—
Mi že Sentandrejci —Rusi
Sovjetska oslobodilačka armija dočekana je u Sentandreji na visokom nivou. Pred Ruse izašla je delegacija gradske uprave proširena pravoslavnim sveštenikom iz taktičkih i jezičkih obzira.
Gradonačelnik je izneo na drum ključeve grada na jastuku, mladi sekretar mesnog odbora Antifašističkog fronta Slavena – Ruski Ivan – nosio je hleb i so, a srpskog popa su do poslednjeg trenutka molili da obuče civ
ilno odelo, ali uzalud.Rusi su pravoslavni kao Srbi, radovaće se kada vide odeždu. Pogotovo onu belu, uskršnju. Sreća što oslobođenje pada u proleće kada je i Uskrs.
Nije vredelo ubeđivanj
e da su ti njegovi Rusi u stvari Sovjeti i komunisti, a ne pravoslavci.To tek onako, smeškao se prota. Zabušavaju. Uvek su Rusi bili maheri. Nasankali su i Mariju Tereziju i Napoleona, a eto sad i Hitlera. To sa komunizmom takođe je samo taktika. Kada prođe rat, vratiće se oni veri i bogu.
Dakle neka njemu ne pričaju kako treba da primi braću pravoslavnu.
Eto, i Rusi znaju šta je protokol, rekao je prota u žbunu kada je eksplozija granate bacila delgaciju u jendek.
Gradonačelnik je stiskao jastuk sa kojeg su ključevi grada odleteli u blato. Pao mu je nasred druma i šešir. Pregaziće ga prvi tenk kao balegu, uplašio se načelnik garda i počeo da puzi.
Prota je, međutim, paljbu shvatio kao pozdravni plotun. Jest da je bio malo žešći, ali je i Rusija velika.
– Bratije! – izašao je sentandrejski sveštenik iz žbuna pojkom.
Ali nigde Rusa. Umesto muzike i paradnog marša, čuo se samo zveket kamiona i škripanje gusenica.
Ispred prvog tenka, u krivini pojavio se konjanik. Sablja mu je landarala i lupala konja u slabinu. Kozak je jahao opušteno, levom rukom držao je kajasa, a u desnoj mu se klatio pištolj kao slomljeni ud.
Zaustavio se pred delegacijom koja se bojažljivo postrojila na ivici kaldrme. Gradonačelnik je skinuo svoj pronađeni šešir, a jastuk je sa ključevima grada balansirao na jednoj ruci kao kelner. Ruski Ivan je pružao hleb i so, a prota je počeo svoju pripremljenu besedu:
– Izidosmo prežde vami iskazivajušči serdečnoje pozdravlenije i uručivajušsja ključenstva grada našego!
– Baćuška – presekao ga je kozak. Kada je mahnuo rukom, izgledalo je da će od umora pasti sa konja. – Spać!