—
Mi že Sentandrejci —Smrt
Muzej je od 12. oktobra 1990. postao centar života Glavate Nate. Tada je jednog za drugim izgubila g. Molera, dugogodišnjeg saradnika, i svog muž
a, Ruskog Ivana.Razočaran nerazumevanjem za njegove slike u sredini u kojoj su nastale, g. Moler je šutnuo svoje životno delo u podum Muzeja koji je podignut na mestu letnje kuhinje u Vladičanskom dvoru, okrenuo leđa Sentandreji i zapucao za Pariz.
Glavata Nata je primila razglednicu sa Ajfelovom kulom posađenom u zvonik Saborne crkve i sa pozdravom bez potpisa: “Kod one vode što je zovu Sulejmanovac, da bi kjelicu konačnu spravio.”
Sledeće godine je pak, za komunizmom i Jugoslavijom, otišao u grob i Ruski Ivan.
Umirao je godinu dana, sporo i tiho, u stvari od gladi. Uzalud mu je Glavata Nata spremala sve što je nekada voleo, Ruski Ivan je nemoćno odmahivao.
– Žedan sam – šaputao je neprestano, ali mu se voda gadila.
Prvih meseci još je slušao lekare i detinjasto se uzdao u lekove koje je noću pio na zveket budilnika, ali kada je osetio kraj, počeo je da zahteva rakiju. Glavata Nata se žestoko borila protiv toga, a Čokolada je zaprepašćeno pratila razvoj strastvene mržnje između bolesnog oca i iscrpljene majke koja se zainatila da iz svoga muža iscedi i poslednju moguću sekundu života.
Strpljenje Ruskog Ivana palo je na nivo razmaženog deteta, a Glavata Nata je postala sve agresivnija. Zahtevala je od njega da jede, a on je bacao tanjire na pod i pretio policijom. Pokazivaće je u televiziji da je ubila muža, i to mučki.
– Ako oš da me smarneš, uzmi sikeru. Al nemoj da me truješ pasuljovom čorbom!
U mirnijim periodima, obično iza sna, Ruski Ivan se raznežio.
– Moja Čokolada! – uzdisao je, a kćerka bi mu sela kraj kreveta i slušala njegove priče.
Tonuo je u njeno detinjstvo, citirao lutke i plišane medvede koje je pamtio po imenu i nabrajao bolesti kroz koje je devojčica prošla. Kasnije je Čokolada primetila da se u pričama pojavljuju strani elementi, bolesnička soba pretvorila se u zatvorsku ćeliju a na zidu je zarudila crvena petokraka.
Neposredno pred smrt Ruski Ivan je video semafore na kojima je donje, zeleno oko bilo slepo.
– Ode šofer u rikverc – rekao je jednog jutra i ispustio dušu.
Glavata Nata je odjednom osetila realne dimenzije vremena, prvi put je shvatila da se godine mogu prebrojati u oba pravca. I one protekle, ali i one koje još predstoje.
Ruski Ivan je poživeo šezdeset i pet godina, a njoj je tada bilo šezdeset. Onih plus pet je ranije čuvala kao rezervu za večnost.
Sada se ta perspektiva zatvorila. Godine pred sobom videla je kao preostale pogačice na dnu čanka kada odu gosti.