— Avala ekspres —

---

Budimpešta 2

Opet se pitam, koji je naš dan,
kad ćemo dobiti stan?
Da li baš ovde, zauvek ovde,
il treba neki drugi plan?

Gleda u reku, odražava se,
milenijuma svetla se gase,
tu stoji taj grad, tu stanujemo,
lice mu zapljuska val,
lice mu zapljuska val.
Gleda u reku, odražava se,
lice mu zapljuska val.

Opet se pitam, pitam pa pitam,
da li je sve gotovo?
Živeti ovde, u nekoj nadi,
il otići ponovo?

Grad ovaj nam je sve ili ništa,
ime mu znamo: grad Budimpešta,
gleda u reku, odražava se,
lice mu zapljuska val,
lice mu zapljuska val.
Gleda u reku, odražava se,
lice mu zapljuska val.

Kako da shvatim sinoćni svoj ružan san?
Čime da platim onog ko je sa mnom sam?
Volim te, Ana, kao još nikad nikog!
Čuvajmo sebe, bolja doba daće bog!
Tražimo više, da nam neko više dá,
Ta crna rupa, u njoj ko se ogleda?
Samo da pitam: pošto ovde rakija?
Uzdahni, smrt pred našim pragom savija.
Čekajmo ovde, a kad stigne, daj po njoj!
San već odavno ide po volji svojoj.
Čime da platim onog ko je sa mnom sam?
Ko će mi jednom reći da sam slobodan?
Pa eto, kažem sebi da sam slobodan,
tako tumačim sinoćni svoj ružan san.
Ko više traži, najveći je dobitnik,
Staće pred mene najzad sopstveni moj lik.

Opet se pitam, dvehiljadita
gde će nas zadesiti?
Na ovom mestu, u ovom gradu,
il ću se još seliti?

I opet kažem, kažem pa kažem,
na sva pitanja jednako kažem:

Ovo je taj grad, gleda u reku,
lice mu zapljuska val,
lice mu zapljuska val.
Ovo je taj grad, gleda u reku,
lice mu zapljuska val,
lice mu zapljuska val.