Miroslav Pantić

"Dubravka" Dživa Gundulića

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Dubrovčani koji su za ranih decenija XVII stoleća pratili pozorišni život u svome gradu po prvi put su negde na početku 1628. godine imali priliku da vide Dubravku, dramu u tri čina koju je za njih smislio njihov sugrađanin Dživo Franov Gundulić. O toj davnašnjoj predstavi – kojoj je sigurno mogao prisustvovati samo cvet onovremenog dubrovačkog društva, vlasteoskog i građanskog – danas je, na žalost, nemoguće reći išta više, jer sve drugo što bismo takođe želeli da znamo zastaje kod samih nerešivih pitanja. Gde se ta predstava zbila, na trgu pred kneževim dvorom, kao što se dogodilo toliko puta dotle, ili u prostranoj "saloči" nekog gospodskog doma, kao što se događalo nimalo ređe? Ili su možda Gundulićevom delu sami dubrovački senatori, zbog izuzetnih odlika kome su u njemu našli, ukazali nesvakidašnju čast dopustivši da ono pred gledaoce iziđe u raskošnoj sali republičkog Velikog vijeća? A zatim, koji su to pozorišni amateri – jer profesionalnih glumaca stari Dubrovnik nije imao, sve do XIX veka – što se nisu plašili napora, rizika i materijalnih žrtava, neizbežnih svaki put kad se pristupalo ovakvim poduhvatima u ono doba kad ulaznice nisu plaćane, a škrte dubrovačke vlasti nimalo nisu bile raspoložene da igraju ulogu mecena, ma koliko za to u ondašnjem svetu imali sugestivnih primera? I da li te amatere ne treba, možda, videti u jednoj grupi dubrovačkih plemića s Agostinom Franovim Tudiševićem na čelu, koja je, imajući da izvede nekakvu "komediju", kako izgleda u dva maha, 7. februara i 1. marta 1628, pozajmila iz državnih magazina dvadeset pet fenjera kojima je htela da "rasvetli" svoju predstavu?

Ali uprkos tolikom odsustvu svakih vesti o prvim predstavama Gundulićeve drame, jedno je i bez njih unapred izvesno: na te su predstave njihovi gledaoci morali poći s poverenjem i sigurni da se neće nezadovoljni vratiti kućama. Već u samoj ličnosti dobro poznatog pesnika bila je za njih garantija i privlačan poziv; Gundulić tog trenutka nikako nije svoju književnu karijeru počinjao, a nije počinjao ni u žanru koga se tada laćao. Mnogi od tih istih njegovih gledalaca iz 1628. sećali su se dobro kako su se desetak i više godina ranije po Dubrovniku "na očitijeh (javnim) mjestijeh" nebrojene njegove drame "prikaživale s velicijem (s velikim) slavami". Ne može biti spora da je većina tih drama, koje sada sve ne znamo, ali za koje je Gundulić posvedočio da su se zvale Adon, Kleopatra, Čerera, Galatea, Posvetilište ljuveno i Koraljka od Šira, pored i sada očuvanih s nazivima Dijana, Armida, Arijadna i Prozerpina ugrabljena, još živele u pamćenju svojih ljubitelja. Utoliko više su se ti njihovi ljubitelji morali zainteresovati i obradovati što se Gundulić dramskom radu vraćao posle jedne decenije u kojoj, istina, kao pesnik nije ćutao, ali u kojoj je bio u sasvim drugim vodama. Za tih desetak godina, naime, Gundulić, zamišljen, natmuren, povučen u sebe i uronuo u "krstjanska" strahovanja, više je voleo da izlazi pred svoju publiku prevodima biblijske lirike, kao što su Pjesni pokorne kralja Davida, ili spevovima nadahnutim biblijskim istorijama, kao što je njegovo delo Suze sina razmetnoga.

Svakako nije bilo bez ozbiljnijih razloga što se Gundulić u te dane ponovo vraćao jednom književnom rodu koji je u svojoj posveti za Pjesni pokorne kralja Davida pokajnički nazvao "porodom od tmine". Neki su književni istoričari bili skloni da taj razlog vide u Gundulićevoj želji da radost i svečane trenutke svoje nešto zakasnele svadbe – ženio se upravo 1628. kao četrdesetogodišnjak – uveća i ulepša predstavom koja bi se pred svatovima izvela. No ne može biti sumnje da oni nisu najbolje pogodili suštinu stvari i da pravi Gundulićevi razlozi leže dublje. Daleko će se pre približiti istini pomisao da je on svojom Dubravkom želeo da u obliku privlačne i prijatne pozorišne igre, s jedne strane, proslavi ono što mu je najtešnje priraslo za srce – a to je sloboda njegovog Dubrovnika – i da, s druge strane, žigoše ono protiv čega je hteo da se bori – a to su izopačenosti savremenog života u njegovom gradu. Joљ jednom, dakle, on je posle Suza sina razmetnoga i posle Pjesni pokornih želeo da na svoje sugrađane dejstvuje, da ih za nešto ushićuje a protiv nečega ogorčuje, samo što sada to nisu više bila poetska treperenja na temu čovekovog kajanja ili na onu drugu, Gunduliću ne manje blisku, temu kratkotrajnosti ljudskog postojanja i ništavnosti svega što se u njemu ceni, pošto, očigledno, takve teme ne bi odgovarale raspoloženju i atmosferi karnevalskih dana za koje je on svoju dramu pisao i u vreme kojih se ona jedino mogla i izvesti. Ali Gundulić nije više hteo, a možda ni mogao, da kao u dotadašnjim svojim dramama bude samo površni i laki zabavljač svoje publike, kojoj će u pompeznoj opremi dati ništavne ljubavne istorije koje joj se, istina, dopadaju, ali posle kojih ona neizmenjena i nepokolebana odlazi kućama.

Da svojoj publici pruži poezije, veselja i smeha, za čim je ona u trenucima karnevalske obesti neodoljivo žudela, i da joj uz to servira svoja opažanja, kritičku i oporu reč, i recepte za spas, za čim je, ne s manje iskušenja, žudeo on sam, Gundulić je izabrao jednu naročito privlačnu dramsku vrstu koja je u tom momentu, i u Dubrovniku i drugde u svetu, već imala dugu i slavnu prošlost iza sebe. To je bila pastirska igra ili, kraće pastorala. Proizišla iz klasičnih grčkih i rimskih ekloga, to jest lirskih pesama u dijalogu u kojima nastupaju pastiri, ona je najpre kao primitivna i skromna binska ekloga, a onda, razvijajući se sve više i bogateći se stalno novim elementima, kao prava pastoralna drama, zabavljala ljupkoљću i idilikom, poezijom i vedrinom ugledne i moćne, obrazovane i bogate koji su joj bili ljubitelji i publika, i za čije je svečanosti i svadbe uvek i pisana. Njene junake, pastire i nimfe malo je šta zajedničkog vezivalo za bića iz realnog sveta: prefinjeni i nežni, otmeni i idealisani, oni su imali da oličavaju preobučene predstavnike najelitnijeg društva; u stvari, bili su samo onakvi kakvo je to društvo volelo da izgleda. Glavni životni problem u tom pastirskom svetu bila je ljubav, ljubav u početku obično neuslišena i kojoj se suprotstavljaju svi: obožavana nimfa, kao i ledena, svečano ozbiljna Dijana, boginja ženske čistote, grabljivi, pohotni satiri, kao i komični, preduzimljivi seljaci, ali ljubav koju iza burnih peripetija uvek kruniše srećan ishod. Kao i osećanja kojima robuju i kao gestovi koje čine, kao smrt koja ih prividno snalazi i kao reč koju izgovaraju tako je fiktivna i tako idealna i sredina u kojoj se kreću; to je mitska zemlja Arkadija, zemlja proleća i cveća, dubrava i kladenaca, slavuja i pesme, zemlja u kojoj se blaženo i bezbrižno živi i u kojoj je jedina nesreća ne biti voljen. Raskošna i šarolika sa svojim kostimima, melodiozna i raspevana u svojim stihovima, nežna i dirljiva u svojoj muzici, pastorala je, zbog skoro redovne odsutnosti dublje životne istine i autentičnije poezije, po pravilu, više doživljavana okom i uhom no ustreptalim srcem. Uprkos tome, održavala se uporno, voljena od društva kome su se povremeni izleti u idiliku jednog izmišljenog sveta pričinjavali kao žuđena bekstva iz stvarnosti u kojoj se moralo živeti. Možda i stoga, njom se zanosi, uz gomilu beznačajnih i s pravom odavno zaboravljenih stihotvoraca, i nekoliko istinskih pesnika, kakvi su, na primer, u Italiji bili Torkvato Taso i Džambatista Gvarini, ili kakav je, pre njih kod nas bio Marin Držić.

Dživo Gundulić, koji se pastorale prihvatio u trenutku kada je ona u svom razvoju već odavno bila prešla zenitne tačke, nije, dakle, bio prinuđen da se nosi s nedorađenostima i nevoljama kojima stvaraoce izlažu književni rodovi u začetku. Potpuno suprotno od toga u njegove dane dobijao se utisak, kada je bila reč o pastorali, da je sve zauvek fiksirano i da ništa nije lakše no uključiti se u mirne tokove jedne osveštane tradicije. Uostalom, to je očekivala, zahtevajući da se njen ukus respektuje, i sama ondašnja publika, i to kako ova naša, recimo dubrovačka, tako i ona na strani, recimo italijanska. U prvom redu zbog toga Marin Držić, komediograf po srcu koliko i po talentu, nije uvek u svojoj sredini prolazio najbolje sa svojim komedijama u prozi, koje sada tako visoko cenimo. Jer, očarane pastoralama, Dubrovkinje su se bunile: "Njeke se sad maškarate čine, para (izgleda) da se na Placi (na ulici) razgovaraju. Gdje su vile od planina? Gdje su satiri od gora zelenijeh? Gdje su vijenci, ruže, kladenci i Kupido s lukom i strijelami?"

I upravo zato negdašnji gledaoci Dubravke bez sumnje su na predstavama 1628. godine Gunduliću dugo i zahvalno pljeskali: u njegovom delu mnogo šta je očigledno bilo saobraženo gospodujućem društvenom ukusu i mnogo šta bez oklevanja stavljano u dobro znane, ali ne stoga i manje tiranske, okvire tradicije.

Tradicionalnim se, pre drugoga, morala učiniti već sama sredina u kojoj protiče radnja. Nekakva "Dubrava", koja je na pozornici dočarana i od koje su gledaoci videli samo jedan i stalno isti krajičak, šta je bila drugo, sa svojim "dubljem" i svojim izvorima, sa svojim "slavicima" i svojim cvećem, do samo rđavo, – može se dodati: i hotimice rđavo – prikrivena stara, basnoslovna zemlja Arkadija, koja je, još od antičkih dana, neizbežno prisutna pozadina svake bukolske književnosti?

Ni glavni junaci Dubravke, koji su bili stanovnici te nestvarne Dubrave, u osnovi nisu se činili mnogo samostalnije zamišljeni. Jedni od njih, i za Gundulića važniji svakako, bili su pastiri i pastirice – ove poslednje zbog njihove gracije zvali su "vilama" – koji su u svojoj Dubravi, prema Gundulićevom prikazu, provodili dane srećno i u paganskoj jednostavnosti, slobodno i u nemogućoj harmoniji. Trebalo bi, bar prema onome u šta je Gundulić uveravao, da žive od svojih stada i od plodova zemlje, ali ih gledaoci ne zatiču u poslu i u borbi za opstanak, već ih od početka do kraja drame gledaju kako se angažuju u ljubavi, svojoj ili tuđoj svejedno. Jer i njima je, kao i njihovoj sabraći u svim drugim dramama ove vrste, ljubav, očito, prva i osnovna briga. Ali se Gundulićeva drama još jednom vezivala za tradicionalnu i ustaljenu praksu kada je te pastire i njihove "vile" primorala da govore biranom reči i prefinjenom frazom, pošto ih je, prethodno, pustila da se zaljube, pa da onda vole i pate, da se udvaraju i da uzdišu po obrascima – može se reći i više: po klišeima – savremenih ljubavnih pesničkih zbornika, ne prema prilici i slici istinskih pastira iz ondašnjih sela. Druga kategorija stanovnika Dubrave – i, s tim, druga kategorija junaka Dubravke – sasvim je bila drugojačija, slobodno je reći čak suprotna; to ne znači, ipak, da je ona u svet pastorala prvi put prodrla blagodareći Gunduliću. Naprotiv, naš pesnik je i tu išao za postupcima odavno nađenim: on ih je susreo, bez sumnje, čitajući i voleći Držićeve binske ekloge, u prvom redu čitajući i voleći njegovu Tirenu. U stvari, i Držić je samo plaćao dug tradiciji. Učeći u Italiji, u Sijeni, zakone pozorišne umetnosti, koju je voleo, i to učeći ih bar onoliko koliko svoje kanonsko pravo, prema kome je bio ravnodušan, Držić je sa predstava sijenskog "udruženja neotesanih" (Congrega dei rozzi) poneo uverenje da se jednolikost i sladunjavost pastirskih ili mitoloških istorija može izbeći, ili bar ublažiti, ako se uz idealisana i nestvarna uvedu i lica iz života, realna ili nešto karikirana koja će svojom trezvenošću i komikom, svojom grotesknošću ili svojim vulgarnim gestovima uneti živosti u radnju i veselosti među publiku; kasnije, po povratku u Dubrovnik, on je nizom drama koje je izneo na scenu pokazao da nikad nije napustio ovo svoje uverenje. Pa iako je, iza Držića, Torkvato Taso svojom pastoralom Aminta već u drugoj polovini XVI veka pokušao da iz pastirskih drama ukloni taj neobični svet, Gundulić, koliko god inače bio sklon da ide stopama proslavljenog Italijana, nije nikako pao u iskušenje da taj svet istražuje i sam: Držićev primer i, verovatno, simpatije dubrovačke publike značili su u ovoj prilici više od Tasovog poetskog autoriteta.

Ni sama zbivanja koja su za trenutak potresla Dubravu i koja su uskomešala njene stanovnike nisu u svojoj suštini i u svome sklopu imala ničega što bi ih bitno odvojilo od zbivanja koja su pre toga birana za okosnicu pastoralne radnje. Za Gundulićeve gledaoce nije u tom pogledu ni moglo biti iznenađenja. Dobro upoznati s postupcima kojih su se svi pisci tadašnjih pastorala kruto držali, oni su i unapred tačno pogađali da će se ta zbivanja, kraj svih zapleta m uprkos tolikim suzama u početku, okončati na opšte zadovoljstvo, u srećnom plesu i u zajedničkoj pesmi, i to okončati u kratkom vremenskom razmaku koji odvaja zoru od večeri: uz to, gledaoci su morali takođe dobro znati da će u saglasnosti s tim istim tehničkim postupcima glavni i prelomni trenuci svih zbivanja pasti izvan scene i da će o njima na pozornicu stizati tek samo obaveštenja. Otuda, ono odsustvo dramskog koje se sada opaža odmah i koje su kasniji posmatrači često skloni da Gundulićevom delu upišu u nedostatak – ono odista i jeste nedostatak! – mnogo je više posledica jedne loše poetike, poetike koja se onda nametnula bukvalno svima, a mnogo manje slabost ili nedoraslost samog Gundulića kao dramskog pesnika.

Radnja Dubravke mogla je, prema tome, da kao školski primer pokaže kako se u primenjivanju tog postupka preterivalo i kako je on bio u stanju da umrtvi dramu. Za tu radnju Gundulić je u trenutku srećne invencije umeo da nađe privlačan okvir: spleo ju je oko događaja vezanih s danom koji se, tobože, – jer sve je izmislio, razume se – u njegovoj paganskoj, mnogobožačkoj Dubravi od davnina posvećuje uspomeni boginje slobode i u koji se, kao kruna svečanosti, obavlja venčanje najlepše vile s najlepšim pastirom. I izabrao je dosta dobro osnovne momente u toj radnji koji su mogli njegovo delo ispuniti dramatikom i strašću. Za zaplet to su ovi događaji: u dotle složnu i jedinstvenu Dubravu uvlači se neman korupcije, i podmićene sudije, ko je imaju da odaberu najlepši par, ne dodeljuju Dubravku, prema opštem očekivanju, lepom i mladom Miljenku, koji uz to odavno za njom čezne, već ružnom i starom, ali bogatom Grdanu, koji ima dovoljno novaca da ovu bezdušnu odluku plati. Za rasplet je, pak, odredio sledeće: nepravedna presuda sudija razjaruje i samo nebo i bog Lero, dok u njegovom hramu pokušavaju da venčaju Dubravku i Grdana, nizom znakova pokazuje narodu da to venčanje ne dopušta; naprotiv, kad u hram uleti besni Miljenko, spreman na sve, pa i na samu smrt, Lero, opet, znacima koje puk lako shvata daje na znanje da je to pravi izabranik sudbine; pravda trijumfuje, a sreća i harmonija venčanjem Dubravke i Miljenka ponovo se vraćaju u Dubravu. Međutim, oba ta sudbonosna događaja publika nije imala prilike da vidi, jer su se i jedan i drugi odigrali izvan scene; njih su ispripovedali glasnici. Sasvim prirodno, ono što je u drami posle toga ostalo od "radnje" svelo se najčešće na samu reč: horovi su proslavljali dolazak zore, ili srećni život u Dubravi, ili proleće i lepotu; Miljenko je u beskrajnim tiradama uzdisao za Dubravkom, koja mu se, bez ikakvih razloga, pričinila okrutnom i neosetljivom; niz lica je rezonovalo; pevale su se himne slobodi. Tek nešto živosti u dramu uneli su satiri i sve što se u njoj zapažalo pokreta bilo je vezano za njih; oni su se grubo svađali ili nadmetali u sviranju (Divjak, Gorštak), oni su se preoblačili u ženske haljine da vilama ukradu poljubac i dobijali su za to obavezne batine (Divjak); oni su pokušavali da grabe najlepše ovce i gušali su se zbog toga s odlučnim seljankama (Vuk). Ali nijedna od epizoda u kojima su oni glavni junaci nije bila organski deo radnje; svaka je, mirne duše, mogla da otpadne a da drama u svom toku nimalo ne bude poremećena; one su, dakle, bile tamo kao ukras, kao dodatak, dražesan i prijatan, ali umetnički nepotreban i izlišan.

Tako zamišljena i ostvarena, organizacija radnje nije, kako se i moglo očekivati, omogućila ličnostima ko je su u nju umešane i kojih nije bilo malo da pred gledaocima ožive kao stvorenja od krvi i mesa, reljefna i celovita, individualisana i sebi dosledna. Svaka od njih, naprotiv, samo je u rukama pisca bila beskrvna i beživotna marioneta koja ide onamo kuda je on gura i izgovara reči koje joj on stavlja u usta. Miljenko, koji je mogao da bude toliko plastičan, sveo se na konvencionalnu figuru petrarkističkog zaljubljenika koji deklamuje stihove o svojoj besmislenoj patnji i koji, pri tom, uvek stigne da ih stilizuje otmeno, s mnogo poetskih ukrasa i s mnogo duhovitih antiteza i hiperbola. Još neuhvatljiviji, još nestvarniji ostajao je lik Dubravke. Ta "ljepota od svih viša", kojoj "sjaju suncem lica" u ono malo trenutaka što je bila na pozornici prikazana je sasvim bledo, bez ijedne jasnije crte; ona je, sem toga, izgledala kao rađena nesigurnom, nedoslednom rukom; tokom cele drame uporno je predstavljana – u Miljenkovim zanosnim monolozima i u pohvalama drugih – kao "gospoja sletjela iz raja", kao eterično i skoro nadzemaljsko biće, kao oličenje čistoće, čednosti i ženske smernosti, a onda, na kraju, pisac ju je iznenadno, ćudljivo nagnao da Miljenku u trenutku svečanosti pred svima govori:

Daj, daj, veće hodi k meni
na medene igre hrli,
ah celivaj, miluj, grli,
drag pokoju moj ljubljeni...
U tvojoj sam, dušo, vlasti,
uzmi što hoć bez ozira.

Ostali pastiri, koji su tu da kažu koju reč ili donesu koju vest, da u horu slave lepotu ili da se ushićuju slobodom, i više su se no Miljenko i Dubravka gubili iz vida i manje su no oni ostajali u sećanju. Možda su relativno još najsrećnije kod Gundulića bile ostvarene figure satira; u nekima su se zaista nazirali izvesna okretnost i lakoća poteza. Takav je na primer bio lik Divjaka. Stalno na sceni, tako reći, – više je pred očima gledalaca no i sam Miljenko – on je dobio niz različitih karakteristika, ali sve su se one logično nadovezivale jedna na drugu, sve su zgodno dopunjavale njegovu neobičnu, u znatnoj meri i komičnu fizionomiju. Pohotljiv kao i svi satiri, on je, prirodno, ostajao nezadovoljan samim uspesima u svome krugu i kod svoje "lade", i želeo je da izmami i poljubac Dubravke; zato se preobukao u vilu i zato, odmah zatim, dobio i batine; ali je bio i beskrajno tašt – zbog svoje lepote, zbog svoje veštine svirača, zbog svog razuma – i u krajnjoj liniji prijatan i simpatičan sa svojom vedrom životnom filozofijom. A još je uspelije, čini se, ispao lik Divjakove "lade" Jeljenke. Ojađena što ju je Divjak ostavio trčeći za vilama, ona se ne predaje lako i polazi da ga traži; za utehu, sebi, i za pouku, gledaocima, prosuće puno gorkih reči na račun "vila" koje doterivanjem i ulepšavanjem pokušavaju, i uspevaju, da se prikažu lepšim no što su; ali nije bila samo mudra, nego i hrabra, i upravo zato je i mogla ponovo steći svog Divjaka koga je prihvatila s dirljivom vernošću i postojanošću; no i tada, u sreći, i u opštem svečanom raspoloženju na kraju drame nije zaboravila da podsmehom okrzne "vile ke se tuđijem rese".

Nije ni tu, međutim, kraj dugoj povorci svega što su Gundulićevi gledaoci u njegovoj drami mogli osećati kao poznato i od davnina drago, – dakle, kao invenciju ko zna koliko staru i kao efekat ko zna otkad korišćen. Pored ambijenta koji su očekivali, pored likova kojima su se nadali – i koje su želeli, isto toliko, – i pored radnje čije su osnovne tokove bili spremni da unapred dobro pogode, oni su bez napora mogli da iz scene u scenu raspoznaju kad manja, kad veća Gundulićeva naslanjanja na prethodnike. Ta su naslanjanja ili u ponekom raspoloženju i u ponekoj misli, ili u kome obrtu i u kojoj dopadljivoj slici, ili pak u gdekojem stihu i u gdekojoj dobro upotrebljenoj reči.

Tako, na primer, oni su u Gundulićevom delu brzo, lako i najpre uočavali prisutnost Marina Držića. Taj snažni dubrovački renesansni dramatičar nametnuo se Gunduliću kao uzor, jedan između drugih i sugestivniji no drugi, već u osnovnoj, polaznoj koncepciji pastoralne igre: i Dubravka je, videli smo, kao i Držićeva Tirena, jedna varijanta sijenske pastoralne komedije, jer je i u njoj, kao i u Držićevom delu, pored idiličnog, otmenog i rafinovanog nastupio i komični, groteskni i neuglađeni svet. Ali iz Držićevog dela neodoljivo je prelazilo u Dubravku i još mnogo šta drugo. Ko ne bi u komičnim koškanjima, uzajamnim grdnjama i nadmudrivanjima satira Divjaka i Gorštaka opazio niz srodnosti koje ih zbližuju sa sličnim i Držiću neobično dragim scenama između Obrada i Pribata i Obrada i Vučete iz prvog, odnosno drugog prologa Tirene i između Vukodlaka i Kojaka u Veneri u Adonu? Ili, ko ne bi u smešnom i sasvim nepriličnom zaljubljivanju nezgrapnog – Držić bi rekao: ubogog – pastira Zagorka, koji napušta stada i trči za nemilostivom vilom, video skoro istovetno ponovljenu "ljubavnu" istoriju Držićevog Miljenka, iz Tirene, koga takođe svi, i majka – koja se, ne slučajno, i kod Držića i kod Gundulića zove isto: Stojna – i razumni prijatelji, pokušavaju da osveste i rashlade, da prizovu pameti i povrate napuštenim ovcama? Ili, dalje, zar bi bilo mogućno da Stojnine reči kad ona počne ogorčeno da napada savremene snahe:

Ćudi svijeh sadanjih nevjesta vrle su:
ne misle nego o njih samomu uresu.
Vazda su nadvoru, a neka stan gine,
zlu mužu, a goru svekrvi čas čine,
šestere, dedele, jeziče i sjaju
i drugo ne čine neg da ih gledaju ...

ne zazvuče odmah kao odjek vrlo slično intoniranih i čak slično formulisanih napada istoimene Držićeve junakinje:

Bijedna ti odmjena nevjesta sadanjih,
a sjetna taj scijena ku čine od starih
Nevjeste t' mi sade oćasti sve goje,
o kući ne rade, na gizde nastoje,
njih je taj posao vas obrve tančati
i laštiti obraz, ne presti, ni tkati
I tance voditi s pastiri od gore,
na svoj stan mrziti cić nješta što 'e gore
Ne svrši im se pir, nastoje od prve
s sinovim u nemir postavit svekrve...

U zanosnim pohvalama slobodnome Dubrovniku, koje na samom početku drame, u drugoj sceni njenoga prvoga čina, izriče Ribar dobegao iz porobljenog Primorja, zar se nije odmah mogla raspoznati njena početna inspiracija nastala, sasvim izvesno, čitanjem prologa drugog Držićeve Tirene, u kome Vučeta o Dubrovniku, kazuje između ostaloga i sledeće:

Ovdi, brate, putnik ima mirno stanje,
ne sumnji zao človik da mu uzme imanje;
lupežom lova ni, ni krvnikom stana,
zlo se svodi i ne sni, milos je zgor dana.

Ili, opet, zar za završnu scenu Dubravke u kojoj na žrtvenik boginje slobode svaki stanovnik Dubrave prilaže "dar ki ima najdraži" (Miljenko – maslinu, Dubravka – "cvit rumene i lijepe ružice", Zagorko – "uzdahe, plač i vaj", Divjak – "odjeće vilinje", Jeljenka – "kus meda", Vuk – čašu vina, Gorštak – sviralu, Pastirić prvi – "koščić pun kriješa", Pastirić drugi – sira), Gundulićevi gledaoci nisu mogli lako uočiti da se i u zaključnoj sceni Tirene javlja sličan žrtvenik, na koji Ljubmir prilaže svoje srce, Radmilo liru, a Ljubenko "sve pjesni", i zaključiti da je i u tome Tirena bila Dubravci najneposredniji ugled i najbliži uzor? A onda i Gundulićev Vuk satir, ne nosi li on u svojim aforizmima o međusobnom isključivanju ljubavi i praznog trbuha, u svojim ushićenjima za "pečenicu ugodnu" i "dragu bukliju" U svojim priželjkivanjima prebogatih obeda pri kojima "kapljica od vina" kao da poziva veselo: "Hod, brače, dušo, pij!" i u svojim zanosima kao onaj kada kliče "Pečenica, ah, peče me srce pečeno!", pomnogo od aforizama, ushićenja, priželjkivanja i zanosa tolikih Držićevih pesnika zalogaja i dobre kapljice, zvali se oni kako mu drago, Pomet, Bokčilo ili Obložder?

Ali, sem Držića, koliko li je bilo još drugih pesnika čije su uticaje, sitne, danas teško primetne i skrivene, dobro obavešteni i obrazovani Gundulićevi gledaoci mogli razabrati slušajući stihove njegove Dubravke? Već i sama imena glavnih junaka drame svedočila su o tom uticaju: najlepši pastir zove se u Dubravci Miljenko, što nije ništa drugo do prevedeno, "ponašeno", kako se to nekad u Dubrovniku govorilo, ime Tasovog Aminte (od amare = ljubiti, voleti), a najlepša vila nazvana je Dubravka, što je opet samo prevod imena Tasove Silvije (od silva = dubrava). A zatim je tu, da to pokaže, još čitavo obilje drugih primera. Kada, tako, nežni i zaljubljeni Miljenko, težeći da što dostojnije proslavi "ures" svoje Dubravke, vezu između njenog imena i Dubrave ("Dubravko gizdava, na ures rajski tvoj od gorskijeh dubrava nije slično ime toj ...") uzima kao osnovu za čitav jedan dugi niz isforsiranih i bizarnih antiteza, kao onu kako nasuprot tamnilu i mraku Dubrave dva sunca sijaju iz očiju Dubravke, ili kako nasuprot zverima i zmijama u Dubravi u pogledu slavne "vile" borave ljubav i milost, onda je svakome gledaocu iz onih godina smesta moralo pasti na um da se i onda proslavljeni italijanski pesnik Džambatista Marino u pesmi Anna, ben tu dal anno il nome prendi na sličan način, ali pre Gundulića, igrao bliskošću korena u imenu Anna i u reči anno (godina), pa slavljenoj lepotici pripisivao odlike pojedinih doba u godini. Jasan znak Gundulićevog prisnog poznavanja Marinovih dela, ovoga puta njegovog glasovitog speva Adon, mogao se osetiti i u već navedenom strastvenom obraćanju dotle stidljive Dubravke zaljubljenom Miljenku pri kraju drame:

u tvojoj sam, dušo, vlasti,
uzmi što hoć bez ozira!

gde je bezmalo doslovno ponovljeno ono što u 142. oktavi osmoga pevanja Marinovog Adona kazuje Venere svome ljubavniku:

prendi pur cif che chiedi, e chiedi quanto
di me ti plase, a tuo plaser mi reggi...

Ili, kada pastir Ljubmir podstiče svog rastuženog i nesmelog prijatelja Miljenka da u ljubavi dejstvuje s više hrabrosti i više nade, i kada to podupire sentencom da "ljubav i sreća smione pomaga", malo koji iz redova gledalaca nije opazio – jer klasične su književnosti svi znali intimno – da je to u stvari eho onih starih i tačnih reči: "Audendum est. Fortes adiuvat ipsa Venus!" ("Treba imati smelosti. Venera pomaže hrabre!") koje zaljubljeni Tibul upućuje svojoj Deliji (lib. I, eleg. 2). A tako isto i kad satirica Jeljenka zagrmi protiv prekomernog kićenja "plemenitih vila", koje se želeći da budu lepe, ili lepše, laćaju svega: i belanaca od jaja, i crnila čađi, i masti i boja, i čak mrtvačke kose koju pletu u svoju, da li je iko mogao da se ne seti ojađenih i često vrlo sličnih zamerki Gvarinijevog Satira iz pete scene prvog i šeste scene drugog čina pastorale Verni pastir (Pastor fido)?

Razume se, sva ta, i mnoga druga, preuzimanja nisu bila ni nesvesna, ni slučajna; isto tako, ona nisu imala ni da ostanu skrivena. Sledeći – i opet! – običaje ondašnjih pesnika, u prvom redu pesnika pastorala, Gundulić je uživao da tu i tamo uplete, uz svoje, i stihove iz dela koja je cenio i voleo, uveren da će njegovi gledaoci, koji su ne manje od njega voleli i cenili ista ta dela, uživati bar koliko i on kada ih posle trenutnog potresa koje donose iznenađenja, sigurno i bez teškoća budu prepoznavali. Samo tako se, uostalom, može objasniti činjenica da su ti citati gdekad bili i doslovni: u četiri maha, na primer, Gundulić prenosi čitave stihove iz maskerate Jeđupka, koju su i on i svi Dubrovčani onda znali naizust i za koju su verovali dobrim delom neosnovano, da je plod invencije njihovog davnašnjeg sugrađanina Andrije Čubranovića.

Sa svim tim elementima pred sobom, teško je, to se odmah vidi, razmišljanja o Dubravci ne upraviti u sledećem smeru: mnoga i predana Gundulićeva respektovanja tradicionalnih normi i njegova bezbrojna naslanjanja na posao ranijih pesnika njegovim savremenicima ne samo što nisu smetala, kao što smetaju nama, danas i posle puna tri veka otada, nego su, naprotiv, bila jedan od elemenata dopadljivosti koju je delo nudilo. Da bismo bili pravedni, naime, valja da se podsetimo nečega što često zaboravljamo: u Gundulićevo doba još uvek su na snazi gledanja, formirana ranije na osnovu jednog nešto bukvalno i kruto, a u svakom slučaju nedovoljno tačno tumačenog stava iz Aristotelove Poetike, po kojima je zadatak i cilj pesnika da imituje, kako prirodu tako i svoje velike uzore, i ove druge čak češće i više no onu prvu, i da ih imitujući pokušava da nadmaši. Kada to postigne, u retkim slučajevima kakvi su bili, recimo, slučaj T. Tasa ili onaj B. Gvarina, pesnik je mogao računati na besmrtnu slavu, bez obzira na činjenicu, svakome jasnu, da je u svoje delo, bez mnogo kolebanja i bez imalo obzira, ugradio toliko materijala koji nije bio njegov i koji je preuzeo otkuda stigne, ili, bolje, odakle mu se dopalo.

Pitanje pesničke originalnosti nije, međutim, i jedino na kome se ukus onih dana razilazi s ukusom docnijim, i našim. Današnji čitalac, koji Gundulićevo delo doživljuje jedino preko knjige i koji ga procenjuje samo kao literaturu, neuporedivo je stroži prema njemu. On zapaža, brzo, sve nesavršenosti njegove radnje i svu nestvarnost njegove psihologije; njemu smeta nategnuta i stalno vrlo birana reč; on se ne ushićuje efektima stila koji mu svaki čas izgledaju preterani i, što je gore, preterano česti; njemu ništa ne kazuju, i zato ga i ne diraju, beskonačne tirade u kojima on otkriva uzdahe koji nisu pravi i ushićenja koja ne dolaze iz srca. Ali Gundulićevi savremenici, koji su delo primali sa pozornice i koji su ga posmatrali kao čitavu jednu orkestraciju umetničkih ostvarenja od svake vrste, voleli su tu Dubravku dublje i sudili o njoj kudikamo blaže.

Oni su, kao i njihov pesnik, bili deca svog čudnog i rastrzanog, protivrečnog i megalomanskog doba koje je u svemu – u životu kao i u umetnosti, u načinu razmišljanja kao i u svakodnevnoj praksi – imalo svoj i poseban ugao gledanja, svoj i poseban ukus. To doba, za koje je već odavno u upotrebi naziv Barok, nosilo je i u Dubrovniku uglavnom onaj isti skup odlika koje su ga obeležavale i svuda drugde. Prema tome su se i u Dubrovniku, kada je bila reč o poeziji, senzualne i bizarne situacije i dopadljiva i efektna reč voleli više i tražili radije no iskreno i novo osećanje stvari; i u Dubrovniku su se, zatim, dopadljivost i efektnost te reči htele da postignu gomilanjem iznenađujućih slika i bleštavih antiteza, neustrašivih hiperbola i izveštačenih igri smisla, neuobičajenih epiteta i najneočekivanijih vezivanja pojmova, jer je i tu kao norma važila ona poznata Marinova krilatica po kojoj je "cilj pesnikov da začudi" ("i fin del poeta la maraviglia"). A onda, kada je bila reč o pastoralnoj drami, i tu je njena draž i njena privlačnost ležala ne samo u lirici koja natapa njene scene i dočarava jedan nestvarni svet, nego – a to je za razmaženo barokno društvo bilo ne manje važno – u raskoši kostima i u pompeznosti opreme, u impresivnosti muzike i u otmenosti stilizovanih plesnih nastupa.

I najpovršnije prelistana, Dubravka je kadra da odmah i nedvosmisleno pokaže koliko je ona sve to svojoj najranijoj publici nudila izdašno i iz prepune ruke. Kao Taso svome Aminti i kao Gvarini svome Vernom pastiru, tako je Gundulić svojoj Dubravci dao atmosferu neprikrivene i, začudo, ne mnogo uzdržane senzualnosti. Ni nežni i prefinjeni pastiri, a kamoli obesni i raspusni satiri, ne čeznu za ljubavlju koja se završava drhtajima srca i ostvaruje stapanjima duša; svima im je, naprotiv, i kad govore jezikom petrarkističkih pesničkih zbornika, kao Miljenko, i kada su kudikamo realniji, kao satir Divjak ("Ali i ovan vitorogi za ovcom jednom ne gre u stadu"), zajednički san o ljubavi nimalo platonskoj i bez dvoumljenja ovozemaljskoj. Već su spomenute reči tanane Dubravke koje ona, prema današnjem osećanju dobrog sklada u najmanju ruku neočekivano, upućuje svome Miljenku na završetku drame; nije ništa manje konkretan ni sam Miljenko kada se pun sreće Dubravki obraća:

Eto dođe željno vrejeme,
lijepi raju duše moje,
da snijeg puti rajske tvoje
grlim rukam ognjenijeme.

S druge pak strane, nenadmašan versifikator i kao malo koji dubrovački pesnik onoga doba upućen u tajne baroknog stila, Gundulić je, na neizmerno i nama danas teško shvatljivo ushićenje svojih gledalaca, elegantne i majstorski srezane stihove Dubravke do prezasićenosti punio onim ispraznim domišljanjima koja su se po veku koji ih je voleo – taj je vek bio Seisento tj. XVII vek – zvale sečentizmi, ili, po pesniku koji im je bio eminentni tvorac – to je bio, već pominjani, Džambatista Marino – označavale kao marinizmi. Njih je od svake vrste, i – svakakvih. Nekad su to jednostavna zveckanja rečima, kao:

Za onom ka meni prika je saviše
život moj stravljeni uzdišuć izdiše. .

ili pak dosta skromne hiperbole, kao:

Vjetrici uzdasi, žuber su tužbe me,
suza se vir glasi romonom groznijeme...

Ali Gundulićevi sečentizmi mogu biti – i takvi nisu ništa ređi – i sasvim neumereni, nemogućni i za današnje pojmove naprosto smešni, kao onaj o kladencu koji od ljubavnikovih neutešnih suza narasta, a od njegovog neprestanog ognja presušuje, ili onaj:

Viđi luge, dubrave, i polja, i gore,
veće gdi eto sve u ognju mom gore...

ili, najposle, onaj koji je sasvim nesrećan i za koji se čovek teško može domisliti kako je uopšte mogao iskliznuti ispod Gundulićevog pera:

pogledaj sred čela srce me sprženo (?!).

Ondašnji glumci, koje ne znamo, kao i svi drugi koji su na realizovanju njihove predstave radili – režiser, slikar, koreograf i muzičar, ako se, to jest, ne objedinjuju u istom licu, – i koje znamo još manje, pobrinuli su se sigurno da Dubravka pred gledaoce iziđe što rasipnije snabdevena i svim ostalim efektima za kojima su ludovali barokni gledaoci. Nekada smo, polazeći od poznate i, može se reći, ozloglašene škrtosti, koja je predstavljala nepisani zakon u gradu sv. Vlaha, verovali čvrsto da su štedljivi Dubrovčani opremali u XVII veku svoje pozorišne priredbe sasvim skromno i, zbog toga, dosta primitivno; otkako su uočeni neki dosada nepoznati dokumenti o starom dubrovačkom pozorištu, pre ćemo biti skloni da verujemo kako se u te dane, uprkos siromaštvu koje je itekako glasno kucalo na kapije grada, relativno zamašno trošilo, i na raskošne kostime, i na bogate scenerije, i – još najviše – na blistavu muziku. I. baš zato, junaci Dubravke, iako nekakvi pastiri, nisu se, nesumnjivo, pozornicom kretali u odeći kakvu onda nose istinski pastiri, jer takva bi odeća za njih bila odviše prosta i nedopustivo gruba, kao što, sa svoje strane, i njihova Dubrava, dočarana na kulisama improvizovane pozornice, nije smela da bude ni nalik na zapuštenu, prljavu i umnogome tužnu stvarnost sela iz istoga doba, jer bi nešto tako nemilosrdno razbilo nežnu idiliku i opojnu poeziju čitavog doživljaja; kostimi su, dakle, imali da budu što sjajniji, a pozornica što doteranija. Ne manje značajan i ne manje odgovoran posao imala je da u Dubravci obavi i muzika. Gundulić joj je spretnom izmenom dugih i kratkih stihova – dvanaesteraca, osmeraca i peteraca – pružio tolike mogućnosti, zahtevajući zauzvrat da ona na mnogo mesta sarađuje sa njegovim stihom kako bi se reči dala puna i krajnje mogućna ekspresivnost. Time se on, dakako, udaljavao od prakse ranijih pisaca pastorala, kojima je bilo dosta da ovde-onde u svojim dramama rasporede sviranje, pevanje ili ples kako bi od vremena do vremena svoje gledaoce oteli od neizbežne monotonije, a umnogome se približavao, kao što su to činili i neki drugi pisci pastorala u njegove decenije, kada se ovaj dramski rod unekoliko počeo da oseća kao zastareo, postupcima primenjivanim u tek nađenoj, tek formiranoj melodrami, u kojoj su se poezija i muzika stapale u jedan i jedinstveni izraz uzajamno se prožimajući i dopunjujući. Kada se Dubravka pažljivo pogleda, otkriva se lako koliko je sve puta, u dirljivim monolozima i u nežnim dijalozima, kao i u horskim partijama, efektnost Gundulićeve poezije bila uvećana efektnošću muzike ko zna koga od onda poznatih dubrovačkih kompozitora. To isto, i možda u istoj meri, treba reći i za one umetnike – ili su i to bili amateri? – iz čije su zamisli proistekli plesni nastupi, koji se takođe osećaju u tolikim scenama Dubravke i zbog kojih je ona na predstavi 1628. godine izgledala lepša no što izgleda u ove dane kada je samo čitamo.

Da je ostao samo na isprobanim i davno utrvenim putevima tradicije Gundulić bi Dubravkom svojim gledaocima darovao ono što im je, u sličnim delima, darovano mnogo puta dotle: otmenu razbibrigu i mogućnost da za čas-dva zaborave svoje svakodnevne nevolje i prestanu da misle svoje svakodnevne misli. Njegove ambicije bile su, međutim, daleko krupnije. On je hteo da ostvari nešto nesvakidašnje: da se svojom pastoralom bori i da podučava, da u njoj provodi sasvim određenu tendenciju i da kritikuje mnoge pojave u svome gradu i u svome vremenu. Iznenađenje njegovih gledalaca iz 1628. tu je upravo počinjalo; interesovanje današnjeg čitaoca Gundulićevog dela tu se upravo rađa. Jer time je pesnik ovoj dotle toliko lepršavoj, toliko lakoj i, u stvari, samo zabavnoj dramskoj vrsti davao težinu i dubinu koje su za nju bile neuobičajene. I time je on sa stranputica imitacije, koju su propisivali kanoni tadašnje poetike, izlazio na put nadmetanja (emulatio), koje, istina, nije bilo u neskladu s istim tim kanonima, ali koje mu je isto toliko, i više, diktiralo njegovo visoko osećanje pesnikovog zadatka u svetu.

Cela njegova drama, u stvari, skoro bez prestanka govori Dubrovčanima o njima samima i o gradu-republici u kojoj oni žive. Samo, taj govor, iz razloga koji ne ostaju nedokučivi, nije direktan i izričit; on je obavijen alegorijom, koju su njegovi stari gledaoci prozirali u svemu i bez teškoća, a koju mi sada, s tolikim prazninama u znanju o onoj eposi, prazninama koje nas sputavaju, proziremo s naporom i ne do kraja.

Mesto radnje, prema tome, predstavljeno je, doduše, kao mitska, idilična Dubrava, ali, uistinu. to treba da bude Gundulićev Dubrovnik, kao što je vreme u kome se ta radnja zbila određeno kao nehrišćansko, pagansko i mnogobožačko, dok je to u suštini Gundulićevo vreme, ozbiljno, teško i puno nerešenih pitanja, vreme prvih decenija XVII veka; najposle, protagonisti Dubravke prikazani su kao ličnosti iz fiktivnog sveta pastira, vila i satira, a ispod njihovih obrazina bili su, i raspoznavali su se na prvi pogled, pesnikovi sugrađani i savremenici s čitavim nizom svojih karakterističnih odlika i s celom jednom povorkom svojih specifičnih nevolja.

U tom Dubrovniku, koji je tako neočekivano upleten u krhko tkivo jedne pastoralne igre, bilo je stvari koje su oduvek bile njegov ponos i koje su pogotovo bile ponos njegovih pesnika. Jednu od najređih i nesumnjivo najvrednijih treba videti u slobodi koju je taj čudesni, maleni grad uspevao da održi uprkos svemu i, čak uprkos svakoj istorijskoj logici, plaćajući, razumljivo, sve to mnogo puta i najskuplje. Ta njegova. sloboda nije nikako bila sloboda podjednaka za sve njegove sinove, – u ono vreme da li je to i bilo mogućno? – ali Gundulić, koji je pripadao klasi povlašćenih i izuzetnih, i koji je, kraj sveg svog rodoljublja i uprkos svoj svojoj umnosti, bio ono što je jedino mogao biti, to jest konzervativni i klasno ograničeni dubrovački gospar, uveren da je trenutno stanje i večito stanje, taj Gundulić verovao je, potpuno iskreno da je sloboda njegovog grada podjednaka blagodet za sve u njemu. I tako shvaćenu, on je tu slobodu uzeo da proslavi stihovima svoje Dubravke. Od prve do poslednje scene, tako reći, njegova drama i nije drugo do zanosna, kliktava himna slobodi, i to ne slobodi uopšte, koja je sreća svih ljudi, već slobodi njegovoga grada, njegove "Dubrave", koja je sreća njegovih sugrađana. Tom svom zanosu, toj svojoj opijenosti slobodom Dubrovnika Gundulić je uspeo da na mahove nađe vanredno impresivan izraz. Od školskih dana pamtimo, i zato smo možda prema njima emocionalno osetljiviji no što bismo bili inače, ono nekoliko stihova koji se poput lajtmotiva ponavljaju na toliko mesta u Dubravci:

O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do,
uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti.

Kao da je u te stihove, koji se odavno s pravom unose u svaku bolju antologiju, krajnje sažeto i zbijeno stalo sve što se o slobodi uopšte može izreći: tu je i čovekova privrženost njoj – ne nalaze se slučajno ovde za nju reči: lijepa, draga u slatka, kao što se na drugim mestima dela ne kaže slučajno za nju: jedina i mila –; tu je zatim, svest o njenom visokom značenju za određenu sredinu – za Dubravu, to jest za Dubrovnik, ona je božji dar s kojim su data sva blaga, i istinski uzrok slave, i jedini ukras –; i tu je najzad, u dva poslednja stiha koji su opštije prirode, refleksija o visokoj ceni njene lepote koju, kako je nekako uklesano i na dubrovačkoj tvrđavi Lovrijenac, nisu kadri da plate ni "sva srebra", ni "sva zlata" ni "svi ljudski životi".

Ali na Dubrovčane koje su godine 1628. radoznalost i žudnja za zadovoljstvima okupili ispred pozornice na kojoj se prikazivala Dubravka, stihovi o slobodi njihovog prastarog grada delovali su punije i jače no što su delovali na čitaoce ijednom kasnije, mada, uistinu, nikada nisu izgubili svoju britku aktuelnost na ovim prostorima gde se u svakom trenutku istorije pitanje iznova postavljalo na isti način: održati se u slobodi ili propasti u ropstvu. Za Dubrovčane iz Gundulićevog doba ti stihovi imali su smisao krika na uzbunu. Jer dani koje je tada proživljavala njihova Republika bili su tmurni i puni neizmernih opasnosti; sa tolikih strana, ali naročito sa strane Venecije, vajkadašnjeg neprijatelja slobodnog Dubrovnika, plele su se zamke i preduzimale akcije da se ta sloboda jedanput dokrajči. I stoga svaka ushićena pesnička reč u hvalu ugrožene slobode zvučala je onda neminovno kao vatreni poziv u napore da se ona po svaku cenu očuva.

Da to bude svakome jasno i da gledaoci ni za trenutak ne ostanu u sumnji da li se, ili ne, pod slobodom "Dubrave" podrazumeva sloboda Dubrovnika, Gundulić je skoro na sam početak drame stavio poznatu scenu s Ribarom iz porobljenog Primorja. Taj Ribar beži u Dubravu da u njoj nađe utočište od "srdite zvijeri", koja po njihovoj domovini "trči, i rži, i grabi, i hita, i u noktijeh sve drži"; u njemu nije bilo teško prepoznati čoveka iz ondašnje Dalmacije, koju je "srdita zvijer", to jest mletački lav, zgrabila u kandže još 1420. godine i otada čvrsto držala u podjarmljenosti i bedi. Da pokaže preimućstva dubrovačke slobode – koju, dakle, treba čuvati! – i nesreću dalmatinskog robovanja – koje se, dakle, nazire kao zastrašujuća mogućnost! – Ribar u nizu dosetljivo smišljenih i vešto izvedenih antiteza ocrtava dve sasvim oprečne slike: jedna, dubrovačka, sva je u svetlu: tu niko nikoga ne ugnjetava i ne sramoti, svako je gospodar svoje časti i svoga imanja, a sudovi su pravedni; druga, dalmatinska, sva je u tamnom: tamo se ljudi tlače i iscrpljuju, tamo se oni obeščašćuju, tamo niko nije siguran i tamo se sve kupuje i meri zlatom. Šta je Gundulić želeo da kao zaključak njegovi gledaoci ponesu od ovih strasnih i oštro polemički intoniranih stihova nije teško zaključiti i, stoga, nije potrebno ni naglašavati.

Ali ni u toj "Dubravi", uprkos Ribarevoj egzaltaciji, sve nije bilo ipak u najboljem redu i Gundulić je to takođe hteo da pokaže. Iako je Ribar, u žaru svog hvalopeva, isticao, između drugoga, kako "mjere od suda" u Dubravi "ne pritežu pod zlatom", upravo to se dogodilo: nesavesne, potkupljive i korumpirane sudije već su bile, za novce, dodelile Dubravku starom i ružnom Grdanu, i trebalo je, kad drugog leka nije bilo, da najviša sila, sam bog Lero, rasrđeno dejstvuje pa da ona, najposle, bude data onome koji na nju ima sva prava od početka – nežnom, poetičnom Miljenku. Možda je ovakvim tokom radnje Gundulić svome vremenu hteo da poruči još nešto, i može biti da je ta radnja, kada se njena alegorija rastumači, imala nešto dublje da kaže. Šta bi to moglo biti sada ne znamo, jer celu ovu alegoriju, na žalost, nismo više u stanju da sa sigurnošću razrešimo. Ostaju nam, dakle, puka nagađanja, ona koja su već načinjena, s različitom srećom, ili koja se mogu tek načiniti, s nadom da će biti bolja. Neka od njih nesumnjivo su preterana i, baš zato, ne mogu ni da se približe istini. Uverenje da je u liku Dubravke predstavljena Dubrovačka Republika, a da Grdan, koji Dubravku za trenutak dobija, oličuje dubrovačke pučane, koji, ekonomski premoćni, kupuju vlast nad Dubrovačkom Republikom, na užas vlastele i, s njom, na užas samoga pesnika, kojima je sve dotle ta vlast bila isključiva privilegija, najmanje se od svih drugih može održati. Nemogućno je, naime, dokazati da se svojim razrešenjem osnovnog dramskog konflikta u Dubravci – po kome Miljenko, tj. prema ovom tumačenju, dubrovačka vlastela, jedino dostojna, ipak dobija Dubravku, tj. prema istom tumačenju, Dubrovačku Republiku – Gundulić upravo borio protiv jedne takve neželjene, a preteće mogućnosti: da se puk dočepa vlasti od koje je dotle bio daleko. Gundulić je bio isuviše dubrovački vlastelin, neslomljiv, nepokolebljiv i okamenjen u svojim pogledima, a da bi u njegovoj svesti bilo mogućno da se takva pomisao javi, čak i za trenutak, čak i kao pretpostavka i pesnička fikcija. Pre je njegova alegorija, ako je u osnovnom toku radnje treba tražiti, značila nešto drugo: u liku Dubravke može uistinu da bude aluzija na Dubrovačku Republiku ili, čak bliže: na dostojanstvo njenoga kneza, ali je likom Grdana najverovatnije pesnik ciljao na onu vlastelu koji mahinacijama i spletkama, vezama ili novcem postižu vrhunske i najistaknutije pozicije na lestvici dubrovačke uprave i onda kada su lišeni osnovnih kvaliteta za te funkcije. Treba, da bi stvari bile jasnije, i ovo znati: u isto to vreme kad Gundulić piše svoju dramu redove dubrovačke vlastele potresa u borbe frakcija, to jest zatvorenih grupacija pojedinaca kao nekakvih partija – u Dubrovniku, tada, zovu ih "bagre" – koje lične interese stavljaju iznad opštih i koje nastoje da svoje ljude, i kad su oni očigledno najbezvredniji, dovedu na najodlučnije položaje u upravnom mehanizmu Republike. Te "bagre" osećale su se kao opasnost i zlo: propovednici su na njihovu štetnost aludirali u svojim besedama, moralisti su se usuđivali da o njima procede po koju gorku primedbu u svojim spisima, pa nije teško verovati da je protiv njih ustajao i naš Gundulić, u svojoj Dubravci.

Ni to, međutim, nije sve, jer zahvat koji se Gundulić osmelio da načini u negativnosti savremenog trenutka ide mnogo više i u širinu i u dubinu. Pažljivo nagnut nad prilikama u rođenome gradu i strasno zaokupljen mišlju da ih napravi boljim, pesnik je u Dubravci pokušao da otkrije i čitav jedan niz drugih njegovih teškoća i mana, uveren nepokolebljivo da će se lek moći da nađe kada se zlo jednom bude konstatovalo. Zato se služio načinom koji dramski pisci koriste otkako njihov rod postoji; pojedine ličnosti svoje drame nagnao je da kao vlastite načine neke opaske do kojih je pesnik sam bio došao ili iznesu kao svoja izvesna razmišljanja u koja je on sam bio uronio. Ponekad su to bile ličnosti, koje bi se, – kao satirica Jeljenka, – i inače našle u drami, i ono što im je Gundulić došaptavao da u njegovo ime kažu više je ili manje saobraženo njihovom karakteru. Ali ima u Dubravci i ličnosti koje su samo zato tamo unete da budu piščevi glasnogovornici; oni se, inače, skoro ničim ne vezuju za radnju i ona bi i bez njih sasvim lepo dospela do kraja. Najbolje se to pokazuje na liku starog pastira Ljubdraga. Zamišljen kao mudrac, prepun životnog iskustva, Ljubdrag kao čovek nije ničim bliže određen, i na scenu izlazi samo da, poput tolikih rezonera u dramskim tekstovima svih vremena, pred slušaocima razvija omiljene pesnikove ideje ili izvlači njegove zaključke.

Problemi u životu Dubrovnika na kojima se Gundulić zaustavio zaista nisu bili mali, a ni beznačajni; oni su svom težinom bili pritisli one dane, ali su se isto tako, a to je svakako gore, preteći nadneli i nad budućnost. Pritisak tih problema činio se utoliko nesnosniji što je izgledalo, pesniku kao i njegovim sugrađanima, da ih prošlost nije imala. Zabrinut, dakle, za sutrašnjicu svoga grada, on je grčevito ponirao u njegovu današnjicu i sa užasom otkrivao da je ona crnja, gora i neveselija no njegova jučerašnjica. Stoga je rezoner drame, stari pastir Ljubdrag, zajaukao, u jednom lancu antiteza, kao pravi hvalilac minulih dana (laudator temporis acti) nad svim što je Dubrovnik donedavno činilo srećnim, bogatim i spokojnim, a što je sada izgledalo izgubljeno zauvek:

U dni moje viđaše se
o koristi gdi svak radi,
uzlotrilo sada sve se,
živu isprazno stari i mladi ...
Prije ko mrav odasvuda
svak nosaše sebi hranu,
sad za ne imat malo truda
svak mre u lasti go na stanu... ...
Vladaše se u ma ljeta
mlados svjetom od staraca,
sad čut mladi neće svjeta
ni od istijeh njih otaca.
Mlados prije cić koristi
svita obhodi četr dila,
sad na jednom gine mjesti
za stupajem pricijeh vila...

A pošto zlo obično ide pod ruku s drugim, uz ovu su se stekle i ostale nesreće; jedna koju je Gundulić naglašavao najviše bila je ova: svet je obuzela pomamna žudnja za raskoši i to je mnoge u njemu još brže približilo propasti. Kao da nigde nije bilo svetle tačke na koju bi se nada mogla osloniti.

Može se bez ustezanja reći: gledane iz Gundulićeve perspektive, stvari su u Dubrovniku s početka XVII veka morale izgledati samo tako i u tom smislu njegova je dijagnoza o bolestima savremenog društva uistinu tačna. U to vreme Dubrovnik je proživljavao čemerne decenije stagnacije; putevi svetske trgovine bili su se već nepovratno izmenili, a poznati prevrati u cenama uzdrmali su i sredine daleko bogatije no što je bio Dubrovnik; mora otuda nisu više kao nekada donosila obilje zlatnika, a nije ih, isto tako, donosila ni trgovina po kopnu; odlasci u poslove izvan grada tražili su sve više rizika, a nudili su sve manje izvesnosti: po putevima vrebale su nesreće i ratna pustošenja, pretile su zaraze i zasede pljačkaša; iznenađivali su gusarski naleti i svireposti konkurenata. Zaplašena, obeshrabrena i osiromašena, dubrovačka vlastela, koja se u stolećima uspona kao i njeni pučani bez straha ukrcavala na prekomorske brodove ili uključivala u karavane s dalekim ciljevima, sada se vraćala u grad da tavori sa skromnim sredstvima, od nasleđa koje nije bilo veliko, od novčanih transakcija koje nisu bile zamašne, i od svojih činovničkih plata koje nisu bile sjajne. Za njihovim primerom, pa s tim i za njihovom sudbinom, pošao je i priličan broj najuglednijih građana; njihove porodice, često pritisnute bedom kao i tolike porodice vlastele, takođe su se sve više tanjile i sve brže iščezavale. U takvim prilikama samo za retke su u Dubrovniku cvetale ruže i samo oni su mogli da svome životu daju sjaj, raskoš i pompu koje je vreme tražilo; svi drugi koji su hteli da idu za njima – a okolnosti i ćudi društvene "mode" mnoge su gurale na to – neminovno su i brzo imali da pogledaju u oči najcrnjoj nevolji. Do koje je granice sve to moglo da dođe vidi se najlepše iz toga što se više puta sama dubrovačka vlada odlučila da dejstvuje kako bi se raskoš ograničila, a ludosti nadmetanja u sjaju zaustavile.

Pa ipak, slika koju je Gundulić u Dubravci o svome vremenu ostavio nije bila ni potpuna, ni u svemu tačna. Ta slika važila je za vrhove ondašnjeg društva, kome su Gundulićevi pogledi, kao i njegove strepnje, bili bez prestanka upravljeni. Ali dok su se vlastela i poneki građani povlačili u nerad i neaktivnost, i dok su njihova moć, kao i njihov broj, polako ali sve sigurnije čileli, iz najneuglednijih slojeva naroda, iz njegovih nizina i njegovih dubina, javljali su se pojedinci koji su, prezirući opasnosti možda i zato što im drugoga puta nije bilo, ostajali svuda gde se bogatstvo moglo steći, na opasnoj pučini ili na nesigurnom kopnu, i sticali ga, znojem, krvlju, štednjom i čime sve ne kada ih sreća posluži. Njihova je bila budućnost, ali to Gundulić nije bio kadar da vidi; na njihovoj je strani bila logika istorijskog razvoja, ali to Gundulić nije bio raspoložen da prizna. I kada su, kako se sada naslućuje, u krugovima iz kojih je on sam potekao, u krugovima vlasteoskim, stala da se javljaju uverenja kako bi, možda, nekakav izlaz za sve bio ako bi oskudni, potrebiti i dobrim delom degenerisani plemići smeli da se brakovima povežu s pukom, prenabreklim od bogatstva i zdravlja, Gundulić je ustao da se protiv toga bori svojim stihovima, ubeđen da su više od svega štetne "ženidbe neslične", jer

pod jaram dobro vik stučit se ne more
s junčićem vo velik upored da ore,
ni se muž i žena zgađa kad su oba
razlika plemena, imanja i doba...

Gord na svoju plavu vlasteosku krv, ponosan na mesto koje njegova klasa ima u upravljanju sudbinom Dubrovačke Republike, i do srži prožet uverenjem da je za sve jedini spas u očuvanju reda stvari kakav je u Dubrovniku bio odvajkada, Gundulić je svoju poeziju stavljao u službu svoje isključive, uske, klasno angažovane misli. Razume se, izlaz nije bio tamo gde ga je on video, kao što nije u potpunosti bio ni u štednji, suzbijanju raskoši, vraćanju poslovima, izbegavanju "ženidbi nesličnih" i iskorenjavanju korupcije, kako je on propovedao. Izlaz se, za vlastelu, za dubrovačko društvo, za Republiku, mogao nazreti u korenitoj izmeni društvenih odnosa, koja bi stvari bolje i pravednije postavila. Ali od Gundulića, kao i od dubrovačke vlastele uopšte, ta misao bila je i ostala do kraja, neiskazano daleko, pa je daleko ostala i od Dubravke koja je, što je i jedino mogla biti, odraz mogućnosti, ali i ograničenosti njenoga pisca i, više od toga: mogućnosti, ali i ograničenosti čitavog društvenog kruga iz koga je ponikla.

Naravno, za konačno odmeravanje vrednosti Gundulićeve drame sve te njegove zablude moraju ostati od sasvim sporednog značaja i njihova analiza samo utoliko ima smisla što pomaže da se Gundulićeva misao pred životom, koja se tih zabluda uporno i do kraja držala, potpunije sagleda i tačnije uhvati. Inače, jedva da je i potrebno podsećati: umetničko delo nije sociološka rasprava i pisac mnogo puta uspe da ostvari visoku literaturu i kad su mu svi polazni elementi netačni. Ostajući zahvalni Gunduliću što je određene prilike u svome vremenu sagledao, mi bismo brzo zaboravljali što nije umeo da im nađe ni prave korene, ni jedine mogućnosti, da je od svega, kao što je inače svim silama želeo, stvorio umetnički tekst koji trače svojim neuništivim poetskim dejstvom. Na žalost, za takav stvaralački podvig on je u ovom slučaju pokazao premalo snage. Gradeći svoju Dubravku na raznovrsnim i često najoprečnijim momentima, od idilike do neulepšane stvarnosti, od debelih naslaga literarnog nasleđa do vlastitih pokušaja koračanja unapred, Gundulić nije uspeo da ih među sobom objedini i organizuje u skladnu celinu, da im, u trenucima stvaralačkog zanosa, nadahne života i poezije, bez kojih nijedna prava umetnost ne može biti.

Hvaljena nekada vrlo mnogo, i preko stvarne svoje vrednosti, Dubravka se u naše dane ocenjuje s daleko više uzdržljivosti. Njeno je značenje sada uglavnom istorijsko: u nizu dubrovačkih dela ove vrste, koja se, osim dela Marina Držića, nijednom nisu izdigla iznad granica zlatne osrednjosti, ona je jedna od najboljih; u tom nizu ona je i jedna od poslednjih, jer je posle nje došla još samo Atalanta, mladićki pokušaj Džona Palmotića, koji se čvrsto držao Dubravkinih skuta, i koji je najvećim delom samo njena imitacija. Za današnjeg čitaoca, međutim, u Gundulićevoj drami ostalo je još veoma malo: to je tek poneki poetski bolje ostvareni njen fragment, i to je, pre svega, njeno zanosno slavljenje slobode. Možda će joj to moći da zadrži ponešto simpatija i čitaoca koji se s njom bude susreo sutra?

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]