NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Miroslav Pantić

Dubrovačko pozorište sedamnaestoga veka

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

1

Poštovaocima stare dubrovačke kulture odavno je dobro poznato kako je razvijen i koliko intenzivan bio pozorišni život u Dubrovniku u vreme kome su pesnici Dživo Gundulić i Džono Palmotić dali osnovno obeležje. U toku te polovine stoleća gotovo je teљko naći godinu kad mladi i zaneseni amateri, okupljeni u svoje "družine" čudnih ili smeљnih imena ("Isprazni", "Smeteni", "Orlovi" itd.), nisu pred dubrovačku publiku izneli po koju pastoralu, po koju melodramu ili pak tragediju. Po svoj prilici može se podvlačiti bez imalo straha da će se preterati kako je retko koji karneval iz tih decenija prolazio bez pozorišnih igara, organizovanih oduševljeno i s veseljem kako bi bolji deo publike, uz svakovrsne druge zabave koje su karnevali donosili, mogao da uživa i u biranoj i otmenoj reči, složenoj u izglačane stihove i često otpevanoj uz diskretnu pratnju muzike.

Tu bogatu i vrednu teatarsku aktivnost danas ne poznajemo ni izdaleka koliko je dovoljno. Pitanja bez odgovora iskrsavaju već pri pokuљajima kojim hoće da utvrde koliko je i kakvih pesničkih dela tada uopљte prikazano. Mnoga od tih dela mi bez sumnje znamo, bilo da njihove tekstove možemo i sada čitati (kao љto je slučaj s većinom Palmotićevih dela), bilo da su se sami tekstovi izgubili, ali o njihovom postojanju ostaju svedočanstva u koja mirne duљe možemo verovati (kao љto je slučaj s pretežnim delom Gundulićevog dramskog stvaranja). Ali, s druge strane, koliko je moguće biti dramskih sastava koji su u one dane i napisani i izvedeni, ali koji su nenaknadivo nestali zajedno sa svakom uspomenom na njih! Da ih je bilo viљe jedva da bi se i moglo sumnjati. Međutim, ne srećemo se samo tu s teљkoćama. Puno neizvesnosti javlja se joљ i pri nastojanju da se za očuvana dela načini makar i približna hronologija onovremenih izvođenja; mnoga od njih doљla su do nas bez ikakvih beležaka o tome kad su ih sve negdaљnji dubrovački gledaoci videli. No najviљe nam smeta, izvan spora, jedna dalja naša neizvesnost. Ona je u tome što mi zaista sasvim malo možemo reći kako su te prastare pozoriљne predstave izgledale, uz kakvu su veštinu i s kolikim znanjem ostvarivane, koje su im bile mane a koje vrline, na koje su načine savladavane tehničke teљkoće, i, u jednu reč, љto nam nedostaje još mnogo čega drugog bez čega nam je teљko da te predstave sagledamo onakvim kakve su bile na daskama i iza kulisa. Nešto podataka očuvanih u samim tekstovima prikazanih dela, među scenskim uputama autora ili inače, koriљćeno je dosetljivo i љiroko ali i s njima ostali smo još uvek bez punog i iscrpnog poznavanja stvari.

Zato je zanimljivo, a može biti samo korisno, dopunske informacije potražiti među savremenim a joљ uvek neuočenim arhivskim zapisima. Jer pokatkad u te dane suverena i stroga pažnja otaca Republike upravljala se i na pozoriљni život grada i oni su davali da kancelari registruju njihove odluke i reљenja kojima se taj život usmeravao ili ograničavao, potpomagao ili kanalisao, ili da upiљu kakav neočekivani događaj koji se u vezi s njim desio. Pokupljeni sa raznih a često i zaboravljenih stranica arhivskih knjiga i udruženi s vestima koje se nužno vezuju uz njih, ovi zapisi ne mogu ne interesovati istoriju starog dubrovačkog pozoriљta, jer pogdegde zgodno proširuju dosadašnja znanja ili otklanjaju dosadašnje sumnje, a pogdegde opet stavljaju nova pitanja za razmišljanje. I jedino što, u vezi s njima, ostaje da se zažali jeste to љto nisu bili brojniji i čeљći i љto nisu bili iscrpniji.

Prvu u nizu arhivskih vesti o pozorištu Gundulićevog i Palmotićevog doba dugujemo jednoj svađi koja se sasvim slučajno desila uveče 27. februara 1612. godine. Ta svađa ne bi ni po čemu bila značajna: neki Apuljac naišao je, oko tri časa noći, na ulaz kuće gospara Luke Nikolinog Sorkočevića i, najpre u љali a onda u svađi, kopljem pokuљao da s kraja na kraj (banda a banda) probode trbuh izvesnom Peru Jakobovom, gradskom stražaru; takve stvari zbivale su se u Dubrovniku bezmalo svakoga dana. Ali je za nas ona dobila izvesnog interesa po jednoj drugoj važnoj pojedinosti koju saznajemo iz nje. Te večeri, naime, u kući pomenutog Sorkočevića prikazivala se nekakva komedija (si faseva la comedia), na koju je, u pratnji stražara – odnosno "zdura", kako su ih Dubrovčani zvali – doљao i sam dubrovački knez, sedamdesetčetvorogodiљnji Vlađ Nikolin Menčetić; pa dok su gore gospoda uživala u predstavi, stražari su dole čekali kneza, čuvajući mu љešir i plašt i igrajući se među sobom.[1]

Ali već i ta prva vest istovremeno je i prva zagonetka koju ne možemo lako reљiti, mada neke elemente za njeno rešenje brzo pribavljamo dosećanjem. Očigledno, s predstavicom o kojoj ona svedoči joљ uvek smo u tradicijama dubrovačkog XVI veka, jer i to je sigurno bila opet samo kakva svadbena svečanost, jedna od onih za koje su, joљ od vremena Nikole Nalješkovića, dubrovački pesnici pisali, a dubrovački amateri igrali, ljupke ili obesne "pirne drame", u stvari alegorijsko-mitoloљke komedije ili građanske farse o seljačkim svadbama. Ali o kome se delu ovde radi? Da li je to bila kakva nova drama, sada izgubljena i nepoznata, ili tek jedna od, svakako mnogobrojnih, repriza nekog Naljeљkovićevog ili Držićevog dela zgodnog za ovakve prigode? Svakako, činjenica da nam se iz ovih decenija nije sačuvalo nijedno komediografsko ime – pa, zbog toga, i nijedna komedija – mogla bi navesti na misao da su februara 1612. Sorkočevićeve zvanice gledale samo jedno obnovljeno i, na svaki način, doterano i aktualizovano staro delo, ali ko bi to sad smeo bez ustezanja da tvrdi?

Utoliko bi teže bilo odlučivati se na ovakve tvrdnje љto i kasniji arhivski zapisi koji su nam ostali uporno govore o komedijama. Jedan je, na primer, od 18. januara 1617. godine. Toga dana oglašeno je pred dubrovačkom "Lođom", po naređenju krivičnih sudija, da se niko ne usudi "da ide maskiran po noći, s oružjem ili bez njega, počev od Ave, Marija pa dalje, izuzev u komedijama i javnim muzikama koje se običavaju priređivati"; prestupnici koji bi se o ovu opomenu oglušili imali bi da plate po sto dukata, ako su plemići, ili da odleže po љest meseci u zatvoru, ako nemaju novaca.[2] Iz toga može se izvesti samo jedan zaključak: uz melodrame – koje ovaj arhivski zapis naziva "muzikama", kao љto ih je pokatkad nazivao i Palmotić – u te dane joљ su i komedije bile omiljene, i izvodile su se često kad dubrovačke vlasti daju ove izuzetne olakљice njihovim predstavljačima. Odviљe smelo, a mislimo i netačno, bilo bi uzimati da su se svaki put kad je to bilo na dubrovačkoj pozornici prikazivali jedino stari komediografski komadi.

Ipak, sva ta naslućivanja ostaju da važe samo uz jednu ogradu. Da se i 1612. i 1617. godine u citiranim arhivskim spomenima govorilo o komedijama može se uzeti tek pod uslovom da je službena dubrovačka proza pojmom "komedija" obeležavala ono љto se zaista tim imenom nazivalo u sedamnaestom veku. Međutim, stvar se prikazuje u izmenjenom vidu ako su na ovim mestima arhivski tekstovi bili neprecizni kao љto već znaju da budu. U tom slučaju ne bi se bez kolebanja moglo odricati da njihove "komedije" ne znače možda i svako dramsko delo, ma kojoj vrsti ono pripadalo, ili bar neko delo – pastoralu s komičnim detaljima, na primer, – koje bi se, po bilo kojoj svojoj uzgrednoj karakteristici, tim terminom moglo obuhvatiti.

Na ovakve rezerve kao da nagone dve dalje informacije o pozorišnim zbivanjima u Dubrovniku koje se u arhivskim knjigama nalaze. Prema prvoj, zapisanoj 7. februara 1628, dubrovački providuri oružja naredili su da se iz magazina žitnice izvuku dvadeset pet fenjera i da se daju vlasteličiću Agostinu Franovom Tudiљeviću i njegovoj "družini" za komediju (per la comedia). Prema drugoj, neљto kasnijoj, opet su prvoga marta iz istog magazina ustupljeni fenjeri nekakvoj "družini", možda Tudiљevićevoj ali se to ne kaže, i opet za komediju.[3] "Komedije" koje se tu spominju po svoj prilici značiće neљto drugo od onoga što smo pod tim pojmom navikli da shvatamo. Evo zbog čega. Prvu pomenutu "družinu" sačinjavali su mladi plemići, i to sasvim sigurno, jer na to upućuje ličnost Agostina Tudiševića, jedinog njenog člana koji nam je poznat; prema onome što se nesumnjivo zna o organizaciji amaterskih "družina" u Dubrovniku, bilo bi nemoguće i pomisliti da se u istoj "družini" uz vlastelu nađu nekad i pučani. A kad je u ovo vreme nekakvu predstavu organizovala "izabrana mlados", mladost "na vladanje kv se rodi", kako je govorio Palmotić, onda se može pouzdano računati da će ona, prema ukusu vremena i ukusu svoje klase, uvek pre izabrati koju prefinjenu pastoralu ili sentimentalnu melodramu nego trivijalnu komediju iz svakodnevnog života. Osim toga, valja podsetiti da je ovo upravo ona godina kad je u Dubrovniku prvi put izvedena Gundulićeva Dubravka; lako može biti da se baš nje i tiču obe navedene arhivske vesti, koje su u toj nesvakidašnjoj pastorali zbog njene mestimične grotesknosti bez teškoća mogle videti komediju. Jedanput je spomenuto, doduše, da je "vrijeme u koje se događa akcija u Dubravci bez ikakve sumnje proljeće, majski dan" i "da se Dubravka u ovom pogledu nastavlja na majske drame u Sijeni",[4] pa bi to isključivalo njeno izvođenje u februaru odnosno na početku marta, kako bi prema ovim vestima imalo biti. Ali jesmo li sigurni, i da li je to metodološki uopšte održivo, kad vreme u koje se događa radnja jedne drame proglašavamo za vreme kad je ona izvedena? Najzad, i sama ličnost Agostina Tudiševića može nas uputiti na neku vezu s Gundulićem. Jer taj mladi dubrovački gospar – koga, eto, srećemo kao glumca-amatera i, verovatno, kao starešinu jedne pozorišne "družine" – bio je rođeni a samo nešto mlađi brat[5] onoga Marina Franovog Tudiševića koji je "s velicijem slavami" prikazao nekad jedno drugo Gundulićevo delo, njegovu melodramu Arijadna, koju mu je zahvalni pisac, verovatno zato, i posvetio kad se, mnogo godina kasnije, odlučio da je naštampa u Ankoni.[6] Možda ta podudarnost nije nimalo slučajna: među braćom Tudišević mogla je biti zajednička i ljubav za Gundulića i njegova dela kad je već bila zajednička ljubav za pozorište, o čemu dovoljno ubedljivo svedoči okolnost da su obadvojica spomenuti kao predstavljači na dubrovačkim amaterskim pozornicama.

Ta njihova ljubav za teatarske priredbe, pored toga što ukazuje nesumnjivo na njihova kulturna interesovanja, simpatična je još i stoga što se javljala uprkos izvesnim, i neminovno ne malim, materijalnim žrtvama na koje su nosioci pozorišnog života u Dubrovniku unapred bili osuđeni. Jer dok su italijanski dvorovi i države široko drešili kese plaćajući pozorišne predstave koje su držali svojom slavom i svojom čašću, njihova republika nije na pozorište trošila ni cigloga groša, i najviše što su amateri od tih škrtih senatora mogli očekivati bilo je, kao što smo videli, da im se na poslugu ustupe državni fenjeri kojima će rasvetliti svoje priredbe. Pa i tad se to brižljivo registrovalo, da se ne zaboravi ili da se ne dogodi pometnja pri vraćanju. Sve ostale troškove, međutim, imali su da načine sami izvođači, i to bez nade u naknadu, jer nema nijednoga znaka po kome bi se zaključilo da su se mogli obeštetiti od prodavanja ulaznica; pozorište je bilo njihovo uživanje i njihova pasija, i oni su ga svojoj publici nudili bez naplate i široke ruke.

Da su pak troškovi mogli da budu i zamašni i da je zbog njih dolazilo pokatkad i do razmirica među članovima "družina" pokazaće lepo jedan dokumenat registrovan odmah naredne godine. Dugo, i sve do juna 1629, članovi neke "družine" svađali su se oko izdataka napravljenih na predstavi, u karnevalu iste godine, i na gozbi, priređenoj uveče posle "komedije" (in. conuiuio post earum comediam selebrato). U predstavi oni su bili angažovali Lamberta Kortoisa, kao pevača (cantor) i kompozitora muzike (pro musicae compositione), zatim četiri opštinska svirača za sviranje (pro sono) i najzad slikara Alesandra Čini (Cini, Cigni) iz Urbina da im naslika scenu (pro pictura ssenae); svi oni bili su neisplaćeni i za svoj trud zahtevali su nagradu. A na gozbi na kojoj je bilo sedamnaest lica, moguće sve samih predstavljača, jelo se i pilo "nipošto sjajno", kako se kaže u dokumentu, pa ipak se na stolovima našlo petlova i jaradi, golubova i jarebica, kobasica i "drugoga smoka", torti i kritskoga vina; oko tih troškova izrodili su se još veći nesporazumi. Nabavljači jestiva i pića bili su članovi "družine" Mato Radmani, Nikola Kampsa, Stijepo Klašić i Benedikt Fornari, ali u njihove račune nisu verovali pregledači računa (super computis reuisores) Jakob Natalić, Lujo Bičić i Mato Karamonda, koje je "družina" delegirala u te svrhe. Spor je najposle morao doći pred dubrovačkog kneza i tek njegova presuda uspela je da smiri duhove. Po njoj je od 114 dukata, koliko je kod Radmanija, Kampse, Klašića i Fornarija bilo od novaca "družine", trebalo da se za večeru svakoga člana plati po pet dukata, a od preostatka da se isplati "pevač" Kortois sa šest dukata, svirači sa četiri dukata i slikar Čini sa šesnaest dukata. Ova plaćanja su i obavljena, u novembru i decembru, pa je to i registrovano na margini dokumenta.[7]

Iako kratka i prilično štura, informacija koju nam je o starom dubrovačkom pozorištu ovaj dokumenat sačuvao predragocena je i kazuje mnogo više od proste činjenice, koju takođe dosad nismo niotkud znali, da je bavljenje pozorištem dubrovačke ljubitelje pokatkad dobro pogodilo po džepu. Kraj nje se, zato, mora zastati nešto duže, upotpunjavajući razmišljanja na koja ona nagoni još i s nekoliko drugih, dopunskih obaveštenja.

Ono što bismo sad želeli da znamo najviše – a to je, bez daljega, naslov "komedije" koja je ovom prilikom izvedena – naša informacija na žalost prećutkuje; u dokumentima, obično, takve se pojedinosti ne nalaze. Zbog toga smo prisiljeni da i tu dometnemo još jedno možda, ko zna koje po redu s kojim se susrećemo kad je reč o dubrovačkom pozorištu sedamnaestoga veka. To možda bilo bi u ovome: za Palmotićevu pastoralu Atalanta, jedno početničko njegovo delo, rađeno pod vidnim uticajem Gundulićeve Dubravke, znamo po napomeni ispisanoj namesto naslova da je to "mužika koju učiniše družina Isprazni... godišta 1629" i lako može biti da je predstava oko čijih je troškova 1629. godine došlo do spora bila u stvari predstava Atalante. Što su za tu predstavu bili upotrebljeni i pevač, i kompozitor muzike, i svirači, i slikar scene, samo utvrđuje pretpostavku da se tu nije radilo o komediji u pravom smislu reči, jer kod nje sve to ne bi bilo potrebno. Što je pak u dokumentu ipak uzeta reč "komedija", objašnjava se isto tako bez teškoća: i u tada izvedenom delu, kao i u Dubravci, moralo je biti mnogo grotesknog, pa je to pri sastavljanju arhivskog teksta i odlučilo. Kako u Atalanti smešni satiri stvaraju takođe obilje grotesknog, bila bi to nova okolnost koja navodi na misao da su se oni mladi Dubrovčani 1629. sporili o novcima izdatim za izvođenje Atalante kao i za banket posle toga.

Ako je to tako, "Isprazni" bi bili grupa dubrovačkih građana, jer su svi pobrojani članovi "družine" koja je nastupala 1629. godine pripadali toj društvenoj klasi. Još u nečem nije bilo razlike meću njima: svi su u tom trenutku bili mladi i svi mahom neženjeni. Neki su kod svojih sugrađana bili već stekli izvesnog ugleda, neki će ga tek steći u godinama koje su došle zatim. Bičić će, na primer, najpre biti kancelar a posle "zaslužni sekretar Republike",[8 ]i uvećaće svoje zasluge još i time što će se u časovima koji mu preostaju od poslova baviti i popunjavanjem velike genealogije Antunina, najviđenijeg sloja dubrovačkih građana kojima je i sam pripadao,[9] Kampsa će kao trgovac po Levantu i u Italiji postupno teći sve više tako da će, iza smrti 1657. godine, naslednicima moći da ostavi ogroman imetak,[10] a Natalić će istina početi kao pisar u velikoj carinarnici, ali će, posle zemljotresa 1667. završiti kao dubrovački plemić. Neki će, opet, preminuvši rano – kao Radmani, 1638, ili Klašić, 1644. godine[11] – ostaviti za sobom samo neispunjene nade. Ali svi odreda, jedni kao i drugi, u vreme kad su pravili svoje prve glumačke pokušaje računali su se, i spadali su uistinu, u cvet mladog i obrazovanog dubrovačkog građanstva.

Saradnici koje su oni za svoju predstavu odabrali, i koje su za to i platili, bez sumnje su bili na visini zadatka. Njihov kompozitor muzike i pevač Lamberto Kortois svirao je, kako izgleda, sve instrumente, a duvačke naročito (il cornetto, il pifaro, il trombone), i pripadao je stalnom orkestru profesionalnih muzičara u službi dubrovačke vlade.[12] Već otac mu je, oko 1592, bio na istom poslu u Dubrovniku; te godine spomenut je kao pifar.[13] Lamberto je po svoj prilici rođen u Dubrovniku, a tamo je i umro, godine 1663, ostavivši brojne sinove i udatu kćer s nešto imanja i s dve kuće, jednom u gradu a drugom u Cavtatu.[14] Koliko je on zablistao u svojoj dvostrukoj ulozi kompozitora i pevača na predstavi naših građana nemoguće je išta reći, jer o tome nedostaju podaci. Čak ni visina nagrade koju je za to veče primio ne upućuje nas na bilo kakav trag; iako šest dukata predstavljaju svotu unekoliko veću od cele jedne njegove mesečne plate, ne znamo ipak da li je ona istovremeno i izraz zadovoljstva njegovih partnera, budući da ne znamo koliko su se takve usluge u Dubrovniku plaćale Kortois je, uopšte, jedini muzičar za koga utvrđujemo da je radio na muzičkoj opremi naših melodrama, pa, razume se, i jedini koji je za taj svoj posao dobio novaca.

Po njegovoj muzici – koju sad nemamo i za koju ne možemo pogađati ni toliko da li je bila originalna ili samo kompilirana prema savremenoj italijanskoj muzici ove vrste – pevalo se i sviralo na "komediji" 1629. godine. Uz Kortoisa morao je da u vokalnom delu istupi još neko od članova "družine", jer se inače ne može pomišljati da je on izveo sve partije ili pak da je samo u jednoj ulozi bilo pevanja. A svirali su, kako smo videli, dubrovački državni svirači, "tibicini" ili "pifari", kako su ih zvanično nazivali. Slučajno smo u prilici da spomenemo i njihova imena, mada ništa više od toga ne umemo reći ni o njima, ni o njihovoj veštini. To su Petar Negrini, Leonardo Beluomo i Ivan Vinčencov, koji su tek odskora bili na listi službenika dubrovačke vlade.[15] Nije isključeno da su svi oni bili Italijani i da su se u Dubrovnik doselili idući u potragu za hlebom.

Italijan je bio i umetnik koji je spomenut kao slikar scene za ovu predstavu. Taj umetnik, Alesandro Čini, vrlo je rano, izgleda, napustio svoj Urbino i prešao u naše krajeve. U Dubrovniku je, koliko znamo, bio najpre i tu je dugo nalazio uposljenja, na javnim zgradama i kod privatnih ljubitelja. Pokatkad su se njegove slike dopadale – kao kad je oslikavao kapelu lokrumske crkve[16] – a pokatkad su po oceni Dubrovčana one bile promašaji – kao kad je marta 1630. osuđen da odsedi deset dana strogog zatvora i da povrh toga bez naplate popravi ili čak ponovo naslika likove četvorice svetaca koje je nekad, svakako loše, bio izradio za manastir dubrovačkih dominikanaca.[17] Posle je ovaj slikar prešao u Kotor, gde je takođe imao razne narudžbine. Oženivši se pred kraj života jednom Šipankom,[18] on je u Kotoru i dovršio svoje dane 22. januara 1648, u četrdeset petoj godini, a tamo je i sahranjen, u crkvi svetoga krsta.[19] To što je toliko mnogo od svoga života vezao za Dubrovnik i Kotor sigurno je i bilo razlog što je njegovo ime ostalo nespomenuto u svim svetskim priručnicima o iole poznatijim slikarima prošlosti,[20] ali, još je gore to što ni slike koje je kod nas radio nisu ni raspoznate ni očuvane, pa se, zato, ne može ni nagađati ma šta o njihovoj vrednosti i uopšte o njegovom slikarskom majstorstvu. Ali onoliko koliko je za slikanje kulisa na predstavi 1629. bilo potrebno, on je bez sumnje mogao pokazati, kako to, uostalom, dokazuju i dukati koje je za svoj rad primio. Ako je, kao što pretpostavljamo, na toj predstavi izvedena Palmotićeva Atalanta, scena je trebalo da bude jedna i malo komplikovana: ona je prikazivala "dubravu" s malo šume, s neizbežnim kladencem i s dosta cveća, što je, sve zajedno, bilo dovoljno da ondašnjim dubrovačkim gledaocima dočara idilični ambijent u kome žive, vole se i bore pastiri i vile, boginje i satiri.

Učešće ovoga slikara u jednoj predstavi dubrovačkih pozorišnih amatera imaće, međutim, za istoriju starog dubrovačkog teatra i jedan širi značaj. Dosad smo verovali da su se te davnašnje predstave odvijale u najskromnijim okvirima i da su ostvarivane najskromnijim sredstvima, i samo kao obesnu šalu uzimali smo one reči Marina Držića stavljene u usta Prologu njegovog Dunda Maroja: "I ako vam ne uzbude šena lijepa kao i prva – tj. kao u prethodnoj predstavi njegovog Pometa – tužimo se na brijeme koje nam je arkitete odvelo".[21] Ove "arhitekte scene" bili smo skloni da pripišemo podsmešljivoj fantaziji veselog Dum Marina, ali ćemo odsad i tu morati da unesemo nešto rezerve. Tim više, ako je reč o pozorištu organizovanom u Dubrovniku u vreme baroka, kad se na tehničku opremu predstava polagalo tako mnogo i kad su, kako vidimo, nalaženi putevi i sredstva da se taj ukus ondašnjeg čoveka nekako zadovolji.

Na izvesnu raskoš u predstavama upućuje, osim toga, još i jedna kasnija vest sačuvana u službenim aktima stare Republike. Kada je, naime, dubrovačka vlada godine 1638. donela detaljnu i veoma opširnu uredbu o suzbijanju luksuza, – jednu u nizu tolikih drugih, oštrih i ozbiljnih, ali često ponavljanih i bezuspešnih[22] – dopustila je, u njenom trideset sedmom članu, da stroge zabrane nošenja skupocenih, srebrom i zlatom ukrašenih odela ne važe ipak "za maskare i komedijante u njihovim maskaratama i predstavama".[23] Drugojačije se, naravno, nije ni moglo. Jer u melodramama koje se tad vole neizmerno i koje tako reći i ne silaze s pozornica svet o kome se neprekidno priča svet je kraljeva i kraljica, vitezova i dvorskih dama, svet otmen i plemenit, i njega nikako ne bi bilo moguće dočarati na sceni s odelima od grubog i preskromnog dubrovačkog sukna, bez ukrasa i sjaja, bez dragocenosti i širita.

Mnogo manje novoga, na žalost, mogu da nam saopšte dalji arhivski spomeni pozorišnih priredbi iz ovih decenija. U to vreme pozorišni život nastavljao je da buja nesmanjenom živošću. Gundulića je, doduše, rana smrt otrgla dubrovačkom teatru, ali za ovo sada radi neiscrpno plodni Palmotić. Iz godine u godinu, skoro, amaterske "družine" izlaze na scenu s njegovim komadima. "Orlovi" će, tako, prikazati 1639. njegovo Natjecanje Ajača u Ulisa za oružje Akilovo a 1644. njegovu Danicu, dok 1640. "Smeteni" istupaju pred publiku s njegovom Elenom ugrabljenom a 1647. s njegovom Alčinom; najzad, nepoznata "družina" prikazaće 1648. njegovu Laviniju. O svim tim priredbama, davanim bez izuzetka pod vedrim nebom na trgu pred kneževim dvorom, arhivski izvori neprobojno ćute. Samo veoma retko, i to jedino kad se u publici dogodi kakav nered ili sukob, bude spomenuta "mužika" i ponešto u vezi s njom. Tako je 6. marta 1639. zapisana tužba građanina Franja Brunjoli na nekakve vlasteličiće koji su ga napali prethodne noći kada je, po završetku "mužike" (come si fini la musica), pošao da pogasi svetla; ceo događaj tekao je pred pozornicom (apresso il palco) i naočigled mnogobrojnog sveta.[24] Iz takvih se spomena tek s mukom i nipošto u svakom slučaju iščitava ponešto stvarnije što može biti od kakve pomoći istoričaru dubrovačkog pozorišta. Godine 1642, na primer, na "pretili ponedeljak" (lunedi grasso) potukli su se, zbog nekakvih para, jedan vojnik i jedan policajac, i slabiji od njih pokušao je da se sakrije "pod pozornicom koja je bila nasuprot dvoru" (sotto il palco che era incontro al Palazzo),[25] pa nam ta sitnica neočekivano kazuje da je i te godine u Dubrovniku bilo pozorišnog predstavljanja, što inače nismo od drugde znali.

Ali za sve ostalo – i, razume se, daleko važnije – što bismo o dubrovačkom pozorištu posle Gundulićeve smrti želeli da saznamo obaveštenja nećemo naći u toliko puta, i toliko puta s pravom, hvaljenom bogatstvu Dubrovačkog arhiva. A kad ih nema tamo, da li će ih uopšte negde i biti?

2

Pozorišni život starog Dubrovnika, rascvetan u XVI, sjajno nastavljen u XVII veku, iznenadno je prekinut tragičnim događajem od Velike srede 1667. Vesela i raspevana, razuzdana ili tragična reč nije se otada pa za više godina izgovarala i slušala sa pozornice, jer su se tih nesrećnih dana pod ruševinama grada, smrvljeni kamenjem ili ubijeni glađu, uz državnike i trgovce, našli takođe brojni pesnici i njihovi čitaoci, dramski pisci i njihovi glumci i gledaoci. U gradu punom "ruina" i nesreće, opkoljenom grabljivim susedima i u opasnosti svake vrste nije moglo biti ni prilika, ni ljudi a ni volje, nužnih za smišljanje ljupkih stihova i "rečitanje" nežnih melodrama. Poezija, ukoliko je i bilo, pozivala je na uporno delanje radi obnove grada ili, u strahu od gneva Gospodinovog, prolivala suze pokajanja i skrušenosti.

Srećom, u žilavom i veselom Dubrovniku takvo stanje nije trajalo dugo. I čim se život opet koliko-toliko vratio u ranije tokove, čim su se prilike sredile a opasnosti otklonile, mladi Dubrovčani, vlastela i građani, opet su, kao ranije, bivali obuzimani brigom da njihove "družine", o karnevalskim danima, ponude svome puku malo smeha i "burlanja", muzike i "kantanja". I tada probuđeno, to nastojanje održavalo se kroz preostale godine XVII veka, ušlo u XVIII, iznelo na pozornicu, uz domaća dela, i gotovo celog Molijera "po naški", a onda je, tamo negde oko sredine XVIII v., naglo popustilo, potisnuto interesom za pomodnim italijanskim pozorištem koje su, preko mora, donosile družine profesionalnih glumaca. Za sve to vreme, međutim, kad god se moglo, kad god nisu bili sprečeni – opasnostima, zarazama ili zabranama vlade – dubrovački amateri prikazivali su svojoj publici, kako su znali i umeli, mnogobrojne komedije, tragedije i melodrame, originalne, prerađene ili prevedene.

Za divno čudo, ovo razdoblje u istoriji dubrovačkog pozorišta, nesumnjivo plodno i značajno, ostalo je, iz raznovrsnih razloga, i do danas nedovoljno poznato. Malobrojni radovi koji su ga uzimali u razmatranje ostavili su niz nerešenih a važnih pitanja i mi još uvek možemo reći vrlo malo o okolnostima u kojima je to pozorište dejstvovalo, o okvirima u koje je postavljano, o sredstvima kojima je ostvarivano, o glumcima koji su u njemu igrali i o publici kojoj se dopadalo. Nego, svi raspoloživi načini pomoću kojih se takva – i slična – istraživanja mogu izvesti još uvek nisu iscrpeni. Jedan od njih, arhivski, može nam unekoliko pomoći. Pozorišne predstave, iako srazmerno retke, nipošto nisu bile najnevažniji događaji u društvenom životu malene republike i dubrovačka vlada, uvek oprezna i sumnjičava, bdila je nad njima, kontrolisala ih i regulisala, pa je to, dabogme, moralo ostaviti nekih tragova u njenim službenim spisima. Zapisi ove vrste, obično suvi i oskudni, pisani u najvećem broju slučajeva od ljudi koji su pokatkad vrlo slabo ili nimalo razumevali stvari kojima su po dužnosti imali da se bave, sačuvali su se, zatureni i neistaknuti, na mnogim stranicama službenih knjiga i iz njih su tek samo retko i delimično dolazili pred čitaoce i književne istoričare.

Nesumnjivo interesantno i značajno bilo bi rešiti kada su dubrovačke scene nanovo oživele, posle dužeg ćutanja koče je najednom i iz sasvim neočekivanih razloga nastalo. Kako sačuvana dramska dela, prikazivana u to vreme, u većini nisu datirana a do datuma prvih predstava ne može se doći ni drugim, sličnim putevima – savremenim memoarima, na primer, očuvanom korespondencijom ili uopšte bilo kojom vrstom sličnih zapisa – moglo bi se očekivati da se bar u arhivskom materijalu nađe nekakvih mogućnosti za rešenje ovog pitanja. Na žalost, za ovu vrstu istraživanja ni ovde se ne otvaraju neke naročite perspektive. Prve predstave iza godine 1667. mogle su proteći glatko i bez incidenata, izvedene u nekoj privatnoj kući o piru ili drugoj kakvoj domaćoj svečanosti te vrste i vlada nije morala o njima praviti nikakvih službenih zabeleški. Takvih predstava, kako je poznato, odavna i stalno je bilo po Dubrovniku i bilo bi neoprezno ne računati na njih u ovo vreme. Iz tih razloga, najraniji datumi koji se iz dokumenata mogu uspostaviti nipošto ne mogu određivati vreme u koje padaju prvi počeci obnove pozorišnog života u Dubrovniku u drugoj polovini XVII veka.

Prve vesti arhivskih knjiga koje govore o pozorišnim predstavama i njihovim izvođačima susreću se tek u osamdesetim godinama toga stoleća. Najranija u nizu ostalih je od 21. februara god. 1681. Tog dana, dubrovačko Malo vijeće odlučilo je da naredi mladoj dubrovačkoj vlasteli – Orsatu Nikulinovu Gunduliću, Matu Damjanovu Puciću, Luku Lucijanovu Puciću, Orsatu Nikolinu Gučetiću, Marinu Džonovu Gradiću, Džonu Markovu Puciću i Nikoli Vlađovu Menčetiću – da u toku sledećeg dana poruše neku konstrukciju koju su izradili u vezi s izvođenjem nekakvih predstava (debeant... deponere palcos positos ad faciendas rappresentationes). Čuvari pravde, nadležni za proveravanje zakonitosti donetih odluka, nisu se saglasili s Malim vijećem.[26] Da li je to poništilo odluku malovijećnika? To bi bilo malo verovatno, jer je nekoliko dana kasnije, 28 februara god. 1681, i sama vlada, većajući o predlogu da se predstave mogu davati u jednome od republičinih Orsana (in uno arsenatum), odlučila da to ne dopusti.[27]

Ove dve vesti, međusobno, bez sumnje, povezane, kazivale bi otprilike ovo. Jedna "družina" dubrovačkih pozorišnih diletanata, kako se vidi: sve samih plemića, pripremila je nekakvu predstavu i želela je da je izvede. Podigla je za to i nekakve "palke", samo je sad nevolja što reč palcus (tal. palco) može da znači i pozornicu, i tribinu, i ložu. Biće da ovde znači baš da su ti mladi ljudi negde, na primer ispred Dvora, podigli izvestan broj loža, ali to se nije dopalo vlastima i one su naredile da se sve to poruši. Ne predajući se odmah, "družina" je od vlade zatražila jedan od njenih arsenala koji bi joj poslužio kao pozorišna dvorana, ali je i tu bila loše sreće.

Mladi dubrovački gospari ipak su našli načina da uprkos svemu prikažu "komediju" koju su spremili; nisu, uostalom, oni uzalud za svoju "družinu" izabrali ime "Veseli", koje je s obzirom na prilike moralo zvučati bezmalo izazovno. Neki od njih, doduše, predlagali su pokoravanje odlukama vlasti, ali je organizator čitavog posla (spenditore et officiale del palco), Luka Lucijanov Pucić, odlučno bio protiv. Ovaj mladi dubrovački vlastelin i gorljivi pripadnik družine "Veseli", uzvikivao je tom prilikom, prema svedočenjima onih koji su tad bili uz njega: "Neka vidim ko me će aforcat (prisiliti) za razmetnuti (da rasturim) palak". Koju su komediju, ili još tačnije, koju su melodramu te večeri "Veseli" predstavljali i kakvo su mesto za njeno prikazivanje našli, ostaje i dalje nerešeno pitanje, dok se, naprotiv, saznaje nešto drugo: neki od izvođača kršili su svojim kostimima jednu važnu uredbu onoga vremena – uredbu o ograničavanju raskoši i suzbijanju luksuza.

Ta vest bi i inače zasluživala nešto naše pažnje, jer ne samo da istoriji dubrovačke pozorišne aktivnosti dodaje jednu dosad nepoznatu epizodu, nego uz to baca i jarko svetlo na neke vidove života dubrovačkog društva posle kobnog događaja. Današnji posmatrač razumeće je lako uz reč-dve prethodnog razjašnjenja.

Oduvek se oprezna i štedljiva dubrovačka vlada starala da njeni podanici na svadbama i svečanostima, pri gozbama i u odevanju ne potroše svaki put onoliko koliko su želeli i mogli. Čini se da je pri tome ona u početku odista bila, kao što je i uveravala, samo zabrinuta da neki lakomisleni Dubrovčani ne ushtednu i više no što im njihovi imeci dopuštaju i da ih kratkotrajno uživanje u raskoši ne odvede na put trajne nesreće i bede. Da to spreči, propisivala je, tokom vremena, mnogobrojne uredbe, zabrane i ograničenja, nastojeći, koliko je mogla, da ih Dubrovčani i poštuju.[28] Međutim, kako je vreme teklo, te zabrane kao da nisu više bile inspirisane jedino težnjom vlade da očuva neokrznutim materijalno blagostanje svojih podanika, nego i jednim postojanim, a sve snažnijim, strahovanjem da između Dubrovčana koji mogu i imadu čime da se razmeću, i onih koji to nikako ne mogu, jer i nemaju čime, ne iskrsnu razdori i sukobi, trvenja i borbe, kojih se čuvala kao od vatre. Bojeći se toga ona je, dakako, bila svesna da se broj prvih osetno povećava baš među njenim pučanima, a da vlastela, čije joj je dobro bilo na srcu više od svega, u pretežnoj većini nezadrživo tone u sve dublje ekonomske teškoće i lagano, ali sigurno pada na sve niže grane.[29] Pa kada je, kraj svega drugog, došao još i užasni zemljotres, koji je, sem fizičkog uništenja onih koji su u njemu završili, značio i krajnje materijalno upropašćenje mnogih koji su njegovim nesrećama umakli, ovakva nastojanja dubrovačke vlade mogla su dobiti još snažnije podsticaje. Jer nije li, nekako u to vreme, jedan iz njenog jata, vlastelin Frano Getaldić, nazvan simptomatično Kruhoradić, zajaukao, nesumnjivo ne samo u svoje ime: "Vlastelin sam tužan što samo ne prosi!" I zato je ta vlada jedva četiri godine po potresu, 1671, donela jednu izvanredno detaljnu i oštru uredbu, – nazvanu "pragmatika" – koja je imala da stane na put "preteranom luksuzu, koji se bez razlike zapaža u svim društvenim klasama (in ogni condizione), tako da njihovi pripadnici, zaslepljeni taštinom i isto tako neumereni, svode ni na šta sopstvenu imovinu". Od mnogih njenih tačaka, nas će najviše interesovati jedna u kojoj se, pored ostalog, strogo zabranjivalo da bilo ko nosi po odelu ukrase "utkane, izvezene ili u obliku čipke, od zlata i srebra, i to kako pravog, tako i lažnog".[30]

Ali – kao za pakost – nije se retko dešavalo da se po koji Dubrovčanin ili, još pre, po koja Dubrovkinja ogluši o neko od ovih strogih ograničenja. Pojedini takvi slučajevi već su bili podrobno prikazani,[31] a mi sada vidimo da im se neočekivano pridružila i predstava "Družine Veseli": njeni članovi, glumeći te večeri, i noseći u njoj svoje bogate kostime, našli su se "u pragmatici", kako se to u dubrovačkom žargonu nazivalo.

Njihov greh, štaviše, nije se ni tu završavao. Na večeri koju je, prema davnašnjim običajima dubrovačkih amatera, "družina" priredila sam pomenuti Pucić pojavio se u "velati od svite", pepeljaste boje, i "u gađah galonanijeh od galona zlatna", što je, sasvim prema očekivanjima, izazvalo krajnje zaprepašćene mnoge prisutne vlastele. I kada su se oni požurili da Puciću stave u izgled posledice njegovog postupka ("Staviće te u pramatiku"), on je samo podrugljivo "zaprskao" ustima i drsko odvratio: "A što mi mogu?" Što je najgore, Pucić se i posle ovoga nikako nije smirivao. Nekoliko dana kasnije, on se "pod botam (svodovima) prid Divonom" išetao u istom odelu, doduše pod plaštom, ali pokazujući ga prkosno: "Ja sam u pramatici, ma što mi se xaje, sad se ne stavlja u pramatiku u ne smije me nitko staviti u pijenu (kaznu), u ne bojim se ništa". Ipak, kad mu je neki vlastelin doviknuo: "Kala (skidaj) to s vragom, da tu se ne vidi!" i kad mu se, i samome, učinilo da je preterao, ušao je u zgradu Divone i presvukao se.

Bilo je, međutim, kasno, jer je Malo vijeće već otvorilo istragu povodom ovog "dizordena (neposlušnosti) od mladijeh". Pa kad su vlastela stala da vode beskrajne "diskorse" po Placi "od onoga što je slijedilo u Vujeću", Pucić se, već manje neustrašivo, sam tešio: "Mučno je šestericu zabit u tamnicu", držeći, bez sumnje, da će se Malo Vijeće ustručavati da čitavu "družinu" zatvori. Prisutni mu nisu ostajali dužni odgovora: "Nemoj tako govoriti, sramota je, er kada Pregat stavi ruku, valja da se sluša". A reagovanje starijeg "gospara" Nikole Pavlovog Sarake bilo je čak i surovo: "Da li je lijepo to da vi mladi... možete u pramatici biti... u ja vas pe bi kastigo (kaznio), ha kad bih mogo, ja bih vam glavu osjeko".[32]

Senat, sva je sreća, nije delio strogost namrgođenog Sarake i glave mlade vlastele nisu, naravno, bile odsečene. Ali je Pucić morao da, za kaznu, odsluži tri meseca u tvrđavi Revelin, bez plate i bez izlaska, i da se tako iskupi za svoju prestupnu neposlušnost.[33] Istoričarima dubrovačkog pozorišta, međutim, njegov prkosni istup doneo je jednu sitnu, ali zanimljivu i slikovitu pojedinost o burama koje su se, pogdekad, podizale oko onoga što se zbivalo na dubrovačkim pozorišnim daskama i kraj njih.

Očigledno, podaci koji se daju iscrpsti iz ovih vesti, nisu naročito obilati; naprotiv oskudni su, nepotpuni i uslovljavaju mnogobrojne znakove pitanja. Neke pojedinosti, za koje bi se želelo više informacija, dokumenti ne objašnjavaju ili čak i ne dodiruju. U prvome redu, interesovanje izaziva delo koje je te večeri igrano. Sudeći po izrazu kojim su se poslužile vlasti (rappresentationes), to bi mogle biti neke od ondašnjih melodrama. Pitanje je – koje? I jesu li to bili prevodi ili originalni radovi? Ko bi im mogao biti pisac? I koji su razlozi vodili vladu da sprečava izvođenje?

Pa ipak, iako suve, vesti nisu sasvim beznačajne. Iz njih možemo sklopiti lični sastav jedne od mnogih pozorišnih "družina" iz ovih dana i u prilici smo da ponešto zaključimo o tome ko je i za kakve predstave imao interesa u Dubrovniku. Takvi popisi dragoceni su i nema ih mnogo; dosada je nađeno svega dva-tri. U ovome, imamo nekoliko imena ondašnje dubrovačke vlastele. Mladi su, mada ne sasvim i ne za Dubrovnik, gde se zrelost sticala rano, negde sa osamnaestom godinom, pa i to računato a conseptione. Prilično odavno su izišli iz svojih "skula" i tog trenutka vrše razne sitne dužnosti; jedni su u "kolegiju apelacija", drugi na položaju "stimatura" i drugim, manje važnim u dubrovačkoj upravi. Jedan od njih, Nikola Menčetić, i po porodici blizak je književnosti i pozorištu: njegov otac, Vlađo, pesnik je Trublje slovinske i Radmilovih uzdaha... a brata, Šiška, uvršćuju u jednu listu komediografa ovih vremena, čija dela, na žalost, do danas nisu nađena. O naravi i ponašanju pripadnika ove grupice moglo bi se suditi dosta određeno, čak i kad bi konkretni podaci nedostajali, što, međutim, nije slučaj. Pripadnici klase koja vlada, beskrajno tašti a prilično razvezani, i oni su, kao i drugi pre njih i oni drugi posle njih, junaci zabačenih ulica i noćnih podviga. Orsat Gučetić, na primer, baš tih dana, 8. decembra god. 1680, u društvu još nekih – sličnih – vlasteličića, došao je u toku noći, "na pet ura", pred kuću vojnika Marka Dabetića, koristeći se momentom kad je ovaj bio na straži u tvrđavi sv. Petra, i tu maltretirao njegovu ženu i dve kćeri, dajući im "fastidijo" i razbivši kamenom "kupijertu".[34] O "podvizima" Nikole Menčetića podataka ima još više. Već god, 1675, dakle u svojoj šesnaestoj godini i dok još nije zaseo u klupe Velikoga vijeća, proslavio se zlostavljanjem nekih devojaka u Cavtatu, čineći im "insolence" i nastojeći da silom uđe u njihovu kuću, tako da su "tada sirote devojke od straha i stida htele umreti".[35] Razume se da tom prilikom nije jedini put dospeo pred kriminalne sudije.[36] Ali, ma kakvi u sopstvenom životu bili i ma koliko njihova svakodnevna zbitija podsećala pre na ona mnogobrojnih Mara, Džona, Fabricija i drugih vetropira, na kojima se zapliće i raspliće radnja dubrovačkih komedija neprestano od vremena Signor Nalješkovića i Dum Marina Držića do njihovih dana, mladi "vlasteli" više su voleli da predstavljaju i gledaju junake iz onovremenih melodrama, beskrajno uglađene i dostojanstvene, prefinjene u reči i gestu, junačne i široke ruke, junake po svemu i sasvim drukčije od njih samih ali saglasne s njihovim vlasteoskim idealom i s iluzijom o sopstvenoj plemenitosti.

Što je isto tako zanimljivo, i oni su – to kazuju dalje ove vesti – kao i njihovi prethodnici sa početka dubrovačke renesanse ili oni bliži, iz vremena Marina Držića i dramskih pisaca prve polovine XVII veka, svoje predstave realizovali ili bar nastojali da realizuju napolju, negde između dubrovačkih ulica, najčešće na širokom prostoru ispred Kneževa dvora. Tamo ih je mogao videti – hteli oni to ili ne – krug gledalaca daleko širi od onog koji su mogle da prime prostrane pa ipak ograničene dvorane palate Velikoga vijeća ili privatnih dubrovačkih kuća. Ukoliko su godine odmicale, ovakve predstave na otvorenom prostoru bivale su sve ređe, prenevši se, tokom vremena, sasvim u prostorije Orsana, izvođene za gledaoce čiji je sastav, s vremena na vreme, regulisala sama dubrovačka vlada.

3

Nešto određenije i sa više podataka može se govoriti o pozorišnim priredbama narednih poklada. Tih dana odigravali su se i događaji unekoliko interesantniji a znatno burniji od onih koji su dotada zabavljali i uzbuđivali dubrovačku publiku. Ponešto od njih i od atmosfere koja ih je donela ostalo je zabeleženo, šturo, suvoparno i nepotpuno kao uvek, ali dovoljno da se sagledaju bar donekle i u ponekojem vidu. Ali, da bismo ih razumeli, moramo poći nešto izdalje.

Osamdesetih godina XVII veka dubrovačko društvo, uprkos svim promenama koje su donosila nova vremena, držalo se strukture formirane još sa poslednjim decenijama XIII stoleća. Jedan za drugim smenjivali su se vekovi i događaji a s njima i društveni značaj i snaga pojedinih klasa – ekonomska moć jednih slabila i činila a drugih jačala i osvajala sve nova područja – a "ljudi od vladanja" bili su još uvek – i nastojali da budu zauvek – pripadnici dvadesetak i sve manje vlasteoskih porodica, koje su, još od tih davnih vremena, zagrabile vlast i uticaj pa ih otada čvrsto držale i ljubomorno čuvale od drugih. Nepokolebljivo vezani za tekstove prastarih zakona, pisane svečanim, raskošnim slovima na pergamentu i čuvane u njihovim arhivama, tekstove koji su im obezbeđivali komandne položaje u upravi republike, oni kao da su bili slepi za imperative novih dana i nesvesni da njihovi tekstovi s privilegijama vape za korekcijama. A njihovi pučani, mada ekonomski prenabrekli od snage i uprkos činjenici da njihovi brodovi, puni robe i bogatstva, krstare svim morima i u grad sv. Vlaha donose ogromne prihode, imali su ostati tamo gde su se našli onih dana u koje je redigovan i konačno ozakonjen stari statut. Međusobno raslojeni po neznatnim prednostima i ugledu, ostajali su ipak i neprestano još uvek daleko iza "gospode", koju su, međutim, pokatkad viđali po svojim dućanima kako zalažu poslednje dragocenosti, garantujući za zajmove koje uzimaju od ljudi koje preziru. "Antunini" i "Ladzarini" bili su ti slojevi pučana koji su se bogatstvom i društvenim značajem odvajali od ostalih, ali od kojih je plemstvo najviše zaziralo, sa kojima nipošto nije htelo da se meša i kojima nije ni pomišljalo da prizna ikakav udeo u vlasti. Kako su tretirani i koliko su uticaja na sudbinu republike imali ostali – šarena gomila sitnih zanatlija i slugu, seljaka i "sodata" – može se tek zamisliti!

U takvom jednom društvu, izdeljenom na klase ogromno različite po pravima, časti i moći a odvojene silnim ponosom i vekovnim tradicijama, odvajkada se znalo "svačije mjesto" i ono je, neumoljivo i bezizuzetno, od svakoga zahtevalo da zna svoje mesto. Stoga kad su "pučke", recimo one čiji su muževi pripadali bratovštini sv. Antuna, polazile u crkvu ili pozorište, morale su tačno znati gde imaju da sednu, kako da se drže i šta imaju obući. I, svakako, nisu mogle računati da zauzmu mesta bolja od onih koja imaju "vladike", a njihovi nakiti, haljine, nosiljke imali su biti skromniji, manje skupoceni i manje elegantni, čak i onda, i naročito onda, kada su ih imale i boljih, i lepših, i dragocenijih. O svečanostima, zabavama i prijemima, imalo se podrobno znati koliko i kakvih jela može se jesti, koliko i kakvih slatkiša, koliko i kakvih vina. Ukratko rečeno, sve i do poslednjih sitnica odmereno je i propisano, i svaka inovacija, prekoračenje ili improvizacija povlači teške sukobe i intervencije Senata.

U takvoj sredini i za publiku koju je ona mogla dati, jedna "družina" pozorišnih amatera u čijim su redovima bili vlasteličići Dživo Sarov Bunić i Frano Nikolin Bunić zaželela je da pripremi nekakve "komične predstave" (rappesentationes comicas). Za te svrhe zatražila je i 30. decembra god. 1681. od Maloga vijeća dobila Arsenatum prope Fontanam parvam[37] – poznati Orsan, koji je u Dubrovniku ponekad služio i kao pozorišna dvorana sve do druge decenije XIX veka. Ovoga puta, bez sumnje poučena iskustvom svojih drugova od prošle godine – koji su, spremivši predstavu, u poslednjem trenutku bili sprečavani da je izvedu – "družina" je došla na misao da pristanak vlasti osigura blagovremeno, pre nego što uđe u mučne i dugotrajne pripreme i ne izlažući se mogućnosti da čitav trud propadne bez rezultata.

Koji su i kakvi ljudi činili ovu "družinu" ne možemo sigurno utvrditi, jer izuzev dva Bunića ne znamo nijednog od njih. Moglo bi se jedino reći da su svi vlastela i da su relativno mladi – takav sastav ansambla utvrdila je duga praksa i on je retko poznavao izuzetke. Ali i ova dva imena ponešto govore. Pre svega, ličnost Dživa Sarova Bunića prilično je poznata i značajna. Unuk jednoga i sin drugoga pesnika, Dživo je i sam ogledao snage u pravljenju stihova. Od njegova stvaralaštva, možda uostalom i nevelikog, nije očuvano mnogo, izuzev prevod jednog Marcijalovog epigrama i nešto pobožne poezije, što je, sve ukupno, suviše nedovoljno da svedoči o njegovom talentu "spjevaoca". Stari dubrovački književni istoričari zapisali su da se pored ovoga bavio i pozorištem i da je, štaviše, prevodio Molijerove komedije. Možda pri tom i nisu mnogo grešili – evo gde smo ga upravo zatekli na sličnom poslu. Te godine, kada je sigurno prvi put stupao na "palak", navršavao je osamnaestu godinu, kojom je sticao pravo na crnu togu i glas u većanjima o državnim pitanjima u Velikome vijeću. Bio je na početku svoje sjajne karijere, koja će ga, jedno za drugim, dovoditi na položaje vladinog ambasadora i kneza republike kao i u redove akademika "ispraznijeh". Njegov drug i rođak, Frano Nikolin Bunić, bio je tek nešto stariji. Godinu dana ranije primljen je u Veliko vijeće, a tih dana bio je na beznačajnoj dužnosti vladinog službenika za popis vina po gradu.[38] Inače, izgleda da se ovaj dubrovački vlastelin, kao i mnogi drugi, nije izdvajao iz svoga vremena i svojih savremenika nikakvom velikom strašću, ni kojim izuzetnim talentom. Ništa više ne bi se moglo reći o nekom njegovom naročitom bavljenju pozorištem i književnošću a uostalom i umro je vrlo mlad, nekoliko godina kasnije.[39]

Za pripremanje i organizovanje svoje predstave Bunići i njihova "družina" imali su dosta vremena – ceo januar i nešto februara. Izveli su je poslednjeg četvrtka tih poklada, 5. februara god. 1682, u Orsanu. Njihovi gledaoci i kritičari propustili su da zabeleže koliko je predstava uspela i koliko su izvođači dostigli svoje ciljeve. Nekakvih zabeležaka ipak imamo, a ostavile su nam ih same dubrovačke vlasti, istina unekoliko drugačije i u druge svrhe činjene. Već 12. februara god. 1682, dakle na nedelju dana iza ove predstave, dubrovačka vlada naredila je Malome vijeću da smesta obrazuje proces "o nepriličnostima koje su predstavljane" (desuper inconvenientibus rapresentatis) i da dostavi rezultate. Istovremeno, odlučila je da ubuduće samo ona, i to uz sedam osmina glasova prisutnih senatora, može dodeljivati Orsan "da bi se u njemu predstavljalo" (pro faciendis rapresentationibus).[40] Tako je, znači, kao posledica nekakvog skandala, došlo do onog već poznatog ali nedovoljno objašnjenog zaključka kojim se odlučivanje o pozorišnim predstavama izuzelo iz nadležnosti Maloga vijeća, bez sumnje dosta blagog i nesposobnog da u svoje odluke unese onoliko opreznosti i smišljenosti koliko ih je vlada pripisivala sebi.[41]

Koliko su ove mere bile posledica baš predstave naših "rečitanata" a koliko, eventualno, neke druge nekih drugih, nije lako uhvatiti. Možda bi se nekakva upozorenja mogla imati kada bi se znalo delo, koje su Bunićevi drugovi igrali, i pisac, koji je to delo pisao, ali njih dokumenti, po običaju, ne pominju. Ostaje nam jedino da među krivičnim istragama tog veka potražimo odgovore. Hartije jednog procesa koji ima nekih veza s pozorištem zaista su sačuvane.[42] Da li će to biti onaj koji je Malo vijeće vodilo po odluci vlade od 12. februara i koji je imao da radi na rasvetljavanju "predstavljanih nepriličnosti" ili neki drugi, po drugim pitanjima, a vođen istovremeno sa njim – jer može i to biti – trebaće tek da se reši, ako bude moguće. Proces koji imamo ne govori toliko o pozorištu i glumcima, predstavi i utisku koji je ona ostavila, koliko o onom delu starih Dubrovčana koji su bili publika, o nekim njihovim pogledima i ambicijama, navikama i zabludama. Zanimljiv kao slika iz šarenog "vašara taštine" dubrovačkog društva s kraja XVII v., on je unekoliko značajan i za predmet koji nas interesuje. Ispričaćemo ga koliko se može, nastojeći da se kroz kontradiktornosti i nesigurnosti iskaza probijemo do same stvari.

Za tu pozorišnu sezonu Malo vijeće je dopustilo, bez sumnje na molbu onog sloja dubrovačkih građana koji je okupljala bratovština sv. Antuna, da se u dvorani Orsana načini neka vrsta lože u kojoj bi, ograđene od ostalih gledalaca, sedele Antuninke. Miho Aligretović, ugledni dubrovački građanin i kasnije sekretar republike, izveo je taj posao. Kako je to izgledalo, ne može se znati, ali, svakako prepravke nisu zamašne: tek jedna ograda, skrpljena primitivno, imala je Antuninkama da pruži iluziju izdvojenosti i izuzetnosti. Jer, kako se može misliti, "vladike" su imale svoju ložu a ostale "pučke" bile su bez nje i to je moralo prijatno uzbuđivati sujetu ovih žena. Na žalost, u ondašnjem Dubrovniku takve stvari nisu mogle biti jednostavne i iz njih su se odmah zatim izrodile mnogobrojne nezgode. Na svoje iznenađenje, Aligretović je ubrzo saznao "da mladi plemići uzimaju rđavo" (che li nobili giovini malamente intendono) ovu pregradu. Nešto posle toga, opozicija "mlade vlastele" uzela je i konkretnije oblike i na sam dan predstave u četvrtak ujutru, zabrinuti Aligretović saznao je da je pregrada srušena. U malome Dubrovniku, gde se sve znalo i gde je svako poznavao svakoga, nije moglo dugo ostati nepoznato ko je uklonio ovaj riparo, načinjen "radi udobnosti žena" (per comodo delle donne). Pučanin Miho Zuzorić odnekud je prokljuvao "da ga je činila razbit družina, ona koja je činila komediju, oni dan, u četvrtak", što treba da znači da se sa ovim revoltom saglašavala, ukoliko ga nije i stvorila, i Bunićeva "družina". Osetivši da je situacija delikatna, građanin Aligretović nije se usuđivao da sam donosi dalje odluke. Pošao je stoga, u društvu Zuzorića i Boža Antice, glasovitom Maroju Kabužiću i tek posle njegovog nagovora, pregrada je ponovo postavljena. Tako su, tek posle ove neprijatne predistorije, Antuninke ipak imale zadovoljstvo da uveče zasednu u svoju ložu i predstavu posmatraju iz nje. Kako im je radost bila kratkog veka! Među gledaocima, u dvorani, strujali su negodovanje, podsmesi, uvredljivi komentari. Od mnogih, možemo oslušnuti samo odlomke jednoga. Gospar Palo Gundulić, sedeći prekoputa Aligretovića i menjajući misli s njim, nije krio svoje gnušanje što su Antunini, odvajanjem svojih žena od ostalih pučanki, zavodili "novinu koja nikad ranije nije praktikovana" (una novita mai prima praticata) i žalio je što Andro Baseljić, dubrovački knez za mesec januar, nije stavio veto na odgovarajući zaključak Maloga vijeća. Razgovori, komentari i "gnušanja", razumljivo, nisu se ograničili na ovo veče i na prostor između zidova Orsana. Sutradan po predstavi, u petak 6. februara, po svim mestima na kojima su se okupljali stari Dubrovčani, po crkvama, na ulicama, "pod botam" Kneževa dvora, govorilo se samo o uzbudljivom događaju. Dva razgovora o tome fiksirale su istražne vlasti i mi ćemo ih navesti, sudeći po njima o ostalima. "U svetijem Vlasi" tj. u dubrovačkoj crkvi sv. Vlaha, "vele vlasteličića", stojeći posle mise prema Antuninkama i dobacujući im ponešto, davalo je maha svome negodovanju. Neko između njih uzviknu je tada, služeći se rečnikom i načinom mišljenja svoga doba:"Što su bolje pučke nego Bonomelovice?[43] Veće im muž rendi (koristi) gospodi nego deset njih. Valjalo bi im dovestit kurvu". Mladi i vetropirasti Miho Augustinov Bunić priskočio je revnosno: "Ja ću je dovestit, neka vidim ko mi će što". Saglasan s njima, stari "ser Saro Vučićev", znači Saro Bunić, otac našeg Dživa, "senatur" i jedna od vodećih ličnosti republike u ovo vreme, pesnik i bogomoljac ali uvek dubrovački vlastelin, odobrio je njihove namere i raniji postupak: "Dobro su to učinili, neka se zna svačije mjesto". A okupljenim Antuninkama Bunić je dobacio: "Vi biste tjeli kako oni sinoć u spili", aludirajući, van sumnje, na kakav moment sinoćne komedije. Slične stvari bile su tema i drugog nama poznatog razgovora. Jakov Lalić, trgovac i službenik vlade, pošavši kući u podne, zatvorio je "Doganu" i uputio se Placom. Tamo je susreo Miha Zuzorića, Krista Vlajki, Markantuna Sabači, svog brata Trojana, braću Lunardi – dakle cvet dubrovačkog građanskog društva iz tih godina – i od njih, po sopstvenim rečima, saznao da su "njeki vlasteličići govorili: "Po čemu su ono prigradivali, što su bolje od druzijeh", da će dovestit zle žene". Zaključivši da im se priprema skandal a želeći da ga izbegnu, građani su odlučili da ne dopuste svojim ženama da odu "na drugu komediju" (nella seconda commedia), na komediju dei barbieri, koja se imala prikazati sledećeg dana u Orsanu. I zaista, još istog dana po Dubrovniku "bio se prosuo glas da neće ni jedna pučka otit na komediju" i Kristo Vlajki nije bio jedini od dubrovačkih Antunina koji je svojoj ženi, na pitanje da li da ide u pozorište, odgovorio po dogovoru s drugim: "Ako će ostale, pođi i ti". Ostale, dabome, nisu pošle i tek ovaj jednodušno sprovedeni bojkot naveo je dubrovačku vladu da povede računa o onome što se događalo među njenim građanima.

Sitna natezanja oko prednosti u pozorišnoj dvorani i krupne svađe koje su oko njih izbijale u krugovima dubrovačkog društva mogu za današnjeg posmatrača biti samo "vike ni oko šta", smešne i bez interesa, mada Dubrovčanima onda one nisu bile nipošto. S te strane posmatrani, takvi događaji nikako ne bi zasluživali da se danas vaskrsavaju i mi bismo ih prepustili arhivskoj prašini i zaboravu, gde su se i dosad nalazili. Na sreću, oni kazuju i nešto više i to nešto nije sasvim bez interesa za istoriju dubrovačkog pozorišta XVII v.

U radovima koji su raspravljali o pozorištu i predstavljanju u starome Dubrovniku obično se moglo čitati da su dubrovački pozorišni amateri uspevali u toku jedne sezone da izvedu najviše jedno dramsko delo i da poklade godine 1699. sa svoje četiri prikazane komedije predstavljaju u tom pogledu izuzetan napor. Mora se priznati da ovakva tvrđenja imaju svoje puno opravdanje. Kad se uzme da je za realizovanje jednog pozorišnog dela – naročito kad se radi o melodrami, gde je puno bleštavih prizora i muzike – bilo potrebno pokatkad i dosta izdataka a kad se uz to zna – a to je poznato – kako su stari Dubrovčani brižljivo vodili računa o svakoj pari koja odlazi iz njihovih ruku, nije nikakvo čudo što su se zadovoljavali jednom predstavom godišnje i što su, štaviše, često dopuštali da prođe i bez te jedne. S ne mnogo ljudi koji se za pozorište interesuju i koji bi ga gledali, s još manje onih koji bi se založili da ga organizuju i ostvare, i sa još najmanje onih koji bi bili sposobni da za njega i pišu – a ovome treba dodati da pozorište nije bilo jedina atrakcija u vreme poklada i da ih je bilo i drugih, jevtinijih i bez sumnje popularnijih – stari Dubrovnik nije svakako ni osećao potrebe za nekim češćim teatarskim priredbama. Kraj svega toga, on je "o pokladijeh" godine 1682. video dve pozorišne premijere, jednu u izvođenju Bunićeve "družine" i neku drugu koju dokumenti označuju sa dei barbieri, što bi značilo, ako se ne radi o komediji tog imena, da ju je izvela "družina" dubrovačkih berbera ili "družina" kojoj bi se, iz nekih razloga, dopadao takav naziv. Što je u ona "teška bremena", kako se u jednoj komediji kaže a kako se i inače zna, ostvareno tako nešto, ima se zahvaliti, bez sumnje, pojačanoj netrpeljivosti dveju najmoćnijih dubrovačkih društvenih klasa i rivalstvu pozorišnih "družina" koje su pripadale jednoj ili drugoj. Kada bi se znalo koje su komedije ovom prilikom igrane – naročito kada bi se moglo utvrditi koja je ova druga – moglo bi se i mnogo određenije govoriti o tome, utoliko pre što bi se sami izvođači potrudili da u prolozima objasne svoje poglede na dramsku vrstu kojom se bave, osećajući pri tom onu koju neguju njihovi suparnici.

Što se pak tiče dela koja su izveli Bunićevi drugovi, do nekih naslućivanja može se ipak doći. Saro Bunić. koji je njihovu predstavu sigurno video, prebacio je Antuninkama da žele da budu izdvojene "kako oni sinoć u spili" i time ukazao da su se neke scene prikazane komedije odigravale "u spili". I zaista, takvih dramskih dela iz ovoga vremena ima. Od njih, Gleđevićeva stihovana melodrama Ermijona ne bi svakako dolazila u obzir onoliko koliko bi to bio slučaj s tragikomedijom Vučistrah, koju su, zbog njene proze, izvori mogli mnogo pre nego Gleđevićevo delo označiti kao "komična predstava" (rapresentatio comica). Sem toga, ona je, kako je utvrđeno, više puta prikazivana u malome Dubrovniku i za malobrojnu publiku koju je on mogao dati, što bi značilo da je ondašnjem gledaocu bila, po nečemu, neobično draga. Za ta izvođenja pisani su prolozi, koji su imali da protumače "mistike sense" dela i da se polemički razračunaju s njegovim protivnicima i kritičarima. Ali, sem verzija s prolozima, očuvana je i jedna, i to s najstarijim jezičkim osobinama, koja ih nije imala nikako, i to je Milana Rešetara, koji je delo izdao i o njegovim izvođenjima raspravljao, navelo da zaključi da "možda prologa uopće nije ni bilo iz početka, nego da je tek docnije dodan najprije onaj po redu drugi, a poslije... onaj, po redu prvi".[44] Ne znači li to da predstavama za koje su pisani prolozi prethodi i jedna na kojoj je delo prikazano bez ikakva prologa?! I zar to ne bi mogla biti baš predstava iz godine 1682, u koju bi tako palo prvo, dosad nepoznato izvođenje ove "tragikomedije u prozi" čije prvo, drugo i treće "skazanje" – od ukupno četiri – imaju pojedine "govore" koji se predstavljaju na mestu označenom u didaskalijama kao "spila" ili "spila i dubrava"?!

Obe predstave iz godine 1682 – komedija dei barbieri i eventualno, Vučistrah – prikazane su kako se videlo, u zgradi u kojoj se nalazio arsenal za gradnju i otpremanje brodova, u takozvanom Orsanu, i ovde bismo imali prve datume njegovog služenja u pozorišne svrhe, ranije od dosad poznatih, koji su određivani na 1701, odnosno 1706. godinu.[45]

4

Sudbina mnogobrojnih Jevreja koji su se sklanjali u Dubrovnik ispred gonjenja, kao i onih koji su u njega dolazili po svojoj volji ili, najzad, i onih koji su se tamo rađali, vaspitavali i umirali, bila je, tokom vekova, dosta raznolika. Pokatkad, ali ne često i ne dugo, teško proganjani i zlostavljani, obično kao svuda u tadanjem svetu, podosta prezirani, oni su u Dubrovniku mahom imali pogodno tle za svoje mnogovrsne aktivnosti i rado su se i nastanjivali tu gde su mogli relativno mirno živeti i raditi. Vešti trgovci i bankari, preprodavci i posrednici, oni su po dubrovačkim ulicama i trgovima bivali traženi i cenjeni, a vlada, uživajući znatne prihode od carinarenja njihove trgovine, starala se da im obezbedi pravnu sigurnost i koliko-toliko ličnih, verskih i kulturnih sloboda.

Neprekidno susretani i neizbežni u dubrovačkoj stvarnosti, Jevreji su se najposle pojavili i u književnosti i to u onom njenom delu koji je imao najprisnijih veza sa životom, u komedijama. Ali, začudo, lik dubrovačkog Jevrejina – trgovca i tvrdice, poverioca i večite žrtve svojih klijenata, smešnog zbog reči, gestova i onoga što mu se događa, lik dosta čest kasnije – dubrovački komediografi XVI veka nisu uopšte izvodili na scenu. Držićev Sadi ne može se u ovom pogledu uzimati kao izuzetak, jer je to rimski Jevrejin i u toku dve-tri scene u kojima nastupa ne izgovara nijednu našu reč. Ograničavali su se ti komediografi još od dana Marina Držića samo na to da u komedijama s punim imenom i prezimenom pominju poneke Jevreje koji su i inače bili smešni u ondašnjem Dubrovniku, što je vlada zabranila 16. februara 1667. godine[46], malo pre potresa. Tek sa drugom polovinom XVII veka, ali znatno iza potresa, u dubrovačkoj komediji, uz ostala lica, počinju se javljati i brojni Sabati, Merdohajni, Aroni i drugi, koji će tamo dejstvovati u uslovima dubrovačke stvarnosti onih decenija i nositi ponekoje osobine dubrovačkog podneblja.

Nego, ovaj lik, tretiran isprva sa dosta blagosti i uz nešto humora, ubrzo se deformisao u karikaturu s jakim satiričkim naglaskom. S nešto primera to se može lako ilustrovati. "Sabat Žudio" u Džonu Funkjelici, na primer, samo se pominje kao posrednik u trgovačkim poslovima, uopšte nije smešan a jedna ličnost čak hvali njegovo poštenje i veli da je on buon Ebreo. "Natan Žudio" iz Pijera Muzuvijera već je izrađeniji i bliži docnijem liku dubrovačkog Jevrejina: on je sitan trgovac i po dubrovačkim ulicama prodaje "galanterije", pun je italijanskih fraza a govori iskvareno naše reči, "djetić" Trijeskalo grubo se istresa na nj i preti mu batinama. To je, međutim, tek silueta onog što je potpuno i vrlo široko izvedeno u komediji Jerko Škripalo. Grešni Merdohajn – ili Salamun, kako ga zove jedna druga verzija iste komedije – ismejan je tu svim procedurama i po svim pravilima onovremene artističke komedije. Ništa što je moglo izazvati smeh i podsmeh nije izostavljeno, sve je tu, i više nego što je dovoljno. Od reči do reči, iz scene u scenu, razvija se ovo izrugivanje, bez milosti, bez mere, bez ukusa. Onako star i ispijen tvrdičenjem, ponizan i plašljiv, smešno odeven i beznadno zaljubljen, Merdohajn mora da izdrži grdna zlostavljanja, pretnje i nemile šale, da se, tek na kraju, ni kriv ni dužan, svega oslobodi, pošto dopusti da ga opljačkaju. Izrazi kojima ga susreću i časte, izrazi kao "jarac", "pas nekršteni Samaritan", perfido Ebreo, assassino Israelita i mnogi slični, propraćaju i upotpunjuju njegove nevolje i ostavljaju ne malo znakova protivjevrejskih raspoloženja pisca i izvođača ove dubrovačke komedije.

Otkuda ovoliki antisemitizam i koji su uzroci njegove pojave u Dubrovniku s kraja XVII veka imaće da objasne istoričari. Mi smo dužni da napomenemo da sve ovo što se danas može čitati u sačuvanim komedijama iz tih dana još i nije sve što se tada na pozornici govorilo i izvodilo. Treba znati, naime, da se tu radi o improvizovanoj komediji, kod koje je baš kao i kod njenog uzora u Italiji, pisani tekst najčešće samo osnovica po kojoj ide linija radnje a sve je inače prepušteno slobodnoj i nevezanoj improvizaciji izvođača. Kakve se sve reči, gestovi i situacije kriju pokatkad iza znaka &, koji se često sreće u rukopisima tih komedija a koji kazuje da tu nastaje improvizacija, danas se, dakle, može samo naslućivati. Pokatkad čak ni to.

Takav jedan trenutak obesne i lude improvizacije poneo je nesumnjivo članove neke građanske pozorišne "družine", kada su, izvodeći uveče 28. februara 1683. godine svoju komediju došli na misao da u jednoj njenoj sceni ismeju jevrejski obred obrezivanja i neke dubrovačke Jevreje. Po svedočenju njihovih gledalaca, dvojice plemića, Marina Crijevića i Orsata Ranjine, datom sutradan pred sudijama koji su o tome vodili proces, oni su se, obučeni kao Jevreji i pokriveni po glavi belim velovima, kao da su na molitvi dakle, vrzmali po pozornici "halekajući" i govoreći: "Adonai e gl' Ebrei becchi...," a jedan od njih, kako po svemu izgleda Antun Krivonosović, vadeći neke stvari iz jednog džaka, uzvikivao je: "Questo i tramesso a Samuel Pappo!" Mora da se tada u lakrdijanju preteralo i da je ono postalo uvredljivo za Samuela Papa, uglednog trgovca, i ostale dubrovačke Jevreje, jer je vlada već idućeg dana pokušala da izvede stvari na čistinu jednim isleđenjem.[47]

Sa Krivonosovićem, sigurni smo, među glumcima one scene morao je biti i njegov nerazdvojni prijatelj Nikola Rigi, takođe dubrovački građanin. Evo otkuda proističe naše uverenje. Nikola Rigi, raspušteni i svadljivi dubrovački građanin,[48] imao je, kako izgleda, pravu averziju prema dubrovačkim Jevrejima. Odlazio je u Geto i jevrejsku bratovštinu u Getu, dosađivao tamo Jevrejima, rugao se njihovom govoru, "burlao" se delle loro persone i uopšte ponašao se tako nepristojno da su najpre krivične sudije a zatim i Malo vijeće bili primorani, na molbu Rafaela Koena, "gastalda" jevrejske bratovštine, e d' altri Ebrei, da mu, oktobra god. 1683, sve to vrlo strogo zabrane, stavljajući mu u izgled, za prekršaj, dva meseca tamnovanja, sub scala huius Palatii.[49] Takav čovek, dakle, nije se mogao mnogo premigoljati da li da prihvati ili propusti priliku da se i još jednom zakači o Jevreje i to ovoga puta efektnije i pred više slušalaca nego ikada ranije.

Nego, na žalost, pretnje vlade, i isleđenje, koje je o njihovoj predstavi vršeno, nisu mogli mnogo popraviti ni zaplašiti ove "podrugavce". Dubrovački Jevreji imali su da dožive još pokoju neprijatnost od njih, a priča o njihovom sukobu sa Samuelom Papom ima i svoj nastavak. O idućem karnevalu, poslednjih dana. januara god. 1684, najpre su se, oko bog zna čega, posvađali Rigi i Papo. Ljutit i nepromišljen, Rigi je zapretio Papu: "Načiniću komediju o vama!" (Voglio fare comedia da voi). Nešto kasnije naišao je i Krivonosović i odmah se umešao u spor, naravno držeći stranu Rigiju. Vređajući Jevrejina "infamnim rečima", Krivonosović mu je pretio – uz obećanje da će mu razbiti sve zube – da će protiv njega učiniti sve što može u maskeratama (che voglio fare contro di voi tutto quello che puotrt fare nelle mascherate). Uvređen i zaplašen, Papo mu je ponizno i učtivo napomenuo da ne treba da se uzrujava, jer se on ne svađa s njim već sa Rigijem, na što mu je Krivonosović odgovorio da je Rigi njegov drug.[50] Iza ovoga, Papo je tražio zaštitu dubrovačkih vlasti i ove su mu je i pružile, kaznivši Krivonosovića i Rigija zatvorom u jednoj od tamnica Kneževa dvora "zbog uvredljivih reči izrečenih protiv Samuela Papa" (propter verba contumeliosa expressa contra Samuelem Pappo),[51] a istog i sledećer dana dubrovački "zduri" saopštili su obadvojici dve slične opomene kriminalnih sudija, u kojima im se pretilo zloglasnim "morskim zatvorima" u slučaju da ostvare svoje pretnje i da, u tri preostala dana karnevala, "pod prikazom i u prilici maskerate" (sotto finta e occasione di mascherate) vređaju ili ismevaju "podražavajući" Papa, Koena ili bilo koga od dubrovačkih Jevreja.[52]

Tako smo, eto, imali prilike da vidimo čemu su sve, u Dubrovniku, služile komedije i maskerate i kako se njihov smeh, kao oružje, potrzao lako, sledovanjem trenutnih ćudi i ličnih srdžbi.

Kada se pođe tragom podatka iz arhivskih dokumenata po kome su 27. februara 1683. godine građanin dubrovački Antun Krivonosović i njegovi drugovi u okviru komedije koju su prikazali izveli jevrejski obred obrezivanja i usput još vređali i ismevali Jevreje i naročito svog sugrađanina i poznatog trgovca Samuela Papa, brzo se i lako dolazi do dela koje je te večeri bilo na programu predstave pozorišnih amatera. To je bezimena komedija nepoznatog pisca, još uvek neštampana i sačuvana samo u jednom rukopisu Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu (pod signaturom R. 3264), pisanom od više ruku i veoma loše. Ime pod kojim ona u nauci ide – Sin vjerenik jedne matere – verovatno nije i ono kojim su je nazivali njeni izvođači i gledaoci, jer joj je ono, domišljanjem prema jednom mestu iz njene poslednje scene, dato tek u naše doba. Neki anonimni ljubitelj ili znalac zapisao je na koricama njenog jedinog rukopisa da je "ova komedija buffa u tri čina, kojoj se ne zna pisac, prikazana u Dubrovniku", i to je sve što je za sada od njene istorije poznato. Iako je odavno zapažena,[53] ostala je u rukopisu, pa su je specijalna izučavanja, i inače oskudna kada je reč o dramskim delima ovoga vremena, zaobišla sasvim. Vrlo se malo stoga u našoj nauci zna šta je ona svojim gledaocima donela, koliko je vredela i u kakvom je odnosu prema komedijama koje su joj prethodile, kao i onima koje su došle posle nje.

Sin vjerenik jedne matere spada u ono desetak komedija koje su nam se sačuvale od nekadašnje plodne komediografske i pozorišne aktivnosti u Dubrovniku poslednjih decenija XVII veka. Dubrovačka "izabrana mlados", okupljena u amaterskim pozorišnim družinama, uz više melodrama i nešto tragedija, prikazala je svojoj publici još i mnoge komedije. Rađene u tradiciji i tehnikom renesansne eruditne komediografije i uz široko korišćenje elemenata improvizovane komedije sedamnaestog veka, one su bile neobično popularan i na dubrovačkoj pozornici u to vreme dominantan dramski rod. Ondašnjim gosparima i vladikama, pučkama i pučanima, kao i ostalom svetu koji je mogao da ih vidi, bile su predstavljene na otvorenom prostoru, pod februarskim nebom i između dubrovačkih ulica, ili u skromno adaptiranim prostorijama državnog arsenala. Autori koji su ih sklapali još uvek nisu raspoznati i mada nekoliko imena nesumnjivo dolazi u obzir, istoričari književnosti se i dalje spore, sa puno neizvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda.[54]

Uzaludno bi bilo, na žalost, u komediji Sin vjerenik jedne matere, kao i u svim ostalim iz njenoga vremena, tražiti razradu kakvog ozbiljnijeg problema savremenog društva ili studiju kakve izuzetnije psihologije, kako bismo želeli i kako se to u šesnaestom stoleću pokatkad činilo. Jer, ono što je u veku u kome je stvarana održavalo interes gledalaca nije izlazilo iz okvira smešnih postupaka tipiziranih i uvek jednih ličnosti, grotesknih obrta u njihovim sudbinama i njihovih smešnih međusobnih sukoba, kao i bezbrojnih lukavih smicalica i prepredenih podvala, bufonskih lakrdija i svakovrsnih drugih "burlanja" koje izvode ili su im žrtve mnogobrojne ostale i takođe gotovo uvek jedne iste epizodne ličnosti. Gledalac onoga doba, uostalom, dolazeći "na komediju", očekivao je smeh, a ne sliku svoje životne stvarnosti, laku i veselu igru, a ne "dotrinu" i moralisanje, i od svojih komediografa i glumaca uglavnom je dobivao što je želeo. Svedočanstva o svom vremenu i istine o svojim savremenicima ove komedije dale su stoga gotovo uvek samo uzgredno, samo slučajno i nehotice.

Sva u postupcima ovakve komediografije, i naša komedija počiva na plitkom i ne mnogo zanimljivom sukobu starog i smešnog oca sa njegovim mladim i lepim sinom zbog žene u koju su obadvojica zaljubljeni. Ta jednostavna i malo originalna intriga zapliće se i razvija kroz sva tri duga njena čina, da se najposle rasplete po opštem očekivanju i prema osveštanoj praksi svadbenim pirom u kome trijumfuje mladost. Ni ličnosti upletene u smešnu igru komedije, uz izvesne, ne mnogo naglašene i bitne, specifičnosti koje su kod nekih od njih primetne, nisu mnogo originalnije smišljene u odnosu na likove koji su se već čitav vek i po vrzmali po dubrovačkoj pozornici. Tako stari Andro, iako prema opasci jedne od ličnosti komedije "nije nješto fantastik, avaroz ko druzi", u osnovi svojoj uglavnom je pun odlika komičnih staraca bez kojih komediografi onih godina nisu mogli ni da zamisle uzorno pisanu komediju, kao što i njegov sin Dživo, iako manje nepromišljen i rasipan od ostalih zaljubljenika dubrovačke komedije i "nije ga vidjet po betulam, po burdjelu" a svome ocu "sve posle opravlja koliko od kuće toliko od baštine", svojom nesrećnom nespretnošću toliko puta, baš kao i oni, dolazi u smešne okolnosti i nemoguće situacije. Ostali likovi, međutim, još više su obeleženi konvencionalnom komikom i još više su stalne posetioce dubrovačkog teatra morali podsećati na već viđene. Tako je od njih tu najpre Dživov sluga Kola Puljiz, sa beskrajnim frazama u svom, "puljiškom", dijalektu i "naškim" psovkama, neizmerno nesrećan jer iz jedne nevolje upada u drugu, još goru, i ondašnjim gledaocima zbog nečega neobično smešan. Intrigant komedije, djetić Prconja, koji se "sveđ burla" i kome je "sveđ dobro brijeme", rođeni je brat Držićevog Pometa, mada, naravno, ni senka njegova po duhu i oštroumlju. Ni ostali nisu smeli izostati, komični doktor na primer, pun latinskih citata i učenih sentenca, pretenciozan i beskrajno konfuzan, ili smešna starica koja ne razume savremene običaje, a dragi su joj mladići, kao ni simpatična "godišnica", služavka gospođe koja je predmet ljubavi, neophodna da prenese ljubavne poruke i pisma i da sa njom obesni djetići zbivaju dvosmislene šale.

Unevši u svoju komediju takvo mnoštvo raznovrsnih ličnosti i pustivši ih da se po dubrovačkim ulicama i trgovima, u pridvorjima i pod prozorima kuća, preganjaju, sukobljavaju i bore, naš pisac nije se mnogo brinuo da iznađe nove i karakteristične situacije pomoću kojih će postupno uobličiti svoju komediografsku zamisao. I osnovne linije radnje, a još više noćne sukobe i mačevanja, preoblačenja i tuče, opscene razgovore i trivijalne gestove izradio je sasvim u duhu ustaljene tradicije. Njegovi gledaoci bili su, izgleda, neobično skromni kad su pristajali da se, ko zna po koji put, smeju, na primer, čudnim nesporazumima koji nastaju zbog Kolinih upadica i njegovog totalnog nepoznavanja našeg jezika, ili "doturovim" galimatijasima i njegovoj nesposobnosti da bilo koga čestito sasluša i bilo kome, kao lekar, čestito pomogne, Prconjinim neduhovitim spletkama ili nevoljama prastare Krile, koja juri za mladićima, a najposle dobije takođe staroga Kolu, koga je najmanje želela. Jezičko šarenilo iz koga pisac izvlači tolike komične efekte i blagodareći kome gotovo svaka ličnost komedije govori specifičnim jezikom – "ljubovnici", Slava i Dživo, ishitrenim i afektiranim jezikom ljubavnih kanconijera, Kola svojih "puljiškim", doktor makaronskom italijansko-latinsko-srpskohrvatskom mešavinom a djetići i služavke sočnom rečenicom dubrovačke ulice – isto tako nije on prvi zaveo; već Držić se njime služio majstorski, a iza njega, sa manje veštine, takođe drugi.

Originalnost komedije, sasvim sigurno, nisu mogle uvećati ni improvizovane dopune samih izvođača, koje su morale biti i češće no što im to, specijalnim znakom rasutim po rukopisu, pisac dopušta. Dve od scena ove komedije, dvanaesta i petnaesta u drugome činu, čak su u celini prepuštene njihovoj inspiraciji i ko zna kakvim su je sve gestovima i rečima ispunili, ali je malo nade da su svojim domišljanjima mogli da pridonesu novih elemenata komediji koju su igrali.

Iz svega što je rečeno – a bez dalje analize – nije teško zaključivati o umetničkoj vrednosti komedije Sin vjerenik jedne matere. Ona je vrlo skromna, razume se, i uglavnom na nivou ostalih dubrovačkih komedija iz ovih godina, sa kojima inače ima toliko dodirnih crta. Sve one, međusobno slične a očigledno uzajamno zavisne, ostvarene su uz približno jednake a ne mnogo visoke umetničke domete i književna istorija uglavnom je rešila pitanje njihovog opšteg značaja. One nisu, konstatovano je, dale široku i obuhvatnu sliku dubrovačkog čoveka svojega doba, kao što se nisu, isto tako, u ime nekih ideala uhvatile ukoštac sa onim što su držale naličjem i rugobom života, već. su obično ostale kod preuzetih shema, radeći i na njima, međutim, sa malo literarnog majstorstva i primitivno. Nekog značaja ipak imaju i on nije samo u tome što je njima ovaj dramski rod, rascvetan u šesnaestom a izgleda sasvim zanemaren u dobrom delu sedamnaestog stoleća, iznova oživeo na dubrovačkoj sceni. Njihov dalji kvalitet, pored tog književno-istorijskog, bio bi u izvesnom realizmu koji je mestimice u njima primetan, ali koji još uvek nije kako valja izučen i pravedno ocenjen. No kada se ove komedije jednom budu suočile sa realnim i svakodnevnim životom dubrovačkog društva – životom čije su nam otkucaje, iz dana u dan, verno beležili sačuvani arhivski spisi – pokazaće se do koje su mere njihovi stvaraoci u tipizirane likove preuzete iz tradicije, iz klasika ili sa strane, unosili pojedine od karakteristika svojih sugrađana sa kojima su bili u svakodnevnom dodiru. Jer, kako je zapaženo, njihov govor i uzrečice, navike i običaji, nazori i ubeđenja pokatkad su, i dosta često čak, govor, navike i nazori dubrovačke vlastele, dubrovačkih trgovaca ili dubrovačkog puka iz onog veka, a situacije u koje oni dolaze, iako konvencionalne i obično istovetne, prilagođene su specifičnostima dubrovačkog tla. A time, ako i ne veoma mnogo, one ipak dobijaju u vrednosti i time se poneke od njih dopadaju i današnjem gledaocu.

Ali, vrlo rano se u aktualiziranju ovih komedija otišlo i korak dalje. Razvijajući, naime, konvencionalnu ljubavnu istoriju svojih junaka i preplićući je sa epizodnim istorijama mnogobrojnih ostalih ličnosti, ne manje konvencionalnim, dubrovački komediografi sedamnaestog veka voleli su da uz njih utkivaju pokoju sličicu direktno zahvaćenu iz dnevnog života, poneku aluziju na određenu pojavu i gdekoji podsmeh na račun živih i onda svima poznatih ličnosti. Kod toga, naravno, nije ostajalo uvek na bezlobnom humoru, i okrznuti nisu se obično najprijatnije provodili. Vlada je stoga, a da spreči nerede i sukobe, pokatkad sve to izričito zabranjivala. Takve zabrane, istina, malo su pomagale i izvođači komedija nisu se jednom, tokom ovog veka, našli pred dubrovačkim kriminalnim sudijama. Izvođači komedije Sin vjerenik jedne matere takođe, kao što smo videli.

Njenome piscu, naime, ili nekome od glumaca palo je na pamet da u nekoliko njenih scena dubrovačke Jevreje izloži nemilosrdnom podsmehu. Da li je do toga došlo iz želje dubrovačkog građanina, trgovca i poslovnog čoveka, da na sceni vidi ismejanog, ili sam ismeje, ovog svog moćnog, bogatog i veštog konkurenta, koji mu je tako često smetao pri poslu i u sticanju – što pretpostavljati ne bi, možda, bilo puko i jevtino sociologiziranje – ili su razlozi bili drugojačiji, možda lični ili koji drugi, nije lako utvrditi. Na svaki način, da je u neveselim okolnostima iza velike trešnje položaj stanovnika Geta nešto izmenjen i da su ih u Dubrovniku u to vreme često susretali prezir i nepoverenje može se i arhivski konstatovati. I to ne samo po učestalim sukobima pojedinih Dubrovčana sa nekima od njih već i po izvesnim postupcima same vlade! Nije li najposle došlo i dotle da je senat, saslušavši kompetentna mišljenja teologa Republike, otaca Lodovika Morena i Ignjata Đurđevića, 17. februara 1724, odlučio da se svi primerci Talmuda, koje su Jevreji morali prethodno predati, javno spale pred sramnim stubom u glavnoj ulici?[55] Nikakvo čudo, dakle, što su i neki od ondašnjih komediografa, popuštajući raspoloženju vremena, među komične likove koje su od svojih uzora preuzimali, ubacivali i lik nesrećnog i prezrenog "Žudjela" koji su sami stvorili i tretirali ga pokatkad, ali ređe, blago i sa humorom, a najčešće besom neobuzdane satire i uništavajuće karikature. Ovim poslednjim pridružio se, na žalost, i naš komediograf i stoga je, kada je Prconja komediju zaključio: "Mi dospjesmo komediju, ako vas nije delektala i nije vam bila ugodna a vi zahehate!", bilo i gledalaca koji nisu veseli otišli svojim kućama.

Jevreje je pisac komedije Sin vjerenik jedne matere, u svoje delo uveo tek pri kraju drugoga čina, kad je radnja, u svom razvoju, već bila prilično odmakla i kad više nije bilo nikakve potrebe za novim licima i novim obrtima. Čitavu poslednju scenu ovoga čina posvetio je onda njima, zamislivši njeno odvijanje u samom dubrovačkom Getu. Stvar je ipak izveo sa mnogo smešne naivnosti i sasvim neubedljivo, ali kako nam je ova scena pomogla da njegovu komediju pouzdano datiramo, pogledaćemo ovlaš čega ima u njoj. Grešni Kola, prikazano je tamo, nemajući novaca i ne mogući da se bez njih oženi, poneo je svoj prsten da ga kod Jevreja založi. Njegov "kum" i "prijatelj", djetić Prconja, koji ga je angažovanjem sve svoje "malicije" na to i naveo, pokušaće da se njegovog prstena sam dočepa, a da do novca dođe na taj način što će Jevrejima ponuditi da Kolu "požudjele". Niko ko je imao imalo smisla za realizam u Dubrovniku onoga vremena nije, naravno, mogao poverovati da bi Jevreji bili u stanju na to pristati, a ipak se to u komediji dešava. Na Prconjin predlog, dakle, Abram "Žudio" ima samo jedno pitanje: "A hoće li se dat obrezat, kako la nostra legge zapovijeda?" Pa kad Prconja potvrdi, a i Kola takođe, ne razumevši od svega ni reči, Abram poziva ostale "Žudjele", donosi Talmud ("todos los libros del Talmud per il barucaba") i ceremonija počinje. Didaskalija autora upućuje glumce da se "ovdi iznosi libro, kanta prvo Abram, a pak svi Žudjeli", ali ko bi mogao znati šta su sve oni, poneti događajem, tada izveli i rekli! Najposle su doneti instrumenti za obrezivanje i Abram je već imao da nad zablenutim Kolom izvrši operaciju koju su propisivali zakon i rabini ("cosi comanda la nostra legge e comandan i nostri rabini"), kad je on odjednom shvatio o čemu se radi, skočio i uz besno urlanje stao da ganja Jevreje po sceni, dok je zavesa padajući označavala "svrhu drugoga ata". Šta se posle ovoga, u trećem činu, događalo sa prezrenim Abramom, kada je on, proganjan od svih a zatvaran i maltretiran od Andra, morao da se iskupljuje "kartom bjankom", nije nimalo zanimljivo, a uglavnom je na istoj liniji izrugivanja i persiflaže.

Prikazanom scenom obrezivanja i improvizovanim dosetkama koje su dometali uz nju "rečitanti" su otišli predaleko i uvređeni i ismejani Jevreji tužili su se vlastima. Kakav je epilog cela stvar dobila na sudu već smo imali prilike da vidimo.

Tako smo, zahvaljujući incidentu koji je naša komedija jednom svojom scenom u ondašnjem dubrovačkom društvu izazvala, bili u mogućnosti da tačno odredimo trenutak njenog prvog prikazivanja. Za većinu drugih komedija iz onoga vremena taj podatak nam nedostaje, a međutim potrebno je imati ga za uspešno rešavanje pitanja njihovih međusobnih odnosa i uzajamnih uticaja. Ako se jednom za sve njih bude utvrdilo vreme u koje su izišle pred svoje gledaoce, književnoistorijska slika razvoja i kretanja dubrovačke komediografije sedamnaestog veka postaće mnogo jasnija. A moći će se sa više nade u uspeh pristupiti i rešavanju zamršenog spora oko njihovih autora, kad se bude znalo tačno vreme u kome se oni imaju tražiti.

Ne bi se smela smetnuti s uma još jedna važna okolnost u vezi s komedijom Sin vjerenik jedne matere: njen neznani autor nije sam smislio scenu tobožnjeg obrezivanja u jevrejskom getu, kao što je nije zahvatio ni iz stvarnoga života. Nju je on našao u italijanskim komedijama i odatle ju je preneo u svoje delo, kao što su to Dubrovčani činili i inače, pozajmljujući bez zazora za svoju kulturu sve što im se svidelo u kulturi Italije. Lik Jevrejina prisutan je u Italiji još u srednjovekovnim novelama i farsama, gde je predstavljen ređe kao dosetljivi prevejanac koji se spretno izvlači iz nepredviđenih teškoća, a mnogo češće kao jadni i pasivni objekt proganjanja i mržnje, viđen u svom tipiziranom svojstvu bezdušnog lihvara i sitnoga trgovca, i obeležen još sujevernim sumnjama za ritualne zločine. Iz novela i farsi taj lik su preuzeli ulični zabavljači svetine u XVI stoleću, a od ovih su ga nasledili pisci "učenih" komedija renesanse i, sa njima, autori scenarija za "improvizovane" komedije koje su izvodili glumci od zanata ("komedija del arte"), a posle ovih, i po njihovom primeru, i pisci baroknih "smešnih komedija" (commedia ridiculosa).[56] Izrazito oštar i surov vid poruga na račun Jevreja dobila je u jednoj naročitoj vrsti karnevalskih predstava, nazvanoj dž u d i j a t a m a, koje su se stolećima davale na primitivno sklepanim pozornicama na kolima, koja su rimskim ulicama i trgovima vukli volovi, sa vazda istom igrom s nesrećnim Jevrejinom, koga najpre najobesnije ismevaju na razne načine, a zatim udave, obese ili umore još nekako gore.[57]

U više sačuvanih scenarija italijanske "komedije del arte" scena obrezivanja – koja u žargonu pisaca i izvođača te komedije ima i poseban naziv: il lazzo della circoncisione[58] – javlja se na završecima pojedinih činova kao dobro došao i bez teškoća nađeni postupak za razrešenje zapleta.[59] Takvu jednu scenu zamislio je već čuveni Flaminio Skala i doneo ju je u svojoj poznatoj zbirci Favole rappresentative overo la ricreatione comica, boscareccia e tragica, štampanoj u Veneciji 1611, ali u njoj ne učestvuju Jevreji, već pomenutu operaciju pokušavaju da na Pedantu izvedu smešne sluge Pedrolino, Arlekino i Buratičo. U italijanskoj nauci navođena su, međutim, dva scenarija "improvizovanih komedija", u kojima su protagonisti upravo Jevreji i sa kojima je ova scena u dubrovačkoj komediji i više no očigledno slična. U prvome, za komediju Mazga (La mula) Pantalone je dao jedan dijamant sluzi Zaniju da ga proda, a neka Varalica, koja je to iz pokrajka videla, prikaže se Zaniju kao draguljar i ponudi se da otkupi nakit za trideset škudi, a ovamo sa strane obavesti Jevrejina da jedan hrišćanin hoće da postane Jevrejin, ali da je u nuždi i treba mu trideset škudi, na što Jevrejin spremno ponudi te novce ako Zani pristane da pristupi jevrejskoj veri; ali kada obrezivanje počne, Zani, pošto je valjda tek tada shvatio u čemu je stvar, razjuri ih sve batinama. U drugom scenariju, za komediju Lažni princ (II fint'o principe) Kola – dakle, ličnost istog imena kao njegov parnjak u komediji Sin vjerenik jedne matere, što svakako nije puka slučajnost – hoće da proda ogrlicu, a neka varalica najpre zbija šale sa njim, a napokon, kada ga Kola zamoli da mu pomogne oko prodaje ogrlice, doziva Jevreje i izvodi se "burla" s obrezivanjem, čime se i okončava prvi čin.[60] Zanimljivo je da se ova scena žilavo održavala u italijanskim komedijama i "džudijatama" poznijeg vremena i da je još u drugoj polovini XVIII veka nalazila zahvalne gledaoce. Čuveni Le président de Brosses opisao je jednu u svojim Domaćim pismima iz Italije iz 1739. u 1740. godine (Lettres familiirese écrites d'Italie en 1739 et 1740), prema nekakvoj "džudijati" koju je tada gledao, a drugu je zabeležio opat Coyer u svome putopisu (Voyage) čak pod datumom od 24. januara 1764. godine. U obema žrtva ismejanog jevrejskog obreda trebalo je da bude komični Pulčinela, ali se on, naravno, na vreme doseti svome jadu i batinama koje obilno podeli Jevrejima prekrati započetu akciju.[61] Ako ove pozne italijanske predstave iz XVIII veka, već i iz hronoloških razloga, treba isključiti kao mogućni ugled dubrovačkom piscu, koji je komediju Sin vjerenik jedne matere napisao 1683. godine, one iz prve polovine ili iz sredine XVII veka sigurno su mu dale ideju za sličnu scenu u njegovome delu. Njih je on – i možda baš improvizovanu komediju Lažni knez (II finto principe) – mogao gledati u Italiji, gde je Dubrovčana bilo mnogo u svim vremenima i po gotovo svim gradovima, a zatim, po povratku kući, kada mu se ukazala prilika da se pred sugrađanima pojavi u ulozi dramskog pisca, i oponašati u svojoj komediji.

Iza predstave god. 1683, Dubrovčani, kako izgleda, za punih pet godina nisu imali javnih pozorišnih priredbi. Nekakve commedie, zamišljene i pripremane god. 1685, nisu se, po svoj prilici, mogle izvesti, jer je vlada, u većanjima 6, 9, 10. i 12. februara. neprestano odbijala da dopusti njihovo prikazivanje u Orsanu, "zbog ozbiljne bolesti mnogih izvođača koji se sada nahode bolesni" (attenta adversa valetudine multorum interlocutorum qui actualiter reperiuntur infirmi),"[62 ] svakako s namerom da na taj način spreči širenje nekakve zaraze.

Poznata Gvarinijeva pastorala Pastor fido uživala je u krugovima dubrovačkih čitalaca nesumnjivu i znatnu popularnost. Ovom popularnošću imala bi se objasniti okolnost da je ona u dva maha, jednom u XVI a drugi put u XVII veku, prevođena s italijanskog, te je, prema tome, ovaj "naški Pastor fido" mogao izići i pred šire slojeve dubrovačke publike. Ali ne samo čitanjem, Dubrovčani su ga mogli upoznati i na pozornici, jer ga je, na primer, 1688. godine izvela vlasteoska družina "Nedobitni", u prevodu korčulanskog vlastelina i književnika Petra Kanavelovića.[63 ] U mogućnosti smo da preciziramo da je to bilo u Orsanu, u sredu 25. februara god. 1688, uveče. Novi prevod, u poređenju s prethodnim, koji je dao Dubrovčanin Lukarević, bio je nešto bolji i sigurno je da su "mlađa pokolenja... nalazila više zadovoljstva u njegovim lakim osmercima negoli u nepoletnim dvanaestercima Frana Lukarevića".[64] Ali, uz poetske vrednosti i lakoću stihova, predstava Vijernog pastijera iz god. 1688. imala je i jednu dalju osobenost, koju, svakako, nije imala ona iz god. 1592, ukoliko je, razume se, i ona izvedena.

Toj drugoj predstavi prethodili su dugi razgovori o pogodbama pod kojima se može izvesti. U nekoliko mahova, februara god. 1688, vlada je odlagala važne političke i upravne poslove Republike i zalazila u diskusiju pozorišnih pitanja. Ova zasedanja bila su duga i burna a donošeni zaključci, međusobno kontradiktorni, izglasavani su teškom mukom a odmah zatim, prema uobičajenoj proceduri, nanovo stavljani van snage. Kada se listaju zapisnici tih sednica, postaje shvatljivo koliko je za dubrovačku vladu pozorište pokatkad predstavljalo težak problem. Ovoga puta, najpre je, kao i obično, moralo biti rešeno pitanje mesta na kom će se predstava izvesti. Orsan koji je, kako smo izneli, već uvelike korišćen za to, sigurno nije bio uvek slobodan ili poželjan. Iz nekih takvih razloga a možda i na zahtev samih izvođača, donet je onaj, već poznati, zaključak od 16. februara, kojim se dopuštalo "da se u dvorani Preizvrsnog Velikoga vijeća u starome dvoru mogu izvoditi komičke predstave u vreme ovoga karnevala" (ut in aula Exsellentissimi Maioris consilii, veteris Palatii fiant tempore presentium Bacchanalium rapresentationes comicae).[65] Ova "raskošna i reprezentativna dvorana" ne bi sada po prvi put imala da posluži u ove svrhe; još u prvoj polovini XVI veka u njoj su izvedene mnoge "komedije, tragedije ili čak i maskerate", a god. 1551, dakle ravno 127 godina pre ovoga, u njoj je i Marin Držić prikazao svog Dunda Maroja[66]. Ali, verovatno setivši se da je već od 1554. r. na snazi zakon koji, s obzirom na ozbiljnost poslova koji su se u ovoj dvorani svršavali, zabranjuje svako predstavljanje u njoj,[67] senatori su odmah opovrgli raniji zaključak i "Nedobitnima" ipak dodelili Orsan. Skinuvši tako prvo pitanje s dnevnog reda, vlada je još uvek bila vrlo daleko od svršetka posla. Nedelju dana kasnije, 24. februara god. 1688, celoga dana, pre i po podne, raspravljalo se o daljim odlukama u vezi sa istom predstavom. Teška neslaganja cepala su jedinstvo vlade i "pregatnici" ne samo da su zapinjali u pojedinostima zahteva koje su želeli da stave pred izvođače, pre nego što im dozvole nastupanje, nego su devet od sedamnaest prisutnih čak podržavali predlog "da se ubuduće ne može predstavljati u Orsanu ni na bilo kome javnom mestu", (quod in posterum non possint fieri rapresentationes in Arsenatu nee in aliquo loco Publici). I jedino blagodareći tome što je za ovako značajne odluke bila potrebna strictura votorum, a ovaj predlog je nije dobio, ta zabrana nije prodrla. Tek posle mnogo borbi i diskusija, vlada je ostala pri ranijem rešenju – onom koji je dopuštao predstave u Orsanu – ali uz jedan uslov i jednu pretnju. Gledaoci i izvođači, bili vlastela ili pučani, nisu smeli prisustvovati priredbi "ni sa kom vrstom oružja" (cum aliqua specie armorum), niti izazivati i potpirivati skandale; prekršioci, ako ih bude, imaće da računaju sa godinu dana zatvora u jednoj od "morskih tamnica" a vlastela još i s lišavanjem svih povlastica i službi za deset godina.[68] Sudeći po ovome, senatore nisu međusobno razdvajale različite teoretske koncepcije pozorišta, nego su se razlikovali jedino po jačini svojih zaziranja od njega. Ranija iskustva u tom pogledu, kada su se predstave pretvarale u skandale i sukobe koji su se završavali pred kriminalnim sudijama, upozoravala su ih na nove komplikacije koje su se mogle poroditi u pozorišnoj dvorani tih karnevalskih večeri. A mir među Dubrovčanima, društveno tako izdiferenciranim, makar i prividan, bio je daleko najpotrebniji ovim dostojanstvenim i, u apsolutnoj većini, konzervativnim "ocima republike".

Na njihovu žalost, ono što su toliko želeli da izbegnu, ipak se dogodilo. Već sutradan po predstavi, u četvrtak, 26. februara, uznemirena obaveštenjima koja je primila, vlada je naredila Malom vijeću da smesta otpočne proces u kome bi se ova obaveštenja proverila i razjasnila. Pored toga, impresionirana važnošću istrage, odložila je svaki rad do subote ujutro, kada se imalo većati o izveštaju koji podnese Malo vijeće. Toga dana, svi senatori imaće da učestvuju u zasedanju, pod kaznom od 25 perpera za odsutne bez opravdanih razloga.[69]

O čemu se upravo radilo?

Dubrovački knez za mesec mart te godine, Antun Džonov Pactić, saznao je 25. februara da "družina" namerava, istoga dana uveče, izvesti u Orsanu, ispred pastorale koja je na programu, "jedan nepristojan prolog" (un prologo indesente), u kome će se pojaviti učitelj u vidu jezuite i nekoliko učenika.[70] U strahu da ta lakrdija ne dovede vladu u neželjeni i neprijatni konflikt s jezuitskim kolegijumom u Dubrovniku, knez je odlučio da osujeti namere nepromišljenih vlasteličića. Malovijećniku Lukši Vlađovu Gučetiću naredio je da odmah ode izvođačima i da im saopšti njegova naređenja. Gučetić se, u društvu Maroja Kabužića i Šiška Tudiševića, koji su takođe pripadali Malome vijeću, bez dvoumljenja uputio Orsanu. Zaustavili su se na ulazu u dvoranu i "rečitantima" poslali Miha "srzenta". "Zovu gospoda dvojicu od Družine", saopštio je ovaj mladim glumcima, koji su se maskirali i dovršavali poslednje pripreme. Kristo Nikolin Bunić i Dživo Markov Sorkočević, koji nisu učestvovali u prologu, pošli su smesta ususret malovijećnicima. Kako je bilo mračno, Bunić nije raspoznao ostale malovijećnike, koji su bili po strani, a slično tome, i Gučetić je primetio samo Bunića; tako su, te večeri, njih dvojica pregovarali u ime dveju strana, Vijeća i "družine".

Gučetić je saopštio Buniću da Malo vijeće ne želi da se na pozornici pojavljuje učitelj i da, prema tome, treba da izostane ceo prolog. Ne želeći da odmah dade pristanak, mladi Bunić vraća se po uputstva i informacije. Rezultat toga bio je da je malovijećnike pokušao da umiri saopštenjem da će učitelj nastupiti "u mreži" (in una rete) a da će učenici biti u uobičajenom odelu. Nepomirljivi Gučetić ne zadovoljava se time i naređuje da učitelj obuče kožuh ili neko drugo odelo u boji, tako da niko u njemu ne može da nasluti jezuitu. Dokumenti su sačuvali njegove reči i u izvornom, živopisnom dubrovačkom govoru XVII veka: "Čujemo da imate rečitat prologa skandaloza, ofenziva suproć jezuitim, zato nećemo da ga rečitavate, er ćemo vas zabit u tamnicu i pođi reci družini da ga na nijedan način ne rečitavaju ili tega meštra, koji ima biti u prologu, da ga obuku u kuntoš". Kada su izvođači upoznati s novom porukom Maloga vijeća, pokorili su se bez otpora, Dživo Rafov Gučetić, koji je imao ulogu "meštra" i koji je već bio obučen kako je trebalo, svukao se i s Bunićem izišao na Placu "da bi uzeo knjigu u kojoj je delo" (per pigliar libro dell'opera). Međutim, tek što su se povratili s Place, Lovro Sorkočević, koji nije imao ulogu u prologu ali koji je takođe bio član "družine", uzviknuo je iznenađeno: "Ono doli u audijenci njekoliko malovijećnika, sioe Ser Marco Tomaso di Bassegli e Ser Orsato Marino di Sorgo, koji govore da su i oni malovijećnici i da se ne spomenjivaju, da i oni ne znadu da je učinjena nikakva terminacion više tega prologa u Malom vijeću". Ožalošćen, bez sumnje što je sprečen da odigra svoju ulogu, Dživo Gučetić jedva je dočekao Sorkočevićeve reči. Skočio je, obukao ponovo svoj kostim i odlučno izjavio pred drugovima: "Da kad nije gospodske terminacioni, ja ću rečitat, i kad mi je družina dala da rečitam prologa, rečitaću ga". Sad su izvođači bili rešeni, i preklinjanja Krista Bunića bila su bez ikakva dejstva. Teška srca, Bunić je morao da saopšti malovijećnicima najnoviju odluku svojih drugova.

I dok su se oni ljutili, pretili tamnicom, gonili Bunića da opet pođe drugovima, pozornica se rastvorila. Na njoj, pred stočićem koji je predstavljao katedru, stajala je smešna i karikirana prilika učitelja-jezuite, kakvog su Dubrovčani viđali svakodnevno. Bio je obučen u plemićku togu (da gentiluomo), iznad koje "ali je bio plaš razapet ali ferauo" s ogromnim jezuitskim šeširom na glavi, s nečim belim oko vrata i s pocepanim narukavljima (maniche), kroz koja je provirivala bela košulja. Nešto dalje, u klupama i obučeni u odela dubrovačkih đaka, sedeli su Jerko Marinov Bunić, Dživo Tomo Markov Baseljić, Džono Nikolin Rastić, Pijetro Freski i Marin Bruceze. Učitelj, govoreći stalno latinski, davao im je da čitaju i, pošto ga njihovo znanje nije zadovoljavalo, tukao ih je, sledeći, bez sumnje, metode iz dubrovačkih škola. Jedan gledalac, slikovito je i našim rečima opisao "radnju" ove scene: "Dohodili su prid meštra, nješto spjegavali, paka ih je meštar bio i dizao na konja i na 'banak..."

Kako je među gledaocima nastala prava "konfuzijon", jer su se jedni smejali a drugi negodovali, nije se moglo razabrati šta govore glumci, čiji je tekst uz to bio na latinskom. U toj zbrci, zabrinut i zaplašen naglim i pretećim odlaskom malovijećnika, Bunić je, sa još nekim drugovima, dovikivao izvođačima da se uklone sa scene. Oni su ga poslušali i ušli in scenario i ne dovršivši svoj prolog.

Po opštem utisku gledalaca, "meštar od skule", svojim kostimom i u interpretaciji Dživa Rafova Gučetića, savršeno je ostavljao utisak jezuite. O tome postoje izričita svedočanstva nekojih dubrovačkih gospara, koji su se, te večeri, nalazili u Orsanu. Savin Menčetić. je štaviše, izjavio da je "meštar" izgledao kao jezuit ne samo njemu nego i svima onima koji su se nalazili pored njega.

Izvođači i organizatori ovoga prologa, naprotiv, branili su se tvrđenjima da nisu imali namere da vređaju ili ismevaju bilo koga. Sam Kristo Bunić uveravao je u to istražne sudije; po njemu, "meštar" je imao, istina na jedan smešan način, kroz lekcije učenicima, da na latinskom izloži "argumenat" pastorale i ništa drugo. Potpuno isto tvrdio je i Dživo Gučetić, u razgovorima na Placi, sutradan po predstavi: "Mi nijesmo imali intencijon staviti nikoga nego jednoga pedanta, ma ako hoće kogod uzeti na se, neka uzme kako je njima drago, ma mi nijesmo tjeli ofenćat nikoga".[71]

Ali, vlada je imala o tome svoje mišljenje i držala je bez sumnje da se jezuiti s puno prava mogu osetiti uvređenim. A to je baš ono čega se ona bojala. Stoga je, dobivši materijal istrage od Maloga vijeća, držala dugo savetovanja, 28. februara i 2. marta, šta da preduzme da bi zataškala stvar i kako da kazni krivce. Kao i obično kad se radilo o diskretnim stvarima, želela je da sačuva tajnost većanja, i da ih senatori ne bi prepričavali po gradu, pripretila im je drastičnim kaznama. Iza toga, brzo je i jednoglasno rešeno da se Dživo Rafov Gučetić zatvori: njegova krivica kao da je za senatore bila nesumnjiva. Ostali pak glumci predstavljali su problem. Vođena nekim razlozima koji se iz raspoloživih tekstova ne daju nazreti, za glavne prestupnike, uz Gučetića, vlada je naznačila Jerka Bundića, Dživa Toma Baseljića i Džona Rastića. Oko njihovog kažnjavanja vođene su duge prepirke i davani različiti predlozi. Bilo je reči, na primer, da ih pošalju na besplatnu službu u dubrovačka utvrđenja. Drugi predlog bio je interesantniji, ali ni on nije dobio podrške koliko je bilo nužno. Po njemu ova trojica vlasteličića imali su sledećeg dana da uđu u zatvor, a zatim, zajedno s Gučetićem i sekretarom republike, da odu rektoru "otaca Družbe Jezusove" i tek kad mu daju puno zadovoljenje i izvine mu se "kako dolikuje" (uti convenit) biće oslobođeni zatvora.[72] Tek najposle, senatori su se saglasili da ih pošalju u zatvor bez ikakvih uslova i da tamo budu do dalje naredbe. Koliko su tamo ostali, ne može se utvrditi.

Svakako, vrlo dugo nisu, jer je već 13. aprila iste godine Dživu Rafovu Gučetiću, kao knezu Lopuda, dozvoljeno desetodnevno otsustvovanje iz svoje rezidencije, a 6. maja Jerko Bundić dobio je pristanak senatora da može otići izvan republike[73].

Tako je, znači, s nešto nervoze i uzbuđenja, ali ipak bez težih mera i neprijatnijih posledica likvidirana ova afera, začeta na pozorišnim daskama staroga Dubrovnika. Što je ona dubrovačku vladu toliko uznemirila, iako je u suštini bila bezazlena, može se objasniti jedino vremenom u kome je nastala. Pre stotinu i nešto godina komediografi i izvođači za slične stvari nisu dolazili u zatvor i Marin Držić je mogao, u svojoj Mandi, sasvim bezbedno i koliko hoće izvrgavati gromoglasnom podsmehu savremene "meštre od skule", oličene u nespretnom i malo luckastom pedantu Krisi. U tome, uostalom, nije bio prvi i jedini. Preuzevši iz Plauta niz likova, renesansna komedija ispunila je mnoge scene ličnostima kojih kod Plauta nije bilo a koje je zahvatila iz savremenog života. Jedna od glavnih i najsmešnijih, gradski učitelj, "pedant", trebalo je da bude "neki pomereni i pobrkani rezultat humanizma", pogodan da se kroz njega karikira mnogo toga, što je kod njegovih najzanesenijih, obično dosta neukih pobornika bilo preterano i smešno.[74 ] Međutim, vreme iza katoličke restauracije nije bilo što i vreme cvetanja renesanse; "meštri od skule" nisu, kao onda, u većini humanisti-svetovnjaci, često i stranci, koji za veći ili manji honorar "legaju" s dubrovačkom decom Plauta, zaneseni za sve što je antika, nego su to, skoro redovno, odmereni i strogi, nesalomljivi i naduti, "oci" svemoćne "Družbe Jezusove" i ono što je senatorima oko godine 1550. izgledalo tek ridicolo, njihovim naslednicima iz godine 1688 – kada su prilike ismevanih "meštara" toliko ličile na jezuite – moralo je biti samo nepristojno (indesente) i "skandalozo".

Kako se moglo videti, izvođači i organizatori ovog "sramnog prologa" – uz dva izuzetka – svi su iz redova dubrovačke vlastele. Sem Gučetića, među njima ima malo ličnosti koje su se docnije istakle. Svi u godinama od osamnaeste do dvadeset četvrte i u sitnim državnim službama, oni su bili na utrtom putu dubrovačke vlastele i imali su, posle prvih, dužih ili kraćih, većih ili manjih ludosti ranoga mladićstva, postati isto onako konzervativna i bezizrazna dubrovačka "gospoda", kakvi su bili i njihovi ocevi i stričevi, koji su ih sada kažnjavali. Lovro Sorkočević je, doduše, nešto kasnije ušao u Akademiju "ispraznijeh",[75] a Jerku Bundiću kao prijatelju, Kanavelović je posvetio svoju Krunicu tomačenu u slovinski,[76]ali će sve to biti, kao obično, pre rezultat društvene mode nego nekih izuzetnih sklonosti i istinskih interesa. Na pitanje zašto su ti netrpeljivi i isključivi vlasteličići – a takvi su sigurno bili – uveli u svoju "družinu" dubrovačkog berberina Marina Brucezea i sina jednog "butigara" sa dubrovačke Place, Pijetra Freskija[77] – ličnosti, dakle, koje su po njihovu shvatanju društveno bile daleko ispod njih – moguće je odgovoriti jedino pretpostavkama, ali se određeno ne može reći ništa. U svakom slučaju, to se po pravilu nije dešavalo, pre toga kao i posle toga.

O glavnom protagonisti večeri, Dživu Rafovu Gučetiću, odista "zna se vrlo malo". Utvrđeno je, jedino, da je živeo od 1664. do 1704. god., da je bio akademik "isprazni" i da mu je, povodom rane smrti, pučanin Vice Petrović., takođe akademik, držao govor na komemoraciji koju je priredila akademija.[78] Odavno se, doduše netačno, spominje kao izgubljena družinska pesma U smrt Dživa Goce u Družini nedobitnijeh, koju su, nesumnjivo za njega, ispevali njegovi drugovi[79]. Sve te pojedinosti, međutim, dovoljne su da posvedoče da je njegov interes za kulturne poduhvate bio neprestano živ i znatan. Kada jednom bude dobio svoga biografa – a on to zaslužuje – ovo će možda biti i očiglednije. Pomenuli smo, već, da je u vreme svog istupanja na sceni, bio knez jednog dubrovačkog ostrva – položaj kojim je, uz druge slične, otpočinjala karijera dubrovačkog vlastelina, na čijem su drugom kraju po utvrđenom redosledu, bili "Pregat" i "rektorat". Dodaćemo samo, radi ilustracije njegovog temperamenta, da je, pre februarskih događaja, bar pet puta stajao kao krivac pred kriminalnim sudijama[80], ali da istu praksu nije, dabogme, napuštao ni kasnije.[81] Ali taj neuravnoteženi i lakomisleni dubrovački vlastelin bio je jedan od najvažnijih od ono malo poznatih glumaca dubrovačkog pozorišta, koji su dramska dela dubrovačkih pisaca ostvarivali u dubrovačkim uslovima i za dubrovačku publiku, i, ako ni zbog čega drugog, zaslužuje po tome naše punije interesovanje.

6

Izdajući, pre više od četvrt veka, Četiri dubrovačke drame u prozi s kraja XVII vijeka – Jerka Škripala, Bena Poplesiju, Pijera Muzuvijera i Vučistraha – Milan Rešetar je napomenuo da je "za sve ove četiri drame posvjedočeno... da su prikazane godine 1699. prid Dvorom tj, na pijaci, koja se još dan danas tako zove prid Dvorom... gdje je živio knez... Dubrovačke Republike... " [82] Svedočanstva na koja se Rešetar u toj prilici pozvao, kazivala su istinu, ali samo delimično. Arhivski se, naime, može utvrditi da je vlada još 27. decembra god. 1698 – a to će biti za pozorišnu sezonu god. 1699 – odobrila da se izvedu neke, i moguće baš ove, comediae et rapresentationes, ali je to bilo in Arsenatu a ne "prid Dvorom". Pretpostaviti da su pomenute drame izvedene ipak "prid Dvorom", a nekakve druge u Orsanu, bilo bi vrlo teško iz prostog razloga što bi to značilo da je Dubrovnik tih poklada imao više od četiri – i bar šest – pozorišnih priredbi, a to bi bilo ipak suviše. Citirane arhivske vesti daju i Jednu dalju pojedinost: dopuštajući ove predstave, vlada je određivala quod remaneant in suo robore poenae factae per praeteritum in hac materia – tj. da ostanu na snazi kazne protiv unošenja oružja i izazivanja skandala u pozorišnoj dvorani[83]– što bi, možda imalo da znači, da od god. 1688, kad su ti propisi doneti, do god. 1699, kada se vlada prvi put poziva na njih, nije bilo nikakvih javnih predstavljanja u Dubrovniku. To, uostalom, ne bi bilo tako teško usvojiti, kad se zna koliko su to bile dramatične i opasne godine u dubrovačkoj istoriji.

To bi, ujedno, bila poslednja vest koja se u arhivu Dubrovačke Republike može naći o pozorišnim predstavama u Dubrovniku poslednjih decenija XVII veka. Kako se već na prvi pogled može videti, ove vesti ni izdaleka ne obuhvataju svu pozorišnu aktivnost ovoga vremena. Iz njih se sa sigurnošću može utvrditi izvođenje samo osam dramskih dela – Vučistraha, eventualno, i "komedije dei barbien", komedije koja je uvredila Jevreje (Sin vjerenik jedne matere), Vijernog pastijera s prologom i one četiri drame u prozi iz god. 1699 – a sem ovih, u repertoaru tadanjih "družina" bilo je, kako se zna, i drugih. Prema tome, kad su i u kojim prilikama, kako i u izvođenju kojih glumaca prikazane, recimo, Lukrecija, Mada i Starac Klimoje, Sužanjstvo crećno i Ljubovnici, Gleđevićeve melodrame i niz drugih dela, ostaje i dalje pitanje bez odgovora. A šta je tek sa onim drugim, takođe brojnim, izgubljenim u metežima vremena i događaja, za koje ne možemo čak ni znati? Ukratko, očigledno je da su vlasti registrovale samo neke od ondašnjih predstava, najčešće one koje su izvođene na javnim mestima, u Orsanu ili drugde, kao i one kojima su imale ponešto da prigovore ili na koje su se tužili uvređeni Dubrovčani a da se nisu bavile – mada su se, sigurno, i za njih interesovale – mnogobrojnim komedijama i melodramama, skromnim brojem lica i scena, pogodnim za intimne i domaće svečanosti i izvođenim obično na njima, prigodnim i često alegoričnim, propraćenim pesmom i igrom i davanim za mali broj pozvanih lica. Ali, sem nepotpunosti te vrste, ove vesti imaju ih i drugih. Tako, na primer, krivične isledne sudije ne samo što nije interesovalo delo koje se igralo – jer su najčešće bili inkriminisani samo pojedine scene i gestovi, a ne celina – nego su oni, isto tako, uvek propuštali da zapitaju svoje klijente i ko je pisac deda. Njima to, izgleda, nije bilo važno, jer su, po njihovim pogledima, odgovorni bili glumci a ne pisci prikazanih dela. Na taj način, rešavanju zamršenog i teško rešivog pitanja autorstva mnogih komedija i ponekih melodrama iz ovog vremena ove vesti ni u čemu ne olakšavaju posao.

Sve to i još ponešto drugo, što se ne zna, naša nauka imaće da potraži na drugom mestu i drugojačijim putem.

Napomene

[1] Historijski arhiv u Dubrovniku, Lamenta de intus et de foris, 18, 1611-1612, 300'. I svi dalji dokumenti koji se navode nađeni su u istom arhivu.

[2] Diversi et possesso del criminale 8, 1615-1621, 53.

[3] Libro dell' Armamento, 1627.

[4] R. Skok, Gundulićeva "Dubravka", Vijenac, Zagreb, VI, 1928, 335.

[5] Agostin Franov Tudišević rođen je sredinom 1602. godine (12 novembra 1621, sa dvadeset godina, ušao je u veliko vijeće) a umro je u zemljotresu 1667 (Specchio del Maggior Consiglio, 1606-1699).

[6] Sve to daje zgodnu prigodu da ce, uzgredno, ispravi jedna stara zabluda naše književne istorije. Svoju Arijadnu Gundulić je još 1620. godine, u poznatoj posveti Pjesana pokornijeh kralja Davida, spomenuo kao već prikazanu "na očitijeh mjestijeh" u Dubrovniku. S druge strane, izdajući je tek 1633. u Ankoni i posvećujući je Tudiševiću, on je ovoga nazivao "gospodičićem". Iz toga poslednjeg, Đuro Kerbler je u jednoj prilici zaključio da je Tudišević "morao biti još mlad godine 1632" (tad je posveta Arijadne pisana!) i da "nije po tom mogao glumiti u Arijadni i onda kad se ona po prvi put prikazivala još prije godine 1620.", te da bi "lako moglo biti da je pjesnik za ponovno prikazivanje preradio ili bar dotjerao stariju svoju dramu" (Stari pisci hrvatski knj. IX', Zagreb 1938, 17). Ništa netačnije od toga, i Kerbleru to nije bilo teško da proveri. Jer Marin Franov Tudišević rođen je još 1601. godine (u Veliko vijeće ušao je 27 jula 1620), pa je, prema tome, sigurno još pre 1620 godine mogao uzeti učešća u predstavljanju Arijadne: nije, dakle, bilo nužno pretpostavljati da je on glumio tek u nekoj reprizi, za koju ne znamo da li je ikad i ostvarena. O Tudiševiću, inače, vredno je zabeležiti da je dugo živeo i trgovao u Ankoni. Kako i s kojim uspehom rekao je sam, dovoljno rečito, u svom testamentu (Testamenta Notariae, 64. 1645-1650. 97: "... Nel resto hauendo sua diuina maestà per cause note alla sua somma prouidenza et particolarmente per la pena delli mia peccati permesso che in negotiando resti appresso da disastri come è noto, per il che mi trouo debitore à diuersi et all' incontro creditore di grossa somma .", ".. poiche essendo io in questo naufragio di negotii mia restato, uolontariamente posso dir, nudo.. "). Umro je, još mlad, 1643. godine (Specchio del Maggior Consiglio, 1606-1699).

[7] Diversa Cancellariae, 204, 1627-1629, 225-225'.

[8] Descritione delle Origini e Genealogie dei Cittadini Ragusei (tzv. Čingrijina genealogija) 105-106.

[9] Isto, uvod

[10] Isp. Testamenta notariae, 65, 1650-1657, 211. i dalje.

[11] Katićeva genealogija dubrovačkih Antunina.

[12] Januara 1621. primljena je u senatu njegova molba kojom se nudi za šestog člana ovoga orkestra. Između drugog, tu se e "Desiderosi di impiegarmi tutto il tempo di mia vita in seruitio di Vostre Eccellenze ho atteso alla musica, particolare professione de'miei antenati e particolarmente al sonar d'instrumento di fiato, che sono il cornetto, il pifaro et il trombone. Per ornamento di questa illustrissima et eccellentissima repubblica fu institutio il concerto di pifari che sono cinque, et hoggi sono à pieno, sì, ma parte di loro ridotti dell' età tanto auanti, che sarà assai il dirsi che pochi anni più potranno durare al seruitio, nè sarà disdiceuole fra loro ancora hauerci il sesto oer adesso che sar à il cornetto, qual m'offerisco di sonario io... Però humilmente le supplico... di accettarmi per hora per aggionta della loro musica predetta con l'ordinario e solito salario del pifaro, toccando secondo l'occorenza quelli di detti instrumenti che più aggradirà et riuscirà meglio nel concerto et succedendo dopo la morte ò mancamento d'alcuno di entrar nella uece di quel tale che morisce o per altro accidente uenesse à mancare..." (Consilium Rogatorum, 87, 1619-1621, 155).

[13] Isp. D. Pavlović, Melodrama u počeci opere u starom Dubrovniku, Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd 1952, III, str. 247 u nap.

[14] Testamenta notariae, 67, 1663-1667, 73.

[15] Isp. npr. Consilium Rogatorum, 90, 1626-1628, 91'. gde je pod 23. februarom 1627, zabeleženo: "Prima pars est de assignando Petro Negrini, Leonardo Belhuomo et Joanni Vincentii, tibicinibus novis, salarium ducatorum sexaginta quos habuit annuatim unus ex defunctis ita ut quilibet habeat ducatos uiginti in anno usque ad aliam terminationem Consilii Rogatorum".

[16] Maja 1631. registrovan je dokumenat kojim R. D Maurus a Perusia olim cellerarius locrumensis, izjavljuje da manastir duguje Činiju 150 dukata pro tota pictura prospectiuae capellae ecclesiae Locrumae (Diversa Cancellariae, 205, 1629-1632, 159).

[17] Conslium minus, 74, 1628-1631, 155.

[18] Diversa Notariae, 138, 1638-1649, 16' a tergo.

[19] Arhiv kotorske biskupije, Matice mrtvih, I, l. 9. Činijev testamenat, u kome univerzalnim naslednikom čini svoju ženu Katarinu Paskojevu i u kome ni reči nema o ma čemu što bi bilo u nekoj vezi sa slikanjem, prepisan je u Testamenta Notariae 64, 1645-1650, 147-147'.

[20] Naš poznati istoričar umetnosti dr Kruno Prijatelj tragao je, na našu molbu, po njima, ali bez ikakvog uspeha.

[21] M. Rešetar, Stari pisci hrvatski. VII2 (Zagreb 1930) Uvod (Knjizevni rad Marina Drzića), CXII.

[22] O tome vid. na primer Borba protiv luksuza u Dubrovniku XVI i XVII veka i Žena u starom Dubrovniku od D. Pavlovića (u knjizi: 1z književne i kulturne istorije Dubrovnika, Sarajevo 1955).

[23] "Che nelle rassegne della Madona Candelora ò di Santo Biagio ogniuno si possa vestire à modo ehe vorrà, senza incorso di alcuna pena di questo provedimento, per quei due giorni solamente, come anco non si proibisce il vestire medesimo ai mascheri e comedianti nelle loro mascherate e rapresentationi..." (Consilium Rogatorum, 95, 1636-1638, 92).

[24] Lamenta de intus et de foris, 30, 1638-1639, 61 i d.

[25] Isto, 41, 1641-1642, 205, 208'.

[26] Consilium minus 85, 1677-1685, 134.

[27] Consilium rogatorum 125, 1681-1682, 24.

[28] Isp. o tome D. Pavlović, Borba protivu luksuza u starom Dubrovniku. Politika. 5. mart 1936.

[29] O tome videti D. Pavlović, O krizi vlasteoskog staleža u Dubrovniku XVII veka. Zbornik radova Instituta za proučavanje književnosti SAN, 1952, knj 2, 27-38.

[30] Consilium Rogatorum, 118, 1671, 136'-140'.

[31] A. Vučetić, Nošenje u seđeti u Dubrovniku pred 300 godina, Dubrovački list, 1925, II, 12.

[32] Čitav je događaj rekonstruisan prema opširnim zapisnicima sa procesa "protiv onih koji su povodom pragmatike govorili s malo poštovanja prema vlastima" (contro quelli che per occasione della pramatica parlavano con poco rispetto verso i magistrati) u Historijskom arhivu u Dubrovniku, Prepiska17, XVI, 1658.

[33] Consilium Rogatorum, 125, 1681-1682, 27'.

[34] Lamenti del criminale, 16, 1680, 137'.

[35] Lamenti del criminale, 10, 1675, 98'.

[36] Isp. npr. Lamenti del criminale, 13, 1677-1678, 106.

[37] Consilium minus, 85, 1677-1685, 157': "Mala česma" nije Onufrijeva česma ispod Zvonika, pred kojom je, tobože, nekad zamišljeno izvođenje Držićeve Novele od Stanca nego je to, kako se lepo vidi po jednoj slici koju mi je ustupio prof. P. Kolendić, manja jedna česma odmah do ulaza u Orsan, što je i sad očuvana kao česma na pumpi na Brsaljama.

[38] Isto, 85, 159.

[39] Specchio 1606-1699, 398.

[40] Consilium rogatorum, 125, 1681-1682, 156-156'.

[41] Isp. Milan Rešetar, Stari dubrovački teatar, Narodna starina, 1922, I.

[42] Prepiska17, sv. 64, № 2052. Processi politici e criminali (1680-1689).

[43] Aluzija se, bez sumnje, odnosi na Katu i Lukru, kćeri dubrovačkog građanina Cvjetka Bonomelija, koji je, prema antuninskoj genealogiji, došao u Dubrovnik sa Lopuda, bavio se zanatom "šavca" i svoje kćeri skromno poudavao, jednu za nekog "kapurala u sv. Lovrijencu" a drugu za "zapovednika između vrata od Pila". Moralo bi biti da nisu bile mnogo ugledne, ali da su "vlasteličići" hteli naglasiti da ni druge Antuninke, po socijalnom položaju, nisu bile mnogo značajnije od njih.

[44] Milan Rešetar, Četiri dubrovačke drame u prozi iz kraja XVII vijeka. Zbornik za ist., jez. i knjiž. srp. naroda, prvo odeljenje knj. VI (1922), XVI.

[45] Rešetar, Stari dubrovački teatar; isti, Četiri dubrovačke drame u prozi..., XVI.

[46] Consilium minus, 82, 1664-1667, 232' Na ovaj me je podatak upozorio prof. Kolendić.

[47] Crijevićev iskaz: "Quando si faceva la detta rapresentatione halekalisu e disse uno mi par Antonio Crivonossi: "... jarac Papo Žudio, e halekaiuchi ho inteso che dicevano: "Adonai..." dopunio je Orsat Ranjina: "Ho visto andar parechi comedianti per il palco coperti su la testa col bianco velo e dicevano: Adonai e Ebrei bechi..." (Prepiska17, sv. 64 № 2052. Processi politici e criminali 1680-1689). Zanimljivo je, međutim, pojedinosti te scene uporediti s iskazom nekog Lucija iz Breše, datim pred dubrovačkim sudijama 15. aprila 1670. o jednom stvarnom obrezivanju koje je on posmatrao u Dubrovniku: "Li giorni passati, trovandomi alla mia bottega che sia vicino alla casa d'un Ebreo in publica piazza... nella qual'casa osservai entrare una gran quantitá de gl'Ebrei e dopo di questo dietro alla finestra... vidi comparire una carega grande su la quale sedeva un' Ebreo coperto d'un fazzuolo bianco di seta... e li fu portata in mani la creatura e s'accostó a lui un'Ebreo vestito d'una cosa bianca come da prete, e fecero non so che cerimonia... e questo che era vestito di bianco cantava con alta voce e tutti gl'altri li respondevano pure cantando", Prepiska17, 64. № 2051.

[48] Otac kasnije glasovitog Antuna Rigija, biskupa i akademika "ispraznog."

[49] Diversi et Possessi del criminale, 19, 1681-1688, 12. Consilium minus, 85, 1677-1685, 211'.

[50] Lamenti del criminale, 20, 1684, 12-25.

[51] Libro delle sentenze criminali, 38'; Consilium minus, 49, 1684-1688, 3'

[52] Diversi et Possesso del criminale, 19, 1681-1688, 106'-107,

[53] Fancev F., Četiri dubrovačke komedije iz kraja 17 stoljeća. Građa za povjest književnosti hrvatske, 1932, XI, 161.

[54] Podrobnije o ovome: Rešetar M., Stari dubrovački teatar, Narodna starina, 1922, I; Kombol M., Hrvatska drama do 1830, Hrvatsko kolo 1949, 2-3, 292-311.

[55] Consilium Rogatorum, 151, 1723-1724, 176. i dalje. To je i izvršeno, pa su istog meseca, među državnim troškovima, registrovani i oni načinjeni "za spaljivanje Talmuda" (per abruciare il Talmut), Dicta domini Rectoris, 31, 1724, 3'.

[56] Videti o tome: Emilio Re, Qualche nota sul tipo dell' Ebreo nel teatro popolare italiano, Giornale storico della letteratura italiana, 1912, LX, pp. 383-398.

[57] O "džudijatama": Anton Guilio Bragaglia, Le maschere romane, Roma, 1947, pp. 217-232; Paolo Toschi, Le origini del teatro italiano, Torino, 1955, pp. 333-340.

[58] E. Re, nav. delo, 391.

[59] Isto, 391.

[60] E. Re u nav. delu na str. 391. daje ukratko i sadržaj scenarija komedije Il pedante iz zbirke Flaminija Skale, i sadržaje komedije La mula (iz velike kolekcije scenarija Bazilija Lokatelija) i komedije Il finto principe (koji je štampao A. Bartoli u knjizi Scenari inediti della commedia dell'arte, Firenze, 1880, p. 183.

[61] P. Toschi, Le origini del teatro italiano, 338-339 U "džudijati" koju opisuje de Brosses, a njegov opis reprodukuje Toschi, Pulčinela usred neke sinagoge pozajmljuje novce od Jevreja, ali ovi, pošto su zatražili ogroman interes, zatraže od njega i da postane Jevrejin, pa kad uzmu potom da nad njim izvrše i obred obrezivanja, on se silno rasrdi i dobro ih istuče.

[62] Consilium Rogatorum, 127, 1684-1685, 140-146

[63] Fancev Franjo, Građa za bibliografiju Petra Kanavelovića (1637-1719), Građa za povijest književnosti hrvatske, 1932, XI, 221.

[64] Kombol Mihovil, Poviest hrvatske književnosti do Preporoda (Zagreb, 1945), 282.

[65] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 90. Rešetar, Stari dubrovački teatar.

[66] Kolendić, Petar, Premijera Držićeva "Dunda Maroja", Glas, 1951, CCI, 59.

[67] Kolendić, 60.

[68] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 105-108.

[69] Na istom mestu, 108.

[70] Biće da su gledaoci, kako me upozorava prof. Drag. Pavlović, u tom "meštru" mogli lepo prepoznati tadašnjeg učitelja prvog razreda dubrovačke srednje škole (jer je samo on nosio naziv maestro) dvadesetogodišnjeg jezuitu Antuna Mariju Nakija, ponešto egzotičnog maronitu s ostrva Kipra, koji je tek bio došao u Dubrovnik da ga naskoro zatim, u septembru 1689, napusti (Pavlović D., O školskim prilikama u Dubrovniku XVII veka. Prilozi, 1935, XV, 84; V(anino) M., Ljetopis dubrovačkoga kolegija (1556-1764), Vrela i prinosi, Sarajevo, 1937, 7, 37 i da se posle istakne u misijama po Siriji (Sommervogel S., Bibliothèque de la Compagnie de Jésus, V, Bruxelles-Paris 1894, 1517).

[71] Prepiska17 sv. 64 № 2052. Processi politici e criminali 1680-1689.

[72] Consilium rogatorum, 129, 1687-1688, 108'-111.

[73] Na istom mestu 127, 114' bis.

[74] Kolendić Petar, Učieitelji u dubrovačkoj komediji, Dubrovački list, 1924, 34.

[75] Deanović Mirko, Odrazi talijanske akademije "degli Arcadi" preko Jadrana, Rad 250, 4.

[76] Fancev 219 - Upozorava me prof. Kolendić da je, prema jednoj belešci u rukopisu Jugoslavenske akademije I. b. 21 ta Krunica na čas od imena prislavne od neba u svijeta česarice Djevice Marije (inače prevod jednog spisa generala dominikanskog reda blaženog Jordana) štampana u Ankoni (Jakinu) g. 1689.

[77] Za M. Brucezea isp. Diversi et Possesso del criminale, 19, 1681-1688, 106', za P. Freskija, Lamenti del criminale 9, 1671, 139'; 24, 1688, 185.

[78] Deanović 2.

[79] Fancev Franjo, Dvije dubrovačke pučanske družine iz kraja 17 stoljeća. Nastavni vjesnik, 1931, XXXIX, sv. 5-8, 1931.

[80] Videti npr Lamenti del criminale, 14, 1678, 9'. 221.

[81] Isp Consilium rogatorum, 130, 1689-1690, 81-81'.

[82] Četiri dubrovačke drame u prozi, XI.

[83] Consilium rogatorum, 136, 1698-1700, 48.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]