—
Mi že Sentandrejci —Melanholija
Ljubav svoje kćerke Glavata Nata je otkrila po šarenim trakama koje je Čokolada tako brižljivo birala pred svaki odlazak na plivanje. Idu na štrand uveče po mraku, i to zimi. Kupaju se, a na glavu pada im sneg. Tu nešto nije bilo u redu.
– Neka, ako si se zaljubila – pokušavala je Glavata Nata ortački. – Svaka se zacopa jedared. Samo pazi šta radiš. Ovima danas oma treba sve. A posle, zbogom
diko! Vidim ja na televizi!I tako unedogled, ali uzalud. Čokolada je stisla zube i odmahivala. Nije ništa ozbiljno. Ionako, uzdisala je, ne može biti od toga ništa.
– Zaš, vada nije Srbin? – zaprepastila se Glavata Nata.
– Pa šta? Predaje u srpskoj školi, pa će naučiti – izlanula se Čokolada.
Glavata Nata je zinula.
– To sam ja zaslužila od tebe? – sklopila je dlanove na grudima kao šator. – Moja ći da se kurva s učiteljom! Usto još s Madžarom! Moram se smarnuti – stišala se najzad, kao da je donela odlu
ku. – Idem da uzmem štranklju da se obesim na tavanu!Ipak, umesto tavana, Glavata Nata je otišla kod direktora škole i tužila profesora fizičkog, “tog Madžara”, koji nasrće na maloletnice.
Za čudo, Čokoladin život posle toga nije proticao u potrazi za dvojnikom mladića s plavim očima i zlatastim maljama na butinama, nego se svodio na čekanje Srbina, za muža.
I nju samu je iznenadilo kako se lako pokorava materinoj volji. Odnosno, to i nije činila iz poslušnosti, već iz ubeđenja. Kakav bi joj bio život s nekim Mađarom, bez slame na badnje veče i krsne slave? A deca? Ne bi znala šta je to koljivo sa prominclama i baka ne bi mogla da im peva “Medved bere jagode”.
Ne, Čokolada je znala da se mora udati za Srbina. Ali zbog toga, nešto je morala zauvek da sahrani
u sebi. Nešto što u stvari nije ni imala.Nikad više nije doživela one potrese u magli i vodi, punoj treptaja. Nikad u životu. U odnosu na to, sve joj je bilo dosadno.
Od Mađara je bežala, a Srbi su joj bili prosti.
Tako je barem rekla mami. Glavata Nata se već ozbiljno zabrinula da će joj kći ostati bez muža. Uzalud su se hvatali srpski momci pored nje u kolo, ona je igrala sa visoko zabačenom glavom kao da muzika nije dovoljno glasna.
– Dotleš oklevati da ćedu se svi poženiti.
Čokolada bi na takve mamine opomene melanholično nakrivila usta i ponavljala za svakog novog kandidata isto.
– Ta idi, mama, zbogom! Zar ne vidiš da je sprost ko vole?
Pravi razlog nalazio se, međutim, u praznini koju je Čokolada od poslednjeg kupanja u toplom bazenu stalno osećala
u sebi. I znala je da bi na tom mestu trebalo da se pojavi ono što je izgubila pre nego što je upoznala.Ono što je prema Kuplungu osećala, nije bila zamena za ljubav, samo pristajanje na uslove. Udala se kao što je odlazila u crkvu, kao svi.