Get no

Štricnuo je još nekoliko puta onako u vazduh, da otrese dlake sa makaza, i bacio poslednji pogled iz malog ogledala u veliko. Zadovoljan svojim radom, oštricom dlana je, ovlaš, počistio odrezane čuperke sa ramena, hrpu kose sa poda strpao je u najlonsku kesu, zatim ušao u kadu i jakim, debelim mlazom vode oprao sa sebe, od glave do pete, zalepljene dlačice.

Da se mora ošišati, shvatio je, u magnovenju, kada je prethodnog dana, kao pričina, ispred ,,Luke”, prošao Ajlavju.

Nikome Konj nije dozvoljavao da mu drkne u friz. Frizeru nije odlazio, a sa devojkama koje su se otimale da mu grivu povremeno dovedu u red, nije hteo da se spusti u plićak svakodnevne prisnosti, kao što je u damskom društvu izbegavao sve vidove podrigivanja. Šišajući sam sebe, tokom godina je donekle ispekao zanat, a to njegovo štrickanje i nije zahtevalo bogzna kakvu veštinu. Kad bi zasekao gde ne treba, njegova gusta, kovrdžava kosa sama je ispraasto natrag iz čela, rasvila grešku nadrimajstora. Češljani prosto natrag iz čela, raskalašni, nejednaki pramenovi padali su mu preko ušiju na ramena i krkaču poput teške kadife noćnih zavesa. Ceo štos je bio u podrezivanju rascvetalih vrhova i skraćivanju crnih bičeva koji su ga, na vetru ili pri naglim pokretima, šibali po očima.

Iz ogledala buljio je u njega jedan stari, davno viđeni, zaboravljeni poznanik. Sušeći kosu, okretao se u omami između očajanja i oduševljenja.

Ta glava sa podšišanim zatiljkom bila je iznenađenje, kao da je sreo sebe iz nekog prethodnog života. Video je ponovo svoj vrat, most između hrpta i čvoruge gde se lobanja zaobljuje. S leđa je izgledao kao Elvis Prisli, od napred kao neka Anđela Devis sa bradom ili Isus Hristos (Superstar) po renesansnom slikarskom šablonu. Ali pre svega ličio je na samoga sebe i svoje vršnjake iz gimnazijskih vremena, kada još nije nosio bradu, na prvim žurkama i igrankama, i na prvim randevuima.

U sumrak prethodnog dana svratio je u ,,Luku” tobože da vidi ima li šta da se uradi još za otvaranje, a u stvari da se očeše za koju kriglu piva.

,,Luku” je, prema Konjevoj preporuci, u procesu postkomunističke privatizacije kupila Cedevita i naumila da u njoj ostvari svoj životni san. Ona se kao antialkoholičar nije snašla u struci, u književnosti i filologiji, bavila se raznim stvarima koje je mrzela, turizmom i trgovinom, a mašatala o nekom svom biznisu. Kada je kupila kupila ,,Luku”, odlučila je da napravi birt-podrum, klub i galeriju sa živom muzikom u stilu davnih šezdesetih godina. Ugradonačelničkom uredu dobila je dozvolu za rekonstrukciju, a radovi su se vršili uz pomoć prijatelja.

Robovi, za podizanje piramida, nisu prolili toliko znoja koliko su dobrovoljni nadničari popili piva na Cedevitin račun. Ipak, njihovo oduševljenje, nesebičnost i maštovitost nisu mogli da spreče napredak radova, pa je „Luka” osvanula nova, ali čuvajući utisak otmene sklepanosti i odrpanosti koji se drugde, u pomodnim nostalgičnim kafićima i klubovima postizao smišljeno i naravno teškim parama, a u Cedevitinom podrumu taj imidž bio je originalan.

Ispred ,,Luke”, baš kada je Konj stigao na ćošak, prošao je, kao sen, Ajlavju. Nije primetio Konja, skrenuo je u sporednu ulicu i zapucao prema keju.

Ugledavši njegov podšišani zatiljak, Konj je munjevito shvatio, kao kada na radiju kažu koliko je sa sati, gde se sada u svetu nalazi Ajlavju i šta predstavlja. Zapanjilo ga je, ali i zadivilo, otkrovenje da njegov nekadašnji prijatelj i rodonačelnik generacija iz 1960-ih opet prednjači nekom neosetnom lakoćom ispred svih.

Ta frizura delovala je, na prvi pogled, kao osporavanje njihove mladosti i smisla njihovog dotadašnjeg života. Ipak je Konju odmah postalo jasno da je to samo privid, da je pravi sadržaj te nove ošišanosti upravo poruka onima koji su svojim životima izneverili tu mladost, a ipak nose njen simbol, kosu preko kragne. To je Konja već odavno mučilo, ali nije znao šta da čini. A evo, Ajlavju je rešio problem jednim potezom kao da se to podrazumeva.

To tamo na keju nije bila kratka nego odrezana dugačka kosa.

Konj se setio da su se poslednji put videli pre dvadeset godina, na koncertu u Omladinskom parku kada je Kapetana udarila struja. Pokojni solist na vrhuncu ekstaze svirao je poput Hdriksa zubima. Grizao je metalne žice kao i uvek, ali ga je tada zviznula struja. Nastala je gužva, čuvari reda su se rastrčali kao poplašene kokoške, publika je vrištala, samo je Ajlavju ostao hladan. Ščepao je mikrofon i viknuo:

– Dajte mu ruma!

Za divno čudo, poslušali su ga kao mala deca učiteljicu, čak ni redari nisu imali ništa protiv. Kada su Kapetanu pokvasili usne rumom, on se probudio, iskapio ostatak, oblizao vlažnu i krvavu brnjicu i udario u strune.

– Fajer! – razlegala se pesma iznad reke koja se tromo valjala i odnosila blesak gradskih svetiljki, a Konj je zgazio svoj pikavac na asfaltu i zagnjurio lice u Mrljinu raspletenu kosu.

U ono doba kada je Konj prepodneve provodio u gimnazijskoj skamiji, Ajlavju je blizu svoje dvadeset i pete, visio u vazduhu.

On je bio prvi a možda i poslednji elegantni klošar. Živeo je kao hipi u onoj apsolutnoj slobodi o kojoj su svi maštali, ali nisu umeli ili smeli da je ostvare. Nezaposlen, sa fiktivnim radnim mestom u ličnoj karti zbog policije, noćivao je kod prijatelja, ostajao posle žurki u stanovima da odspava koji sat pred zoru kada se društvo razišlo, leti je ulazio preko ograde u kampove gde se uvek našao šator pod koji su ga rado primili, ali najčešće je spavao kod devojaka, znanih i neznanih, svojih i tuđih.

Devojke iz omladinskog života, sa igranki i žurki i iz klubova, bile su sve zaljubljene u njega. Za neke od njih ostao je samo san, kao ljubav prema Polu Makartniju, ali zato mnoge su imale sreću da živu legendu prime u svoj krevet, švercujući ga kroz predsoblje na prstima, uz pratnju roditeljskog hrkanja iz spavaće sobe. Nije im smetalo što su znale da je sinoć bio kod druge, a sledeću noć će provesti kod treće, možda baš njihove prijateljice, šapućući joj koz kosu na uvo ovo isto neodoljivo „ajlavju”.

Hranio se takođe gde stigne, čalabrcnuo bi sendviče na žurkama i dobijao predveče od gimnazijalki sačuvanu užinu, a jednom je i Konju pokazao kako se zaobilazi kasa u ekspres restoranu, ako ništa drugo ne pali.

U odevanju se tada, sredinom šezdesetih godina, odigravala revolucija, otvaralo se novo razdoblje. Garderoba nije izražavala samo prirodnu želju mladog uzrasta za lepim i novim, nego je to bio izliv žudnje drugačijeg života. Sličan obračun sa prethodnom formulom čovekove intimne materijalne sredine poslednji put se, pre toga, dogodio u drugoj polovini devetnaestog veka, kada je dolamu zamenio sako.

Konj je na sve mene i tanane treptaje u modi reagovao osetljivije od proseka, kao muva na zamah ruke, verovatno i zbog surovog konzervativizma u porodici. Primećivao je pre nego drugi i najmanje promene i nove sitnice na idolu generacije.

Jednom, kada se Ajlavju na igranci pojavio u „lulama”, cevastim i tesnim pantalonama umesto lepršavih trapeski u kojima su prašili ostali mladići, Konj je još iste noći izmaltretirao svoju kevu, sve dok široke nogavice nije suzila sasvim abnormalno, ako čarape.

Bezuslovnu odanosti i brzinu reagovanaj visokog i crnomanjastog pubertetlije Ajlavju je nagrađivao posebnom pažnjom prem anjemu; mlađe dečake je pozdravljao odsutnim ,,helo” proceđenim kroz zube, Konju je, međutim, uvek pružio ruku i imao neko pitanje ili primedbu posebno za njega.

Konj se kupao u tom sjaju, osećao je da ga društvo, njegovi vršnjaci, momci i devojke, gledaju malo odozdo i iza leđa ga spominju kao prijatelja Ajlavjua. A to je za njihov pojam bilo isto kao da su rekli da je prijatelj Džona Lenona.

Dešavalo se, kao sa prelazom sa širokih nogavica na lule, da su makar i za jednu priliku samo njih dvojica imali na sebi komad po novoj još i nevažećoj modi koju će ostali, ceo grad, pa gradovi i međunarodne dimenzije, prihvatiti tek od trećeg dana.

Modu je najlakše bilo diktirati a i pratiti u frizuri. Za to nije trebalo para, a nije bilo ni nedoumica. Iz sveta, sa naslovnih stranica magazina „Melodi mejker”, „Bravo” i „Džuboks” i sa koncertnih pozornica uživo, dečacima je stizalo jasno uputstvo: treba nositi dugačku kosu.

Do najžešćih sukoba između mladića i odraslog sveta dolazilo je, tako, zbog kose. Bilo je otpuštanja sa radnog mesta, padanja na ispitima, a policija je takozavne čupavce, privedene kobajagi zbog nezaposlenosti koja ugrožava javni red, pored šamaranja, obavezno i unakazila makazama, šišajući ih bez veze do glave. U srednjim školama se pak vršila prava hajka na čupe preko ušiju i zatiljka, učenici su sa časa odvođeni na prinudno postriženje.

Jednom prilikom Konj je zatekao svoju majku u kuhinji nadnetu nad njegovom razrednom slikom iz osnovne škole. Na pitanje šta tu ona oči kvari, odgovorila je slinavim glasom iz petog čina da, eto, gleda kakvog je krasnog si-hi-hi-na ona imala. On joj je tada iščupao fotografiju iz ruku i hteo da je potrga, zatim joj je dve nedelje nosio bakinu supicu sa rezancima, na kardiologiju.

U nejednakoj borbi za friz oni malo stariji momci nekako su se i snalazili i odolevali pritiscima; šegrti su mogli da menjaju posao, studenti su se za ispite malo oštrickali ili zalizali čupe, ali gimnazijalci su bili u beznadežnoj situaciji.

Ipak su smislili nešto.

Kao što nikom nije bilo poznato odakle Ajlavju uzima svoje neiscrpne ideje u kreiranju mode, Konj ni sada pred ogledalom nije mogao da se seti pod kakvim je uticajem napravio sebi one jeseni, u trećem razredu gimnazije, novu frizuru koja je šokirala ceo nastavnički hor.

Tokom leta pustio je kosu da mu naraste do ramena, a nije se ni brijao.

Tako, na svečanom otvaranju školske godine prvog septembra, izbio je skandal, koji se i mogao očekivati. Razredni starešina, profesor Skakavac, izgurao ga je iz gimnastičke sale odmah posle himne i zapretio mu je da će se obesiti na prečku ukoliko se Konj do sutra ne uljudi.

Mada je i ta mogućnost bila privlačna, da vidi kako vetar profesora Skakavca ljulja među stativama, Konj je sutradan ipak ubacio u školu bombu koju je cellog leta pripremao.

Tačno u osam sati pred školskim ulazom povukao je poslednji dim, zgazio pikavac na pragu da ga svako vidi i ušao u hodnik upravo kada su zvonili i profesori su sa dnevnicima pod pazuhom izlazili iz zbornice.

U prvom trenutku nisu ga prepoznali. A kada im je postalo jasno da je to ipak Konj, stali su ukipljeni kao sopstveni spomenici iz nekog budućeg muzeja.

Čak je i najgorem konzervativcu poput profesora Skakavca bilo jasno da Konj izgleda carski.

Sjaj mekane, lake kože njegovih cipela u boji višnje nadmetao se sa žutim bleskom bakarne kopče iznad gajtana. Između ruba cipela i nogavica zelenio se škotski pašnjak čarapa od nežne vune. Tesne pantalone pripijene uz butine stajale su čvrsto, sa oštricom britkom kao jatagan. Crne, kafaste i zlatne pruge skupocenog kašmira diskretno su naglašavale linije vitkih, sportski građenih mladićkih nogu.

Gore, iznad tog savršenog sklada boja i oblika, iznad pojasa plamsao je i zaslepljivao kao vatromet, raskoš i haos.

Košulja od maljavog materijala kao pileći trbušić, talasala se u boji rujnog vina kada upre sunce u stakleni bokal, a u njemu kupali su se beli i žuti listići malih cvetova u obliku deteline. U razdrljenom vratu komotno svezana marama od bujne svile s tajanstvenim istočnjačkim šarama prelivala se u plavim i zelenim bojama svih nijansi, od jarkog plavetnila obasjanih južnih mora do ljute studeni zelenila planinskih brzaca.

Oko mršavog i izbrijanog dečačkog lica i iznad čela bujala je crna, kovrdžava kosa kao teška šubara. Odmah se videlo da je u pitanju pravljena frizura, šišana i udešavana sa mnogo pažnje i mašte. Razdeljena u sredini i češljana uvis levo i desno, odakle je padala sa dve strane niz obraze uvrnuta u dva debela pramena do ispod ušiju, gde počinju vilice. Ta raskošna konstrukcija bila je nešto između kamare crne slame i dvokrilne barokne fasade.

A onda, za iznenađenje, natrag, od temena pa naniže, kosa se postepeno tanjila, prvo kao bunda pastirskih kerova zatim poput strigana, i najzad, na zatiljku, bila je podšišana vojnički, kao strnjika.

Dečačke glave s takvom frizurom one jeseni su nicale kao pečurke. Matorci su šizili od nemoćnog besa. Kako da teraju mladiće na šišanje kada im je kosa natrag kraća nego njihova? A ipak toliko drugačija i izazovna da su profesori i roditelji dobijali napade strasti da svoje pitomce i sinove spopadnu i počupaju.

Ta frizura, ustanovio je Konj pred ogledalom, još i sada, posle dvadeset godina, deluje carski. Iz spavaće sobe derao se Mik Džeger, a Konj je grubim frotirskim peškirom, sasvim nepotrebno i pomali mazohistički, trljao svoj novi bodljikavi zatiljak.

Jedna nedoumica je, naime, ipak postojala. Postojala je opasnost od Ašenbahovog sindroma. Proverio je u leksikonu i zaprepastio se. Kada je pisao Smrt u Veneciji, Tomas Man je imao tačno toliko godina kao sada on, ovde pred ogledalom! Nije li dakle i Konj tragikomičan sa tim štrickanjem, isto kao onaj matorko koji je u Veneciji odapnuo, a za koga pisac prokleto precizno kaže da često posećuje frizera i pristaje da mu ovaj farba i ondulira kosu.

– Jarac matori – odmahnuo je najzad, pošto mu se nova frizura jako dopadala, a i šta bi mu preostalo: da zalepi što je ošišao?

–Popušite mi svi, kaže Rembo – rekao je Konj Mišu koga je zatekao kod šanka. – Budimo apsolutno moderni.

Tražio je još dva piva koje im je natočila Irina, koju je Cedevita na osnovu Konjeve preporuke zadržala kao kelnericu. Na otvaranju obnovljene „Luke” šefica se upicanjila i dirigovala je osoblju zajapurena od radosti, uzbuđenja i brige da sve bude u redu, razmetala se i gurala, pozdravljala i zabavljala goste poznate i nepoznate, razgovarala je i posluživala i strašno se trudila, ali je u stvari samo pravila gužvu i smetala Irini i devojkama koje su na velikim tacnama raznosile penušavo pivo, isto kao nekada u Omladinskom parku gde je cena uvek bila okrugla prema važećim novčanicama da se ne bi morao vraćati kusur, pa su kelnerice kroz sve veću masu jezdile sa zaljuljanim zadnjicama u tesnim minićima i držale tacne visoko, dopola na ramenu, a gosti su uzimali krigle sami i bacali pare u mokar poslužnik.

Mišu ta varijnata nije odgovaral, pošto je rastom bio tako mali da nije mogao da dohvati tacnu, zato se usidrio kod šanka, mada je i ovde morao da stan na prste.

Kada je Konj ušao, Miš je počeo da se kliberi i s detinjastom radošću je izvalio bradatu šalu o spavanju u parku gde je Konja pogazila mašina za šišanje trave.

– Danas svaki kreten nosi dugačku kosu! – duvao je Konj dim ravno u Miševu njušku pošto se ovaj nije odvikao da se svom sagovorniku neprijatno unosi u lice. – Sada i i profesori, direktori, političari, pa i pajkani i oficiri, svi nose kosu preko ušiju i kragne. A gori su nego Skakavac!

– To je nemoguće! Od Skakavca, burazeru, nema goreg – cerekao se Miš, dok se nesvesno pogladio po kosi. Kao toliko puta u gimnaziji, pored Konja osetio se opet neotesanim. Svojom poludugačkom masnom frizurom, na nogama s Adidasovim patikama i u fabrički izlizanim farmerkama i majici sa krokodilom, odjednom je shvatio da izgleda seljački. Gledao je u Konja i nije razumeo šta je ono što ga čini toliko drugačijim i iznenađujućim.

Frizura, taj neočekivani citat iz šezdesetih godina, farmerke odrezane na ribarski način sa izrojtanim rubom između kolena i članaka samo da ne budu običan šorts ili bermude, iznošena parhetska košulja sa teget-žuto-bordo-zelenim kockama, i svilena marama srebrne boje stegnuta oko vrata kao obruč uprkos nesnošljivoj vrućini koja je tih nedelja harala, sve to zajedno, za Miša neobjašnjivo ali sasvim jasno odudaralo je od svega što se u podrumu moglo videti.

– Pa i ti si neki profesor ili koji kurac – uzjogunio se Miš, malo bojažljivo.

– To gore po činjenice! Pazi, ja govorim o našim vršnjacima. Oni su sazreli kao bundeva i postali isti ili čak i gori nego nekadašnji matori. A nisu morali! Oni su, burazeru, istorijska greška! Znaš i sam, prošao si sve to, i tebe je jurio Skakavac po klozetu gde smo pušili. Naša mladost nije bila biološka, to nije bio samo životni vek. To je bilo mlado doba sveta! Postojala je šansa. Mi tu nemamo nikakve zasluge, to je naprosto bila naša situacija. Ali samo bila! Pošto je sve otišlo u kurac! Svet je opet ostario i oteo je našu mladost. Pogledaj, ono što je nekada bio skandal, danas je konfekcija. Moja keva, jebote, pod stare dane, nosi suknju od džinsa! A kada sam šezdeset osme iz nekog šverca prvi put nabavio farmerke, htela je da se obesi. Pogledaj modu, pogledaj samo stare fotografije! Kako svet izgleda? Svet se na slikama za godinu dana, od šezdeset druge do šezdeset treće kada su buknuli Bitlsi više promenio nego tokom čitavog stoleća od podizanja Ajfelove kule do prvog sputnjika! Onaj rez, onaj nagli zaokret, to smo bili mi, stari moj! Nije to bogzna šta, nije nikakvo preobraženje. Koješta! Ali u celoj istoriji nema preobraženja! Nikada neće čovek stati na glavu i napraviti razuman svet. Jok! Ali počev od naših vremena svet barem izgleda malo drugačije. A ni to nije mačji kašalj.

– O mačkama kakđelate! Tipička pojava! – čuo je Konj poznati glas iza svojih onj dobro poznati glas iza svojih leđa i bez osvrtanja je doviknuo Irini: „Votke!”

– Ovo ti je Kakđela – pokazao je Mišu dežmekastog razbijača sa Gulitovom frizurom. – Ruska duša, pije isključivo votku, inače najbolji golman na svetu. Među alkoholičarima.

Kao što je Konj naručujući piće pretpostavljao, do Kakđele je stajao njegov nerazdvojni ortak, Tepsija, za dve glave uzvišen nad svima. U njegovoj ručerdi po kojoj je dobio ime, izgubila se čaša sa duplom votkom te je izgledao, kada ju je istresao, kao da zeva.

– Čujem, večeras svira Kapetan – rekao je Kakđela pošto je iskapio votku.

– Ne izvodi – odbrusio je Konj neočekivano oštro. – Kapetan je odapnuo pre deset godina.

– Da, ono zubima, u gitaru – pravio se Tepsija da je obavešten.

– Jok, burazeru. Jetra – potapšao se Konj s desne strane ispod rebara.

Teška reč im je odzvanjala u ušima minut-dva, dok je Kakđela snuždeno blenuo u svoju praznu čašu. Najzad je, po bircuskom etiketu, naručio sledeću turu, četiri duple votke, mada ostali još nisu dokrajčili ni prvu.

– Neko bure se penje na binu – javljao je Tepsija sa svoje visine, odakle je, kao Njegoš, video više nego ostali.

– Zbilja, ko svira? – gurao im je u ruke Kakđela novo piće.

– Hajdemo da vidite – rekao je Konj tajanjanstveno i krenuo kroz masu, oprezno, sa cigaretom među zubima, pošto je u obema rukama držao po jednu čašu.

Kakđela i Tepsija su pošli za njim, Miš je, međutim, panično pogledao u svoju kriglu i dve votke, i shvativši da sve to ipak ne može da ponese, slegnuo je ramenom i ostao kod šanka.

– Ono bure tamo, jebiga, to je Paganini – rekao je Konj kada su se progurali do bine. Pogledao je u svoje ortake sa očekivanjem kao da je rekao da je to Lenon. No kada je video da ga gledaju tupo, razvezao je priču o tom neopisivo debelom i bradatom klošaru koji je na bini, sklepanoj od crnih katranisanih dasaka, razmeštao zvučnike i mikrofone.

– Paganini je prvi čelo filharmonije, pravi as, i težak alkoholičar. Nastupa svuda po belom svetu, a u pauzama između Beča, Pariza, Londona i Njujorka, zasićen gudnjavom u snobovskim salama, dođe kući, oždere se kao vo, baci smoking i obuče, pogledaj ga, te neke šarene krpe, mota se po sumnjivim mestima oko još sumnjivijih bendova koji ga već poznaju, i jedva dočeka da ga pozovu da svira sa njima. A onda debeli rastura.

Navodeći još neke detalje, Konj nije primetio da se oko njih stvara krug, u sredini sa Svastikom. Oko njene riđe kose, razbarušene kao upaljena palma, raja se rascepila poput mora pred Mojsijem. Sa blagim i sveznajućim, mada malo podrugljivim ali praštajućim osmehom dočekala je da Konj završi priču, a onda mu je prišla.

Konja je prvo obavio oblak opojnog, odnekud poznatog mirisa, zatim se kroz dim cigarete izbistrilo nasmejano, sestrinski popustljivo a zavodnički izazovno pegavo lice njegove dobre stare prijateljice sa faksa.

Svi su ustuknuli kada mu se ona, skokom mačke, bacila u vrat. U komešanju riđih i crnih čupa nastade čudesno, neobuzdano ljubljenje, radosno, ali bez ikakve erotike, u obraze i bradu, u nos i uši, i po očima.

Ko zna dokle bi potrajala scena da Kakđela nije počeo da štuca. Buljio je u Svastikinu zadnjicu oblika dinje. Obline u roza helankama kao da su bile gole. Slavni golman gutao je pljuvačku i štucao, a kada je uspeo da progovri, dao je značajnu izjavu:

– Ovakvo dupe nisam video u celoj istoriji!

Svastika se okrenula kao hrt i potražila izvor glasa, a kada je videla da svi gledaju naduveni od smeha u Kakđelu, skočila je do njega, jednom rukom ga je zagrlila preko ramena i zaljuljanim bedrima zviznula po kukovima kao u lambadi.

– Bodiček! Faul! – derali su se sportisti, Konj i Tepsija, a Kakđela je, posle prvog iznenađenja, brzo ušao u štos, zanjihao se u pasu i počeo da uzvraća udarce bedrom. Dopali su mu se ti karamboli, uzimao je sve veće zamahe, pa su sudari bivali sve žešći. Najzad, kada se sasvim zahuktao, Svastika je munjevito kliznula u stranu kao torero, a Kakđela je odleteo na binu i oborio zvučnik.

Pridizao se i psovao, neveselo izvrtao čašu iz koje je votka a pljusnula na pod, a Svastika je usred kruga koji se napravio oko njih, kao pobednik u megdanu, raskrečenih nogu stala ispred njega i pitala:

– Nu, kakđela, tovariš historik, kakđela?

Kakđela je pogledao u njene nasmejane zelene oči pa je zajapuren i besan ali takođe nasmejan ponovio:

– U istoriji nisam video ovakvo dupe!

U tom trenutku sa bine jeknula je gitara kao da vetar svira na sunčeve zrake, i zaorio se glas:

– In the White Room!

Tako je počelo. Svi koji su pijuckali i razgovarali u grupama formiranim po starim prijateljstvima i novim poznanstvima, sada su listom dotrčali pred binu.

Odmah se videlo da klasične igranke ovde ne može biti, ljudi su stajali telo uz telo, sa laktovima zabodenim u susedna rebra ili stomak.

Ovakvu masu Cedevita nije predvidela, pošto neku prethodnu reklamu i nisu imali. Upalilo je, međutim, ono čemu se nisu nadali: usmeno predanje. Dovoljno je bilo da Konj i oratci razglase u krugu svojih prijatelja i po starim krčmama da će na otvaranju obnovljene „Luke” svirati Paganini, Džindžer i Divljak, a masa je jurnula.

U tišini smiraja dana, sredstvima gradskog saobraćaja u svim pravcima, jezdile su lepo očešljane, srebrnokose, vremenite gospođe umornog i blagog lica i daleko zalutalih pogleda. Išle su bake da čuvaju unuke u gnezdima betonskih golubarnika, u garsonjerama i stanovima pod brdima kredita i u podstanarstvima. Zvali su ih sinovi i kćeri, sada očevi i majke, da pričuvaju decu pošto oni opet odlaze na žurku.

U sećanju baka zazujale su nekadašnje strepnje i zebnje, očajanja dugih noći probdevenih u iščekivanju da im se dete živo i zdravo vrati sa strašnih mesta koja su zvali čudnim, majkama nerazumljivim imenima koja su polako morale da nauče i one.

Koliko puta su morale usred noći da uvode ili nose ili vuku na podu svoje mortus pijano čedo i da peru i brišu ono što je mladalački organizam izbacio!

Koliko puta su zurile izjutra uplašeno kao veverica u staklene ili zanesene, neispavane oči svojih kćeri i grizle jezik samo da ne izuste pitanje koje ih je, zbog straha i stida, teralo u ludilo!

I sada, eto, opet su se raspametili. Zadihani od uzbuđenja, spominju u telefonu neki podrum, Paganinija i Divljaka, Bitlse i Džimija, isto kao nekad.

I pitaju za one stare majice, pantalone i suknje, i njihovu svilenu maramu! Jer sada bi to oni opet hteli da obuku!

Ali šta su mogle? Bitku su bake izgubile pre dvadeset godina. Ako svoju decu nisu uspele da odvrate od poroka još kao klince, kud će sada s njima kada su i sami postali roditelji? Neka im bude s bogom, a uostalom ovo je možda poslednji put.

Poslednja žurka.

Šiškale su bake unuke, gledale TV i heklovale, a njihova deca izmilela su iz porodičnih jazbina. Miris pelena iz njihove kose i odela brzo je iščezao u zgusnutom duvanskom dimu i pari alkohola, zagrejanih tela i dezodoransa u „Luci” u kojoj se sjatio čitav jedan naraštaj, kao u bunkeru.

Gužva je bila velika kao u tramvaju u pola osam ujutro. Kakđela je podigao svoju praznu čašu poput jazavca pred sudom, optužilački, dokazujući da je zbog Svastike prosuo votku. Pa bi je bez obzira na njeno istorijski jedinstveno dupe zamolio da mu plati piće, ako postoji postoji pravda. Odnosno, dodao je, radi se u stvari o dva pića; jedno mu svastika duguje radi odštete, a drugo radi utehe.

Probii se do šanka gde je naručila dve duple votke, zajedno, u pivsku kriglu, i predložila da ih Kakđela popije na eks. Radi odštete ili utehe, ili prosto iz zadovoljstva. Ili alkoholizma. Kako mu je drago.

Kakđela se pobunio. Svastika uobražava da je on pijandura ili cirkuski pajac. Ili kreten. Ne dolazi u obzir! Ne voli kada ga u bircuzu varaju i ne napune kriglu valjano. Jer krigla je od pola litre, a dve duple votku se svega četiri decilitra. Svastika dakle neka traži da zafrkava nekog ko je iz matematike bio slabiji.

– Ne zezajte – mnamignuo je Konj Irini pokazavši joj da piše sve na njegov račun. – Sve će to narod pomlatiti – izvalio stari štos i obratio se Tepsiji koji ga je cimao za rukav. – Poderaćeš mi košulju, bre; stara je dvadeset godina.

– Da to nije ipak Kapetan? – gunđao mu je ispolin sa visine. – Dosta dobro cepa gitaru.

– Ne zajebavaj, to je Divljak.

– Kakav Divljak?

– Divljak je svemirski građanin. Studirao je atomsku fiziku u Kembridžu, a na ferijama, ovde kod kuće, „na divljem Istoku”, pozdravljao je svakoga s „haudujudu, divljače”, pa je ostao Divljak. Ponosi se da posle pišanja ne pere ruke pošto gospoda iz Kembridža nemaju običaj da pišaju u svoj dlan.

– Bez obzira kuda piša, svira sumanuto – oduševljavao se Kakđela.

– Normalno. Divljak je više vremena proveo na koncertima i u klubovima nego u kembriškoj biblioteci. Pitaj boga gde, našao je neku bačenu gitaru za koju su mu rekli da je na njoj svirao Frenk Zapa. Možda su ga i zajebali, ali je Divljak za tu ofucanu gitaru dao tri svoje stipendije! Ono ti je tamo dakle Zapina gitara.

– Pa dobro, šta je on na kraju krajeva, atomski fizičar ili roker ili koji kurac?

– I jedno, i drugo. I treće, naravno. Manijak, uostalom kao svi atomski fizičari – osmehnuo se Konj.

– Kako to da se pristalica prosvetiteljstva tako pogrdno izražava o atomskoj fizici? – obratio im se proćelav čovek koji je dotle, nalakćen na šank, izvirivao između Svastikinog i Kakđelinog ramena i slušao priču o Divljaku.

Konj pojma nije imao ko je taj tip na prvi pogled stariji od njega desetak godina, sa kukastim nosom i tatarskim obrazom. To ga, međutim, nije zbunilo. Bio je naviknut da ga pozdravljaju ljudi za koje nije znao kada ih je i gde i u kojem pijanstvu upoznao. Rutinski se zakačio za neku reč u pitanju i odgovorio kao da nastavljaju raniji razgovor.

– Jeste, prosvetiteljstvo je razdoblje u kojem čovek počinje da prepoznaje sebe kao autentično biće. – Svastika se zagrcnula od prigušenog smeha prepoznavši rečenicu sa početka Đerzelezove knjige o Tolstoju. – Ali prosvećenost razuma tvrdi da dokazi fizike i matematike idu ispred moralnih dokaza, što je velika glupost. – nastavio je Konj. – Prosvećenost morala kaže obrnuto, da su dokazi morala iznad dokaza prirodnih nauka, pošto čovek ne zna šta da radi sa dostignućima tehnike ako prethodno ne sazna ko je on sam.

– Da, to smo već čuli na televiziji – klimnuo je stranac i Konj se setio da je to, možda istim rečima, zaista bio rekao u intervjuu na televiziji posle naučnog skupa o Tolstoju. Tip ga dakle poznaje sa ekrana.

– Lepo si rekao, molim te lepo, da istorija nije podržala Tolstoja. On je, kao i Ruso, rekao da prvo čovek treba da postane dobar pa će se onda ceo svet automatski postati dobar. To je, molim te lepo, plemenito, to je uzvišeno. Ali upravo u tome je i problem, što je to i suviše uzvišeno! Čovek ipak živi na zemlji. Iluzija je da se demokratija može stvoriti propovedanjem i iščekivanjem idile kada će čovečanstvo, prvo u glavi, postati demokratsko. To, molim te lepo, ne ide! Ne! Prvo treba stvoriti demokratiju, pa će ljudi postati demokrati. To je zemaljski put, to je naš zadatak. Jedino zato sam se i primio gradonačelništva, nemoj da misliš da sam zbog para.

Tu dakle grmi zec, ukapirao je Konj. Dasa je gradonačelnik. Setio se kako je Cedevita oklevala da li treba da pozove nekoga iz samouprave kvarta gde je dobila dozvolu za rekonstrukciju i gde će sigurno morati da se brani kada je stanari iz okolnih zgrada budu prijavljivali zbog noćne galame.

Došao je dakle lično gradonačelnik. Sada ga je Konj pogledao malo bolje. Da, da, mislio je, taj je od onih koji uvek nose odelo i kravatu. To im se vidi po gestikulaciji i držanju, naročito kičme i vrata. Peder jedan, mislio je Konj, kako se tek neprirodno šepuri u tim svetlim pantalonama i košulji s kratkim rukavima, u toj nasilno ležernoj, prigodnoj garderobi. A tek oni cvikeri za sunce što vire iz džepa, u toj nasilno ležernoj, prigodnoj garderobi. A tek oni cvikeri za sunce što vire iz džepa, i cizelirana burma! Gde je našao da ga davi baš njega? Da mu sere o Tolstoju i o demokratiji! Ili se zajebava?

– Sada ne smemo promašiti priliku – lopatao je gradonačelnik kao na mitingu. – Ne smemo dopustiti da neki stari mediokriteti ili novi hohštapleri zauzmu pozicije i opet pokvare sve. Ovo je istorijski trenutak, a na redu je naša generacija. Dobro, ja sam možda nešto stariji nego ti, ali tu smo negde, slušali smo istu muziku. Plovimo u istom brodu. I došlo je naše vreme!

– Naša generacija plovila je u istom brodu svega pet-šest godina – zaustavio je Konj zamahom ruke gradonačelnika. – To je bio kratki izlet, kaže jedan tvoj vršnjak. Ukrcali smo se u zajednički brod kada su Bitlsi zapevali, ali čun se ljuljnu i brod se raspao kada su se oni razišli. U pedlju vremena između detinjstva i zrelosti objedinilo nas je odbijanje bljutavog sveta odraslih, i to je sve. Mrzeli smo sve što su naši roditelji stvorili ili promašili, nismo pristajali ili smo barem mislili da možemo da ne pristanemo na sve ono što se radi u zajednici. Od prve kamene sekire. Nafiksana omladina na Zapadu u takozvanim razvijenim zemljama odbijala je potrošački svet, a pijana omladina na Istoku u takozvanim socijalističkim zemljama odvraćala se od prosjačkog sveta. Ali i jedno i drugo je bilo pasivno odbijanje. Nepristajanje, ne i rušenje. Bekstvo, a ne prevrat.

– Ali iz sveta ne možeš pobeći, to je romantizam – protivio se gradonačelnik.

– Moglo se, i to na dva načina. Individualnim egzodusom i grupno. Povlačili smo se u sebe, u svoje male sobe u roditeljskom stanu i obzidali posterima i bedemima muzike, naše nove muzike koja je u ono doba kao potop preplavila planetu. S pravom je rekao Džon Lenon da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista. Statistički to stoji.

Konj je, shvativši da se udaljuje od teme, zastao, popio je malo piva, a za to vreme je svoj kažiprst, ispružen kao pištolj, uperio u gradonačelnika, da ga ovaj u drink-pauzi slučajno ne prekine.

– A napuštali smo svet i u grupama – nastavio je. – Zbijali smo se u klape oko orkestara, klubova i omladinskih parkova i kampova. Bili smo zajedno, van sveta. A slušali smo opet muziku, muziku, muziku! Pesme koje su bile poezija, a nismo razumeli tekstove! Da, niko od nas tada nije znao engleski. Ništa nismo razumeli šta nam Bitlsi pevaju, pa smo uobrazili i doživljavali da pevaju tačno ono što i mi osećamo i mislimo. Uši su nam bile pune muzike, zažmurili smo, šizili i vrištali nerazumljivim esperantom: Šilavsju, jejeje!

– Ali to nije vodilo nikud! Naša generacija treba da otvori oči, da razume svet i da svoj život uzme najzad u svoje ruke!

– Naša generacija može da uzme u svoje ruke jedino svoj kurac – zbacio je Konj kao džak cementa sa ramena teret jezičkog stila svoga sagovornika na koji je pristao nesvesno, kao što je u razgovoru sa mutavima imao običaj da i sam zamuca, bez namere da im se ruga. – Iz te naše generacije su oni najbolji ili barem najdosledniji, kao Hendriks i Kapetan, otišli u nepovrat, odnela ih je droga i alkohol. A oni koji su preživeli, sada se potucaju ostareli i osušeni kao riblji skelet na obalama smrdljivih kanala predgrađa Amsterdama i Njujorka ili vegetiraju u getu, kao Indijanci, u Hipilendu kod Kopenhagena. Kažu, u njihovim očima tinja tužan, sažaljiv prezir. Prezir i žaljenje prema meni, prema nama, izdajicama koji smo isplivali kada je onaj tvoj brod potonuo. Isplivali smo i postrojili se u redove i pristali na uslove. Redom na sve! Igramo po pravilima, guramo se, rintamo i otimamo se za lovu, postali smo proizvođači i potrošači, jurimo stan, kola, vikendicu, kao mravi sakupljamo zalihe za decu koju ne shvatamo i koju grdimo jer ništa ne rade samo slušaju muziku. Eto, to je postalo od naše generacije! Postali smo gori i konzervativniji od svojih roditelja!

– Tako je! – uzviknuo je Kakđela. – Ja na primer cugam triput više nego ćale, mada ni on nije amater!

– Da, da, cugati, to znamo – zagledao se Konj u gradonačelnikovo levo uvo. – A znamo i da lebdimo. Ima i takvih, nevidljivih, koji nisu isplivali, ali nisu ni potonuli. Lebde na vodi kao lotos. Slobodni su i nezavisni, svejedno im je kuda ih voda nosi. Nigde se ne uklapaju u sisteme. Istina, i ne ubijaju se živi da ih pokvare. Prolaze mimo sistema. Ne prave karijere, ali njihov život nije ni totalan poraz. Osporavaju sve što može da se ustali, oponiraju i opoziciji čim se ona iskaže. Kreću se normalno među ljudima, govore njihovim jezikom, ali se lako može desiti da takav tip na obično pitanje koliko je sati odgovori: Jellow Submarine!

Gradonačelnika je ovaj zaključak iznenadio, oklevao je odgovorom, a kada je zaustio, bilo je kasno.

– Eno ih, eno! – viknula je Svastika propinjući se da vidi nekoga iznad glava. Pri tome se oslonila na Kakđelino rame, a on je za svaki slučaj brzo iskapio svoju votku. Pošto se Svastika sve više ali očito uzalud istezala, Kakđela joj je kavaljerski čučnuo iza leđa, obgrlio ju je oko bedara i digao uvis. Devojka je sad bila u nivou Tepsije, a Kakđelina glava u visini njene zadnjice. Malo zbunjen vrteo je glavom kao da mu je pala buba za jaku, ali nije imao kuda, pa se predao sudbini. Zario je lice u zategnute helanke i umakao ga je kao spavač u jastuku kada ima divan ili ružan san.

– Jeste, to su oni, oni su! – kliktala je Svastika.

Radoznalo, i Konj se zanjihao da između glava i ramena pronađe, kao dete u bioskopu, hodnik za gledanje.

Primetio je lepršavi srebrni plašt kao vezan na vetru koji ga vitla i otima. Konj je odmah prepoznao Igumanovu jedinstvenu sedu bradu koju je Iguman u poslednje vreme pustio do pojasa. Iz njnenog ritmičkog kolutanja Konj je zaključio da njegov prijatelj zaneseno igra. Divljakovi su svirali drevni rokenrol koji je maločas i on pevao gradonačelniku, She loves you, jeah, jeah, jeah. Elegantno, kako se damama pomaže da izađu iz tramvaja, skinuo je Svastiku i povukao je sa sobom kroz masu.

Kad su stigli do plesača, Konj je ustuknuo. Oko Igumana, kao pojas satelitskih putanja na svemirskim snimcima, svetlucao je crveni krug. Porub kojim je bila opervažena žuta haljina nalik na košulju ili pregaču, krivudao je munjevito.

Mrlja je kao leptir hirovito lebdela oko Igumana, čas udaljena, čas pripijena uz njega. Raja ih je gledala zadivljeno, a oni su igrali u zanosu. Igumanove noge su dejstvovale nezavisno od tela, originalna podupiračka funkcija im je pauzirala, savijale su se i prelamale ne samo u kolenu i člancima, nego svuda, kao da su bez kostiju. Taj način igranja na nogama od krpe čak ni iz prvobitne rok generacije nisu znali svi, a virtuozno kao Iguman igrao je još samo Ajlavju koji se, međutim, retko mešao sa rajom; žurke na kojima je zaigrao spominjale su se kao događaj sezone mesecima.

Usidrena na Igumanovoj ruci-vodilji, Mrlja je lebdela prenebregavajući zakone zemljine teže. Salto preko leđa ovoga puta je ipak izostao, završili su Mrljinom vrtoglavom piruetom posle koje su pali iznureni, oznojeni, zadihani i nasmejani jedno drugom u zagrljaj.

Tada su im pristupili prijatelji. Svastika je brisala i duvanjem sušila Igumanovo zajapureno čelo, a Mrlja je zabacila svoja dva dugačka pramena koji su joj u dnu uvijeni visili od ušiju preko obraza niz leđa, i uzdahnula je:

– Ako sad ne dobijem pod hitno jedno hladno pivo, proći ću kao Lotova žena!

Opet su se probili do šanka gde ih je čekalo pivo. Kao da se zagnjurila u kacu, Mrljina glava nestala je u krigli koju je nagnula halapljivo obema rukama.

– Nema šta, rokenrol je rokoenrol – čula je nepoznati glas, a iznad pivske pene i ivice krigle ugledala gradonačelnika koji je govorio Konju i Igumanu, a gledao u nju.

U Mrljinom pogledu sevnulo je iznenađenje, radoznalost i zbunjenost, kao da su joj oči htele da pobegnu. Nekoliko dugih trenutaka zurila je u gradonačelnika, zatim je zabacila glavu, ispila pivo i zadovoljno oblizala svoj ražljubak.

– Ne budimo konzervativni! Apsolutno moderni! – ponavljao je Konj Mišu uz teatralnu gestikulaciju kao da svira harmoniku, pri čemu je zviznuo nekoga iza sebe.

Okrenuo se da se izvine, i čuo je kako gradonačelnik prosi Mrlju za sledeći ples.

Od izvinjavanja, međutim, nije bilo ništa. Konj je ostao bez teksta. Iza njegovih leđa stajao je Ajlavju. Preko reda, pokazivao je nešto Irini.

Umesto izvinjenja, Konj je izmucao samo „helo”, pozdrav iz starog rečnika. Ali to je odmah požalio. Kako bi ga Ajlavju, posle toliko godina, mogao prepoznati? Onovremeno, u Omladinskom parku Konj nije imao bradu. Ali Ajlavju je bez trunke iznenađenja klimnuo.

– Helo, Konju. Reci joj, leba ti, da mi da šibice!

Konj se odmah prebacio na njegovu talasnu dužinu. Ajlavju je u pravu. Nisu se videli zadnjih dvadeset godina, pa šta? To ne znači da za to vreme nisu postojali pa da bi sada trebalo da padnu na teme što je, eto, i onaj drugi živ. Vrlo važno! Živ je i tačka. A šta mu se za proteklih dvadeset godina događalo? Ko to jebe? Ta ni u ono doba kada su se viđali svako veče, nikoga nije zanimalo šta je bilo juče.

Bez reči, progutavši nadošle uspomene kao jutarnju kiselinu posle prolumpovane noći, kresnuo je upaljačem pred nosom Ajlavjua.

– Ne, ne, neću ovde – odmahnuo je ovaj. – Trebaju mi šibice.

Konj je slegnuo ramenom, zatražio od Irine kutiju šibica. Kad je dobio i dao prijatelju, ovaj je zatvorio šaku, mahnuo glavom i rekao:

– Dođi.

Konj se okrenuo da pogleda šta radi društvo, ali je video samo Mrljinu zalepršanu haljinu i Svastikinu gololiku zadnjicu. Išle su sa gradonačelnikom i Igumanom da plešu. Pogledao je u svoju netaknutu kriglu, oklevao da li da je ispije, ali je video da ga Ajlavju čeka na kraju pulta. Gurnuo je pivo pred Miša, zapalio je i krenuo.

Priklonjenih glava, ušli su pod svod male nusprostorije odmah iza šanka u kojoj su bile strpane gajbe i kutije za piće. Bio je mrak kao u kapeli, žmirkale su samo svetlucave tačkice poput nerasplamsalih ili umirućih sveća.

Konj se spotaknuo i osetio čoveka. Oprezno je ispružio ruku, ali se uplašeno trgnuo kao da je pipnuo ježa.

Kada je Ajlavju ušao dublje, u zraku svetla koji se probio iza njegovih leđa, Konj je počeo da nazire raštrkana bleda lica, nepomična kao plesnive fleke na podrumskim zidovima.

Kraj sebe ugledao je hidrogenisanu belu glavu devojke sa kosom šišanom kratko, na pola centimetra, svuda jednako, i češljanom uvis, zaista kao ježeve bodlje. Počeo je da se izvinjava što ju je maločas u mraku nehotice kvrcnuo po glavi, ali je ona umorno podigla svoje ne toliko velike koliko okrugle kestenaste oči i pružila ruku. Kada su se uhvatili, devojka ga je naglo povukla. Konj se stropoštao uza zid, na ivicu gajbe koju je pomakom svog ptičijeg tela u poslednjem trenutku oslobodila njegova nova poznanica.

Bila je to devojčica, po Konjevom prvom utisku oko petnaest godina, sva u kontrastima. Iz razlike između njene bele kose i smeđe kože poput orahovače, okrugle glave i vitkog tela a pre svega dečačke frizure i devojačke krhkosti, zračila je energija pupoljka pre eksplozije. Grudi i kukovi bili su joj mali, obli i čvrsti, pogled zanesen, a usne napućene i rumene kao višnja. Pušila je kao da se ljubi.

Kada se Konj strovalio kraj nje, ona mu je pružila svoju cigaretu držeći je između dva prsta tako da bi on mogao da povuče dim. Konj je, međutim, pokazao svoj pikavac i odmahnuo, a ona je nato zbunjeno skinula pogled sa njega i neočekivano dubokim glasom izgovorila u tamu:

– Ajlavju, gde si ti?

– Ne brini, to je Konj.

– Koji Konj? Celo veče kenja s onim tipom! – graknuo je neko iz mraka.

– Ne pizdite, deco, Konj je stari ortak – ugušio je bunu Ajlavju.

Kada je shvatio gde se našao, Konja je oko srca zagrejala radost zbog apsolutnog poverenja koje mu je Ajlavju ukazao. Otkud je mogao znati šta se od Konja u protekle dve decenije stvorilo, a pogotovo mu je moglo biti sumnjivo što je čitavo veče razgovarao sa predstavnikom vlasti koga su ovi što ovde u bunkeru duvaju, očito vrlo dobro poznavali. Ipak ga je Ajlavju pozvao bez razmišljanja.

– Evo ti uzmi, ima dosta – nudila mu je uspokojena Koko opet jedan dim, da povuče, iz njene cigarete.

Konj je zamišljeno buljio u tu ožvalavljenu pljugu bez filtera koju mu je Koko pružala zgnječenu među minijaturnim i požutelim prstima s klinjasto izgriženim noktima i rascvetalim zanokticama. U nos mu se poput burgije uvlačio miris cigarete koji je odmah povezao s onom krčmom u Kopenhagenu. Ali opet je odmahnuo.

– Hvala, Koko. Šljokam.

– Pa šta? – zabacila je glavu Koko i oslonila se na Konjevo rame. – Šljokala sam i ja. Samo, onda nisam mogla da se tucam. Sranje. Kao da sam jela papir.

– Kada si ti, bog te mazo, šljokala? Valjda još u pelenama? – smejao se Konj, ali se odmah zaustavio, osramoćen zbog svog licemerja. Setio se, naime, da je sa svojih petnaest godina, onovremeno, i on znao šta je to mamurluk.

– Šljokala sam dok mi Ajlavju nije dao prvi dim. Od onda, drugačiji je svet. Probaj, leba ti! Ajlavju, zavij nam dve!

– Jednu, dovoljno – odbio je Konj i treći put. – Ostajem ortodoksno na alkoholu. Isti kurac, odletiš i od ovog i od onog, a krepaćeš takođe i od jednog i od drugog. A šljoka je jeftinija.

– Zavisi – pružio je Ajlavju Koki cigaretu. – Zavisi koliko cugaš. Ako si bure bez dna, kao što je bio Kapetan, nikad nemaš dovoljno love. Ali s drogom ne možeš da pređeš jednu granicu. A ima je, uostalom, i dosta jeftino.

– Ima je sad kada je namerno jeftina. Ubacije se hrana u ribnjak da bi se ribice navadile.

– Nema druge, stari moj. Cenu civilizacije treba platiti.

– Samo ja nisam siguran da je to civilizacija. Ne mislim da je to viši stepen. Bojim se da je to politička manipulacija, nova vrsta kolonizacije. Jer travu ćeš uvek morati da uvoziš, a vinogradi i šljivici su ovde.

– Ali koja razlika! – terao je svoje Ajlavju. – Pogledaj samo nekog ožderanog tipa kada povraća u svoju cipelu, a vidi ovu čednu, bledu, pitomu decu! Naduvaju se i prigrle ceo svet na grudi.

– To je privid. U suštinskom efektu nema razlike. Bodler za opijum kaže da nam razotkriva neslućeno veličanstvo života, a za alkohol Adi kaže bukvalno isto: od pića te obuzima svestvo i život vidiš onakvim kakav život ne ume ili ne sme da bude.

– Ja sam, stari moj, – govorio je Ajlavju hrapavim glasom iz maraka – probao i jedno i drugo. A sva ta naklapanja, Bodler, Adi, pa i Magično mistično putovanje, sve to, burazeru, onome ko nije i sam probao, ništa ne znači. Govoriti se može samo rečima, ali suština svemoćnih i tajnih putovanja nalazi se upravo u odlasku u područja oslobođenih stega i granica reči i pojmova. Tada saznajemo duboki smisao života i jasni nam bivaju tama i mrak. Boje i linije više ne liče na boje i linije koje su videle naše oči: pokazuju nam velike tajne koje se kriju u oblicima. U ovoj potpunosti upoznajemo one istine života koje svi nosimo u sebi i koje su savršena istina bez čulnih sudova.

Ajlavju je govorio kao da čita iz knjige, i Konj je najzad prepoznao citat.

– Sve je to u redu, matori – zaustavio ga je pošto mu se učinilo da Ajlavju želi da ispriča celu knjigu. – Samo, efekat je isti. San, umetnosti, droge – izvlačio je iz pamćenja davno pročitane rečenice – nisu među sobom zamenljivi, ne svode se na isto i nemaju zajednički imenitelj, ali imaju nešto zajedničko u delanju, u delovanju na čoveka. Oni podupiru čovekovu opštu ideju o preobražaju, o bitnoj promeni koja inače u ljudskom životu samom nije očigledna. Čovek se menja rastući i opadajući, ali to nisu preobraženja u pravom smislu reči, nisu potpune promene oblika o kojima čovek sanja i od kojih strepi.

– Ne, ne – protivio se Ajlavju. – Fiksanje je ono što briše svaku slučajnost, sve što je sekundarno, sve što možeš da vidiš, čuješ, pomirišeš, okusiš i pipneš. Znači sve što je promenljivo. Onda ti ostane sam život. Život radi života, što će reći večnost.

Konj je uvideo da je u pitanju sektaška isključivost s kojom je svako ubeđivanje besmisleno, a i prohtelo mu se da nešto drmne. Počeo je da se diže, oprezno i polako pošto mu se učinilo da mu je Koko zaspala na ramenu. Ona se, međutim, zakačena na Konjeve grudi kao orden, dizala zajedno sa njim i buncala.

– Kuda ćemo, kuda?

Već na nogama, Konj je razmišljao šta će s njom, no ona ga je zagrlila oko pasa i pripila se uz njega duž cele butine.

Konj nije bio od onih koji imaju više prstiju nego koliko su žena u životu pipnuli, ali ovo još nije doživeo. Požuda ga je protresla naprasno, kao da je turio prste u šteker, čim ga je ona dotakla. Putem dodira, prenela je na njega čulnu napetost poznog detinjstva i devičansku groznicu prvih ljubavi, probudila je u njemu uspomene na pubertetske orgije vođene u mašti s lepoticama sa bioskopskog platna. Znao je da Koko ne nosi jungfer barem tako davno od kako je sa šljoke prešla na duvanje, ipak je osetio kako iz njene kože ječi telesno praskozorje koje prelazi na njega i vraća ga u sopstveni polni svitak.

U gužvi oko šanka dobio je od Irine, preko veze, duplu votku. Kada se osvežio, s naduvanom devojkom pod pazuhom koja je išla kao drvena lutka, zavukao se za pregradu pored toaleta gde je bilo predviđeno mesto za garderobu.

Zavukao je zavesu i turio ruku pod Kokinu majicu.

U temenu mu je zatutnjao bubanj, a čim joj je jednom šakom obuhvatio obe breskve na prsima, osetio je da se i ona ježi. Drugu ruku je zario natrag pod elastičnu suknju i kao da sa grudve čvrsto umešenog testa skida brašno dlanom, pomilovao joj je nakostrešenu zadnjicu, simetrično oblu kao dojke, samo veću za dva broja.

Ispod njegove brade u savijutku vrata gde je koža najnežnija, divljale su Kokine usne nalik na višnju, a kroz njega je prostrujala slast koju je upijao kožom kroz pore. Njeno telo nije ga samo privlačilo, nego se lepilo uz njegovo, kao sušene šljive u šećeru.

Osetio je kako mu krv zapljuskuje svod lobanje da bi se isto tako burno ispražnjavala iz nje, dovodeći ga za deliće sekunde u nesvesticu.

Napipao je iza svojih leđa tezgu na koju će se zimi slagati kaputi, oslonio se, prvo samo oprezno da bi proverio da li je dovoljno stabilna, zatim je seo na nju. Zadigao je Kokinu suknju a gaćice joj je gurnuo do kolena. Za to vreme ona mu je otkopčala šlic i skočila mu u krilo, obema nogama uz desni bok kako dame jašu.

U Konjevoj glavi Kokino zaneseno i tiho uzdisanje namenjeno samoj sebi pomešalo se sa Ledi Madonom koju je Divljak pevao isto kao Lenon.

Malo kasnije, u jednoj od pauza između dve plime zanosa, u grcanje pred blagu i priželjkivanu spasonosnu smrt potkrale su se neke reči, iverje razgovora koji se približavao, i Konj je osetio da se neko naslanja na tezgu iza njegovih leđa, s druge strane crne zavese.

– Ipak nije rokenrol više za mene. – Konj je prepoznao glas gradonačelnika. – Nekada sam igrao celu noć. Ali šta ćeš, godine su tu. Uh, i ne smem da ti kažem koliko ih imam!

– Znam ja tačno koliko imaš ti godina – čuo se sada Mrljin glas, malo zadihan, verovatno od plesa. – Ti naravno nemaš pojma, ali ja tebe poznajem već trideset godina.

– Ti me poznaješ? Trideset godina?

Konj se ukočio, zagrlio devojku čija je glava klonula na njegovo rame, i Koko je sada zaista zaspala.

– Stanovali smo preko puta ekonomskog – rekla je Mrlja. – Ja sam se igrala s dečurlijom iz okoline na trgu, znaš, onaj sa česmom, ispred faksa, a ti si prolazio tuda svaki dan sto puta. Ali naravno nisi primetio i zapamtio balavicu od deset godina. Šta gledaš, jebiga? Daj bolje, ako još imaš, tog viskija!

– Nije moguće! – kliktao je gradonačelnik dok je Mrlja pila, sudeći po klokotanju, iz flaše. – Kako si me zapamtila?

– Ne zaboravlja bre, čovek svoga Stavrogina.

Iza zavese je usledila pauza iz koje je Konj zlurado zaključio da gradonačelnik ne kapira. Opet se čuo klokot, zatim je Mrlja počela da govori glasom u kojem je Konj prepoznao dejstvo viskija.

– Bila sam zacopana u tebe ko tele u šarena vrata!

Jedva je Konj izdržao da ne prasne u smeh. Bio je to njihov stari štos, izobličavanje jezičkih šablona, nenumesno upotrebljavanje izreka, poslovica i opštenarodnih gluposti, što je originalno bilo posprdno oponašanje profesora Skakavca, a kasnije je preraslo u poseban žanr.

– Svejedno je, burazeru, nema veze. Ništa nema veze! Ova žurka je večeras tako bez veze! – Mrljin glas bio je hrapav, ali sada ne samo od duvana. – Sve je bez veze, sve se može. Sad pazi, ovo ti ne bi rekla svaka. Ti si princ mojih snova iz razdoblja drkanja!

Konj je od prigušenog smeha dobio grč između pluća i stomaka.

– To je, he-he, hi-hi-hi... – blejao je gradonačelnik.

– Daj mi tu flašu! – viknula je Mrlja, zatim je počela da priča.

– Stavroginova priča u direktnom prenosu! Komedija delarte na trgu kao u italijanskim filmovima! Keva se dere sa prozora da odem da obučem trenerku. Trenerku! Ono mrkoplavo sranje što je bazdilo na štirk i gumu! Sećaš se? Sva deca su nosila mrkoplavu trenerku kao medvedići. Kao neki ogromni zoološki vrt, ceo svet je bio pun mrkoplavih medvedića!

Opet se čuo klokot, a onda je Mrlja nastavila glasom kao posle zevanja.

– Jadna keva, uzalud se derala. Ni da čujem za trenerku! Neću gore ni za živu glavu, kad ostale cure sumanuto klize po toboganu. Suknjice uzdignute, a guzice vire iz gaćica i praše u betonskom koritu koje tako uzbudljivo grebe i miluje!

U Konjevom pamćenju blesnula je slika o nekom valjanju po tepihu, ali nije bilo vremena da je razbistri, Mrlja je opet menjala ton i glasom narodnih pripovedača sviknutih na kasetofon sakupljača, valjala je priču dalje.

– Keva divlja, ja letim na toboganu, a ti izlaziš sa faksa. Dramski trokut! Ja uzalud ubeđujem kevu da mi nije zima, ni za boga da se okane te jebene trenerke. Najzad, kada već peti put „neće više da mi kaže”, izvalim poslednji agrument. Ne treba mi trenerka, vičem joj iz sveg grla, pozato što je ružna! Jebiga! Ti si prasnuo u smeh, a keva je popizdila. I tada je izgovorila, pazi, kazala je nešto što ni pre ni posle toga nikada nije rekla. Ništa ni nalik na to! Rekla je, razumeš, urlala je sa prozora, da se smesta tornjam gore jer ako ona siđe dobiću batina da ću se usrati!

Konj je osetio kako ga od koncentracije i ukočenosti obliva znoj kaplje na Kokinu glavu. Učinilo mu se da bi dao deset godina života samo da može da zapali, a na viski koji je Mrlja opet gutala i nije smeo da pomišlja.

– Od toga dana – Mrlja je sada šaputala – svaki put kada sam obukla trenerku, hvatala me jeza. Nesnosna a neodoljiva, užasna jeza! Kao mraz od kojeg se preznojiš. Paničila sam od nje, a nešto me je ipak vuklo da je opet i opet doživim. Tako sam počela, zamisli, da ne skidam tu prokletu mrkoplavu trenerku. Oblačila sam je i zimi i leti, i zavlačila se u njoj pod pokrovce ili u klozet, pa ostajala dugo, predugo, već su hteli da me vode lekaru. A ruku sam, ispod gumiranog tesnog pojasa turala među noge, zažmurila sam, i kada mi je dlan od devičanske sreće počeo da rudi, u mome snu se pojavio plavi princ sa trga ispred ekonomskog, moj spasitelj.

– Rođena! – začulo se frktanje i gurkanje, ali Mrljin prezirni glas povratio je ravnotežu.

– Nosi se, budalo, prošo je voz!

– Ali onda čemu? Zašto si mi ispričala sve to? – zabezeknuo se gradonačelnik.

– Samo da znaš! Larpurlar! Pošto je ovo takva žurka!

– A reci mi, je li to još traje?

– Molim? Šta ti nećeš, burazeru, uobraziti? Iščupala sam te ja, ne boj se, prvom prilikom! Moj prvi pravi frajer na školskom izletu morao je da me ispakuje iz mrkoplave trenerke koju sam, namerno, za tu priliku, obukla umesto pidžame. Tada sam zbacila taj svlak, i s mojim prvim radosnim krikom koji je čuo i profesor Skakavac u drugom kraju kampa, moj Stavrogin, spasilac sa trga ispred ekonomskog, i moj amrkoplava trenerka, potonuli su u nepovrat.

– Ipak smo se danas sreli – hrknuo je gradonačelnik, a odmah zatim začuli su se zvuci borbe, guranje, lupanje, dahtanje, i najzad Mrljin izbezumljen krik:

– Goni se u kurac!

Konj je razmišljao o mogućnostima intervencije, kada je dobio snažan udarac u leđa.

Mrlja je u žestokoj borbi sa pomahnitalim gradonačelnikom izgubila ravnotežu, razmahala se i oborila zavesu, zajedno sa Konjem. On je od potresa ispustio Koku iz naručja. Devojčica je bunovno i uplašeno treptala, a gaćice su joj lagano klizile niz cevanice.

– Konju, bog te mazo, to dete je nafiksano! – ukapirala je situaciju Mrlja čim je uhvatila Kokin pogled.

– Šta ja mogu, Matrjoša je odavno ubila boga. Hajde, Koko, da ti namestimo mrkoplavu trenerku – kliberio se Konj, ali se odmah obema rukama uhvatio za uši a vrat je uvukao među ramena, jer se Mrlja bacila na njega kao ris, čupala mu je bradu i kosu gde god je mogla da ga dohvati.

– Đubre jedno, ti prisluškuješ!? – palacala je raspamećeno. – I to si mi uzeo? Dvadeset godina sam tajila, dvadeset godina ništa nisi slutio! Sve sam ti dala, kurvo ona obešenjačka, samo to jedno nisam. Sad si mi uzeo i to! Zbog ovog kretena!

Mrlja se sad okrenula ka gradonačelniku koji, ne znajući da su Mrlja i Konj razvedeni supružnici, ništa nije razumeo. Toliko je ipak shvatio da i on lako može da bude očerupan, pa je uplašeno digao pred sebe ruke, kao kengur.

Mrlja je na to prasnula u histeričan smeh.

– Gde je viski? – razderao se Konj na gradonačelnika, ali ovaj mu je pokazao bačenu praznu flašu, pa je Konj zgrabio Koku pod mišku, drugom rukom je uhvatio Mrlju za lakat i odgurao ih do šanka. Gradonačelnik je klancao za njima pognute glave, kao fudbaleri poraženog tima kada silaze sa terena.

Kod šanka više nije bilo poznanika, čak je i Miš izmaglio. Konj je tražio duplu votku i dva viskija. Gradonačelnik je pio ćutke, još uvek u šoku, no Mrlja je odbila piće. Njenu votku je, posle svoje, spustio niz grlo Konj, i pitao je Irinu za ostale.

– Svi su otišli napred – pokazala je ona prema bini. – Divljak svira po narudžbini. Raja je pošizila!

– Priznaj da nisi slutio ništa – šaptala je Mrlja Konju na uvo dok su se gurali kroz masu.

– Otkud bih slutio? Ona trenerka je doduše u kampu bila sasvim bez veze. Mrkoplava! Bila je jako ružna!

– Je li da je bila ružna? Bila sam, znači, u pravu! Sirota keva!

– A i ono, znaš, sa knjigom. Primetio sam da se sama otvara kod Matrjošine smrti. Ali to je bilo znatno kasnije. Ej, jebiga! – zastao je Konj. – Zašto se knjiga otvarala, sama, baš na tom mestu, i znatno kasnije? Zar si...

– Kuš, budalo! – čvaknula ga je Mrlja lagano po ustima i gugutala od smeha. – Celu stvar sam sada izmislila.

– Pazi da ti ne poverujem.

Tada su već stigli do Tepsije koji je upravo naručivao pesmu.

– Hey, Joe! – viknuo je rukometaš, a kada je zabrujao Divljakov glas, Tepsija se bacio pred Mrlju, na kolena. Glave su im sad bile u istoj ravni i Mrlja je pogledala u njega nežno, dok joj je gornja usna, natkriljujući donju, zajedno sa ovom, nekako spontano i bez zatezanja mišića u uglovima usta, prelazila u veoma ljupki izraz, zapravo u miran smešak.

Tepsija je stavio svoju desnu ručerdu na Mrljin kuk, drugu je propisno ispružio, a Mrlja je, tek posle trena oklevanja, stavila svoju ručicu na Tepsijin dlan, i zaplesaše. Bila je prava akrobatska atrakcija kako je onaj ljudeskara, po tvrdom, popločanom podu, na kolenima vodio ples!

Konj je sveznalačkim osmehom posmatrao glavnu scenu nekadašnjih velikih žurki, zatim je zaklopio oči.

Kroz tunel crnačkog bluza približavala mu se Hendriksova faca koja se polako pretapla u Kapetanovo lice koji je mortus pijan gazio električnu papučicu na ivici bine pod vedrim nebom Omladinskog parka i virtuozno kidao žice i pevao dok su ga dvojica držala da se ne bi strmoglavio u publiku.

Tada ej Konj osetio kako mu se neko u gužvi naslanja u krilo. I dalje žmureći, zagrlio je i prepoznao rukama, Koku. Pripijena uz njega leđima, ljuljala se u bolnom ritmu pesme. Osetio je kako mu se tvrd porub oko rajsferšlusa na farmerkama udenjuje u klanac među Kokinim humčicama. Pod njegovim rukama dizale su se devojačke grudi i tonule od sve težeg disanja.

U opojnom, voštanom mirisu Kokine cigarete kovitlale su se minule žurke i igranke, sastanci na prometnim uglovima velegrada i pred bioskopima, rastanci i žvalava opraštanja pod kapijama pred ponoć, lepršale su uzane i široke pantalone, suknjice kao zvona i dugačke haljine poput šalvara, talasale su se crne i plave, smeđe i riđe, vijugave pletenice i divlje razbarušene kose, blistala su zanesena, začuđena, zaljubljena dečačka i devojačka lica, žegla je vrelina prvog dima, prvog pića i prvog poljupca, pa kada je muzika zaćutala, Konj je kriknuo:

– I can’t get no!

Divljak je zabacio glavu kao vojnički at kada čuje trubu, dugački pramenovi izlepljeni od znoja odleteli su mu za uši, sokolovski nos mu se uzvisio kao da njuši, zaklopio je oči, uzdahnuo, i zvecnuo u žice.

Vazduh se u „Luci” ucrkvio. Koko je prilagodila ritam zadnjice i uzdisanja novoj pesmi, a Konj je otvorio oči. Video je kako se Džindžer iživljava na bubnjevima, Paganini peva u vokalu i frkće kao nilski konj, a Divljak strašnim grimasama peva da nema, nema zadovoljenja!

Niko sad nije plesao.

Mrlja, ukočena od uspomena, stajala je pored gradonačelnika koji još uvek nije smeo da pisne. Nedaleko od njih, kraj Svastike, Iguman je mrsio svoju sedu bradu.

I tada, kod prvog zastoja u pesmi, kada se čuju samo bubnjevi, neko je skočio na binu. Stao je na sredinu da ne smeta sviračima i počeo da se trza ritmički levo, desno.

– Ajlavju! – uzdahnula je Koko u Konjevom uspravnom naručju, a on je osetio kako joj se mišići grče od straha. Mekano, stavio joj je šaku na usta i šapnuo na uvo:

– Ne kukaj, Koko, ovo je istorija! Po drugi put u istoriji!

Ispričao joj je kao j, nekada, kada je on bio mlad kao sad ona, u Omladinskom parku na keju, Ajlavju na svačije zaprepašćenje isto ovako uleteo na binu i promovisao novu igru.

– Bila je to smrt rokenrola. Sve što je kasnije došlo, sve što se ne igra u parovima, sva ta individualna i slobodna usamljenička trzanja, sve to šizenje potiče od onog skoka Ajlavjua na binu, pored Kapetana!

Kada je Ajlavju skočio među njih, Divljak i Paganini su zastali, ali je Džindžer revnosno nastavio da lupa u bubnjeve. Na njihov ritam Ajlavju je nogama tabao na dve strane, a ruke je ispružio i izvodio vijugave figure.

Svima je bilo jasno da se ne radi o skandaloznom ispadu. Bio je to nastup profesionalca.

Shvativši da im se pridružio kolega, Paganini i Divljak nastavili su pesmu, a Ajlavju se sasvim razmahao. Njegovo igranje nije ličilo ni na šta poznato, ipak se svima činilo bliskim i svojim.

Raja je, uvučena u predstavu posredstvom plesača, ritmički tapšala, a kada je Cedevita ugasila svetla sem jedne sijalice iznad bine, devojke su upalile upaljače i oprezno, da ne udune plamen, počele da mašu. Na pučini mraka zaljuljalo se stotinak žmirkavih kandila.

Pesma se završila. U podrumu nastade tišina bez daha. Divljak se ukočio, u magnovenju doneo odluku i dreknuo, opet:

– I can’t get no satisfaction!

A tada su viknuli sa njim svi. Zajednički urlik zario se u memljivi, tamni, beskrajni svod iznad glava osvetljenih upaljačima.

– Get no! – zaurlao je sada umesto Divljaka Ajlavju, i u transu, s vanzemaljskim izrazom na licu, pocepao je svoju košulju. Tanka, crna svila kidala se oko dugmadi kao papir. Polunag sa iskočenim rebrima, sve svesniji uloge u koju je upao, Ajlavju je, sada bez muzike, igrao ritualni ples žreca u farmerkama.

Najzad se trgao i orkestar, ponovo se zaorila pesma o nezadovoljenju. A kod onog dela pre bubnjeva, iz stotinu grla je jeknulo sada „hej”!

Ajlavju sav u zanosu, bacio je svoju pocepanu košulju u mrak, prema kandilima. Raja je zaurlala. Divljak je podigao gitaru iznad glave, Ajlavju se pak sagnuo, izuo cipelu i hitnuo je u publiku.

Drugu cipelu nije stigao da izuje.

Gradonačelnik, koji se već od gašenja svetla nervozno migoljio pored Mrlje, sad je uzviknuo:

– Dežurni!

U svetlosno zvono na bini uleteo je bivol u čizmama, pantalonama i prsluku od crne kože okovane bakarnim ekserima. Ispod prsluka bio je go, videli su mu se mišići nabrekli kao junacima u crtanim filmovima.

Ispolin je obema rukama zgrabio Ajlavjua, podigao ga je i bacio kao jastuče, u mrak.

Posle zloslutnog zveketa pada čoveka u nepoznato, u podrumu je zavladala tišina kao pod vodom. Upaljači su ugasnuli.

U tom muku, u jedinom svetlom krugu na bini, kao da se trgnuo iz sna, Divljak je zgrabio gitaru s obe ruke za vrat, zamahnuo i iz sve snage udarao u obrijanu glavu dežurnog.

Iz usijane lobanje briznula je krv, a Zapina gitara se razbila u paramparčad. Uzalud je pokušao Divljak da se brani ostacima iverja u rukama, ćelavi bivol je navalio na njega i jednim udarcem, pesnicom, nokautirao ga i počeo šutirati okovanim čizmama. Tada je, međutim, svom težinom naleteo na njega Paganini, bure od čoveka, gurnuo ga je ogromnim stomakom pa je ovaj izgubio ravnotežu. Hitro se okrenuo novom protivniku, zamahnuo je pesnicom, ali ga je nešto zaustavilo.

Odozdo iz publike ispružila se Tepsijina ručerda i zgrabila je ispolina za lakat. Kada je zastao, Tepsija ga je, već i sam na bini, uhvatio ispod lakta i u sledećem trenutku začuo se jauk, a dežurni je glavom naleteo na pojačalo.

Cedevita je, kao da bi to nešto pomoglo, upalila sva svetla, pa je na ratištu osvanulo.

Gradonačelnik je, kao uplašena kreštalica, izdavao naređenja, te su na binu, u pomoć bivolu koji se sav u krvi pridizao sa poda, priskočila još dvojica u crnoj koži. Trojka se postrojila i poletela rame uz rame, ali su se u sredini bine našli oči u oči sa Tepsijom i Kakđelom koji su držali po jednu gvozdenu rudu, nogare mikrofona.

Front se zaledio. I onda, u potpunoj tišini, prasnuo je usamljeni udarac.

– Đubre jedno policijsko! – vrisnula je Mrlja, a na gradonačelnikovom licu zaplamsala je crvena fleka od šamara.

Konj se naglo okrenuo prema njima. Do tada je buljio za Kokom koja je otperjala čim je tuča počela.

Mrlja je divljala. Uspeo je da je uhvati samo za crveni porub sa crnim mesecima, i tako ju je držao kao mačku za rep.

– Crko dabogda! – prskala je Mrljina pljuvačka u gradonačelnikovo zgrčeno lice. – Kurac si ti jedan, ne Stavrogin! Niti smrdi, niti miriše! Pederčino! Sve si zajebao, sve! Ali sad je gotovo, razumeš, ovo je kraj! Sve je gotovo! Gotovo!

– Hajde da potražimo lekara. Biće tu loma, čim su se Tepsija i Kakđela umešali – pokušavao je Konj da je odvuče.

Bitka se, međutim, okončala na sretan način. Kada su crnokošci ustuknuli pred gvozdenim rudama, na binu su poskakale devojke iz prvih redova predvođene Svastikom, a za njima i ostale, koliko ih je stalo. Dvadesetak cura napravilo je neprohodan živi zid između zaraćenih strana. Svastika je zagrlila jednog od redara, bestidno čupkala njegovo oznojeno runo na grudima ispod kožnog prsluka i svojim čađavim glasom od duvana zapevala:

– Give Peace a Chance!

Pesmu su prihvatili i ostali. Posedali su na pod i u podrumu se razlegla pojka, molitva u kojoj se, u jednom uzdahu, saželo sve što je jedan naraštaj od ovoga sveta u krajnjem ishodu tražio.

Dajte šansu miru!

Konj je pogledao okolo i video kako gradonačelnik u pratnji svojih kožnatih gorila izlazi iz podruma. Gazeći preko glava, pošto su tada već svi sedeli na podu, Konj je otišao do šanka i uzeo flašu votke. Odneo je na binu i pljusnuo u Divljakovo krvavo lice. Dok ga je umivao, iz mraka se iskobeljao Ajlavju, bolno stiskajući svoj lakat. Konj je votku ponudio i njemu.

Kada su ranjeni bili umiveni i napojeni, uspravio se i s flašom u ruci krenuo da siđe sa bine. Pred njegovim nogama, u podrumu, vladao je ponovo mrak, samo se upaljači ljuljali kao ukotvljeni, osvetljeni čamci.

Učesnici poslednej žurke sedeli su na podu i pevali himnu miru.

Iz mraka se tada izdvojila bela glava kao zavejana snegom.

Koko je stala pred Konja.

Pružila mu je ruku u kojoj se dimio pikavac. On je ostao nepomičan, u ruci mu se, kao klatno, ljuljala flaša.

– Idi, Koko, nađi nekog drugog. Nekoga ko ne šljoka – rekao joj je Konj, te seo na pod i počeo da peva.

Sadržaj