|
У
Церкви Православној највећи теолози су они који су Бога видели. Они описују по Суштини Једнога Бога као Тројицу
- као Три Божанске Личности, као Три немериве Светлости.
Бог Отац је вечна Прва Светлост Нерођена.
Бог Син је савечна Друга Светлост из Оца Рођена.
Бог Дух Свети је савечна Tpeћa Светлост из Оца Исхођена.
Бог Син - као Божанска Светлост вpaћa се Првој Светлости Богу
Оцу Своме Извору - кроз Духа Светога.
А Свети Дух, као Tpeћa Светлост вpaћa се Првој Светлости Бory
Оцу кроз Сина.
И тако Тројица чини неразделиви загрљај у Љубови, загрљај
у Премудрости, загрљај у Стваралаштву дајући Лични пример
људима како моry да личе на Бога, како да буду “по
лику и подобију Бога”.
Само када сазнамо да је један Бог истовремено и Тројица, онда
тек разумемо узвишену одредбу коју је дао св. Јован Богослов:
“Бог је Љубов”. (Прва посланица Јованова
4 : 8)
А то значи да је та Љубов несебична Љубав, јер у Светој Тројици
Сваки воли Другу Двојицу, а не самога себе.
Један од Тројице, Син Божији, из жртвене Љубави према човечанству,
постао је Човек, па умревши и васкрснувши за нас Он је основао
Церкву Своју као заједницу којом управља Свети Дух, преко
светих Апостола и њихових наследника, православних Епископа.
Божанска Љубов и Премудрост излива се на све чланове ОДОЗГО,
преко Светејших Патријараха и преосвештених Архијереја на
Сабору окупљених.
У Светом Писму Новог Завета имамо две слике које описују неизрециву
тајну Церкве Православне. Те две слике су нераздвојиве, јер
се оне допуњавају.
Прва слика описује Церкву Божију као ТЕЛО
ХРИСТОВО. (Прва Кор. 12 : 12 - 27) Томе Телу Глава
је Христос. Онда нервне ћeлије на врху кичме по својој делатности
служе као Епископи, јер имају функцију да као нервни систем
преносе заповести Главе (Христа) на ниже органе и ћenиje Тела.
Дакле, нервни систем у Телу служи као свештенство.
Други систем је КРВОТОК, у којем је СРЦЕ неуморна
“Пумпа" која храни кисеоником све ћелије испод Главе.
“Кисеоник" означава чисту умну молитву без које ниједна ћелија
не може опстати. Раздаватељ кисеоника је Срце, као централни
орган Тела - а то је неуспавајива Богомолница - Богородица.
Тај систем крвотока у земној Церкви јесте монаштво
и богомољаштво.
Трећи, најбројнији и најразгранатији систем у Телу
то су ЋЕЛИЈЕ свих осталих органа који се разликују
по својим службама - као плућa, руке, ноге, стомак...
Јасно је да ниједна ћелија, ниједан орган, не може бити независан
од целине Тела, као ни Тело без Главе. Јер Тело без Главе
би било леш.
Друга допунска слика Церкве Православне јесте ДОМ БОЖИЈИ (Дела
Апостолска, глава 2).
Ту је описан Дан Педесетнице, када Свети Дух силази на Апостоле
у виду огњеног језичка над главом сваког Апостола. То је “печат
дара Духа Светога", који сви православни добијају после
крштења у миропомазању. То је “мобил" телефон који сви
чланови Православне Церкве имају да могу непосредно разговарати
са Светим Духом*. Према овој слици православни верници нису
описани анатомски као ћелије са различитим функцијама у Телу,
него каоједините и непоновиве ЛИЧНОСТИ,
које добровољно усаглашавају своју вољу са вољом
Божијом.
Тако излази да је јединство Православне Церкве чудо сагласја у слободи Духа Светога. Зато у Православној Церкви
нема ни диктатуре једнога Папе, ни нереда “демократије"
као у Протестантизму.
Свака православна Епархија је Епископална, Епископоцентрична
Церква зато штo без Епископа нема Евхаристије, нема Лиryргије.
А само у православној Лиryргији се остварује и почиње живот
вечни. Јер Господ је рекао: “Ко једе Тело Моје и пије Крв
Моју ИМА живот
вечни." То значи има сада
и ту, а не тек после Васкрсења. Тако Епископи као
наследници светих Апостола продужавају Тајну Вечеру Христову.
+++++
Некима
није јасно каква је улога лаика (то јест верника) у Цркви.
Лаик не значи у Православљу “незналица", као на Западу
где народ није знао латински - него долази од грчке речи “
л а о с “ (народ Божији).
Лаици нису клирици, значи немају свештеничку службу у олтару,
али и они пуноправно учествују у Лиryргији и причешћују се
Телом и Крвљу Христа Бога из истога Путира као и свештеници.
(Такве једнакости у Причести немају верници у римокатолицизму.)
Значи код нас православних не би смело да буде сукоба између
свештеника и одборника. Јер свима
је Господ заповедио: “Будите савршени као Отац
ваш небески." Ово Господ није наредио само поповима и
калуђерима, него свима по мери њихових талената. И свако треба
да стреми ка томе духовном савршенству умножавајући своје
таленте на корист и изграђивање Церкве (своје парохије или
Епархије).
У овоземаљском живоry Церкве верници преузимају на себе приземне
но веома важне послове у животy парохије као што су: појци,
продавачи cвeћa, тутори или одборници за рачуноводство да
би свештенику остало више времена за духовни живот пастира:
за богослужење, молитву, веронауку и за посећивање болесника.
Дакле верници имају неодузмиво право и велику привилегију
да се старају о економском живоry парохије и Епархије (али
без делења и затварања у “самоуправне аутономијаше").
ЕПИСКОП - КЛИР - НАРОД
- то је неделива целина, то је живи организам Епархије
као Церкве Божије.
Тај организам неизбежно
има организацију на овој Земљи, а то је чиновнички
апарат: секретаре, економе, кустосе музеја, службенике здравственог
осигурања, церквеног ryризма...
Познато је да Епископ значи
Надгледач који надгледа не само пастирски
рад парохијских свештеника, но и финансијски рад церквених
одборника преко посебног изасланика из Епархије, са титулом
- рачуноиспитач.
Из свега раније реченога јасно је свима да Епископ није изнад Церкве (а ни парох иэнад парохије), него увек УНУТАР Церкве, увек СА Церквом, “у љубави са свима светима"
(ЕфЕс. 3:18) како рече свети Павле, подразумевајући под “светима"
све вернике дате Епархије или парохије.
Та саборност или целовитост (грчки речено католичанственост)
Православне Церкве доживљава се као свенародно
спонтано усвајање и прихватање (рецептио) Саборских одлука - како је то било кроз
векове до данас.
Ова сагласност свих верника се постиже даром Духа Светога,
који је Дух мира и братољубија а не демагошког надгласавања.
Равнотежа између церквене јерархије v церквенога народа очигледна
је у јединству на Литургији, не само у причешћивању него и
у обреду рукоположења: ђакона, јереја и Архијереја. Када се
ђакон окрене народу и викне “Повели!" (3аповедај!) он
тиме позива церквени народ да из себе издвоји кандидата за
рукоположење. Онда, окренувши се ка олтару ђакон викне “Повелите!"
(3аповедајте!) тиме он моли све презвитере и ђаконе у олтару
за њихову сагласност да из народа издвојени кандидат буде
рукоположен у олтарску службу. Tpeћи пут ђакон викне “Повели
Преосвештени Владико!" тражећи тиме и највишу сагласност
Епископа.
Морамо сви бринути за своју Церкву и ревновати у њој по мери
и моћи својих талената, од, Бога добијених.
Међутим у духовном живоry не иде ништа аутоматски.
Све се добија напором своје слободне воље - подвигом.
Као сарадници Божији (Прва
посланица Коринћанима 3:9) без обзира на чин - сви смо ми
једнако одговорни за Свето Православље, за чистоту вере апостолске.
(А чин општега свештенства има сваки верник кроз миропомазање.)
Зато и мали дечак када прочита Апостол одговара свештенику “ И духу твоме “ пошто му је јереј рекао “Мир ти." То значи да и дечак има свој
свештени благослов. Презвитер не може почети Литургију а да
му неко од верника не одговори “Амин". Према томе појац
или хор најлепше изражавају веру народа на Лиryргији.
Ако би, не дај Боже, сви Епископи, свештеници и ђакони у датом
поколењу, попустили у чистоти православних догмата, онда би
један храбри лаик (верник), без обзира на опасност. рекао
истину вере апостолске. То се једном десило у Шестом веку
у Ромејском царству. када је свети Максим Исповедник, обичан
монах без свештеног чина - храбро изрекао теолошку истину
- упркос Цару и Патријарсима тога доба.
Значи, добри и богомолни верник који сарађyje са Духом Светим
боље гради Церкву него лени клирик. И у Дан Васкрсења, такав
Божији сарадник, који је на Земљи био међу последњима, бићe
на небесима међу првима. Зато о Другом Доласку, до самога
Христа, добијају најпочаснија места Пресвета Богомати Марија
Дева и монах Девственик свети Јован Крститељ (а не “попови"
свети Петар и Павле).
+++++
Природно
да је дар детеродија најважнији
за опстанак наше малобројне Србадије у Мађарској. А тај проблем
прираштаја, многодетности можемо решити само ако у целом нашем
народу пробудимо послушност Богу, којv је заповедио: “Paђajre
се и множите се!" Значи, ако се младожења, наш парохијанин
ломи око избора : кола или
колевка онда
парох треба да саветује нововенчаним супружницима да изаберу
колевку, јер лепо дете је жива статуа створена за живот вечни.
----------------------------------
* Међутим, морамо овде пренети верницима упозорење Светих Отаца да између нестворених, невидивих Небеса и Земље
стоји ово створено, видиво небо и у њему се крију “космократори”
(миродержци) овога света - а то су демони, непријатељи нашега спасења. Они могу да пресеку “жицу" нашега мобил-телефона и да убаце
своје лажне поруке, као да то говори Бог Свети Дух. Зато је
највећи дар, кажу нам Оци, разликовање духова.
"Епархија
будимска" 1999. Бр. 1-2.
|
