Miroslav Pantić

Novopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija iz 1734. godine

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

1

Mnogobrojni Dubrovčani koji su živeli u Srbiji u stara vremena, još od dana Stevana Nemanje, pa do onih u koje je iščezla njihova Republika, ostavili su jedva vidljivog traga u kulturi te zemlje. Ta okolnost može da iznenadi jedino na prvi pogled; objašnjenje joj se nalazi lako i brzo. Sigurno je da su u nesrećama koje su teško i dugo pritiskivale srpsku zemlju pogubljeni mnogi spomeni i da su iščezla bezbrojna sećanja; ali je sigurno isto tako i da su Dubrovčani dolazili u Srbiju ponajviše i u prvom redu kao trgovci ili kakvim drugim važnim poslom, i da su tek veoma retko i samo po izuzetku bivali i pisci.

Stoga se u dubrovačkim kolonijama po Srbiji trgovalo mnogo i grozničavo, i prikupljala su se i razmenjivala poverljiva obaveštenja o politici, o ratovima, o stvarima koje su zanimale crkvu, ali književnog života nije u njima bilo. Ostale su nepoznate kulturne inicijative kojima bi ovde Dubrovčani bili začetnici ili koje bi oni nosili. Skoro bi se s punim pouzdanjem moglo reći da su se Dubrovčani po životu koji su u ovim stranama tada vodili bezmalo u potpunosti izjednačavali s ostalim hrišćanskim stanovništvom. Za plodonosna značenja njihove visoke kulture ovde kao da nije bilo pogodnog tla.

Dubrovački mercatores koji su boravili u Užicu ili Požezi, u Smederevu ili Kruševcu, u Prokuplju ili Nišu, dolazili su tamo da kupuju i prodaju vunu, kožu ili vosak, a ne da pišu knjige. Osim tegobne, a ne retko i opasne, surove, pa i krvave borbe za dukate, nije u njihovoj duši preostajalo mesta za druge brige, ni volje za drukčije misli. Zanimljiv i karakterističan primer u tom smislu moglo bi da pruži Prokuplje, koje je u XVII veku naglo izbilo u prvi red među dubrovačkim naseobinama u Srbiji; situacija je inače i drugde bila bezmalo u dlaku istovetna. U Prokuplju je oko sredine 1672. godine, kada ga je na put za Carigrad pohodio sin pesnika Osmana Mato Gundulić, bilo oko petnaest hiljada duša, s kolonijom Dubrovčana i s njihovom crkvom i sveštenikom, kako je dubrovački patricije precizno zabeležio u svom italijanski vođenom putopisnom dnevniku (Diario del viagio)^[1]. Mi sa druge strane znamo da su među njima uz trgovce bivali učeni fratri i "ećimi" (lekari) i da su neki od ovih i zauvek ostajali na malenom groblju, kraj "latinske" crkve^[2]. Engleski putopisac doktor Edvard Braun razgovarao je c tamošnjim sveštenikom Dubrovčana na latinskom, "koji jezik malo ko zna u ovim krajevima", i prijatno iznenađen darovao mu je tom prilikom knjigu Manuductio ad caelum^[3], za koju bismo teško mogli reći da je dobroga kapelana privela nebu, ali je zato sasvim izvesno da ga nije odvela literaturi.

Poneki Dubrovčani, prolazeći starim i vekovima istim putevima, ostavljali su u srpskim stranama uspomene jedne naročite vrste. Iz radoznalosti, ili kao pobožni poklonici, oni su zalazili u pravoslavne manastire i crkve, ne retko vođeni željom da se pomole Bogu po obredu "stare vere", ili s potrebom da se dotaknu svetih i nadaleko poštovanih starih mošti ili da zatraže pomoći od čudotvornih ikona. Morali su se tada naći i pred freskama, koje su im izazivale najrazličitija osećanja. Gdekad nisu mogli odoleti iskušenju da učine nekako trajnijom svoju kratku prisutnost na određenim mestima i upisivali su se po zidovima, ne ustežući se da oštrim predmetima zagrebu u same freske, kako su viđali da čine i pravoslavni vernici, čak i sami kaluđeri, pa i oni s najvišim činovima. Skromniji su se zadovoljavali i pukim potpisima: u drevnoj crkvi sv. Vavedenja u Lipljanu, na Kosovu, upisali su svoja imena 1750. i 1759. godine pučani iz grada svetoga Vlaha Mato Miličić (Mateo Milicich), Božo Glunčić (Natale Gluncich), Mato Kazilari (Mateus Casilari). Gospodi se međutim pristojalo nešto više: glasoviti dubrovački diplomata Vladislav Buća, koji je 1696. svratio u crkvu sv. Nikole u Nikoljcu, kod Bijelog Polja, ostavio je ugrebanu, s leve strane zapadnih vrata, čitavu svoju posetnicu: Vladislavo Bucia 1696 di Ragusa ambasatore^[4].

Iz te dosta sumorne opšte slike izdvaja se unekoliko središni srpski grad, Beograd. U njemu je 1552. godine Trojan Gundulić "ot velikago grada Dubrovnika", u stvari trgovac i berberin, i vanbračni sin dubrovačkog vlastelina iz slavne porodice, organizovao štampanje poznatog Četvorojevanđelja, prve beogradske štampane knjige, namenjene pravoslavnom svetu. Kada se "prestavio" knez Radiša Dmitrović, koji je prethodno bio "napisao" tu "dušespasnuju knjigu Četvoroblagovjestije" i sastavio "slova na tipareh", ali njeno štampanje nije dovršio, Gundulić je preneo "sije formi" u Beograd ("v dom moj") i tu stvar doveo do kraja. "Počeh i svrših siju svetuju dušespasnuju knigu glagolajemuju Tetrojevangelj" – pisao je on s razumljivim ponosom u pogovoru – "ot bogodanoga imenija ne poštedeh, ni tijelu mojemu pokoj dah, dondeže pridoh do svršenija djelu". Pomoćnika je on sebi našao u jeromonahu i štamparu Mardariju, "ot monastira glagolajemago Mrkšina crkva iže jest bliz Černije Gori"^[5]. Tako je blagodareći susretu i saradnji nekolicine ljudi iz raznih naših krajeva i čak iz raznih verskih celina ostvareno ovo bogougodno i kulturno delo, čiji su povodi i motivi, međutim, isto tako ne manje merkantilni^[6]. Šest decenija docnije, u istoj toj trgovačkoj i dubrovačkoj četvrti Beograda dovršio je jedno svoje delo isusovac i misionar Bartul Kašić, koji je rođenjem bio doduše sa Paga, ali je životom i radom bar toliko bio i Dubrovčanin. Kako sam svedoči, on je "u srbskomu Biogradu" napisao "ovijem našijem slovinskijem jezikom" biografiju svete mučenice Justine "na dan isti nje svetkovine u godište 1619", a posle ju je uvrstio u svoju knjigu Perivoj od djevstva ili životi od djevica slovinskijem jezikom iz talijanskoga jezika napisan, štampanu u Veneciji 1628. godine.

Vremenom se iz te opšte slike sve brže počeo izdvajati još i Novi Pazar.

Novi Pazar nije grad daleke prošlosti i po starini ne može se meriti s većinom ostalih gradova u srpskoj zemlji; on nije postojao u srednjem veku i ne pamti Nemanjiće. Njega je zasnovao slavni turski vojskovođa Isa-beg Ishaković tek u tursko doba, "negde između 1456. god., kada su Turci osvojili stari Ras sa njegovim Trgovištem, i 1461. god., kada se prvi put pominje u dokumentima kao novi turski trg (Jeni Pazar), nekoliko kilometara od starog trga niže uz reku Rašku"^[7]. Zahvaljujući svome položaju i stecištu onovremenih puteva koji su vodili preko njega, ili se raskrštali u njemu, on je brzo postao jako trgovačko središte, u koje pristižu poslovni ljudi i putnici sa mnogih strana sveta. To mu je omogućilo da se naglo razvije i da za kratko vreme dostigne, a često i da prestigne mnoge stare gradove, kojima prilike u promenjenim vremenima nisu više bile sklone. Turci koji su ga sagradili i koji su ga držali dali su mu svoj nesumnjivi pečat i po mnogim svojim odlikama to je bio pravi orijentalni grad. Ali je u njemu bilo i prilično hrišćanskog sveta: njega su činili srpski domoroci, zatim na duže ili kraće vreme nastanjeni trgovci iz drugih krajeva i prolaznici. Tako je u njemu živelo naporedo ili se na mahove preplitalo i ukrštalo više civilizacija, svaka sa svojim običajima i svojim načinom života, svojim narodima i često i sa svojim jezicima^[8].

U tom gradu od samog početka nastanili su se i Dubrovčani; kada ih je bilo svuda po Balkanu, nisu mogli izostati ni ovde, gde se lako i jevtino mogla nabaviti sva onda veoma cenjena i tražena roba, naročito vuna sa Kosova koja je preprodajom na Zapadu donosila unosne dobitke. Tu su oni odmah obrazovali svoju koloniju, kad brojniju, kad svedenu na nekoliko hrabrih i postojanih pojedinaca, ali uvek žilavu, čvrstu, upornu. Potpomognuti povlasticama i pod trajnom zaštitom svoje Republike, oni su spretno koristili svaku mogućnost koja im se nudila i svaki trenutak mirnog i bezbednog poslovanja, koji su im ostavljali česti ratovi, lako promenljive ćudi turskih moćnika i bezbrojne druge nepovoljne okolnosti života. "Ovo se mjesto nalazi na svakoj stranici trgovačke povijesti dubrovačke", – rečeno je jednom lepo, a osim toga i tačno^[9].

U bogatoj putopisnoj literaturi koju u šesnaestom i sedamnaestom veku publikuju pojedini radoznali stranci posle svojih prolazaka kroz naše krajeve brojna su i sećanja na ondašnji Novi Pazar. Obično stvarna, mada u ponečemu i neizbežno preterana, ta sećanja čuvaju dragocene pojedinosti o živom i naprednom gradu na reci Raški^[10]. U njima svaki čas promiču i vesti o Dubrovčanima s kojima su se strani putnici ovde sretali. Ali i Dubrovčani sami imaju zabeleženih sećanja o Novom Pazaru. Već je dubrovački letopisac Lukarević spomenuo u svom Obilnom izvodu iz dubrovačkih anala (Copioso ristretto de gli annali di Rausa), štampanom 1605, osnivanje tog grada i "Ese Maćedonca" – kako on naziva Isa-bega Ishakovića, njegovog osnivača. Najviše su ipak o Novom Pazaru govorili i pisali dubrovački poklisari, koji su pored trgovaca i njegovi najčešći gosti: na svom mučnom putu za Carigrad oni redovno odsedaju u njemu, ne samo da otpočinu i prikupe snage za dalje napore, već i da urede mnoge stvari među sugrađanima i razreše njihove sporove. Dočekivani s velikom poštom i naročito svečano, oni su tu ostajali i po više dana, što je bilo dovoljno da ponesu i dublje, a ne samo brze i površne utiske. Pesnik Jaketa Palmotić, koji je ovde prolazio kao "poklisar harača", s drugim pesnikom, Nikolicom Bunićem, i bio sjajno dočekan, opisao je te trenutke u svom velikom eposu Dubrovnik ponovljen^[11]. Drugi su Dubrovčani o svojim boravcima u Novom Pazaru pravili dnevničke zapise ili su značajna obaveštenja unosili u službene izveštaje. Već spomenuti Mato Gundulić, koji je u Novi Pazar stigao 9. juna 1672, našao je da je to "veliki grad u kraljevstvu Srbije", da broji ništa manje od dvadesetak hiljada duša i da je u njemu kolonija njegovih Dubrovčana sa približno dve stotine ljudi i sa vlastitom crkvom^[12]. Sasvim je suprotna slika o Novom Pazaru u izveštaju Marina Kabužića, načinjena samo tri decenije kasnije ("ovo mjesto bi nekada glasovita varoš u Levantu, a sada je ništa; gdje bješe dvadeset tisuća kuća, nema više od tri stotine")^[13]. U međuvremenu su tu bili ratovi 1689. i 1690. godine, i grad su osvajali, a potom ga napuštali, i palili, i razarali, srpski ustanici, u koji su zatim ponovo ulazili Turci. Nikola Bošković, jedan od mnogih Dubrovčana koji su dotle živo trgovali u Novom Pazaru i koji su se od strahota vojne morali spasavati bekstvom, pisao je docnije o manastirima i crkvama stare Raške, pa razume se i onima oko Novoga Pazara, koje je gledao u nekadašnjem sjaju, a upamtio ih je i u potonjoj bedi^[14].

Početkom četvrte decenije XVIII veka opet jedan Dubrovčanin uveo je Novi Pazar u istoriju naše leksikografije, a u neku ruku i u istoriju naše književnosti. Taj događaj zbio se iznenadno i u punoj tišini, a i danas se još o njemu zna sasvim malo, ili se čak i ne zna ništa. Dubrovčanin o kome je reč zvao se Simo Budmani i pripadao je skromnim slojevima građanskog društva. U Novome Pazaru je on 1734. godine beležio reči i govorne obrte, narodne izreke i poslovice, a uz to i neke kraće tekstove iz usmenih kazivanja. Svoje zapise pravio je za lično zadovoljstvo i bez ikakvih ambicija; sigurno mu tada ni na pamet nije padalo da bi ih valjalo štampati i ostavio ih je zato u rukopisu. Ipak su oni bili od šireg i opštijeg značaja, a i do danas su zadržali neke neosporne vrednosti.

2

O obliku koji je svojim zapisima dao Simo Budmani i o obimu koji su oni konačno dosegli mi ne možemo imati do kraja jasnu predstavu; njihov izvorni rukopis nije do nas došao. Srećna je okolnost međutim što je njega, još za Budmanijeva života, u ruke dobio poznati dubrovački erudita i pisac Ivan Marija Matijašević, jer ga je to u stvari i spaslo.

Matijašević je bio pravi polihistor, kakve je još jedino XVIII stoleće moglo da stvori: pisao je i izdavao pobožne knjige i pesme, radio je biografije dubrovačkih pisaca i sakupljao je njihova dela; zanimao se usmenom književnošću i beležio je narodne pesme, pravio je rečnike i ispisivao leksikografsku građu, pribrao je ogromnu količinu vesti o istoriji dubrovačke crkve i tragao za dokumentima i svakovrsnim drugim spomenicima iz prošlosti. Matijašević je našu kulturu zadužio i jednim znamenitim zbornikom narodne poezije, koji je načinio iz starih i novijih beleženja i kome je dodao i vlastite zapise. Taj je zbornik nastao 1758, a Matijašević ga je nazvao Popijevke slovinske, mada je on poznatiji pod neadekvatnim nazivom Rukopis Male braće, koji mu je dao Valtazar Bogišić, jer se on dugo čuvao doista u biblioteci franjevačkog manastira u Dubrovniku^[15]. U tom zborniku nisu samo narodne pesme; na isti način Matijašević je sačinio i zbirku narodnih poslovica (Proričja slovinska), koju je takođe pridodao ovom voluminoznom rukopisu^[16]. Ali su tu mesta dobili i raznovrsni drugi tekstovi; obilni ispisi – ili kako Matijašević kaže: Osobci – iz crkvenih propovedi dum Đura Grizića i iz nikada objavljenog, mada za štampu pripremljenog prevoda Novoga zavjeta na naš jezik od Dubrovčanina Stijepa Rusića, prepisi nekih privatnih pisama, jedan italijansko-slovensko-ruski rečnik samoga Ivana Marije Matijaševića izrađen uz pomoć pravoslavnog sveštenika Jovana Mladenovića (Giovanni Mladinovich), c kojim je putovao 1751. godine i s kojim se tada i sprijateljio, iako su pripadali dvema crkvama, ne baš uvek najbolje raspoloženim međusobno^[17] i još dosta druge leksikografske građe.

U ovoj poslednjoj našli su se i zapisi Sima Budmanija. Njima je Matijašević – koji je, kraj svega, bio i veoma revnosni isusovac – ispod neizbežnog gesla jezuitskog reda AMDG (Ad maiorem Dei gloriam) stavio naslov delom na italijanskom, delom na našem jeziku Adi 8 Marzo 1734 u Novomu Pazaru g. Simo Budmani nakupi ter ispisa. Dodao je uz to, sa strane, i naznaku o vremenu kada je sam ovim poslom bio zabavljen: Pripisano u Dubrov[nik]u g[odišta] g[ospodinovog] 1758. Matijašević je Budmanijev spis "pripisao" na stranama 415–419. i, posle kraće praznine, na 421–423, sve u po dva stupca, osim na strani 419, gde je samo jedan stubac. Reči i fraze, a pri kraju i poslovice i omanje tekstove, pisao je ne vodeći računa o redosledu, alfabetskom ili kakvom drugom. Najpre je njihovo značenje bilo iskazano italijanskim jezikom, a onda je, iza znaka jednakosti, dolazila odgovarajuća naša reč ili rečenica. Kada su bili duži, tekstovi nisu prevođeni, nego su jedino u produžetku ispisivane iz njih odabrane reči i fraze u italijanskoj verziji i njihova objašnjenja na srpskom jeziku.

Ne vidi se ni po čemu da li je Budmanijev spis ovde verno i doslovno prenet ili je Matijašević iz njega izvadio reči i rečenice koje su ga zanimale lično, kao leksikografa. Nije isključeno da je delo imalo drukčiji vid i da se čak sastojalo od celovitijih tekstova, a da ga je dubrovački erudita pretvorio u leksikografsku građu. Tako je on postupio s Grizićevim propovedima i s Rusićevim prevodom Novoga zavjeta, ali je činio to i inače, podražavajući i u tome svoga strica Đura Matijaševića, koji je i sam spremao jedan rečnik i na isti način ispisao, između ostalog, i komedije Marina Držića.

Simo Budmani i njegovo delo spominjani su za poslednjih stotinu godina ponegde u literaturi, a i reči iz njegovih zapisa korišćene su u izvesnoj meri, doduše više nego skromnoj. Najraniji je njihov spomen načinjen u knjizi Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa Valtazara Bogišića, koja je u izdanju Srpskog učenog društva štampana 1878. godine. Kako je Bogišić u njoj objavio narodne pesme iz rukopisa Popijevke slovinske, morao je, opisujući taj svoj izvor i naznačujući najkraće njegovu sadržinu, doći i na Budmanijev spis. Pomenuo ga je ukratko i na način sasvim neprecizan, koji pokazuje uz to da ga je tek ovlašno zagledao; "na str. 416–419" – veli Bogišić – [nalazi se] "spisak riječi sakupljenih u Novom Pazaru jednim trgovcem dubrovačkim (Budmani) "g. 17... "

Već naredne godine Budmanijevo ime ponovo se sreće u naučnoj literaturi, i opet leksikografskoj, ali sada u vezi s drugim nekim njegovim radom. Nabrajajući, u odeljku Moja pomagala, prethodna dela iz kojih je crpao građu za Jugoslavenski imenik bilja (Zagreb, 1879), Bogoslav Šulek je prikazao i jedan rukopisni botanički rečnik istoga Ivana Marije Matijaševića iz Dubrovnika. Naslov je tom rečniku bio na italijanskom jeziku, Erbario italiano-illirico cioè nomi di erbe, fruttici, alberi e di alcuni altri semplici alla medicina appartenenti raccolti di varii testi, a sadržinu su mu predstavljali Matijaševićevi ispisi iz više raznih leksikografskih dela, koje je dubrovački erudita rasporedio po stupcima. "U četvrtom stupcu su hrvatske rieči" – objasnio je Šulek – "što jih izpisa S. Budmani, konzul dubrovačke republike u Sarajevu, oko god. 1730 iz stare talijanske Matthiol-ove botanike, koju je našao u franjevačkom samostanu u Kreševu; i ovaj imenik polieže dakle barem iz 17 vieka". Sudbina tog Budmanijevog rukopisa, nastalog u Kreševu oko 1730, nije više poznata, a ništa se ne zna ni o tome da je Budmani u to vreme bio "konzul dubrovačke republike u Sarajevu". Ali je u Bosnu on doista odlazio po poslovima Republike i mogao je jednom takvom prilikom u Kreševu načiniti prepise "iz stare talijanske Matiolove botanike", za koje se posle takođe zainteresovao najšire radoznali Ivan Marija Matijašević.

Novopazarski zapisi Sima Budmanija ušli su, sa svojom leksičkom građom, i u veliki Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, kao što je i bilo sasvim prirodno. Njih je morao zapaziti već začetnik tog istorijskog rečnika, Đuro Daničić; srpski filolog je iz rukopisa Popijevke slovinske, u kome su se oni nalazili, izdavao stare poslovice, Proričja slovinska, pa bi bilo pravo čudo da mu promakne Budmanijevo delo, koje je samo malo dalje u istom rukopisu. Najverovatnije je da je sam Daničić započeo i ispisivanje reči iz Budmanijevih zapisa; u Popisu knjiga u rukopisa upotrebljenih za rječnik, koji je pridodat šestom delu Rječnika, nije za te zapise naznačeno da ih je prvi upotrebio Pero Budmani, kao što je činjeno inače kada je to bio slučaj. Od Daničića možda potiče i kratka naznaka o Budmanijevom delu, uvoštena u isti Popis i u ponečemu nedovoljno tačna: "Budmani S(imo). Od njega ima rukopis iz god. 1759. u kojem se prevode neke talijanske riječi na naš jezik. Vidi o tome Dubrovčaninu u B. Šuleka im. XVII." Pa opet, Daničić nije u Rječnik unosio reči iz zapisa Sima Budmanija; nije to stigao ili nije tim rečima poklonio vere. Njih je u Rječnik stao da uvršćuje tek Pero Budmani, kome je, uzgred rečeno, Simo Budmani i jedan od predaka; i on ih, međutim, nije uvodio odmah po preuzimanju rada na Rječniku, to jest od slova D, već tek naknadno, od reči E r a k, kako bi se sada reklo. Od tada se reči koje je Simo Budmani beležio u Novom Pazaru 1734. godine sreću na odgovarajućim mestima u svim sveskama Rječnika, sve do završne, koja je ugledala sveta tek nedavno.

Uprkos tome, Budmanijevo delo ostalo je nezapaženo, čak i u nauci koja se bavi rečnicima. O njemu nema ni pomena u istorijskim pregledima naše leksikografije^[18], a ne beleže ga ni radovi specijalno posvećeni starim dubrovačkim rečnicima, zaostalim iza svojih autora u retkim i često zaboravljenim rukopisima^[19]. U tome ima izvesne nepravde; možda bi ona bila manja, a svakako bi bilo i od neke koristi, ako bismo to delo i njegovog autora upoznali bliže.

3

Simo Budmani izdanak je dubrovačke porodice koja prvobitno nije bila gradska, već je svoje poreklo vodila iz jednog sela u Konavlima, iz Pločica^[20]. Slične početke imale su i mnoge druge građanske porodice koje su u Dubrovniku u XVIII veku došle do nekog ugleda i glasa. Sišavši u grad, njihovi rodonačelnici polazili su sa najniže tačke na društvenoj lestvici; oni koji su uspevali u teškoj životnoj borbi peli su se naviše, retko kad brzo, mnogo češće postupno, ali su na kraju stoleća svoje porodice ipak doveli do vodećih slojeva dubrovačkog građanstva. U porodičnoj tradiciji održavalo se uverenje da su "Budmani živjeli u gradu još prije velike trešnje od g. 1667" i da je "najstariji član porodice bio zdur (vojnik od kneževe straže)"^[21]. Možda je takvo uverenje bilo i tačno, mada je očigledno da su Budmani neke stvari zaboravili, a neke izmešali i ispreturali, pa su njihova sećanja o prošlosti porodice nedovoljno pouzdana, a ponegde su čak u očitom raskoraku s činjenicama.

U svakom slučaju najpre se od dubrovačkih Budmanija zapaža u arhivskim spisima izvesni Đuro, koji je u gradu živeo poslednjih decenija XVII veka; ne zna se čime se bavio, ali je lako mogao biti i zdur, kao i toliki drugi Konavljani. Njegov sin Nikola bio je međutim berberin, dakle već zanatlija, a i oženio se prema svome stanju Nikom, ćerkom Lovra krojača. Jedan anonimni spis o dubrovačkim građanima koji su odlukom vlade uvršteni u bratovštinu, a to će reći i u društveni sloj, takozvanih lazarina^[22], kazuje doduše da je Nikola bio zlatar (esso Nicollo era orefise), a i u porodici samoj spominjalo se da su potomci najstarijeg Budmanija bili zlatari^[23]. Arhivski dokumenti su ipak kategorični, i to u drugom smislu: u njima se Nikola Budmani redovno spominje kao berberin (barbitonsor).

Nikola Budmani, koji je umro pre 1730. godine, i njegova Nika, koja ga je dugo, i sve do 23. jula 1763, nadživela kao udovica, imali su šestoricu sinova: Đura (rođenog 30. januara 1690), Lovra (rođ. 29. februara 1692), Frana (rođ. 4. maja 1695), Antuna (pot). 23. novembra 1697), Petra (rođ. 17. septembra 1700) i Sima (rođ. 1. septembra 1703)^[24]. Ovaj poslednji je naš pisac i on je 1734. godine bio u Novom Pazaru, gde je beležio reči i pravio svoje zapise.

Sa sinovima Nikole Budmanija ova porodica ostvarila je prvi veći društveni uspon. Dvojica su se od njih pri tome oslonila na crkvu, u čije su redove stupila već u ranoj mladosti: najstariji Đuro postao je sveštenik i u sedamdeset petoj godini umro 29. novembra 1764. kao kapelan monahinja Svete Klare^[25]; pretposlednji, Petar, takođe je bio sveštenik, ali se neobično istakao svojim revnosnim radom i učenošću, a odlikovao se i ugodnom prirodom, pa su ga dubrovačka gospoda, u kojoj je imao mnogo prijatelja, predložila, a papa Benedikt XIV ga je imenovao, za biskupa stonskog 1752. godine, što je ostao sve do smrti, 29. novembra 1764. godine^[26]. Porodičnu liniju produžio je jedino Lovro, drugi po redu Nikolin sin, kome je podsmešljivost njegovih sugrađana dodala nadimak B o b m a l i ili B o b i c a, sigurno zbog nevelikog njegovog rasta^[27]. On se kroz život probijao dugo i mukotrpno, ali su te muke na kraju bile krunisane uspehom. Počeo je kao trgovac koji posluje s tuđim kapitalom, a svoje je dane okončao 17. avgusta 1769. kao imućan i ugledan građanin iz reda lazarina^[28]. Nemirne 1718. godine on je u Draču, odakle 16. jula javlja da je u velikom strahu – mletačka vojska je tada pod Barom – žurno ukrcao robu na tartanu nekoga Bokelja^[29]. Ženidba Anicom, ćerkom Ivana Vickovog Oreze, koja mu je donela miraz od dve hiljade dukata^[30], koliko mu je, s jedne strane, olakšala da pođe korak dalje u društvenom pogledu, toliko je, s druge, značila da je na tom putu on već tada bio prilično odmakao. Krstareći Balkanom, kako ga je gde odvodila trgovina kojom se bavio, on je, na raznim stranama, upoznavao krajeve, ljude i običaje, i sticao je postupno golemu životnu mudrost: 1722–1723. bio je u Novom Pazaru, a već 1724. u Ruščuku, odakle je doterao vosak; 1726. on je u Vlaškoj gde opet kupuje vosak, a naredne, 1727. godine, dolazi iz Niša "sa bivoljim kožama, voskom i vučjim kožama"; 1729. je u Vidinu, zatim 1730, 1732–1733. i 1736. u Novom Pazaru, 1740. u Prokuplju, a 1749. ponovo u Novom Pazaru^[31]. Ta njegova mudrost i to životno iskustvo nisu ostali nezapaženi i njih je ubrzo počela da koristi dubrovačka gospoda za potrebe svoje države: juna 1729, na primer, uputila su ga u Stolac, Mostar i Sarajevo sa zadatkom da obazrivo izvidi, tobož kao trgovac i privatna ličnost, a u stvari za Republiku, da li se učinilo nešto na ostvarenju Portine odluke o zatvaranju novonastalih luka ("skala") u Herceg-Novom, Risnu, Makarskoj, Gabeli i Omišu, toliko štetnih po dubrovačku trgovinu^[32]. Takve dužnosti poveravane su mu i kasnije, u više navrata: jednu je dobio početkom 1757, kada je odaslan u tursku Albaniju, zajedno sa Hadži-Abu Bećir-agom, kapiči-bašom, i s dubrovačkim dragomanom Đurićem, da se pobrinu da budu kažnjeni Ulcinjani koji su prethodnog leta upadali na dubrovačku teritoriju i zaletali se u Gruž, i tamo plenili podanike Republike i činili znatne štete, a uz to i da se Turcima naloži da po trgovini dolaze samo u Cavtat, Slano i Trstenik, a ne i drugde po dubrovačkoj državi^[33]. Najduže i najčešće Lovro Budmani boravio je u Novom Pazaru; trgujući u tom mestu, on je povremeno dolazio u sukobe sa svojim sugrađanima, kao što je i neizbežno, održavao tesne veze s turskim vlastima, što je za njega bilo od koristi, i obaveštavao dubrovačke vlasti o poverljivim stvarima, što je osećao kao svoju dužnost^[34]. Kao uspešnog trgovca i, što je za nju bilo od još većeg značaja, kao čoveka neposredno zaslužnog za državu, dubrovačka vlada odlikovala je Budmanija uvođenjem u red dubrovačkih lazarina, 1765. godine; to je doduše izazvalo srdžbu i zavist kod mnogih njegovih sugrađana, ali je njegovoj porodici donelo veliki ugled u društvu i omogućilo joj da se docnije, sa potomcima Lovrovim, vine još više ^[35]. Od njega do velikog filologa i potonjeg redaktora Rječnika hrvatskoga ili srpskog jezika teče prava porodična linija, ali ovde nema više potrebe da je dalje pratimo ^[36]; dovoljno je jedino podsetiti da je Lovro rođeni, a za više od deset godina stariji, brat našega Sima Budmanija.

Simo Budmani nije u životu delovao tako uspešno, a nije imao ni toliko sreće. On je pripadao onoj vrsti ljudi koji prožive svoj vek tiho i gotovo neprimetno, bez znatnijih događaja, bez potresa i bura, i koji ne ostave mnogo traga o sebi, ni u sećanjima savremenika, ni u srcima prijatelja. Malo o njemu govore čak i pisani dokumenti.

Obrazovanje mu je bez sumnje bilo osrednje, kakvo su imali i drugi dubrovački trgovci njegovog socijalnog reda. Stekao ga je jedino u dubrovačkim školama i posle, ličnom mukom i trudom, u životu; uopšte nije sigurno ni da je učenje okončao u dubrovačkoj gimnaziji, koju su onda držali jezuiti. Rano je morao poći izvan grada, da se upućuje u trgovački zanat i da zatim u njemu pravi prve korake. I jedno i drugo, činio je, izgleda, pod okriljem i pod zaštitom starijeg brata Lovra. Tako se možda najlakše i dade protumačiti vest da je 1730, kada je inače bio u dvadeset i sedmoj godini, u Kreševu, ispisivao botaničke reči iz Matiolove knjige: njegov brat Lovro baš je u to vreme putovao u Sarajevo, po državnom poslu. Isključeno je, međutim, da se Simo tada nalazio na dužnosti konzula svoje Republike u glavnom gradu Bosne. Niko ništa ne zna da je takvog zvanja tada i bilo; još manje je poznato da bi ga imao mladi i još sasvim neiskusni Simo Budmani.

I Simovo bavljenje u Novom Pazaru 1734. godine, kada je beležio reči i osluškivao narodna kazivanja, moralo je biti u vezi s njegovim bratom Lovrom i poslovima koje je obavljao s njim ili za njega. Taj grad je on upoznao između dve njegove katastrofe: jedna je bila protutnjala 1731, "kada je potop odneo devet mostova i trideset šest kuća, a bezbroj njiva i livada razorio" ^[37]; druga se tek spremala: 1737. godine Novi Pazar je postao poprište ratnih sukoba između austrijskih trupa i srpskih ustanika na jednoj strani, a na drugoj, turske vojske koja se branila a zatim, s isto toliko žestine i ogorčenja, i ljuto svetila. Dubrovačke trgovce su ratna zbivanja razjurila iz Novog Pazara: pred njima su se oni, uvek obazrivi i najbolje obavešteni, obično sklanjali blagovremeno i u bezbednosti čekali da opasnost prođe i da se prilike opet srede.

Kada se to dogodilo, Simo Budmani je ponovo krenuo starim putevima; znamo da je 1740. stigao iz Prokuplja s jednom većom količinom bivoljih koža^[38]. Otprilike u to vreme on je, sledeći i u tome primer starijeg brata Lovra, počeo da za svoju vladu obavlja zadatke poverljivog karaktera. Prvu takvu misiju dobio je februara 1741. godine, kada je senat odlučio da ga pošalje u Carigrad, u društvu sa još jednim Dubrovčaninom i građaninom takođe, Krstom Bašićem, pa im je već početkom marta Malo vijeće odredilo putne troškove^[39]. Trebalo je da oni odnesu u Carigrad i predaju poklisarima Dubrovačke Republike novac za harač, tkanine i vaze za poklone turskim dostojanstvenicima, kao i važna pisma i državne dokumente od značaja^[40]. Za obezbeđenje tog skupocenog tereta senat im je dao i naročite pratioce, a zadatak je učinio još složenijim što je Budmaniju i Bašiću naložio da se uz put, u Novom Pazaru, do detalja obaveste o mnogim novčanim nametima koje zapovednik tog grada Ferhatović. neopravdano udara dubrovačkim trgovcima i tako ih samo rasteruje otuda^[41]. Budmani se morao pokazati dostojnim delikatne misije koju je obavljao, što se vidi i iz činjenice da mu je ubrzo posle povratka u grad, poverena i druga, isto toliko značajna. Početkom septembra te godine vlada ga je uputila kapetanu Stoca Ismail-begu da od njega, što lepim rečima i laskanjem, što uz pomoć darova i obećanja, pribavi dokumente, kojima bi ona poduprla davnašnja prava svoje trgovačke luke, a osporila prava nedavno otvorene konkurentske luke u Herceg-Novom^[42]. Dubrovčaninu je i taj diplomatski zadatak pošao od ruke i vlada mu je, uz nove naloge, 13. septembra, iskazivala svoje zadovoljstvo onim što je dotle uspeo da svrši^[43].

Simo Budmani je imao punih pedeset godina kada je odlučio da zasnuje porodicu; ni njegova izabranica nije bila mnogo mlađa: Lukrecija Bogašinović, kći propalog državnog službenika, a posle trgovca u Novom Pazaru Frana Bogašinovića, bila je tada u četrdeset i trećoj. Njihov brak, koji je sklopljen 16. septembra 1753. u domu Frana Bogašinovića^[44], temeljen je, po svemu sudeći, na obostranom računu i na materijalnim razlozima: Simo Budmani, koji je uprkos svim naporima i godinama provedenim van Dubrovnika, ostao siromah kao što je bio na početku, mogao je u ovoj ženidbi nazreti mogućnost da starost proživi lakše. Porodica Bogašinović je 1710. godine, usled manjka u žitnici i bankrota – poznatih u dubrovačkoj državi kao "slučaj Bogašini"^[45], – doživela krah, sramotu i poniženje, i tešku materijalnu bedu, ali se davno bila oporavila od zadobijenih udaraca, a Lukrecija je još, zahvaljujući nasleđima sa raznih strana, postala i srazmerno imućna i mogla se smatrati vrlo dobrom, mada ne više i mladom, udavačom. Uz to, bila je umna i obrazovana, i poticala je iz kuće u kojoj je bavljenje književnošću predstavljalo tradiciju. Njen ded je Petar Bogašinović, prvobitno berberin, potom kancelar na Lastovu i najposle službenik dubrovačke žitnice, a stalno i pasionirani, doduše i krajnje nedaroviti pesnik; svoj oduži spev Beča grada obkruženje od cara Mehmeta u Kara-Mustafe, velikoga vezijera on je štampao u Lincu i Padovi 1685, a poznat je u književnosti i po tome što je u Padovi 1686. izdao Sedam salama pokornijeh kralja Davida od Stijepa Đurđevića, kojima je dodao i razne svoj pobožne sastave. A njen stric Toma Bogašinović, koji je bio učen lekar i glasoviti dubrovački hirurg, u mladosti je pisao prigodne pesme na latinskom jeziku, istina isključivo u hvalu rođenoga oca i njegove poezije, i objavljivao ih je jedino u knjigama koje je ovaj štampao^[46]. I sama Lukrecija Bogašinović bavila se pesništvom i bila je jedna od nekoliko pesnikinja koje su se, bezmalo iznenadno, pojavile u Dubrovniku u XVIII veku^[47]. Od nje su ostala tri speva "na slovinskom jeziku", sva tri pobožna i rađena prema Bibliji i sličnim italijanskim delima, Život Tobijin (1763), Posluh Abrama patrijarke (pre 1764) i Očitovanje Jozefa pravednoga (1770), i jedan "pastirski razgovor", dakle neka vrsta drame, Vrhu poređenja Gospodi novog (1764). Ako bi se smelo suditi po jednom njenom portretu, kojim čuva njen lik iz poznijih godina i koji je radio poznati klasicistički slikar Karmelo Ređo (Reggio), ona je u mladosti bila i dosta lepa, a ne samo umna i obrazovana žena^[48].

Pa ipak, samo bi se romantici za volju, ali uistinu bez osnova, moglo pretpostavljati da je svoja književna dela Lukrecija Bogašinović radila uz podršku ili na podsticaj svoga muža. Već i sama hronologija tih dela pokazuje da je njima ona bila zabavljena pred kraj svoga života sa Simom Budmanijem ili tek pošto je postala udovica. Ni inače ne izgleda da je nju za muža vezivala neka osobita ljubav. Otmena i dostojanstvena, stroga, silno bigotna i ponosna na svoje poreklo, ona je morala sa visine i s ponešto prezira gledati na Budmanija, čija se porodica upravo s mukom podizala iz društvenih nizina, koji je u osnovi ostao neuspeli trgovac i od koga, osim dobre volje, u njihov zajednički život nije ušlo mnogo šta drugo.

Davno posle toga, uostalom, ona je pred smrt, u oporuci, govorila neuvijeno i tonom u kome nije teško osetiti svu njegovu suvoću, kako je Sima Budmanija u stvari ona izdržavala. "Izjavljujem da bi se znala istina – kazivala je ona tada – da ne posedujem ništa od svoga muža pokojnog Sima Budmanija i da je on šta više živeo od dobara koji sam donela u miraz ili su mi pripala u nasleđe, i da sam, bez obzira na to, sva njegova odela predala pokojnom gospodinu Lovru Budmaniju, njegovome bratu, i sinu ovoga, gospodinu Nikoli Budmaniju"^[49].

Ne zna se da li je Lukrecija Bogašinović, vraćajući odela svog muža njegovoj rodbini, u istoj prilici pokupila i predala i njegove spise. Ali to je moglo biti vrlo lako. Kada je Simo Budmani 2. avgusta 1764. umro, s jedva navršenom šezdeset prvom godinom^[50] i ne ostavljajući dece za sobom, prekinula se i poslednja veza koja je pesnikinju vezivala za njega. Ne izgleda ni po čemu da bi ona prema njegovom duhovnom nasleđu, nevelikom i skromnom, imala drugi odnos od onoga koji je pokazala prema njegovim materijalnim dobrima, još manje brojnim i još više sirotinjskim.

4

Novopazarski zapisi Sima Budmanija, u obliku koji imaju sada, predstavljaju skup raznovrsne građe, a ne jedinstveno delo. Ta građa je pretežno leksikografska; Budmanijeve književne namere, ako ih je uopšte i bilo, nisu više u njima primetne. Početni njihov deo zauzima italijansko-srpskohrvatski rečnik, sa preko šest stotina pedeset reči i više od šezdeset rečenica i konverzacionih obrta, ispisanih u neredu i bez težnje da se grupišu na neki od mogućih načina. U produžetku se neposredno i bez prelaza nadovezuju kraće i duže zasebne celine: narodne poslovice i izreke, kojih ima, kada se okupe na jednom mestu, taman za omanju zbirku, a uz koje dolazi i jedna zagonetka, i najposle, okružena njima, tri nešto duža teksta koji predstavljaju zabeležene primere narodnog reagovanja na određene pojave vlastitog života i u kojima se, čistim slučajem, sačuvalo i neke literarne lepote.

Budmanijevi sagovornici, čiju je reč on osluškivao i zapisivao, bili su srpski domoroci Novoga Pazara, iz porodica nastanjenih u njemu od njegovoga zasnivanja ili sticajem prilika dovedenih u njega kasnije. U više mahova on njih i izričito naziva Srbima: kada donosi njihovu žalbu nad tegobnim životom u ropstvu (Lamenti di Serviani suditi de' Turchi), kada saopštava njihove izjave saučešća u nevoljama (Condoglienze Serviane) ili kada u pero hvata kako uzvraćaju na turske pogrde upravljene njihovim svecima (Quand'o i Turchi biasimano a i Serviani i loro santi,rispondono). Drugi put su oni za njega Grci, kako u XVII i XVIII veku naši katolici iz Dubrovnika i uopšte sa Primorja često zovu svoju pravoslavnu sabraću: za bablju subotu ili babinu subotu on veli da je to subota u zadušnoj nedelji (in sessagesima) kada "Grci" čine komemoraciju mrtvih. Ali najčešće se sredina u kojoj Simo Budmani pravi svoje zabeleške vidi s dovoljno jasnosti u samoj građi. Među Srbima onoga vremena, porobljenim, obespravljenim i zulumima toliko puta dovedenim do ivice očaja, jedino je mogla nastati izreka, koju je on uneo u ove svoje zapise: Bog je dao Turcima carstvo, Latinima mudrost, a Vlasima da nije šuma prazna. Zabeležena leksika mnogo puta svojim karakterom takođe upućuje na tu sredinu: načelo (frontispizio, facciata), sinaksar, tipik, hram, Varvara, Vasilj, bdenija, denije, držat deniju, nurija, arhijerea, Ristos, igumen, nahija itd.

Ali Simo Budmani je u Novom Pazaru živeo među Dubrovčanima, koji su tu činili trgovačku koloniju, nekada brojniju, a nekada opet svedenu na nekoliko postojanih i hrabrih pojedinaca. Njihovo prisustvo očigledno je i u ovim zapisima. Neke reči našega jezika Budmani je od njih slušao u Novom Pazaru i pribeležio ih je u oblicima koje su one dobile u Dubrovniku.

Gdekada i cele rečenice nesumnjivo potiču otuda, čuvajući ne samo dubrovačke forme i dubrovački zvuk već i tamošnje lokalitete. Takva je, na primer, ona koja na italijanskom jeziku glasi: Ho preso la quarta parte a Breno, a na našem: Četvrtio sam u Župi. Još više to dolazi do izraza u rečeničkom primeru koji Budmani date za reč patria, odnosno dom, i u kome nepoznati Dubrovčanin koji mu ga je kazivao opet nije mogao bez svoga grada: U Dubrovniku mi je dom. Uz reč lottare, gareggiare Simo Budmani je pored njihovog srpskohrvatskog ekvivalenta stavio i upućivanje na dubrovačkog pesnika u čijoj se poeziji one nalaze: borit se Ragnin. rasl. 402 24, natjecat se ibid. I doista u zbirci Pjesni razlike od Dinka Ranjine pesma 402. u svom 24. stihu ima obe naznačene reči: natječuć u pjesni borah se za obklad.

Leksički repertoar Budmanijevih zapisa govori sa svoje strane isto tako mnogo o ambijentu u kome su oni nastali, ali i o namerama koje je njihov autor sa njima imao. Taj Dubrovčanin bio je trgovac, i to bi se iz njegovih zapisa moralo zaključiti sve i da nije poznato inače, iz njegove biografije; ljudi među kojima se kretao i s kojima je razgovarao bavili su se istim zanatom i njihova reč, kao i sva njihova misao bezmalo, plele su se najčešće oko posla koji su radili; prateći tu reč, Budmani je pravio neku vrstu praktičnog konverzacionog rečnika za trgovce u prvom redu. Mnoge reči tiču se računa i računskih operacija, toliko značajnih u trgovačkoj svakodnevici; njima zapravo ovi zapisi i počinju: suglava, sastavljanje (somma), suglavit (sommare), nizlog, nizloženje (conto o calcolo del computista), nizložiti, nizlagati, razlagat (conteggiare), izložit se s kijem god (fare i conti), izložimo se (facciamo i conti) izložnik, nizložnik, suglaenik (computista), izloženje (finimento de conti). Ali ih ima i dalje, na raznim mestima: odložit (diffalcare), pruložit (aggiungere), razloženje, razlaganje (spartimenio di conti), odbijač (diffalcamento, sostrazione), uzmnoženje (moltiplicatione); učinimo odbijač, odbimo (facciamo il diffalco), daj mi razlog od (dammi il conto di) razložnik (raggionatore), razloženje (raggionamento), razlog (conto), razdijelit, podijelit (dividere), dvostruk (doppio).

Neposredno iz trgovačkog života u ove su zapise ušli nizovi drugih reči i rečenica, koje je Budmani svakodnevno slušao, a sigurno, kao trgovac, i govorio. Takve su reči i rečenice: četvrtat (prender la quarta parte di frutto), imaš mi dat deset groša u god, po četipu groša breme, najam (mersede), najamnik (mersenario), nadnica (giornata di lavoro), uzeo sam ga na nadnicu, stojim na nadnicu, pod nadnicu, nastojnik (fattore, sopraintendente, assistente), ujam (dazio di farina), pod pečatom neporušenijem (sotto sigillo intatto), prevala (furia in vendere) tovar na prevalu (in furia) komora (bagaglio signorile), prtljažnina (bagaglio di vetturini), zobnjica (cassone di grano), rufet (confraternita d'artisti). Ti trgovci, i Simo Budmani među njima, trgovali su voskom, kožama i vunom, pa otuda ovde i reči i pojmovi koji su u vezi s tom robom ili bez kojih ona ne biva: ulište, presjed, sud od pčela, trmka (alveare), jagnjilo, mesto dje se ovce jagnje, jagnjit, ojagnjit, ustrojit, ovit, ujalovit, počistit (castrare), štaviti (conciare), štava (concia). Često su oni, po zlu i po dobru, dolazili pred sudove, i to se ovde lepo vidi, u leksici, kao i u frazeologiji; Budmani beleži reči kao što su parnica (causa, lite), pârica, pârnica (luogo dove si fanno le liti), prijeti se, nosit se c kim (litigare); otimat (diffendere la causa), ko ppu, ko li otima (chi ha litigato, e chi diffeso), vesija, vasija (procuratore), odstojnik, odvjetnik, taoc, odvjetonik (ostaggio, mallevadore, piegio), opravdat se, odaprit se (giustificarsi), ili fraze, kakve su: jeci, li razabro parnicu Petrovu (sei stato a sentire la causa di Pietro), opadit jednoga na prava Boga (accusare uno ingiustamente), spravite ovo na dobre ljude ili prometati kroz zakon (disputare della legge).

Ako bi se pak pojedine reči, razbacane u ovim zapisima, na naročit način poređale ili složile, dobila bi se iz njih dosta razgovetna slika jedne nezaobilazne strane života svakog trgovca na Balkanu u ona vremena; to su njihova putovanja, sa pojavama i stvarima koje oni tom prilikom viđaju, na koje nailaze ili koje se pred njih isprečavaju. Kao u nekom mozaiku, iz njih se sklapa cela jedna priča, ponavljana tada nebrojeno puta u samoj stvarnosti. U njenom je središtu putnik, a to je ujedno i početna reč u tako obrazovanom sledu. Kad bi krenuo iz Grada, po potrebi svoga posla, on je išao mučno i neudobno, sporim karavanom, i valjalo mu je mnogo puta dragoceni tovar posadit na konja (metter a cavallo) i odsadit s konja (levar dal cavallo). Nije se smeo ni nadati da će ići spokojno i bez opasnosti, i da će svuda lako nalaziti prijehod (passaggio); naprotiv, čekali su ga krš (disastrosità) i mesta pustošna ili divjačna i mnogi neprohodi, i put loman (strada difficoltosa), a na njima, često, i rudine (colline o campi pietrosi), i klanac i vrlet (luogo aspro), i jaz (fosso d'acqua), i slizano kamenje, sliz (luogo che scivola), čak i propas, hambis (abisso); pred njim su se, ili oko njega, često nalazili nasip (terrapieno), šanac (steccato), šarampov (balloardo), tabor (trinciera); bivao je primoran katkad priskočit sklad (saltare il fosso), kretati se vodotekom (per la strada dell'acqua), savlađivati opasne presrti (erture), a mogao je, naravno, i zgriješit put (sbagliare la strada) Nailazila su i razna druga iskušenja, strah (paura, pericolo) i pogibija (perdizione), a još ponajčešće mnoga noxapa (molti guastatori); nekad im se odupirao ogorčeno – ne pridava se ni nožu, zabeleženo je – ali običnije je bilo da mu nije ostajalo ništa drugo do izmicat, odapinjat (fuggire per paura) ili baš i bijeg, zbijeg, pobjeg (ritirare). Na tim putovanjima radoznali putnik, kao što je to bio Budjmani sam, morao se, svakako, raspitivati o životu i o običajima sveta među koji je dolazio ili s kojim je izvesno vreme živeo. Tako je saznavao imena praznika i drugih osobitih dana u hrišćanskom kalendaru: srjetoposna nedjelja (domenica laetare), urša (setuagesima), zadušna (sessagesima), bijela (quinquagesima), četrdesetnica, četrdesnica (quaresima), velika posti, časni posti, četveripostu, (digiugno di quattro tempi), gluha nedjelja (Domenica della Passione), Bogojavljenje (Epifania). Pratio je mene mesečeve i učio njihove nazive – mijena, mladina, mladež (luna nuova), prvi kraj (primo quarto), poslednji kraj (ultimo quarto), uštap (plenilunio), po uštapu (dopo il plenilunio), ufatjenje (ecclisi della luna), ufatilo se, mjesec se ufatio (si è ecclisata la luna). Imao je puno prilika da sluša o porezima i ostalim davanjima, i da pamti izraze u vezi sa njima i njihove mnoge i različite vrste: porez (tassa), porezati (tassare), namirit porez (pagare la tassa), razrezat porez (distribuire la tassa), danjak (dazio), putnina (pagamento per il viaggio), travnina (per l'erba), ispisna (per la scrivania), glavna (per testa), verižnja (per catene). milostivna (per misericordia, elemosina), zadušna (per l'anima), dimna, dimnica (per fumo, cioe per casa), brodarina (per la barca). Mogao je, tako isto, da se susretne s ličnim imenima i da uoči razlike u njihovim oblicima u odnosu na one koje je nosio od kuće: Ćirko (Cirillo), Rogoljan (Sornelio), Varvara (Barbara), Vasilj (Basilio), Nedjeljko (Domenico), Erak (Eraclio), Dragje, Dragić (Carino), Cpjedoje (Mercurio), Novak (Nunzio), da nauči pozdrave i druge fraze svakodnevnog saobraćanja: mnoga vu ljeta (ad multos annos), blagodarim vas, a zatim i mnogo šta drugo: stepen i vrste srodstva (rod, rodbina, svojbina), strane sveta, i sasvim specifične termine pismenosti, pesništva i umetnosti: načelo (frontispizio, facciata), cunakcap (calendario), tipik; poslanica (epistola), slovo (lettera), slovesan (letterato), sabor (concilio), soborničke knjige (libro de concili), priča (raconto), metnut u priču (metter in raconto), rječit čovjek, govorko, govoruša (eloquente), ustovat, govorit, zborit (favellare), šuta, tamaša (buffone), šega, posmijeh (ludibrio), izobrazit (figurare), ispisat (dipingere), ispisanje (pittura). U jednoj zabačenoj rečenici Budmani je, kao na momentalnom snimku, zabeležio i usputni susret s nekim stećkom: vidi se jedan mramor, na kolu je izobraženo ljeljena, cvijetja.

U navedenim primerima dosta dobro se ogleda leksički repertoar Budmanijevih novopazarskih zapisa; mnogo šire i dalje od naznačenih oblasti nije on u njima ni išao. Isto tako pobrojani primeri pokazuju i karakter njegovih zapisa, a i okolnosti iz kojih su oni proizišli. Nastanak tih zapisa bio je više slučajan, ili bar uzgredan: Budmani je reči zapisivao onako kako su one pred njega stizale, a nije ih naročito tražio, i može se reći da je njihov izbor vršio život sam s onim svojim odsecima u kojima se Dubrovčanin povremeno nalazio.

Praveći ove zapise, Budmani je neosporno sledio nekakva svoja leksikografska načela; ona su bila doduše skromna, a njihove je elemente on poneo iz dubrovačke škole, koju je jedino i učio. Osećao je, na primer, veoma snažno veliki značaj sinonima, i svaki čas je uz određene reči ispisivao i druge, drugačijeg oblika i zvuka, a istovetnog značenja. Takvih reči moglo bi se navesti na pregršti: suglava – sastavljanje, vrsnos – vrijednos, točak – samotek, ura – čas, stovna – testija – murjela, zgriješit – zbrkat, vrstan –suvrstan – vrijedan, poćutjet – požalit, nurija – popovina, pleme – traga – podrijetlo, umrijet – pristavit se – počinut, razdvojit – prisjeć, prliti – paliti, rođak – svoj, pudit – ispudit – izagnat – isćerat itd. Uz pojedine reči navodio je njihove genitive, kada mu se to učinilo nužnim: suvrs –suvrsti, danjak – danjka, bojazan – bojazni, presrt – presrti, ujam – ujma, prijehod – prijehoda, borac –– borca, tulac – tulca, urovac – urovca, Ristos –Ristosa, uz reči kao fis ili tajba (negazione) dodao je i njihove množine: fisovi, tajbine. Gdekad je prilagao dvojake oblike istih imenica: nizlog – nizloženje, razloženje – razlaganje, rogobor – rogoborstvo, hrlos – hrlina; gdekad je opet uz imenice navodio iz njih izvedene glagole: suglava – suglavit, priča – pričati, nizlog – nizložiti, potpomoć – potpomoći, ili pak prideve: pakosnik – pakosan, uljudnos – uljudan, krš –kršno, opaz – opazan, nepodložnos – nepodložan, časnik – časni, pomlja – pomljiv, a gdekad je nizao razne vrste reči nastale iz istog korena: hrlina, hrlos – hrlo – hrli – hrlit; zasluga – zasluženje–zaslužit. Ponegde je video potrebu da saopšti sve stepene poređenja uz prideve (pristupni – pristupniji – najpristupniji) ili da uz imenice u muškom rodu (pridvornik) stavlja naporedno i njihove oblike ženskog roda (pridvornica). Posebnu kategoriju u ovim zapisima predstavljaju reči suprotnih značenja koje je Budmani našao u nekoliko mahova: ljuba (donna che ama) – neljuba (che non ama); početak (principio) – dočetak (fine), opazan, (circospetto) – bezopazan (incircospetto), ustaoc (vigilante, diligente) – neustaoc, (poltrone, pigro).

Reči koje je Simo Budmani zabeležio u Novom Pazaru 1734. godine zadržale su svoj neosporan značaj za istoriju srpskoga jezika i za našu leksikografiju naročito. To je zbirka za koju znamo odakle potiče i za koju smo u punoj izvesnosti kada je nastala, a ta dva podatka nemamo uvek, i nemamo čak često za druga slična dela iz tih vremena. Istina, sve reči u njoj nisu i poreklom iz ovoga dela ondašnje Srbije. Budmani je neke od njih čuo od sagovornika koji nisu bili rodom odatle i koji su ih u sećanju doneli iz svojih krajeva; neke su bile baš iz njegovog Dubrovnika. S druge strane, ne izgleda da su sve reči ovih zapisa do kraja autentične; za neke bi se pre reklo da nisu živele u govoru naroda, već da su načinjene iz potrebe u krugovima ljudi više ili manje obrazovanih i u urbanim sredinama. Na svu sreću, daleko najveći deo svoje zbirke Budmani je stavio na hartiju osluškujući govor domaćeg stanovništva u kome se sačuvalo tako mnogo reči izvornih po postanju, dragocenih po starini, izvrsnih po lepoti.

Nije se stoga moglo dogoditi da Budmanijevi zapisi, iako nikada nisu objavljeni, iako ih, zatim, niko nije proučio, izbegnu pažnji urednika velikog Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika. Od časa kada su ih oni stali koristiti, ti su zapisi jedan od važnijih izvora Rječnika, i u obradama reči navedeni su mnogo puta, uvek sa oznakom S. Budmani, malo kada na neki drugi način^[51]; međutim kada bi uz to bivali i vremenski određivani, davana je začudo netačna godina 1759, umesto 1734, u kojoj su oni doista nastali^[52].

Kod velikog broja reči Budmanijevi novopazarski zapisi predstavljaju u Rječniku samo jednu potvrdu više za njihovu dugotrajnu upotrebu u ranijim vekovima^[53]. Ali odabirajući ih, urednici Rječnika kao da nisu postupali do kraja pažljivo, jer se lako može uočiti niz reči za koje se Budmani, kao izvor, u Rječniku ne spominje, iako se i one u njegovim zapisima sreću^[54]. U ponekim slučajevima primeri izvađeni iz Budmanija najstariji su što ih je Rječnik uopšte mogao ponuditi^[55], a još mnogo češće oni su i jedini. Tako Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika ne pominje starije, a ni druge, primere upotrebe od onih iz Budmanijevih novopazarskih zapisa za reči: govorko, hota (volja), iskušan (iskusan), ispisna (novac što se plaća onome ko ispiše dug pošto je plaćen), istresak (što ostane kad se što istrese), nagrez (umnožavanje, rasplođenje), nagrezati, neskutan (nedockutan), neustalac (lenjivac), noktojeđa, odsaditi (skinuti s konja), oprtan (koji se opire), osopče (ono što je kome osobito, vlastito, svoje), parica (mesto gde se ljudi parbe), plostan (plosan), razdavušan (darežljiv), Rogoljan (ime), samoznan (koji zna bez tuđe pomoći), srešće (susret), strugar, sunica (koplje), šuta (lakrdijaš), tajba. (poricanje), tuđojedac, urovac (međašnji kamen), verižnja, vodotek, vrvohodac (koji hoda po užetu). Isto tako ima reči za čija su se pojedinačna ili specifična značenja jedini primeri našli u Budmanijevim zapisima; takve su reči god (baš, taman, ni više ni manje), izložiti (svršiti, urediti s kim račune), kus (top)^[56], maja (talog od vina ili cirćeta), mrtvice (pege po telu), nedostašan (spor), nepriklonit, pognati se (posvaditi se), posipak (pesak za posipanje), prevrata (revolucija), raketa (bomba)^[57], sumiti se (zaboraviti, izgubiti pamet), vasija (punomoćnik), zaboj (čvrsto nabijen nasip).

Čitalac tog najiscrpnijeg nateg istorijskog Rječnika koji bi bliže poznavao Budmanijeve leksičke zapise iz Novoga Pazara s čuđenjem mora zapaziti da su se njegovi urednici ne jednom o njih neopravdano oglušili, a time, razume se, i nepotrebno ogrešili. Tako za reč dimnica, koja označava "porez što se plaća (osobito crkvi) na dim, dakle na ognjište, na kuću, na porodicu", oni, kao najstariji, navode primer iz Dositejevih Basana, a ne primećuju da njega ima već. Simo Budmani; za presrt ("gdje se prevaljuje preko brda") oni citiraju Vukov Rječnik, i naglašavaju, štaviše, da se "druge potvrde nije našlo nikakve", a ipak se našla jedna u ovim Budmanijevim zapisima; za bjelonog pozivaju se na "jednoga pisca našega vremena", a istu reč daje daleko ranije Budmani; bježaniju su oni zapazili u novija vremena najpre kod prote Matije Nenadovića, a mogli su je naći stotinu godina pre zapisanu kod Budmanija; reči drobnjak ("maleno čeljade") i dočetak ("svrha, početak") našli su u spisima Stijepa Rusića iz druge polovine XVIII veka, a obe je pribeležio tridesetak godina pre Rusića njegov sugrađanin Simo Budmani; za reč pravdina ("pravica") primer su dali iz Milićevićevog Pomenika, iako je on znatno kasniji od primera u Budmanijevim zapisima, kao što im je žežnica ("ugljara, ugljenica") najpre pala u oči u Etnografskom zborniku, iz našega doba, a bilo ju je i kod Budmanija, čak i s preciznim objašnjenjem ("luogo dove si fanno i carboni"). Isto tako njima su izmakla iz vida i naročita značenja nekih reči o kojima je obaveštavao ovaj Dubrovčanin, a oni ih nisu imali: za pridvornik i pridvornica oni nemaju značenje "onaj koji ponekad služi" (chi qualche vilta serve), za preslušnik ne znaju da može značiti i "špijun, izveštač" (spione, referendario"), za reč bekavac mislili su da znači samo "tepavac", kako su našli u Belostenčevom rečniku, a ona je mogla značiti i početnika u računici ("abbaco de conti"), kako je stajalo u Budmanijevim zapisima.

Ponekad su urednici; Rječnika Budmanijeve zapise koristili s rezervama i primere iz njih propraćali svojim ogradama. Tako su postupili s rečima odbojan u značenju "tvrdoglav, uporan", lag u značenju "jeka", ili podčeljivati se sa značenjem "podsmevati se, rugati se", uz koje su dopisivali svoje sumnje: "ne čini se dosta pouzdano", "nije dosta pouzdano" i "je li pouzdano?". Lako može biti da je takvo njihovo nepoverenje u autentičnost pojedinih Budmanijevih svedočenja bilo uzrok što u Rječniku nema reči kao što su Četveriposti, četvrtit (prender la quarta parte di frutto), neprignut, neprignutost, nizložnik, odvjetonik, prevala (firia in vendere), pritrusa, primjera (adieziore) skopat jednoga (dar adooso ad uno) ufatjenje (ecclissi della luna), urdupan (arrogante), usmjeha (imbroglio), vragomješan (indiavolito), iako ih inače njegovi novopazarski zapisi sadrže.

Uza sve svoje nesigurnosti i mestimičnu nedovoljnu pouzdanost, leksikografska beleženja Sima Budmanija u Novom Pazaru 1734. godine ne predstavljaju suvišan trud jednog dokonog trgovca dobrih namera, ali i nedovoljne spreme za posao koga se latio, i nisu ostala beskorisna. U njima su zapisane mnoge reči našega jezika, od kojih poneke prvi, a poneke i jedini put, a za druge su od zaborava spasena značenja o kojima, bez njih, jedva da bismo i slutili. Ta okolnost svakako kazuje da se Budmani našao na pravome mestu i u pravi čas, ali i da to nije samo njegova sreća, već sigurno i njegova zasluga.

5

Novopazarske zapise Sima Budmanija nisu ograničila njegova leksikografska zanimanja; uz pojedinačne reči, on je u njih unosio i čitave rečenice, a i izvesne još krupnije celine. Tako je zakoračio i u književnost, u prvom redu onu usmenog postanja, i pridružio se nevelikoj grupi pisaca koji su pre Vuka Karadžića došli na misao da beleže njene tekstove.

U krugu takvih tekstova našla se najpre jedna narodna zagonetka. Budmani je ne naziva tim terminom, koji valjda nije ni znao, kao što se uglavnom ni u narodu za njega nije znalo; ispred nje on stavlja poznate reči Što mi tu je što? kojima su zagonetke najavljivane u narodnim kazivanjima, kako su to činili i drugi naši stariji pisci, pa i sam Vuk, kod koga one (Što mi tu je što) dolaze u podnaslovu zbirke Narodne srpske zagonetke, štampane prvi put u Beču 1821. godine u produžetku knjige Narodne srpske pripovjetke. Zagonetka koju je Budmani čuo u Novom Pazaru glasi "Mrtav živa iz gore isteže" a njen je "odgonetljaj", kako bi to Vuk rekao, češalj (il pettine). Zanimljivo je da je istovetnu zagonetku zabeležio stotinu godina docnije i Vuk Karadžić ("Mrtvo živo iz šume vuče"), kod koga je njena odgonetka samo nešto potpunija, a time i jasnija: češalj i uš. To svedoči o njenom dugom životu u govoru naroda, ali mora navesti na misao i o njenom još drevnijem postanju.

Mnogo češće no zagonetke, Budmani je u Novom Pazaru imao prilike da čuje i zabeleži narodne poslovice. Kao i Vuk, i kao svi drugi njihovi sakupljači uostalom, nije za njih mogao pitati, niti ih naročito tražiti, već je morao da čeka kada koja u govoru naiđe, po slučaju i prema životnoj situaciji. Bio je srećan da se nameri na mnoge, od kojih je većina doista lepih ili na određeni način karakterističnih. Neke su bile stare i trajale su vekovima, pa su u gotovo istom, odavno okamenjenom obliku, došle i do Vukovih dana: Na mrzećemu svijet (kod Vuka: kuća) ostaje; Dje se ne siješ, ondi ničeš ili: ondi se nahodiš (kod Vuka: Niče će ga ne siju ili: Ne niči đe te ne siju); Ko se ptica boji neka proso ne sije (kod Vuka: Ko se boji vrabaca, nek ne sije prohe); Ja kovač budi, ja g.... e ne mrljaj (kod Vuka: Ja budi majstor, ja ne prljaj ruku); Zemlja je tvrda a nebo visoko; Trpen, spasen, pogotovu svet (kod Vuka: pogotovu blažen); Kako koji slijepi, onako crnje (kod Vuka: sve gore) gudi. Druge su, naprotiv, u Budmanijevim zapisima čuvale vid stariji, i bolji, i potpuniji, no što su ga imale njihove varijante u Vukovoj zbirci: Došle su mi veće vile u oči, ja će vile puknut, ja će oči isprsnut (kod Vuka samo: Kad dođu vile k očima, ali uz značajan dodatak: "Ja se opominjem da sam slušao đe se ovoj poslovici dodaje i ovo: Ili vile puknuti, ili oči skočiti ..."); Majstorija koze pase, pun jandžik i oštra sjekira (kod Vuka, međutim: Majstorija koze pase, dvije oćera, a tri doćera); Dok se magaretu ne zalije voda u uho, ne zapliva (kod Vuka: Ne umije magarac plivati, doklen mu voda do ušiju ne dođe). Pojedine poslovice iz Budmanijevih novopazarskih zapisa bile su zabeležene i drugde pre Vuka. Onu koja glasi: I od mala se ognja veliki oganj saždi imao je rukopis Proričja slovinska, nastao u Dubrovniku 1697. godine (Od male iskre velik oganj), a za onu Lijepa žena zbor bere, gruba kuću re znao je Jovan Muškatirović, koji ju je uneo u svoju knjigu Priče iliti po prostomu poslovice tjemže sentencije iliti rječenija (Budim, 1807) u obliku Lijepe kolo vode, a ružne kuću kuće. Ali većina poslovica koje je Simo Budmani uočio osluškujući pripovedanje svojih sagovornika ne znamo sa drugih strana; to njegovim zapisima silno podiže cenu u svakom pogledu. Što je još lepše, Budmani je uz pojedine od tih poslovica, gde je osetio potrebu, davao prevode na italijanski jezik, ili paralele, ili leksička i druga objašnjenja, pa ih je time činio jasnijim ili bar shvatljivijim. Te su poslovice: Ne gledaj mu početak, nego dočetak^[58]; Ovi je svijet na laži; Ni svi dni prođoše, ni Boga izmolismo;^[59] Žene kuću re^[60], muž je u kući gos; Od uboga kmeta ubog je u poklon; Od tikve imbrik bit ne može; Prođi se popa Radoslava vaistinu u njegova blagoslova; Od mala sela kusa je u jalovica; Teško kući udatnjoj, blago kuću ženitnjoj; Ni ora orasmo, ni že žesmo; (ili, kako ona još glasi: Niti smo oranje orali, niti smo žetvu želi) i, već jednom navedena: Bog je dao Turcima carstvo, Latinima mudros, a Vlasima da nije šuma prazna.

Budmani je u Novom Pazaru beležio još odlomke svakodnevne konverzacije, stalne ili po nekom naročitom svojstvu neobične govorne obrte, primere karakteristične upotrebe pojedinih reči. Među tim njegovim zapisima ima izreka ili, prema poznatom Vukovom terminu, "u običaj uzetih riječi" (Uvijam ti se ljutom zmijom oko vrata), unekoliko izmenjenih stihova narodnih pesama, koji su izdvojeni dobili funkciju poslovice (Gledaj ti što đidija čudno motri), ustaljenih proznih obrta primenljivih na razne prilike (neću te ispudit nikad, ali ću tu dosadit, to ćeš u sam poću). Neki od tih zapisa nastali su u izuzetnim događajima koji surovo pogađaju život čoveka, ili su neposredno iznikli iz velikih nesreća. Često se, u takvim okolnostima, govorilo da je došlo nužno brijeme, najzadnje brijeme ili samo skončanje, kako je čuo i zabeležio Budmani, prevodeći te reči italijanskim izrazom fine del mondo. Pred smrću su se, prema jednom Budmanijevom zapisu (Condoglienze Serviane), uzajamno tešili: "Da ti je glava zdravo; da su nam prijatelji živo i zdravo, a hvala Bogu svi smo smrti dužni; najzad, svi ćemo tamo"; a u vreme raznih "morija", koje su ih pohodile svaki čas (In tempo d'influenza), moglo se slušati u njihovom razgovoru: "Što činite?" –

– "Živi smo, još smo na broju!"

Dva oduža teksta te vrste, koje su u nekoj sličnoj prilici pred Budmanijem izrekli novopazarski Srbi i koje je on pribeležio koliko je mogao vernije, ako ih nije odnekud prepisao, odlikuju se velikom snagom izraza, izuzetnom dokumentarnom vrednošću i čak nekom svojom oporom i naročitom lepotom. Po tome se oni ravnopravno svrstavaju uz najrečitije i najbolje tekstove znamenite Stojanovićeve zbirke Starih srpskih zapisa u natpisa.

U prvome od tih tekstova uhvaćen je i za večnost fiksiran jedan od onih strašnih leleka porobljenih Srba iz vremena "kada su živi zavideli mrtvima". Budmani ga je osetio kao lament i tako ga je i nazvao: – "Lamenti Srba turskih podanika" (Lamenti de' Serviani suditi de' Turchi) Iz njegovih tamnih i teških rečenica vidi se jasno da neizmerna srpska nesreća i njihovo ljuto stradanje nisu onda samo nacionalne, nego su i socijalne pojave, i da one ne dolaze jedino i uvek spolja, od Turaka, već da se rađaju i unutra, od jednovernih i sunarodnika. Ti lamenti koji su pred Budmanijem izricani i koje je on beležio tekli su, u nekoj prilici, na sledeći način: "Jedva tečemo što Turcima davamo za iskupit vjeru i zakon. Usio nam je teški danjak od čestijeh poreza, prijehoda pašinskijeh, bijeda turskijeh i krvninâ. Veće ne možemo ni kud ni kamo; zemlja je tvrda, a nebo visoko. Još su nam grđi sveštenici naši i zakonici: neće da nam vide zakona, ni svete vodice; ni prekadivaju, ne daju nam u crkvu doć, ni pak k nami prihodu ako im ne izdamo. Pedepšemo se od svake ruke, i veće ne možemo biti živi. A i sveti nam dohodi, koga ako ne slavimo, ne broju nas za rišćane. Evo našega teška hala i nevolje. Da li još komu ovako?" ^[61]

U drugom Budmanijevom tekstu sačuvana nam je odbrana kojoj Srbi pribegavaju – ili kojoj su jednom pribegli – kada Turci ruže njihove svetitelje Quando i Turchi biasimaro à i Serviani i loro santi rispondono. U toj odbrani ima nadahnute nacionalne patetike i silnog ponosa, gospodstvenog i u sirotovanju i bedi: "Naši sveci kojijeh služimo i slavimo nijesu življeli u raskošam, nit su svom telu popuštavali sve što bi ono htelo, nego su išli u pustoš, njeki k drvu, njeki k vodi, njeki k tvrdomu kamenu, i tako su se pedepsali; travu su pasli, skakavce su jeli, vodu su pili, a za sočicu nijesu ni znali. Tako su se posvetili, mučeći i pedepšući telo. A od velike pedepse i posta njihnijeh na obrazu bi im kora izrasla i po njom maha. Evo kako su se naši sveci posvetili. A mi ih nijesmo sušili prema ognju, ni prema suncu, kako nam vi velite."

6

Zapisi koje je Simo Budmani načinio u Novom Pazaru 1734. godine, koliko god bili po obimu neveliki, a po namerama skromni, višestruko su značajni i treba da imaju neko svoje mesto u našoj kulturnoj istoriji. Njima je taj Dubrovčanin u okvirima svojih moći, ali i najlepše u isti mah, uzvratio na gostoprimstvo gradu u kome je više godina živeo i delao. Sa njima je ostvaren jedan od onih retkih, pa otuda i još dragocenijih, susreta dveju naših sredina koje su u prošlosti odvajale granice, religije i civilizacije, a koje je toliko mnogo drugoga moralo da približi. U njima su ostale zabeležene, i tako sačuvane i od zaborava otrgnute, mnoge izvorne reči našega jezika, kojima su se dostojno pridružili jedna mala rukovet starih narodnih poslovica i dva predivna, u mnogom pogledu karakteristična i ni sa koje druge strane poznata prozna spomenika našeg usmenog pesništva. Simo Budmani nije imao snage i dara da ostavi književna dela koja je sam stvorio, ali je u sebi našao ljubavi i pravoga smisla da uoči i prikupi komade one lepote koju stalno stvaraju neznani umetnici reči iz naroda i koja isto tako postojano nestaje ubrzo pošto je zablistala ako ne bude nikoga da joj dade pisani oblik i tako je učini trajnom. U tome je on video svoj zadatak; u tome mi moramo videti njegovu zaslugu.

Napomene