Sedetji u Moskvi kao dva Crnjanska, u jesensko doba 1996, autor i njegov prijatelj od pera, pesnik kupatila a i sarkofaga, poet reporterski i lirike strateg – Slobodan Zubanovitj – pili su mastiku (Moskva je od onih retkih restorana Beograda grada gde ima tog pitja), obojica jako, intelektualno izinspirisani delom Crnjanskoga.

Gornja se rechenica mozhe chitati dvojako: da su „obojica jako” pili mastiku, i/ili da su obojica „jako, intelektualno izinspirisani delom Crnjanskoga”.

Uz prvu varijnatu nije potreban komentar, niti fusnota. U sluchaju druge varijante treba znati sledetje: Crnjanski u autorovim romanima figurira kao junak, a pesnik kupatila i ostalih stvari pripremao je za shtampu o Crnjanskom knjigu-slikovnicu, sastavljenu od snimaka na pronadjenom filmu! Da: ne radi se, najzad, o pronadjenom rukopisu, nego filmu! Pesnik kupatila i ostalih stvari pronashao je bio stari (fotografski) film Milosha Crnjanskog, sa snimcima chije je motive pesnik kupatila i ostalih stvari pronalazio u tekstovima Milosha Crnjanskog.

*

Diskurs je u Moskvi, na njenoj terasi, sa obichnog plana: „A shta mi sad radish?”, kao helikopter, naglo uzleteo u estetske sfere.

Autor je tada, stilski ispovedno, rekao da roman pishe jedan novi.

Pesnik kupatila i ostalih stvari pitao je onda: „A koja je tema?” Shta bi dakle predmet autorovoga novog dela bio?

„Mi zhe Sentandrejci”, rekao je mozhda sasvim i ne jasno on. „Junak mog romana poslednji je Srbin Sentandreje grada.”

A kada je posle kratke skice teme autor u Moskvi rekao da junak njegovog romana umire dalekog 2000 i 14-oga ljeta, prijatelj je njegov, pesnik kupatila i ostalih stvari na prstima svojim i diskursom mrm-mrm, rachunati stao koliko tje njemu biti tad godina!