Епископ будимски Данило (Крстић)

ПРАВОСЛАВНИ ПРЕД ИЗАЗОВИМА НОВОГА СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Ово што је пред вама на папиру није званични став Србске Православне Цркве, него моје, личио, богословско сазерцање.

Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скром-но, прегршт ода браних извода из Светога Предања и савремепе Историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање.

Да бисмо заиста биж православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу.

Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу... То значи да Он сваком човеку даје прилжу да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих.

Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију.

Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног От-кривења.

Ово духовно омовеније чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слже у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона.

Замислимо, најпре, Суштину Бога као вечно нестворено Сунце.

При овом првом, суштинском, опису Божанства слажу се сви једнобожни: Јевреји, Хришћани и Исламисти.

Други опис Божанства је Личносни.

Овде би Хришћани описали три Светлосна Круга око тога Сунца. Први Светлосни Прстен је Отац, други је Син, а трећи је Свети Дух.

Међутим, при том Личносном опису, Јевреји и Исла-мисти не би прихватили ову слику. Они би описали само један Светлосни Круг око Сунца. Они верују да је Бог неплодна Личност и онтолошки сам.

Трећи опис Божанства указује на вечне нестворене Бнергије, које зраче из Суштине Божанства кроз та Три Светлосна . Круга - као дар Свете Тројице.

Замислите, сада, да први Зрак представља вечни Огањ Божанске Енергије Љубави коју је Мојсеј видео на Не-сагорввој Купини. Он се приближио да види то чудо: Кушша у пламену, а листје остаје зелено.

Други зрак сјајности Сунца представља Енергију Божанске Лепоте.

Трећи зрак је Премудрост Божија.

Четврти зрак је Његова Праведност.

Пети зрак је Доброта Божија.

Шести зрак је Његово Стваралаштво.

Седми зрак је Његова Кротост и Дуготрпеније.

А има их много више. Сви ти зраци заједно називају се једном речи: Благодат Божија. (На Црквено-словен-ском и Србском језику реч Благодат значи: благо дато људима.)

Сада треба да допунимо ову нашу богословску слику или икону.

Замислимо сада човечанска бића као парчад гвожђа која на одстојању, круже око Сунца Божанства. Свако од њих има - неко више, неко мање - рђе на себи. Та рђа предсгавља наше личне грехе. Парчад са мање рђе упијају брже зраке Божанских Енергија.

Када парче гвожђа од изобиља Огња Божанске Љуба-ви у себи дође до усијања, тада сва рђа спада са њега и он постаје бог по благодати, али не по суштини као Света Тројица.

Господ наш Исус Христос је зато Нови Адам јер је додао нову способност Своме физичком Телу: способ-ност да прође кроз неко друго физичко тело. Приликом Свог Рођења на земљи Он је могао да напусти утробу Своје Пресвете Матере не нарушивши Њено девство. Тако у самом тренутку Васкрсења изашао из Гроба кроз камену плочу која је остала запечаћена.

Он је ушао у собу кроз закључана врата, а неверни Тома је додирнуо Његово ребро.

На дан Свог Вазнесења напустио је васионски простор без космонаутске ракете. И сада Он се налази у Своме Васкрслом Телу, ван простора и времена, на Престолу Божанства, заједно са Оцем и Духом Светим.

Истовремено, Он је такође присутан, чак и телесно, на хиљаду олтара Православне Цркве на овој планети.

Ми овде само тврдимо тајинственост Нове твари (твор-евине), не покушавајући да је објаснимо.

Дакле, под небом и под небцем причесника исто је тајинство, које превазилази човеков разум. Тамо су хиљаде километара раздаљине између олтара у Јерусал-иму, Београду, Токиу, Вашингтону - но, на сваком од њих стварно је присутно Једно и Исто Тело Христа Исуса -које седи са десне стране Оца.

Исто тајинство се збива у устима причесника.

Ја не могу прегристи Тело Христа Богочовека својим зубима, него једући Евхаристијски Хлеб свака и најмања честица биће увек цело Тело Христово. Тако је овде у устима раздаљина између Честица милиметарска.

А како историјско Тело Господа Исуса може да стане у једну тако малу мрвицу Небескога Хлеба - то је необјасниво. Ми овде само бранимо тајинство Ваплоћења Бога од напада аристотеловске логике, која каже: "Ако верујете да се хлеб променио у право Тело Христа и вино у Његову праву Крв - онда сте ви људождери." Ми одговарамо: Не. Наша вера је изнад очигледности науке и магије. Та вера живи и дејствује у атмосфери духовне слободе, што је изнад очигледне појавности ствари овога света.

Наша прамајка Ева није била приморана од стране Сатане да једе забрањено воће. Она је слободно поверов-ала да јој је Змија већи пријатељ него Бог.

Међутим, на Крстовом Дрвету Син Божији нуди Своје васкрсло Тело као плод безсмртија, говорећи: бићете као Ја, као Бог ако једете Моје васкрсло Тело; но - за узврат - очекујем да ћете веровати Мојим речима макар колико је ваша прамати Ева веровала обећању ђавола...

На тај начин духовна слобода је остала ненарушена. Бог никада никога неће присилити на Причешће.

Од нас се очекује да верујемо Христовим речима -"овај Хлеб је Тело Моје" - више него својим чулима. Кад Он каже: " Ја сам Хлеб са Неба" - тиме мисли да пунота Божанских Енергија обитава у Његовом Телу. Те Енерги-је су управо наша духовна храна са Трпезе Причешћа. Његово пак Тело остаје непрегризиво.

Ми поштујемо светитеље као свете људе испуњене Божанским Енергијама или Благодаћу Божијом.

Једино Стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новога светског поретка. А тај поредак зна само полов-ину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божијим које су нем-ериве и доступне једино Светима Православне Цркве.

Објективно - кроз Крштење, Миропомазање и Причешће - сви смо свети. Али светост не долази ау-томатски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).

Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован. Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божији. Као што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом (ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу - Путир - као знак Божије Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика.

Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки када Му се вратимо.

Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо "у Христу" ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.

***

Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас.

Први изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоаенога греха лихварства (отпочело у калвинисти-чкој традицији - Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћии владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије серви-ране вишим Класама.

После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је на помолу много лукавија дж-татура обожаватеља новца.

На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам еда би се свидео човеку без корена, који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је човек аутоматски по себи "Бог".

Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност.

Други изазов је понижавајућа употреба mass-media са циљем заглупивања нижих слојева човечанства.

Трећи изазов: цинично намештање "малих ратова" да би зарадили на оружју индустрије смрти.

Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања пред људима.

Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених Нација да би пржршш банкарску хегемонију под паролом: "За светски мир и благостање".

Међутим, какав "мир" и какво "благостање" може човечанство очекивати од Новога светског поретка који је већ пун насиља?

Господ нас је учио да умемо разликовати људе "по плодовима њиховим". Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богомдане благодати из светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања...

Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Са-тане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти... За такве себичне људе православн хришћански начин живота је тежак и неприхватљив.

Тачно речено: ко не живи у Христу, он је већ у паклу. И ни све ризнице овога света не могу испунити празнину његове душе.

Не треба да својом пасивношћу постанемо нехотични ортаци Антихриста који има своје претече у сваком веку.

Вребају нас две опаснпсти: прва је да изгубимо из вида наш вечни циљ - Небески Јерусалим. А друга опасност је: да занемаримо своју земну отаџбину коју нам је дао Небески Отац.

Да бисмо одолели овим изазовима и опасностима, неопходно нам је јединство.

Хвапа Богу, ми то јединство већ имамо као чланови Православне Цркве, као чеда Божија око Трпезе Господње. Наше јединство извире из једног Путира.

Неко је предложио да изнад наших националних застава подигнемо као символ свеправославног јединства у Христу плави сомот са златним Путирем у центру, а из њега излазе четири гране Крста црвене боје.

На жалост, неће бити лако остварити јединство пра-вославних нација и на политичком плану. То треба да спроведу у дело наши интелектуалци лаичког реда, а не свештенство.

Иначе, имамо пред нама два могућа пута: први је за малодушне - они препуштају сатанским силама да их сведу на гоњену мањину у Уједињеним Државама света којима ће на челу бити Антихрист.

Други пут је за храбре: они ће умети да однегују нове мисионаре - сличне св. Кирилу и Методију - за Кину, Индију, Америку, Африку... И може уследити процват Православне католичанске Цркве на многе векове...

Истина је да плодови нашег мисионарског подухвата не зависе од нас, али Бог цени сваки храбри напор и поштену намеру, јер Он види да ли су чисте побуде.

Отац Јустин Поповић је рекао да је свети мученик ђакон Аввакум сажео смисао наше историје у два стиха:

·  ·  ·  ·  ·  ·  ·  ·  ·  Срб је Христов
радује се смрти

јер после смрти за Христа долази живот вечни.

Земљосана идеологија Новога светског поретка још може да буде демитологисана и долазак Антихриста одложен - ако успемо да обновимо наше традиционалне православне Монархије.

Двоглави орао из Византије био је символ поделе и сарадње двеју власти од Бога датих: царства и свештенства. Тај символ у животу су остварили Немањићи: прво два брата: свети Сава као Поглавар Цркве, и свети Стефан Првовенчани, као Краљ на челу Државе (Обојица су - на свој начин - служили Богу и народу свом).

Свети Серафим Саровски је прорекао пад и обнову Руског Царства. Једно је поуздано - без обзира на развој политике -а то је да ће строги православни верници остати не-поколебиви у својој верности Богу и да се никад неће одрећи својих светих догмата зарад краткотрајног мира овоземаљског.

Заиста је био далековидан свети Григорије Богослов кад је рекао: "И рат је бољи, него мир који одводи од Бога".

***

Мортимер Адлер је скицирао будући развој Екумен-ског покрета (ван Православне Цркве) у виду следећег силогизма:

1. Светски мир је немогућ без једне Светске владе на планети

2. Светска влада је немогућа без једне планетарне Заједнице

3. Планетарна светска Заједница неостварива је без јединства у религији.

Према томе, срж Новога светског поретка биће мла-ка, безукусна Светска Религија - склепана вешто из разних религија - али без Христа Бога.

Ми се не чудимо да су либерални протестанти постали лажни пророци "Новог доба" ("New Аgе"). Међутим, тужни смо када видимо да и римокатолички бискупи полако попуштају пред притиском Новога светског порет-ка, пишући овако: "Као што је некад национална држава представљала корак напред у развоју владарства... Али наша ера захтева већ планетарне системе управљања."

Чак је и папа римски, похрливши да позове на молитву за Тлобални мир" све учеснике састанка у граду Асизи, открио карте и показао да Екуменски покрет не стреми ка јединству свих Хришћана него ка ујединењу свих религија света...

Ако још има наде за обнову наше православне Хришћанске културе у оквиру цветајућих хришћанских монархија, онда треба да нагласимо - и то широм наше планете - да наше Ортодоксно Католичанство (насупрот Римо-католицизму) није ни источно ни западно, него ЦЕНТРАЛНО - пошто Божанска Истина Цркве не зави-си од географије.

На земљи, наше канонско устројство је полицентрично, са аутокефалним помесним Црквама, које опслужују поједине православне народе и културе, - али на небу ми сви имамо Један Једини Центар - Небески Јерусалим Свете Тројице.

Ми не смемо преупростити ствари нити дозволити да нам окаче налепницу Анти-западних. Наша интелигенци-ја је одавно уронила у западну културу, па према томе боље да отворимо очи и видимо шта вреди преузети од Запада, а шта одбацити.

Сви знамо да око нас у полутами постоје суберзивне ТАЈНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ али оне нису свемоћне. Само Господ Бог наш је Свемогући. Ми, недостојни, јесмо Његови сарадници у Христу Исусу, Господу и Спаситељу нашем.

Једини "Нови Поредак" који ми признајемо јесте Новозаветна Црква Православна, као Нова творевина Божија. Она једина не застарева.

Нама више није потребан из 19. века романтични панславизам, панхеленизам, панроманизам као паганска идолатрија расе или обоготворење једнога града: "Новог Рима" или Москве као "Трећег Рима"... Нама је потребан покрет за Свеправославно јединство који би са мисион-арским жаром обасјао све народе Светлошћу Богочовека Христа.

То значи да је на нама задатак да организујемо покрет отпора духовног не првенствено против Новога светског поретка, но против Сатане лично - живећи ревносно у Христу. Зато почнимо да мењамо сами себе.

Помози, Боже.