|
Стефан Чакић
ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ
ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ
Као да је осетио да му се приближују задњи
дани живота и долази крај његових патњи, а у жељи да до краја остане
неодступно на мртвој стражи у одбрани виталних интереса свога народа,
патријарх Арсеније III обратио се још једном аустријском двору и
новом младом аустријском цару Јосифу I, и на хартији је излио сву
своју бригу, све жеље, све потребе и све наде своје и свога напаћеног
народа, апелујући на цара, да се све додељене привилегије од цара
Леополда, потврде његовом високом потврдом, те да досељени српски
народ, у држави угарског краљевства, где је приморан у недогледно
и неизвесно време остати, већ једном почне уживати плодове тих датих
му царских повластица, заслужених тешких жртава, у крви проливеној
за царски дом, одбрану граница цесаревине и у борби са ћесаревим
непријатељима, унутар саме царевине. Хтео је патријарх да потпуно
умири своју савест и да удовољи вапају ерца свога народа, те да
новог младог аустријског цара упозна са садржајем свих тих Привилегија
додељених Србима и да га замоли, да предузме одговарајуће мере да
се те Привилегије у будуће имају респективати и извршавати, јер
су великим жртвама верности и оданости аустријској круни, поштено
и часно заслужене.
То је једна веома дугачка, савесно и педантно
састављена представка, коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу
I, 16. јуна 1706. године. Она садржи најпре осамнаест тачака, у
којима патријарх Арсеније излаже цару историјат сеобе и доласка
у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда I, као и садржај
тих Привилегија, а затим још 24 односно 25 тачака, у којима патријарх
излаже питање повреда тих Привилегија и конкретно наводи исте, молећи
цара, да има у виду српске заслуге за царски двор и државу, проливену
крв и верност те да све до сада издате 'Привилегије потврди и нареди,
да се имају без поговора извршити. Пуни текст ове патријархове представке
на латинском језику, саопштио је први Јован Радонић, поред осталих
важних докумената, али се највише задржао на овој патријарховој
представци цару Јосифу I од 16. јуна 1706. године, те је изнео кратак
садржај на српском језику свих тачака из поменуте Арсенијеве представке,
издвајајући оне најважније, што је учинио и у својој напред више
пута споменутој студији Римска Курија и јужнословенске земље (стр.
460—461). Но, најтемељније и најопширније ову представку Арсенијеву
цару Јосифу I изложио је Радослав Грујић, који је иза сваке тачке
патријархове представке, изнео и мишљење кардинала Колонића, коме
је цар дао исту на преглед и мишљење, а објавио је и пуни текст
на латинском језику целе ове информације Колонићеве.
Служећи се са ове две лубликације, осврнућемо
се на садржај ове значајне патријархове претставке, као и на Колонићеве
коментаре. У уводу, патријарх Арсеније најпре потсећа на Леополдов
Манифест од 6. априла 1690, коме су се он и Срби одазвали, те из
ревности и оданости аустријском царском двору и дому, преселили
се, бегајући од турске освете, са 40000 породица, у крајеве Угарске
краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара
Леополда 1 Привилегије, чија се потврда сада тражи од новога цара.
— Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је
цар Леополд још две године пре тога свога Манифеста од 6. априла
1690, позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се
они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније
је само следио њиховом примеру. Што се тиче захтева патријархова,
у уводу, да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу
њиховог православног вероисповедања. Колонић упозорава цара, да
Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити,
да они остану у „шизматичкој" вери, „стога ваља настојати, али без
велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ полако
сједини са римском црквом, од које се, уосталом, и онако много не
разликује". Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије
у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе
на верске ствари и које нису јасно формулисане, те их цар слободно
може и да не потврди, или да их ограничи.
У појединачним тачкама патријарх за Србе
и себе тражи:
1. Гаранцију слободног православног вероисповедања
и употребу старог календара.
2. Заштиту од узнемиравања од стране и
црквене и световне власти.
3. Слободу избора Архиепископа, кога ће
бирати црквени и световни сталеж.
4. Право патријарха да слободно може располагати
свима православним црквама грчкога обреда.
5. Право патријарха да слободно може посвећивати
епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати
према потреби цркве и манастире.
6. Да патријарх стоји на челу свих цркава
и манастира.
7. Гаранција патријарховог права и ауторитета,
управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој,
Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској,
Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.
8. Слобода делатности свих црквених сталежа,
архиепископа и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.
9. Ослобођење давања десетка, квартира
војсци и других давања.
10. Заштита свештеничког сталежа од световних
власти и да их нико не може, осим цара, затворити.
11. Право Архиепископа да по канонском
праву кажњава и суди свештенике који се огреше и начине преступе.
12. Да им се оставе у поседу све цркве,
манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа, која
су им пређашњи владари додавали, или потврдили.
13. Да им се поврате цркве, што су од Турака
освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.
14. Да се гарантује Архиепископу и епископима
потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их ни световне
ни црквене власти у овоме не смеју ометати.
15. Да се учине сви напори да се непријатељи
истерају из њихове старе постојбине, како би се могли натраг на
своја огњишта вратити.
16. Да Срби остану и даље под својим месним
управама и да слободно уживају своје привилегије.
17. Да сва заоставштина лица која умру без
наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а
овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.
18. Да сви Срби и у духовним и у световним
стварима зависе од
свога архиепископа.
Готово на свих ових 18 тачака, у својој информацији
цару, кардинал Леополд је дао своје оштре примедбе, а за многе захтевао,
да се потпуно укину. Тако по трећој тачци захтева патријархових,
Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа од стране
црквенонародног Сабора, већ да то право узме себи цар и да он именује
новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби
тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и
свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било
какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових
цркава, већ само у изузетним случајевима. По тач. 18, Колонић се
нарочито устремио на иветовну власт патријархову, јер ни католички
бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога имају
Срби, као и католици да у световним стварима зависе од својих световних
поглавара и надлежних магистрата. Интересантно је, да је у многим
тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста
попустљив, али томе се није чудити, када се узме у обзир нов курс
политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве
побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару. Но, поред свега,
често се он није могао довољно да савлада, те је долазила до изражаја
његова нетрпељивоет и затрована мржња према Србима и њеном патријарху.
Наводећи на крају овога дела своје претпоетавке,
жртве које је поднео Српски народ у борби против Турака на страни
ћесареваца и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене,
већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена,
патријарх Арсеније моли цара, да све ове наведене тачке његове претставке,
без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне
и црквене власти на терену нареди, да имају убудуће респектовати
од цара издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској
и Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији; да се укину
сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног
вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане
и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно
купљење десетка по свима крајевима где Српски народ живи. На ово
је оштро реаговао Колонић и ту се није могао више уздржати. Он узвикује:
„Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само
шизматицима од користи бити, те би се српски или илирски народ тиме
само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето
треба имати на уму, да такове привилегије никада није тражио сав
народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против
непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни
сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже, од његовог Величанства,
новог цара, и његова двора, ништа такова, што би било против цркве
католичке; они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима,
узму се и они у обзир, те да се подвласте искључиво царском дому
аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови,
како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали.
Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије,
по којима је тобоже добио право јурисдикције над поменутим покрајинама;
но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај
захтев не може уважити."
У другом делу своје претставке цару Јосифу
I патријарх Арсеније тражи:
1. Да се Срби више не називају шизматици,
које је погрдно име.
2. Да патријарх може себи још за живота
поставити наследника, кога народ и свештенство изабере, те је овај
дужан да изврши све што патријарх тестаментом буде одредио.
3. Свештеници који би прешли на унију, да
се не могу користити никаквим привилегијама.
4. Да се онемогуће они који пређу на унију
да међу српским народом чине разне немире, што је досада рађено,
а што иде на штету општег добра и царске службе.
5. Да патријарх поставља епископе, свештенике,
и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија
и да се мора тражити потврда од цара.
6. Да се гарантује потпуна слобода збора
и договора народа као Архиепископа или епископа и да се нико не
сме спречити ако би хтео да иде у Беч.
7. Да се гарантује слободно подизање штампарија
и школа, као и похађање римских универзитета.
8. Да Срби уживају исте повластице као и
њихови суседи Немци и Мађари и да их нико не сме ометати у вршењу
њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају
саветнике у општинско веће.
9. Да слободно могу у градовима и селима
подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти
не може у овоме ометати.
10. Да епископи и свештеници зависе једино
од свог Архиепископа, а никако од римљана, а ако Архиепископ некога
позове па овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити
по канонском праву. Исто тако да се обезбеди слободно празновање
православних празника.
11. Да свештеник слободно може од људи грчкога
обреда /Срба, Русина и Влаха/ свугде прикупљати десетак и остале
приходе.
12. Да се епископ или свештеник, постављен
од патријарха, има као такав признати и поштовати.
13. Да српски официри и војници у свему
се изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.
14. Да Срби племићи, именовани од цара,
уживају сва уобичајена права и користи десетине од својих добара.
15. Да се у местима где живи српски народ,
не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев
великих вашара.
16. Да се не дозволи никоме страном да доноси
на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не
продају.
17. Да се Срби приликом склапања мировног
уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.
Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви,
као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да
се Срби ослободе робота личних или са колима, у противном да им
се та услуга плати; да Срби не дају јавни подвоз, у противном да
им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура;
да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба;
ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским
изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.
22. Да се већ једном изврши преселење Срба
у крајеве који су царским декретима одређени.
23. Да Срби имају два своја стално плаћена
представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати
интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава
дужности и да се без њиховог знања и сагласности не могу доносити
никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија
третирају као и оригинали.
24. Да се Арсенију у случају неке опасности
дозволи да може слободно променути место резиденције, уз пристанак
свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво
заувек и потврдити.
Изјављујући своју верност и оданост цару
и молећи га, да им опрости ако су у нечем грешили, патријарх и српски
народ препоручују се Богу и царевој правди, а патријарх на крају
моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу
и Сечују, где је он велике издатке уложио, што је изазвало велику
штету од 50000 форинта, као и што му је одузета пензија у износу
од 3000 форината, да му се за показану верност цару и царском дому
при Ракоцијевом устанку изда одштета за Сечуј, у износу од 20000
форината у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у
Срему или Славонији, а наиме, заостале пензије у износу од 6000
форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији
и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан
у мушком и женском потомству његовог брата Ћорђа. Своју представку
патријарх завршава: „Тако молим, да би се што пре издала одлука
на ове молбе, кано би могао сићи у народ и још више га подстицати
на верност и службу вашег величанства. Тој милости препоручујући
себе и свој народ јесам вашег величанства итд."
И на понеке од ових захтева патријархових,
Колонић је такође ставио своје примедбе, док је већину од њих усвојио
и цару препоручио. Тако је Колонић предложио цару, да не удовољи
захтеву из тачке 11. тј. да право купљења десетка имају само католички
свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3000
форината, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази уопште
у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове
смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике,
а да се, место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић
упозорава цара, да никако не дозволи Србима преселење у назначене
крајеве и његово груписање, па каже: „Бојати се, да тај народ сакупи
се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда
чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио;
сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њиме
владати, јер бунама никад краја не би било — тај њихов заједнички
живот дао би им голему снагу ... те је стога још најбоље да они
остану где су данас; тако ће и даље живети помешани с Мађарима,
те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога,
те неће допустити да се изведу рђаве и опасне намере њихове .. .
с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили,
тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих
морали навалити, силан отпор Турцима дагги могли, те свакако и спречити
њихово продирање." По тачки 24. Колонић је дао ову примедбу на патријархову
молбу, да му се у случају опасности дозволи да може преселити своју
столицу где хоће: „ ... Нарочито ми је приметити да при томе треба
пазити да патријарх и у томе нема какове скривене намере; а наиме:
да му не буде то само лажан изговор, да се лакше увуче у права оних,
који не спадају под његову јурисдикцију. Јер лако је могуће, да
он тиме само тражи начин, да уђе међу унијате који су признали римску
цркву за своју главу, како би их опет на стари гад („vomitus") навео,
као што је то већ пре неколико година покушавао чинити у Хрватској,
а у епископији свидничкој." — Веома је интересантна и Колонићева
информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија, те је
такође морамо, макар у изводу, навести: ,, .. . А пошто се знаде,
да је тај патријарх увек веран дому австријском остао, те с разлога,
што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа
у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај
народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно
било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да
би се пак и даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому австријском,
нека се све што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове
породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека
му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете.
Ово се сада може учинити, без икакове штете по садање стање старе
вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер
све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове
опет државној благајни повратити."
Нашао сам за потребно да овде цитирам ова
најзначајнија места из Колонићеве информације цару Јосифу I поводом
велике представке патријарха Арсенија III Црнојевића истоме цару,
јер ове и овакве информације најбоље илуструју и дају једну убедљиву
и праву слику лика и карактера ове утицајне личности аустријске
ћесаревине и католичке клерикалнојезуитске клике, која је водила
главну реч на аустријском двору и решавала судбину не само појединаца,
већ и читавих група или читавог једног народа, који је био само
зато крив и кога је требало само зато мучити, малтретирати, понижавати,
прогањати, па чак и уништити, што није хтео да пређе у католичку
веру или бар да прими унију, већ је упорно остајао у својој „заблуди"
и „шизми". Иначе мислим, да неки посебан коментар на ове Колонићеве
информације цару, није потребно давати, јер у њима је тако све видљиво
и јасно и оне су само снажан доказ свега онога што је у овом раду
до сада речено, о мрачној делатности ове још мрачније спреге између
аустријског двора и клерикалнојезуитске дружине, заклетих непријатеља
српског народа.
Када је цар добио Арсенијеву представку,
пропраћену са Колонићевим примедбама, запажањима и предлозима, а
водећи строгог рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и
ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у
Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно
оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео
своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија
7. августа 1706. и решење, да се хитно позову све надлежне цивилне,
војне и црквене власти у ћесаревини, да уважавају и респектују привилегисан
положај Срба и њихове повластице, које је патријарху достављено
преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Но,
та царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизирала, већ
је све уопштено и обучено у једно рухо лепих и китњастих речи, којима
се истичу велике заслуге и верност Срба аустријекој круни, те се
удовољава постављеним захтевима, јер су они то заслужили, и обећава
се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима
онима који се у будуће усуде да крње и газе права српског народа.
Између осталог, а после похвалног истицања српских заслуга, њихове
верности, оданости и поданичке послушности, њихове храбрости и неустрашивости
у последњим непријатељским бунтовничким акцијама и намерама упереним
против царевине и царског дома аустријског, цар Јосиф I истиче како
је српски народ „тиме бесмртном хвалом праву поданичку дужност извршио
и обећава и жели вршити је тако до краја живота свога — то милостиво
хоћемо да уважимо све најпонизније молбе поменутих молилаца. Стога,
по нашем најбољем знању и по здравој савести, пуном царском и краљевском
влашћу и важношћу напред споменуте Привилегије, слободе и правице,
које су им најмилостивије цане царским отвореним писмом нашег узвишеног
Господина и родитеља — овим писмом најљубазније за пријатно држимо
у целом њиховом садржају, закључцима и изложењима, у свему и свачему
најмилостивије одобрити и потврдити, задржавајући себи при томе
иајпотпунију власт, када се по вољи Божијој и сложеним заузимањем
Срба и осталих Наших верних поданика, мир поврати у Нашем угарском
Краљевству и другим локрајинама, — да те слободе, права и привилегије
проширимо и у бољи их ред према приликама времена поставимо; а уједно
и да пространију нашу Милост према српском народу покажемо, како
то буде одговарало користи и добру Нашег Царства и Наших Земаља,
а особито самога српског народа. Стога овим оштро налажемо и заповедамо
свим Нашим редовним судовима, како црквеним, тако и светским, даље
свим Нашим поданицима, министрима и чиновницима, ког му драго степена,
чина, достојанства и имена, те свим осталим нашим верним и љубазним
поданицима: да поменутом архиепископу и патријарху, те свим сталежима
реченог српског народа — све напред наведене привилегије, права
слободе власти, милости, дозволе и правице, што су им овом Нашом
граматом потврђене, употребљавати, уживати и њима се радовати оставе
мирно, без запреке, смутње и без сваке напасти; да их држе, штите
и да се не усуде учинити нешто, што би било противно њиховоме садржају,
а нека не допусте, да се усуде и други то чинити, иначе ће пасти
у Нашу и Наших наследника најтежу немилост; па осим што ће им се
дело уништити, још ће платити казне 30 марака чиста злата и то половину
фиску или нашој благајни, а другу половину онима, којима се учини
неправда (Czoemig, Etnographie — III, 72) затим у Жефаровића, Пикоа,
Грбића итд,).
Свакако да са овом „милостивом" царском потврдом
досадашњих српских привилегија и повластица, којс сс иикада нису
извршавалс и са овим „најмилостивијим" царским обећањима, која су
превазишла сва досадашња и која ће бити „извршена" када се прилике
политичке и војне у ћесаревини нормализују и ако Срби и даље буду
показивали на делу своју верност и оданост ћесару и интересима ћесаревине,
није био задовољан ни патријарх, а ни српски народ, јер на ова и
оваква царска обећања они су већ били навикли, а досадашње горко
искуство их је опомињало, да се ни овога пута неће ништа изменути
у њихову корист. Патријарх је у својој представци тачно прецизирао
и по тачкама навео шта тражи од цара у име своје и свога народа,
као што је и злуради кардинал Колонић презицирао и по свакој патријарховој
тачци дао своје језуитско мишљење и своје језуитске савете и предлоге
цару, али цар у овој својој „најмилостивијој" грамати, у којој није
жалио китњасте речи ласкања српском народу и њеном патријарху, не
даје свој одговор ни по једној овој тачци, већ све уопштава и замагљује
већ добро познатим стилом изврдавања и вештог избегавања једног
отвореног и јасног одговора, који би најзад правилно решио све неправилности
и неспоразуме и учинио крај дугогодишњем планском малтретирању досељеног
српског народа! Карактеристично је у царевом писму још и то, што
он сада врло добро зна право српско име, па по истоме Србе и ословљава
и назива, а не употребљава више оне раније називе: Расцијани, Расци,
Илири, Арбанаси и Клименти, јер се ћесаревина још налази у опасности
услед ратне ситуације напољу и унутрашње побуне Ракоцијевих устаника,
па цару Срби требају и од њих очекују ангажовање око угушивања побуне
и изразе њихове непоколебљиве верности, ако они хоће да уживају
плодове датих Привилегија и ако покажу своју храброст и спремност
на потребне жртве и у будућности! — Е. Пико, коментаришући царску
диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: „ ... То беху навек
обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао
у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве
митрополитове. — У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно
веће и у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина,
како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под
јежовитску шибу." — Стога се патријарх Арсеније новом својом молбом
обратио Ратном савету почетком септембра 1706. у којој је молио
Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије
и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили
од Леополда I, због својих заслуга за цара и ћесаревину, прилажући
молби декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је
био адресован на све војничке власти, са обавештењем, да је српски
патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени од давања
државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику
Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на ову молбу патријархову
још истога дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне
дипломе. То је учињено зато тако брзо, што су баш у то време Ракоцијеви
побуњеници направили јаку офанзиву, навалили на аустријске трупе,
у којима је било много Срба и 10. октобра 1706. заузели Острогон,
о чему је принц Евгеније Савојски известио цара и Ратни савет, /Прилог
82—84/ те је царска војска под командом генерала Рачутина и Штаренберга,
сачињена највише од Срба, ступила у дејство и повратила већ 12.
октобра Острогон од Ракоцијевих побуњеника. — Том царском дипломом,
цар Јосиф I потврђује декрет Леополда I од 6. септембра 1691., којим
се патријарх, епископи, свештеници и сав српски народ по свим крајевима
у Угарској, Славонији, Хрватској, Илирији, Мизији, Албаиији, Грчкој,
Бугарској, Подгорју, Босни, Јенопољу и по свим другим местима, гдегод
их има, узимају у царску заштиту и ослобађају од свих давања и ратних
терета. То им се чини ради њихових неоспорних заслуга у бојевима
и против савремених устаника, а са жељом, да се налаже свима, којих
се ова ствар тиче, а нарочито комесарима војним, фуририма, и осталим
војним чиновницима, као и свима заповедницима, да српеки народ пазе,
чувају и штеде, те, под претњом најстрожије казне, да им се не усуде
чинити никакву штету, нити их силити на плаћање дажбина и терета,
од којих се они овим писмом ослобађају /види прецис у M.II.A.V.K.
ех 1706. бр. 88/."
Нема никаквих писмених докумената из којих
би се могло утврдити, да ли се патријарх још који пут обраћао цару,
те излази, да је ова горња патријархова молба била задње писмено
обраћање његово аустријском цару. У октобру месецу 1706. патријарх
се налазио са епископом Исаијом Ђаковићем и народним првацима у
Бечу, вероватно опет ради свршавања неких народних послова. „А из
Беча није се родољубиви патријарх ни вратио више у свој народ, већ
тамо мученички завршио свој патнички живот 27. октобра 1706. године.
Карактеристично је, после свега оног, што дознасмо из информације
Колонићеве, да је истог дана, када је патријарх Арсеније III Црнојевић
издахнуо, изашао царски декрет, путем царске Дворске канцеларије,
којим се владика Исаија Ђаковић именује ц.к. Саветником /ориг. М.П.А.К.
ех. 1706. бр. 91/"
Патријарх Арсеније, као да је предосећао
да му се ближи крај, па је зато, да би умирио своју савест, да би
учинио све што се могло учинити и да би до последњег даха свога
мученичког живота, чврсто у рукама задржао заставу часне борбе за
спас и интерес угњетаваног свога народа, још једном се обратио аустријском
цару, још једном му је све испричао — цео мучни пут српског народа,
његове иевоље, његове патње, његову храброст и херојску борбу, најпре
против турских поробљивача, на страни аустријског оружја, а затим
борбу за одбрану своје националности и вере, на коју су у новој
домовини насрнули језуитски мрачњацм, па показану и доказану верност
српског народа аустријском ћесару у Ракоцијевом устанку; даље борбу
за извршење скупо плаћених царских Привилегија и повластица, за
један слободнији и достојнији живот у угарској краљевини, итд. Ето,
још једном све да ставим на хартију, мислмо је велики патријарх,
да остане као један писмени докуменат за генерације које долазе,
како се живело, како се патило, како се борило и гинуло, у туђини,
далеко од својих милих прадедовских огњишта; да се види, како су
поетупале световне војне и црквене власти нових господара према
досељеним Србима, према мени као народном и црквеном поглавару,
како је била награђена српска верност и оданост аустријској ћесаревини,
како су извршаване, односно, не извршаване крваво стечене Привилегије,
да још једном све то отвореио кажем цару, да га још једном замолим
за помоћ и заштиту и за испуњење датих обећања, да би нам се обезбедио
један сношљивији живот, када се већ више не можемо вратити нашим
попаљеним и уништеним домовима, па нека онда историја донесе свој
суд о свему. Мислим, да се слободно може рећи, да је ова последња
представка патријарха Арсенија цару и сви они документи који се
на исту односе, тестамент патријарха Арсенија српском народу и потоњим
генерацијама, једна темељна рекапитулација целог његовог рада и
делатности, а уједно и велики аманет његов, којим путем треба даље
ићи, како борбу наставити, шта се мора и у будуће непрестано тражити
и захтевати, јер те, никада не извршене Привилегије, које је српски
народ на молбе патријархове добијао и које су вазда биле попрскане
српском крвљу, биле су и остале као нека моћна барикада, од навале
и насиља католичког клера, предвођеног језуитима, ћесаревих дворских
и војних власти, мађарског племства и жупанијске самовоље. Те Привилегије,
послужиле су касније као званичан царски и државни докуменат, који
се правнички није могао демантовати, на кога се морало рачунати
као на нешто што је ту и што се не може мимоићи, докуменат о који
су се спотицали сви они, који су извршење датих парских Привилегија
спречавали, докуменат који је касније послужио као темељ црквенонародне
аутономије српског народа, његовог школства, просвете и културе,
као и јаког црквеног уређења у Аустроугарској монархији, те устројства
црквених сабора, који су одиграли једну важну и значајну улогу у
животу досељеног и затеченог нашег народа у Угарској краљевини,
Кроз читав XVIII и XIX век, на њих се увек позивао српски народ
и његови представиици, кадагод су им чињене неправде и кадгод се
насртало на њихову слободу, на њихову веру и националност, те се
тако увек понешто добијало, иако су те Привилегије непрестано, на
вешт начмн, сужаване и укидане, те је тако наш народ у новодосељеним
крајевима успео да се спасе и одупре од разних насртаја и тенденција
отуђења и претапања у националност и веру својих домаћина и да сачуван,
ојачан и уједињен, дочека распадање и пропаст својих подлих угњетача
и своје коначно ослобођење и уједињење са свом својом осталом јужнословенском
браћом! У тој дугој и тешкој борби, патријарх је Арсенија одиграо
врло значајну улогу, која се никако не може и не сме запоставити
или омаловажити, јер успомена на њега, његов самопрегоран рад и
његове несебичне жртве, живе и живеће вечно у нашем народу, са осећањем
дивљења, поштозања и захвалности.
И заиста, захваљујући чињеници, да су сва
ова документа сачувана, како патријархове молбе, жалбе, протести
и захтеви, тако и одговори царски и његових органа, ствара једну
савршену могућност, да се о свима овим догађајима прибрано, реално
и рбјективно суди и пресуди, што и јесте најузвишенија дужност свих
оних дисаца и историчара, који се оврм проблематиком баве. Као што
је напред на више места већ напоменуто, на ову тему је много писано
и постојећи извори и литература су веома богати и баш та чињеница
мора допринети и осигурати жељени успех, у настојањима, да се свима
овим догађајима и личностима тих догађаја додели у историји оно
место, које им припада.
Још једно питање патријарх Арсеније је хтео
да разчисти и по могућству и реши, пре но што га задеси смрт, чије
је кораке сваким даном све ближе осећао. То је питање његовог канонског
односа са наметнутим пећким патријархом Калиником I. У ту сврху
он се обратио за помоћ и савет чувеном јерусалимском патријарху
Доситеју Нотаресу, кога је знао још са свога пута у Јерусалим и
који је био веома добар познавалац Балкана и балканских прилика.
После свога разговора по овом питању, са цариградским патријархом
Гаврилом и Синодом патријарх Доситеј је у једном писму пуном похвале
упућене Арсенију и његовом раду, на одбрани православља у Хабсбуршкој
монархији, иако је одлично, као и цариградски патријарх Гаврило,
знао, да је Арсеније канонски изабрани пећки патријарх, а да је
Калиник наметнут од стране Турака и Порте, а њих обојица су били
Порти лојални, саветовао патријарху Арсенију, да ерпска црква у
ћесаревини треба да сачува јединство и слогу архијереја с Пећком
патријаршијом, и да сви буду „потчињени часном престолу свете архиепископије
у Пећи", а да он /Арсеније/ „нађе начин и да учини, као мудар и
разборит човек, да сви архијереји и сви православни... буду подчињени
пресветој столмци у Пећи као и пре и да „не оставиш да то буде после
твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш, нико други не може
то извршити."
Можда су на основу ових речи јерусалимског
патријарха Доситеја, као и касније, на основу речи наследника цариградског
патријарха Гаврила, патријарха Атанасија V /од 1709—1711./ „да јерархија
новоустановљене Карловачке митрополије /„митрополити Фрушке и Бачке"/
треба да одају пећком патријарху законску и канонску послушност
и покорност." неки наши историчари тврдили, да је патријарх Арсеније
на крају признао Калиника I за канонског патријарха пећког. Ја лично
мислим, да то патријарх Арсеније није никад учинио, јер се титуле
патријаршијске до смрти своје није хтео никако да одрекне, већ је
чак у последњем своме обраћању аустријском цару Јосифу I тражио
повраћање и потврђивање патријаршијске титуле његове, те је и ово
болно питање отворено и нерешено, патријарх Арсеније понео са собом
у гроб. Иначе, ово Доситејево писмо јесте једна дивна ода похвале
раду и личности патријарха Арсенија, те ћемо овде навести неке делове
тога писма, по Душану Поповићу; Истичући Арсенијеву непоколебљиву
борбу са бројним непријатељима и његове велике жртве да би сачувао
и спасао своје „овце од вукова", ради чега је постао „мученик без
крви", патријарх Доситеј каже: „ ... Архијерејство твоје до данас
сви поштују и клањају ти се, а признаје те за добротвора и спасиоца
свога сав тамошњи хришћански народ, који се увек чувао под својим
окриљем, па ћеш га и даље чувати. А кајда те Бог позове да одеш
к њему неће те само благосиљати, благодејем и блаженим звати, као
једног од светих отаца учитеља Свете Христове цркве, сав пећски
престо и сав свет, а особито пресвети саборни патријарси, што си
за живота свога учинио такво дело и тако управљао, него ће ти поред
тога остати спомен и част у свеопштој цркви до дана поновног доласка
Господа нашег Исуса Христа."
Ускоро после добијања од цара и Ратног већа
напред поменуте заштитне дипломе, на основу своје темељне, добро
смишљене ti састављене представке, са којом свакако да нису у потпуности
били задовољни ни патријарх Арсеније, ни српски иарод ни његови
прваци, ми их све видимо у октобру исте ове 1706. године у Бечу.
Шта су смерали, какве су даље кораке хтели да предузму, то се не
зна, али 27. октобра 1706. године, престало је занавек да куца срце
великог патријарха Арсенија III Црнојевића и он је занавек склопио
своје уморне очи, не дочекавши жељене плодове свога рада, својих
напора и својих жртава, у преданој служби своме напаћеном народу,
на чијем се челу налазио пуне 32 године. Вест о његовој смрти, болно
је одјекнула у српскоме народу, који се осетио одједном обезглављеиим
и осиротелим, јер више није било њиховог великог патријарха, који
је даноноћно стајао на мртвој стражи, штитио, бранио, храбрио, тешио
и подизао свој народ, коме је целога себе жртвовао.
|
