bi to oni rekli, – ali su opet u njih pogled upirali i od njih polazili dubrovački pesnici s kraja XVII veka Antun Gleđević i Ignjat Đurđević. Tu dvojicu pesnika, koji su bili savremenici i sugrađani, vezivalo je prijateljstvo u svakodnevnom životu i ne jedna bliskost u književnom radu. Prvi je zamislio da u njegovom Porođenju Gospodinovom, toj "razvučenoj božićnoj idili bez pesničkog zamaha",^[42] pastiri i "gorani", koji su joj junaci, klanjajući se tek rođenom Isusu "pjevaju na izmjenu u način popijevke" pesme koje je složio sam pesnik i u kojima je uz poneku reč ("davori, davori") i poneki obrt ("on, veliki bog") od bugarštice ostala jedino metrička shema, to jest melodika.^[48] Drugi je, možda po primeru Gleđevićevom, a možda i sam dajući primer, tako postupio u svojoj Popijevci vrhu smrti Marka Kraljevića, u kojoj se najpre posle drugog, a onda posle svakog četvrtog osmerca ponavljaju, kao refren, reči davori, davori; u toj pesmi, u kojoj ovde-onde ima i drugih tragova narodne pesme, ne bi bilo teško nazreti formu bugarštice koja se i imala u vidu samo kada bi se po dva osmerca pisala ujedno:

Kralj Vukašin vojsku kupi i pjeneze svud rasipa,
davori, davori,
naređujuć svak da stupi rvat cara Muzaipa,
koji u staro Drenopolje gdi ga donije čas neprava,
davori, davori,
bješe uzdigo ...

Negde u isto ovo vreme u koje Gleđević i Đurđević pokušavaju da svoje pažljivo građene, ali nenadahnute osmerce uklope u melodiju starinske bugarštice, ta vrsta usmene narodne pesme brojila je svoje poslednje dane. Sve ređa na ustima pevača iz naroda, ona je tamnila sve više i sve je brže nestajala: samo u retkim i vrlo srećnim prilikama dospevala je u rukopise, da se tako sačuva za istoriju i večnost. Učeni pesnici, s osećanjem pijeteta, koji se u njihovom stoleću negovao za starinu, upeše se da joj produže vek i to na način potpuno veštački. Umetnički sastavi tadanjih i ranijih pesnika, samo ako su imali materiju koja je približno odgovarala svrsi, poslužili su im odlično; njihove su tekstove oni preuzimali doslovno, pišući, samo, po dva osmerca u jednome stihu, dodajući pokatkad, u uvodu ili na kraju standardne početke i završetke bugarštica i dopisujući, uvek, uobičajene refrene. Naročito je to postalo moda u još podosta epskoj, ali i već podosta baroknoj sredini Perasta. Tamo su za pravljenje ovakvih "bugarštica" široko korišćeni ili delovi Palmotićevih melodrama,^[44] ili odlomci Gundulićevog Osmana,^[45] ili marljivo sročena a malo poetska literarna vežbanja lokalnih stihotvoraca. Međutim, ishod te njihove akcije, koja je izvan spora bila dobronamerna, pokazao se dvostruko negativan: život narodnih bugarštica ona nije produžila ni za dan, a navukla je, naprotiv, podozrenje i na one pesme te vrste koje su nesumnjivo bile autentične i iz naroda kad su se, na ovaj način, one našle u društvu bugarštica nesumnjivo falsifikovanih i poteklih iz obrazovanih krugova. Tako je počeo dugi i, verujemo, bespotrebni spor o narodnom, odnosno nenarodnom poreklu bugarštica, koji još nije okončan i koji će još imati pristalice i za jedno i za drugo od dva moguća rešenja.

*

Nekoliko sumarno nabačenih misli i nešto najkraće nagoveštenih primera, koliko je u svemu ovde moglo biti saopšteno, nisu, razume se, iscrpli svoju veliku, svoju neizmernu temu. Nije im to, uostalom, ni mogla biti svrha. Njihov je zadatak obavljen i njihov je cilj dostignut ako su bar donekle pokazane dve stvari. Prva je da su veze između usmene i pisane književnosti jugoslovenskih naroda u vremenskom razmaku od XV do XVIII veka bile i brojnije, i dublje, i prisnije no što smo dosad uspeli da vidimo, i da će trebati još dosta složenog i savesnog rada i dugotrajnih traženja da bismo mogli reći kako smo ih sagledali bar u onoj meri u kojoj je to uopšte moguće. A druga je: da ćemo pored mnogobrojnih, i vrlo bitnih, i nesumnjivih uticaja italijanske književnosti, o kojima nas savesno i potanko obaveštavaju komparativisti, morati i te kako da vodimo računa i o ne manje brojnim, i ne manje bitnim, i ne manje nesumnjivim uticajima narodne književnosti na pesnike iz ovih stoleća. Jer njihova invencija neće biti samo u onome što ostane kad se ta dva uticaja oduzmu, nego i u onome što se dobije kad se ta dva uticaja udruže.

Napomene