Чика Тић
Чика Тић је после десетог pricera у Бику изјавио да је уметничко дело дркање. Ичвич је то увидео загледан у vaporeto који се с госпођом Twist, кривудајући међу gondolaма, одмицао у правцу S. M. del Giglio. Окренуо се, и када је bazilika Santa Maria della Salute, обасјана јутарњим сунцем севнула својом пуном лепотом, указао му се Лаза Костић.
Тешко да је био срећан када је клесао simetriчне и крње, одгризене десетерце. Деветерце. Или када је пронашао двадесетак rima за italijaнску реч salute. Скуте, у те, жуте, луде, љуте, тренуте, залуте, худе, суде, муте, путе, ћуте, слуте, пробуде, прогуде, колуте, људе, путе, студе, заруде, полуде.
Све би то Костић шутнуо под tepih само да је барем једном могао да загрли Ленку Dunπerски, мислио је Ичвич.
Тамо, на обали Великог kanala јасно је видео да dilema живота и дела заправо стоји као живот или дело, и да је живот apsolutно надмоћан.
Знао је то и од раније. У Београду, 7.jula 1992. године, очајавао је што није понео kameru. Ко ће му овако веровати, размишљао је на повратку у Будимпешту у брзом возу Авала ekspres, ко ће хтети да да замисли оно чудо које се одиграло на Studentском тргу?
Нико то не може да замисли нити поверује, ако није видео. А он није снимио. Једина нада је да постоји тајни policijски снимак. Јер ако би накнадно направио о томе film, сви би му се смејали. Такве kiθеве праве само у Holivudu.
На policijском снимку, ако постоји, виде се studentи постројени све до Народног позоришта. Masa. После три недеље trajka међу fakultetским зидинама, кренули су мечки на рупу. На Дедиње.
Захтеви studenata били су исписани на plakatима и лецима које су, као bedеве, прикачили на мајице.
ДОСТА! урликала су очајничка слова по целом Београду, а непосредно испред fakulteta висио је transparent:
ТАТА, ТРЕБА ЛИ ДА ПОГИНЕМ ДА БИ СЕ ТИ ОСВЕСТИО?
Из звучника трештала је muzika, Ичвичу непознате песме нових клинаца: U-2, Guns n Roses, Red Hot Chilli Peppers и враг би их знао. Он се зауставио код раног Led Zeppelina из 1970. године.
Из taba горе на спрату вођа побуђеника давао је безбедносне наредбе а studentи су се постројили у parовима, држећи се за руку. На коловозу испред fakulteta стајали су мирни и лепи млади двоје по двоје, рука у руци, а у другој, уздигнутој изнад главом, свако је држао свој indeks. На лицима осмех и нада, али у очима и сенка стрепње. Шта ли их чека на Дедињу?
С две стране дуж trotoara, грађани. Маме и тате, а још више баке и деде, уплашени и забринути за децу, али и поносни. Стајали су људи и одједном почели да пљескају. Старија госпођа, обучена свечано и са свежим lakом на frizurи, очито некадашња лепотица, неодлучно махне руком и закорачи. Хтела би и бака међу studente, у наrozаном телу vibrира јој прохујала младост. Ипак се заустави код bandere и прошапута:
Сретно, децо, сретно!
А онда, баш када је kolona кренула, изнад Studentског трга провалио се облак.
Пљусак као tropски.
Настаде haos, parови се вуцарају за руке, девојке у танким хаљинама беже под fakultetске kapije или барем уза зид, младићи стављају indekse на главу као капу.
Сви су гледали у облак из којег је немилосрдно лила киша.
У звучнику су престале komande, једно време није се чула ни muzika, а после pauze заорила се нова песма.
Let the Sunshine in. Пусти Сунце да сија.
Завршна песма из Косе Hair као вапај некадашње омладине која је гинула у Vijetnamu, разлегала се над Studentским тргом, над главама омладине која је гинула у Sarajevu и Вукоvaru. Вуко Wаr.
А киша је лила, непрестано, истом жестином.
Али када се песма винула до свог крилатог refrena, над Studentским тргом исто тако нагло као што је нестало огрануло је сунце.
Ичвич се најежио. За тренутак учинило му се да су Don Lenon и Isus Hristos и Толстој били у праву. Да не постоји само рат и рат. Него има anse и за мир.
Али то је била варка. Горе на брду властодржаца, на plastiчним штитовима и челичним lemовима policijског kordona разбила се свака нада. Ичвич је схватио да се власт може срушити само силом, јер љубав и цвеће немају моћ. Flower-Power беше санак пусти, програн сада у geto остарелих hipija код Kopenhagena.
Film Let the Sunshine in над Београдом дакле не треба снимити, као ни онај о госпођи Twist у цркви Santa Maria della Salute. Остаје emisija за Србе у Maπarској о Лази Костићу са певањем његових стихова на чика Тићеву muziku.
То је најмање што je стари заслужио од Ичвича; да сними emisiju. Јер чика Тић није остварио ни делић онога онога што је могао. Његова највећа дела постојала су у његовим причама о њима. Неке је запамтио и Ичвич, јер му је стари све време брбљао док му је показивао основне akorde на gitarи. Јер Ичвич, као већина младића из 1960-их, спремао се да постане rok-звезда. Приређивали су koncerte у Помазу, у шупи. Ичвич је лупао у gitaru, а чика Тић је свирао у frulu и tamburu. Bitlse.