Miroslav Pantić

Solarić, Kreljanović, Apendini^*

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

[* Ovaj prilog, izrađen u Dubrovniku i Beogradu, oslanja se i na mnoga obaveštenja za koja bi se moralo poći u Trst, Zagreb, Split, Zadar, Novi Sad i drugde. Prijatno nam je da spomenemo kako su nam ih, na našu molbu, pribavili ili nas na njih upozorili, Umberto Urbani, Žarko Muljačić, Hrvoje Morović, Dušan Berić, Dragiša Živković, Vladan Nedić, Zdravko Šundrica, Triva Militar.]

Zanimljiv je i dosta značajan bio dodir, radni i lični, koji je u toku druge decenije prošloga stoleća, i na njenom kraju, ostvaren izmeću Srbina Pavla Solarića iz Pisanice u Hrvatskoj, Hrvata Ivana Kreljanovića-Albinoni iz Zadra i skoro slaviziranog, pa zato i više našeg, Italijana Frančeska Marije Apendinija iz Poirina u Pijemontu. Zanimljiv, jer se radilo o dodiru trojice književnika, istina neobičnih i unekoliko čudnih, ali prilično uglednih u svome vremenu i, što je važno ne manje, primetnih i sada, kad god se, s nešto pažnje, pogleda unatrag. A značajan je ovaj dodir bio zbog toga što on nesumnjivo predstavlja jedan od onih momenata naše prošlosti, odviše retkih pa stoga uvek dragocenih, kad su se naši ljudi raznih "zakona" i nacionalnosti bratimili međusobno i okupljali na istom poslu, koji je istovremeno bio i posao više ili manje važan u ne uvek ravnom, a malo puta srećnom, razvoju naše kulture.

Ni ovoga puta, razume se, do takvog jednog zbliženja nije moglo doći najlakše i bez čitavog lanca srećnih prilika Jer pored okolnosti da su ta trojica pisaca pripadala trima različitim sredinama i, čak, trima narodima, i da su u životu radila različite poslove, bilo je i drugih nesličnosti među njima; najvažniju bi, bez sumnje, trebalo videti u tome da su, u pretežnom delu svoga rada, išli za različitim književnim interesima i ukusima. Sve to, uzeto ukupno, imalo je mnogo pre da ih razdvoji no da ih sastavi, i njihove sudbine svakako bi i trajno ostale na posebnim putevima da se u svoj trojici nije našla ipak jedna ista i zajednička velika ljubav, ljubav prema slovenskom rodu i njegovoj izvanrednoj prošlosti, koja ih je nadahnula da izrade neka slična dela, i koja ih je najposle međusobno približila.

Ovo zbliženje, začudo, ostalo je potpuno nepoznato kako njihovim biografima, tako i književnim istoričarima. O njemu, međutim, danas imamo dovoljno rečitih, mada na žalost samo malobrojnih, svedočanstava. Ona su nam ostala u nekolikim slučajno očuvanim pismima koja su protagonisti toga zbliženja među sobom izmenjali, u nešto sastava koje su pisali u zajednici ili uz uzajamnu pomoć i u gdekojim uzgrednim beleškama načinjenim na drugim stranama. Iz tih pisama, sastava i beležaka sagledavaju se c dovoljno jasnoće svi glavniji trenuci ovoga zbliženja, i po njima će ono ovde i biti prikazano. Pri tom će se, kao što je i razumljivo, nešto pažnje morati da upravi i na neke druge ličnosti i pojave koje ovo zbliženje prate i koje se s njim vezuju u neodvojivoj prisnosti.

1

U našem triju starija je veza koja je spojila Kreljanovića s Apendinijem. Ako je najranije pismo zadarskog književnika koje danas nalazimo^[1] u isti mah i prvo koje je on uputio čuvenom pijaristi u Dubrovnik, ova veza nastala je oko 1814. godine, ili nešto pred tim. Već tada je odnos dvojice pisaca bio prijateljski i srdačan, a ton njihove prepiske neusiljen i prisan. Taj ton nas ovlašćuje i na jedan zaključak više; po njemu, kao i po nekim nagoveštajima uz to, reklo bi se da se u ovom slučaju nije radilo samo o literarnom poznanstvu, jednom od tolikih u veku u kome su takva poznanstva bila običaj i moda, to jest o poznanstvu ljudi koje vežu istovetne radoznalosti i uzajamno poštovanje, ali koji se nikad nisu lično sreli; Kreljanović i Apendini su se nesumnjivo viđali, još od početka. Možda je to bivalo onda kada je Apendini po službenom poslu morao da odlazi u Zadar; jedan takav njegov odlazak, na primer, pada baš u 1814. godinu, kada je, u novembru, sa još nekim Dubrovčanima pošao na zakletvu caru, svom novom suverenu otkako je Dalmacija po drugi put pala pod Austriju^[2].

U to vreme Apendini se već bližio kraju pete decenije života (rođen je 1768) i čitava jedna bogata aktivnost bila je iza njega. Otkako je, još 1792. godine, kao neiskusni klerik stigao u Dubrovnik da podučava dubrovačku mladež^[3], pa do trenutka kada se, kao ugledni direktor dubrovačkog liceja, prvi put sretao s Kreljanovićem, on je, ne zanemarujući nikad svoje pedagoške dužnosti, dospevao da smišlja i štampa još i razne književne radove koje je za onaj momenat držao potrebnim i korisnim. Među njima su prigodni govori i gramatike (In funere Orsati Vladislavi Gotii Reipublicae Rectoris, 1798; Grammatica della lingua. illirica, 1806), rasprave u kojima se dokazuje basnoslovna starina "ilirskog" jezika (De praestantia et vetustate linguae illyricae, 1806; Dell'analogia della lingua degli antichi popoli dell' Asia Minore, con la lingua dei popoli antichi e resenti della Tracia e dell'Illirico, 1810) i, najvažnije od svega, dva opsežna toma o istoriji i znamenitim ljudima Dubrovnika (Notizie istorico – crtiche sulle antichità, storia e letteratura de' Ragusei, 1802 i 1803). Istaknut dakle, u oba pravca, on je u Zadar dolazio s reputacijom izvrsnog pedagoga i zaslužnog pisca koga su, možda baš stoga, a možda i zbog verne službe i štedrog laskanja u posvetama i prigodnim pesmama, dobro gledale sve vlade koje su se u ona burna vremena izmenjivale u Dubrovniku i Dalmaciji.

U mnogom smislu različit bio je dotadanji životni put Apendinijevog prijatelja Kreljanovića. Taj bogati dalmatinski konte, koji je 1777. rođen u Kaštel Starom, dakle kao mletački podanik, i koji je više obrazovanje stekao u Italiji, bio je istinski demokrata i vatreni prijatelj Francuske. Svoju karijeru pisca počeo je, još u Italiji, jednom komedijom i pompeznom tragedijom Oracio; prvom se ismeva pad stare republike pod kojom su živeli i umirali Kreljanovićevi preci, i izlažu podsmehu njegovi sunarodnici, Dalmatinci, koji su jedini ustali da brane oronulu tlačiteljku^[4], a druga je iz starog rimskog života i rađena više nego zavisno od Korneja^[5]. Poznije njegovo književno stvaranje dobrim delom ostade u istom svetu i pri istoj tehnici: to su i dalje italijanski pisane melodrame u stihu na razne teme iz rimske istorije po klasicističkom ukusu (na primer, Manlio Kapitolino, 1807, i druge). Njih je on radio i u domovini, kad se najzad povratio u nju. Ali tada, na svome tlu, njegov pogled nije ostao upravljen samo na prošlost; aktivan i nemiran duh, Kreljanović je zašao i u savremena politička zbivanja. Oduševljeno je dočekao Francuze, koji su, upravo u to vreme, umarširali u Dalmaciju, i kao čovek iskreno odan francuskoj stvari^[6], stekao značajne položaje u administraciji provincije: već 1806. on je, kao takozvani delegat, na čelu zadarskog okruga^[7], a istodobno, i malo potom, biva sudija prve instance, član komisije za školstvo i privremeni zamenik urednika "Kraljskog Dalmatina"^[8]. Pored toga, kao ugledna i uticajna ličnost dobio je on odmah mesto u tada osnovanoj masonskoj loži u Zadru^[9]. S takvim simpatijama i antipatijama, i uz takav smer svoje delatnosti, Kreljanović. je, bez sumnje, postupao samo krajnje dosledno kada je u delu Memorie per la storia della Dalmazia, koje je tih dana kompilirao a koje je u dva toma izdao 1809. u Zadru, izlažući prošlost svoje domovine, sav greh za zlo u kome je ona dotle bila bacao na Veneciju, a svu nadu u budućnost kojoj ide stavljao u Francusku i Napoleona.

Ako nas naslućivanje ne vara, upravo u tom Kreljanovićevom spisu i treba videti spojnicu koja je tog pisca povezala s Apendinijem. Jer oko 1814. godine, kad se po svoj prilici ovo prijateljstvo začinjalo, na Apendinija nije moglo više činiti utisak Kreljanovićevo frankofilstvo, niti je pak ovaj u političkom pogledu tada nešto značio; sad je nad dalmatinskom zemljom bila Austrija, i Kreljanović je osetio tešku ruku njene odmazde: ostajući neosetljiva za prigodne pesme u kojima joj se preporučivao, ona ga je kao pristalicu stare vlasti i bivšeg masona lišila službe a potom stalno stavljala na policijske proskripcione liste^[10]. Ali u Kreljanovićevoj knjizi nalazio je Apendini misli bliske svojima: kao Kreljanović ovde, i on je u nekim svojim delima – istina, idući više no urro je dopušteno za zaboravljenim radovima Ignjata Đurđevića^[11], – direktne slovenske pretke, video u prastarim Skitima, a u slovenskom jeziku jezik biblijske starine i nepreglednog prostranstva, jezik iz koga su, tek kasnije, potekli jezici grčki, latinski i koji sve još ne^[12]. Bila je to, razume se, samo tragična zabluda našeg humanističkog sveslovenstva koja je posle Pribojevića i Orbina, posle Đurđevića i Slade, još jednom zavela svoje zakasnele branioce Apendinija i Kreljanovića.

Dva pisca koja se u jednom pravcu nađu na istom putu lako mogu doći na misao da isti put potraže i u drugim pravcima, pa nije isključeno da su Kreljanović i Apendini, posle svojih prvih viđenja, na tu misao došli takođe. Njima se učinilo, izgleda, da je krajnje vreme da Dalmacija dobije jedan svoj časopis, i oni su se rešavali da ga pokrenu, prvi od svih. O tome u ranim Kreljanovićevim pismima Apendiniju ima dosta spomena. Trebalo je da se, prema Kreljanovićevom predlogu, taj časopis zove Efemeridi poligrafiche della Dalmazia, a na svojim stranicama on bi, prema običajima vremena, pored latinske poezije ponajviše mesta davao istoriji i arheologiji. Ideja je ponikla već 1814, programski proglas čitaocima, koji je izradio Apendini, isto tako. Saradnici bi bili, uz naša dva pisca, još i neki drugi učeni Dalmatinci, a manifest je Apendini imao da pošalje i prijateljima u Beču, – među njima je, kako sad znamo, ubrajan i Kopitar, – bez sumnje s ciljem da se obezbedi i njihovo učešće. Na žalost, ostvarenje te privlačne misli nije bilo tako lako, i ona je najposle propala; više od dve godine, međutim, ona je tinjala u glavama ove dvojice ljudi.

Još jedan je posao Kreljanović tada namislio da obavi uz pomoć i saradnju Apendinijevu. Po sili prilika neaktivan u društvu, on je imao dovoljno dokolice i ispunjavao ju je svakako; učio je nemački (1815), pisao eruditske rasprave, sklapao tragedije i prevodio na italijanski Valerija Maksima (1816). Ali je hteo da učini i nešto više, i to nije mogao sam. Zamislio je, naime, da pod imenom De scriptoribus dalmatis sastavi jednu istoriju dalmatinske književnosti, tačnije katalog njenih pisaca, od najranijeg do svoga vremena, s namerom da neupućenom čitaocu pokaže kako je odvajkada na širokom prostoru Dalmacije, od Raške do Drima, bilo znamenitih ljudi koji su negovali književnost i nauke. Delo je imalo da sadrži samo najkraća obaveštenja i nije, svakako, moglo da bude više od kompilacije. Ipak je zadatak bio težak, i Kreljanović je slao Apendiniju čitave spiskove s imenima pisaca o kojima je od njega molio obaveštenja. Ali iako je molba bila poslata rano (7. septembra 1815), iako je zatim ponovljena više puta (31. avgusta i 2. novembra 1816, 30. marta 1817, 20. marta 1818), Apendini nije hitao da joj udovolji, malo sklon da za druge odvaja ono što je sabrao za sebe^[13]. Tako sada nije poznato ni da li je on ma šta Kreljanoviću poslao, kao što nije poznato takođe ni dokle je ovaj svoje beleške doveo i kakva je bila njihova dalja sudbina. Trebalo je da ih, kako sam piše, štampa 1818. godine u Milanu, ali to se nije dogodilo. Možda ih je – kao što je jednom pretpostavio Ferari-Kupili^[14] – pred kraj života i već zamračena uma, sam Kreljanović zaista spalio kada se, u jednom trenutku, razračunavao sa svojim nedovršenim spisima. Neobavešteni o njihovoj vrednosti, ne možemo, međutim, ništa reći ni o tome da li, i koliko, treba da zažalimo nad ovim gubitkom.

Najzad, umnogome blagodareći Apendiniju Kreljanović je iz svoje teskobne usamljenosti mogao da održava kontakt s dubrovačkom literarnom produkcijom i s ponekim njenim predstavnicima. Tako on već avgusta 1816. zna za izdanje Rastićevih pesama, koje odmah traži i ubrzo zatim dobija od Apendinija, i koje ocenjuje tačno i bez mnogo oduševljenja^[15]; tako on stalno prima i čita bezbrojne plodove italijanske i latinske muze Džanbatiste Rozanija i Urbana Apendinija, opet dvojice Italijana koji su dugo prebivali u Dubrovniku i koji su mnogi važni događaj ovekovečili svojim stihovima. Njegovo poštovanje za "dubrovačkog Fedra" Đura Ferića beskrajno je, kako sam ističe; njegova žalost što ne može da bude stalno pored "slavnog prevodioca Hesioda i Homera", Dubrovčanina Bernarda Džamanjića, ništa nije manja. "Koliko li će anegdota on imati – uzvikuje Kreljanović pominjući Džamanjića u jednom pismu Apendiniju – o mnogim slavnim ljudima s kojima je prijateljski živeo u Italiji pedesetak i više godina unazad! Kako ste vi srećni što možete uživati u tako dragocenoj konverzaciji!"

Te poslednje redove, očito, Kreljanović ispisuje s uzdahom u kome nije teško osetiti i ponešto bola. Jer usamljenom i ojađenom u Zadru, njemu se i dosta skromni okviri ondašnjeg dubrovačkog kulturnog života prikazuju kao preširoki i presjajni. Bolesti koje ga muče i besposlica u kojoj ga drže pojačavaju pesimizam kojim on i inače gleda na tadašnju životnu stvarnost u Dalmaciji. Svom dubrovačkom prijatelju piše on stoga često o "čamotinji i bedi dalmatinskog života" i o "nesrećnoj svojoj domovini", a onda ga najednom, 20. marta 1818, iznenađuje naprečac donetom odlukom: idućeg maja zanavek napušta Dalmaciju i odlazi u Italiju, uveren da će tamo naći bolje ljude i pogodniju klimu za književni rad. Tu svoju odluku on zaista malo zatim i privodi u delo: žurno i u bescenje rasprodavši svoja dobra, seli se, zajedno s porodicom, u Veneciju. "Zavist i kleveta trijumfovali su", piše on Apendiniju u prvom svom pismu otuda, 8. juna 1819. godine. Žaleći se tom prilikom na "zlobu doba, opakost ljudi i nesposobnost onih koji vladaju", što ga je sve nagnalo da Dalmaciji "okrene leđa", zaklinjao se da domovinu nikad neće zaboraviti niti prestati da voli, poput Temistokla i Scipiona...

Na taj način završila se jedna, a otpočela druga epoha Kreljanovićeve sudbine, i istovremeno na taj način okončala se jedna, a otvorila druga stranica u istoriji njegovih veza s Frančeskom Marijom Apendinijem.

2

U novom svom domu, koji je uredio u jednom malom selu na domaku Venecije, Kreljanović je najzad mogao da se u tišini i spokojstvu, a daleko od dalmatinske bede, preda svojim literarnim zanimanjima. "Nemam drugoga posla – javlja on Apendiniju – sem onog koji sam hoću, a ovaj uvek odgovara omiljenim mojim književnim studijama, i specijalno stvarima erudicije". Pre svega, sada je bilo vreme, i pogodan trenutak, da upotpuni svoje beleške o dalmatinskim piscima: tu, u Veneciji, otvara pred njim svoja bogatstva glasovita biblioteka "Marčana", po čijem mu je obilju ljubazni vodič, i savetodavac mnogo puta, njen bibliotekar otac Jakopo Moreli, učen pisac i fenomenalno obavešten bibliograf. Kreljanović koristi priliku i, kako sam kaže, početo delo privodi kraju. Osim toga, produžava da radi i na pozorištu, uglavnom kao pisac melodramskih libreta, pa jedno njegovo delo te vrste, Il sacrificio d'Epit'o, puno tečnih stihova i svečanih scena, puno horova i bleštavih efekata, pisano za muziku maestra Mikela Karafe, izlazi već godine 1820. na scenu mletačkog pozorišta "La Felise", pošto je prethodno bilo i štampano.

Uspesi u pozorištu, a zatim i neprestano kretanje u glumačkom i književnom svetu, otvaraju Kreljanoviću mnoga vrata i pribavljaju mu mnoga značajna poznanstva. Čuvena Izabela Albrici, lepotica i prijateljica pesnika, prima ga u svoj salon i čak – neko vreme – u svoje srce^[16] , slikar Lodoviko Liparini radi njegov portre^[17], a u ono vreme glasoviti Ipolito Pindemonte, pesnik, prozaista i prevodilac, dočekuje ga više puta u svome domu. Upravo o svojoj vezi s ovim poslednjim Kreljanović u pismu Apendiniju od 8. juna 1819. beleži anegdotu koja je puna časti kako za ondašnji dubrovački latinizam tako i za njegovoga Nestora, – reč je Kreljanovićeva! – već. spomenutog Bernarda Džamanjića. Toj anegdoti jedini je svedok Kreljanović, i vredi je stoga pomenuti. U vreme o kome je reč sedi poligraf Pindemonte dovršavao je davno započeti italijanski prevod Odiseje, svoje najvrednije delo, kako se misli^[18]. Kreljanović ga je, kako kaže, jednoga dana zatekao s Džamanjićevim prepevom Odiseje na latinski jezik gde oduševljeno naznačuje odlomke koji su bili vergilijanski izrečeni. Tom prilikom Pindemonte je uveravao Kreljanovića da mu u radu mnogo koristi poređenje između Homerovog originala i Džamanjićevog prepeva. Tako je, dakle, delo jednog Dubrovčanina pomoglo jedno italijansko delo da bude bolje, – podatak od neprocenjivog značaja za pitanje odnosa naše i italijanske književnosti u prošlosti, koje se, kao što se zna, odveć često rešava jednostrano i na štetu naše.

Ali značajnije i plodnije no druga bilo je poznanstvo koje je u te dane Kreljanović sklopio s našim Solarićem. Gde je i na koji je način do tog poznanstva došlo sada se ne da utvrditi, i ostaje mesta samo nagađanjima. Najverovatnija se čini misao da je Kreljanović na Solarića naišao kod nekog od izdavača, za koje je stalno radio, ili u samoj štampariji Pane Teodosija, u kojoj je Solarić služio kao korektor. Bilo kako bilo, taj susret nije nipošto ostao samo trenutan i bez posledica. Uman i široko obrazovan, Solarić je imao još i neke svoje posebne privlačnosti kojom se dopadao svima oko sebe; otuda nije on samo za Dositeja bio "moj Solarić" i "Solarić naš, nelesnoje Srbije čado", ni samo za Mrkalja "dika i milota srpska", ni samo za Kirila Cvjetkovića "moj nezaboravljeni Solarić"; bio je on sve to još i za mnoge druge. Potpuno neočekivano, uspeo je da to bude i za Kreljanovića. U to nas uveravaju mnogi redovi iz pisama koje je Kreljanović uputio Apendiniju u ovo vreme i u kojima je reč više puta došla na Solarića. "Često želim da ste blizu mene", – piše Kreljanović Apendiniju 8. juna 1819, na primer, – "i običavam da o tome govorim s jednim vrlo vrednim srpskim književnikom" – vrlo vredni srpski književnik je u stvari Solarić, kako se vidi odmah zatim – "koga sam ovde našao na svoju sreću (per buona ventura)".

Do tog trenutka, sigurno, ni Kreljanović ni Apendini nisu znali ništa kako o Solariću samom, tako i o njegovom radu. Istina, za poslednjih petnaestak godina on je štampao već mnogo knjiga, geografskih, filozofskih i filoloških, od kojih su neke – za razliku od ostalih koje su bile prevodi ili nezanimljive za dalmatinske pisce – bile i originalne, i rađene s onom istom osnovnom mišlju s kojom su i oni pisali pojedina svoja dela^[19]. Ali te Solarićeve knjige nisu se lako probijale do katolika u Dalmaciji, iako ih je on, to pouzdano znamo, u stotinama egzemplara slao u Šibenik svom povereniku Kirilu Cvjetkoviću da ih rastura po Dalmaciji i Boki. Ćirilica kojom su te knjige bile štampane, pokatkad i stara, "Kirilova", prečila ih je u tome. Mnogi dalmatinski katolici nisu to pismo znali, mnogi ga pak nisu hteli čitati. S Kreljanovićem je mogao biti samo prvi slučaj, s Apendinijem su bila oba. Jeremija Gagić., koji je o prilikama i ljudima u Dubrovniku toga vremena bio tako dobro obavešten, nije sigurno napamet pisao Vuku 19. maja 1818: "G. Apend.[ini] ima vrućičinu u slavenskoj etimologiji (gotovnosloviju) i pri svem tom sve naopako tolkuje; pismena naša ne može želudac da mu kuva; on bi rad da naše knjige čita, no nikako da ne uči naša pismena: govore da je grješno vlaška slova učiti"^[20].

Ali sada, kada je sa Solarićem došao u dodir, Kreljanović nije više mogao ne znati za njegove knjige. Jedna od njih, Rimljani slavenstvovavšiji, tek je bila izišla iz štampe, i Solarić mu je morao skrenuti pažnju na nju. Posvećena engleskom lordu Frederiku Nort, grofu od Gilforda, koga je Solarić učio srpskome jeziku, ova knjiga imala je ambiciju da pred strancima i učenim svetom pokaže i dokaže kako je "jezik Rimljana po smjesi zgruvavših se u njih naroda, smjesa iz jezika grečeskoga i slavenskoga, i jošte zar nekakvoga, jednoga ili više njih", to jest da je slovenski jezik, kao stariji, dao mnogo svojih elemenata mlađem, rimskom jeziku^[21]. Na to, Kreljanović je mogao biti samo prijatno iznenađen, jer ovaj za njega dotada nepoznati srpski literata razvijao je, eto, ideju za koju su se borili, i koju su vatreno obrazlagali, i on i njegov prijatelj Apendini.

Međutim, zajedno sa oduševljenjem za veličanstvenu prošlost slovenskoga jezika, Kreljanović je imao tada sa Solarićem da podeli još i jedno ogorčenje. Nekakav profesor orijentalnih jezika po imenu Hager izdao je 1817. u Milanu anonimnu knjižicu Observations sur la ressemblanse frappante que l'on découvre entre la langue des Russes et selle des Romains, i u njoj je, suprotno od njih, zaključio da su neke reči u ruskom jeziku ipak došle iz jezika starih Rimljana. Tom zaključivanju Solarić se srdito suprotstavio već u Rimljanima slavenstvovavšim, ali naša dva nova prijatelja nisu, van sumnje, smatrali sve to dovoljnim kad su se, iznenadno, odlučili da Hageru odgovore zajednički.

Na tom svom odgovoru oni su radili tokom cele druge polovine 1819. i u prva dva meseca 1820. godine. Kako je stvar imala da izgleda danas možemo prilično sigurno da pogodimo prema obaveštenjima koja su oba autora davala u pismima svojim prijateljima. Naročito je Solarić bio precizan. Po njemu, trebalo je da u knjizi osnovni tekst bude Kreljanovićev i na italijanskom jeziku, iza koga bi tek, kao dodatak, došli njegovi Rimljani slavenstvovavšiji, dopunjeni i ispravljeni, i u italijanskom prevodu. "Pozdravite mi serdečno G-na Kopitara – piše on, tako, Vuku Karadžiću 17. decembra 1819 – ... Nek saobšti G-nu Dobrovskomu da počeka s recenzijom, ako ju bude sgotovio, na moje Rimljane slavenstvovavše; do malo vremena poslat ću im istu knjižicu priumnoženu i kao čast druge prijatelja jednoga mojega u italijanskom jeziku"^[22]. Ili, još određenije, u pismu mitropolitu Stratimiroviću 1. februara 1820: "Moji Rimljani slavenstvovavšiji na zahtjenije mnom italijanski jako preobdjelani i priumnoženi, gdje sam i ab. Dobrovskoga nekimi malimi o njima poljovao se primječanijami, izići će skoro ovde na svijet kako častica sočinenija g-na Joana Kreljanovića (blagorodca zadarskoga, rimske crkve, bogatoga spisatelja) o obrani drevnosti slavenskoga jezika protiv g-na Hagera"^[23].

Na žalost, knjiga koju su Kreljanović i Solarić spremali, i koju su i dovršili^[24], nikada nije izašla na svetlo dana. U međuvremenu preminuo je bio Hager i naši pisci, prema rečima samoga Kreljanovića, nisu se mogli nadati odgovoru od njega "u jednom pitanju koje je imalo načiniti ne malu galamu". Zato je ta knjiga, dragocena kao plod prijateljske saradnje jednoga Srbina s jednim Hrvatom u trenutku kad je još bila tako daleka i tako retka misao o zbliženju njihovih naroda, ostala među njihovim rukopisima, da odatle iščezne bez traga i možda zauvek. Dalje od toga, međutim, naše žaljenje ne treba da ide. Jer koliko su Kreljanović i Solarić mogli biti kritični i na terenu nauke kad su razmišljali o prošlosti svog ljubljenog slovenskog jezika pokazale su već dovoljno rečito njihove dotadašnje knjige. Za obojicu bi se, kao i za celo ondašnje rodoljubivo ali iz osnova nenaučno istraživanje prošlosti pojedinih jezika, naših i tuđih, mogla samo do poslednjeg slova ponoviti ona mudra opaska istoga Solarića po kojoj "ispitateljem jezika ta je obična mana što lasno padaju u prividjenija i izlivaju nam drugda preizobilnu učenost okolo prizraka"^[25].

No nekim znacima sudeći, ni rad na drugom jednom delu koji je Solarić istodobno preduzeo nije bio bez veze s Kreljanovićem. U te dane, naime, on je, kako sam svedoči u već navođenim pismima Stratimiroviću i Vuku, uzeo da pretresa svoje rukopise, "davne i novije", i da iz njih slaže raspravu pod naslovom Roda slavenskoga početak, razmnoženije, porodi u izrodi. Trebalo je da ona ima devet glava, od kojih je prva samo "osnovanije", ali osnovanije "kakovo do sada jošte nije položeno za pisati o veštma slavenskima. Delo je bilo "trudno i sporo", a njegov pisac oskudan i "stjesnjeni u ove opake godine, a najpače od stora"; rodoljubivi "kupci" malo su bili skloni da dreše kese i on je – trudeći se "gladan o narodnoj sreći", kao što je kasnije s bolom pevao o njemu Sterija (Pavle Solarić) – uzalud očekivao "obodrenije čije slovom" kao i "pripomoženije dostatkom". Zbog toga je napredovao samo "s nategom i tajanijem". No uprkos svemu, nije se nikako rešavao da potporu primi od svog prijatelja, lorda od Gilforda, koji bi mu rado pritekao u pomoć; za Solarića bilo je to nezamislivo: "k slavenskomu djelu podpore neslavenske". "Jošte bi mi bilo žalije – dodaje on, upotpunjavajući informaciju o ovome svom delu – skloniti se, kako me ovdje nekolika učena nude, i sa sorabotanijem njihovim^[26] spješnosti radi da sočinenije moje izdam najpre u italijanskom jeziku". Posle tih reči nije lako oteti se utisku da među ova "nekolika učena", koji su pred Solarića s takvim predlogom izišli, bez oklevanja treba zamisliti i Kreljanovića, ukoliko se, kako čak izgleda, samo o njemu i ne radi. Jer ko bi tad drugi imao više od njega interesa za ovaj Solarićev posao, i ko bi, samo da delo bude gotovo što pre, bio spreman da tako pripravno ponudi saradnju? Da li je ta ponuda i prihvaćena imaće tek da se utvrdi, ako se, to jest, ikad bude ponovo ušlo u trag Solarićevom delu koje je, dovršeno i u celini, nađeno posle njegove smrti, među njegovim stvarima^[27], ali koje se, već odavno, ne može nigde videti.

3

S ovim delima, srećom, ne iscrpljuje se saradnja Kreljanovića i Solarića. Ta dva čoveka imala su među sobom da rasprave i ponešto više od pitanja o starini svoga jezika, "ilirskog" ili slovenskog, i imala da udruženim snagama urade i ponešto drugo od učenih disertacija o prepotopnoj prošlosti svoga roda. Pred njima je bila i književnost njihovih naroda sa svojom istorijom i svojom sadašnjošću, sa svojim gorućim problemima i svojim nasušnim potrebama, sa svojim nasleđem i svojim zadacima; oni je nisu mogli zaobići. Sasvim sigurno, u svakodnevnom svom kontaktu oni su o njoj izmenili mnogu misao i kod mnoge se našli na istovetnoj platformi. Pogdegde su i uticali jedan na drugog, međusobno usklađujući poglede i ujednačavajući shvatanja; ne samo u jednom slučaju, slično se dešavalo i sa zabludama. Pa kad su jedanput na ovaj način postali zajednički, ti pogledi i ta shvatanja, a zajedno s njima i te zablude, morali su potpuno prirodno naći put i do onoga što su oni u to vreme pisali.

Jedno Kreljanovićevo pismo i jedan članak koji su dva pisca izradila u saradnji zasad su jedini takvi njihovi tekstovi. Da li to pismo i taj članak u isti mah predstavljaju i sve što su oni napisali o dotadanjem hodu naše pisane reči i o eventualnim njenim daljim putevima ostaje, trenutno, pitanje bez odgovora. Nije isključeno, međutim, da se iz kakvog zaboravljenog kutka pojave tekstovi koji će u to pitanje uneti mnogo više svetla nego što se sad možemo i nadati.

Pomenutom pismu, koje je 20. februara 1820. godine Kreljanović pisao Apendiniju, povod je dao Gundulićev Osman. Taj barokni epos Apendini je uvek visoko cenio – deleći, uostalom, opšte uverenje koje je tad vladalo u Dubrovniku – i u svom pregledu stare dubrovačke književnosti prikazao ga je c najkrupnijim pohvalama^[28]. Uveren da bi Gundulić s podjednakim oduševljenjem bio primljen i u Tasovoj domovini kad bi njegovo delo bilo prevedeno na italijanski jezik, tražio je čoveka koji bi taj prevod mogao da ostvari. Lakoća i okretnost kojom je Kreljanović kovao italijanske stihove, kao i njegov zanos za "ilirski" jezik i njegovu slavu, doveli su ga na misao da bi upravo Kreljanović to mogao biti. Zato mu je, jednom prigodom, takav posao i predložio. Odgovor na taj predlog davalo je ovo pismo, i on je bio u celini negativan.

Razlozi zbog kojih je Kreljanović odbio da se upusti u prevođenje Osmana beskrajno su zanimljivi i vredi ih čuti. Pre svega, njemu je izgledalo da Gundulićevo delo ni iz daleka nema one poetske vrednosti koje njegovi dalmatinski čitaoci u njemu nalaze. Već po kratkom sadržaju tog dela, koji je upoznao iz Apendinijevih Noticija, Kreljanoviću je bilo jasno da je epos "umnogome krparija heterogenih i disparatnih odlomaka", bez jedinstva delova koje je nužno u takvom spevu, i da bi, uprkos Gundulićevih zasluga u pogledu jezika i stila, i uprkos pojedinačnih i rasutih mesta sa srećnom misli, trudnog i zamornog prevodioca posle dugog rada u Italiji nagradio samo grohotan smeh. Osim toga, dodavao je Kreljanović, "jedan spev na dubrovačkom jeziku u XVII veku nije više toliko čudo kao što bi bio da je to spev u pravom starom slaveno-srpskom jeziku, onome kojim je prevedena Biblija i koji je u stvari neoskvrnjeni jezik naših otaca". A ako bi uopšte i gubio vreme u prevođenju s "ilirskog", Kreljanović bi, tako dalje uverava, radije na italijanski preneo nešto stare lirike koju je malo pred tim štampao u Nemačkoj "neki Stefanović, autor jedne izvrsne nemačko-ilirske gramatike". "U pesmama koje je on sakupio putujući među Srbima i po najunutarnjijim krajevima staroga Ilirika – zaključuje svoje razloge Kreljanović – ima mesta koje apsolutno pretpostavljam monotonim tiradama čezarotijevskog Osijana".

Nije moguće ni pomisliti da bi Kreljanovićevi razlozi i izdaleka izgledali ovako da se on nikada nije susreo sa Solarićem. Jer potpuno je očigledno da je većina misli među njima upravo Solarićeva. Ko se ne bi setio, čitajući Kreljanovićeve rečenice o "slaveno-serbskom" kao pravom i neizmenjenom jeziku "naših otaca", da je to u stvari jedna stara Solarićeva jeres koju je on izrekao mnogo puta pre toga, u uvodu za Rakićev Besjedovnik^[29], u svojim Rimljanima slavenstvovavšim^[30], u prepisci s Vukom Karadžićem ^[31], svuda? I ko u iznenađujućem i ranom Kreljanovićevom ushićenju srpskom narodnom poezijom ne bi video trag Solarićevog posredovanja? Jer taj vatreni i prilično konzervativni Srbin, koji je, istina, jedan deo Vukovog rada pratio s neslaganjem i zebnjom, dočekao je, razume se, c veseljem Vukove Male prostonarodnje slaveno-serbske pjesnarice i čak, kako se može videti u njegovoj prepisci, podsticao Vuka da, iza prve dve knjige, brzo izda na svet i "treću čast".^[32] Ali ni Kreljanovićev sud o Osmanu, za koji bi se inače najmanje moglo misliti da je plod nekog Solarićevog uticaja, neće, mislimo, bez tog uticaja biti. Jer, kako odnedavna znamo, Solarić je, otprilike u to vreme, nekakav svoj rukopis Osmana poklonio jednom drugom svom hrvatskom prijatelju, Liburnjaninu Josipu Završniku^[33], pa ne može biti da delo nije čitao i da, na osnovu toga, nije odredio svoj stav prema njemu.

Tako je, usled Solarićevog dejstva, došlo do Apendinijevog neuspeha s idejom koja mu je bila toliko blizu srca; tek nekoliko godina kasnije on će naići na pisca koji će pristati da uđe u mučni posao pretakanja Gundulićevih stihova na italijanski jezik^[34]. Ali iako neuspela, njegova akcija bila je od koristi, jer nam je blagodareći njoj ostao ovaj nesumnjivo važan dokumenat o jednoj davnašnjoj srpsko-hrvatskoj duhovnoj simbiozi, postignutoj iznenadno između verski i nacionalno nešto uskog Srbina Solarića i daleko šireg, ali manje sugestivnog, i manje snažnog, Hrvata Kreljanovića.

Nesravnjeno je pak dragoceniji dokumenat o takvoj simbiozi ove dvojice naših pisaca anonimno objavljeni njihov članak, rađen na italijanskom jeziku i za strance, u kome su dali pogled na "ilirski," jezik i "ilirsku" književnost do svojih dana. O tom članku danas teško da bismo išta znali da nam Dimitrije Frušić, rodoljubivi tršćanski lekar i prijatelj Vukov, nije u jednom svom pismu ostavio sigurno svedočanstvo po kome se on mogao potražiti. Pominjući Davidovića, urednika "Novina srbskih", Frušić ovako piše Vuku iz Trsta 28. aprila 1820. (po starom kalendaru): "Ovo ću dana njemu i Kopitaru poslati dva tri egzemplara dodatka od konte Kreljanovića iz Venecije i Solarića, što je bilo zlo pečatano u venecijanskim, a što sam ja prepečatati dao u trstanskim novinama. Da vidiš i ti talijanski Srblji... da nismo ni tebe ni tvoje zasluge zaboravili, a da smo u sravneniju s drugima našim Srbljima ako ne prvi, a ono ne drugi u revnosti, ljubavi i počitaniju k rodu"^[35]. Tako razgovetno naznačen, trag je brzo doveo do članka Cenni sopra la lingua e letteratura illirica, koji je u broju 55. i 56. objavljen, 6. i 9. maja iste godine, u tršćanskom listu "L'osservatore triestimo", u rubrici "Varietà". A kad je na taj način članak konačno identifikovan, posle takođe nije bilo teško da se utvrdi da je to u stvari onaj isti članak koji je Jevta Popović preveo "iz italijanski trstanski novina" i pod natpisom Pogledi na jezik u knjižestvo iliričesko štampao u bečkim "Novinama srbskim" za 1820. godinu, ne naznačivši, naravno, ni on autore"^[86].

Natpis Solarićevog i Kreljanovićevog članka obećava tačno onoliko koliko i daje: to su zaista napomene o "ilirskom" jeziku i o "ilirskoj" književnosti. Samo, treba imati na umu da je za naše pisce pojam "ilirskog" jezika umnogome sužen: njima je "ilirski" isto što i srpski jezik, a ostalo što bi u taj pojam moglo ići "kranjski" i "slavo-hrvatski", "istarski" i "dalmatinski", s njim je samo slično, ali se ne poistovetuje. Prema tome, i "ilirska" književnost kako je oni shvataju svodi se u stvari jedino na književnosti pisane štokavskim dijalektom, u Srbiji i današnjoj Vojvodini, u Dubrovniku i Dalmaciji, u Slavoniji i Bosni.

Međutim, i tako suženi, "ilirski" prostori nisu našim rodoljubivim autorima pružali sliku jedinstva i sklada. Različiti oblici jednog istog jezika i različite azbuke, različiti načini obrazovanja i različite književnosti, – takvo je bilo realno stanje, tada i u prošlosti. I takvim su ga oni i videli. Ali prikazujući to stanje – za koje su samo tačno mogli reći da je "od teške štete po književnost i nauke" – Solarić i Kreljanović bili su svesni i uzroka koji su do njega doveli: na nesreću, njihovi "Iliri" delili su se u "Ilire istočnog ili grčkog obreda, nazvane u užem smislu takođe i Srbi ili Rašani", i "Ilire obreda zapadnog ili latinskog". Crkve, – po našim piscima: u prvom redu crkva katolička! – koje su tu razdvojenost prouzrokovale, starale su se ne samo da je održe, već i da je prodube.

Razume se – i tu se još jednom moćno oseća uticaj upečatljive Solarićeve individualnosti – mnogo više istorijskog prava bilo je, prema ovom članku, "na strani prakse koju su provodili istočni "Iliri". Jer dok se oni drže svog starog slovenskog jezika, jezika kojim su prevedene svete knjige, i iz njega, kao iz najčistijeg izvora, crpu za svoj novi, govorni jezik "bogatstva, ukus i prirođene boje staroga jezika-majke", zapadni "Iliri", prekidajući vezu s tim starim jezikom, lišavaju se potpuno klasičnog oslonca koji on pruža, u etimologiji, sintaksi i dr. I zatim, dok se oni služe svojom starom ćirilicom, načinjenom naročito za slovenski jezik, – uz nju, istina, u zadnje vreme bespotrebno dodaju i novu, rusku ili "civilnu", varijantu, – zapadni "Iliri" su, na podsticaj svoje crkve, odbacili od pre dva stoleća ćirilicu i staro glagoljsko pismo, a prihvatili neprirodnu i za slovensku reč nepodesnu latinicu.

Sličan prizor razbijenosti i nesloge ukazivao se pred očima naših pisaca i pri pogledu na "ilirsku" književnost, dotadanju i tadanju. Pisana na tri odvojena narečja i trima odvojenim azbukama, kakva je ta književnost i mogla biti ako ne "osamljena, dvolika i dosta kukavna", kakvom su je oni videli? I premda među "Ilirima" nikada nije nedostajalo ljudi upućenih u literaturu i nauke, oni još uvek nisu iz svog jezika izvukli "one velike umne koristi za opšte dobro bez kojih nacije ne žive već vegetiraju". No i tu nije još nevoljama kraj. Strogo izolovani, verski i u pogledu pisma kojim se služe, "Iliri" jedne religije niti čitaju niti znaju ono što pišu i štampaju "Iliri" druge religije.

S takvim konstatacijama o književnosti pravoslavnih i katoličkih "Ilira" nije se moglo, sasvim razumljivo, istaći mnogo imena i dela, niti je pak bilo moguće ova imena i dela uključiti u neku jedinstvenu književnu prošlost. Otuda Kreljanović i Solarić govore o odvojenim književnostima staroga i novoga "ilirskoga" jezika, i o književnosti pisanoj "skjavetom", to jest srpskohrvatskim jezikom ali u latinici; i otuda se u svakoj ograničavaju strogo samo na najvidnije predstavnike. Iz književnosti pisane "starim jezikom" spomenuće, tako, jedino Rajićevu Istoriju i njegovu tragediju o Urošu Petom, kao i "malobrojna delca" Trlajićeva, "pisana čisto i elegantno", a sve što preostaje, osim prevoda Biblije, biće im dela "maloga značaja", ili prevodi i sitne pesmice. A iz novije srpske književnosti, pisane modernim jezikom i stilom, pohvaliće, ali jako, Vukov Rječnik iz 1818. i gramatiku koja ide uza nj, i s oduševljenjem će podvući izvrsnost zbirke pesama "ilirskih barda", koju je sakupio Vuk i koja se, po njihovom uverenju, "u Italiji ne bi manje dopala od kaledonskih pesama ako bi joj se našao prevodilac ravan slavnom Čezarotiju"; osim toga, snažno će potcrtati još i značaj Dositeja Obradovića, koji je bio "prvi, pre tridesetak godina, u pisanju dobrim i pravim narodnim jezikom, i koji je obeležio epohu u novoj ilirskoj književnosti"; sve drugo izvan toga, i tu će biti prevod i prerada, bez većeg dela, istorijskog, poetskog ili retorskog, ko je bi služilo kao obrazac. No najgore od svih prošla je u njihovom prikazu književnost u "skjavetu" koja je, kao što se zna, oduvek vukla sve Solarićeve antipatije^[87]. U njoj su on i njegov prijatelj Kreljanović našli još mnogo manje dela koja zaslužuju hvale; osim Kačićevih pesama i neizdatog Gundulićevog Osmana, koje samo spominju, tu su bili još jedino mnogi prevodi a sasvim malobrojni originali, pa i ti su pretežno asketskog karaktera. Uostalom, za pisce koji bi još mogli doći u obzir spretno su se izvukli upućivanjem na drugi tom Apendinijevih Notacija, dok su sami s priznanjem nabrojili kompilatore rečnika Mikalju i Delabelu, Voltiđija i Stulića.

Svoj zajednički članak Kreljanović. i Solarić nisu ipak hteli da završe bez jedne preporuke i bez jedne nade. Namesto rascepkanosti i međusobnog nemarenja, oni su kod svojih naroda želeli da vide jedinstvo i ljubav, i u tom su smislu pisali poslednje reči ovog kratkog pregleda. Trebalo je, po njima, da "Iliri" prigrle najzad jednu istu azbuku – očigledno ćirilicu po njihovom rešenju, jer je ona u članku proglašena jedino savršenom – pa da nacionalna književnost najzad dođe do onog savršenstva koje joj omogućuje jezik kojim se služi, toliko raširen po globusu i tako pogodan da izrazi "sve beskrajne modifikacije osećanja i mišljenja".

U toj preporuci i u toj nadi i sad je osnovna vrednost ovoga članka. Iako hod budućeg istorijskog razvoja nije u svemu tekao pravcem koji su njegovi pisci naslutili, – Srbi i Hrvati, uostalom, nisu još uvek dovršili diskusiju o načinima na koje će definitivno premostiti sve razlike u jeziku i pismu, – njihov rad nije time izgubio mnogo od svog neospornog značaja. Jer u njemu su Solarić i Kreljanović, među prvima uopšte, zaključili da je budućnost, i uslov za veličinu, srpske i hrvatske književnosti – oni su, samo, misleći u kategorijama našega humanizma, tu govorili "književnosti ilirske" – u njihovom ne zbliženju, već stapanju i punom jedinstvu. Za onaj trenutak, to je bilo – kako je konstatovano tu skoro, i dok još nisu bili poznati pisci ovoga članka^[38], – "rano istaknuta misao koja će tek četrdesetih godina, u doba Ilirskog pokreta, postati predmet mnogih razgovora". Dodajmo uz to, i time će značaj te misli još više porasti, da su je već onda mogli upoznati kako ,.Iliri istočni", u prevodu Jevte Popovića, tako i "Iliri zapadni", u samom originalu, štampanom dva puta u novinama koje su se čitale.

Dalja, i opet ne najmanja, vrednost Solarićevih i Kreljanovićevih "napomena" bila bi, čini se, u tome što su one sigurno prvi pokušaj naših ljudi da se književnost i jezik Hrvata i Srba, uzetih zajedno i kao celina, predstave pred čitaocima jednog stranog sveta, ovoga puta pred Italijanima. Dotle, svi pregledi koji su rađeni za strance ostajali su u užim ili širim, ali uvek samo regionalnim, okvirima i iz njih se mogla dobiti tek parcijalna predstava o tome kako su kod svoje kuće govorili i šta su u svom jeziku literarno stvorili oni nepoznati, ili u svakom slučaju malo poznati, "Skjavoni", "Iliri" i kako sve nisu još u Evropi nazivani srpski i hrvatski narodi u to vreme, i ranije.

Ne može se sporiti da su u granicama namena koje su za svoj članak izabrali Solarić i Kreljanović bez sumnje uspeli. Čitaocima u Italiji oni su pružili osnovnu informaciju o srpskohrvatskom jeziku u najglavnijim njegovim vidovima i o srpskoj i hrvatskoj književnosti preko najznačajnijih njihovih imena. Za onaj momenat, to je bilo uglavnom dobro, i zasluga za ovu popularizaciju takođe se našim autorima ne može sporiti. Danas, naravno, u njihovom radu nije teško uočiti mane. Pisan, to se oseća, u prvom redu po Solarićevoj zamisli, on nije mogao proći i bez nekih Solarićevih zabluda, naročito na mestima u kojima se zalazi u istoriju jezika ili se raspravlja o različitim pismima. Pored toga, deo o književnosti morao je na svaki način da bude potpuniji i prema odnosu vrednosti osetljiviji. Pomenut je, na primer, Trlajić, ali zašto onda nisu Julinac, Orfelin, Muškatirović i neki drugi, ništa manji, ako ne i veći? Ili, istaknuta je Rajićeva malo originalna tragedija o Urošu Petom, pa zašto onda nije i njegov Boj zmaja s orlovi, koji je u svakom slučaju vredniji? Najzad, nije teško zapaziti ni to da se pogled naših autora na materiju o kojoj govore ne odvaja nekom posebnom prodornošću i da, sledstveno, ni zaključci do kojih oni dolaze, osim već pomenutog o daljem udruženom putu dveju literatura, nisu ni naročito smeli, ni naročito novi. Ono što se danas kod njih dopada najviše – dubok poklon pred narodnom pesmom i visoko priznanje za Dositejev rad – već je bilo učinjeno i izrečeno ranije, u spisima Grima i Kopitara. U jednu reč, svaka stroža analiza Solarićevog i Kreljanovićevog članka otkriva neumitno da su ga oni radili brzo i bez veće studije, po sećanju i na osnovu svojih do tada već mnogo puta izlaganih gledanja.

Pa opet, kamo sreće da je što više ovakvih zajedničkih dela dospelo da se porodi iz kratkog susreta ova dva pisca! Na žalost, to nije bilo moguće, jer se ubrzo potom smrt postavila između njih dvojice. Već dugo godina s bolešću u grudima, Solarić je leta 1820-te počeo naglo da se topi. Grčevit kašalj, malaksalost i stalno znojenje otrgli su ga odmah od njegovih radova i knjiga. "Već 23 dana nisam izišao iz kuće; ima već više od četiri mjeseca od kada se nikakvoj književnoj ne prilježavam raboti; nemoć moja sluti mi jošče sam bog zna koliko podobni prazni mjeseci", pisao je Solarić Zeliću 20. novembra iste godine^[39]. Nemoć ga je, međutim, malo nedelja iza toga odvela i do groba. Da li je u te crne dane njegove bolesti kraj njegove postelje bdeo prijatelj Kreljanović, i da li ga je, u najcrnji dan, otpratio na njegovom putu bez povratka, ko će to sad znati?

4

Iz osnova drugojačiji bio je dodir između Pavla Solarića i Apendinija. Kod tog dodira ne može se govoriti ni o viđenjima, ni o prijateljstvu, a ni o književnoj saradnji. Sve je u njemu ostalo kod pukog literarnog poznanstva koje, uz to, nije dugo ni trajalo. Ali i takvo, to poznanstvo nije došlo samo od sebe i bez tuđeg posredovanja; naprotiv, njega su i pripremili i omogućili drugi.

Jedini sada preostali svedok ovoga poznanstva, Solarićevo pismo Apendiniju odaslato 17. jula 1819. iz Venecije,^[40] upućuje na već spomenutog lorda od Gilforda kao na ličnost koja je dva pisca dovela u vezu. Prema tom pismu, to se dogodilo u vreme lordovog boravka u Dubrovniku i pošto se, na povratku iz Dalmacije, ovaj susreo sa Solarićem u Veneciji. Kako sad znamo, taj bogati i nešto ekscentrični engleski aristokrata, izvrsni grecista i neumorni putnik,^{[41 ]}po drugi put je, posle jedne rane posete u mladosti, prispeo u Dubrovnik 23. maja iste godine. Dočekan ovde izvanredno toplo, on je za kratkih pet dana, koliko je u svemu ostao, upoznao mnoge dubrovačke književnike i erudite, među kojima naročito B. Džamanjića, Đ. Ferića, oba Stulića i Apendinija^[42]. Svi oni kao da su se takmičili ko će biti ljubazniji s lordom: pisali su mu pohvalne stihove i elogije^[43], pokazivali mu i ustupali rukopise^[44], pratili ga i vodili na izlete. Među njima, razume se, nije izostajao ni Apendini. Mora biti da je on tada pred lorda iznosio kako svoje štampane spise o slovenskom rodu i jeziku, tako i dva toma svog neobjavljenog a najopsežnijeg rada o istome predmetu, koji je upravo dovršavao. U toj prigodi lord se prirodno i brzo morao setiti svog prijatelja Solarića, koji je, učeći ga "slovenskom" jeziku i putujući s njim po Italiji, po jonskom ostrvlju i po Balkanu, do Beča, razvijao slične misli i branio slična tvrđenja. I hvaleći pred Apendinijem Solarića, obećavao je da će mu, na njegov nagovor, Solarić poslati jedno svoje tek izišlo delo ove vrste, Rimljane slavenstvovavše, koje je, rekli smo, za Gilforda i pisano.

Po odlasku iz Dubrovnika, Gilford nije zaboravio dato obećanje: Solarić je odista poslao Apendiniju svoje Rimljane, a navedeno njegovo pismo samo je propraćalo tu pošiljku. No istovremeno, Solarić je koristio priliku da tu izrazi još i svoje poštovanje za Apendinijev rad, kao i da spomene neka druga svoja dela i neke svoje stare namere. Uveravajući, tako, Apendinija da se već duže vremena (da parecchi anni) divi njegovom izuzetnom talentu za slovenske stvari, nagoveštavao je da bi mu i bez ičije intervencije, i sam, već poslao Rimljane da ga nije zadržao zazor – neopravdan, kako ga je sad obavestio lord Gilford – od njegove eventualne reakcije na jednu ćirilsku knjigu. Opet na lordov nagovor, kaže se dalje, on bi mu uputio i Rakićev Bjesedovnik, u kome su i dva njegova predgovora, ali je siguran da je to delo već stiglo do Dubrovnika, posredstvom Kirila Cvjetkovića, koji ga je od njega dobio u stotinu primeraka. Neke greške u glagoljskoj azbuci, piše on zatim, koje je počinio u tom delu, ispravio je kasnije sam u svom Bukvaru slovenskom triazbučnom, od koga Cvjetković takođe ima egzemplare. Najposle, raspitujući se za naslov i rok štampanja dela koje Apendini priprema i o kome su on i Kreljanović slušali od lorda Gilforda, Solarić je svom novom korespondentu stavljao u izgled da će se, kao ispunjenje njegovog davnašnjeg sna, na proleće možda ostvariti njegov put kroz Dalmaciju do Crne Gore s izvesnim zadržavanjem i u Dubrovniku.

Iako sadržajem mršavo i oskudno, Solarićevo pismo ostaje ipak dragoceno, jer govori o njegovom kratkom kontaktu s Apendinijem koji je sve dosad ostao nezapažen. Ono se, zatim, veoma lepo povezuje i. dopunjuje s jednim pasusom iz već više puta navođenog Solarićevog pisma mitropolitu Stratimiroviću. Obaveštavajući svemoćnog srpskog prvosveštenika o svojim književnim poslovima i o svojim životnim mukama, Solarić je, bez sumnje u želji da pokaže kako i druge učene glave spremaju dela kakav je njegov "Roda slavenskoga početak", dodavao i ovo: "Ab. Apendini, rektor gimnasiuma ragužanskoga, pisavšiji u prijazan slaven jezika dvije disertacije (g. 1806. i 1810.), koje je, i požestoko, recenzirao ab. Dobrovskij, nada se, kako mi javlja, do malo mjeseci svršiti vtorij i poslednjij tom, u pol-lista, svojega Varona iliričeskoga, djela u ital. jeziku o početku jezika slavenskoga i o narodima ili poselenijama k njemu prinadležnima"^[45]. To može značiti samo jedno: Apendini je, u međuvremenu, odgovorio na Solarićevo pismo, sigurno zahvaljujući na poslatoj knjizi, i tom prilikom, usled Solarićevog interesovanja, rekao i koju reč o knjizi na kojoj je radio. Njegov je odgovor, ko zna zašto, ostao nesačuvan.

Na žalost, ničemu više izvan ova dva pisma ne treba se nadati u odnosu Solarića i Apendinija. S njima se, izvan svake sumnje, taj odnos i zaključio. Sasvim je drugo pitanje, međutim, da li bi i lični susret dvojice pisaca dao samo toliko ploda da je, kojom srećom, došlo do Solarićevog puta u Dubrovnik. Taj put on je odavno priželjkivao, nadajući se da bi u "raguzejskom knjigohranilištu" mogao štogod naći "za povjest naroda našega";^[46] sada kada je u Dubrovniku imao Apendinija, pouzdanog znalca tamošnjeg "knjigohranilišta", mogao je ovo putovanje zaželeti još jače. I kao da nisu bile tek prazne reči kad je Apendiniju javljao o svom skorom kretanju na put. Jer sad znamo sasvim dobro da su mu se u to vreme u Dubrovniku nadali. Jeremija Gagić, koji je 21. marta 1820. pisao Vuku kako Apendini očekuje u maju dolazak Kopitara u Dubrovnik, dometao je odmah uz to: "Nadamo se da će i g. Solarić u isto vreme ovdi biti".^[47] No ni u to vreme, ni ikad kasnije, Solarić nije video bele zidine grada svetoga Vlaha, i sa tom željom u duši, kao i s mnogim drugim uostalom, dočekao je i smrt.

Na kraju, još samo jedna kratka marginalija uz stranicu o ovoj negdašnjoj vezi. Prve reči koje je Solarić izabrao za svoje jedino pismo Apendiniju uveravaju, videli smo, kako se on već više godina broji u poštovaoce talenta i radova dubrovačkog erudite. Po svoj prilici to nije u svemu samo ljubazna konvencionalnost: Solarić je sigurno bio iskren Apendinijev poštovalac, mada mu se teško može verovati kad kaže da je to postao tako davno. Jer njegov prijatelj Kreljanović jednim svojim pismom upućenim Apendiniju mesec dana pre toga svedoči upravo protiv njega. Po Kreljanoviću, Solarić je, njegovim posredovanjem, tek tih dana po prvi put čitao glavne Apendinijeve filološke traktate, užasavajući se, naravno, Apendinijevom vezanošću za slovensku stvar uprkos njegovom italijanskom poreklu. Možda ova neočekivana Kreljanovićeva korektura vredi i za ponešto više sem za puko odmeravanje Solarićeve iskrenosti: književne istoričare koji se budu bavili izvorima Solarićevih spisa o slovenskom jeziku nastalih pre sredine 1819. godine ona će uputiti da te izvore ne traže u Apendinijevim delima.

*

Na Bogojavljenje 1821. raskida se, smrću Solarićevom, beočug prijateljstva i poštovanja koji je bio povezao Kreljanovića sa Solarićem, i obojicu s Apendinijem. Da je bilo nešto više sreće, mogla se, posle toga, produžiti bar saradnja zadarskog i dubrovačkog pisca. Za pakost, i nju je presekla nesreća, gotovo ništa manja. Daleko od domovine koju je nosio neprekidno u srcu, i posle niza nedaća materijalno sasvim posrnuo, Kreljanović je, otprilike istovremeno, počeo da strada od sve jačih udara ludila. Najzad su ga, 1825. godine, odvojili od žene i kćeri i smestili u bolnicu za umobolne "San Servolo" u Veneciji. Otada pa do smrti, 1838. godine, njegov život teče u neprestanoj noći, bez svetlosti. Na mahove, obaveštava Tomazeo^[48], govorio je o slavi (parlava di gloria), svojoj ipak nikada nedostignutoj čežnji.

Najsrećniji od sve trojice, Frančesko Marija Apendini dočekao je jedini spokojnu i bezbednu starost. Ispunivši svoj jednostavni život radom i služenjem nauci, on je, kada je došao čas, vedro zaklopio oči 30. januara 1837, ožaljen od svih, kao što je za života bio od svih uvažavan i cenjen. Njegovi mnogobrojni prijatelji i učenici izdali su za tu prigodu specijalnu spomen-knjigu (A perpetua onoranza del P. Fransesco Maria Appendini, Dubrovnik 1838), s portretom, s biografijom, sa stihovima u tri jezika. Čast koja nije ukazana ni njegovom prijatelju Kreljanoviću, ni – još manje – njegovom poštovaocu Solariću.

Napomene