—
Mi že Sentandrejci —Duvne
Babo je uvek stajao na njenoj strani, dok je sa Nanom odnos bio složeniji. Ona joj je ugađala za stolom supicom i kolačima, ali je znala da bude i dosadna. Naređivala bi šta da ubuči, a u vezi sa učenjem i sličnim neprijatnim stvarima imala je posebne zahteve.
– Ipak bi trebalo da izuči štogođ.
Približavanjem oproštajne svečanosti na kojoj će među završenim đacima sentandrejske srpske ško
le vladika blagosloviti i Glavatu Natu, Nana se pretvorila u papigu.– Nije više ko nekad kad sam se ja udavala. Finiji momci postali su izbirljivi. Uz štafirung tražu danaske i škulu.
– Ajde onda za učiteljicu – predlagao je Babo.
– Da se jedi s glupavom decom?
– Al kad to voli.
– Ko ti kazo da voli?
– Vidiš i sama da je pametnija od drugih. Il nek bude operska pevačica, ja ne marim – seo je za klavir i počeo da lupa nešto žeštoko. – Ajmo, zajno! “Hej, toreador…”
Umetničku karijeru, međutim, Nana je smatrala suviše trnovitom i rizičnom, a pedagoški poziv odbila je i sama Glavata Nata. Kao da su joj rekli da ode kod zubara. Dosta joj je bilo škole za ceo život.
Za Nanu je taj argument bio prihvatljiv. Nije to za svakoga. Za učitelja ide onaj ko ne voli da r
adi. I picajzle koje se onda sa decom.Među ovdašnjim Srpkinjama taj zanat i nije bio popularan. Koja ipak ode za učiteljicu, obično ostane usedelica ili nerotkinja. Potroši živce sa tuđom decom, pa svoju i ne poželi.
– Bolje da bude duvna, pa da ostane ođ
e pored vladike – prebacila se Nana na crkvenu liniju. – Da mu kuva, šta ja znam…– Kuvarka? Dobro što nisi rekla ono drugo, na k.
– Šuti, ludove. Kuvala bi ođe u dvoru, za vladiku, sređivala knjige i šta ja znam.
– No vidiš. Ne znaš, al divaniš. Duvna, jelda? A šta će biti od nas ako nam se cure budu zaduvnjivale? Krunimo se, žalosna nam majka, i ovako, jedva nas ima otkako su tolki nji optirali. Treba da rađamo decu, inače je Srpstvo ođe gotovo.
– Da, al od tog se ne mož življeti. Za srpstvo joj niko neće davati plaću. Tu bi pored vladike vada nešto i naučila međ tim silnim knjigama i ikonama, i možda bi joj to jedared dobro došlo.
– Možda. Al zaš bi trebalo da bude duvna? Mož to da radi i vako, uredno. Idi pitaj vladiku.
– Idi ti, ti si otac.
– Dobro, pitaću ga idući put posle konzistorije.
Tako se Glavata Nata našla u Vladičanskom dvoru gde je brzo ušla u ritam posnih i neposnih ciklusa, a zajedno sa finim komadima starinskog nameštaja polako je zavolela i slike i knjige.