—
Mi že Sentandrejci —Puškaš
Po izlasku iz zatvora Ruski Ivan je svake poslednje nedelje u mesecu donosio svoje sveske u Ludnicu, sakrivene u paket sa pogačicama za Zvezdoznanca, svog tobožnjeg kolege iz autokluba, koji je poludeo. Tvrdio je da zvezde vidi i po danu, pa je hodao sa zabačenom glavom kao deca kada ustima hvataju pahuljice snega.
Zvezdoznanac se muvao među pitomim ludacima koji su radili na dolinskim njivama i voćnjacima, a svaki dan je odlazio autobusom, besplatno, u obližnja naselja, u Pomaz i Čobanac, a svake poslednje nedelje u mesecu čekao je posle ručka Ruskog Ivana pred gvozdenom kapijom Ludnice, kao straža koja vreba napad iz vazdušnog prostora.
Ruski je dolazio autobusom iz Sentandreje u pola dva, a za povratak je imao vezu u četiri. Tokom tri decenije provodio je mesečno dva i po sata u razgovoru sa čovekom o kojem nije znao ništa. Osim da treba da mu preda plavu svesku, krišom.
Nije bio siguran čak ni u to da li je glupiranje sa zvezdama ozbiljno ili samo deo bezbednosnih mera. Zvezdoznanac je u razgovoru delovao sasvim normalno. Ruski Ivan nije isključivao mogućnost a je Zvezdoznanac postavljen ovde da špijunira kretanje sumnjivih planinara kroz Doline u pravcu Tutnja, turističke i skijaške planine pune vojnih baza.
Pošto o realnim stvarima nisu smeli da pričaju, tokom decenija izgradili su čitav jedan svet u koji su vremenom počeli da veruju i sami.
Ruski Ivan je lagao da je Ferenc Puškaš fudbal učio od njega; on je igrao u Honvedu kada je Puškaš dobio prve kopačke u pionirskom timu.
Da, da, da, sećao se kobajagi Zvezdoznanac. Ruski Ivan je bio briljantan centarhalf. Nije cepao cevanice, nego cak-cak! Fino kao britva.
Zvezdoznanac je lagao da je bio maser Ferencvaroša. Sve velike utakmice gledao je izbliza, sa klupe.
Dograđivali su priču u nedogled. Obišli su svetska prvenstva i olimpijade, ovaj je lično poznavao Di Stefana, onaj je bio na ti sa Peleom. Zvezdoznanac je masirao Beckenbauera zajedno sa švalerkom, a Ruski Ivan je sa reprezentacijom Južnih Slovena u Mađarskoj igrao na Marakani. Ne onij maloj u Beogradu, nego u Rio de Janeiru, protiv Brazila.
Lagali su bez ljubomore, sa sve većim uzajamnim poštovanjem. Do nesporazuma dolazilo bi samo kada su skrenuli na aktuelno mađarsko prvenstvo. Tu su gledišta bila nepomirljiva. U Ludnici su se vodili žestoki verbalni okršaji između Honveda i Ferencvaroša, u sinhronu sa realnom fudbalskom srećom između 1957. i 1990. godine.
Ruski Ivan je posle tih polemika odlazio ljut, naročito kada je Honved gubio.
– Tako mi treba kad se svađam s ludima – jedio se celog puta i jedva čekao da stigne u Sentandreju i drmne trešnjevaču u Imbisu kod stanice.
Tu je odmah počinjao da sakuplja materijal za svoju sledeću svesku.