NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Miroslav Pantić

Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam"

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

U obilno očuvanoj poeziji koja je nekad sačinjavala repertoar dubrovačkih karnevalskih družina ima i jedna neobično zanimljiva maskerata. Ona ide pod imenom Tržnicam i sačuvana je, koliko se sada zna, samo u jednom rukopisu iz početka XVIII veka, prema kome je i objavljena;[1] ovaj rukopis, na žalost, ne beleži ni pesnika koji ju je napisao ni vreme u koje je pred radoznalim karnevalskim posmatračima bila izgovorena. U nizu drugih pesama istoga roda – koje je pevala dubrovačka mladost, vlasteoska i pučanska, preobučena u ciganke, ugljare, robinje, vrtlare, vragove, redovnike i u šta još ne, i koje su, sve odreda, u osnovi nerealne, a u zadnjoj misli lascivne – ova maskerata izdvaja se kako svojom temom, tako svojom obradom. U njoj su se dubrovačkoj publici prikazivale žene koje su u gradu mesile i prodavale hleb i koje su se tamo nazivale "tržnice".

"Tržnice" su se, valja i to znati, pojavljivale i u svečanim povorkama organizovanim na dan svetoga Vlaha. Tada je ta njihova pojava imala obeležje staroga običaja i po svome karakteru bila je sasvim ozbiljna. "U staro doba – opisuje se na jednom mestu taj običaj[2] – dolazilo je dvanaest djevojčica, zvanih "tržnica", koje su obično radile na općinskoj peći. Ove bi došle pred knežev dvor, gdje bi zasjeli knez i vjeće, a nosile bi u ruci zastavu, a na njoj obješene dvije gostarice ulja i vina, dva kolača kruha i vijenac sočiva. Na glavi su nosile košić pun pogača i maslinovih grana, što je imalo značiti mir i obilje." U sedamnaestom veku, međutim, "tržnice" su postale i karnevalske maske, a kada se to, i na koji način, baš dogodilo sada je zaista nemogućno znati.

U sto tridesetak glatko sročenih osmeraca naše "maskerate" opevale su se istinske zgode i nezgode zanata koji su obavljale te dubrovačke "tržnice". Sve je to uistinu nešto sasvim drugo, i sasvim različno, od fiktivnih i nestvarnih junaka ostalih maskerata i od onoga što oni u njima govore i čine, pa se time, i do kraja vernom slikom dubrovačkog ambijenta iz davno proteklih vekova, ona dopada i danas, zračeći još uvek svežinom i lepotom.[3]

Ako sada iščitavamo njene osmerce i ako pomoću njih pokušavamo da se mislima i maštom prenesemo u njena vremena, možemo bez muke predstaviti sebi kako je pred ondašnjim slušaocima bila ostvarivana. Ta slika izgledala bi ovako. Nekoliko veselih dubrovačkih mladića, kostimirani kao "tržnice", s belim pregačama i naprašeni brašnom, probijaju se kroz karnevalsku vrevu, noseći ogromne korpe na glavi, pune svakovrsnog peciva. Od vremena do vremena, zaustavljaju se na tom putu i pred grupama slušalaca, koje ih brzo okružuju, izvode svoju maskeratu. Stihove govori samo jedan između njih; ostali ih svojim prisustvom, i možda svojim gestovima, ilustruju i potvrđuju.

Pa da čujemo šta to govori ovaj dubrovački "mladac" svojoj publici koja ga prepoznaje i koja smehom i razdraganim žamorom propraća svaku njegovu "stancu".

Najpre, on predstavlja svoju grupu. "Tržnice smo mi od grada, potor (hleb) mijesit upisane", – kaže on odmah, mada je to jedva potrebno reći kad to kazuju jasno i njihovi kostimi i svi rekviziti koje imaju kod sebe. A neposredno zatim dolaze stihovi u kojima se izriče pohvala samome zanatu:

art je naša glasovita
od ne mala truda i brige,
snagu i pamet ište i pita,
i nije nigda bez fatige.

Kada je taj uopšteni uvod izrečen, moglo se preći na prikaz posla kojim se "tržnice" bave. Taj prikaz će, kako je i prirodno, početi nabrajanjem alata potrebnog za rad; tu su, zato, pomenute "vreće nove i cijele", "naćve", "sjevače", "tovjele", "sita rijetka, sita česta" i još "jaki gnješak nad sve ino". Tek iza toga govori se kako "tržnice" odlaze "ofičalu", to jest činovniku dubrovačke vlade, svaki put vlastelinu, koji ima dužnost da raspodeljuje pšenicu, da kontroliše veličinu i izradu hleba i da naplaćuje od "tržnica" ustupljeno žito. On im, tako pesma dalje kazuje, piše doznake za pšenicu, i to:

po tri, po pet, po šes stara,
sada niže, sada više,
kako mu se bolje para.

S tim doznakama – u starom dubrovačkom žargonu za njih se upotrebljavala reč "police" – "tržnice" su se upućivale pisaru "od Zvonika, ili ki je vrhu Rupa", i od njega, iz državnih magazina, dobijale određenu količinu pšenice. Naredne strofe opisuju nam ceo proces pri izradi hleba: pšenica se prvo istrebi i izmeri, pa se nosi u mlinove; iza toga brašno se seje "vrh naćava" po više puta a onda se, "s vodom, solim, s kvasom", zamesi u testo: pošto se zatim izgnječi "tvrdijem gnješkom", prave se od njega željeni oblici, koji se, najposle, nose u peć i peku. Ako su do ovog dela pesme stari Dubrovčani slušali stvari koje su im, više ili manje, bile obične i poznate, u delu koji je dolazio odmah potom imali su da čuju i stvari neobične i neočekivane. Bar u poeziji. Jer u tom delu "tržnice" su govorile o nevoljama svog posla i za njih su, uglavnom, krivicu bacale na razne službenike dubrovačke "gospode". Evo zašto i na koji način. Po pesmi, a i po sačuvanim arhivskim zapisima, umešen hleb "tržnice" su pre prodaje morale podneti na pregled i merenje već spomenutom "ofičalu" i njegovim pomoćnim i izvršnim organima, takozvanim zdurima, koji su mu bili pridodati; tu su se, međutim, široko otvarale mogućnosti za svakovrsne zloupotrebe i korupciju. S "ofičalima" sirote "tržnice", po njihovim uveravanjima u pesmi, i ne prolaze odveć loše, i posao se svršava sa sitnim podmićivanjima.

Er da su nam ćudi slađe
nosimo im jajca freška,

kažu one u maskerati, i to je, ujedno, najviše što su smele reći i u stvarnosti, ako nisu htele da ih suviše slobodna kritika ne dovede do šibanja i "kare", do sramnog žiga i do izgona u "Pulju". A da su ti "ofičali" u ove decenije iz kojih maskerata potiče dopuštali sebi i veća ogrešenja o zakon i teže prestupe u službi, o kojima se tržnice" nisu usuđivale da govore, znamo dobro sa druge strane. Na jednom je mestu, tako, ostao zabeležen slučaj vlastelina Marina Šimunovog Getaldića, koga je dubrovački senat osudio 26. aprila 1600. između ostaloga i na to da dokle god bude živ ne može više nikad da vrši dužnost službenika ("ofičala") "tržnica", i to "zbog zločina koje je u toj službi počinio".[4]

Ali ako i nisu mogle i smele da ljute moćne i osvetoljubive "ofičale", te jadne "tržnice" nisu morale da takvih obzira imaju prema mnogo manje opasnim "zdurima", za koje su birani ljudi iz najnižeg puka, iz kojega su poticale i one same; oni su imali da otrpe sav jed njihove poruge. Ti "lupeži zduri", kako one uzvikuju gnevno u našim stihovima, samo ako im se "ruke ne zamažu", više puta ih zavade s "ofičalom", lažući protiv njih i klevetajući ih. Njihove grdnje, i njihove kletve, ovako teku dalje:

s uzroka nas oni tega
gule, mame, deru i jedu,
vraga izjeli najvećega,
i najveću stekli bijedu.

Ova otimanja, ako je samo verovati sledećim stihovima pesme, idu do te mere da "tržnice" sa zdurima u stvari dele celokupnu dobit. Ozlojeđene zbog toga, one nisu htele da se ograniče na teško shvatljive aluzije i da samo njima ciljaju na svoje derikože; one su htele da spomenu i njihova imena, kako bi se jasno znalo na koga misle. Preobučeni mladić koji je govorio stihove u ime njih ovako je, prema tome, nastavio:

često u zo čas velik po nje
odrli su nas ne malo
Butor, Bratoš, Krvoč i Stonje,
i Olandez, i Kekalo;
zaboravih Uhodića,
bog mu podo sve pečali,
malo manje njega cića
onomlani jedna fali.[5]

Ali više se u ovom smeru sigurno nije moglo ići, a uz to bi dalje zadržavanje na kritici narušilo sklad i laku i veselu draž pokladne pesme, koja se morala završiti u dobrom raspoloženju. Zato su po njoj, i ovako globljene i potkradane, "tržnice" ipak mogle doći do dobre zarade i do lepog imetka. Njih im je donosila izrada luksuznijeg peciva, koje se plaćalo više; to su, uz kolače, bile "teharice", "ruse", "pogače", "luke" i "škanate". Neke su "tržnice" na njima stekle dosta novaca, pa tri od tih "finih meštrinjica", Našimoku, Čeljupaču i "famozu Lozičicu",[6] maskerata naročito ističe i hvali. Preporučujući ih gospođama, koje su, sa svojih prozora ili inače, takođe slušale pesmu, maskirani mladići su se u ime "tržnica" od njih i od svoje publike opraštali ovom ljupkom strofom:

samo jednom riječcom milom
dostojte se naresiti.
sa svijem srcem, sa svijem tilom,
pripravne smo vas služiti.

Pravo je čudo, međutim, da ova duhovita i vešto smišljena maskerata, u kojoj je humor jedva naznačen ali stalno prisutan, i koja nam o svom vremenu više kaže no bezbrojne "pjesni" ondašnjih "ljuvenih" kanconijera, nije dosada uopšte izučena. Niko još nije uzeo da istraži u kom je vremenu nastala, a ni o njenom piscu, koji nam je iz nekih razloga ostao prikriven, nije se ništa pouzdano moglo naći. U jednoj prilici, samo, književni istoričar Franjo Fancev, dodirujući uzgredno ovu pesmu, setio se da je još sredinom osamnaestoga veka dubrovački biograf Saro Crijević zapisao kako je njegov nešto stariji savremenik i sugrađanin Antun Gleđević ispevao pesmu "o običajima žena koje rade pekarski zanat".[7] Po tome je on tada pretpostavio – a docnije je u to bio mnogo više uveren[8] – da bi upravo maskerata Tržnicam mogla biti ta Gleđevićeva pesma. Ovu su pretpostavku kao moguću spominjali i dalji književni istoričari koji su se istom maskeratom bavili: Milivoj Petković, koji ju je prvi analizovao[9], i Dragoljub Pavlović, koji ju je publikovao[10].

Pa ipak, i pored autoritativnog Crijevićevog svedočanstva, ta pretpostavka ne može nikako biti ispravna. Protivu nje govore odlučno mnogobrojni arhivski dokumenti, sačuvani među službenim spisima stare Republike i dosada neprimećeni. Ti dokumenti pokazuju da su sve ličnosti koje su u maskerati spomenute svojevremeno odista živele i da su uistinu radile one poslove ko je im i pesma pridaje. A u isti mah, vezujući na taj način čvrsto našu maskeratu s vremenom iz koga je potekla, oni pokazuju još i to da je ona ispevana najdalje četrdesetih godina XVII veka i da s njom ne može imati nikakve veze Antun Gleđević, koji je oko 1660 god. rođen[11] i koji je tek dvadesetak godina posle toga mogao otpočeti svoj rad na srpskohrvatskim stihovima. Razume se, svaki od tih dokumenata mi ne moramo ovde navoditi – jer bi to bio i dug i nepotreban posao – nego ćemo između njih odabrati samo one koji su za naše dokazivanje nužni. Pored toga što će tačnije postaviti pitanje autorstva maskerate Tržnicam, podaci nađeni u njima poslužiće i kao siguran komentar uz mnoge njene stihove.

Mada za svu sedmoricu zdura koje "tržnice" proklinju naša maskerata ne daje imena, oni se mogu pouzdano i bez kolebanja identifikovati blagodareći okolnosti da se njihova prezimena od prvih godina XVII do poslednjih godina XVIII stoleća ne ponavljaju nijednom u arhivskim spisima. Zduri s tim prezimenima dolaze tamo samo jednom, i to u prvoj polovini XVII veka. Punim imenima oni se zovu: Andrija Bartolov Butor, Nikola Markov Bratoš, Mihoč Krvoč, Ivan Stonje, Ivan Olandez, Ivan Kekalo i Ivan Uhodić. Za svakoga od njih imamo precizne datume, koji ne ostavljaju mesta nikakvoj sumnji. Butor je kao zdur spomenut već 30. aprila 1621. godine[12] i bio je to sve do iza novembra 1658[13]; Bratoš je za zdura izabran 25. novembra 1625[14] i vršio je tu službu do 27. januara 1646, kad je jedan drugi postavljen na njegovo mesto[15], Krvoča dokumenti beleže kao zdura između 1619. i 1647. godine[16], a Ivana Stonje između 1623. i 1647[17]; Ivan Olandez je 4. aprila 1633. po kazni lišen ove službe[18], dok je, naprotiv, Ivan Kekalo dugo godina, i sve do svoje smrti (jula 1647), ostao u njoj[19]; najzad, najteže napadnuti Ivan Uhodić takođe je, prema dokumentima, bio mnogo godina na spiskovima dubrovačkih zdura, dok nije, decembra 1643, dragovoljno podneo ostavku[20]. Što je za nas najvažnije, sve ove zdure arhivski zapisi više puta spominju baš kao pomoćne organe dodeljene "ofičalima tržnica" (ili, kako ih latinski tekstovi zovu, officiales pancocularum). Tako je Butor uz ove "ofičale" bio 1621. godine[21], Bratoš 1625, 1628, 1631. i 1633[22], Stonje 1627 i 1634[23], Olandez 1627 i 1630[24], Uhodić 1634[25] itd.

Bezbrojne vesti, takođe, sačuvale su se u arhivu Republike i o "tržnicama". Pored opštih propisa kojima se uređivalo funkcionisanje njihovog poslovanja i koji se najčešće vrlo dobro slažu s pojedinostima naše maskerate[26], tu su i vesti o mnogim "tržnicama" koje su u razna vremena obavljale ovaj zanat u Dubrovniku. Među njima, naravno, nisu izostale ni "tržnice" spomenute u maskerati kojom se bavimo. Od njih, najviše se svakovrsnih obaveštenja nalazi o Niki Našimoki, koju je, kako smo pokazali, maskerata ubrojila u "fine meštrinjice". Ova energična Dubrovkinja, pošto je vrlo rano ostala udovica[27], sama se probijala kroz život, zarađujući hleb sopstvenim rukama; nije joj pri tome sve išlo uvek najbolje, izdržavala je i ona, kao i druge, i "karu" i "ogrlin"[28], te redovne kazne na koje su gospari osuđivali "tržnice" kad su se grešile o propise[29], ali je i postupno, i sve više, umnožavala kapital od koga je počela; juna 1634. oslobađana je dužnosti "tržnice" zbog starosti (ob eius senilen aetatem)[30], ali je odluka kasnije opozivana i ona je, izgleda, sve do smrti, aprila 1648[31], radila isti posao; pre smrti dospela je da napiše testamenat u kome je rasporedila svoj ne sasvim sirotinjski imetak[32]. Kao za Našimoku, i za "tržnicu" Lozičicu – ili, punim imenom, Mariju Markovu Lozičicu – ima u dokumentima građe dovoljne za punu i zaokrugljenu biografiju[33]; ali od svega najznačajnije je bez sumnje to da je i ona – kao Marina Markova – uz mnoge druge, i uz Niku Našimoku (Nicha Nascimaoca), navedena u jednom popisu dubrovačkih "tržnica", načinjenom 10. marta 1627. godine[34]. I treća "tržnica", koju pesma pominje po nadimku Čeljupača, javlja se često u dokumentima iz poslednjih decenija XVI i iz prvih godina XVII veka. Pravim imenom zvala se Marica Tomazova, a u spisima u kojima je o njoj reč redovno se dodaje i njen nadimak "Čeljupača" (detta Cegliupacia). Nalazimo je, na primer, u noći između 14. i 15. avgusta 1593, kada su nju i njenu drugaricu po poslu, a izgleda i po sklonostima ka noćnim izletima po neosvetljenim ulicama, Veselu Markovu, napali neki nepoznati Dubrovčani kamenicama, a pokušao je da ih odbrani, pa je u tome i sam dopao rana izvesni Matko Orlica iz Rožata u Dubrovačkoj Rijeci.[35] Nešto docnije, 11. jula 1596. tužio ju je Miho Migonja, koji je, što je zanimljivo, po zanimanju bio "zdur", da ga je prethodnog dana bez razloga i povoda vređala govoreći mu razna prostaštva – od kojih su poneka i doslovno navedena u njegovoj tužbi – a onda je na glavnoj ulici došla k njemu s batinom i pokušala da ga tuče. Čeljupača je dakako ponekad bivala i kažnjavana[36], ali po pravdi treba reći i to da ona nije uvek u dokumentima ostavljala samo tragove svojih avantura. Tako se, 4. jula 1598, beleži i kako kod nje Dubrovčani kupuju hleb[37], a 1607. godine srećemo je u jednom testamentu[38].

Svi ovi sigurni podaci, kako o zdurima koje maskerata napada, tako i o "tržnicama", koje ona hvali, više su nego dovoljni da potpuno otklone naslućivanje o Antunu Gleđeviću kao o njenom autoru. Jer kada je ovaj dubrovački satiričar, u društvu s ostalim mladim Dubrovčanima, uzeo da se zanima karnevalskim priredbama i da za njih piše, svi junaci maskerate Tržnicam bili su već davno mrtvi i zaboravljeni, pa ništa više ne bi značile ni pohvale ni pokude koje bi im pesma upućivala. U njegovo vreme bile su i druge "tržnice" i novi zduri, pa ako je – kao što tvrdi Crijević – Gleđević odista o njima pisao, njegova pesma nije ova koju imamo, nego bi se tek imala tražiti, ukoliko je uopšte i očuvana. A da maskerata Tržnicam ne može biti ni eventualna Gleđevićeva evokacija prošlih ljudi i minulih dana svedok je onaj njen stih u kome se kaže da zbog Uhodićevih lupeština "onomlani jedna fali"; takav prekor Uhodiću bio bi i nerazumljiv i besmislen u Gleđevićevo vreme kada je mnogo više od dve godine proteklo otkako je Uhodić prestao da bude zdur[39] i, čak, prestao da bude u životu[40].

Ali, ako su nam arhivski spisi sačuvali ovako odlučne, ovako nesumnjive znake o tome ko ne može biti pesnik ove uspelo izrađene maskerate, oni nam, na žalost, ne kazuju ništa o tome ko bi njen pesnik mogao biti. Ipak, ne bismo možda grešili mnogo ako bismo ga potražili u nekom mladom vlastelinu iz ovih godina; kritika je u njoj uglavnom sručena na "lupeže zdure", dok se o "ofičalima", koji su vlastela, govori s diskretnim podsmehom za nevelike i, u krajnjoj liniji, oprostljive grehove; ako do te pojave nije došlo samo iz straha da se u istinu ide dublje – ona bi mogla biti jedino posledica klasne angažovanosti neznanog autora. Štaviše, idući za ovom pretpostavkom može se stići još dalje. Među "ofičale tržnica" arhivski dokumenti ubrajaju i neke poznate pesnike: Dživo Gundulić, na primer, bio je na ovoj dužnosti 1624[41], a Džono Palmotić 1631. i 1637. godine[42]. Blagodareći tome, oni su mogli da se odlično, i iz prve ruke, upoznaju sa životom i s nedaćama "tržnica", pa nije sasvim nemoguće – a možda će se to jednom u nekom zapisu, ili u nekom rukopisu, i naći spomenuto – da je jedan od njih, specijalno Palmotić, koji je za satiričnu poeziju imao ne malog dara[43], smislio ove interesantne stihove o njima. Ali isto tako kao i oni, autor tih stihova mogao je biti i svaki drugi od sada znanih i neznanih dubrovačkih pesnika iz onih dana, i trebaće još daljih traganja da se u tom smislu dođe do izvesnosti, pod uslovom da je to ma na koji način moguće; jezička i metrička izučavanja, koja su u pitanjima spornih autorstva za pesničke sastave XVI veka dala dosad tako sjajne rezultate, ovde, izgleda, ne bi bila bespogrešna[44]. Međutim, rešilo se bilo kako pitanje ovog nepoznatog koji je Tržnicam ostvario, već sada možemo reći da je on veoma dobro znao i predmet o kome govori i dubrovačko društvo u celini, ali i da je bio pesnik od talenta, što znači još mnogo više.

Napomene

  1. To je rukopis I. a. 36 Jugoslavenske akademije u Zagrebu. Izdanje pesme dao je Dragoljub Pavlović u zborniku Dubrovačka poezija, Beograd, Prosveta, 1950, str. 219-224.
  2. Alojzije Mišić, Obnavljaju se stare tradicije, Narodna svijest, Dubrovnik, 1941, XXII, br. 3
  3. Tako na ovu pesmu gleda i Milivoj Petković u delu Dubrovačke maskerate, Posebna izdanja SAN, knj. CLXVI, Odeljenje literature i jezika, knjiga 1, Beograd, 1950, str. 122.
  4. Ispis iz zapisnika senata (Consilium Rogatorum) sačuvao se u rukopisu Parti di Pregai, koji je sada pod brojem 302. u Biblioteci Franjevačkog manastira u Dubrovniku. U originalnom jeziku on glasi: Ser Marinus Symenis de Ghetaldi condemnatus ultra alia ut non possit in vita sua habere officium Pancocularum propter crimina in eo ab ipso perpetrata. 1600. 26 aprilis.
  5. Pisar pomenutog rukopisa ta imena piše na ovaj način: Buttor, Bratosc, Karvoc, Stogne, Alandes, Kekello, Uhodich. Međutim, kako je on dosta udaljen od vremena iz koga je pesma, dva od tih imena prenosi pogrešno: ne treba Alandes već Olandes, i ne treba Kekello već Kekallo (isp. ovde nap. 18 i 19).
  6. U rukopisu: Nascimoka, Cegliupaccia, Loscichiza.
  7. Fancev F., Dvije dubrovačke pučanske družine iz kraja 17. stoljeća, Nastavni vjesnik, 1931, XXXIX, sv. 5-8, str. 146.
  8. Isp. njegov rad Nepoznati u smrt Nikolice Giva Vučića- Bunića g. 1678, Građa JAZU, Zagreb, 1938, XIII, ńňr. 299.
  9. Dubrovačke maskerate, str. 123.
  10. Dubrovačka poezija, str. 224.
  11. P. Budmani, pišući o Gleđeviću (Stari pisci XV, Zagreb 1886, strana V-IX), pogrešio je pri određivanju datuma i godine njegovog rođenja. O tome šire u našoj raspravi Dubrovački pesnik Antun Gleđević, Glas Srpske akademije nauka, 240, Beograd, 1960.
  12. Consilium minus 71, 1618-21, 226.
  13. Isp. Intimationes cancellariae 41, 1656-59, 200.
  14. Cons. minus 73, 1625-28, 61': "Nicola Marcou Pratosc stipendiarius creatus fuit in riuerium cum salario, honore et onere consuetis".
  15. Cons. minus 78, 1644-48, 109 bis.
  16. Consilium Rogatorum 87, 1619-21, 15; Registro di cassa publica 1634-1650, passim.
  17. Cons. minus 72, 1622-24, 89'; Diversi et possesso del criminale 10, 1642-47, 269.
  18. Cons. minus 75, 1632-35, 96', 102'; "Captum fuit de cassando Joannem dictum Olandes riuerium ab offitio et salario riuerij quod amplius uita sua durante habere non possit et de eum condemnando ad standum in uno ex tribus carceribus pellagi per tres menses continuos ..."
  19. Cons. min. 78. 201': "Pauo Iuanou de Umbla acceptus fuit pro riuerio loco quondam Joannis Checalo riuerij defuncti..."
  20. Cons. min. 72 89'; isto 77, 1640-44, 256': "Die 18 decembris 1643. Iuan Vlahov stipendiarius acceptus fuit pro ripario loco Iuani Uhodich qui renuntiauit cum prouisione, honore et onere consuetis".
  21. Cons. min. 71, 226.
  22. Cons. min. 73, 81; isto 74, 1628-31, 57', 238; isto 75, 148.
  23. Cons. min. 74, 30; isto 75, 181.
  24. Cons. min. 73, 230'; isto 74, 209.
  25. Cons. min. 75, 230.
  26. Isp. na primer Cons. min. 71, 155; isto 75, 280'.
  27. Još 30. marta 1624. ona dolazi kao relicta quondam Petri Petnicich (Cons. min. 72, 75').
  28. Isp. Lamenta de intus et de foris 40, 1640-41, 95' i dalje gde jedan dubrovački pučanin, svađajući se c Nikom, uzvikuje: "Snascli dasi bila na chari, i ogarlinu".
  29. To se kaže i u pesmi kad se iznosi da svaka "tržnica" nastoji da joj hleb bude dopečen ali da ne pregori, "er inako vas puk gori i u ogrlin svijeh sude".
  30. Cons. min. 75, 191', 214
  31. 21. aprila te godine sahranjena je u horu franjevačke crkve, kako je zabeleženo u rukopisu Anniversarij in S. Francesco di Ragusa, str. 71, koji se čuva u Biblioteci Male braće u Dubrovniku.
  32. Testamenta notariae 64, 1645-50, 151' i dalje.
  33. Isp. na primer Cons. min. 73, 133, 154, 167; Sententiae cancellariae 190, 1624, 106.
  34. Cons. min. 73, 187.
  35. Videti zapisnik sa procesa koji je o tom događaju vođen u Lamenta de intus, 126, 1592-1593, 295'-297. Za Veselu Markovu i Maricu Tomazovu Čeljupaču izričito je tu rečeno da su "tržnice" (pancocule di Ragusa).
  36. Po belešci u Libro del criminale 1566-1599 ona je zbog neke krivice kažnjena globom od pet perpera. Tu se, samo, verovatno greškom, zove "Marica Andrina nazvana Čeljupača" (Marizza Andrina detta Cegliupaccia).
  37. Lamento, de intus, 129. 1598, 191': "... e compramo uno pane da Marizza Cegliupaccia".
  38. Testamenta Notariae 53, 1607-1608, 53', 54.
  39. Isp. ovde napomenu 18.
  40. Da je bio mrtav 20. marta 1658. vid. u Sententiae cancellariae 224, 1658, 6.
  41. Izabran 31. decembra 1623, bio je na njoj do 1. marta 1634, kada ga je zamenio Luka Nikolin Buća, pošto je on, u međuvremenu, bio određen za jednog od zdravstvenih činovnika (officiales super salute). Cons. minus 72, 175, 185.
  42. Cons. minus 74. 238. Registre dell'ufficio della Grascia a. 1628-1633, 1634, 1650, passim.
  43. Za to isp. Građu JAZU, knj. X, str. 127 i dalje.
  44. Videti šta o dubrovačkom osmercu posle Gundulića kaže Milan Rešetar u radu Pjesme pripisivane Gunduliću, Rad Hrvatske akademije 272, Zagreb, 1941, str. 60.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]