NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Miroslav Pantić

Dubrovački pesnik Antun Gleđević

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Malo je koji dubrovački pesnik bio tako nejednake sudbine, u životu i u književnoj istoriji, kao što je to slučaj s Antunom Gleđevićem, pučaninom i pesnikom s kraja XVII i iz prvih decenija XVIII veka. U životu, od prvih dana do onog poslednjeg kada je, miran i pripremljen, dočekao smrt, on je video svakakve trenutke; retki su bili vedri i srećni, poneki su bili tragikomični, ali najbrojniji su protekli u sivilu i nesreći. Još varljiviji je bio udes Gleđevića pisca. Među savremenicima toliki mu nisu bili skloni, neizvesno da li zbog satira kojima ih je ujedao, kako je govorio njegov biograf Saro Crijević[1] ili što nisu verovali u njega kao pisca, kako može izgledati takođe. Ipak je jedan od njih, i najveći sigurno, uznosio Gleđevića kao "ljubovnika" parnaskih vila i glasovitog pesnika lirike i dramskih tekstova. Bio je to Ignjat Đurđević, tada još mlad i skoro na početku svoje sjajne literarne i naučne karijere, koji se u dva maha, u dve posebne pesme, s očitim simpatijama i s neafektiranim poštovanjem poklonio Gleđeviću.[2] Kasnije, sve do naših dana skoro, procenjivanje Gleđevićevog književnog rada stalno ide po začaranom krugu iste antiteze: jedni za taj njegov rad imaju visoku reč pohvale i priznanja – kao V. Kačanovski, 1882, ili D. Prohaska, 1919. godine[3] – dok mu drugi odriču svako poetsko i umetničko značenje svodeći ga na puko pretakanje sa italijanskih izvora – kao M. Deanović, 1916, 1932, i Ž. Der, 1931. godine[4].

Ali i kada je nekritički slavljen, kao i kada je, daleko kritičnije, kao stvaralac negiran, nije Gleđević nikada u celini sagledavan i nije, specijalno, nijednom načinjen napor da se o njemu kao čoveku i piscu najpre prikupi sve što se može naći, pa da se tek tada povlače zaključci i izvode karakteristike. Možda je zato i vredelo sve to pokušati, čak i uz rizik da ni posle toga opšti sud o vrednosti Gleđevićevog dela ne bude bitno izmenjen.

1

Sedamdesetih godina prošloga stoleća, dok se o Gleđeviću znalo sasvim malo, onda nepoznati i gladni student prava a kasniji ugledni slovenački književnik i političar Ivan Tavčar stavljao je na hartiju u hladne i duge zimske večeri svoju oveću pripovetku Antonio Gleđević. Od životopisne građe imao je u rukama samo ono malo što je o Gleđeviću ostavio Saro Crijević i zato je pisao prepuštajući se bezmalo u svemu fantaziji i izmišljanju. Otuda je u toj pripoveci tako mnogo romantike; pučanin Gleđević ispao je u njoj žrtva plemićke obesti i, istovremeno, osvetnik ukaljane plebejske časti: on 1727, u svojoj dvadeset osmoj godini, ubija mačem mladog plemića Fernanda Goce koji mu je zaveo sestru Baziliju, posle čega umire i sam, dok dvostruko ojađenu Baziliju odvode u manastir[5]. Čim je nešto posle toga štampana studija Pera Budmanija o životu i radu Antuna Gleđevića, i ona., istina, rađena samo na osnovu Crijevićeve građe, ali dopunjena ponečim što se dalo izvući iz Gleđevićevih dela,[6] pokazalo se lako koliko je pripovedačka mašta katkada kadra da se udalji od stvarnosti, koliko je često nemoćna da, ostavljena sebi samoj, tu stvarnost ispravno nasluti. Sada prikupljene arhivske vesti, valjda sve do kojih se u Dubrovniku moglo doći, pokazaće to, naravno, još mnogo više. I, u isti mah, one će dosad tako malo poznati i toliko nepouzdani Gleđevićev životopis na mnogo mesta upotpuniti i ne u jednom pravcu ispraviti.

Po njima, pre svega, naš pesnik u stvari i – nije Gleđević. On po ocu ne potiče od onih bezbrojnih Gleđevića, koji su, razgranati u više porodica, toliko aktivni u trgovačkim i uopšte poslovnim krugovima Dubrovnika XVI i XVII veka. Njegovi stari zvali su se Popovići i, kao mnogi, u Dubrovnik su sišli sa sela, iz dubrovačke Župe. Pesnikov ded Rado Ivanov Popović trgovao je u Sofiji i čak imao tamo kuću i radnju, "na mestu znanom Čaršija"[7]. On se prvi u svom rodu povezao s Gleđevićima, ne samo u poslu, nego i krvno: od njih je 1602. izabrao ženu, Jelu, kćer Vicka Đurđevog Gleđevića[8]. Ali je taj stari trgovac umro kao Popović, 24. juna 1643. godine[9]; njegov sin Marin isto tako, a tek je njegov unuk Antun, budući pesnik, ostavio prezime svojih predaka i prihvatio ono svoje babe; do te promene nije sigurno došlo bez razloga: nekada brojna porodica Jele Gleđević ugasila se bez muških potomaka i Antun je svakako tek preuzimanjem njenog prezimena mogao da računa s nasleđivanjem njenih dobara[10].

Otac pesnika Antuna Gleđevića prema ovim pouzdanim vestima bio je, dakle, dubrovački pučanin Marin Popović, ne Rado Gleđević, kako je P. Budmani bio uveren. Budmani je u pogrešku upao zaveden jednim arhivskim ispisom koji mu je poslat iz Dubrovnika i u kome je nalazio da je Antun Gleđević rođen 26. novembra 1659. u Dubrovniku "od oca Rada (ne Marina kao što piše Cerva)... i od majke Frane Pieri"[11]. Taj ispis, međutim, ne odnosi se uopšte na pesnika i Budmani je to mogao brzo konstatovati da je samo pogledao nešto bolje u neku genealogiju dubrovačkih građana. Jer tamo nedvosmisleno stoji da je taj Antun Gleđević koji je kao sin Rada Gleđevića i Frane Pieri rođen novembra 1659, poginuo, zajedno s ocem i sa još jednim bratom i jednom sestrom, u fatalnom zemljotresu 6. aprila 1667, znači kada još nije imao ni punih osam godina[12].

Iz svega toga izlazi, još, da ni godina 1659, koju naša književna istorija posle Budmanija složno uzima kao godinu Gleđevićevog rođenja, ne može više nikako ostati; sasvim izvesno, pesnik te godine nije bio rođen. Do sigurnije i tačnije određenog vremena njegovog rođenja može se, međutim, doći samo posredno, jer matične knjige rođenih u Dubrovniku nedostaju za period od 1651. do 1658. godine, a posle tog vremena budući pesnik nije u njima zabeležen. Kako je pak njegov otac 2. maja 1655. venčan s Dešom, ćerkom Bara Gini, – jednom "pučkom" iz porodice koju genealozi nazivaju nobilissima i koja je u Dubrovnik došla iz Lješa[13], – i kako je, c druge strane, rođenje jedine Antunove sestre Jele palo u avgust 1658. godine[14], jednostavna ali pouzdana računica pokazuje da je on sam mogao biti rođen jedino u godini 1656. ili 1657.

Od rođenja pa zadugo Gleđevićevi životni koraci nisu išli kroz ruže. Njegovo detinjstvo bilo je puno lišavanja i proteklo je samo uz majku, koja je, po nesreći, rano ostala sama, s dvoje sasvim male dece. Svog oca Gleđević jedva da je mogao da upamti: njega je smrt odnela prerano, a osim toga je i dotle bivao više izvan kuće i izvan Dubrovnika no kraj svojih i u gradu. U početku odvlačila ga je trgovina, i on je dugo i često u raznim mestima Balkana; posle, valjda zato što poslovi nisu išli kako valja, Popović se sve više vezuje za službe koje mu poverava dubrovačka gospoda. Tako je on 1658. već njihov dragoman i oni ga šalju s čaušom u Ulcinj da se postara da budu oslobođena četvorica zarobljenih Lastovljana[15]. A nepunu godinu dana iza toga on ponovo mora da krene na put, samo što je sada njegova misija daleko opasnija i predstavlja, nema sumnje, najveću dramu čitavog njegovog života. Stvar je bila veoma važna – importantissimo affare, kako se izražavala dubrovačka vlada – i delikatna uz to: Turčin Alaga Šabanović dugo je bio strah i trepet za dubrovačke podanike ("nije trgovca ni putnika koji od njega nije aklaisan, uvrijeđen i ucvijeljen") i njegovu smrt senat je želeo po svaku cenu, – "neka sva zemlja, trgovci, putnici i mi počinemo i odahnemo od neizrečenih njegovih haramiluka, zuluma i zločinstava". Tu smrt je Popović imao da izdejstvuje kod bosanskog paše, ubeđivanjima i laskanjem, poklonima i novcem. Ali to nipošto nije bilo lako: ugledni Turci zauzimali su se za Šabanovića ("Ne pogubi, čestiti pašo; ovi čovjek je junak i toliko rana ima na sebi; ovaki se ljudi kupuju s dinarom, a ne gube se"), a neki su oko Popovića škrgutali zubima, preteći mu javno ("Činiću te na kolac nabiti, ti si došo da umore odi jednoga Turčina; svi Đauri da dođu ujedno, Neće biti umoren Turčin za Đaure!"). Pometen i prestravljen, Popović je u smrtnom strahu pisao svojoj vladi iz daleke Banja Luke: "Veramente, gospodo, ovo su pacijencije od Joba... a gospodin bog zna hoću li glavu skapulati, er sam odi došo na komardu, svak na mene reži, svi njegovi prijatelji, strah me da mi ne intravenja kako je intravenjalo Trojanu di Pasqual Primi, komu činiše da dušu pusti pod handžarima na čaršiji za ovake posle, to je bilo del 1533... Zato, ako izginem, da vam je moja žena i djeca priporučena... Lijepo sam upo u stupicu, hvala bogu, jeda me on skapula". Za ovaj trenutak Popović je izvukao glavu i njegovi napori čak nisu bili bez ploda: Šabanović je bio pogubljen[16]. Ali se već sledeće Popovićevo putovanje završilo kobno, za njega i za sve u njegovoj kući. Upućen u Carigrad kao tumač poklisara harača za tu godinu, on se septembra 1661. razboleo od nečega što dokumenti nazivaju groznicom ("febra") i umro je na putu, još u Jedrenu. Jedan pop i jedan berberin, obojica takođe u službi gospode poklisara, bili su svedoci njegovog poslednjeg časa i prenosioci njegove poslednje volje: pošto je odredio šta ima biti s tuđim novcem koji je nosio uza se, on je popovskoj bratovštini u Dubrovniku ostavio jednu kuću, za dušu, i sinu Antunu osam zlatica zemlje u Župi, za ljubav; od svega drugoga naslednikom je činio "Dešu, moju pridragu ženu, toliko u smrt, koliko u život"[17].

Deša Popović, majka potonjeg pesnika, bila je sigurno njegov prvi učitelj u životu: najskromnije obrazovana, možda čak i potpuno neobrazovana, kao i većina Dubrovkinja njenoga vremena, svome je sinu mogla dati tek elementarne upute za budućnost. Nije isključeno da su je u tome dopunjavali i staraoci, koji su njoj i njenoj deci određeni odmah posle smrti Marina Popovića. Među njima bilo je i nekih znamenitih Dubrovčana – kao muzičar Sekund Brunjoli, pesnik Nikolica Bunić ili komediograf Canluka Antica[18] – pa ne bi bilo odveć smelo verovati da je Gleđević i sa te strane mogao primiti poneki sudbonosniji podsticaj.

Ne može se znati s kakvim je namerama i s kakvim ambicijama mali Antun poslat u školu. Da li je posle nje imao da bude trgovac, kao njegov otac u početku, ili da, pak, kao njegov otac pri kraju, okuša sreću kao plaćeni službenik Republike. Svakako, preskromne mogućnosti s kojima je njegova porodica imala da se bori unapred su ograničavale opseg Antunovog školovanja: ono je moralo da bude samo srednje, onakvo kakvo se u Dubrovniku moglo steći, bez nade za odlazak izvan domovine, na skupe strane univerzitete. Škole su, inače, u Dubrovniku bile dobre i da je bilo sreće, Gleđević bi imao šta da iz njih ponese; za nevolju, on ih je pohađao u tragičnim okolnostima posle dubrovačkog zemljotresa, kada sigurno zadugo nisu mogle da dostignu pređašnji nivo. Možda odatle vuku poreklo nepotpunosti u Gleđevićevom obrazovanju koje su njegovi savremenici bolje sudbine, kao Crijević, opažali lako i isticali zlurado. I možda su zbog toga na nekim mestima u Gleđevićevom delu ostali anahronizmi i krupnija ili sitnija neznanja koja bacaju senku na dubinu i kvalitet njegove kulture [19].

Najverovatnije je da je za pesnikove đačke dane vezan nadimak koji poneo otada pa nosio do smrti. Njegovi sugrađani su ga zvali Zveče, i možda tako čak i više nego njegovim pravim imenom [20]. Šta bi ta reč imala da znači sada nije nimalo jasno, ali može biti da nikakvog značenja i nema, već da je to jedna od onih besmislenih reči koje deca iznađu u obesnom podsmehivanju i koje se prilepe za svoje žrtve skoro dobijajući uz njih i od njih nekakvo značenje i nekakav smisao koje bez veze s njima nemaju. Taj nadimak, inače, bio bi sasvim nevažan da nam ne pomaže da jedino blagodareći njemu za poneko delo utvrdimo sigurno Gleđevićevo autorstvo.

Kad su se po svršenoj školi pred Gleđevićem otvorili mnogi putevi u život, on kao da se neko vreme kolebao u traženju. U dokolici i neodlučan, provodio je dane u dugom, strpljivom prepisivanju dela ranijih dubrovačkih pesnika. Svojim krupnim, čitkim rukopisom ispisivao je čitave strane, ukrašavajući ih naivnim crtežima obojenih cvetića i ruža. Može biti da je te svoje bezbrojne prepise i prodavao ljubiteljima koji su voleli da ih imaju na policama svojih biblioteka, a može biti i da ih je radio isključivo za sebe. U svakom slučaju, očuvani primerci tih prepisa[21] pokazuju karakterističan izbor: svi, ili bezmalo svi, sadrže dela Džona Palmotića. Taj pisac, očigledno, bio je dragi pisac Gleđevićeve mladosti i na svaki način ne može biti slučajno što je on u svom kasnijem radu, naročito u radu na melodrami, u stvari hteo da ide Palmotićevim tragom.

Da li je već u to vreme ili nešto kasnije Gleđević otpočeo da i sam radi na stihovima teško je reći sa sigurnošću. Hronologija njegovih dela ostala je skoro u potpunosti tamna, i nema čak ni mnogo izgleda da ikad bude rasvetljena. Ali prema onome kako stvari stoje kod drugih dubrovačkih pesnika, ranijih ili iz Gleđevićevog doba, može se uzimati kao pouzdano da su i njegovi pesnički počeci vezani za dane kada je napuštao klupe dubrovačke gimnazije ili pak za one, odmah zatim, kada je pravio prve samostalne korake u životu; i može se verovati isto tako da su ti najstariji njegovi stihovi bili ljubavni. Jer tolike biografije negdašnjih dubrovačkih pesnika složno svedoče o jednom: svi oni relativno rano počinju da vole i, zajedno s tim, da o ljubavi pevaju.

Samo, zlosrećna Gleđevićeva sudbina nije dala da njegova mladost prođe u besposlici i u ljubavi, uz gitaru i ljubavne stihove, kao bezbrojne druge dubrovačke mladosti. Za znatan broj Dubrovčana godine posle zemljotresa bile su "tijesna bremena" – i pred Gleđevićem, koji se u tom broju našao, isprečila se surova stvarnost sirotovanja i bede iz koje se nekako morao potražiti izlaz. On ga je video u prihvatanju pisarskih službi, koje su, jedino, dubrovačka gospoda prepustila svojim obrazovanim pučanima. Za početak, to je bilo mesto vicekancelara Konavala koje je donosilo sredstva tek za sirotinjsko tavorenje; četiri dinara na dan, koliko je primao, bili su najniža plata koja se s republičke blagajne uopšte dobijala. Od godine 1678, kada je Gleđević tu službu prihvatio[22], otpočeo je njegov neveseli i mukotrpni život "kandželijera zdvora", provođen večito uglavnom izvan grada i omeđen bednom nagradom i još manjim ugledom koje je donosio.

Društveni položaj pesnikov ostaje, dakle, nezavidan. Iz porodice koja nije bila ni mnogo viđena, ni mnogo bogata, Gleđević je, i pored toga što mu je majka bila jedna Antuninka, do kraja, kao i njegov otac, ostao u skromnijim slojevima dubrovačkog građanstva. Primljen 8. aprila 1681. u pučku bratovštinu sv. Lazara[23], – onu koja je i po imetku, i po značaju, i po časti bila znatno iza antuninske bratovštine, – on je time dostigao i vrhunac do koga je mogao dospeti na tako pažljivo izgrađenoj socijalnoj lestvici u njegovoj Republici. Štaviše, i u krugovima tih svojih Lazarina, kako bratstvenike sv. Lazara u Dubrovniku zovu, on je vrlo malo cenjen: biran samo jednom, 30. marta 1683, za nekakvog njihovog funkcionera, za gastalda, on ne dobija nijedan glas[24].

Bez ikakve sumnje oskudnim materijalnim prilikama mora se objašnjavati i jedan dalji događaj u Gleđevićevoj porodici, koji takođe pada u ove dane. Njegovu sestru Jelu jula 1681. usvaja bogata udovica Anica Gleđević[25], i time sigurno ne samo znatno uvećava njene životne šanse, već i osetno olakšava situaciju našega pesnika, koji odsada ima da se brine jedino o sebi i svojoj majci. Ta Gleđevićeva sestra, uostalom, ubrzo se udala, i to dobro, za pučanina Stijepa Valovića, potomka poznatog pesnika iz XVI v. Vala Valovića. Njen muž je, prema svojim mogućnostima, ostajao u kulturnim tradicijama porodice kojoj je pripadao: uz trgovanje i uz kancelarijske poslove kojima je ispunio život stizao je da bude i prepisivač starijih dubrovačkih dela – 1681. prepisao je, verovatno s autografa, Gundulićev epos Osman[26], 1691. dovršio je prepis Racijeve istorije Dubrovnika[27], – a ponešto je sam i prevodio, kao na primer, godine 1693, Dreselijev spis Glasnik od vjekuvječanstva, poklisar od smrti [28]. Provevši uz njega svoj vek i izrodivši mu puno dece, Jela Gleđević. je, to se vidi po svemu, imala sudbinu iz osnova drugačiju i mnogo prozaičniju od tobožnje Gleđevićeve sestre Bazilije iz Tavčarove pripovetke. A ni s bratom je nije, kako izgleda, vezivala onako nežna ljubav kako se u istoj pripoveci iznosi.

Nešto teskoba i siromaštvo Gleđevićevih prilika, a nešto bez sumnje i njegove vlastite sklonosti, formiraju u njemu još u te rane decenije njegovog života duh podsmešljiv i brz na satiru, ujedljiv i sklon da bez mnogo oklevanja potegne najubojnije reči. Opšta klima tadanjeg dubrovačkog društvenog i kulturnog života samo pogoduje takvom temperamentu: to su godine kada u Dubrovniku, i inače uvek gotovom na smeh i podsmeh, satire upravo cvetaju. Kao da ih pišu svi, toliko ih niče na sve strane! Još traje groznica spasavanja grada iz ruševina i požara koje je doneo zemljotres, a arhiđakon Brnja Đurđević piše ih protiv nekih plemića čiji je udeo u tom spasavanju veoma vidan. Kad se prilike koliko toliko sređuju, vreme satira tek nastaje. Njima se dočekuju i obraćaju neželjeni nadbiskupi, one su oružje za borbu protiv Maloga vijeća; njih koriste pozorišne družine za međusobna razračunavanja, njihovom pomoću bori se svako – pa bio redovnik, pop ili pisac – protiv ličnih neprijatelja, kojih ima uvek. One se smišljaju na brzinu, a onda se pevaju ili prepisuju, doturaju od ruke do ruke ili izlepljuju krišom, po noći, na najprometnijim mestima u gradu. Protiv njih je uzaludna borba koju vode država i crkva, mnogo puta i zato jer su im autori i ljubitelji upravo oni koji ih službeno moraju da progone.

Prema tome, uključujući u svoju pesničku aktivnost još i satiričke sastave, pored ljubavnih stihova kojima se dotle bavio, Gleđević je činio što i drugi. Samo, kako izgleda, on je na satiri radio strasnije i češće, obesnije i ljuće no drugi, i nije stoga čudo što je i njega od vremena do vremena snalazila uobičajena sudbina satiričara; "zbog slobode da zlo govori i piše – svedoči Saro Crijević u već navođenoj biografiji našega pisca – pretrpeo je mnoge nevolje, a katkada je i od strane vlasti bivao bacan u zatvore".

Danas se o tim njegovim nezgodama može naći tek po koji trag u arhivskim zapisima. Tako je 16. februara 1676. Gleđević došao pred dubrovačke sudije da se žali kako ga je istoga dana Nikola Organista bez razloga išamarao na dubrovačkoj "Pjaci", i naveo je svedoke[29], ali ko zna da li je govorio punu istinu s obzirom da tih dana u gradu besni karnevalsko veselje i da je, ponesen njim, Gleđević lako mogao doći u iskušenje da na račun osvetoljubivog Organiste pred drugima, koji jedva čekaju da se smeju, popusti uzde svog i inače ne mnogo obuzdanog duha. Iz malo poznijeg vremena ostala nam je još slikovitija vest. Jednog majskog dana, godine 1681, dok je provodio bezbrižne trenutke na Jaminama u Dubrovniku u grupi najviđenijih pučana – među njima su Božo Antica, Miho Zuzorić, Martol Fačenda, Vicko Volantić i braća Lalići – Gleđević pokušava da ih zabavi šaleći se, kako sam govori, "skromno" (scherzando modestamente) s popom Sekom Nenki, jednim iz društva, mladim kao i svi oni. Ali je Nenki šalu uzeo ozbiljno; Gleđević je odmah imao da čuje mnogobrojne teške uvrede, a da koji dan posle toga, dok je prolazio ulicom u kojoj je bila Nenkijeva kuća, i doživi sve ono što Dubrovčani obično pretrpe kad se njihov bližnji reši da im pakosti: i pljuvanje odozgo, s visokog prozora, i bestidne psovke, i svakakve pretnje. Zbog toga se on tužio crkvenim vlastima pod čiju je nadležnost Nenki kao sveštenik spadao. Ali ove, izgleda, nisu preduzele ništa da Nenkija kazne, možda i na osnovu nečijih svedočenja po kojima Gleđević nije bio onako nedužan kako bi se iz njegove tužbe imalo da zaključi[30]. Već naredne godine Gleđević ponovo dolazi sa svojim sugrađanima u sukob, o kome dokumenti, istina, ne kazuju ništa određeno, ali lako može biti, jer je kraj decembra, da je opet posredi kakva njegova "burla". Njen neočekivani rasplet bio je da su vlasti pesnika osudile da provede petnaest dana "u jednome od zatvora ovoga našega dvora"[31]. Kako se on o presudu oglušio i nije se u određenom roku pojavio u zatvoru, imao je prema propisima da bude zatvoren dvostruko duže vreme, ali su se tada sudije ganule nad "njegovom mizerijom" i oprostile mu ovaj višak[32]. Prvobitnih petnaest dana morao je ipak da presedi u tamnici.

Tako su se u stalnim brigama za opstanak, u svakodnevnim prozaičnim dužnostima, u sukobima i ludostima, i u povremenom odmoru u stihovima izmakle godine Gleđevićeve mladosti. Za to vreme samo u retke mesece on je mogao da bude u gradu. Inače je živeo u konavoskim selima, pomažući tamošnjem kancelaru kome je bio pridodat da obavi tekuće poslove za gospodu, iz grada, i za seljake, na terenu. Kancelar je tih godina bio Miho Medani, na koga su u Dubrovnik pristizale tužbe od strane seljaka da ih zlostavlja i da odveć skupo naplaćuje svoje usluge. Uz takvog pretpostavljenog Gleđević je pored ostalog mogao, znači, da nauči i to kako se preskromna kancelarijska plata brzo može uvećati na račun još crnje sirotinje, samo ako se pri tom pokaže dovoljno bezobzirnosti.

Kraj sveg Gleđevićevog sirotovanja u te dane, ne bi sigurno sasvim ispravno bilo zaključivati da je ženidba na koju se iznenadno, u tridesetim godinama, odlučio predstavljala samo pokušaj da se to sirotovanje nekako ublaži. Jer ne izgleda da je Gleđević njom mnogo dobio. Frana, kći pokojnog Marina Nikolja, trgovca u Leskovcu, s kojom je on 10. januara 1686. godine sklopio ženidbeni ugovor[33], nije imala prevelik miraz; on se sav sastojao iz nešto kuća koje ne donose mnogo i iz 650 dukata, u novcu i u dragocenostima, u odelu i u pokućstvu. I stoga izvesno materijalno olakšanje koje je, eventualno, s Franom ušlo u Gleđevićev dom sigurno nije bilo bogzna kako osetno, kao što nije moglo biti ni dugotrajno. Bliže će istini biti da je do ove ženidbe došlo posle kakve sentimentalne predistorije. Iako bezmalo deset godina starija no Gleđević[34], i uprkos tome što je već bila udavana i što je, posle smrti svog novog muža, živela kao udovica s dva poodrasla deteta[35], Frana je nečim morala privući poglede ne mnogo srećnog, a svakako i ne naročito privlačnog pesnika. I taj ljubitelj "ljuvezni noćnih", koje je sa svom slobodom i bez ikakvih ustezanja opevao, našao se u njenom zagrljaju i pre nego što je zvanično postao njen muž, ma koliko to inače bilo neobično za stroge i patrijarhalne norme ondašnjeg dubrovačkog morala. A da je to bilo tako živi je dokaz prvi Gleđevićev sin Marin, koji se rodio 30. juna 1686. godine[36], to jest nepunih šest meseci posle 3. januara 1686. kada je, u jednom dokumentu, Frana naznačena tek kao buduća Gleđevićeva žena[37].

S Franom i sa sitnom decom koja su zatim došla – posle Marina, najpre kći Deša, rođena verovatno 1687, a onda i drugi sin, nazvan opet Marin, da se po dubrovačkim običajima oda pošta još i dedu po majci[38], – proveo je Gleđević u Konavlima i nekoliko narednih godina. Samo, sada ne više kao vicekancelar, već od 12. oktobra 1686. kao kancelar te bogate, ali zaostale dubrovačke knežije[39]. Uz kneževe, birane između mlađih dubrovačkih plemića, koji su se smenjivali iz godine u godinu, kancelar je bio i tu, kao i svuda po dubrovačkoj teritoriji, jedini stalni predstavnik vlasti, koji zna ljude i dobro je upućen u lokalne prilike. Poput drugih, i Gleđević zajedno s knezom, a često i sam, jer kneževi dugo otsustvuju, upravlja i sudi, prisustvuje poslednjim časovima seljaka ili im piše važna dokumenta; osim toga, stalno obaveštava dubrovačku vladu o svemu što se na njegovom području događa, posebno o provalama i o haranjima hajduka, koji su u to doba stalni i svakad neželjeni gosti dubrovačkih sela[40].

Sudbonosan i veoma tragičan obrt dobio je Gleđevićev život, dotle kako-tako sređen, kada ga je neka teška bolest nogu – da li tabes, artritis ili tako nešto – iznenadno snašla godine 1690. Od tog vremena on se kretao samo s krajnjom mukom i vazda oslonjen na dva svoja štapa, a bol i dani u celini preležani u postelji postali su njegova stalna i neizmenjiva životna stvarnost. Iz postelje i diktirajući pokušavao je da nekako vodi poslove kancelarije. Ali je to bilo teško i željeni rezultati su izostajali. "Nesposoban sam – piše Gleđević vladi 6. maja 1691. povodom jednog događaja[41] – da vas izvestim o tome, a još manje da vršim svoju službu pošto mi to preči ova moja bolest, koja me drži u krevetu". Sa svoje strane, i konavoski knez, Džono Rastić, javlja vladi desetak dana kasnije: "Došavši u Konavle, našao sam kancelara u krevetu, potpuno nesposobnog za svoju službu". Tako je to potrajalo dugo i vlada, pokraj sveg razumevanja i uprkos pokazanom strpljenju, morala je da gleda svoje potrebe. Nekoliko njenih odluka, donetih jedna za drugom i katkad protivrečnih, pokazuje da su njeni obziri prema Gleđeviću bili bar onoliki kolika je bila njena želja da stvarima konačno nađe leka. Zato ona rešava najpre, 5. februara 1693, da se Gleđeviću nađe pomoćnik koji će raditi bez plate, a posle, 23. juna, to rešenje menja i donosi novo po kome je u Konavlima imao da se izabere novi kancelar, a da se Gleđeviću iz državne kase daje po tri dinara na dan "kao milostinja" (in elemosinam); zatim, 13. jula, ponovo opoziva svoju odluku i Gleđeviću kao besplatežnog pomoćnika dodeljuje njegovog posinka Joza Kineze, da najposle, 14. maja 1694, definitivno odluči da raspiše konkurs za novog kancelara u Konavlima, a da preporuči državnim blagajnicima da Gleđeviću, koji je sve dotle tamo bio, daju na dan "koliko oni hoće"[42]. I zaista već 18. maja 1694. novi kancelar Konavala preuzeo je dotadanje Gleđevićevo mesto[43]. Bio je to Vlaho Kavalkanti, pučanin i dotadanji trgovac, koji je posle burne mladosti, ispunjene ljubavnom obešću, sukobima i krvavim tučama, u milost dubrovačkih gospara ušao blagodareći svojim špijunskim uslugama i denuncijacijama[44]. Ni do njegovog odlaska u Konavle nije izgleda, došlo pod mnogo čistijim okolnostima; sam Gleđević u jednoj svojoj docnijoj satiri spominjao je intrige koje je Kavalkanti pleo da bi se domogao njegovog mesta:

Ti ne ima nigdje mira,
rad česa te mudra drže,
dokli tužna Gleđimira
iz Konavli ne izvrže.

Gubitak službe, bez ikakve sumnje, doneo je mnogo novih jada siromašnom Gleđeviću, jer se u gradu, u koji se morao vratiti, teško moglo živeti od gospodske "milostinje". Možda je baš zato njegova satirična žuč postala još gorča. Iz svoje kuće na Prijekome, iako teško pokretan, pratio je budna oka sva zbivanja u gradu i na mnoga reagovao ujedljivim ili posprdnim stihovima. I kada je ponovo prevršio meru, našao se još jednom u tami i nesreći dubrovačkih zatvora. Razlog je ovoga puta bila jedna pesma kojoj je Gleđević u svom autografu odsekao sve stihove, do poslednje reči, ostavivši samo naslov: Pjesan za koju sam bio ovaki nemoćan odveden u tamnicu sadružen od kapurala u dvanes barabanata u pušten sjutradan ujutro godišta 1696 mjeseca madža, a od moje nemoći godišta šestoga[45]. Zbog te zlosrećne Gleđevićeve amputacije sada, na žalost, ne znamo koji je tekst dolazio ispod ovog dugog naslova i ne možemo prosuđivati s koliko je razloga Gleđević bačen u tamnicu. Ali nekih izgleda ima bar za naslućivanja. Među pesmama koje P. Budmani, priređujući izdanje Gleđevićevih celokupnih dela, nije štampao bilo zato jer za njih nije znao ili ih je izostavljao namerno zbog njihovog preslobodnog sadržaja, postoji i jedna, Ženidba Ilije Kotle i Fjore, njegove žene, koju pojedini rukopisi pripisuju našem pesniku[46]. Zbog te pesme on je sasvim sigurno mogao otići s one strane brave: u njoj se s drastičnim licencama opeva ljubavna sreća "vrijedne Captislave", koja je sva "užežena" i puna vatrenih želja, iako stara i udovica, umela da nađe, istina blagodareći svome imetku, novog i kudikamo mlađeg muža. Ličnosti ismejane u toj satiri bile su realne i mnogo šta u pesmi poklapalo se s njihovim životnim istorijama. Dama koju je Gleđević negalantno izvrgao ruglu bila je Fjora Venturi, udovica pokojnog Filipa Santoli, i ona se preudala zaista, prvih dana maja 1696, za četrdesetogodišnjeg bosanskog trgovca Iliju Kotle, kome je "u znak osobite ljubavi" (ob singularem affectum et amorem) – kako je u ženidbeni ugovor uneto, iako je to bilo protiv običaja – donela nesvakidašnje zamašan miraz[47]. U svojoj novoj sreći, istina je, Fjora nije uživala dugo, jer je umrla u novembru iste godine[48], ali je ona, kada se ta sreća nalazila pred njom, bez sumnje bila poslednja koja je mogla predviđati tako brz i iznenadan njen kraj. Ako se, međutim, obrati dužna pažnja na podudarnost datuma ponovnog njenog venčanja i Gleđevićevog hapšenja zbog nekakve satire obadva događaja padaju u maj 1696 – nije teško pomišljati da su satirički stihovi kojima je Gleđević propratio to venčanje bili istovremeno oni zbog kojih je, posle eventualne Fjorine ili Ilijine tužbe, on zatvora. dopao.

Ali ne iscrpljuje se u satirama čitav Gleđevićev književni rad u ove godine koje je, bez posla i skoro bez obaveza, proveo u Dubrovniku. U to vreme on pokušava da piše i ozbiljniju liriku – kao, na primer, pesmu U smrt gosp. Vlaha Stele mjeseca ljilja godišta 1696 – i da, što je još zanimljivije, radi za dubrovačko pozorište. To pozorište, posle kratkotrajnog zastoja prouzrokovanog užasom i razaranjima u zemljotresu 1667, iznova je stalo na noge i kao u vedrim danima pre "trešnje" svojim raznovrsnim repertoarom u kome su naročito česte bile komedije i melodrame – postalo opet jedna od najzamamnijih i najdražih radosti karnevalskih sedmica. Nikakvo čudo, onda, što je i Gleđević, kao i toliki drugi, postao njegov pisac. A ako čudnoga ipak ima, to je izbor koji je on pri tom načinio i to su dramske vrste za koje se odlučio. Punokrvan plebejac i razvezani satiričar, Gleđević zbog nečega nije izabrao komediju, koja ga je u one dane mogla privući baš onim što je u njoj bilo kao i on, to jest plebejsko i razvezano, nego je – ponovimo i ovde: ne bez uticaja Džona Palmotića, čija je dela tako mnogo prepisivao – uzeo da radi na sentimentalnoj i obično u svemu afektiranoj melodrami koju je nametao ukus patricijskih krugova. Za nekoliko godina on je svojim tekstovima ove vrste – koji su se zvali: Ermiona, Olimpija osvećena, Damira smirena, Zorislava i Belizario aliti Elpidija – usrdno snabdevao "družine" dubrovačkih pozorišnih amatera i one su ih pred dubrovačkom publikom i prikazale, i to svakako sve, a ne samo Zorislavu, za koju je to i izričito kazano. I naravno, prikazale ih ne pitajući se mnogo da li ih taj pomalo nastrani, a pomnogo podsmešljivi pisac smišlja sam ili ih preuzima od drugih i sa strane. S tim pitanjem imala je da se susretne tek najnovija književna istorija i da ga uspešno i reši, bezmalo do kraja.

Nikakvih promena, skoro, nije Gleđevićevom životu donelo njegovo novo dobijanje službe. Oktobra 1697. njega su izabrali za kancelara u Cavtatu[49], ali se time nije ublažila teskoba njegovih sirotinjskih dana. Kancelariju u Cavtatu niko onda nije brojio u bogate, i niko se za nju nije ni naročito otimao; jer služenje je u njoj bilo malo unosno i kancelarovi prihodi svodili su se na neveliki broj dinara što su mu kao platu odredila štedljiva dubrovačka gospoda. Pritisnut stotinama potreba i stalno beznadno bolestan, Gleđević nije imao pomoći niotkuda. Njegova rođena sestra ne pokazuje mnogo razumevanja za njegove nevolje i on čak mora da joj plaća kiriju za nekakvu njenu kuću u kojoj u Cavtatu stanuje[50]; ništa nije veće ni razumevanje vlade kojoj služi, i Gleđević je dugo prinuđen da sam kupuje i hartiju na kojoj joj piše službene akte[51]. U bedi i mnogo puta gladan on se kao izuzetne sreće spominjao godina provedenih u Konavlima. Mora da mu je Vlaho Kavalkanti, koji je tamo zaseo mesto njega, bez prestanka prolazio sećanjem, za sve vreme crn kao đavo i za sve vreme shvatan kao krivac za bezmalo sve trenutne nedaće. U takvim raspoloženjima začele su se bespoštedne i bezobzirne Gleđevićeve satire protiv "gospodina Tovarkanti" – u tom imenu nije teško osetiti aluziju na ime Kavalkanti – kako je on u besu i iz osvete svog neprijatelja prozvao. U stihovima tih satira i oni koji inače Tovarkantija uznose i hvale ne mogu a da ga ljuto ne prekore što je "tužna i plačna Gleđimira" tako svirepo bacio u nesreću:

koji stoji s tebe u jadu,
zijeha od gladi i umira
u Epidavru, starom gradu,
koji kami da probije
s djecom zgrčen na se uzdiše
da tvoj smrkne dan se prije
a višnji te satariše.

Beznađe i smrknutost tadašnjih Gleđevićevih životnih vidika, iscrtani s toliko potresne vernosti u ovim strofama, samo na kratke trenutke mogli su mu izgledati kao privremeni. Jedan takav trenutak on je, uvereni smo, dočekao godine 1703, kada je najpre pod svodovima cavtatske crkve sv. Nikole, a onda i drugi put, u samoj njegovoj kući, grupa cavtatskih ljubitelja pozorišta – možda sastavljena u prvom redu od dece – izvela "pred mnoštvom iz svih društvenih redova" njegovu dramu Porođenje Gospodinovo[52]. Pišući, a najverovatnije i režirajući tu dramu u svečanoj, prazničnoj atmosferi, kada se zlo ili zaboravi ili se oseti još ljuće, Gleđević je morao biti blizu sreći, jednoj od preretkih u svom tmurnom životu.

A jedan drugi takav trenutak načas je varljivom nadom obasjao Gleđevićeve dane početkom 1705. Saznavši da je na Lastovu preminuo tamošnji kancelar Marin Marini, on je pohitao odmah, 18. januara, da odužim pismom zamoli vladu neka upražnjeno mesto dodeli njegovom starijem sinu Marinu, kome bi on sam, za početak, svojim znanjem i svojim iskustvom poslužio kao pomoćnik i savetodavac. Istakavši da ga njegova bolest ipak ne sprečava da hoda, "kao što svako vidi koji ovamo dođe", i podsetivši zgodno gospodu na svoju dugogodišnju vernu službu i, još više, na vernu službu svog oca, potvrđenu i samom njegovom smrću, Gleđević je u toj molbi skoro vapio: "Ako nepodnošljiva beda koju mi je od tolikog vremena prouzrokovala bolest mojih nogu, i koja je još uvećana u ovoj isuviše bednoj kancelariji, ne bude olakšana ... moja nesrećna i sirota porodica ubrzo će propasti"[53]. Ali ga je i tu čekalo razočarenje: vlada je dugo ostala gluva na sve njegove vapaje. A kada se tek znatno kasnije, aprila 1706, ipak rešila da mu nekako pomogne, nije našla ništa bolje do da mu bednu platu uveća za cigli dinar na dan.[54]

I najzad, još jedan takav trenutak, možda poslednji u životu, Gleđević je doživeo decembra 1709. kada je njegov sin Marin, jedan od dvojice, kao tek zaređeni sveštenik[55] imao da odsluži svoju prvu misu. Potraživši i dobivši naročito odsustvo, Gleđević je, ko zna s koliko tegoba, došao u Dubrovnik da bi kao srećan otac – jer onda je to zaista držano srećom – mogao da uživa u svečanom činu[56]. Nema nikakve sumnje: uz ostalo što je za Gleđevića u tom činu predstavljalo uzbuđenje i radost, nije sigurno najnevažnije bilo to što se njim njegov sin, kome je on tako malo mogao da odvoji[57], hvatao pragova jednog života bezbednog i sitog, a nikako teškog, koji je on sam, prerano star, bolestan i stostruko nesrećan, jedino mogao da želi, ali koji nije mogao da ima. Tako je bar neko od njegove dece bilo, prema ondašnjim shvatanjima, dobro izvedeno na put; za ostale se to može reći daleko manje: pesnikovom drugom sinu s imenom Marin ubrzo se gubi svaki trag, a njegovu kćer Dešu sirotinja i odsustvo miraza prinuđuju da do kraja života ostane neudata i sama.

Ali sve drugo, osim tih prolaznih trenutaka, bilo je tada za Gleđevića crno i bez mnogo nade. Dokumenti koji nam o ondašnjem njegovom životu čuvaju spomene svojim hladnim i bespoštednim jezikom govore samo to. U njima svaki čas nalazimo Gleđevića kako prodaje sve što se u njegovom skromnom imetku dalo prodati, i to prodaje najčešće za smešno male sume[88], ili ga srećemo kad, jedva hodajući, promiče cavtatskim ulicama u naporu da nekako ipak obavlja svoju dužnost, ili ga zatičemo u postelji, bolesnog čas od jedne, čas od druge bolesti, a pokatkad i od padova prouzrokovanih slabošću njegovih nogu, ili ga slušamo kako se pred senatorima pravda od optužbi da loše obavlja svoj posao[69], ili ga pak vidimo ocrtanog, u dostavama cavtatskih kneževa, njegovih pretpostavljenih, kao nebrižljivog i nemarnog, i još kao nesposobnog i nepodesnog za funkcije koje su mu poverene[60]. Zbog svega toga ne iznenađuje nimalo Gleđevićeva odluka da najzad digne ruke od posla koji izvan briga, mučenja i teškoća ne donosi mnogo drugoga, i da od 9. januara 1713, kada je usvojena njegova ostavka na službu kancelara u Cavtatu[61], pokuša da u Dubrovniku nađe nešto mira, za svoju dušu, i fizičkog olakšanja, za svoje telo.

Ovaj ponovni i sada definitivni Gleđevićev prelazak u grad trebalo bi, bar prema najelementarnijoj logici, da znači i njegovo uključivanje u književni i uopšte kvalitetni život Dubrovnika iz onih decenija. Veoma plodan i nesumnjivo dovoljno poznat, Gleđević bi sigurno bio i vrlo cenjen u krugovima dubrovačkih literata, u kojima oduvek, a ne samo tada kada su istinski pisci bili retki, za slavu i pesnički glas nije bilo potrebno mnogo. Ukoliko im nije smetala, ili ih nije pogađala, njegova obesna satirička reč, možda su ga zaista neki od tada znatnijih pisaca presretali s prijateljstvom, i valjda Đuro Matijašević nije bio jedini od njih koji se, čak i u dalekom Rimu, zapitao, jula 1714: "Šta sad radi dražesna muza gospara Antuna Gleđevića?"[62] Ali najveći deo drugih bez sumnje nije hteo, ili nije mogao, da mu oprosti suviše česte, a naravno i preterano sarkastične ujede kojima ih je u svojim satirama izlagao. I svakako tu treba potražiti razloge što se Gleđević nije našao u onda obnovljenoj i dosta aktivnoj Akademiji ispraznijeh, u kojoj su se okupili svi Dubrovčani koji su imali ikakvih veza s književnošću.

Pesnici koji su ostali izvan te akademije, i Gleđević među njima, osnovali su jednu drugu, suparničku, kako je to već bio običaj u onom veku akademija. Nova akademija zvala se najpre Od šturaka, a zatim je iz nekih razloga ovaj srpskohrvatski i šaljivi naziv odbacila i počela da se zove, na italijanskom i u ozbiljnijem tonu, Degli Invidiati (Akademija željnih). O njoj je, podsmevajući se, pisao iz Dubrovnika svom prijatelju Đuru Matijaševiću u Rim Ivo Aletin, književnik, sekretar Republike i duša Akademije ispraznijeh. To njegovo pismo sada je jedini svedok o čudnoj akademiji kojoj je prišao Gleđević, ali svedok neobičan i ne mnogo jasan, jer u pismu posred teksta koji o njoj govori zjapi ogromna rupa koja je teško oštetila mnoge redove.[63] Da su se, kojom nezgodom, izgubili i oni malobrojni koji su preostali, sada ne bismo znali da je na čelu te akademije stajao plemić Frano Getaldić, a da su joj odbornici (assessori) bili Gleđević i pučanin Pero Kontista. I ne bismo, osim toga, bili obavešteni da su se u njoj čitali samo sastavi na "slovinskom" i italijanskom jeziku, i da za pristup u nju nije bio potreban nikakav izbor, nego je svako bio slobodan da dođe po svojoj volji. Ali da pismo prijatelju ne ostane bez kakvog pikantnog detalja, Aletin, zajedljiv na dubrovački način, nije propustio da se i naruga našim akademicima, koji su za svoju akademiju birali u dva maha tako neobična imena: "Njen predsednik mogao je dosad, kada je želeo da bude kakav skup, reći poslužitelju: Pođi vabi šturke! dok će sada imati da kaže: Pođi išti Salamune! to jest žudne znanja".

Tako se Gleđević našao u bizarnom društvu i u krugu rđavih pisaca. Pomenuti Pero Kontista važio je u Dubrovniku kao "smiješni poeta" i skoro je ušao u tamošnje izreke, toliko su njegovi stihovi zvučali užasno čak i ovde gde su svi bili oduvek previše tolerantni prema pesnicima. "Činiš se uskrsnuo drugi Pero Kontista – koriće kasnije Cono jednog prijatelja u dubrovačkoj preradi Molijerovog Mizantropa – samo da je rima, a nije skladna versa vragutoga". Iako danas ne znamo nijednog Kontistinog stiha, jer su izgubljeni, verovaćemo rado da su ove surove ocene do poslednjeg slova tačne; Dubrovčani nisu često kudili pesnike, a kada se to ipak događalo, on je morao da bude izrazito loš[64]. Nije mnogo više na dubrovačkom Parnasu zablistao ni predsednik akademije Frano Getalić (1648–1719). Doskora poznat samo po dvema satiričnim pesmama, štampanim u naše dane[65], i po jednom Zgovoru duše bogoljubne, još uvek neštampanom, on je postao jasniji otkako je nedavno upozoreno na njegova "dva cela kanconijera naših i italijanskih stihova", nađena u Dubrovniku među rukopisima koji su nekad pripadali biblioteci poznatog prepisivača dubrovačkih pesničkih sastava don Luke Pavlovića[66]. Ovi Getaldićevi kanconijeri još uvek nisu bliže razmotreni, ali i kada to bude jedanput urađeno, malo ima nade da će se među njegovim pesmama – pobožnim, prigodnim i satiričkim pre svega – naći mnogo dobrih. Po svoj će prilici Getaldićeva poezija ostati zanimljiva više kao kulturnoistorijska no kao književna pojava, i u njoj će se najviše i najpre uočavati pesma o nezgodama ženidbe, pisana u Stonu 1693, u koju je uz ostalo upleo i ona dva poznata i pregorka stiha:

Vlastelin sam tužan što samo ne prosi,
Bolje je bit sužan u galiji što vozi.

Kada se malo bolje isporede životni i književni putevi te trojice pesnika, odmah se otkriva da ih je združila ne jedna bliskost. Svoj trojici zajednički su imenitelji sirotovanje, opozicioni stav prema Akademiji ispraznijeh, ljubav za satiru, a i uverenje da ženidbom čovek samo uvećava i onako veliki prtljag svojih jada, što je, izgleda, bila i tema nekog njihovog akademijskog skupa, jer i Getaldić i Gleđević pišu stihove u kojima ovu misao nastoje da obrazlože. Prilike su, međutim, presekle njihovu dalju saradnju: Getaldić umire 1719, a Kontista 1720. godine. Time se gasi njihova smešna akademija, koja je bila kratkoga veka i maloga daha kao i mnoge druge. Njen ugledni član, njen potpredsednik u stvari, Antun Gleđević, ostavši sam, nije sigurno ni pokušao da je održi. Kada se ima u vidu ono što se odmah potom u njegovom životu zbilo, lako se zaključuje da su mu takve stvari mogle biti samo poslednja briga.

U te godine, naime, i on se spremao za smrt. To se vidi i po tome što je još 13. juna 1720 – "zdrav. . svešću i pameću, ali sa svojom uobičajenom bolešću nogu" – uzeo da u testamentu sredi svoje zemaljske račune[67]. Kao da nikada nije bio pesnik, svoj književni rad potpuno je prećutao u toj svojoj poslednjoj volji; u njoj je samo reč o njegovoj materijalnoj ostavštini, o novcu i o novčanim obavezama. Njegovi naslednici, sasvim prirodno, imali su da budu njegova deca zajedno sa svojom majkom, dok je ona živa. Oni su imali da plate Antunove dugove – obično služavkama koje su ga godinama služile – i da crkvama, manastirima i pobožnim bratovštinama uruče dukate koje je on ostavljao za mise i za pomene, svoje i svojih roditelja, za spas duše i za iskupljenje grehova. Po množini ovih poslednjih legata, kao i po sumama koje su za njih određivane, sumama nipošto beznačajnim, vidi se jasno da je Gleđevića u to vreme već uvelike hvatala psihoza smrti, tako tipična za ondašnjeg čoveka, kada se pred neizvesnošću onoga što predstoji s mukom i s unutrašnjim burama pomišlja na ono što je prošlo.

Raspinjan ovakvim krizama i gonjen ovakvim skrupulima, Gleđević je teško mogao odoleti sugestivnosti argumenata koje su sa zastrašljivom uverljivošću iznosili katolički propovednici. Naročito je jedan od njih, franjevac Hijacinit Nikolić zvani Alamanja, koji je tad važio kao glasovit misionar i slavan propovednik, duboko potresao pesnika[68]. Slušajući njegove strasne govore, Gleđević je doživeo onu tešku, katkad upravo tragičnu dramu konverzije, posle koje se kidaju sve veze s prošlošću. Skoro da se baš to i dogodilo s njim. Dubrovački sveštenik i pesnik Đuro Grizić, koji je 30. septembra 1724. u jednom pismu ovu Gleđevićevu konverziju opisivao[69], dodao je i to da je on tom prilikom spalio sva svoja dela, "od tolikih godina", i da se, prestavši da piše, sav odao pobožnosti. Ali se u Gleđeviću satirički pesnik nije predavao lako i uprkos svemu produžavao je da živi. Grizić ga je, kako sam dalje svedoči, nagovarao i pismima, i u razgovoru da počne da radi na kakvom većem pobožnom delu, po primeru Palmotićeve Kristijade, ne bi li tako najzad poslužio bogu "pošto je dotle, u svojim ranijim spisima, služio svetu", ali on je na sva ta uveravanja ostajao gluv i svaki čas je, opet, iznenađivao svoje prijatelje ponekom satirom, "kao anđeo tame – završava Grizić – koga, mada se katkada preobrazi u anđela svetlosti, šape pokazuju onim što je po sebi".

Nevolje mu ipak nisu dale da do kraja ponovo nađe sebe iz ranijih dana. Početkom 1724. smrt je još jednom prošla kraj njega, i to sasvim blizu; ona je tad odnela njegovu ženu Franu, s kojom je, uz zlo i dobro, proveo četiri decenije[70]. A onda ga jače no ikada dotle spopadaju bolesti. Možda zbog bede, a možda i zato što je posle Franine smrti malo mogao da računa s negom u kući, Gleđević se u takvim okolnostima odlučuje da pređe u bolnicu ("ošpedo") popovske bratovštine, u kojoj su se – kako saznajemo iz savremenog zapisa Sara Crijevića[71] – "od pobožnih legata izdržavali časni građani, i sirotinja, i bolesni". Tamo je s drugima koji su bili slične sreće proveo poslednje nevesele godine svoga života. Jedan od njih bio je i dubrovački barokni slikar Pero Matijašević, nekada tražen i imućan, ali sada, zbog bolesti koje su ga ometale da radi i zarađuje, siromah koji je spao na milosrđe drugih. Dok nije i on otišao s ovoga sveta, 1. novembra 1726, Matijević je možda bivao često s Gleđevićem tamo, u toj žalosnoj kući. Ranije, dok je bio bezbrižan i zdrav, i on se, uz slikanje, bavio poezijom, – i to poezijom šaljivom, karnevalskom i kalendarskom – pa su njih dvojica, obadva sličnih temperamenata, imali šta jedan drugome da kažu, a da to ne bude dosadno[72].

Manje od dve godine posle Matijaševića, 28. januara 1728, oko petnaest časova, okončao je svoje dane i Gleđević[73]. Sahranjen je sutradan u franjevačkoj crkvi, negde u klaustru[74]. Župniku Mihu Bonomu, koji ga je prethodno ispovedio i koji je upisao belešku o njegovoj smrti, učinilo se da je imao nešto preko šezdeset godina (annorum 60 et ultra); ali se prevario, kao što znamo: u tom trenutku, Gleđević je već bio prevalio i sedamdesetu.

Njegova sada malobrojna porodica nije se, međutim, ugasila još zadugo. Dugovečni kao i njihovi roditelji, Marin i Deša Gleđevići živeli su još pola stoleća: on do 1773, a ona do 1778. godine[75]. Ne izgleda da ih je mnogo zanimalo ono što je njihov otac nekada pisao; njegove hartije, ukoliko su i izbegle paljenju, nisu sigurno za njih predstavljale dragocenost koja se voli i čuva. Jer oni su imali druge interese i druge brige: Deša je morala da gleda kako će u svom sumornom životu dubrovačke usedelice sastaviti kraj s krajem, a Marin je – služeći ceo vek kao sveštenik na raznim mestima, u okolini i po gradu – pokazivao, kako se čini, još najviše ljubavi za muziku[76].

2

Za svoga života, koji je – videli smo – potrajao prilično, Antun Gleđević je bio u mogućnosti da napiše veoma mnogo. Nevezan previše poslovima, a uz to i teško pokretan i prinuđen da puno od svoga vremena provodi u sobi, zbog nesrećne bolesti, on je u radu na literaturi najčešće i neizbežno morao da vidi odličnu šansu da nađe sve ono što mu je trebalo najviše – zabavu i razonodu u duge dane, i utehu i zaborav u nevoljama. I zbog toga što se tako često laćao pera, što ga se laćao i onda kada ga prave stvaralačke pobude nisu gonile, on je – da upotrebimo Crijevićevu reč – "napisao toliko dela da se jedva može verovati da ih je jedan čovek mogao napisati"[77]. Po njima bi on danas bio brojen u najplodnije pesnike staroga Dubrovnika da u jednom trenutku slabosti i straha pred smrću nije spalio svoj rad "di tanti e tanti anni", kako nam je rekao njegov prijatelj Grizić.

Ponešto je ipak tom spaljivanju izbeglo, bilo da ga sam pesnik nije držao opasnim po svoje izglede na mesto u raju, bilo da mu se u tim trenucima prosto nije našlo pri ruci. I to je sada sve što od njega imamo, sve što nam o njegovom radu pruža nekakvu sliku, sve po čemu taj njegov rad prosuđujemo i ocenjujemo. Istina, odavno traju i više puta su ponavljani napori da se konačno utvrdi šta je sve Gleđević u svom veku stigao da napiše i šta je od toga preostalo.

Prvi koji se tim pitanjem pozabavio bio je sam Saro Crijević. On je 1743, na petnaestak godina posle Gleđevićeve smrti, u prikazu njegovog života i rada, koji je uneo u svoju monumentalnu Dubrovačku biblioteku, uzeo da nabroji dela za koja je znao ili pak verovao da predstavljaju sve važnije što je Gleđević uradio. Taj svoj spisak od jedanaest numera Crijević je započeo Gleđevićevim Porođenjem Gospodinovim od koga je poznavao dve verzije i koje je zbog toga brojao dva puta. Na to je nadodao latinski prevedene naslove za čitav niz daljih Gleđevićevih drama; jedna se zvala Merkurije ili ljubavna utakmica, druga je bila o Juditi i njenom podvigu, Treća je obrađivala boj Ajaksa i Uliksa za Ahilovo oružje, a poslednja, koju je označio kao dijalog i koju je omaškom svrstao među pesme, nosila je natpis Kristifor Kolumbo. Osim toga je Crijević spomenuo Gleđevićevu pesmu o klanju pravednih biblijskih mladenaca po Irodovoj naredbi i zatim još dve poeme koje je držao vanredno uspelim, prva je monolog preobraženog mladića koji s lubanjom umrle ljubavnice u ruci oplakuje i kori protekli grešni život i svetovnu ljubav, a druga je jadikovanje takođe, ali sada za umrlim vrapcem i od strane devojke koja ga je volela. Najposle je Crijević od "mnogih poema, bezbrojnih pesama i epigrama" navodio pesmu o običajima žena koje peku hleb, i jednu drugu, o običajima žena koje cede ulje.

Iako vremenski tako blizak Gleđeviću, popis koji je načinio Crijević patio je od dvaju osnovnih mana: većim delom bio je netačan, a u mnogome je bio i nepotpun. Njega su zbog toga relativno rano drugi počeli da ispravljaju i dopunjuju. Pre svih, Frančesko Mapija Apendini, koji je, mada inače prečesto zavisan od Crijevića, u Gleđevićevom slučaju znao ponešto više. Preuzevši od Crijevića pomene nekih Gleđevićevih dela, on je zatim nadodao i neke druge, kojih u Crijevićevom spisku nije bilo. To su drame Olimpija, Zorislava i Damira, koje je video, to je zatim satira na dubrovačke služavke, koju imamo i sada, i to je najzad dijalog upravljen dubrovačkim gospođama (un dialogo diretto alle signore di Ragusa) koji ni on sam nije imao u rukama[78].

Posle Apendinija su i 1880. Luka Pavlović, u jednom svom zaturenom i malo poznatom biografskom spisu,[79] i 1886. Pero Budmani, u predgovoru svog izdanja celokupnih Gleđevićevih dela, izneli svoje sumnje uz pojedine tačke Crijevićevog spiska. I jedan i drugi bili su uvereni da će tobožnje Gleđevićeve drame o Kolumbu ili o boju Ajaksa i Uliksa pre biti poznate Palmotićeve drame Kolombo i Natjecanje Ajača u Uliksa za oružje Ahilovo, koje je Crijević pogrešno uzeo za Gleđevićeve; i jedan i drugi su isto tako dodavali da će i drama o Juditi, koju je Crijević pripisao Gleđeviću po svoj prilici biti ona za koju se zna da je iz pera Ignjata Đurđevića. Kada se zatim za još jedno delo, za pesmu o tragediji biblijske dece, utvrdilo da ga je pod naslovom Porazenje pravednijeh mladenaca izradio – kasnije je dodato: preveo – Gleđevićev savremenik Nikola Antica,[80] Crijevićev spisak bio je sasvim kompromitovan: iz njega je samo Porođenje Gospodinovo ostalo kao nesumnjivi Gleđevićev tekst.

Zbog toga je P. Budmani, prebirajući za štampanje Gleđevićeva dela, malo vodio računa o Crijevićevom spisku a jedino se – i s pravom – oslanjao na rukopise: u izdanje je uneo samo dela za koja su oni svedočili da su plod Gleđevićeve invencije. Sve tri drame koje je Apendini kao Gleđevićeve pomenuo on je zaista našao, kao što ih je, pre njega, već bio našao i Armin Pavić;[81] ali je našao i dve druge: Ermionu i Belizarija aliti Elpidiju, od koje je imao fragmente i za koju je verovao da je nesvršena. Uz njih, Budmani je u rukopisima video i u svoje izdanje uneo i puno drugih, sitnijih Gleđevićevih dela, najviše satira (kao Pričica od tikve u bora, Spovijeda zašto je skarestija od bumbaka, Kaže da sad udovice ne obslužuju podpuno korota i dr.). Međutim, svoj dobro izabrani princip u prikupljanju Gleđevićevih dela Budmani je ipak u znatnoj meri izneverio i nije štampao sve za što su mu rukopisi izričito posvedočavali Gleđevićevo autorstvo. Iz njegovog izdanja ispale su i Gleđevićeve Ljuvezni noćne i čitav niz satira (Pjesan Lopujkam, Pjesan Godišnicam, Avdijenca gospodina Tovarkanti, Prodece g. kavalijera Mandrislava i Prskanja) c čudnim obrazloženjem da su ili odviše raspuštene i lascivne ili da im je humor "svagda krupan, često prostački, a gdjegdje i naivan"[82].

Tako je Budmani propustio priliku da nam preostatke Gleđevićevog književnog rada predstavi u potpunosti. Za znatan broj Gleđevićevih tekstova mi smo stoga primorani da i dalje konsultujemo rukopise[83]. Pa i to nije sve i nije samo na taj način izdavač Gleđevićevih dela bio nepotpun i u svom poslu nedefinitivan. Malo godina posle njega nađen je i integralni tekst Gleđevićevog Belizarija[84], a onda i jedna druga Budmaniju nepoznata verzija Porođenja Gospodinovog[85]. Najposle, treba dodati i to da se po rukopisima pažljivim traženjem naiđe još na pokoji Gleđevićev pesnički proizvod za koji Budmani takođe nije znao.

Tako je već bila reč o Gleđevićevoj satiri Ženidba Ilije Kotle u Fjore njegove žene, koju nam je sačuvao i o kojoj je posvedočio da je Gleđevićeva prepisivač S. Tomašević[86]. I tako se sad može dodati da se među rukopisima dubrovačke Naučne biblioteke nalaze još neka Gleđevićeva sitnija dela: u onom pod br. 459. fragment jedne satire, valjda opet na Vlaha Kavalkantija, u kojoj se neko jako ismeva zbog svojih nedoličnih postupaka s Gleđimirom, to jest, s našim pesnikom;[87] a tako u onom pod br. 693. od dve pesme protiv žena koje su sigurno Gleđevićeve i iznad kojih čak ima i njegovih inicijala (A. G.) jedna, s početkom "S hudom diklom ko združi se", samo je fragment njegove satire Selimir u Radmio čine razgovor više vjere (stihovi 177–188), ali druga, koja počinje "Vrh nje krila suha ruke", predstavlja, koliko znamo, novu pesmu.

Za neke se druge stihove, međutim, tek domišljanjem dolazi do zaključka da su isto tako Gleđevićevi. U jednom dragocenom rukopisu iz početka XVIII veka koji nosi natpis Spremište spijevanja, začinaka u pjesni slovinskijeh i koji je nekada pripadao ruskom naučniku Tihonravovu a sada ga, zajedno s celom Rešetarovom bibliotekom, ima Slovanska knihovna u Pragu, među drugim satirama, kojih je Taj rukopis prepun, nalazi se i jedna s naslovom Godišnjicam, koja nije identična s istoimenom Gleđevićevom satirom. Tu satiru M. Rešetar je objavio kao verovatno delo Ignjata Đurđevića[88], mučeći se pri tom dugo da rastumači reči koje su joj bile ispisane u naslovu. Ove tajanstvene reči, kojima nije znao značenja, on je čitao: "Pjesan godišnjicam od ulice Paete (?) Zveče ('Suese')"[89]. A ako se samo prisetimo da je Gleđević nosio nadimak Zveče, cela misterija se u mah rasplinjuje i tajanstveni naslov, koji u stvari ovu satiru pripisuje Gleđeviću, mora se čitati ovako: Pjesan "Godišnicam od ulice" poete Zveče.

Najzad, opseg sačuvanih Gleđevićevih dela dade se proširiti još na jedan način. Crijevićev spisak tih dela, naime, iako se pokazao toliko nepouzdanim, ne treba ipak odbacivati u celini, jer nam može mnogo pomoći, naročito s ponekom svojom napomenom, kad u tako bogato očuvanim adespotnim dubrovačkim delima nastojimo da razaberemo koja bi još mogla pripadati našem piscu. U jednom slučaju, doduše, kada se u tom pravcu pošlo, nije se izišlo na pravi put, iako se u to verovalo, i to čvrsto: adespotna dubrovačka maskerata Tržnicam, u kojoj se videlo Gleđevićevo delo na osnovu toga što je Crijević beležio kako Gleđević ima pesmu "o običajima žena koje rade pekarski zanat" – u Dubrovniku su takve žene nazivali "tržnicama" – nikako ne može biti Gleđevićeva; sve aluzije koje se u toj pesmi prave i svi pomeni mnogobrojnih realnih ličnosti, koje se u njoj ismevaju ili hvale, upućuju nedvosmisleno na zaključak da je maskerata Tržnicam morala nastati jedino koju deceniju pre Gleđevićevog rođenja[90]. Iz te neobične pogreške, međutim, pouka može biti i druga od one na koju se u prvi mah pomisli: ona upućuje na opreznost u ovakvom radu s Crijevićevim podacima, ali ne sugeriše i svako odustajanje od takvog rada.

Jer, kako se čini, po Crijevićevim napomenama, kolikogod one bile malo sigurne, može se toga uvek ponešto naći. Uverljiv će nam primer za to dati Crijevićeve rečenice o Gleđevićevoj poemi koja predstavlja tugovanku nad preminulim vrapcem za koju se rano poverovalo da je više nema. Ta je elegantna poema, po Crijevićevim rečima, plač pesnikove kćeri za vrapcem koga je odgajila i silno volela, koga je pripitomila do te mere da joj je kljunom udevao konac u iglu kada je vezla, da je s njom za obedom jeo od svakog jela, da je njoj na ruci bez prestanka bio, nju sledio kudgod je pošla i nju radovao pesmom i da je za njom tužio kada je bila odsutna. U dva različita rukopisa može se naći upravo takva poema[91], s natpisom koji odgovara Crijevićevim rečima – Bravac, aliti cvilenje Planičice pastirice u njegovoj smrti – i sa situacijama koje se skoro doslovno slažu s njegovim opisima:

Na trpezu kad bih sjela
za pokrijepu dati tijelu,
ptičica bi doletjela
svud po platnu pršeć bijelu,
i od svake bi piće htio
vazda kušat on svoj dio... (301–306)
... Većekrati u iglicu
kad bih stala svilu udjesti,
izmako bi s kljunkom žicu
kû bih htjela s rukom sresti
i uzalak bi učinio
neka bi me izmjenio... (313–318)
...Gdjegodi bih mê stupaje
iza truda obratila,
oko mene na sve kraje
prostiro bi brza krila;
ako li bih gdjegod stala,
svuda bih ga uživala... (361–366)

Ničega u toj poemi uostalom nema što ne bi zaista moglo biti Gleđevićevo – ni u jeziku, ni u metrici, a ni u poetskom postupku – pa to može biti još jedan znak da Crijević nije ipak grešio kada je o ovom delu – a on je na njega mislio sigurno – govorio kao o delu Antuna Gleđevića.

Crijević možda nije grešio – i to je naš drugi primer – ni kada je Gleđeviću pripisivao i jednu dramu o Juditi i o njenom neustrašivom, muškom odlasku u Olofernov tabor, krunisanom željenim uspehom. Iako su oprezni književni istoričari posle Crijevića sumnjičavo pomišljali da je on još jednom grešio pripisujući Gleđeviću jedno delo Ignjata Đurđevića, ne izgleda da su bili mnogo u pravu. Jer oni nisu znali da pored dobropoznate Đurđevićeve Judite rukopisi čuvaju još jednu dramu iz XVIII v. s istim predmetom – ona se, samo, zove Oslobođenje Betulije – koja se od Đurđevićeve Judite u potpunosti razlikuje i koja bi tako isto mogla biti Gleđevićeva, mada to na njima nije naznačeno[92].

Da li će se pak ovim načinom jedanput moći da nađu i neka druga Gleđevićeva dela koja je pomenuo Crijević – na primer, njegove pesme o običajima žena koje peku hleb, kao i njegova drama Merkurije ili ljubavna utakmica – imaće da pokaže vreme. Ono će možda dati odgovor i na pitanje da li je Apendinijev pomen Gleđevićevog dijaloga upravljenog dubrovačkim gospođama bio zasnovan na kakvoj čvrstoj informaciji ili je – jer može i to biti – samo još jedna u nizu drugih omaški vrednog, korisnog ali često i nekritičnog dubrovačkog biografa.

3

Kada današnji čitalac, ma i najpovršnije, prelistava ono što nam je od Gleđevićevog književnog rada preostalo, ovaj stari dubrovački pesnik prikazuje mu se u trostrukom vidu: kao liričar, kao satiričar i kao dramski pisac. Takvim se, nema sumnje, Gleđević morao prikazivati i čitaocu svoga doba, jer iako je puno njegovih tekstova izgubljeno, po svemu što o njegovom radu ipak znamo vidi se lepo da je taj rad tekao svaki put samo u ova tri pravca.

Od toga, najmanje nam je poznat, pa prema tome i najmanje jasan, Gleđević lirski pesnik; njegova dela ovoga roda ponajviše su propala. Razloge nije teško nazreti: kao i svaki drugi pesnik, Gleđević je najčešće pevao o ljubavi, a kao pesnik svoga doba – koje je puni barok i u kome je ljubavna pesma zna se kakva – o ljubavi je pevao bez mnogo ustezanja i čak bez mnogo stida, uživajući u nizanju situacija koje su nemoguće slobodne i od kojih je valjda crvenela i hartija koja ih je primala; i kao što u svom vremenu, a ni u svom gradu, nije bio usamljen u smišljanju ovakve poezije – pored njega na sličan način pevaju, na primer, Ignjat Đurđević, Dživo Šiškov Gundulić (1678–1721) ili Frano Lalić (1679–1724)[98] – nije isto tako bio usamljen ni kada ju je, zatim, pošto su zanosi odavno minuli i pošto su ga godine dovele do jedine izvesnosti ljudske sudbine, uplašeno bacao u plamen.

S obzirom da nam je zbog toga Gleđevićeva ljubavna poezija tako rđavo predstavljena, neizvesno je da li se može reći da za izgubljenim treba mnogo žaliti. Jer da li je njegova sada jedina i ko zna na koji način preživela pesma ovoga roda, Ljuvezni noćne, dovoljna da sama svedoči za sve ostale koje sada ne znamo? Da li su i one, sve, davale što i ona, i da li su i one, sve, u vrednosti dosezale samo koliko i ona? U toj pesmi, inače, Gleđević peva kako mu je jedne "gluhe noći" u stan došla njegova prekrasna Sunčanica; bez suvišnih uvoda, odbacila je "svu svilenu sebe odeću" i odmah su nastala ljubavna udvaranja – njena više no njegova! – s milovanjima i poljupcima koji se nemaju čega stideti ni od najluđih Marinovih poljubaca; potom je počeo i "boj ljuveni", opisan sa svim pojedinostima i s neposrednošću koja osetno ranjava i najšire shvaćenu delikatnost. Iako neusiljena u svom živom i slobodnom toku, iako s ponekim stihom koji ne zvuči loše, ta pesma osim lascivnosti, koja se u ono vreme traži, i osim marinističkih igrarija rasutih po njenim strofama, koje se u ono vreme vole, nije davala ni svom čitaocu, kao što ne daje ni nama, nešto mnogo više.

Možda je ipak Gleđevićeva ljubavna muza imala katkad i koji trenutak srećnije inspiracije; jedan fragment koji je P. Budmani našao ispisan uz Ljuvezni noćne i koji je, zbog nečega, štampao u predgovoru[94], kao da bi mogao to da pokaže. On počinje sasvim lepo:

S jasnijem zvijezdam sred vedrine
natjecaše noć se crna,
ali jače nje su tmine,
ali svjetlos njih srebrna.

On se, međutim, lepo i nastavlja kad pesnik pripoveda kako je u prolasku kraj Zorkinog dvora zastao čuvši "medeni govor", a onda kroz rezu na vratima i video dražesnu scenu: Zorka je "na plamu sveće" vezla "lijepe ruse plam rumeni", dok njena sestra "bijelja od lira bijelji od lira vez šijaše". Dva poslednja očuvana stiha koja se na pomen njenoga veza neposredno nadodaju:

u ki iglom čim udira,
moje srce zlo ranjaše

srećno dovršavaju ovu uspelo nabačenu žanr-sliku iz života emocijom koja se u pesniku rodila. Oni, ujedno, čitaoca dovode do uverenja da je sigurno i bolje što pesma nema svog nastavka – on bi verovatno pokvario utisak – i da se i ovako pesma može shvatiti kao okončana; a takva, ona je jedna od boljih u poeziji Gleđevićevog doba i bez sumnje je samo previd što ona još nije našla svoje mesto u antologijama dubrovačke lirike.

Zbog ovakvih je pesama, verujemo, Ignjat Đurđević, koji se u poeziju razumevao, visoko sudio o Gleđevićevoj erotici. On je u svojoj poslanici (Gosp. Niko Bernardo di Džordži Ant. Gleđeviću) našega pesnika prosto obasipao laskavim priznanjima:

Il' nastojiš u ljuvezni
od ljubavi zgode izriti,
il' ljuvene skladne pjesni
slatkoj liri sadružiti,
ali u dipli počneš pjeti
od planinskijeh vila diku,
u čas jedan donose ti
male stvari čas veliku.

Ali ti njegovi stihovi, osim o izuzetnoj ceni jednog dubrovačkog pesnika za stvaranje drugog, govore o još jednom: Gleđević je uz "pjesni ljuvene" s uspehom pevao još i pesme u kojima je slavio "od planinskijeh vila diku". Danas ni od te njegove poezije nema mnogo traga, osim, možda, poeme Bravac, aliti cviljenje Planičice pastirice u njegovoj smrti, koja bi bila iz toga ambijenta. Ali ona je vrlo dobro delo i zaslužuje bez daljega Đurđevićeve superlative.

Uzevši da u stihovima prikaže tuženje pastirice – on je zove i vilom – Planičice za preminulim vrapcem koga je neizmerno volela, Gleđević se tematski vezivao za poznatu Katulovu poemu Žalost za vrapcem. (Luctus in morte passeris) i za sve njene bezbrojne odjeke u kasnijoj poeziji, kako onoj koju su stvarali humanisti, na latinskom, tako i onoj koju su pisali italijanski pesnici, na svom jeziku. Ne može se zasad reći da li je neku od tih pesama imao pred sobom dok je radio na svojoj. Samo kao polazni podsticaj – ali nikako kao nešto više – poslužio mu je latinski distih nepoznatog, a možda i dubrovačkog, pesnika (Ad nimpham lugentem passerem morte peremptum auctoris anonimi disticon), koji je izabrao za moto i u kome se govorilo kako će uginuli vrabac postati još lepši i dugovečniji blagodareći nimfinim suzama.[95].

Kao Gundulić Suze sina razmetnoga, i bez sumnje ne bez njegovog uticaja, svoju poemu Gleđević je spevao u sekstinama; kako je i ona u stvari "cvilenje", držao je sigurno da će joj najbolje odgovarati ova strofa kojom je pre njega proslavljeni "kralj ilirske pesme" umeo da nađe toliko puta uspeli izraz za plač, i bol, i melanholiju, i kajanje svog bludnog junaka. Ali ne završava se tu Gundulićev uticaj na Gleđevića. Takođe kao Gundulić, on je, osim nekoliko uvodnih strofa – u kojima se opisom zore i buđenja u prirodi dočarava ambijent – i osim nekoliko strofa na kraju – kojima se kazuje kako je na umornu i ojađenu Planičicu došao san, kao olakšanje i istodobno kao nova muka – svoju poemu zamislio kao dugi monolog svoje junakinje, prepun suza i uzdaha, prepun sećanja i uspomena, prepun razmišljanja i prizivanja svirepe smrti. I takođe kao Gundulić, on je svoje delo obukao u raskošno barokno ruho; i u njemu je, kao i u delu njegovog prethodnika, obilje sentenca opšte vrednosti, i ono je prepuno blještavih efekata koji predstavljaju stil, manir, ton i maniju epohe. I kod Gleđevića neko može biti "nemilostan pun milosti", i njegova junakinja može reći: "Živa jesam za sveđ mriti!", i u njegovoj su poemi česte ovakve hiperbole:

Zvijezda nebo, žala more,
gaji dubrava, listja dubi,
polje trava, zvijera gore,
suza ki vil hudu ljubi
manje imaju neg celova
njemu daše usta ova (373–378).

No bliskost Gleđevićevog dela s delom Gundulićevim ide i dalje: naš se pesnik ne ustručava da iz Gundulića prenese i direktno pokoji stih ("Što je doli, da je gori", 352) ili pokoji obrt (Gundulić: "ako u meni nije mene", Gleđević: "živu je uzdržo mene u meni", 72).

Ali i toliko nesumnjivi i tako primetni Gundulićev uticaj nije, začudo, sputao invenciju našega pesnika i on se, uprkos njemu, ne pridružuje svojim delom onom bezličnom i neindividualizovanom krdu Gundulićevix epigona koje se nikad, ni u najsvetlijim trenucima, ne uzdiže ni približno do vrhova svog uzora. Gleđevićeva Planičica tuguje u punih šest stotina stihova, – ostalo otpada na uvodni i zaključni deo poeme, – pa ipak nijednom, ili skoro nijednom, njen dugi monolog ne prestaje da drži pažnju čitaoca. Šta sve pesnik nije smislio da tu pažnju priveže za jauke nesrećne Planičice! Kroz njih svaki čas promiču sećanja – obično na epizode iz proteklog života kad je vrabac bio živ i pevao joj, igrao se da je zabavi i umiljavao joj se, jeo joj iz ruke i iz usta, uticao joj konac u iglu, branio je od muha i od komaraca, – ili se provlače upoređivanja tuge koju ona oseća s tugama koje su spopadale druge – od Arijadne i Didone, Lavinije i Andromede, do grlice, riba i same prirode, – ili se upliću sličice koje ilustruju raznovrsnost ženskih sklonosti i interesa, njihovih zanimanja i ljubavi. Ljupkost njene nežne i melanholične jadikovke još više je podvučena svim onim što čini ili je činilo njen život: venci kojima se kitila i strele kojima je lovila, dubrave u kojima se veselila i virovi u kojima se ogledala, vezovi kojima se zabavljala i pastirice s kojima je drugovala. Uz to, njen bol kao i njena ljubav za oplakivanim vrapcem opevani su izrazima kojima se tuguje ili se čezne za ljubavnicima; kada, na primer, Planičica nabraja:

ljubih, ljubio me si,
bila ti sam vazda draga,
ti drag meni bio jesi,
dobar i blag, ja ti blaga,
i bile su naše svake
želje i misli sveđ jednake;

što sam htjela, ti si htio,
što si htio, ja sam htjela,
u meni si ti živio,
u tebi sam ja živjela
od kada nas vez sastavi
čiste i prave od ljubavi (391–402).

onda je to isto kao kad se "zatravljene" ljubavnice obraćaju svojim ljubavnicima, štaviše isto je kao kad se Sunčanica u pesmi Ljuvezni noćne obraća samom pesniku:

ako živem, u tebi sam
živa, živeš ko u meni,
ti tvoj nijesi, moja nijesam,
negli tvoja, moj ljubjeni;
sva su u tebi moja blaga
i sve ufanje mê pod nebi,
meni istoj jesam draga,
jer sam draga jako tebi;
moje misli tebi služe,
ti si moja sva ljepota,
srce srca, duša duše,
život moga ti života (89–100).

I zbog svega toga, – kao i zbog mnogo čega drugog što se u ovoj po nuždi kratkoj analizi moralo ispustiti – Gleđevićev Bravac imaće da se takođe nađe u antologijama najprobranijih dubrovačkih tekstova, kao i Gleđevićeva kratka ljubavna pesma koju smo upravo bili u prilici da istaknemo. Njegovo je mesto uz vrhunska umetnička ostvarenja našega baroka, negde iza Gundulićevih Suza, koje ipak ne dostiže ni po dubini misli, ni po raskoši slika, a ni po bogatstvu marinističkog jezika.

U svetu su Gundulićeve poezije i Gleđevićeve refleksivno-didaktične pesme Kaže da je ljudski život kratak u da je ništa sve i Da vrijeme svemu odolijeva, koje je valjda pisao posle svoje konverzije i koje su uz "pjesni ljuvene" dalji ostatak njegove lirike. Opet kao u Gundulićevim Suzama, Gleđević je pokušao da tragičnu krhkost i prolaznost svega što postoji izrazi usklicima kao što su:

Gdi je Tebe proslavljena,
gdi su grčki svi gradovi?
Po njim raste sad kupjena
i zvjer gorska stan gotovi.

Ili kao:

Gdje li grad je koji vlada
glasovita (!) njegda Nino,
ime od njega samo e sada,
a sve brijeme shara ino.

Ali se u njima, na žalost, suviše jasno razbiraju Gundulićeve misli i Gundulićevi tonovi – štaviše i doslovno preuzeti njegovi stihovi! – a da bi Gleđević imao prava da ove pesme – čak i da su uspelije – broji u svoje originalno poetsko stvaranje.

Nije mnogo snažnije Gleđević emotivno zatreperio ni kada je stihovima ožalio smrt Dubrovčanina Vlaha Stele (U smrt gosp. Vlaha Stele). Konvencionalna u svojoj pogrebnoj tuzi, ova osmrtnica još više umanjuje utisak nepotrebnom igrom reči sa Stelinim prezimenom (Stella – zvijezda), koja je nesumnjivo po baroknom ukusu, ali koja ne bi pala na pamet pesniku koga je iskreno rasplakala smrt prijatelja.

4

Relativno brojnije i bolje očuvane no Gleđevićeva lirika, njegove satire omogućuju da se o toj strani njegove pesničke aktivnosti sudi određenije i s više sigurnosti. Ipak, to što ih imamo nešto više ne znači još i da ih imamo sve, jer je i mnoge od njih snašla ona ista sudbina koja je zadesila ljubavnu liriku: sam ih je pesnik spalio. Nije, inače, moguće ni pomišljati da je Gleđević, koji je bio izrazito satirički duh i za koga odsvakuda znamo da se satirom puno bavio, za skoro pola stoleća svog književnog rada napisao samo one koje su nam i sada na raspolaganju.

Pogled na tematiku očuvanih Gleđevićevih satira pokazuje kakve je pojave i koju je vrstu svojih savremenika birao da ih izloži ubojnim strelicama svog duha. U prvome redu i najčešće to su žene – bilo gledane uopšte, kao neizbežni partneri u jarmu braka (Selimir u Radmio čine razgovor više vjere), bilo uočene u pojedinačnim svojim manama: kada se kinđure i nastoje svim sredstvima da budu lepše (Spovijeda zašto je skarestija od bulbaka), kada kao "ojađene" udovice jedva čekaju da se dopadnu drugome i čak u najvećoj tuzi zagledaju u ogledalo da vide kako im stoji crnina (Kaže da sad udovice ne obslužuju podpuno korota), kada zbabljene i stare nastoje, i čak uspeju, da se zavezu u ljubavne vode (Kaže da se ne prustoji jednoj ženi starijoj radit od ljubavi; Ženidba Ilije Kotle u Fjore, njegove žene) ili kada, obično kao služavke, ali i inače kao plebejke, uz druge mane imaju i tu da ne prave veliko pitanje od svoje ženske vrline (Lopujkam, Godišnicam). A zatim, i ne mnogo ređe od žena, cilj su Gleđevićevih satiričnih uboda njegovi lični neprijatelji, kojih je dosta bilo i kojima se svetio, ili se s njima borio porugom i stihom (Prskanja; Avdijenca gospodina Tovarkanti; Prodece g. kavalijera Mandrislava).

Razume se, to ni izdaleka nisu sva područja na kojima satiričari dejstvuju, i nisu čak ni najvažnija. Čitav jedan niz satiričarskih mogućnosti Gleđević nije iskoristio. On, na primer, nikako nije negovao političku satiru, izbegavajući da svojim stihovima ustane bilo protiv neodrživosti poretka u svojoj Republici, koji je sa smešnom upornošću nastavljao da traje, uprkos neminovnosti istorijskog razvoja, bilo protiv izopačenosti i zloupotreba onih koji taj poredak nose. Za takvu borbu on nije imao hrabrosti, a – istini za volju – teško da ju je i mogao imati: u njegovom gradu-republici gospoda nisu negovala smisao za humor ako je on bio ustremljen na njih i pisci koji su se na takve šale osmelili morali su da rade najobazrivije i da se skrivaju kao lisice ako nisu hteli da ih odmah snađu nebrojeni jadi, između kojih i najcrnji. U svakom slučaju, i da se ikada na takve satire odvažio, mi ih opet ne bismo znali, sigurno, jer sada ili ne bi postojale više – takve je tekstove malo ko smeo da prepisuje – ili bi pesnikovo ime sa njih bilo brižljivo izostavljeno. Međutim, i mnogo šta drugo što je u njegovom gradu ili među njegovim sugrađanima zasluživalo šibu poruge i smeha – kao bigotnost, nesrazmerna moć popova i crkve, uskost vidika i stotinu drugih defekata svake vrste – Gleđević je, na žalost, sasvim ostavio na miru.

Jednom reči, za svoje satire on je birao teme standardne i odvajkada bezopasne, – sami satiričari Dubrovnika, kao i svi drugi, imali su predugu tradiciju, recimo, u ismevanju žena i njihovih nesavršenstava, – a ako je zbog njih ipak dopadao zatvora, bilo je to samo kada u tim satirama, poglavito ličnim, nije znao da ostane u zlatnim okvirima mere. Jer i tada su njegove žrtve bivali sitni i beznačajni ljudi, – nikako silni i od uticaja! – kojima su u ondašnjem životu Dubrovnika pripadale samo najepizodnije uloge.

Pa i pored toga, Gleđević je verovao da svojim satirama obavlja nekakav koristan društveni posao i ponavljao je u više navrata – malo u šali, ali mnogo više ozbiljno – staru komparaciju satiričara sa lekarom. Njegovi podsmesi imaju da leče, – to je ono što bi, po njemu, čitaoci morali držati na umu:

odluka je moja prava
i vazda će biti taka,
a čeljad me malo zdrava
ofendžati nijesu jaka;
trudit hoću sve veselo
i sveđ dobro djelovati,
a najbolje kê je djelo
nego bolnu zdravlje dati (Prodece).

Zbog toga, on najčešće sam ističe svrhu svojih napada ili čak direktno formuliše pouku. Njegov "prijatelj" kavalijer Mandrislav – ko zna koji se Dubrovčanin realno krije iza toga izmišljenog imena – treba da se otrese svojih slabosti, – zato ih pesnik ironično uznosi i hvali kao tobožnje vrline (Prodece); žene koje nastoje na gizdanju po svaku cenu moraće da se toga okane,

mudra er žena misli samo
kô će vojnu ugoditi,
ne hoditi sjemo i tamo
da viđena može biti;
žena mudra pomnju stavi
kô će c boljom ćudi sjati,
vladat djecu u ljubavi
i uređen dom držati,

a starice koje pokušavaju da ostanu mlade uz podsmeh imaće da progutaju i savet:

vrzi ljubav svu na stranu;
budi dobro tve ljubjeno
s kijem ćeš imat moći hranu:
kudjelja, igla i vreteno.

Mora se reći: mane koje je Gleđević napadao zaista su bile mane i niko ih, ako neće da bude smešan, ne može videti drugačije. Ali te mane ili su stalne, i neizlečive mane ljudskoga roda, ili su periferne, i najčešće pojedinačne, mane izvesnih ličnosti Gleđevićevog doba; njih nije bilo teško uočiti kao što ih nije bilo ni opasno napasti.

Mnogo je važnije, međutim, jedno drugo pitanje: koliko je duha i fantazije Gleđević u svoje satire unosio, i s koliko ih je umetničke snage i suptilnog majstorstva ostvarivao?

Nikako se ne može reći da se u njima Gleđević nije mestimice uzdizao do fine dosetljivosti koja je i sada od nekog utiska. Svoj sud o onovremenim udovicama on će, da bi bio efektniji, staviti u usta zaslepljenog pastira Radmila, koji je pravi martir pored svoje žene, i ovaj, pošto je izneo kakvim sve načinima žene kojima je muž upravo ukopan izneveruju njegovu uspomenu, završava komičnom "sentencom":

od čovjeka i vretena
istu scijenu čini žena,
koje često, mirna da je
promjenivat naučna je.

Ili jedan drugi primer: pesma upravljena babi koja bi htela da je mlada i da još osvaja posle zajedljivih Gleđevićevih poruga i posle njegovih saveta da se baba svega toga okani dobija srećno nađenu poentu opet u jednoj "opštoj misli":

vrh ugljena pogašena
ne more se ogrijati;
okresana iz kamena
mučno oganj mož imati.

Ali je naročito dobro smišljena, i duhovito izvedena do kraja, Gleđevićeva pesma o tome zašto je u gradu nastala nestašica pamuka ("skarestija od bumbaka"). Ona se sva svodi na tobožnju anegdotu iz pesnikovog života, no ta je anegdota zamišljena tako da pakosno i s malicijom pogađa sujetnu težnju žena da se čine privlačnim i onda kada im to priroda nije dala. Pesnik je, iznosi se tamo, o sunčevu zalasku ("staše sunce sred pučine zlatne zrake da već skrije") sedeo kraj prozora i čitao ("za moć ludos veću steći"); njegova "sluga" Stanula došla je u to da od njega uzme novaca, želeći da kupi pamuka za "stijenj" njegove "lukijerne"; ali se brzo vratila, očajna: nigde u gradu nije bilo pamuka; trgovci su joj, u "stacunu", otkrili i uzrok ove čudne nestašice:

one koje ne imaju
tuđijeh kosa za staviti
bumbak u nje ulagaju
da im budu deblje biti;

i da joj gospodar ipak ne ostane u mraku, dobra Stanula para jorgan ("krpatur") i odatle vadi pamuk za "stijenj"; a pesnik se uz pomoć svojih štapova "odvlači" do postelje, gunđajući o "nesvijesnoj mladosti" koja se zavarava iluzijama i naseda ženskim lažima, da svoje poučne refleksije završi narodnom poslovicom koju direktno prenosi u stih: "sve što sija zlato nije". Ispripovedana prijatno i vešto u lakim osmercima koji teku bez zastoja, ova anegdota ne samo da izvrsno pogađa svoj cilj, nego i predstavlja uspelo iscrtanu sličicu iz takozvanog sitnog života dubrovačkog društva pri kraju XVII veka.

Ovakve su nam sličice ostale i u dvema Gleđevićevim satirama o dubrovačkim služavkama (Godišnicam, kojoj je prvi stih: Godišnice svekolike, i Godišnicam od ulice, s početkom: Babka u bijeloj pocjelici). U njima obesni Gleđević, ne ustežući se da spominje bezbrojna prava imena i ne bežeći od sočne reči dubrovačke ulice, dočarava razdraganost svetine koja se u bestidnosti ruganja sjatila oko godišnice osuđene zbog nemorala da se uspne na "karu" i da pođe u izgon u "Pulju", ili opisujući jedno burleskno kolo godišnica na ulici, posprdno iznosi, tobož puštajući da se same godišnice hvale, sve ono što o njima i njihovim defektima misle njihovi "gospari".

Ali je Gleđević – opet sledeći običaje i ukuse XVII veka – u svojim satirama često odlazio i dalje od dobrog, ma koliko inače podsmešljivog tona. Ljuto napadajući pojedine ličnosti, on je dozvoljavao sebi da bude, prema potrebi, krajnje raspušten ili drastičan, lascivan preko mere ili čak trivijalan, jednom reči da bude upravo onakav kakav je bar u dvema poznatim svojim satirama bio, pola veka ranije, i njegov veliki uzor Džono Palmotić. Zbog toga je on s nekim satirama loše prolazio kod vlasti, koje su ga zatvarale i kažnjavale; i zbog toga je on sa njima prošao loše i u sramežljivom izdanju P. Budmanija, koji ih je, iako im je na mestima priznavao i "pravi jumor", bez kolebanja isključio sa stranica svoje edicije.

Takva je njegova satira Lopujkam, o Lopujki Mari s Igala koja je "gruje često ribala", i takva je zatim satira o ženidbi Ilije Kotle s udovicom Fjorom, u kojoj se c bestidnom opscenošću prikazuju momenti njihove ljubavne igre. Ali su naročito takve Gleđevićeve satire na njegove neprijatelje: Tovarkantija, za koga smo rekli da je u stvari dubrovački kancelar Vlaho Kavalkanti, i na Jakimira i kavalijera Mandrislava, čiji su nam prototipovi, i pored pokušaja da ih nađemo, ostali nepoznati.

Sve su tri poslednje satire – i Avdijenca gospodina Tovarkanti, i Prskanja, i Prodece g. kavalijera Mandrislava – puštene u svet pod čudnim pseudonimima: Vukmir Zlatonosović Hercegovac za prve dve i Ohsinjanin za treću. Da li je to bio nekakav Gleđevićev pokušaj da sakrije tragove i mistifikuje autorstvo, ili je, naprotiv, posredi bio samo njegov kapric, jer se ti tragovi nisu dali skriti i jer je to autorstvo bilo isuviše očito, niko sada nije u stanju da razreši. Sve su te satire, zatim, besprimerno – gotovo bi se smelo reći: beskrajno – duge: skoro se uvek broj njihovih stihova penje iznad hiljade. I sve su u makaronskim, srpskohrvatskim osmercima, svrstanim u strofe od po četiri stiha (Avdijenca) ili u sekstine (Prodece, Prskanja); u Dubrovniku se naime oduvek mislilo da se najsmešnije satire mogu pisati jedino makaronski. Nastale su 1702 (Avdijenca), 1703 (Prskanja) ili neke godine oko toga (Prodece), dakle sve tri dok je pesnik proživljavao teške dane u Cavtatu.

Na prvi pogled natpisi ovih satira mogu izgledati nejasni i neobični; u stvari, oni to prestaju biti kada se zna šta odnosne satire predstavljaju: prva je opis jedne smešne audijencije konavoskog kancelara Tovarkantija kod nekog turskog bega, drugom se pesnik "smije, ruga, prska i zviždi" s pučaninom Jakomirom – ne propuštajući, usput, da ponovo zakači i Tovarkantija – dok u trećoj nabraja jedno za drugim, kao u vencu, junačka dela (ital. prodezze) svog "prijatelja" Mandrislava. U prve dve autor se zaklanja ne samo iza pseudonima već svoja dela prikazuje kao puke prepise iz prastarih knjiga, iz Historije od Slovina: Tovarkanti je u njima kancelar Konavala u vreme kad je tim krajem vladao još "Rosav Pavlović"; jedino u trećoj Ohsinjanin ne skriva da joj je pisac on sam.

U sve tri svoje satire – a potpuno se isto može reći i za četvrtu od koje imamo samo fragment[96] – Gleđević ne ide za tim da postupnim i preciznim zahvatima vaja pune i plastične likove koji će pred čitaocem izrasti u bogatstvu svojih karakteristika, – karakteristika koje ih čine komičnim ili jadnim, negativnim ili ružnim, ali uvek stvarnim i uvek životnim, – nego se, uživajući pri tom neprikriveno, predstavlja kao bezobziran i opasan protivnik koji je spreman da svoje žrtve povlači po blatu najcrnje poruge. Ali u tome nije on ni fini, ni mnogo dosetljiv; njemu su na ustima stalno skarednosti i uvrede; on neprestano i nemoguće preteruje tako da svoje ismevanje pretvara u svirepu invektivu, ne u delikatan i nadahnuto ostvaren umetnički tekst. Uz to sve to besprimerno dugo traje i čitalac jedva dočitava nebrojene Gleđevićeve stihove, ili ih štaviše baca nedočitane, ne opažajući u opravdanoj srdžbi kako u njima i pored svega struji dah dubrovačkog života s kraja XVII veka, zaboravljajući u toj srdžbi čak i mesta na kojima je pesnik, bilo u nekoj življe i reljefnije ocrtanoj sceni, bilo u kojoj duhovitije smišljenoj dosetki, davao nekih, katkada i ne beznačajnih, dokaza da je u njemu ipak ostalo ponešto i od talentovanog satiričara.

Samo zbog tih izolovanih i na žalost retkih bolje ostvarenih mesta možemo da zažalimo što nam i sve druge Gleđevićeve satire nisu očuvane, i samo zbog njih imamo prava da verujemo kako je on tim gubitkom kao pisac oštećen.

5

Najobzirniji, a istovremeno i najnekritičniji Gleđević se pokazao prema svojim dramama: njih je ostalo najviše posle njegove predsmrtne revizije. Nećemo reći, zbog toga, da ih je držao i najvrednijim delom svog rada; pre će istina biti da je u osnovi takvog njegovog postupanja ležalo uverenje kako su one ponajmanje nesaglasne s onim što dobar katolik sme da potpiše; u raspoloženjima koja su ga tada obuzela ovakvi su obziri kod njega odlučivali. A drame koje je prethodnih godina pisao bile su ili sve same melodrame, umivene, uglavnom pristojne, i bezopasne, ili i čista religiozna dela, kao Porođenje Gospodinovo i, ako je zaista njegovo, Oslobođenje Betulije.

Poneke od tih drama vremenom su možda ipak propale, samo, razume se, ne blagodareći Gleđevićevoj hrišćanskoj preduzimljivosti. To bi mogao biti slučaj s onom koja se verovatno zvala Petrislav i od koje možemo čitati jedino prolog, pisan u obliku razgovora pojedinih personifikovanih lica. Iz prepirke Istine i Laži, koja najvećim delom prolog i čini, vidi se jasno, inače, da je radnja te drame bila u burnim obrtima sudbine bosanskog kralja Petrislava, koga je Vreme najposle uzdiglo na presto zbacivši otud opakog, prevarnog i neplemenitog Mitra, "kom motika u desnoj bi stala bolje neg kraljevska sad šibika". Vezujući se sredinom i imenom glavnog junaka za svet iz Letopisa popa Dukljanina[97], ova "istorijska melodrama" – a ona je to morala biti, po svemu sudeći, – s pravom istorijom Bosne zajedničkog ima još mnogo manje nego i taj Letopis.

Ali i da su se kakvom nezgodom izgubile sve Gleđevićeve drame, gubitak ne bi bio neprebolan za našu književnost. Jer iako su one svom vremenu nešto značile – zašto bi se inače tada prikazivale i gledale? – iako za to vreme imaju i poneku zaslugu, – održavale su i na svoj način ipak bogatile dubrovački pozorišni repertoar, – iako su, najzad, i kasnije, posebno sredinom i krajem prošloga veka, bile jako cenjene, kod književnih istoričara od ukusa one već dugo, i s potpunim pravom, prolaze veoma rđavo. Naročito je Gleđevićeve melodrame snašla takva sudbina.

Dok se još ništa nije znalo o zavisnosti tih melodrama od italijanskih uzora i dok su se još uvek čitale i ocenjivale kao originalne Gleđevićeve tvorevine, Armin Pavić, koji ih je prvi opširnije prikazao, mogao je biti i prvi koji će im se podsmehnuti. "Strašno smiješna scena!" – uzvikuje on kod jednog prizora Zorislave, pa odmah zatim dodaje: "Nespretnije... nijesam još čitao". Bolje ne prolazi kod Pavića ni Olimpija osvećena; ona je za njega samo "darmar nemotiviranih scena". A Ermiona je do te mere "nedramatske kompozicije da se iz nje razabire pjesnik koji bi za kakova Orlanda Furioza bio vješt ali je u ovoj drami promašio već sve granice mogućnosti čina, pa ju je učinio upravo dosadnom"[98].

Koliko su tek ocene Gleđevićevih drama morale postati svirepe i koliko je tek on kao dramski pesnik morao prestati da bude respektovan kada se, blagodareći nalazima M. Deanovića i Ž. Dera, saznalo da i tako nestvarne, tako nevešto izrađene i tako daleke od svake umetnosti one u većini nisu bile originalne, već ih je Gleđević samo prevodio ili samo prerađivao iz italijanskih knjiga. Njegova Ermiona, nađeno je tom prilikom, u stvari je prevedena drama Gli amori infruttuoso di Pirro od Mlečanina Aurelija Aureli, a njegova Olimpija osvećena, uz koju je zabeležena godina 1695, kao vreme nastanka, puka je parafraza jedne druge drame istoga Aurelija (Olimpia vendicata); zatim, njegova Damira smirena predstavlja prevod komada Damira placata još jednog Mlečanina, Filipa Ačajuolija, dok njegov Belizarijo, aliti Elpidija nije drugo nego na "naški" prenesena melodrama Rivali generosi glasovitog Apostola Zena.

Pa bar da je pri tom Gleđević nešto bolje umeo da bira, da je bar na naš jezik prenosio najbolja ostvarenja savremenog italijanskog teatra, nastojeći samo da njihovom duhu i njihovoj umetnosti ostane maksimalno veran. Na nesreću, njegovo poznavanje onovremene italijanske književnosti kao da nije bilo najbolje, a njegovi kriterijumi kao da nisu bili najstroži. On se u sklonostima sav bio okrenuo k venecijanskom teatru i verno, strpljivo i predano pretakao je tekstove koji su se u Veneciji prikazivali, a koje je upoznavao iz njihovih štampanih izdanja. Možda taj njegov izbor i nije bio sasvim slučajan, kao što slične stvari obično ne bivaju slučajne. Italijanski istoričari književnosti[99] ističu kako je u Veneciji, za razliku od Firence, Rima i drugih gradova Italije, gde je pozorište bilo privilegija viđenih i izabranih, sav narod koji je hteo dolazio u teatar; a došavši, i plativši za to, želeo je da gleda što je voleo, i pisci melodrama morali su to da uvaže; otuda je u tim melodramama tako preskromna uloga poezije, životnosti i kakve-takve psihologije, a tako vidna, i toliko osetna, pomoć muzike, komičnih scena i efektnih prizora ostvarivanih uz pomoć vrlo složenih i veoma skupih teatarskih mašina. Naš Gleđević koji je imao sličnu publiku bio je sigurno u sličnoj zavisnosti od njenih ukusa. Ali je njegov položaj bio još gori: u italijanskim melodramama slabosti poetskog teksta pokrivene su i raskošno naknađivane briljantnošću muzike i rasipnošću scenske postave; u Dubrovniku, gde se u melodramama uvek relativno malo sviralo i pevalo – i to još sviralo i pevalo ko zna kako i ko zna po kojoj muzici – i gde su pozornica, kostimi i scenografske mogućnosti bili skromni, štedljivi i sirotinjski kao čitav dubrovački život, umetnički defekti svakog pojedinačnog dela ispadali su još uočljiviji, katkad još drastičniji.

Kad su stvari tako stajale onda, može se tek misliti koliko zbog svega toga današnji kulturni istoričar, – a da i ne govorimo o današnjem čitaocu! – koji Gleđevićeve melodrame mora samo da čita, a nema mogućnosti da ih vidi, onakve kakve su one, u celovitosti svoga izvođenja, izlazile pred svoje gledaoce, i koji uz to zna da one nisu još ni originalne, ima malo čega da u njima nađe što bi mu se dopadalo. Njemu su neizmerno dosadni ti bezbrojni kraljevi koji mahnitaju i koji su, kada ih ljubav stigne, spremni na svaki postupak, ti zatravljeni kraljevići koji kao pravi vitezovi idealno služe svoje obožavane ili pak kao pravi Don Žuani nikad nisu siti pobeda nad ženskim srcima, te predivne, a često i očajne i uplakane princeze u koje se njihovi ljubavnici zaklinju, ali ih neretko i ostavljaju ili ih štaviše direktno guraju u nesreće u kojima one, razume se, ipak neće propasti. I njega više nikako ne ushićuju te neprestane ljubavi po baroknom ukusu, mnogo puta dvostruke ili trostruke u istoj drami i najčešće isprepletene i izukrštane do te mere da se već teško hvata ko je u koga zaljubljen a ko je kome neprijatelj. Najzad, on nipošto nije više u stanju da uživa u tim stalnim preoblačenjima muškaraca u žene, i žena u muškarce; njemu smetaju nasilni, veštački a toliko puta i smešni koliko naivni raspleti, od kojih su samo jedna, ali nikako i jedina vrsta onda silno omiljena naknadna, neočekivana prepoznavanja; i on, najposle, kao i celokupnu njihovu beživotnu romantiku, ne može da primi ni njihov stil koji je tako nategnut u svojoj svečanosti i tako komičan u svojoj neprirodnosti.

Takvom procenjivanju opšte vrednosti Gleđevićevih melodrama malo može smetati okolnost što se za njegovu Zorislavu kraj svih pokušaja do danas nije još našao italijanski izvornih i što se ona dok se to ne dogodi mora shvatiti kao samostalno delo. Ali i da, radeći je, Gleđević zaista nije imao pred očima nijednu italijansku dramu, ona se ničim ne odvaja od Ermione i Damire, od Olimpije ili od Belizarija za koje znamo da ih je samo prevodio, i ne najsrećnije. Jer mada je njenu radnju smestio u Ugarsku i Bosnu, u Budim i u Beograd, i mada su njeni junaci ugarski, bosanski i hrvatski kraljevi i kraljevići, princeze i vitezovi, Zorislava je sva u tradicijama italijanskih romantičnih melodrama s pseudoistorijskom sadržinom. Kao i u ovima, i u njoj na stranom dvoru – taj je dvor u njoj ugarski – živi kraljević neprijateljske zemlje, nepoznat i pod drugim imenom, – taj je kraljević Krešimir, sin bosanskog kralja Miroslava, – i kao u njima on se tamo zaljubljuje u kćer svoga neprijatelja, – ona se zove Zorislava i po njoj je i cela drama dobila ime – koja mu uzvraća iako i ne zna ko je on zapravo, i s kojom on čak ima i dete. Iz toga, opet kao u pomenutim italijanskim melodramama, nastaju bezbrojne peripetije – i ratovi, i megdani, i bacanja u tamnicu, i pokušaji samoubistva – s uplitanjima mnogih drugih ličnosti – među kojima su i bosanska lepotica i dama Cvjetislava u koju se svi redom zaljubljuju, i njen verenik hrvatski ban Zelimir, i obavezni dvorani i "svjetnici" – da se na kraju, posle mnogih iskušenja i bura, sve svrši prema osveštanim običajima: sveopštim izmirenjem i obligatnim svadbama.

Mnogobrojni umetnički nedostaci tog dela nisu ostali skriveni čak ni za rodoljubive, ali ne odveć kritične "Ilirce" iz prvih decenija prošlog stoleća. Dimitrije Demetar, koji je, držeći da još neosnovanom hrvatskom pozorištu treba pripremiti "dobra i shodna dramatička djela" i misleći da se to može ostvariti prerađivanjem starih dubrovačkih drama, za osnovu svoje Ljubavi u dužnosti uzeo je radnju Gleđevićeve Zorislave ali je morao da je na mnogo mesta prilagođava i menja, da je doteruje i popravlja, da iz nje puno čega izbacuje i u nju puno šta umeće[100]. Pa i posle tolikih napora i uprkos tolikih intervencija, on nije uspeo, i to se može odmah videti, da od nje načini bogzna šta.

Nije isključeno da je od svih Gleđevićevih dramskih tekstova njegovo Porođenje Gospodinovo bilo najlepše primljeno od strane njegovih davnašnjih gledalaca; dva uzastopna prikazivanja tog dela možda mogu ponešto da kažu o njegovoj popularnosti. Uistinu, ono je imalo čime da se dopadne svetu za koji je pisano: ovakve božićne idile o pastirima koji idu da se poklone novorođenom Isusu i da ga daruju sigurno su bile rado gledane u izvesnim krugovima ondašnjeg dubrovačkog društva i u izvesnim trenucima ondašnje ne mnogo vesele dubrovačke stvarnosti. Osim toga, u njemu je i mnogo drugih efekata koji nikad ne promašuju cilj: tečnih i jednostavnih stihova, blagog humora i dražesnih zgoda iz pastirskog života, zanosnih slavljenja tog blaženog, arkadskog života, nežnih pesama koje pastiri pevaju, bilo po melodijama crkvenih himni, bilo po napevima "popijevkinja", to jest narodnih bugarštica, pa čak i izvesnih scenografskih iznenađenja, kao što je nesumnjivo bilo ono – na neki način svakako dočarano – kad "andio slazi u jednomu oblaku". Uživajući u toj drami, pisanoj, a onda i prikazivanoj bez velikih pretenzija, Gleđevićevi savremenici možda nisu toliko kao mi danas osećali da je ona ponegde ipak preduga i da su od trinaest njenih "govora" – na koje je podeljena – poneki bez štete mogli da otpadnu. I verovatno im ni na kraj pameti nije bilo da Gleđevića kao njenog tvorca manje cene što je on eventualno – kako je, mnogo kasnije, u jednoj prilici rečeno, ali nije dokazano[101] – njom više ili manje prenosio neko slično italijansko delo.

Na svaki način je i Oslobođenje Betulije – koje na osnovu Crijevićevih svedočenja, kao i na osnovu ne jedne bliskosti s Gleđevićevim jezikom i stilom, smemo s nešto opreza pripisati našem piscu – rađeno da bude prikazano pod svodovima neke crkve i u stilu oratorijuma koji se u one godine počinju sve više da vole i sve češće da izvode. U dva "dila", od kojih prvi ima osam, a drugi devet "prikazanja", s uobičajenim horovima i u ustaljenim osmercima, ovo delo i što se tiče fabule nije takođe ni u čemu novo; ono se drži verno svih komenata stare biblijske legende o Juditi; u njoj su, dakle, i opsedanje Betulije, i odlazak Juditin u neprijateljski tabor, i njeno zavođenje Oloferna i, u zgodnom času, Olofernova smrt od slabe i nežne Juditine ruke. Po pozornici koja je više srednjovekovna no moderna – jer se u okviru istoga "dila" pojedina "prikazanja" odvijaju na različitim mestima: u Olofernovom taboru, na vratima Betulije ili u Juditinoj "kamari" – kreću se dobro znani junaci ove drame ne da grozničavo dejstvuju ili da proživljuju prelomne trenutke svojih životnih istorija, već da drže duge tirade o svemu što imaju da učine ili kažu. Ničim u svojim odlikama – ni gestovima, ni shvatanjima, a ni govorom – oni se ne vezuju za biblijske ličnosti čija imena nose; po svemu su, naprotiv, srodni ukočenim i beživotnim figurama savremenih melodrama koje je u ćudljivoj igri pisac naterao da na trenutak zaborave na podvige i ljubav i da uzmu reč o bogu i o čovekovim dužnostima prema njemu. Na takvim osnovama građena, ova drama nije naravno nikako mogla preći nivo ostalih Gleđevićevih dramskih pokušaja; ona je kao i oni bleda, neizrazita, oskudne invencije i nevelikog dometa, delo dobronamernog diletanta, ali ne i značajnog stvaraoca.

Posle svega što je o Gleđeviću i o njegovom radu rečeno, krajnji sud nije teško doneti i on bi uglavnom bio u sledećem. Naša književna istorija – razume se, novija – nije grešila kada je Gleđevića kao dramskog pesnika svrstavala u prevodioce bez dara i duha; njegovo je mesto upravo tamo, mada se mora, pravde radi, dodati da je Gleđević, nastavljajući tradicije svojih prethodnika, bio i od neke koristi istoriji dubrovačkog pozorišta. Održavajući njegov repertoar u trenutku kad boljih dramskih pesnika nije bilo, on je, zajedno s još nekim svojim savremenicima, ovim svojim radom omogućavao da srpskohrvatska reč još neko vreme odjekuje s dubrovačke pozornice pre nego što konačno zamukne pred nastupima italijanskih profesionalnih pozorišnih trupa koje su pomodna italijanska pozorišna dela davale u svom jeziku. U jedan mah, uzimajući da u "slovinske" stihove prenese Zenovu dramu I rivali generosi, on je čak bio na boljem putu no dotle i da je imao dara koliko dobre volje, dubrovačka publika mogla je u njegovom poslu uživati i više no inače. Ali ostalim Gleđevićevim tekstovima književna istorija nije dosad poklonila dovoljno pažnje. Među ostacima njegovih lirskih pesama mogli su se naći stihovi koji ne zvuče loše, a među njegovim satirama bilo ih je i uspelih. Po njima je on jedna od zanimljivih pojava u onim u književnom pogledu gladnim godinama dubrovačke literature posle udesa od 1667, kada osim Ignjata Đurđevića nije bilo nijednog pravog pesnika. Pravi pesnik nije, na žalost, bio ni Gleđević, jer za to nije imao koliko treba ni dara, ni srca, ni ukusa, ni mašte, ali je ovakvim retkim biserima nađenim u najsvetlijim časovima svojih mučenja nad hartijom stekao prava na nešto više priznanja od onoga što je kod svojih savremenika stekao i što je kod većine novijih književnih istoričara dobio. Uostalom, da ni sam nije imao velikih iluzija o vrednosti svog rada rekao je odavno dovoljno jasno i dovoljno iskreno u svom odgovoru na pohvale Ignjata Đurđevića:

Od mladosti ja se znojim
i u trudu mi krv umire,
ali jošte ne dostojim
ni vidjeti slavne mire:
pjesni moje malo vrijedne
ne dadu mi časti nijedne.

Međutim, i kada je bio slab kao pesnik, a to je bilo najčešće, Gleđević je ostajao interesantan i značajan kao predstavnik svog doba. Mnogo puta to njegovo doba – protivrečno i rastrzano doba druge polovile XVII veka – dobilo je u njegovom delu, kao i u njegovom životu, svoju jarku sliku, svoj živopisni odsjaj.

Napomene

[1] Bibliotheca Ragusina I, 105-106. Autograf u Biblioteci dubrovačkih dominikanaca.

[2] Stari pisci, Zagreb 1918, XXIV, 356, 358.

[3] Kačanovskij V., Neizdannij dubrovnickij poet'' Anton''-Marin' Glegevič'', S. Peterburg'' 1882; Prohaska D., Pregled hrvatske i srpske književnosti I (Do Realizma 1880), Zagreb, 1919, 56.

[4] Deanović M., Die Uebersetzungen des A. Gleđević, Archiv für slav. Phil., 1916, XXXVI, 378-413; isti, La fortuna di Apostolo Zeno nell'oltre Adriatico, Atti dell'Accademia degli Arcadi e scriti dei soci Roma, 1932, XV, vol. VII-VIII, 169-221; Dayre J., L'original italien du "Belizarijo" de Gleđević, Revue des études slaves, 1931, XI, 61-63.

[5] Pripovetka je objavljena u časopisu Zora 1873. god. Posle je pisac, nešto izmenjenu, preštampava u zbirci Zimski večeri (1881), i drugde.

[6] Stari pisci, 1886, XV, predgovor.

[7] Consilium minus, 79, 1648-1652, 34'. Ovaj i svi dalji dokumenti za koje se izričito ne kaže drugačije pripadaju Historijskom arhivu u Dubrovniku.

[8] Diversa Notariae, 130, 1600-1603, 152' C njom je on 21. februara 1602. dobio, uz ostalo, i onda ne beznačajan miraz od blizu šest stotina dukata.

[9] Liber mortuorum, I, 1637-1647, 47. Bio je tada d'eta di anni 90 in circa.

[10] Aprila 1655. umro je bez dece Marin, brat Jele Gleđević, i pošto je bio poslednji muškarac u porodici, ostavio je sve što ima Jeli i jednoj drugoj svojoj sestri: Et faccio li mia universali heredi la signora Jella, moglie di quondam Rado Popovich, et la signora Aniza, moglie relicta di quondam Tomaso di Steffano, mia carissime sorelle (Testamenta Notariae, 65, 1651-1657, 174'-176).

[11] Nav. delo, VII.

[12] Vid. na primer Genealogiju Zbora popovskog.

[13] Liber matrimonialium, I, 1652-1659, 85. Za Dešu Gini, inače u tzv. Čingrijinoj genealogiji Antunina ima: Dessa fu moglie di Marino Popovich over Gleghievich, mercante raguseo.

[14] Liber bantizatorum, 3, 1658-1663, 3.

[15] Prepiska17 43. 1810.

[16] Popovićeva pisma, uputstva koja mu je dubrovačka vlada slala kao i druge dokumente u vezi s ovim poslom vid. u Prepiska17 68. 2080 i 91. 2234.

[17] Testamenta Notariae, 66, 1658-1663, 100'-103'.

[18] Tutores Notariae, 7, 1650-1671, 87'.

[19] P. Budmani, nav. delo VII:"... da nije njegovo znanje bilo duboko svjedoči nam Cerva s jedne strane, a s druge ne samo njeki anahronizmi u Ermijoni i u Damiri nego još više što (u Zorislavi) stavlja Biograd u Bosnu".

[20] Tako je nepoznati fratar koji je sastavljao popis grobnica u dubrovačkoj franjevačkoj crkvi (Indice delle Sepolture di San Francesco di Ragusa, rukopis još uvek očuvan u arhivu Franjevačkog manastira), dakle jedan ozbiljan dokument, stavio: Sepolture del Chiostro... No 48 del Sig.e Antonio Suece Alias Gleghieuich. I tako je učeni Dubrovčanin Baldovin Bizaro (umro 1848), dopunjujući jednu dosad neprimećenu genealogiju dubrovačkih građana, pisao o Gleđevićevoj majci: Descia fu Moglie di Marino Popovich d.0 Gleghievich detto Svece.

[21] Ima ih u Dubrovniku, u Biblioteci Historijskog instituta (sign. D.a. 34) i u Biblioteci franjevačkog manastira (isp. Brlek M., Rukopisi Knjižnice Male braće u Dubrovniku knj. I, Zagreb 1952, 100, 127, 145, 190), a neki su dospeli čak u londonski British Museum (Jagić V., Slavica in British Museum, Archiv f. sl. Phil., 1882–1883, VI, 617).

[22] Consilium minus 85, 1677–1685, 64', 76'.

[23] Matricola della Confrat. di S. Lazzaro na listu 52 uz ime Antonio di Marino Popouich ima opasku: casso in virtù della parte presa sotto li 23 Gen. 1675, ali nešto dalje, na istom listu, čita ce: Antonio di Marino Popouich preso di nuovo.

[24] Maggior capitolo della confraternità di S. Lazzaro 1671–1811, 24.

[25] Isp. Diversa de foris, 116, 1681–1682, 98'–99', 123'–127', gde su, u posebnom dokumentu, pojedinosti ove adoptacije.

[26] O tom "Tpećem po starosti" rukopisu Osmana i o njegovom prepisivaču vid. Stari pisci IX8 (Zagreb 1938), predgovor Đ. Kerblera, str. 41–42.

[27] M. Brlek, nav. delo 109–110.

[28] Isto 83; isp. i S. Ljubić, Ogledalo književne poviesti jugoslavjanske II, Rieka 1869, 451.

[29] Lamenta del criminale, 10, 1675–1676, 235'.

[30] Arhiv bivše dubrovačke nadbiskupije (odsad skraćeno ADN), Pro(cessi) 1680 in 81, adi 14 maggio 1681.

[31] Sentenze promulgate dalli Sig. giudici del criminale 1679–707, 30.

[32] Diversi et possesso del criminale, 19, 1681–1688, 59.

[33] Pacta matrimonialia, 13, 1659–1704, 63–64'.

[34] Krštena je 25. oktobra 1648 (Liber baptizatorum 2, 1647–1665, 22).

[35] Taj njen prvi muž, Jakob Kineze, s kojim je imala Kćer Mariju (rođ. 1673) i sina Jakoba (r. 1674), kao da ju je voleo, na svoj način. Bar tako bi se dalo slutiti iz odlomka jednog srpskohrvatskog pisma koje joj je, bolestan, uputio 6. januara 1675. iz Prokuplja, gde je trgovao. "Žo mi je veoma – piše on tamo – da ti modrača nije u gustu, ja sam ležo, a to mi su Druzi kupovali, ništa ne manje ja ću ti, ako bog da, drugu kupit, i ostalo što mi si zapoviđela...; a rečene tri mahramice uzmi ti i nemo se narugat er su zločeste i er nijesu zlatom finijem navezene, zašto ih nijesam kupovo, nego mi su ih dali kolendam" (Diversa de foris, 113, 1671–1678, 210).

[36] Liber baptizatorum, 5, 1671–1687, 367.

[37] Consilium minus, 86, 1686–1693, 3'.

[38] Ni za Dešu, ni za Marina drugoga ne znamo reći tačne datume rođenja, jer su bez sumnje kršteni van Dubrovnika kad u odnosnim matičnim knjigama nema beležaka o njima. Da je Dešino rođenje moralo biti negde oko 1687. god. reklo bi se po tome što se nalazi da je umrla aprila 1778. aetatis suae anno circiter 3 (Liber mortuorum, 8, 1769–1796, 133).

[39] Consilium rogatorum, 128, 1686–1687, 145'.

[40] Isp. na primer Gleđevićeve dopise vladi sačuvane u: Prepiska17 75, 2130, br. 96; isto 76, 2131, br. 84 i 115.

[41] Prepiska17 92. 2237.

[42] Na istom mestu. Vid tamo i Rastićev dopis vladi od 24. maja 1691, u kome se kaže" Ho motivato di prima all'Ecc. VV. Ill. e di novo son astretto darle parte che senza il cancelliere in questa Contea ni posso far lo sboro secondo il solito per buon governo ni far alcun atto della giustizia, essendo questo cancelliere inabile per ogni servizio publico.

[43] Consilium roqatorum, 132, 1692–1693, 191, 251; isto 133, 1693–1694 1', 2, 120', 121.

[44] Od mnogih dokumenata koji govore o Kavalkantiju dosta je pogledati i samo neke. Kao dvadesetogodišnjak on je potkraj 1674, iako zaručen dugo obletao oko jedne služavke iz kuće pesnika Nikole Antice; razbešnjeni Antica ranio ga je stoga iz osvete sabljom po licu, vičući "Što ćeš od časnijeh djevojaka?"; posle toga je, doduše Antica dobio dva meseca zatvora (Lamenta de intus et de foris, 72, 1674 l–9; Libro delle sentenze criminali de 1653–1679, 242'–243). Zbog ovog skandala, Vlahova zaručnica Marija Držić nije ga više nikako htela, govoreći neprekidno da će se "radije udaviti, nego ga uzeti za muža" (ADN. Processi 1674 in 78) Tu, međutim, serija njegovih podviga tek počinje. Maja 1684. bezrazložno je istukao jednu seljanku iz Župe (Lamenti del criminale, 20. 174' a avgusta sledeće godine vređao je i šamarao klerika Boža Andrijaševića (Isto, 24. 16') Kada se početkom 1696, već kao konavoski kancelar, posvađao zbog nekakvog mesa s knezom Marinom M. Džamanjićem ovaj mu je dovikivao:"Ti si špijun od Ponte!" i: "Špijune i lupežu!" Na to je Vlaho odgovarao čas snishodljivo: "Nijesam špijun, nego sluga za vazda gospodski Vlaho Kavalkanti!" a čas drsko i s pakosnim aluzijama "Hvala ti, gospodine kneže, znaju svakolika gospoda da sam bio špijun od Ponte, ma ja nijesam ničigova stacijuna ni kuće pokro" (Prepiska17 66. 2053).

[45] Isp. Stari pisci XV, predgovor, XI.

[46] Npr. rukopis Naučne biblioteke u Dubrovniku br. 538. koji potiče od obično vrlo pouzdanog i dobro informisanog prepisivača Stijepa Tomaševića.

[47] Diversa Cancellariae rogatorum, 217, 1688-1696, 187-187'.

[48] Testamenta Notariae, 72, 1693-1702, 85'-88.

[49] Consilium rogatorum, 135, 1696–1698, 121'

[50] Ni do kraja života nije Gleđević uspeo da plati sav dug od te kirije i u testamentu određivao je da njegovi naslednici debbano soddisfare a Jella di Steffano Sorgo Valovich, mia sorella, ed a Vincenzo, suo figliolo, per li fitti da me tutti non pagatili, ma pochi, della casa sua posta a Zaptat nella quale dimoral tanti anni quando fui cancelliere, se non me li donatano per carita e per amore, riflettendo alla mia poverta.

[51] Isp. njegov dopis od 9. marta 1708, u kome se ističu pedovi: Gia l'i noto che con solo salario mi sostengo, non frutandomi niente la penna mai, e sono undeci anni ehe qui dimoro per cancelliere e in tutto spatio di questo tempo pochi mesi si trovarono qui li signori capitanij, et io spendevo per la carta di detto mio salario con gran dolore spesse volte levando a me stesso del pane, e Dio sa se dico la pura verita, e tanto sono le mie miseri gionte (Prepiska18 18l1. 3346).

[52] Isp. S. Crijević, nav. delo i mesto.

[53] Prepiska18 1813 (1).

[54] Consilium rogatorum, 140, 1706–1707, 55'.

[55] Pošto je prethodno prošao kroz niža zvanja, Marin Gleđević je 21. decembra 1709. postao sveštenik (ADN, Ordines et patentes 1699–1722, 98. 98', 103).

[56] Prepiska18 1813 (2).

[57] Kao patrimonijum, tj. imetak koji je sam sveštenik bio dužan da ima, Marin Gleđević je od oca dobio vinograd U mestu Petrača u dubrovačkoj Župi (ADN, Diversorum 1706–1720, 18').

[58] Vid. na primer one registrovane u Diversa de foris, 130, 1704–1707, 144, ili u Consilium minus, 88, 1701–1708, 225 bis i 89, 1708–1714, 14', 18, 57.

[59] Isp. Prepiska18 18l2 (l) Gleđevićev dopis od 7. jula 1706, a zatim Prepiska18 1815 (186), br. 125.

[60] Naročito je Jakob Natalić u više pisama podsticao vladu da Gleđevića zameni ili da mu bar nađe pomoćnika. Prepiska18 1815 (186).

[61] Consilium rogatorum, 144, 1712–1713, 112.

[62] U jednom italijanski pisanom pismu upućenom Tomi Solari u Dubrovnik (Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo III, rkp. u Biblioteci dubrovačkih franjevaca, str. 310).

[63] Aletinovo pismo, takođe na italijanskom jeziku, ali sa srpskohrvatskim umecima (koji se ovde u citiranju označavaju kurzivom), nalazi se u rkp. Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo I, u Bibl. dub. franjevaca, str. 298. i 299).

[64] O Kontistiju dato je dosad samo nešto mršavih podataka u studiji Odrazi italijanske akademije degli Arcadi preko Jadrana od Mirka Deanovića (Rad JAZU 248, Zagreb 1934, 57 u bel.). Dopunićemo ih napomenom da je Pero Kontista, sin trgovca Nikole Brivića Kontiste, rođen 11. marta 1673 (Liber baptizatorum, 5, 50) i da je kao pitomac Budislavićevog kolegijuma bio đak učitelja Mata Frančeskovića (Cons. minus, 86, 42 ).

[65] Dubrovnik, zabavnik narodne štionice 1868, 116 ("Najteža pokora"); Kurelac F., Runje i pahuljice, Zagreb 1866–68, 108 ("Kad se sa ženom svadio").

[66] Kolendić II., Izveštaj o naučnom radu na Primorju, Glasnik SAN, 1949, I, 3, 498.

[67] Testamente Notariae, 75, 1721–1731, 197–198.

[68] O Alamanji (1685–1761) biograf Sabo Slade beleži pored ostaloga: Missionarius celeberrimus fuit, eumque ter aliquando in die, et numquam de scripto, audivimus concionantem... (Rode B., Necrologium fratrum minorum de observantia Provintiae S. Francisci Ragusii, Quaracchi 1914, 76–77).

[69] Kolendić P., Grizićev izvještaj o dubrovačkim književnicima prvih godina XVIII vijeka, Srđ, Dubrovnik, 1906, V, 733.

[70] Njen testament, kojim je sve svoje ostavila sinu Marinu i kćeri Deši, ali u kome ima i svakovrsnih drugih legata, vid. u Testamenta Notariae, 78, 1757–1763, 97–98.

[71] Nav delo, IV, 58.

[72] O Matijaševiću vid S. Crijević, nav. delo, IV, 58.

[73] Liber mortuorum, 6, 1722-1729

[74] Vid. gore napomenu 20.

[75] Za Marina isp. Liber mortuorum, 8, 1769-1769, 72, a za Dešu vid. gore nap. 38.

[76] Dubrovačka vlada često ga je angažovala da o sv. Vlahu peva "Passio dl San Biagio" (Detta 1723, 3'; 1724, 2'; 1727, 3).

[77] I ovde i u daljem izlaganju reč je o već navođeno Crijevićevoj biografiji A. Gleđevića.

[78] Notizie istorico - critiche sulle antichita, storia e letteratura de'Ragusei, tomo II, Ragusa 1803, 245, 274, 290.

[79] To je zapravo prevod, s Pavlovićevim dodacima, poznatog epitoma Ivana Marije Matijaševića iz Crijevićeve Dubrovačke biblioteke, a nalazi se u Historijskom arhivu u Dubrovniku među rukopisima negdašnje Pavlovićeve biblioteke pod br. 50.

[80] Kolendić P., Grizićev izvještaj... Srđ 1907, 107; isti, Marinova "Strage degli innocenti" u Antičinu prevodu , Prilozi za književnost, 1927, VII, 196–199.

[81] Isp. Pavićevu Historiju dubrovačke drame (Zagreb 1871), u kojoj su (na str. 186–195) prepričane njihove sadržine.

[82] Ta se Gleđevićeva dela nalaze u rukopisima I. b. 111, I. b. 110, I. a. 94, I. b. 67 i I. c. 35, Arhiva Jugoslavenske akademije u Zagrebu.

[83] Samo je Pjesan Lopujkam u međuvremenu štampao M. Deanović u dodacima uz svoje delo Anciens contacts entre la France et Raguse (Zagreb 1950).

[84] Šurmin Đ., Gleđevićev "Belizarijo", Nastevni vjesnik, 3agreb, 1902 X. 263–265.

[85] Kolendić P.. Gleđevićevo "Porođenje Gospodinovo", Nastavnik, Beograd, 1906, XVII, 127–130.

[86] Isp. u ovoj knjizi str. 357–358. i nap. 46.

[87] Istina, F. Fancev, koja je ovaj fragment video stavlja na njegovom omotu opasku: "Početak neke satiričke pjesme proti Gleđimira (Gleđevića?)", ali ne izgleda da je on sasvim dobro razumeo sadržaj. Iako za taj fragment nije naznačen autor, nije teško zaključivati da ga je pisao Gleđević.

[88] Stari pisci, XXIV, 613.

[89] Taj naslov je V. Jagić koji je još ranije opisivao isti rukopis (Archiv f. slav Phil. 1888. XI, 297–300) čitao: Piesan godiscnizam od ulize Bete Suece, napominjući uz to: Die Unterschrift kann ich nicht entziffern.

[90] Istorijat ove zablude i celo dokazivanje da delo ne može biti Gleđevićevo vid. u našoj raspravi Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam", objavljenoj u časopisu Pitanja književnosti i jezika, Sarajevo, 1956, III, 105–111.

[91] Ti su rukopisi u Arhivu JAZU u Zagrebu (I. b 39) i u Naučnoj biblioteci u Dubrovniku (br. 619). Nijedan od njih ne spominje nikakvog autora, a jedini podatak koji daju jeste da je pesma "pripisana godišta 1724." Tu pesmu tamo je prvi video, pomislio da bi mogla biti Gleđevićeva i na nju svratio pažnju potpisanog akademik Petar Kolendić.

[92] Npr. rukopis br 633 Naučne biblioteke u Dubrovniku, opet rad S. Tomaševića.

[93] Pored Suza u tužbi Radmilovih i pored melodrama, Gundulić je pisao pesme kao Uspomena ljubežljiva i Razblude Noćne. O Laliću i Gunduliću u navođenom pismu javlja Đuro Grizić: Se il S.r Lalich abbia lasciata qualche compositione non lo st, non st ne meno se l'abbia lasciata il Sig. Gondola. Dirt bensi cit che sento che io giudico aver egli per un pezzo bussato alle porte del Paradiso per entrarvi a cagione d'un libretto intitolato Pjesni gluvene, se non erro che giran per le mani de'giovinistri, e niente meno muovono di quelle del Marini; anzi parmi d'aver udito averne egli in punto di morte avuto rimorso.

[94] Nav. delo XIII. Tu su, samo, bez potrebe dodate na kraju dve strofe koje su u rukopisu izdvojene sa strane i koje očigledno predstavljaju deo sasvim druge pesme.

[95] Evo tog distiha doslovno: Passer Nimpha gémis raptam quam funere facto est / Pulchriora lacrymis vividiorque tuis.

[96] Isp. u ovoj knjizi str. 347. i nap. 87.

[97] Tamo dolazi više bosanskih vladara s imenom Petrislav (isp. Šišić F., Letopis popa Dukljanina, Beograd 1928, Posebna izdanja SAN, knj. LXVII, str. 317–318, 330–331, 357, 360).

[98] Nav. delo, 188, 192, 194.

[99] Npr. A. Belloni, Il Seicento, Milano, 1929, 420.

[100] Ceo Demetrov postupak prikazao je i ocenio Franjo Marković u raspravi O dru. Dimitriji Demetru kao dramatiku ilirske dobe, Rad. JAZU 80, 1885, 74-82.

[101] Isp. Deanović M., Die Übersetzungen... 378.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]