Prvo pitanje koje dvojezichnim ljudima kao chudu od stvorenja postavljaju nedvojezichni ljudi, odnosi se na snove.

„Na kom jeziku sanjate?”, pitala je i autora, konvencionalno, jedna sasvim nekonvencionalna reporterka madjarske televizije, snimajutji s njim razgovor za jednu od bezbrojnih emisija s naslovima „Koreni”, „Bashtina” i tome sl.

Nekonvencionalnost reporterke odrazhavala se pre svega u (ili na) njenim butinama, nekonvencionalno dugima i formiranima u nekantovskom smislu.

Kant, naime, kazhe da je lepo ono shto nam se dopada bez interesa. A u sluchaju reporterke to nije stojalo, poshto se autor za njene butine izrazito interesovao. Mnogo izrazitije nego za njeno konvencionalno pitanje o snovima dvojezichnih ljudi kao chuda od stvorenja.

„Zavisi”, odgovorio je odsutno i zbunjeno on, jer nije razumemo zashto mu reporterka mashi kao fotograf kada pokazuje kuda da gleda on. („Ako nije htela joj ljudi – a ljudi smo – bulje u butine, trebalo je da obuche dugachku suknju ili shalvare.”)

*

„Jezik mojih snova zavisi uvek od njihovog predmeta i konteksta”, pocheo je da deklamuje odgovor koji je, na to pitanje, dao vetj sto puta.

Sada je, medjutim, reshio da stvar osvetli pomotju primera.

„Uzmimo, recimo, da sanjam vashe butine. Mozhe? Mislim mozhe to da ostane? Nemojte da kasnije izbacite, pa da ispadne besmilica. Hajde da ne kazhem vashe butine, nego onako uopshteno. Bolje? Samo bojim se da ne izgleda kao da vodite razgovor s nekim mesarom.”

I tako dalje.

Odnosno autor nije preterao liniju s butinama, nego se vratio originalnom pitanju o jeziku, i tu je uchinio, usred snimanja emisije, na epohalno otkritje.

*

Izjavio je da se snovi ne sanjaju na jezicima jave.

*

„Kakvog bi smisla imalo kazati da vashe butine sanjam madjarski? To je apsurd. To bi bilo kao da se pitam na kom jeziku perem zube. Ne mogu da perem zube srpski”, izvalio je kosmopolitski on.

„Postoji dakle poseban jezik za san. Kao algoritamski jezici”, dodao je intelektualno. „Drugo je onda, kad posle budjenja svoje snove evociramo i preprichavamo. Onda ih odevamo u ruho nekog jezika jave. Koji pak biramo po logici. Ako sam sanjao da sam bio u Beogradu, kazatju, olako, da sam sanjao na srpskom. A za drugi deo sna, u kojem sam se vratio u Budimpeshtu, kazatju da sam ga sanjao na madjarskom. Kojeshta.”

*

Tokom cele naredne nedelje vrebao je telefon kao zec. Reporterka mu je, naime, bila obetjala da tje mu javiti kada je intervju stavljen u emisiju.

Medjutim, nije se javila nikad.

I tako ni autor nije video taj razgovor nikad. Mozhda ga i nisu pustili. Krajem 20. veka zaduvali su bili vetrovi puritanizma i neokonzervativizma. Ili je intervju ishao, ali reporterka nije htela da mu se javi. Sigurno se uvredila. Ali zashto? Valjda zato shto je zbog tamo neke teorije sna prestao da joj hvali butine? Ili zato shto je nije direktno zvao na randevu? Mozhda joj nije bilo jasno da njegova molba da mu javi termin emisije bila samo apropo da se chuju? Zar ga je smatrala za kretena koji ne ume da pogleda TV-program?

„Bash je guska”, odmahnuo je i preshao preko reporterke ipak kantovski on. Izgleda, i bez nje je imao kvorum koji krasi dvojezichne ljude, up. Ljubavi.