Душан Ј. Поповић

НАПУШТАЊЕ СРБИЈЕ И БЕОГРАДА, ДОГАЂАЈИ НЕПОСРЕДНО ПОСЛЕ

СЕОБЕ

Турци су брзо напредовали а градови падали један за другим. У Србији не само да се није могло остати, него се требало склонити ван дохвата турске освете. Тако је дошло до покрета преко Дунава и Саве. До сеобе у правом смислу, тј. напуштања своје отаџбине и прелажења у крајеве далеко од ње, дошло је у септембру, тамо у времену од пада Ниша (6 септембра) и почетка опсаде Београда (26 септембра), а завршило се у октобру. „А на љето (1690) приде Ћуприлић везир са великоју силоју и узе Ниш на веру али с лажом, понеже исече све христијане&. Ова белешка, с обзиром на Србe, одговара истини. 6 септембра 1690. Турци су заузели Ниш и царској војсци дали слободан пролаз али под условом да им Срби, и војници и остали становници, буду предани. Том приликом поклали су Турци око 4000 српских душа. Турци су се светили Србима гдегод су могли. Пошто су заузели Оршаву, они су заробљене Србе, њих око 600, оковали те су, у децембру 1690, морали са ланцима на ногама, поправљати шанчеве београдске тврђаве.

Крајем септембра налазило се у Београду око 40.000 Срба избеглица. Избеглицама је, при пребацивању преко Дунава и Саве помагала и царска војна власт. Последња група избеглица пребачена је ,,на њиховим шајкама из Београда за Сланкамен и Варадин 6. октобра&, дакле, само на два дана пре него што је Београд пао поново у руке Турака. Београд је бранио, поред генерала Аспремона, и генерал де Кроа, који се једва спасао са 3000 људи у Осек. Београд је пао у турске руке 8. октобра 1690. После пада Београда царска војна власт осећала се тако слабом да је одлучила да се наслони на Осек, Сигет и Будим, а све остале тврђаве да поруши да се Турци не би у њима утврдили.

А када је царска војска напустила и Купиново и почела се пребацивати у Бачку, настала је и међу српским становништвом у Срему паника, те се и ово у знатној мери придружило избеглицама. Са народом из Срема кренули су у бекство и свештеници, па и калуђери најугледнијих и највећих манастира: Крушедола, Шишатовца и Хопова. Па и Срби из Баната дали су се у бекство и то у знатном броју. И они су прешли у Бачку и придружили се избеглицама. Избеглицама је овладао такав страх да су избегли изнад Будима на аустријско-турску границу од 1683, само да би што више били ван домашаја турске освете.

Којим су се путевима кретале избеглице, не знамо сигурно, али углавном уз обе стране Дунава. Један део избеглица прешао је у Бачку, а затим преко Бачке кренуо према Будиму. Вероватно да је један, и то доста знатан део ових избеглица, остао у Бачкој. Други део избеглица прешао је код Осека, преко Драве, у Барању, која лежи уз Дунав, а била насељена нашим народом. Обе групе избеглица, и оне које су ишле преко Бачке, и оне које су ишле преко Барање, упутиле су се уз Дунав ка Будиму, па и изнад Будима до Острогона. Избеглице, прича даскал Атанасије, „побјегоше вси peкоjy Дунајем противу води (тј. уз воду) и придоше под град Буду&. При свом кретању држале су се избеглице нарочито насеља, насељених нашим народом. Главне прихватне станице, приликом ове сеобе могле су бити на десној страни Дунава, у Барањи, нарочито Мохач и Сечуј, а у толнанској жупанији, вероватно, манастир Грабовац; а више на север уз Дунав, Пакш, Кемлед, Кер, Канач, Фелдвар и читав низ мање важних али наших насеља, која више не постоје. У столнобеоградској жупанији могли су избеглим Србима да послуже као прихватне станице тадашња српска насеља: Барачка, Пантелија, Едун (Адоњ), Рац-Сент-Петер, Рац-Крстур, Хамзабег и нека друга мања наша насеља. На левој страни Дунава главна наша насеља којих су се држале избеглице била су: Сомбор, Баја, Калоча и Рацковин на Ковинској ади.(Чепел), која допире готово до Будима.

Како је текла ова сеоба, за оно доба, тако великог броја народа и сасвим слабих саобраћајних средстава, није нам поближе познато. Свако се селио како је могао. Избеглице су се кретале у групама и појединачно, а свакако више сувим путевима. Белешка Атанасија даскала као да су Срби том приликом користили 10.000 „стругов& (тј. великих чамаца) не може се примити као вероватна. Али ни кретање сувим путевима није било лако. Коња и кола било је сасвим мало. Пртљаг, деца, слаби и изнемогли ношени су на коњима, мазгама и магарцима; снажнији су ишли пешке. Путева је било мало и били су рђави. Највише се ишло уз Дунав, неки у чамцима, а неки пешке, а највише у групама, јер ићи појединачно било је врло опасно.

Највећа и најугледнија била је свакако група која се налазила уз патријарха. Уз њега су се налазили, поред епископа који су учествовали на скупштини у Београду, и Петроније Љубибратић, викарни епископ београдског и сремског митрополита. Поред чланова високе јерархије налазили су се уз патријарха многи калуђери и свештеници и други угледни људи, као Рашковићи, даскал Атанасије и др. У овој групи ношене су и мошти наших светитеља. Мошти кнеза Лазара носили су калуђери манастира Раванице; мошти Стевана Штиљановића калуђери манастира Шишатовца; мошти последњих деспота Бранковића и њихове мајке Ангелине, калуђери манастира Крушедола; а мошти Теодора Тирона калуђери манастира Хопова.

Сасвим кратак опис сеобе дао је раванички калуђер Стефан. Он је записао како „малу же нашему народу бегуемшем сја уз Дунаворе, једни на лађах, иниже на коних и на колесницах, друзи же наши, јакоже и ја сиромах, 40 днеј бист нам пут хожденије. И придох к Будиму. Тамо же и светјејшиј патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика и калугера от многих манастиреј и чловеци мнози от всеј земле сербсцеј, мужески пол и женски&. Успут, у Едуну (Адоњу), задржали су се шишатовачки калуђери са моштима Стевана Штиљановића које су положили у храм св. Успенија. Највећи део избеглица кренуо је даље. „Такожде и ми жители манастира Раванице с мошчи светаго иже в царјах кнеза Лазарја сербскаго. И преселихом сја в њекоје мјесто више Будима, зовомо Сент Андреја&. „И ту соградихом хиже (куће), како који може, и церков воздвигохом од древ близ брега дунајског, и ту положихом мошти светаго царја Лазара сербскаго".

Смештај избеглица

Власт је одмах одвојила избегле Србе од домаћег становништва. Избеглим Србима није било дозвољено да се насељавају по варошима, него су се могли насељавати или у предграђима, али одвојено; или, што је било најчешће, копали су себи земунице и тако стварали збегове. Велики део избеглица склонио се прво у Острогон, у Будим, и око Будима, и у насеља у којима је Дворски ратни савет дозволио да се настане. Коморан је био преплављен избеглим Србима. Ипак, изгледа, да се највише избеглица настанило у Сентандреји у неком руднику „у збегу', или у предграђима, али одвојено; или, што је било патријарх Арсеније, и на ”острву св. Андрије&, где су, изгледа, ради лакшег надзора, били издвојени од осталог становништва. На некадашњи збег у ком су Срби живели сећа и данас име потеза Збег, удаљеног четврт часа од Сентандреје.

Избеглице су стално пристизале и одлазиле те се број избеглих Срба у појединим местима стално мењао. У пролеће 1693. налазило се, по једном извештају, у Сентандреји око 12.000, а у Будиму око 6.000 српских душа. По другом извештају из истог доба налазило се у Сентандреји и околини око 14.000 српских душа. Средиште избеглица било је прво Сентандреја (или како су је избеглице називали и Сентандраш), у којој је био највећи збег. Ту, у збегу, ископали су себи земунице, поправили колибе и отпочели нов живот. У Сентандреји су се задржали и патријарх, и епископи, и калуђери са моштима светитеља. Ту су подигнуте веома скромне дрвене цркве, у које су смештене мошти кнеза Лазара, деспота Бранковића и њихове мајке. Патријарх је убрзо, већ средином новембра, прешао у Коморан.

Један део избеглих Срба населио се већ успут у Суботици, Баји и Сегедину. Други део населио се по варошима од Осека до Будима, нарочито у Шиклушу, Мохачу, Печују а нешто, али врло мало, у Великом Варадину, Дебрецину, Јегри, Капошвару, Кечкемету, Сатмару, Токају и Шимонторњи, и по жупанијама столнобеоградској, пештанској, коморанској, ђурској и веспримској. Највећи део Срба, који су избегли приликом ове сеобе, — у томе питању слажу се сзи извори, и званична акта и приватне белешке, — населио се, бар у првом тренутку, у крају око Будима. Број нашег народа у источном Срему и Банату, где је наш народ био насељен већ давно пре ова сеобе, не само да није појачан него, као што смо видели, био је за моменат и ослабљен. Врло вероватно да је овом сеобом број нашег живља нешто појачан у Бачкој и у Поморишју, а можда и у западном Срему.

О броју и пореклу избеглица

О укупном броју пресељених са патријархом данас се може доста поуздано говорити. По једној белешци, која је изашла у бечким новинама „Theatri europaei continuati& 1696, а поводом доласка патријарха Арсенија у Беч, прешло је по паду Београда под царску власт 20.000 до 30.000 српских душа. Сам патријарх је у писму упућеном новембра 1690 дворском канцелару забележио само за групу која сс иселила до Будима, да је бројала више од 30.000 које људи, жена и деце. Патријарх је у једној претставци цару Јосифу од 6. марта 1706 написао како се „са више од 40.000 душа склонио под окриљем Његовог величанства и свевишњег дома аустриског&. Том приликом прешло је и врло много народа и из других крајева, нарочито из Баната. По једном писму, које је упутио кардинал Колонић папи, а он је био добро обавештен о броју Срба који су прешли са патријархом, прешло је у тадашњу Хабсбуршку монархију више од 60.000 душа. Све у свему биће да је приликом Велике сеобе прешло око 60.000 до 70.000 душа, — број, за оно доба, веома висок. Треба да се потсетимо да је Србија, која је за време аустријске владавине обухватала приближно територију касније Милошеве Србије, имала око 70.000 српских душа, па да нам буде јасно како је био висок број исељених 1690. и у којој мери је ова сеоба морала проредити становништво Старе Србије, Метохије, Косова и Шумадије.

О пореклу нашег народа избеглог 1690. засада још увек знамо доста мало. Сигурно је да је ово избегло становништво било највећим делом пореклом из Старе Србије и Метохије. Ове две области готово су опустеле; нарочито је опустео крај око Приштине, Трепче и Вучитрна. (Крај око Ђаковице и Реке са 160 села, и око Пећи са 130 села, није био расељен.) Само око Приштине разорено је и попаљено око 360 великих и малих села. Нарочито је страдало српско становништво по варошима. По једној белешци, после 1690, остало је у хришћанској махали у Призрену свега пет кућа, а у свима осталим махалама још педесет. Појединци су били пореклом ,,од& или ,,из& Ђаковице, Новог Пазара, Пећи, Прилепа, Приштине, Призрена и Скопља.

Мора да су и Шумадија и Поморавље веома опустели када се аустријски војни заповедник генерал Ветерани надао да Турци неће моћи напредовати од Ниша ка Београду, стога што је земља толико опустела да неће бити кога ко ће војсци помоћи у прехрани. Избеглице из Србије биле су пореклом највише из Старог Влаха, Подриња и Мачве (или појединачно: из Алексинца, Београда, Ваљева, Гроцке, Забрежја, Зајечара, Јагодине, Карановца (Краљева), Кличевца, Крушевца, Кумодража, Ниша, Палежа, Параћина, Пожеге, Пожаревца и других места).

Срби у Будиму, изгледа, били су претежно из Зете, Београда, Рудника и Бечкерека. Срби настањени у Сентандреји, судећи по називима цркава које су одмах себи подигли, били су пореклом из Београда, Пожаревца, Ћипровца и Срема. Најближу околину патријархову чинили су људи пореклом из Старе Србије и Црне Горе. Имена постављених епископа указују на њихов родни крај: епископ сремски звао се Стеван Метохијац; бачки, Јесртимије Дробњак; а великоварадински, Јефрем Бањанин. Каснији митрополити били су Софроније Подгоричанин; Вићентије Поповић из Јањева, а Мојсије Петровић из Београда.

Како су прошле и где су се населиле угледне породице и појсдинци, не знамо много, али видимо да су чланови истих породица успут застајали у разним местима и настањивали под разним презименима. Тако је, например, Петар Радосављевић, који се населио у Будиму, имао у Иригу синовце, Марјана Максимовића и Васу Николића. Међу избеглицама налазио се и председник београдске општине за време аустријске владавине Иван Милутиновић. 1693. он је од аустријске власти утврђен у Сентандреји у звању капетана Срба, што треба да значи председника општине. Београдски прота Кузман избегао је у Сегедин.

Живот избеглих калуђера

Духовну и друштвену елиту тадашњег нашег друштва чинили су калуђери и свештеници, а то је приметила и тадашња аустриска државна управа. Они су прошли веома рђаво, можда и најгоре. Већ у бежанији према Будиму „убогим иноком, ва то време скитајушче се от места до места в земли угарсцеј и немецкој, от Немцов, и от Угров, и от самих, мними (тобожњи) христијан прогоними и хулими, ненавидими (мржени), понашаеми (вређани), и отметниками нарицајеми&. Највећи део калуђера сместио се у Сентандреји. У Сентандреји су се сместили калуђери манастира Раванице, Крушедола, Хопова и Раче и подигли себи скромне цркве у које су склонили мошти светаца, књиге, ствари и драгоцености из својих манастира. Поред осталих калуђера налазио се у Сентандреји и Кипријан Рачанин. У Коморану су се сместили ,,ресодер& Аксентије Хоповац, и студенички проигуман Василије. У Ђуру су се сместили проигуман ковиљски Игњатије, и калуђер Теофан из манастира Хопова. У Калазу су се налазили калуђери овчарских и кабларских манастира, јеромонах Софроније из манастира Сретења, и јеромонах Висарион из манастира Благовештења. Негде, изгледа у неком збегу, „близу Будима града& израдио је дарохранилницу манастиру Раваници јеромонах Димитрије. У Фелдвару (или Фудвару на Дунаву) живео је и радио (1698—9) Јеротеј Рачанин, а у Јегри други Рачанин, јероманах Исаије.

Њихов живот мора да је био веома тежак. Живети у избеглиштву, у страној средини, далеко од своје отаџбине, „лишени отачаства&, како је то забележио јероманах Исаије, а „залуду чекајући&. како је писао проигуман Јеврем Хиландарац који се тада (1699) налазио у Печују, није било лако. Један од калуђера избеглих у Ђур већ 1690. записао је: „Оле, колико ми васује (узалуд) трудихове се и ничто успехом ва тије часи&. Један од најинтелигентнијих калуђера тога доба који је ишао и у Русију, јеромонах Михаило, записао је (1695) у Сентандреји, како су Срби у Мађарској живели ,,в велицем утјеснени и изгнани от безбожних и богомрских Агарен (Турака), својих домов и монастереј и всакаго добра лишени, и зде никаково добро не приобрјели (нашли). И прјебихом (борависмо) здје четири љета, по злу добра чекајући и не дождахом (дочекасмо), а от селе једином Богу вједомо. Уви, роду христијанскому!& Не само да су калуђери много трпели него, како се у једном запису примећује, „и сам же свјатеј архиепископ (овде се мисли на патријарха) от лукавих Немцов и Угров многа искушенија претерпе, и скрб и напасти, но не име что сатворити... за ин такова прича: чија чаша тога и оч& (енаш). (Ово у загради попунио је ЈБ. Стојановић. Ова пословица. ако је постојала, одговарала би, по смислу, принципу: „Cuius regio_; illius religio& (чији крај (држава) оног је и вера). Тешке прилике, у којима су се нашли калуђери, нарочито манастира Раче, најкултурнији међу калуђерима, присилиле су их да умоле патријарха Арсенија да им дозволи да обнове манастир Беочин и да се у њему сместе, што им је патријарх и одобрио.

Србима као народу требале су да осигурају егзистенцију и бољи живот привилегије. Али пре него што прикажемо у чему су се састојале те привилегије треба да се, бар унеколико, упознамо са најглавнијим личностима, пресудним при добијању привилегија, наиме са царем Леополдом, и његовим првим саветником кардиналом грофом Леополдом Колонићем.

Избор подвојводе 1691.

Како је рат био у пуном јеку а развијао се неповољно по Аустрију требало је чим пре искористити Србе и као војнике, и као радну снагу за оправку утврђења, путева, подвоз, и др. Регрутовање Срба војника било је поверено капетану Тодору Рупићу, али је одзив био врло слаб, тако да се заповедник Будима, генерал Ареј Зага, који је за овај посао био одговоран, морао обратити патријарху и епископима с молбом, да и они утичу на народ, да се уписује у војску. Срби, нису бежали од својих обавеза, али су тражили да им се признају права која су по привилегијама требали да уживају, и тражили нека права која су имали војници у регуларним трупама (провијант, одећа, обућа, плата, део плена), и даду војни амблеми, у првом реду барјаци, добоши, трубе, и др. Најважнији захтев Срба био је, како изгледа, да изаберу себи војводу.

Како је ситуација на ратишту била по Аустрију доста критична то двор, да би придобио Србе, пристане на овај избор, али са жељом да протури свога кандидата. Избор је имао да се изведе у Будиму, али у договору са војним властима. Скуп народних првака буде заказан у Будиму за 12. март. Међутим, како ни народне старешине, ни патријарх са епископима, нису стигли на време, то је овај збор одржан касније. Међувремено је епископ Исаије Ђаковић, под утицајем грофа Ђорђа Бранковића, затражио од двора, да му се изда оверен препис баронске и грофовске дипломе Ђорђа Бранковића, да би појачао Бранковићеве изгледе при избору за војводу. Народни прваци одржали су састанке 20. и 22. марта и на овима изнели своје жалбе и жеље заповеднику Будима, генералу Ареј-Заги који је о овима одмах обавестио двор. Између осталих жеља изјавили су и жељу да гроф Ђорђе Бранковић буде ослобођен и постављен за деспота. Цар је пристао на те захтеве и већ 2. јула у облику привилегија дао и свечана обећања. Једино није пристао да Бранковић буде ослобођен, те према томе и биран за војводу, док се његова кривица не испита.

Царска одлука била је овом збору српских поглавара хитно достављена те је, већ 6. или 7. априла, извршен избор али не војводе, него подвојводе. Нису нам, у погледу личности подвојводе, познате жеље аустриске војне власти, као ни сам начин избора. Очевидно је да је међу тадашњим српским војним првацима било и старијих, и заслужнијих, и популарнијих, и из угледнијих кућа, него што је био Јован Монастерлија. Својим угледом у српском народу нарочито су се истицали стари српски властелин „старо-влашки кнезови& браћа Рашковићи, Јован, Мојсије, Илија и Михаило. Од старих ратника био је на првом месту пуковник Павле Несторовић Дејак, па угледни официри Антоније Знорић, Продан Штета, Тодор Рупић, Пана Божић, Сава Николић, а капетан Страхиња носио је већ од 1690. највише војничко одликовање „златан ланац са царевом сликом&. Народ је желео да за војводу буде изабран Ђорђе Бранковић, али како је двор био одлучно против његова избора, то је народ желео властелина Јована Рашковића, старовлашког кнеза из Штиткова.

Зашто је избор двора пао на Монастерлију, пореклом Цинцарина (његови су га звали Јања), из коморанске породице, избеглим Србима непознате, а ни верски, ни национално не много поуздане породице, није јасно, али вероватно баш из тих разлога и, вероватно, и стога што је овај знао стране језике, латински и немачки, а свакако одлично мађарски. За Монастерлију је можда био и сам патријарх Арсеније који је у то време живео у Коморану. Аустриска војна власт могла је са овим избором бити задовољна, јер на чело српског народа није дошао упливан човек из редова избеглица, него човек који са избеглицама није имао никакву ближу везу. Цар је овај избор убрзо потврдио, Монастерлијину кућу ослободио свих дажбина и узео ју у заштиту. Око 20. априла уведен је Монастерлија свечано у дужност. Монастерлија је осетио да треба да се више приближи избеглицама те се, не знамо када, али вероватно убрзо, оженио Аном Рашковић. Пошто је Монастерлија уведен у дужност генерал је приредио свечан ручак, на којем су учествовали, поред Монастерлије, патријарх, епископи и Срби официри.

У дипломи, којом је овај избор потврђен, стављено му је у дужност да управља и да се брине о Србима војницима. О имену његовог звања, о његовом положају у војсци, о делокругу власти, о месту боравка нема помена. Звали су га и дуктором, и генералом, и вицедеспотом, и вицедуктором, и вицегенералом, а и капетаном. Каткада је управљао већим бројем војника него царски генерали, а дешавало се да је такорећи остајао без војника. Углавном је управљао Србима у Бачкој и Барањи, а обично седео у Баји.

Битка код Сланкамена 1691.

Пошто је извршен избор подвојводе пришло се главној сврси целе ове параде: новачењу Срба војника. Народу је говорено да ове српске снаге имају да помогну царској војсци, да се ослободе српске земље од Турака те да се Срби врате на своја огњишта. И патријарх и епископи помогли су својим угледом Монастерлији и војној комисији, која је регрутовала војнике. Окупљено је око 2000 људи, које су унеколико били организовали на војнички начин. Они буду подељени у чете, четама буду раздељени барјаци, трубе и добоши, а четама постављени за заповеднике људи из народа.

Пошто је то све изведено кренуо је Монастерлија са својим четама друге половине маја у Осек. Да би се окупио што већи број Срба војника наредио је Ратни савет војним заповедницима у Капошвару, Шимонторњи, Шиклушу, Печују, Сегедину и Оноду да упуте Србе војнике главнини српских трупа под Монастерлијом. Убрзо се око Монастерлије у Осеку скупило око 10.000 Срба, од којих је било 6.400 пешака, и 3.600 коњаника. Главнина српских ратника требала је да помогне да се задржи турска војска која се под Мустафом Ћуприлићем налазила на Сави.

Када је све било готово кренуо је принц Баденски према Београду, али испред Земуна, између Саве и Дунава, наиђе на добро ушанчену а бројно надмоћнију турску војску. Он се тада почне полако повлачити према Фрушкој Гори, која му је пружала природно упориште. Велики везир Мустафа Ћуприлић крене за њим. 19. августа 1691. дошло је до сукоба код Сланкамена. Битка се почела неповољно развијати по царску војску те је у један мах изгледало као да ће Турци победити, али јаким налетом коњице у резерви и српске милиције под Монастерлијом битка буде одлучена у корист аустриске војске. У бици погине велики везир и око 20.000 турских војника. Српске чете отеле су 34 барјака и 11 тугова. И сам Монастерлија се овом приликом храбро држао, што му је у дипломи од 18. августа 1701. и нарочито признато, којом је добио неколико пустара у Толнанској жупанији. То је прва и последња битка у којој су се Срби борили у својим посебним војним јединицама под својим подвојводом и својим заповедницима. Двор је одмах признао заслуге српском народу у овој бици. 20. августа исте године добили су Срби другу привилегију.

Наде Срба да ће се, после победе код Сланкамена, наставити са ослобађањем српских земаља, изјаловиле су се. Успех царске војске није био ни приближно онако велик, као што се то у први мах чинило, јер су и царски губици били велики. Не само да царска војска није прешла у напад, него је врховна војна команда, која је имала да брине о бојишту у Француској, била у недоумици, да ли да задржи утврђења: Варадин, Илок и Вуковар, или да их поруши и напусти. У септембру исте године заузет је Арад којом се приликом истакао са својим трупама Субота Јовић, који је постао заповедник Арада. И други Србин официр, Антоније Знорић, истакао се у једном сукобу са Турцима.

Патријарх Арсеније Чарнојевић и подвојвода Јован Монастерлија

Патријарх и Монастерлија су у први моменат различито гледали на смисао улоге српског народа у тадашњој Хабсбуршкој држави. Патријарх је, после једног дугог разговора са Монастерлијом, са запрепашћењем констатовао да Монастерлија, који је био раније царски официр у Коморану, претпоставља интересе двора интересима српског народа. То наслућујемо из једног писма од 21. децембра 1691., које је патријарх упутио Адаму Фелдварију, епитропу српске цркве у Коморану. У свом писму жалио се патријарх Фелдварију како га је посетио „вицеженерал& Јован и да је са њиме дуго разговарао о народним стварима. Са великом жалошћу, констатовао је патријарх, како „все житије наше исташтихом ползи же чикаковје не обретохом& а Монастерлија га, изгледа, не схвата. Патријарха је то толико ожалостило да, како је приметио, желео „аште би нам моштно било (и) всего житија отврешти се& па је молио Фелдварија да са Монастерлијом, „братољубно и прижељно& разговори „еда би и он сам о роду нашему прилежао, а не на ину отвраштити (окретати) се страну&. Али, саветовао му је он, да при томе буде обазрив, како би подвојводу „кротким речима и снажним разумом& обратио интересима српског народа „да будеши вјечној жизни наследник и нашега смернија благословенију пријемник&. И мудри патријарх, који се бојао да ово писмо не падне у руке државне власти, није ce ни једном речју пожалио на државну власт, али се много жалио на представнике народне власти који „толикому и таковому нашему подвиженију јединим прстом рукопомоштвовати не хтеше& па, приметио је он, да је у њему и сва мудрост Соломонова ,,не би могао овај народ извести на прави пут&. И Монастерлија је заиста постао искрен и одан сарадник патријархов. Саветовали су се о образовању јединица српске народне милиције; опирали настојањима да се српска народна милиција подвргне генералима а остали Срби коморским властима и властелинима; и били сложни да се Србима да издвојено земљиште на граници према Турској, где ће моћи живети по својим законима и обичајима.

Борбе против уније и организовање цркве

Један од највећих и најтежих задатака патријархових био је да спречи унијаћење које је, већ пре Велике сеобе, почела проводити католичка црква у нашим крајевима. Већ по бици код Харкња (12. августа 1687.) и ослобођења Барање почело се са радом на унији. 1688. прешао је на унију Лонгин Рајић, сремски викар београдског митрополита, а његов брат Јов, игуман у манастиру Ораховици, обећао (1689) да ће примити унију. Сличну изјаву дао је Јефтимије Негомировић, игуман манастира Грабовца. 18. јануара 1690. извршен је свечан прелаз Срба у Барањи на унију у Печују, у цркви језуита. Овој свечаности били су присутни Јов Рајић, игуман манастира Ораховице и Јефтимије Негомировић, игуман манастира Грабовца и неколико свештеника и угледнијих Срба из Столног Београда, Шимонторње, Сигета, Мохача и других места. По извештају језуите Пренталера на унију је прешло око 15.000 душа, а у њихово име су се заклели они који су били присутни. Они су дали изјаву да сматрају да је: „римска црква једина католичка и апоштолска, изван које не има спасења, и да је ове церкве поглавар и виђења са Исукерстом глава свети римски папа а не тко други; да дух свети, трећа у тројству персона, изилази колико од оца, толико и од сина; да има на свиту другому пургаторио — чистило&.

Чим је патријарх Арсеније примио привилегију од 21. августа 1690., и израдио њену објаву по жупанијама, кренуо је у крајеве у којима је спровођена унија. 1692. сишао је он међу поунијаћене Србе и уверио их да они, на основу привилегија, имају право слободног исповедања своје вере и унија, која и иначе није ухватила дубљег корена, нестала је. Патријарха је највише тиштало стање уније у крају око манастира Марче где је власт, већ 1671, успела да постави и унијатске свештенике. Патријарх није презао ни од државне власти, ни од католичке црквене, ни од претњи кардинала Колонића који је, крајем априла 1692, упозорио неке Србе посланике да се патријарх Арсеније много меша у надлежност католичке цркве и, ако се у томе не уздржи, онда нека себи припише ако му се шта деси. Патријарха то није збунило. Већ о Божићу 1692. отишао је у манастир Лепавину да тамо, како је писао загребачком бискупу 2. јануара 1693, „уреди цркве и манастире, поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда, и постави их законитој духовној власти& разуме се, у смислу привилегија. Унијатски владика Исаије Поповић обавестио је из Марче загребачког бискупа да му је патријарх Арсеније писао да ће доћи у његов крај, и уједно бискупу скренуо пажњу како српски народ патријарха „радо очекује&. Почетком јуна 1693. одржали су Срби из краја око Марче у Липовчанима збор и поручили унијатском епископу Исаији Поповићу да се остави загребачког бискупа иначе би се могло десити да једнога дана изгину, и он и калуђери. Поповић је већ 7. јуна обавестио бискупа у Загребу како се „нигдар није овако узбуркало, како сада супроти нами људство, и становито, ако не буде какова годи утишенија људству на скором, хоћемо вси али изгинути, али пресипати&. Епископ Поповић се обратио и војном заповеднику у том крају, пуковнику Макару, за савет и заштиту а овај му је вероватно по вишој наредби саветовао да затражи од патријарха благослов и допуштење да може вршити своју дужност. Народ је патријарха у овом крају обасуо крајњом пажњом и поклонима. У времену од нешто више од месец дана вратио се он у Сентандреју са много крупне и ситне стоке и са 10.000 форинти у сребру, за оно доба огромном свотом.

Да би спречио унијаћење спровео је организацију наше цркве по свој Хабсбуршкој монархији, која тада није готово ни постојала. На тој огромној, етнички нашој, територији северно од Дунава и Саве, од ранијих седам епископа налазио се само један. То је био јенопољски епископ Исаије Ђаковић. Сви остали или су помрли, или се повукли са Турцима. А од епископа који су прешли са патријархом Чарнојевићем био је жив Спиридон Штибица, епископ топлички и белоцрквански (куршумлиски). Патријарх Арсеније приступио је одмах попуњавању упражњених епархија и оснивању нових. За нове епископе предложио је особе из редова досељених (како се то види и из њихових презимена: Бањанин, Дробњак, Метохијац, Тетовац), а углавном својих придворних калуђера. Ови епископи посвећени су у Будиму и Сентандреји у времену између 1691. и 1694. За епископа будимског и столнобеоградског поставио је Јефтимија Поповића Дробњака; за епископа мохачкосигетског Јефрема Тетовца; за епископа вршачкосебишког Спиридона Штибицу; за епископа темишварског Исаију Ђаковића; за епископа јегарског и великоварадинског Јефрема Бањанина; а за епископа карловачког и зринопољског Стефана Метохијца. За седишта епископа предложио је патријарх манастире и то за уједињену арадску (липовску) и темишварску два, у манастиру Ходошу и у манастиру у Бечкереку; за вршачкосебишку у манастиру Месићу; за будимску у манастиру Грабовцу; за мухачку у манастиру Брањини; за сремску у манастиру Врднику; и за бачку у манастиру Бођану. Једино за јенопољско-ђулско-великоварадинску није било означено место резиденције. За епископске резиденције предложио је манастире, јер су манастири били саграђени од најбољег материјала и пружали најбоље услове за живот.

У својој претставци од 28. јуна 1694., y којој је молио за потврду епископа, он је цара нарочито замолио да их цар потврди као и католичке бискупе, да их не би нико спречавао и узнемиравао у вршењу њихових права и дужности. Ова патријархова претставка дата је на мишљење кардиналу грофу Леополду Колонићу и још неким бискупима. Они су цару одговорили да се патријархов рад на организовању српске цркве противи канонском праву католичке цркве по којем у једној епископији не могу резидирати два епископа, тј. тамо где се налази католички, не може резидирати и православни. Или, како је то прецизирао печујски каптол, „као што небо не може да поднесе два сунца, тако ни печујска општина не може поднети два бискупа&. И као што знамо ни тада, ни касније, српски православни епископ није могао добити резиденцију у месту у којем се већ налазила резиденција неког католичког епископа. Али обрнуто је могло бити. Тако у Темишвару, у којем није било првобитно католичког бискупа, касније је установљена католичка бискупија. Католички бискупи скренули су даље пажњу цару Леополду да, по изузетном праву „апостолског& краља Мађарске, једино он има право да у Мађарској поставља бискупе а сада се ето направио патријарх као неки „мађарски папа& па сам поставља и посвећује епископе, а то право припада само папи. Даље су у претставци свом жестином напали патријарха што је одвратио од уније не само Србе, него и Румуне, па и Русине у мункачкој бискупији. Кардинал Колонић је предложио да се патријарх, ако је могуће, придобије великим обећањима за унију; ако то не пође за руком онда његову јурисдикцију треба ограничити само на Србе око Сентандреје. Јегарски бискуп Фењеши био је још огорченији и резолутнији. Он је умолио Мађарску дворску канцеларију да обавести патријарха да ће сваки покушај патријарха, или његових људи, да у његовој бискупији обављају било какве функције, спречити оружаном силом.

Овај предлог био је у Дворском ратном савету лепо примљен, само је услед ратних прилика, да се не би вређала осетљивост Срба, одложен за касније. Али је учињеи један знатан корак у слабљењу политичког положаја Срба: подвојвода Монастерлија подређен је генералу грофу Гвиду Штарембергу, војном заповеднику Славоније. Овај корак можда нису схватиле широке масе нашег народа, али је овај корак неповољно одјекнуо код народних првака.

Збор народних првака у Баји 1694, и последицетога збора

Када је 1693 освојен халмађски крај (северно од Мориша) двор је решио да Србе из краја око Будима пресели овамо. Постављало се само питање, када, и како ће их разместити. По том питању консултовани су војни заповедници из крајева у којима су живели Срби, Дворски ратни савет, Дворска комора и Мађарска дворска канцеларија. Генералу Хајзлеру је поверено да поднесе извештај у том правцу. Он је већ 5. априла 1693. поднео предлог да се Срби, који буду служили војску, поделе у чете а ове подреде војним заповедницима царске војске; а Срби, који не буду служили као војници, да се населе у Куманско Поље, тј. у крај између Дунава и Тисе. Дворска комора је предлагала да се Срби занатлије и трговци преселе у Будим и Пешту, а остали поделе у граничаре и земљораднике.

По питању насељавања Срба упитани су сви фактори а, по Србе тако важном питању, нису упитани најодговорнији фактори у српском народу, патријарх и подвојвода. Патријарх, иако је био црквена поглавица, био је веома важан фактор и у војном погледу, бар првих година. Одмах по позиву цара од 6. априла 1690. патријарх је, како је обавестио цара, наредио „капетаном и всему воинству, да имају вјерно послужити царству вашему от всего срдца". Његова утицаја у народу био је свестан и Дворски ратни савет те је, првих година по Великој сеоби, и важније војне наредбе упућивао Србима преко патријарха. Када су српски прваци, нарочито патријарх и Монастерлија, сазнали да се ради о дефинитивном насељавању Срба уплаше се да се ово, по српски народ тако важно питање, не реши без њих, те сазову збор српских првака, нарочито војних, у Бају. Баја је била најзгодније место за овај збор, јер се налазила у близини бојишта, где су се налазили Срби војници, а недалеко Будима, где се налазио највећи део избеглица, о чијој се судбини расправљало.

Збор су сазвали патријарх и Монастерлија средином јануара 1694. За овај збор нити су тражили дозволу од државних власти, нити су о сазиву обавестили надлежне војне власти, иако је то био састанак официра српске народне милиције, која је била под заповедништвом грофа Гвида Штаремберга. Као да су се бојали да за овакав збор не би добили одобрење. Када је Штаремберг сазнао за овај збор почео се одмах интересовати, зашто је сазван, и шта ће бити предмет расправљања. У моменту када је обавестио Дворски ратни савет о овом збору није поближе знао о чему ће збор расправљати, само је изразио бојазан да ће збор бити добро посећен, и да би можда могао донети одлуку да се народ врати у Турску. Да се то не би десило покушао је да збор осујети те се обрати писмима на патријарха и Монастерлију да ови утичу да се збор не одржи.

Збор је ипак одржан у другој половини јануара и можда првих дана фебруара 1694. На збору је закључено да се за посебну територију тражи Мала Влашка тј. крај око Пожеге и Пакраца, дакле крај у непосредној близини марчанске унијатске епископије. На тој територији били би Срби, на основу привилегија, организовани као посебна верска национална и војна заједница на челу са патријархом и подвојводом, и под својим главарима, признавајући цара као врховног поглавицу.

Иако овај збор није донео одлуку да се народ врати у Турску двору се није допао овако одлучан и одређен став српских првака, нарочито патријарха и подвојводе. Требало је пре свега очувати углед врховне војне власти. Дворски ратни савет укорео је Монастерлију што за збор није тражио дозволу од надлежног генерала грофа Штаремберга те је Монастерлија морао да оде, у пратњи неколико Срба официра, пред генерала Штаремберга да му се оправда.

Збор је ипак успео у свом основном захтеву. Успео је да је државна власт пристала да се и Срби саслушају по питању настањивања, те је Ратни савет наредио генералу Хајзлеру да по овом питању разговори са патријархом и подвојводом. Патријарх и Монастерлија буду позвани у Беч и они су већ крајем априла били у Бечу. Разговори су почели 1 маја, али су већ после два дана прекинути, јер еу патријарх и подвојвода тражили да се дефинитивно насељавање одгоди. Они су том приликом изразили жељу учесника збора у Баји да област у коју Срби треба да буду насељени, буде Мала Влашка.

Генерал Хајзлер био је одлучно противан да се са Србима даље о том питању расправља, него је саветовао да се ово питање реши силом ("despotice"). По његовом предлогу требало је Србе населити или у Малој Влашкој, или на Куманском Пољу, али да им се уједно стави до знања да се ова одлука не може ни мењати, ни одлагати. Патријарх и подвојвода, саветовао је он, треба да буду обавештени, да су они позвани у Беч не да се са њима по питању сеобе расправља, него само да се поближе утврди време и начин пресељења. У одлуци треба истаћи наду, да ће српски народ ову царску одлуку примити са радошћу, јер се настањује у крају плодном а згодном за становање. Услед енергичног става патријарха и Монастерлије Дворски ратни савет је попустио те је предложио да се један део Срба пресели у Куманско поље, Ђулинско Поље, Јенопољски, Арадски и Халмађски дистрикт, а један део у Малу Влашку. Сеоба је требало да се изврши најдаље до октобра. Од патријарха и Монастерлије затражено је да између Срба нађу поуздане људе који ће преузети одређено земљиште и спремити склоништа за народ који треба да се пресели. У овим крајевима задржаће се док цар не освоји српске земље, а тада ће их вратити на њихова огњишта.

Али ни патријарх, ни подвојвода нису ни тада клонули, него су тражили да се новом царском одлуком сви Срби, без обзира да ли раније насељени, или са Великом сеобом, не подреде властели или жупанијама, иего директно под царску власт. А патријарх је још тражио да се насељавање народа, који је прешао са Великом сеобом, има сматрати привременим и у случају да се њихова домовина ослободи тај народ може увек вратити на своја огњишта у својој ранијој домовини. Патријарх и Монастерлија су успели. Царском одлуком од 31 маја 1694 Србима је обећано да ће се тако поступити.

Ипак је нерасположење двора према патријарху и Монастерлији било велико. То се види из једног поверљивог налога, изданог генералу Хајзлеру. У том налогу препоручује се генералу Хајзлеру да учини све што може да се код Срба умањи углед и патријарха, и Монастерлије, па му је, између осталог, стављено у задатак да испита да ли би могао заменити подвојводу; или што би још пожељније било да учини, да се Срби одрекну својих права на патријарха и подвојводу. Али му је скренуо пажњу да ово опрезно изведе, да се не би изродило веће зло. Генерал Хајзлер је, изгледа, успео да међу Србима нађе неке незадовољнике који су већ јула исте године, тражили да се наместо Монастерлије изабере друга личност за подвојводу. Не знамо зашто, али се од овог плана одустало, те је на предлог генерала Хајзлера изведен други план, наиме, Срби војници подређени су немачким пограничним заповедницима, а тако је Монастерлија као подвојвода изгубио сваки значај.

Патријарх је остао у Бечу до у пролеће 1695. Он је упорно тражио да се њему, и српским епископима, не смета у вршењу канонских визитација као и да се питање десетка православних Срба реши у корист српске цркве. Кардинал гроф Колонић био се разбеснео због овог патриарховог захтева. По њему у Мађарској нема места за другу веру, сем католичку. Цар је српски народ примио у Мађарску, писао је он, с тим да пређе у католичку веру, а пошто то они неће, то се могу трпети само у околини Будима, па је предлагао да се патријарху призна јурисдикција само над Србима у крају око Будима. Енергично је тражио да се патријарху забране канонске визитације. Он се, скренуо је пажњу цару, држи као неки световни поглавар, те иде с оружаном пратњом, те је прикупио крупне и ситне стоке у вредности 12.000 талира. По државу је опасно што је цео српски народ веома одан патријарху те га у свему слуша. Патријарх спречава унију а заузима се за ослобођење грофа Бранковића, који за себе претендује неке царске земље. Иако је цар Леополд, вероватно, умногоме делио мишљење кардинала Колонића, ипак је 4. марта 1695. издао патријарху привилегију, којом је не само епископе потврдио, него је ослободио Србе од давања десетка католичким епископима да би тај десетак послужио за издржавање српских епископа. Патријарх је још успео да ова привилегија буде проглашена по жупанијама, што је уствари значило да се од жупанија не омета, него спроводи. Августа исте године поклонио је цар Леополд патријарху замак Сирач.

Ово се није десило случајно, јер су Срби поново постали држави потребни. Цар је ово учинио јер је фебруара 1695. дошао на престо ратоборни султан Мустафа II а, како рат није био завршен, била му је српска помоћ потребна. Нови султан намисли да заузме Ердељ. У августу пређе он преко Дунава у Банат те заузме Липову, а затим се повуче према Темишвару да не би пао између царске војске у Ердељу, која је била под заповедништвом искуснога војсковође Ветеранија, и оне у Бачкој под заповедништвом младог и неспособног саског кнеза-изборника Фридриха Аугуста. Када је београдски паша заузео Тител, којом је приликом погинуо и храбри заповедник Титела Стефан Продан Штета, Фридрих Аугуст се уплаши па, не обавестивши Ветеранија, повуче се из Арада према Сегедину. Турци искористе ту ситуацију те се свом снагом баце на Ветеранија, који се налазио код Лугоша, па му потпуно униште војску, а у борби погине сам Ветерани. Лугош и Карансебеш падну у руке Турцима, али султан не искористи победу, него се у тријумфу врати у Цариград. И поред свих патријархових успеха у Бечу Срби су муку мучили. Пред њих се постављало питање да ли да остану у Хабсбуршкој монархији, или да се врате натраг у Турску. Изгледа да су се носили мишљу и да се селе у Русију. Када је 1695. стигао у Беч руски посланик Нефимонов патријарх Арсеније га је чешће посећивао и са сузама јадао на прогоне Срба од стране католичке цркве и других власти, и како је спреман да цару пошаље свог изасланика који би му изложио жеље "свег православља: српског, бугарског и словенског". О Духовима отелужио је и службу у стану руског посланика и том приликом одржао и молепствије за цара. Посланик га је том приликом обдарио самуровином, чојом, књигама и у новцу са око 50 рубаља "јер у великој беди и тузи живи". Исте године послао је патријарх Арсеније у Москву једно изасланство, са сремским митрополитом Стефаном Метохијцем на челу, тобож ради обнављања даровне грамоте за пећску патријаршију а уствари да обавесте цара Петра о невољама српског народа и његове цркве. Делегација, изгледа, није у својој мисији успела.