—
Mi že Sentandrejci —Internacionala
Prekosutra u parohijskom domu kod pravoslavnog sveštenika policija je zaplenila kraljevu sliku koja svira srpsku himnu.
Ruski Ivan se sledio. Starog popa je prijavo onaj koji prati i njega. On naime o slici nije pisao ništa. Ipak su pretresli parohijski stan i kancelariju, i pronašli sliku.
Prvu trešnjevaču Ruski Ivan je popio u Nejlonu kod Margitinog mosta u Budimu, zatim se vozio četrde
set i pet minuta do Sentandreje gde je u Imbisu roknuo još dve štample.U prigradskom vozu sedeo je u poslednjem vagonu, u stolici mašinovođe. Tu je doduše bilo hladno čak i u krombi kaputu, ali voleo je da gleda kako beži vidik u suprotnom pravcu.
Pušio je i razmišljao ko je mogao da pevne. Na slavi kod kuma-Zvonara osim rodbine nije bilo nikog.
Dakle, kuma-Zvonar. Inače, svaka im čast. Matori je pravi izbor. Muva se po gradu među ljudima, a zna sve i oko crkve. Čisti sneg i lišće u portama, i penje se u tornjeve kada treba da povuče zvono.
A popu cepa drva i ulazi u eparhijsku kancelariju kao da je kod kuće.
Opasan je matori, ali se sad prešao. Slika mu je autogol. Sigurno je bio pijan kao na doček Nove godine.
Srpsku Novu godinu Sentandrejci su 1957. čekali kod popa. Prvi put posle ’48. Za tih deset godina, kažu Tuskom Ivanu oni koji nisu bili u zatvoru, srbovanje nije bilo u modi.
Sentandrejski prota pozvao je 13. januara sve vernike na čašu vina i da zajedno otpevaju “Na mnogaja ljeta”. Otvorio je dvokrilna vrata između kancelarije i parohijskog stana; u tom prostoru sentandrejsko Srpstvo delovalo je kao masa.
Svako je doneo nešto: svoje vino u demižonu, rakiju, nove kobasice, kriške kulena i kisele paprike, a Glavata Nata je obasula skup svojim pogačicama sa svežim čvarcima.
Muškarci su pušili a žene otvarale prozor, pa se pesma spuštala na niske, zavejane sentandrejske krovove: novogodišnja pojka i stara lokalna himna “Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta”.
Ruski Ivan je stajao naslonjen na orman sa eparhijskim spisima i srkao rakiju kao da je kuvana. Žene su ga nudile kobasicom, muškarci mu sipali, a on se vrteo među njima kao drveni lutak. Bojao se da će negde zapeti laktom, zakačiti ramenom ili zgaziti nečiju nogu.
Nije mu bilo ni do pesme.
– Ajde, šta si se snuždio ko krastavac! – lupali su ga ljudi po ramenu, ali je on sve odbijao osim rakije.
Tada se sa kanapea u ćošku, na opšte iznenađenje, oglasio kuma-Zvonar.
– Ta mante Ruskog, ne sme on ni da pisne! Taj će nas još naćerati da pojimo “Internacionalu”!