Miroslav Pantić

Beleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo"

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

U neveliki skup komedija, koje su nam, obično bez naslova a uvek bez naznačenog autora i bez datuma nastanka, preostale od nesumnjivo bogate komediografske produkcije XVII veka, ide i ona, koja je, prema imenu svog glavnog junaka, nazvana Jerko Škripalo.^[1] Njen tekst je sačuvan u više rukopisa iz XVII i XVIII veka,^[2] što najčešće nije slučaj s drugim komedijama iz istog stoleća i što može značiti jedino da se ona negdašnjim ljubiteljima ove vrste književnosti zbog nečega sviđala. Današnjem čitaocu, međutim, ta stara komedija ne donosi mnogo uživanja; svako ko se odvaži da je pročita, brzo će se i lako složiti s ocenom, koju je o njoj pre blizu pola veka izrekao Pavle Popović, koji se prvi nad njom zaustavio. "Lepa nije – govorio je Popović s razlogom – ni jaka, još manje fina; naprotiv. Ona ima dosta grubosti, a naročito pornografije i skatologije... Ona nije ni vešto sastavljena, i jedna vrlo plitka intriga služi joj kao osnov; rasplet je još naivniji... " ^[3]

Ali ova komedija "ima kulturno-istorijske važnosti, jer crta prilike onoga doba u Dubrovniku", i P. Popović, konstatujući i to, bio je još jednom u pravu.^[4] Sa smelošću koja se kod dubrovačkih pisaca ne može sresti mnogo puta ona prikazuje i ismeva nekog starog vlastelina, koji, po svemu što se o njemu kaže, nikako nije bio makar ko, već senator i jedan "od prvijeh", "kelomna (stub) od grada" i bivši knez Republike. Stavljajući ga u bezbroj situacija, koje su sve nemoguće i smešne, i koje se sve po njega svršavaju loše, nepoznati autor nije ipak bio, iako se to nekad malo odviše isticalo,^[5] sasvim u postupcima i obrascima dubrovačke komedije XVI veka. Njegov Jerko Škripalo jeste komični i mahniti starac, kome nikad nije dovoljno ljubavnih avantura, ali koji baš zato i ispada smešan, jer za njih nema ni osnovnih uslova, i jeste kao okorela tvrdica bliski rođak Dundu Maroju, ali on je, a to svi drugi ipak nisu, i izrazito negativna ličnost, koja tiraniše celu svoju okolinu, koja s predumišljajem pokušava da gurne u smrt sopstvenu ženu, jer je ne voli i jer mu ona smeta, koja nehumano kinji svoje radnike i poslugu, i koja se čak i prema državnim službama odnosi kao prema svojoj prćiji. Neka svim tim osobinama, koje je Škripalu pridao, naš autor i nije pomišljao da ovaj lik učini dubljim i težim od drugih, koji su mu slični u ranijim komedijama – da je to i želeo, njegove umetničke snage nisu bile dovoljne da mu obezbede uspeh! – neka je u svemu tome pokušavao da ide za savremenom komedijom improvizacije i profesionalnih glumaca, koju je bez sumnje imao prilike da vidi, ostaje ipak nesumnjivo da je ispisujući redove ove komedije, svoje pero topio u jed svoga nezadovoljstva i da je za nas tako ostavio jasan trag neke slobode opažanja i izraza, koja je u jednom trenutku dubrovačke intelektualne klime u XVII stoleću bila dopustiva.

Već i sama ta odlika bila bi dovoljna da ovoj komediji obezbedi nešto više pažnje i da potakne želju za koliko je moguće bližim određivanjem vremena iz koga je potekla. No pravo na tu pažnju i uslove za tu želju njoj daje i jedan dalji momenat. Bila koliko mu drago dubrovačka komedija iz XVII veka nevelika po svojim umetničkim kvalitetima, – bez jedne podrobnije analize to je dosad istaknuto mnogo puta, – ona je ipak značajna, s obzirom na to da u književnosti malenog grada produžava jedan književni rod koji je u prethodnom stoleću bio tamo na izuzetnoj visini i s obzirom na to da je, kraj svega što se može reći o izvornosti njene invencije i o vrednosti njene inspiracije, dubrovačkom čoveku govorila o njemu samom i o njegovim bližnjima, i to govorila mu kroz usta sugrađana i poznanika, a ne, kao u većem delu Evrope u to doba, kroz usta plaćenih profesionalnih glumaca iz Italije. Pa uprkos tome, koliko je malo poznata ta komedija! Mi još uvek ne znamo ni njene pisce ni datume njenih premijera, i u neprilici smo zato kad treba da govorimo o njenu razvoju. Obično zbog toga ponavljamo da su sve te komedije napisane i prikazane pred kraj XVII veka,^[6] a što se tiče autora, ako ih sve ne pripisujemo glatko Korčulaninu Petru Kanaveloviću,^[7] izvlačimo se napomenom, da "ma kako se... s vremenom riješilo to pitanje autorstva, ono vjerojatno neće imati presudne književno-historijske važnosti, jer u tim našim komedijama nije nigdje izražen lični odraz svijeta niti se u kojoj od njih očituje superiorniji komediografski talenat".^[8]

Sve se to, naravno, ponavljalo i ponavlja i kad je reč o našoj komediji. I njen je pisac nalažen u Kanaveloviću, bilo s nešto rezerve,^[9] bilo čak i sasvim odlučno.^[10] A u pogledu na vreme kad je na dubrovačkoj pozornici prikazana, ni kod nje se nikada nije posumnjalo u zapis s jednog od kasnijih rukopisa, u kome se za nju, kao i za Pijera Muzuvijera, Bena Poplesiju i Vučistraha, koji su u tome rukopisu sačuvani takođe, kaže da su "bile prikazane prid dvorom na 1699".^[11] Vinko Radatović, jedino, pokušao je da unese nešto svetlosti u zamršene odnose između ovih komedija, pa je u jednoj prilici za komediju Jerko Škripalo iznosio dokaze da je nizom svojih scena istovetna s komedijom Šimun Dundurilo i da, prema tome, predstavlja njen kasniji plagijat.^[12]

Treba, doduše, istaći da je put koji bi morao dovesti do tačnijeg zaključivanja o vremenu u kome je ova komedija izrađena naslućen već odavno kako valja. "Za vrijeme kada je napisan Jerko Škripalo – pisao je M. Rešetar – moglo bi nam poslužiti i ime "žuđela" Arona Koena i "kandžilijera" Mara Ruga, ako su to, kako je sva prilika, imena jednog Židova, koji je u to doba zbilja živio u Dubrovniku, i ondašnjeg pisara dubrovačke kancelarije".^[13] Pri tom Rešetar je mislio na dva spomena realnih ličnosti, koji se u komediji čine; oba se nalaze samo u jednoj njenoj verziji – onoj koju ima rukopis biblioteke Male braće u Dubrovniku, zaveden pod starim brojem 38^[14] – i oba su kasnije u istoj verziji precrtana i zamenjena drugim. U prvome (čin I, scena 9), Jevrejin Merdohain, jedno od važnijih lica u komediji, kaže nekom prilikom: "A molio me Aron Koen da mu kupim 30–40 vedar vina", a u drugom (čin II, scena 2) Jerko Škripalo, ljut na beračice grožđa za koje misli da su ga pokrale, a koje mu odgovaraju drsko, s uvredama i kletvama, uzvikuje, pokušavajući da ih zaplaši: "Amo, pudaru, pođ mi po Mara Ruga (druga ruka ispravlja u: kandžilijera), da mi je učinit lamenat na ove lupežice", na što mu one dobacuju, opet s prkosom: "Ti ćeš nas na Mara Ruga (druga ruka ponovo prepravlja u: kandželijera), a mi ćemo tebe na sindike i na fontanu, dje se svak umiva".^[15]

Prema Rešetarovoj sugestiji, dakle, imena ove dvojice bivših Dubrovčana, očuvana skoro slučajno u rukopisu komedije koji je inače najstariji i najbolji,^[16] mogla bi da posluže kao ključ za rešenje pitanja njene hronologije. Trebalo je sada na osnovu toga provesti sistematsko arhivsko traženje i do rezultata bi se moralo doći; začudo, niko se time nije pozabavio. Samo uzgredno i u jednoj opreznoj belešci, književni istoričar Franjo Fancev izneo je slutnju: "Ne krije li se za "žuđelom Aronom Koenom" komedije dubrovački rabin Aaron Lunelli-Coen, koji je, kako to spominju dubrovački literarni historici S. Cerva, I. M. Matijašević i S. Dolci, izdao g. 1657. neke komentare knjigama Sv. pisma".^[17]

Taj jevrejski sveštenik i viđeni dubrovački trgovac, učeni naučnik i pisac dela Zekan Aron ("Brada Avramova"), koji se rodio oko 1586. a živeo do marta 1656. godine,^[18] zaista bi mogao biti Aron Koen iz naše komedije. S obzirom na to da tačno znamo kad je on umro, godina njegove smrti imala bi značiti poslednju u kojoj je Jerko Škripalo složen. Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna, i Fancev je dobro učinio što je u onom momentu ostao samo kod slutnje. Jer kako se posle moglo videti, ime koje je ovaj poznati rabin nosio imali su i drugi Jevreji, o kojima se nalaze dubrovački arhivski zapisi. Već prema podacima koje je izneo Tadić, može se konstatovati, na primer, da je 1573. bio neki Aron Koen, kome je na nekom brodu tad propalo petnaest snopova kozjih koža, ili pre 1594. opet neki drugi, kome se te godine pominje udovica Rene.^[19] Kada se pak uz sve to uzme u obzir da se Tadićevi podaci zaustavljaju kod polovine XVII veka, neizvesnost u pogledu stavljene pretpostavke postade još znatno veća.

Ostalo je, prema tome, da se među dubrovačkim kancelarima potraži onaj koji se zvao Maro Ruga, ne bi li se tako došlo do sigurnije osnove za datiranje komedije. Jedan kancelar s tim imenom i s takvim prezimenom zaista je zabeležen u arhivskim dokumentima. On, samo, nije kancelar grada, već kancelar dubrovačke Župe, što niukoliko ne smeta, nego čak bolje odgovara radnji komedije, koja je smeštena u seoce Šumet, gde su sva glavna lica došla zbog berbe.^[20] Šumet je nad Dubrovačkom Rijekom, a na domaku Župe, pa je u to vreme bio pod nadležnošću župskoga kancelara; otud je sad shvatljivo, zašto stari Jerko hoće da svoje beračice tuži kod "kandžilijera Mara Ruga". O Rugi, srećom, imamo sve potrebne vesti: on je za kancelara Župe izabran 18. aprila 1614. godine^[21] i ostao je u službi neprekidno do smrti, 11. juna 1656. godine.^[22] To je jedini kancelar Župe u XVII veku, koji se tako zove,^[23] i uopšte jedini Maro Ruga među svim dubrovačkim kancelarima, kako onima u gradu, tako onima po ostrvima i selima. Bastardni potomak ugledne pučanske porodice Ruga – vanbračni je sin Petra Marina Ruga i Reine Candiotta iz Barlete^[24] – Maro je skoro ceo svoj život proveo u Župi, gde je imao kuću i imanje^[25] i gde je svakako zbog toga i želeo da bude kancelar.

Precizni podaci o njegovu službovanju u kancelariji Župe ovlašćuju nas da o komediji Jerko Škripalo kao nesumnjivo utvrdimo ovo: ona je nastala posle 18. aprila 1614, kada je Ruga za kancelara postavljen, ali pre 11. juna 1656, kada je on umro. Istovremeno, tim se podacima identifikuje, ovoga puta bez ikakve sumnje, i ličnost "žudjela" Arona Koena, koga komedija spominje; to je zaista ugledni rabin i dubrovački trgovac o kome stari dubrovački biografi govore. Kako je on punoletan postao 1614, a umro, kao Ruga, 1656. godine, osnovnim datumima njegova života ne dobijamo, na žalost, ništa za dalje približavanje tačnom vremenu postanka naše komedije. Zato možemo reći jedino to da je ona u jednoj od ove četrdeset i dve godine – još uvek neizvesno u kojoj – napisana i prikazana u Dubrovniku po svoj prilici u vreme karnevala i na otvorenom prostoru dubrovačkih trgova. Ona je zasad jedina dubrovačka komedija, za koju je nepobitno utvrđeno da pripada vremenu Dživa Gundulića i Džona Palmotića, to jest književnosti koja se u Dubrovniku pisala pre katastrofalnog zemljotresa 1667. godine. Što se ona u tolikom svom delu slaže s komedijom Šimun Dundurilo, moglo bi se tumačiti na nekoliko načina – na primer da je i Dundurilo iz istoga vremena i od istoga pisca, iz koga je i od koga je i Jerko Škripalo, ili da je on ipak nastao kasnije i pod uticajem prvoga – ali se, bar zasad, ni do kakve sigurnosti ne može doći.

Teško je, isto tako, i na drugi koji način suziti dosta veliki vremenski raspon, u koji smo, na osnovu arhivskih spomena, našu komediju mogli staviti. Možda bi nam to i pošlo za rukom kada bismo znali kakvo je prezime imao onaj "Stijepo šavac između Ponte", o kome se u komediji još govori (čin II, scena 7), ili kakvo je ime nosio onaj Tesla, o kome je reč takođe (I, 9). Na nevolju, autor komedije nije imao potrebe da te podatke daje – jer su to sigurno bile ličnosti koje je svaki gledalac znao veoma dobro – pa je sada bez njih skoro nemoguće tražiti po spisima. Jedan se Tesla u to vreme zvao Ivan i bio je sin Lukin,^[26] pa kako je 1648. i 1656. imao posla s dubrovačkim krivičnim sudijama, nije isključeno da je baš to onaj na koga raspušteni Maro, sin Jerkov, čini aluziju kad kaže: "Ili trebuje providžat dinare na koji mu drago način, ili saltar in mare, ili učinit s Teslom kumpaniju in pase et in carità".

S najvećom opreznošću, istina, moglo bi se pretpostaviti da je komedija Jerko Škripalo starija i od godine 1651. Te godine, naime, senat je najpre, 21. januara, doneo jednu oštru zabranu one hazardne igre s kartama koja se zvala bašeta,^[27] a zatim je, 27. novembra, izglasao opširnu uredbu o kaznama koje su čekale svakoga ko se usudi da "javno ili privatno, pod bilo kakvim razlogom i iz kakvih mu drago motiva" govori protiv vlade i njenih činovnika, bilo onih u gradu, bilo onih koji se šalju po teritoriji;^[28] stoga nije mnogo verovatno da bi nepoznati pisac mogao da posle toga, bar za neko vreme, prikazuje Mara kao ljubitelja bašete – u jednoj sceni on, na primer, govori: "Onomadne bijah ti skroko njeke tries ungara, to mi ih njeki vrag i dignu na bašete" (čin I, scena 9) – ili da otvoreno i neuvijeno, bez milosti i mere, ismeva i ruži jednog senatora, koji je jednom biran, a sprema se da bude biran opet, za kneza Republike, pa makar on bio, kao što po svoj prilici i jeste, i sasvim izmišljena ličnost.

Tačnijim fiksiranjem hronoloških okvira komedije Jerko Škripalo dobitak se ipak ne svodi samo na to što smo sad znatno bliže trenutku u kome su je Dubrovčani prvi put videli i što je blagodareći tome razvoj dubrovačke komedije posle Držićevih vremena unekoliko jasniji; s utvrđivanjem ovih okvira mi smo takođe došli i do mogućnosti da barem ponešto razjasnimo u misteriji koja pokriva njenoga autora. U svetlosti podataka koje smo izneli, neće, držimo, biti više moguće bar ovu komediju pripisati Korčulaninu Petru Kanaveloviću. Jer ovaj tako plodni dalmatinski pisac i toliki kasniji prijatelj Dubrovnika i njegove književnosti rođen je tek 1637. godine i u vreme kad su dubrovački amateri prikazali komediju Jerko Škripalo, sigurno nije bio još po prvi put ni došao u Dubrovnik, a u svakom slučaju još je morao biti vrlo daleko od onakvog poznavanja dubrovačkog jezika i dubrovačkih prilika kakvo je u ovoj komediji pokazao njen nepoznati pisac.

Pa kad nije Kanavelović, ko bi morao biti taj neznani komediograf, koji je živeo i radio u Dubrovniku u prvoj polovini XVII veka? – Njegovo ime, na žalost, sada nije moguće utvrditi, i odgovor će ostati odložen sve donde dok se ne nađu bolji rukopisi ili precizniji izvori koji će nam u tome pomoći. U ovom trenutku mogu se tu izneti samo neka naslućivanja, za koja stari dubrovački biografi mnogo bliži vremenu koje dolazi u obzir, i mnogo bolje obavešteni nego što mi možemo biti, daju neke nade i pružaju neke oslonce.

Za godine pre zemljotresa od 1667, ti biografi pominju dva komediografa, ali ne beleže, kao za pakost, naslove njihovih dela. Jedan od njih Džanluka Antica, rimski doktor prava i docnije sekretar Republike, za koga Saro Crijević govori da je pisao na "ilirskom" jeziku "izvesne pesme i vrlo elegantne komedije", koje još postoje. ^[29] A drugi je Frano Radaljević, takođe kancelar dubrovačke gospode, za koga Frančesko Apendini svedoči da je sastavljao drame, od kojih je i on sam znao za jednu, ali je nije video. ^[30] Kako je Antica umro 30. januara 1668. godine, ^[31] a Radaljević, sa skoro celom porodicom, zavrio 6. aprila 1667. u zemljotresu, ^[32] očito je da je njihov eventualni komediografski rad mogao pasti samo pre 1667. godine. U jednome od te dvojice dubrovačkih građana verovatno će se jednom i otkriti pisac komedije Jerko Škripalo, ukoliko se, štaviše, ne pokaže da je ispod njihova pera izišla i još koja između dubrovačkih komedija XVII veka.

Uz pretpostavku, opravdanu, kako se čini, da jednome ili drugome od njih pripada zasluga za sklapanje naše komedije, čini nam se da se može dodati i to kako će, sudeći po nekim znacima, ova zasluga pre pripasti Antici. Jer po arhivskim podacima Radaljević je bez prestanka bio na svom kancelarskom poslu, najpre kao koadjutor, a od 9. decembra 1650. i kao kancelar,^[33] pa nije verovatno da bi on mogao da skupi toliko hrabrosti koliko je ipak bilo potrebno da se na dubrovačku scenu iznese jedan skroz degenerisani i jadni dubrovački senator, ili nije bar verovatno da bi ga i posle toga senat ostavio na istom mestu. Naprotiv, Antica je, svakako zbog neke krivice, 22. oktobra 1650. svoju kancelarijsku službu izgubio^[34] i živeo je još dugo u Dubrovniku kao privatna ličnost od prihoda zemlje i trgovine i od advokatskih poslova, dok nije mnogo kasnije ponovo stekao milost i poverenje gospara. Možda je on ovu smelu i ujedljivu komediju pisao u tom intervalu kao svoj odgovor na mržnju nekog uticajnog senatora, zbog čijeg je dejstva službu izgubio, a može biti i to da ju je napisao još ranije i da je upravo ona predstavljala onu krivicu zbog koje je iz spiska kancelara brisan. Jer, zaista, šta mi sad znamo o predistoriji te komedije? Ona je mogla biti svakakva, i nije isključeno da je jedna od ovih dveju alternativa tačno pogađa.

Zanimljiva je, i ovde se mora spomenuti, misao koju je F. Fancev izneo odavno, ratujući protiv "kanavelovićomanije", kako je nazvao uistinu nešto preterano vezivanje Kanavelovića za autorstvo svih dubrovačkih komedija XVII veka. Po njemu, verovatno je Džanluka Antica bio onaj dubrovački pisac, koji je "ugledanjem u talijansku komediju 17. stoljeća, a i studijem dubrovačke komedije 16. stoljeća", obnovio ovaj književni rod u Dubrovniku.^[35] To može biti sasvim tačno, mada je netačno što je Fancev, zaveden informacijom iz Apendinija po kojoj je Antica umro 1688, verovao da se ceo njegov rad na obnovi dubrovačke komedije odvijao tek od 1667. do 1688. godine. Morao se naprotiv, ako je obnova komedije uistinu njegovo delo, odvijati znatno ranije, jer evo gde smo jednu od tih dubrovačkih komedija našli u vreme pre 1656. ili čak pre 1651. godine.

Napomene