—
Mi že Sentandrejci —Zavičaj
San o čamcu i fijakeru bio je odraz sakrivene i bojažljive ali drevne i
neprestane čežnje Sentandrejaca za odlaskom ili možda povratkom u nekadašnji zavičaj, o kojem, međutim, već u drugom kolenu posle dolaska 1690. na ovo mesto nisu znali ništa.Ipak su, ne rečima, nego kroz svoju setu i gordost, prenosili sa kolena na koleno to neko maglovito sećanje na svoju pravu, izgubljenu ali obećanu zemlju.
Neodređeno se pričalo o nekadašnjem blagu, o ćivotu cara Lazara, o tovarima zlata i knjiga koje je patrijarh Čarnojević doneo sa sobom.
Mala Glavata Nata igrala je u “Istorijskoj sličici u tri čina” koja se u svečanoj sali škole, gore na spratu pored učiteljskog stana, prikazala uoči svetog Save 1940, na 250. godišnjicu velike seobe.
U prvom činu Srbi su tukli Turke, zatim obrnuto.
Visoki, vitki i lepi dečaci maskirani su u srpske junake, a Turke su glumili mali, žgoljavi ili debeli klinci. U ratnim scenama mlatili su se po turbanima i šubarama drvenim sabljama i buzdovanima, dok su zabrađene Srpkinje prvo podvikivale zatim lelekale.
Drugi čin odvijao se sav u traljama i blatu, četrdeset dana su se vukli peške od Beograda do Sentandreje, klancali i bauljali oslonjeni na dugačke, grbave motke, puzali na kolenima i potrbuške, a sve vreme stenjali i uzdisali i molili boga.
“Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle će se naoružavati na imanje tvoje? Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice tvoje, bože naš, okrećeš od nas? I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena tvojega radi!”
Glavata Nata je glavnu ulogu imala u poslednjem činu koji je zahvatao drugo i treće koleno posle seobe, naraštaj sredinom 1700-ih godi
na.Kao majka i domaćica, ona je shvatila da povratka više nema, da će Srbi zauvek ostati ovde, pa umesto maštanja o ratu i osveti, treba da grade kuće i crkve, trajne od kamena.
– Ne spremajte, muške glave, borbu, kuće dižte i punite torbu! – deklamovala je mala Glavata Nata, a Sentandrejci su poslušali savet i tokom 18. veka podigli sedam crkava, Sabornu, Preobražensku, Blagoveštensku, Požarevačku, Opovačku, Ćiprovačku i Zbešku.
Na bini svaku crkvu je predstavljala po jedna vekna hleba sa zabodenim malim drvenim krstovima, a varoš su gradili neimari koji su na pozornici podizali raskošne barokne zgrade od kukuruzovine.
Kada je naposletku stavljen krov i na Gradsku kuću, mali glumci su zapevali sentandrejsku himnu. Tada je skočila i publika, pa je cela s
ala pevala zajedno u horu:“Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta!”