— Sentandrejski tipik / Vazduh i voda —
Gornja pučina
Poda mnom je nebo uvek vedro
kao jabuka umivena voskom
šta će meni grom munja i kiša
dajem ih i delim i rasipam štedroMoji darovi nisu strašni
ne boje ih se kojima su potrebni
samo ne razumem kakvi novi vetrovi
i nerazumljivi šumovi duvaju tamo
kao da mi se obraćaju i mole
mada znaju da ja uvek kažem
da
i nemam znanja šta je suprotno tomeIli suprotnost sada otkrivam
dok govorim sebi
ne
neću da znamMožda se sada izvrće pučina
No ja ostajem na svojoj strani
da neprestano govorim
da
iako me niko ne čuje
i makar sve sebi davao sam
jer drugo ne umem
i ništa drugo nemam