|
Живан Милисавац
Историја Матице српске I део : 1826-1864,
Нови Сад, Матица српска, 1986, стр. 108-138.
КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У ПЕШТИ ПОЧЕТКОМ XIX ВЕКА
1.
Пешта и Будим, у првој половини XIX века
још увек два града, почели су се нагло подизати после ослобођења
од Турака (1686). Тада још скоро ненастањене гомиле рушевина, оба
ова града доживела су своју ренесансу тек од средине XVIII века,
а нарочито од времена када је овамо из Братиславе (Пожуна) пресељена
државна администрација, а из Нађсомбата (Трнаве) факултет, прво
у Будим (1777) а потом у Пешту (1784), а такође и штампарија. Најотменији
део ова два града била је Будимска тврђава. У томе делу су се могли
насељавати само Немци, док су Мађари и Срби могли подизати
куће и настањивати се само у деловима испод Тврђаве. Пошто
се већ тада видело да су Будим и Пешта предодређени за
политички и културни центар Угарске, у ове градове су се
у XVIII веку почели настањивати мађарски племићи, чије
их је огромно богатство убрзо сврстало у ред великих европских
градова. Упркос намерама Беча, Будим и Пешта су веома
брзо постали мађарски градови, центри мађарског економског,
политичког и културног живота.
Почетком XIX века и Будим и Пешта имали
су знатне српске насеобине. У Будиму, у његовом делу званом
Табан, живели су скоро искључиво Срби, њих око седам стотина,
углавном имућни грађани, трговци и адвокати. Они су 6или
заступљени и у будимском магистрату у коме је увек "најмање
један Србин био сенатор" (Д. Поповић). Велика несрећа
задесила је Србе у Будиму августа 1810. године, када
је у великом пожару изгорело близу 400 домова, већином
српских, заједно са православном црквом. "Несрећни пожар
довео је до просијачког штапа велики део богатих српских
трговаца будимских", забележено је у своје време (Г. Витковић).
Отприлике исто онолико колико у Будиму, толико Срба је
било и у Пешти. Овде су они били концентрисани око српске
цркве у данашњој Српској улици (Szerb utca), која је то име
добила још у прошлом веку (раније се звала Palos utca), док
се данашња Пинтерова улица (Pinter utca) некада називала
Рацка улица, што казује да је била насељена Србима. Било
их је доста и у Вереш Палне улици (Veres Pálné
utca) и у Вацкој (Váci utca), које се све налазе једна
до друге. Српски мајстори и трговци заузимали су простор
међу градским зидинама између Кечкеметских врата (данас
Трг Калвина) и Водених или Београдских врата (данас Трг Димитрова).
У време када је Угарска ослобођена од Турака Срби у Пешти
били су "и многобројнији и богатији од Мађара" (А. Ивић),
али су касније, доласком у овај град мађарских магната, представљали
тек средње-имућно грађанство. Они су ипак и касније представљали
значајан фактор у економском животу града. Отуда је од половине
XVIII века све већи број Срба добијао грађанска права,
а од 1775. године могли су бити бирани у Спољашњи сенат (али
још увек не и у Унутрашњи) и први Србин који је био изабран
(1787. г.) за пештанског градског сенатора био је адвокат
и писац Јован Мушкатировић, у то време први Србин са адвокатском
дипломом.
Одмах после ослобођења од Турака Срби
су и у Будиму и у Пешти основали своје школе у којима се
предавао српски. У Табану (Будим) била је и једна католичка
школа, са учитељем Немцем, али је овај морао знати српски,
јер се у њој предавало не само на немачком него и на српском
језику.
Пештански универзитет, настао из Правног
факултета, значио је много и за стварање српске интелигенције.
Овамо долази све већи број студената из разних српских крајева,
а у самој Пешти, пошто се она нагло развијала у политичко и културно
средиште Угарске, дошло је до концентрације и српских интелектуалаца
и људи са највишом школском спремом. На Пештанском универзитету
су почетком XIX века предавали чувени професори Лудвиг
Шедиус (1768-1847) и Мартин Швартнер (1759-1823). Од Срба ту
су, између осталих, студирали и Стеван Стратимировић, Сава
Текелија, Михаило Витковић и Јован Хаџић. Између разних
народности владала је толеранција и слога све док је званични
језик, у администрацији и настави, био латински језик, тако
да је овде "настала таква симбиоза разних народа, националности,
каква није позната скоро ни у једном једином граду Европе"
(Л. Сиклан). Међутим, већ почетком XIX века долази до појаве
националног подвајања. Превласт Мађара осетила се и на
Универзитету већ 1802. године, када је основана Катедра
за мађарски језик и књижевност. То је био сигнал да и остали
Словени, у првом реду Словаци и Срби, поставе (1824. г.)
захтев за оснивање словенске (словачке и српске) катедре.
Иако овом захтеву није удовољено, глас српских интелектуалаца
у Пешти био је све присутнији у културном животу Пеште.
Број српских интелектуалаца, у првом
реду адвоката, бивао је у Пешти из године у годину све
већи. Док их је у раздобљу од 1773. до 1793. године било свега
петорица, од тада до 1803. имало је адвокатску. диплому
њих педесет шест, а до године 1827. тај број је порастао на
227. Српско православно општество у Пешти имало је у својим
редовима знатан број грађана разних професија који су
се истакли у културном животу Срба у првој половини XIX
века. То су били адвокати: Георгије Дамјановић, Евгеније
Ђурковић, Михаило Витковић, Михаило Костић, Теодор Павловић,
Алекса Војновић, Јован Ракић, Георгије Станковић, Филип
Вишња, Симеон Филиповић; земљепоседници са племићком
титулом и високим образовањем: Петар Демелић и Павле Риђички;
па земљемер Димитрије Јовановић и учитељ Субота Младеновић,
и најзад читав низ истакнутих трговаца: Михаило Јовановић,
Андреј Розмировић, Јован Трифоновић, Наум Бозда, Георгије
Марго, Јосиф Миловук, Петар Јовановић, Петар Рајић, Симеон
Шићар, Димитрије Вељков и др. Неки од пештанских грађана,
као Георгије Дамјановић и Димитрије Радојшић, били су
и градски сенатори, а Петар Хаднађевић је био судски бележник.
У Будиму су већим делом били државни
чиновници. Петар Аси-Марковић је био жупанијски асесор,
Јован Берић и Павле Недоклански су били чиновници Департамента
Народних школа, Јован Којић, Урош Несторовић и Павле Трифунац
су имали положаје у Краљевској угарској комори, Ђорђе Костић
је био чиновник Намесничког већа, Јован Игњатовић је био
сенатор, а у будимском магистрату су радили Георгије
Станковић, Михаило Станковић и Димитрије Јовановић, док
је Урош Несторовић још од 1812. године био надзорник свих
основних школа у Угарској. Адвокатуром су се бавили само
Павле Стефановић, Сима Игњатовић и Павле Којић.
То српско грађанство, организовано
углавном у оквирима српских црквених општина у којима је
руководећу улогу имало свештенство, већ почетком XIX века
почело се осећати позваним и способним да руковођење
овим организацијама преузме у своје руке. Тако је забележено
да су "извесне породице" у Будиму успеле да у своје руке
приграбе сву власт (Г. Витковић). Међу овим "породицама"
је у почетку био и Георгије Станковић, али је касније, уз
помоћ Јована Берића, помогао будимском проти Јовану Витковићу
да власт у Општини врати у руке Цркве.
За развој српске културе у Пешти и Будиму
од веома великог значаја је био дан када је бечки штампар
и издавач Стефан Новаковић продао своја српска слова (1795.
г.) Универзитетској штампарији у Будиму, нарочито пошто
је ова ускоро потом добила искључиву привилегију штампања
српских књига у целој Угарској. "Име Пештанске универзитетске
штампарије - забележено је у мађарској историографији
- ушло је у српску културну историју са читавим низом српских
књига између 1807. и 1847. године" (Г. Кемењ). За то време
из ње је изашло близу три стотине књига на српском језику,
а од 1824. године у њој је штампан и Магарашевићев Летопис.
2.
Српски устанак је имао снажног одјека
и у Будиму и у Пешти. И не само међу Србима, него и међу
Мађарима. Инспирисан борбом српског народа за ослобођење,
мађарски глумац и писац Иштван Балог написао је драму Црни
Ђорђе или Освајање Београда од Турака, која је приказана
у мађарском позоришту 15. а у немачком 27. септембра 1812.
године. Иако је после Тицанове буне у Срему (1807), инспирисане
српским устанком, појачана цензура српских књига, а фебруара
1808. издато наређење цензорским звањима да не могу дозволити
штампање текстова о устанку без одобрења царске канцеларије,
Балог је успео да добије дозволу за приказивање, јер је
дао изјаву да је драму правио на основу вести из бечке штампе.
Трећа представа, која је требало да се одржи 12. новембра,
није одржана. Приказивање је забрањено царском наредбом,
свакако због пријема на који је наишла код публике, нарочито
српске. Иако се више није приказивала у главном граду Угарске,
ова драма се "веома много играла двадесетих и тридесетих
година, нарочито у провинцијалним градовима" (Б. Ковачек).
Истовремено се на позорници српског
културног живота у Пешти јавио сентандрејски учитељ, иначе
познати писац и преводилац драмских дела Јоаким Вујић
(1772-1847). Вујић је превео и Балогову драму, али није добио
одобрење за њено објављивање. Могао је да је штампа тек
1843. године у Новом Саду. Он је ипак успео да организује
три представе овога комада, две у Сегедину и једну у Новом
Саду, све три у 1815. години. После представе у Новом Саду
Намесничко веће је издало наредбу да се драма не сме ни
приказивати ни штампати. Неуморан у превођењу и извођењу
позоришних представа, "отац српског позоришта", како је често,
и с правом, називан, Вујић није уживао већи углед код својих
савременика, али је свакако одржавао везе са одређеним
кругом интелектуалаца у Пешти, у првом реду са својим
колегама у српским школама у Пешти и Будиму. Отуда је
он могао да тамо даје позоришне представе, од којих је
веома запажена била представа Крешталице Аугуста Коцебуа,
приређена 12. августа 1813. у тзв. "Рондели", у којој је
1790. године дата и прва представа на мађарском језику.
Ову представу је Вујић организовао помоћу ученика а уз
сарадњу и учешће Иштвана Балога. Присуствовао јој је велики
број српских грађана, међу њима и Михаило Витковић. О
тој представи су Новине сербске са одушевљењем писале:
"С великом радостију сообштавамо Читатељем нашим, да
је 12/24. Августа содружество једно ученика Гимназије Пештанске
веселу Г. Јоакимом Вујичем с немецкога преведену игру,
под именом "Крешталица" у Пешти Мачжарском позоришту Сербски
представило. Содружество је игру ову с особитом радостију
и великим восклицанијем присутствујући овде многочислени
зритеља тако дало, да је цела скупштина вече ово весело
и задовољно провела." Чист приход са ове приредбе намењен
је био Препарандији у Сентандреји, што су Новине нарочито
истакле као веома значајан родољубиви гест, који ће послужити
и другима као пример на који се треба угледати.
Јоаким Вујић није, међутим, успео
да постави неке чвршће темеље културном животу ни у Сентандреји
ни у Пешти и Будиму. Брзоплет и несистематичан у раду,
без познавања свога матерњег језика, "комични тип сујетнога
списатеља" (П. Поповић), Вујић није цењен од својих савременика,
и изгледа да му је још најближи био Милован Видаковић.
Познавао се још одраније, из Карловца, са књижевницом
Еустахијом Арсић, али ова је живела у Араду, и у Пешту је
долазила само повремено, а свакако 1814. године, када
је у Будиму штампала своје прво дело, Совјет матерњиј предрагој
обојега пола јуности сербској и валахијској; и две године
касније, када је - сада под пуним именом, док је прво штампала
анонимно - објавила књигу Полезнаја размишленија о четирех
годишњих временех . . .
Вујић није могао имати шири круг пријатеља
ни због својих застарелих естетских схватања, због својих
конзервативних књижевних назора, због застарелог и превазиђеног
језика, - због свега оног што га је представљало као закаснели
изданак XVIII века у време када се на видику већ јављала
грађанска класа модернијег типа и грађанска интелигенција
која је настојала да се ослободи тешког наслеђа средњега
века.
3.
Из Пеште су се чули и први гласови о
потреби реформе српског правописа, знатно раније но што
је Вук започео битку на томе пољу. Године 1810. изашла је
у Будиму књижица под насловом Сало дебелога јера либо
азбукопротрес. Њен аутор је био Сава Мркаљ (1783- 1833), родом
из Сјеничака у Лици. Учитељ у Госпићу, Мркаљ је, стално жељан
знања и науке, убрзо отишао у Загреб на Академију а потом
у Пешту, да слуша предавања из филозофије и математике.
Његова књижица је била први зов на претресање питања правописа
и први позив на усвајање модерније и савременије азбуке.
Он је одлучно био за одбацивање дебелог јера (ъ), и то одмах,
док би касније, чим се нађу решења за ђ, ћ, љ и њ, имало да
отпадне и танко јер (ь). Разуме се да је тражио избацивање
и свих осталих сувишних слова. Књижица је имала три одељка.
У првом је расправљао о томе шта су то речи, шта је језик и
шта су писмена; у другом је говорио о томе колико српски
језик потребује слова; у трећем, "Неки отвјети", одговорио
је на нека евентуална питања, као што су: како ћемо разликовати
падеже, како речи које имају исти изговор, итд. Мркаљ је
први пренео максиму немачког филолога и лексикографа
Ј. К. Аделунга (1732-1806) Пиши као што говориш, коју ће Вук,
нешто мало касније, употпунити речима: а читај као што
је написано. Вук је знао за Мркаљеву књижицу и прихватио
је његову основу. Он је то и признао у својој Писменици,
у којој је о томе рекао: "Ја сам овде имајући за намјерење
успјех Сербскога књижества не могу друге азбуке употребити
него Меркаилову, јербо за Сербски језик лагша и чистија
не може бити од ове." Мркаљ је, међутим, дошао прерано.
У првом реду, Пешта није била Беч; у другом, он није имао
свога Копитара који би га бодрио да истраје. Мркаљ је навукао
на себе гнев црквених власти и није могао да се ослободи
понижавања и прогона иако је убрзо у Давидовићевим Новинама
дао покајничку изјаву о дебелом јеру као симболу правописне
јереси, у чему га је касније копирао други "отпадник",
Јован Хаџић. На крају је бедно скончао у бечкој болници
за умоболне[1]. Мркаљев Азбукопротрес је прећутан
и остао незапажен, а његов Језикопротрес никада није
штампан иако је најављен у Азбукопротресу. Но чак ако није
био ни написан, ова најава сведочи о томе да је Мркаљ имао
одређену представу и о језичком проблему и његовом решењу.
Ако није био познат широј културној јавности, Азбукопротрес
није остао непримећен од будног Копитаровог ока. Он се 1811.
године распитивао код Мушицког о аутору ове књиге, а 1812.
је о њој са великим похвалама писао у часопису Vaterländische
Bläter. Колико је ценио Мркаља, види се по томе што је
предлагао Вуку да своју Писменицу, пре но што је пусти у
штампу, да овоме на преглед и мишљење.
Мркаљ је у Пешти имао истомишљеника
и у извесном смислу сарадника у личности Луке Милованова
(1784-1828). Скоро вршњаци, они су истовремено студирали
у Пешти, у којој је Милованов потом добио место учитеља.
Милованов је писао песме, али је за српску књижевност од далеко
већег значаја његов Опит настављенија к Србској сличноречности
и слогомјерију или просодији, дело које је написао исте
године када и Мркаљ свој Азбукопротрес, али је, после Мркаљеве
књиге, наишао на непремостиву баријеру коју је поставила
Црква, јер се у питањима азбуке у свему слагао са Мркаљем.
Они су били истомишљеници не само. у питањима слова, него
и у свему осталом: у погледу правописа, граматике, чак
поетике. Вук се с њима упознао исте године када је штампан
Азбукопротрес (1810), приликом боравка у Пешти ради лечења.
И свакако већ тада је могао чути каквим се проблемима баве
њих двојица. Вук се и сматрао њиховим учеником. Да би се на
неки начин одужио Милованову он је 1833. године издао у
Бечу његову књигу под насловом Луке Милованова опит настављења
к Србској сличноречности и слогомерју или просодији.
По новом правописања начину сматрајући на повод к новој
весма нуждној Србској писменици или Језиконауку списан
1810.
4.
Иако су и Мркаљ и Милованов онемогућени
на самом почетку а њихов глас силом загушен, знаци јављања
једне нове генерације, са слободоумнијим схватањима,
били су и у Пешти све видљивији.
Један од истакнутих представника те
нове генерације био је Јован Берић-Поповић (1786-1845).
Пошто је 1809. године докторирао из филозофије и истовремено
завршио студије права у Пожуну (Братислави), постављен
је 1810. године за актуара Школске депутације при Врховном
надзорништву српских, грчких и влашких основних школа у
Угарској, а као веома интелигентан човек био "краљевском
саветнику и врховном школском надзорнику Урошу Несторовићу
десна рука" (Ђ. Рајковић). Берић је писао песме, највише
сатиричне, и са доста успеха. Свакако под утицајем Мркаља
и Милованова испевао је "посмртно опело" дебелом и танком
јеру и ту своју песму објавио 1814. године у Новинама сербским.
Као песник био је доста популаран, а његову песму Женидба
по моди, испевану 1810, унео је Вук у своју Пјеснарицу (1815).
Та песма је, много касније, довела у усхићење Ђорђа Рајковића,
који је о њој писао: "Тако је ето певао Берић, као што сам
дознао из уста неумрлог Вука, још 1810. Нечувено је рећи:
1810; та ни 1880. не пева се у нас лепше! Да је ту песму, не
велим какав Абердар или иначе који стиходеља, но да ју је
баш и сам од главе до пете поета, Змај Јован Јовановић отпевао,
смем слободно рећи да му не би славе окрњила ни образа оцрнила."
Берић је одржавао пријатељске везе
са Вуком, па Давидовићем и Фрушићем у Бечу, а у Пешти са
Савом Мркаљем, Луком Миловановим, протом Јованом Витковићем
и његовим братом Михаилом; међу његовим пријатељима
били су и Јован Хаџић и Јован Суботић, па Мушицки и Сима
Милутиновић, али му је најинтимнији пријатељ био његов
друг из детињства Павле (Платон) Атанацковић, у то време професор
Препарандије у Сентандреји. Вук га је веома ценио. Приликом
једног свога проласка кроз Пешту свратио је код Михаила
Витковића, а том приликом је прешао и у Будим да посети
Уроша Несторовића. Обојица су га лепо примила. Са Несторовићем
је, како је обавестио Копитара, разговарао "готово два
сата", али је ручао код Берића о коме је у истом писму написао
ове ласкаве речи: "Млади је Берић човек, од кога се много
надати можемо; може бити да у цијелој Маджарској нема
Србљина, који тако мисли о језику и литератури нашој,
као он." Једно време веома блиски, они су се временом знатно
удаљили један од другог. Вук је Берићеву еволуцију и повлачење
из "прве борбене линије" приписао његовој женидби, после
које је постао "најбогатији Србин у Будиму".
У то време је у Пешти живео и Павле Берић
(1798-1842), Јованов брат од стрица, који је после завршених
правних студија био ту неко време судски бележник, а када
је положио адвокатски испит (1821) отворио адвокатску канцеларију
у Молу. Нешто касније (1830) отишао је у Карловце за митрополијског
секретара. Са Вуком се упознао 1820. године и остао с њим
у пријатељству до краја живота. И Павле Берић је имао књижевних
амбиција: писао је и преводио песме, а превео је и неколико
већих прозних дела, међу којима је најзначајнији Волтеров
Задиг, који је 1828. издала Матица српска. Павле Берић
је намеравао још 1820. године, дакле док су у Бечу излазиле
Новине сербске, да у Пешти покрене периодични спис на српском
језику, али дозволу није добио. У протоколу Намесничког
већа је под датумом од 16. августа 1820. године забележено
следеће решење: "Потреба или корисност издавања сличнога
списа овде нимало се баш не увиђа, молби подносиоца удовољити
се не може." Можда је и то био разлог, или бар један од разлога,
што је Павле Берић убрзо потом напустио Пешту да се у њу никада
више не врати.
У ову групу интелектуалаца спадао
је свакако и Јован Хаџић (1799-1869), најмлађи међу њима.
Он је у Пешти живео од 1817. до 1822. године, прво као ученик
средње школе а потом као студент права, из којих је овде и
докторирао (1826). Он се с Вуком такође лично познавао, био
у ово време у великом пријатељству с њим и сарађивао с њим
на пословима који су за Вука били од велике важности.
Те везе су се свакако учврстиле док је Хаџић боравио у Бечу
(1822- 24), где је слушао права. Он је био Вуков поштовалац
и подражавалац, и у његовим писмима се покаткад осећа
Вуков начин изражавања. Као пештански студент своје прилоге
Новинама сербским. слао је преко Вука; по Вуковој жељи и
поруџбини написао је оду имену Милош (објављену у истим
Новинама) и за његове потребе исту превео (у прози) на немачки.
Вук је, као и многи у оно време, имао високо мишљење о Хаџићу
песнику. У писму од 7. јула 1821. он му је написао ове ласкаве
речи: "Да ми се ода Милошима допада, о томе не треба ни да
говорим. Ви сте већ отели Мушицком име Орацијево; или то оставите
њему, а Ви Српски Пиндар будите." Он тада Хаџића сматра
присталицом своје "партије", па га поводом језичке распре
у Новинама сербским пита: "Шта говори наша партија?", завршавајући
писмо речима којима се поздрављао само са најближим пријатељима:
"Остајем Вас искрено љубећи и почитујући". У тим писмима
они упућују и поздраве заједничким пријатељима: Вук Берићу,
Хаџић Копитару.
Хаџић је ушао у кругове напредне интелигенције
српске у Пешти, а гајио је добре и пријатељске односе и са
значајнијим културним радницима ван Беча и Пеште, у првом
реду са Лукијаном Мушицким у Шишатовцу и Георгијем
Магарашевићем у Новом Саду. Он је Магарашевића знао још
из Карловаца. Јер, иако свега шест година млађи, он је био
ученик Карловачке гимназије када је Магарашевић у њој
био професор. Хаџић, истина, није био Магарашевићев ученик,
јер је Магарашевић предавао у петом и шестом разреду у
време када је;
Хаџић похађао ниже разреде, али га
је сигурно знао и познавао. А није искључено да је и Магарашевић
познавао Хаџића још тада, јер је овај био сестрић бачког
владике Гедеона Петровића.
У круг напредне пештанске интелигенције
овога времена свакако се може убројати и Павле Атанацковић
(1788-1867), учитељ Препарандије, прво у Сентандреји потом
у Сомбору. Касније, када се закалуђерио (1829) био је, под
именом Платон, игуман у манастирима Шишатовцу и Бездину,
а од 1839. је будимски епископ. Иако је до краја живота писао
старим правописом, он је подржавао Вукове реформистичке
напоре и подстицао га да истраје. "Уверен сам, - писао му
је октобра 1814. из Сентандреје - да нећете мислити, да
политичим, ако Вам рекнем, да ће Ваша Сербска Граматика
Сербском књижеству во обште то, што је озеблом сунце, бити."
Он се примио да међу ђацима Препарандије продаје Вукова
дела и да од њих, за Вука, записује народне песме. Он је
до краја Вуковог живота одржавао с њим пријатељске везе.
На културни живот Срба у Пешти, међутим, у време пред оснивање
Матице српске, није могао утицати, јер је заједно са школом
прешао у Сомбор (1817). Његов утицај ће овде постати веома
снажан касније, када је дошао за будимског епископа.
5.
За културни и књижевни живот Мађара
и Срба у Пешти свакако није био без значаја и књижевни круг
Михаила Витковића (1778-1829). Поштовалац мађарског књижевног
и језичког реформатора Ференца Казинција, "Витковић је,
са писцима Палом Семере и Иштваном Хорватом чинио 'Казинцијеву
тријаду' у Пешти" (Б. Ковачек) и у његовом дому су се окупљали
најистакнутији мађарски писци, али су имали приступа
и многи српски списатељи. Око 1811. године најчувенији адвокат
у Мађарској (у његовој канцеларији је радио и Фрањо Деак),
уз то веома богат, он је био у првом реду мађарски родољуб
и мађарски писац. Писао је у духу класицистичке поезије,
а развио се под утицајем "мађарског Хорација" Бенедека
Вирага. Његова кућа у Пешти била је прави књижевни салон,
и у њој је никла и идеја о оснивању мађарског научног друштва.[2]
О том "књижевном салону" писало се доста, и не баш увек истоветно
у погледу Витковићевог односа према Србима. Тако је Ђорђе
Рајковић, у чланку Михаило Витковић, о томе писао: "На пријатељским
састанцима и частима код Витковића није се свагда само
јело, пило и веселило, него и радило. Том су се приликом
држала у заказане дане различна научна предавања, читали
се и критиковали оригинални списи и преводи, али све с
Маџарима и на маџарском језику. Витковић се по свом космополитском
начелу старао за просвету људства, држећи да је просвета
сунце и својина свега човечанског света која народност
и вероисповест као искључиве појмове не познаје, нити
признаје. Први онога времена научењаци маџарски били
су чланови овога друштва, које је доцније и својим статутима
било организовано." Томе кругу су, по сведочанству Ђ. Рајковића
и Г. Витковића, припадали: Вираг, Вершеги, Битниц, браћа
Кишфалуди, Дебрентеи, Хелмеци, Бењовски, Андреја Хорват,
Андраш Фаји, Иштван Сечењи, Пал Семере и др., а "сви су сматрали
Фрању Казинција као свог главара" (Г. Витковић). Док је Рајковић
Витковића окарактерисао као мађарског космополиту, Јован
Суботић је, у чланку о Теодору Павловићу, подвлачио Витковићево
српско родољубље: "Витковић је био скроз србска душа. Он
је врло мало србски писао, али је живео као прави Србин. У
његовој кући живело се србски, осећало се србски, говорило
се србски, певало се србски. Млад човек, који је нашем народу
припадао, па је у домаћи круг Мише Витковића доспео, изашао
је из њега као Србин душом и срцем, а ако је имао духовнога
дара, то је од Витковића отишао и као Србин пером и делом."
Ако и јесте Суботићева оцена Витковићевог српског патриотизма
претерана, она није без основа. У Витковићеву кућу су заиста
навраћали многи Срби, па међу њима и Вук Караџић. У његовом
"књижевном салону" се знало за српске народне песме. Сам
Витковић је писао и у духу народне поезије а доста их
је и превео. Ференц Казинци је још 1789. године, дакле далеко
раније но што се Вук појавио на књижевној позорници, превео
са Гетеовог немачког превода Хасанагиницу на мађарски.
У Витковићеву кућу је долазио и Јован Берић, па свакако
и Јован Хаџић, а Теодор Павловић је код Витковића стекао
адвокатску праксу. Најближи Витковићу био је Лукијан Мушицки
с којим је заједно, 1798. године, студирао. Витковић је
у то време код Срба ценио само два песника: Мушицког и Георгија
Хранислава. Преко њега је вероватно за Мушицког сазнао
и Казинци и с њим се упознао, јер му 1812. године пише: "Одавно
већ ценим твоје заслуге, дични младићу!" Мушицки је пак
познавао поезију "мађарског Хорација" Бенедека Вирага,
па има мишљења да је Вираг утицао не само на мађарске песнике
и Витковића, него да је "под његовим утицајем . . . и Лукијан
Мушицки поставио темеље класицистичке поезије код Срба"
(Л. Сиклаи). Односи између Мушицког и Витковића су веома
срдачни све док се презадужени шишатовачки архимандрит
није разочарао у своме богатом пештанском пријатељу када
је од њега очекивао материјалну помоћ. Мушицки је 1813.
године у Wiener Allgemeine Literatur Zeitung-y објавио оду у
част Витковића (истовремено када и у част Доситеја), а овај
му је одговорио сличном песмом. Витковић је сарађивао
и у Новинама сербским, писао песме на српском и преводио
са немачког на српски позоришне комаде (Коцебуа). Он је,
према томе, одржавао везу и са српском књижевношћу, иако
је та веза, у поређењу са његовом књижевном делатношћу
на мађарском језику, била веома танка. Високо ценећи српску
народну поезију, он је ценио и Вукове напоре на њеном
скупљању и сређивању. За његову језичку и правописну реформу
он међутим није имао много разумевања ни интересовања. Витковић.
никако није припадао Вуковој "партији". Он није био везан
само за мађарску културу, него и за мађарску аристократију.
Тиме се, вероватно, може објаснити што у његов видеокруг
нису улазили ни Сава Мркаљ ни Лука Милованов, сиромашни
синови Лике и Босне, иако обојица веома образовани и веома
интелигентни.
Реформа језика и правописа почела
је већ у време Вукових претходника добијати класни карактер
и српско друштво се према њој почело веома рано опредељивати
у складу са својим класним интересима и позицијама. Добар
део интелигенције у Пешти поздрављао је нова струјања
у оскудној српској књижевности онога времена, али та интелигенгција
није имала ни снаге ни смелости да се у нови културни покрет
укључи као активан чинилац и учесник. Када се Српски летопис
нашао у критичном положају тек што је био кренуо, није се
нашао нико од богатих српских спахија, адвоката или чиновника
да му притекне у помоћ. У томе критичном тренутку на позорницу
српског културног живота иступају пештански трговци. Јосиф
Миловук од тога тренутка убележава себе у српску културну
историју; и себе и још неколико својих пријатеља из трговачког
слоја српског грађанства. Из редова интелектуалаца и списатеља
онога времена њима је једини приступио Јован Хаџић. Па
иако није било очекиваног широког одзива на сигнал који
је српској јавности упутио Константин Каулиција у трећој
свесци Летописа, општа интелектуална клима у Пешти била
је веома повољна за његово прихватање. Тада се још није
могло ни наслућивати до каквих ће значајних последица довести
одлука пештанских трговаца да прихвате даље издавање
овога књижевног часописа.
Оснивање Матице српске
I. Нови издавачи "Летописа"
Оно што је за Пољаке учинио Јузеф Максимилијан
Осолињски оснивањем, 1817. године, Библиотеке која ће убрзо
постати центар не само народног просвећивања него и инспиратор
националног препорода, или што је код Мађара постигао
гроф Иштван Сечењи постављањем материјалне основе за оснивање
и организовање Мађарске академије наука 1825. године,
код Срба није имао ко да учини. Српско племство није показивало
никакав интерес за рад на подизању културног нивоа свога
народа; још мање за акцију на изграђивању његове националне
свести. То је преузела на себе грађанска класа, њен трговачки
слој, и то не најимућнији.
Магарашевић је показао довољно грађанске
храбрости да уђе сам у авантуру издавања часописа у време
када код Срба још није било ни правих писаца ни довољно
читалачке публике. Његов издавач, Константин Каулиција,
књижар без јачих финансијских средстава, веровао је да
ће тај културни подухват наићи на подршку национално
пробуђеног грађанства, те да ће тиме и он себи подићи споменик.
Штафету је прихватио пештански трговац
Јосиф Миловук (1793- 1850), књижар, издавач и љубитељ књиге.
Рођен у Трпињи у Срему, Миловук је
имао 32 године када је дошао у ситуацију да размисли и
донесе одлуку о судбини Летописа. Тада је он већ био пештански
грађанин (грађанство је добио 1823. г.), са добрим везама
међу пештанским трговцима. Године 1822. оженио се ћерком
Јована Бозитовца, Макреном, а свадбени кум му је био опет
трговац Георгије Станковић. Активан члан Српског општества
у Пешти, он је у њему имао и одређене функције, па је као епитроп
са Георгијем Станковићем на седници почетком 1826. поднео
извештај о приходима и расходима Општества у 1825. години.
Он је библиотеци Општества у више махова поклањао књиге
"из свете к умноженију књига Библиотеке Сербске ревности",
како је записано у протоколу Собранија од 29. августа
1826. године. Међу поклоњеним књигама су се налазиле Павла
(Платона) Атанацковића Огледало човечности и Тисућа
и један дан, затим "безсмертне памјати мужа" Доситеја Обрадовића
Xристоитија, па Serbische Hochzeitlieder у преводу винковачког
професора Веселија, па, касније, Вукова Даница, Стеријина
дела Милош Обилић и Скендербег, затим Имеслов Јана Колара
и Јована Пачића, Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије
итд. Миловук је веома рано успостављао везе са тадашњим
српским писцима. Од свих њих највише је пак ценио Вука Караџића
и већ 1821. је по Пешти, као и Јован Хаџић, скупљао претплатнике
за трећу књигу његових народних песама.
Миловук је био спретан трговац, касније
и веома добар издавач, али није био богат човек. Он је притицао
у помоћ. Вуку када је овај био у материјалним неприликама,
али та његова помоћ није могла бити ни безгранична ни без
одређених рокова. То се веома добро види из писма од 2.
септембра 1828. године, којим је тражио да му Вук врати дуг
од 510,48 форинти, што му је позајмио за штампање књиге Житије
Књаза Милоша. "Господине! - писао је Миловук - ви знате
да се ја такове Суме тако дуго, ко трговац, кога чест и
ужитак се само на новцу оснива не могу лишавати, зато
вас понизно молим, да ми што скорије послати изволите, да
непаднем ја у нужду већу него што се сад налазим, ви знате
да ја тако богат нисам да се могу толико далеко упуштати,
ја сам без новца мртав - нити моје послове без њи водити
могу, зато вас врло молим незаборавите на мене." А Вук,
уместо да му врати дуг, понудио му је да се прихвати издавања
његове Данице за 1829. годину! Миловук је заиста био на
великој муци. У писму Вуку од 24. септембра он му набраја
своје невоље: две му књиге готове стоје (Имеслов и Милош
Обилић) за које је издао 800 ф, а код Вука има 500 ф. Када би
сада још и за Даницу издао 300 ф, то би укупно било 1.600
ф, што је далеко изнад његових могућности. "Колико ја уштрба
у ужитку моме трпети морам, за род мој и славу његову - писао
је у томе писму - ова је жртва за иста велика - коју дикоји
спаија неби учинио, маму род по тами до суда божјег се тепо.
Тако мој Господине мени је то врло много, нити ми кеса
дотле допрти може." Миловук је Даницу ипак штампао, а Вук
је, у знак захвалности, на њој написао следећу посвету:
"Господару Јосифу Миловуку, трговцу пештанскоме, за знак
благодарности за његову особиту љубав и ревност к Српскоме
књижеству посвећује издатељ."
Миловук је био вољан да преузме издавање
Летописа чим је сазнао за опасност која му прети. Може бити
да му је ту могућност ставио у изглед и Јован Хаџић, јер је
овај већ 1826. године писао Магарашевићу: "Зато сам ја овде
нашао једнога, да се тога издања Летописа прими." Миловук
је у првом тренутку мислио да издавање часописа преузме
сам. Међутим, као да је убрзо дошао на мисао да би на њему
ипак могао имати губитака, који му не би лако пали, па је
одлучио да потражи компањона за овај подухват. Он је у први
мах позвао у ортаклук свога шурака Гаврила Бозитовца, с
тим да сваки од њих уложи по 500 ф као основни капитал.
Гаврило Бозитовац (1798-1866), пет година
млађи од Миловука, био је родом из Будима у коме је грађанска
права стекао 1824. године, док је за члана Српског општества
у Будиму изабран 1826. Трговац као и Миловук, он је прихватио
да уђе у предложени посао. Међутим, већ после кратког времена
(18. јануара 1826) Миловук је позвао на учешће још неке
своје пријатеље, пештанске трговце Андрију Розмировића,
Георгија Станковића, Петра Рајића и Јована Деметровића,
а о овоме подухвату обавестио је и бечког трговца Симеона
Шићара, који је његову намеру похвалио и препоручио
му свога пријатеља у Бечу Константина Константиновића.
Сви ови трговци (осим Константиновића) дали су обећање да
ће уложити по 100 ф в. в. као годишњу бескаматну позајмицу,
док су Миловук и Бозитовац одлучили да свој улог од по 100
ф приложе као поклон.
То што новопридошли чланови нису поклонили
уложене суме, казује о извесним њиховим резервама према
Миловуковом подухвату. Новац су, у ствари, позајмили
Миловуку и Бозитовцу. Они, међутим, нису ништа лошије стојали
од Миловука. Андрија Розмировић (1798-1835), родом из Карловаца,
пештанско грађанство је добио 1822, за члана Српског општества
изабран је 1825. године, и у њему је 1826. године биран за
другог а 1831. за првог епитропа. Већ то казује да је морао
бити доста имућан, а то се види и по томе што се, као први
епитроп одрекао хонорара који му је припадао а који је износио
590 ф 22,5 кр. Јован Деметровић. (1778-1830), родом из Далмације,
такође је био угледан члан Српског општества, јер је 1826. године
изабран, заједно са Евгенијем Ђурковићем, Михаилом Јовановићем
и Георгијем Станковићем, у комисију за преглед рачуна
и уређење једне фундације. Георгије Станковић (1782-1853),
Вршчанин родом, отац композитора Корнелија, пештански
грађанин је постао 1824, а као истакнути члан Српског општества
изабран је за епитропа 1826. године. Петар Рајић (1780-1855)
свакако је међу њима најзанимљивија личност. Родом из
Ковачице у Банату, остао је рано без оца који је погинуо
у турском рату. Мати се онда доселила у Ковиљ, у чијем
је манастиру тада био архимандрит учени Јован Рајић. Он
је Петра усвојио (те је од Петра Станисављевића постао
Петар Рајић) научио па читати и писати и дао да изучи трговину.
Тестаментом му је 1801. године оставио 4.000 ф, што му је
уручено 1811. године. То му је била добра основа за почињање
трговачких послова и стицање угледног места међу пештанским
трговцима (пештански грађанин је постао 18.27) и у Српском
општеству. Имао је неколико поседа у Пешти, а кућа у којој
је становао налазила се у Палатиновој улици.
Сви су они, сем Бозитовца који је рођен
у Будиму, били дошљаци: Миловук и Розмировић из Срема,
Станковић и Рајић из Баната, Деметровић из Далмације.
И сви су били људи средњих година. Најстарији међу њима
били су Јован Деметровић (47), Јован Рајић (45) и Георгије
Станковић (43), док је Миловук био од њих знатно млађи (32),
а најмлађи су били Андрија Розмировић и Гаврило Бозитовац
(по 27). И сви су се у Пешти добро снашли. Засновали су ту
своје трговачке радње и ушли у ред угледних "господара".
Они су веома добро схватали значај просвете за напредак
народа, куповали су књиге и на тај начин помагали књижевност.
Они су и сада одмах прихватили Миловукову идеју, али су,
када је у питању новац - иако то није била велика сума
-, показали у почетку известан опрез. Миловук пак, веома
амбициозан а од свих највише везан за књижевнике и књижевност,
склопио је са Магарашевићем споразум о издавању Летописа
прихвативши исте услове које је испуњавао и Константин
Каулиција: да уреднику Магарашевићу уступи по 25 примерака
сваке свеске и исплати му по 100 ф хонорара по свесци. Он
је, штавише, не чекајући да његови ортаци уплате обећану
суму, послао Магарашевићу 200 ф на име хонорара за прве
две свеске, а Магарашевић је њему послао материјал за прву
свеску. На њој је означио да Летопис излази "иждивенијем
Г. Јосифа Миловука".
Први заједнички састанак, а на њему
је био и Јован Хаџић, који се такође укључио у акцију, одржан
је 24. јануара 1826. године[3] у кући Јована
Деметровића и на њему је одлучено да сваки од учесника
положи обећану суму до 4. фебруара. Од тада су се састанци
одржавали скоро свакога дана. Нешто раније, 25. јануара
(по н. к.), Миловук је дао Хаџићу 16 ф за штампање објаве
("објављенија") о Летопису. У тој објави је речено да
ће прва свеска за 1826. годину изаћи почетком марта, о пештанском
вашару, да ће јој цена бити 36 кр. у сребру, да ће се настојати
"да леп папир буде", а такође да слог буде чист и исправно
одштампан и, најзад, да се књига "у лепе печатане корице
веже". Затим је дат садржај часописа и списак лица код којих
се на њега може претплатити (наведено је укупно 50 места
у којима су постојали скупљачи претплате). Речено је још
да се новац има слати на Миловукову адресу и да за прву свеску
треба да стигне до 20. фебруара. Што се тиче излажења Летописа,
обећано је да ће "отсад точно и непрестано овака три месеца,
или сваког Пештанског вашара излазити". Пренумеранти могу
новац послати одједном за све четири свеске, а њихова имена
ће бити наштампана у првој; имена оних претплатника који
новац пошаљу после одређеног рока биће објављена у другој
свесци. "Објављеније" је завршено речима које су Летопис
топло препоручивале читалачкој публици: "Важност и полза
Летописа тако је јасна, да би сувише било, и најмање што
на похвалу његову наводити. Доста је да рекнемо, да је
Летопис у сваком смислу за сав Србскиј род, а и за сав Славенскиј
народ, важан и полезан. Што се год у овом знатно и похвале
достојно налази, то се све у Летопис као у Пантеон ставља
и станови, и потомству поздном на велику корист предаје;
свима је поље у њему отворено, да умниј овој плод на жертвеник
ползе и славе народне прилажу, и већ се ревностна љубов
у многим срдцама на велику радост и срећу запламтила.
Ово даје леп изглед за напредак нашој жељи и надежди!"
Пошто се за издавање Летописа сакупило
читаво мало друштво, као издавач није наведен Миловук,
него је речено: "Издаје се иждивенијем родољубиви Ревнитеља
Књижевства
Србског". Ово Објављеније је датирано
"У Пешти 25-га Јануарија п. н. 1826".
Тада се, очигледно, још није била искристалисала
мисао о оснивању друштва.
II. Оснивање Матице српске
1.
Између састанака од 25. и 31. јануара
- а они су се држали у кући Јована Деметровића - не само
да је набачена мисао о оснивању књижевног друштва, него
је она у потпуности прихваћена од стране свих учесника у
стварању фонда за издавање Летописа. На састанку од 31.
јануара донесена је одлука да се друштво оснује, а сви
присутни су изјавили да своје улоге поклањају неповратно
томе новом друштву. Том приликом је поверено Јовану Хаџићу,
од кога је свакако ова идеја и потекла, да изради правила
и смисли име организације. Хаџић је свој задатак обавио
доста брзо и већ на састанку 2 (14) фебруара приказао готова
правила. У њима је био скициран и план будуће делатности.
Хаџић је истовремено предложио да се друштво назове Матица
србска. Предложена правила су примљена без неких већих
измена, па је Хаџић замољен да их препише у посебну књигу,
како би била прихваћена на оснивачкој седници заказаној
за 4 (16) фебруар. На томе састанку су оснивачи приложили
обећаних 100 ф. Примљена су и правила, која је њихов састављач
назвао Основ, иако је у њима било извесних одступања од договореног,
од којих је најзначајније било увођење звања председника.
Тако је на тој седници изабрана и прва управа Матице српске:
за председника Јован Хаџић, за деловођу односно манипуланта
Јосиф Миловук, за благајника Јован Деметровић, за кључаре
Гаврило Бозитовац и Георгије Станковић. Без одређених
функција остали су само Андрија Розмировић и Петар Рајић.
Тај Основ Матице српске почео је речима
којима је обележена препородилачка тежња српског грађанства:
"Ми доле подписани добровољно се слажемо, и установљавамо
једно Дружство, као једно тело, које равним, и једним јединим
духом за ползу и славу народну дише." Овај први Матичин
статут састојао се од четири поглавља. У првом ("Повод
и намереније") речено је да је повод оснивања Друштва "једина
љубов и ревност к обштему благу", а да је намера да се путем
њега ради на ширењу књижевности и просвете српског народа,
другим речима "да се Књиге Србске рукописне на свет издају
и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда".
Тај циљ, прецизирано је даље, оствариће се на тај начин што
ће сваки члан, или, како је у Основу речено, "Ревнитељ" приложити
у готовом, "без икакове користи", по 40 ф сребра (100 ф валутарне
вредности). Даље је отворена могућност приступања и других
грађана, ако уложе ту или већу суму. Најзад, и приходи од
продатих књига стављаће се у готовину фонда у исту сврху.
Ако буде успеха у раду, у што су оснивачи били убеђени,
одлучено је већ овим Статутом да се могу издавати не само
нове него и већ објављене књиге, "које би одвећ потребне
и полезне биле"; да се књиге продају по нижој цени, наравно
ако то не би ишло на уштрб касе; да се сиромашној омладини,
опет без штете по касу, књиге поклањају као награда за добро
владање и учење; да се расписују и дају награде у новцу
за књиге које би доносиле "разрешеније какови нибуд стављени
важни за књижество и просвештеније вопроса"; и најзад да
се издају "Новине Србске". У овом одељку - па ни у другим
деловима Основа нигде се не говори о Летопису, иако је
он био повод оваквом удруживању. То се ваљда подразумевало
у речима да ће Матица радити на "распрострањенију књижества
и просвештенију народа србског". Иначе је програм, иако
сажето, изнео сву ширину планова које су оснивачи Матице
српске прихватили и на које су се обавезали. Тај програм
је, за почетак, био и обиман и смео.
У другом поглављу ("Внутрењиј состав
Дружства") дата је структура нове организације. Друштво
се састоји од чланова и приложника, што је практично било
једно и исто, јер се даље израз "чланови" и не спомиње, него
само "приложници". Сви приложници, тј. чланови, међу собом
су равноправни, дакле имају једнака права и дужности,
а руковођење је колективно, јер "Један без другога ништа
чинити неможе". Међутим, сваке године када се своде рачуни
Друштва, биће изабран један од чланова који ће "у Скупштинама
беседу водити, и представљенија чинити", а у надлежност
овога члана, Председатеља, остављено је да процењује
које књиге треба откупити а које не. На тај начин је Председнику
- а у то време председник је био Јован Хаџић - препуштено
вођење књижевне политике. Даље је Статутом озваничено
звање редовника или манипуланта коме је препуштено целокупно
пословање Друштва, па је предвиђено да се по потреби а
"под умерену плаћу" уведе и службеник који би обављао административне
послове. Најзад, предвиђен је и благајник, или, како је
у Статуту забележено, чувар касе уз кога би била још два
кључара, тако да би се каса могла отварати само у присуству
три за то одређена члана.
У овом одељку је још наглашено да сваки
члан има право у скупштинама своје мишљење слободно изнети
и да је дужност осталих да свачије мишљење саслушају и одговоре
разложно, "без сваке личне увреде", док ће се као закључак
узети оно за шта се определи већина чланова. Одлучено је,
:на крају, да сва писма стижу на редовника (манипуланта),
с тим што се на њих имају ставити иницијали Матице српске
(М. С.) ћирилицом, латиницом или готицом. А као почетак
рада, односно као дан оснивања Матице - и то је био такође
накнадни Хаџићев додатак - записано је да се има сматрати
дан св. Саве, дакле 14 (26) јануар 1826. године.
У трећем одељку ("Пословање - Манипулација")
одређено је да се новци имају стављати у једну касу са
три кључа; да се имају водити два протокола, један о стању
касе, други о пословима Друштва; да ће се о свим пословима
одлучивати у Скупштини којој морају присуствовати: председник,
редовник, чувар и оба кључара, односно њихови заменици,
"А од остали Членова који оће, може доћи и присуствовати".
У четвртом одељку ("Назначеније обични
трошкова") набројано је за шта се све могу чинити издаци:
за куповање рукописа од списатеља; за штампу; за редовниковог
помоћника "ако би нуждно било"; за поштарину, како за писма
тако и за отпрему књига.
"Тако, а не иначе!", записано је на
крају овога Основа. Иза тога следи потпис и датум: Матица
Србска 4/16. фебруара 1826. у Пешти.
Испод овог Основа уцртан је круг у који
су се уписали оснивачи Матице српске: Јосиф Миловук, Јован
Хаџић, Андреја Розмировић, Јован Деметровић, Петар Рајић,
Георгије Станковић и Гаврило Бозитовац. У наставку је
уцртано још шест кругова са по седам места за потписе оних
који се упишу накнадно.
Овај први статут Матице српске (Основ)
је у сажетој форми обухватио све што је било потребно за функционисање
новога друштва. Његовим усвајањем прихваћена је Хаџићева
концепција о оснивању књижевног друштва, а не новчаног
фонда за издавање Летописа. Да би уверио и српску и страну
јавност да је оснивање оваквог друштва по вољи и жељи и самог
царског двора, Хаџић је, уз помоћ Јована Берића, пронашао
одлуку цара Франца I од 5. септембра 1812. године о продужењу
права Универзитетске штампарије у Будиму у којој је препоручено
"да се у народу српском, ради његова просвећивања, оснује
фонд за штампање и корисно распродавање књига добрих писаца,
а од његових будућих прихода да се штампају класичне књиге
и заслужни писци пристојно награђују". У тој одлуци се,
међутим, говори о фонду а не о друштву, док је у овом статуту
прецизирано да је новооснована организација друштво.
Вест о оснивању Матице српске објављена
је у другој свесци ("частици") Летописа за 1826. годину.
На уводном месту, под насловом Почитаемом роду србском,
о томе је речено:
Наш прослављениј благоутробниј Монарх
Франц I. желећи све своје верне поданике просветити, изобразити,
и срећнима учинити, прострео је благодатниј поглед свој
и на Србски народ. Његов проницателниј ум познао је, да су
матерњим поњатним језиком списане књиге главно и велико
средство, које по народу зраке обилне просвештенија расипа;
оштровидно Његово око упазило је. при том, да је изгубљена
ревност и труд, кад разумно и научно списане књиге због оскудости
у новцу морају у штампи лежати: зато је 5-га Септемвра 1812.
године под Нром 9848. у Бечу, многоважну и прехвалну Резолуцију
милостиво издати благоизволио, којом жељу своју, представљеније
Краљевске Типографије Будимске одобравајући, овако изјасњава:
"Да се, просвештенија народнога ради, у народу Србском
један Фундус подигне, из кога би се књиге добри Списатеља
печатати и с користју продавати могле; од кога би добитка
с временом толико сокровиште скупити се морало, да би
се и саме Класическе Књиге печатати и заслужени Списатељи
наградити могли."
Глас овај Императора нашега подобан
је небесном гласу, жеља је Његова светиј налог отеческе милости
и љубави за свако Србеко срдце. Ову неиспунити био би
грех великиј, који нам нигда ни благост Царева, ни суд потомства
опростио неби. Но рабримо се! Није ладан Србскиј Род. Он
већ средством Матице Сербске жељу премилостивог Императора
испунити трудисе, и напредује.
Иза овога уводника, који је писао Хаџић.,
објављен је први део Матичиног статута, у коме је реч о
њеним циљевима и задацима.[4]
Хаџић је био правник. У време оснивања
Матице он је, истина, студије тек био завршио, али се већ
и тада сматрало да се у својој струци истиче пред, својим
колегама и да је постигао што се у његовим годинама постићи
могло. Он је већ 29. априла 1826. проглашен за доктора права
на основу дисертације О разводу брака код православних,
а убрзо после тога примљен је за члана Правничког друштва
у Пешти, што се сматрало за велику част. Исте године је на
Дијети у Пожуну положио адвокатску цензуру и добио титулу
и права мађарског адвоката. Он је, касније, био позват у
Србију да јој састави законе. О њему као правнику изречен
је и у најновије време веома похвалан, иако понешто претеран,
суд: да је он "на свом сектору доста допринео рушењу патријархалног
друштва и остатака феудализма"; да је тиме "потпомагао
развијању грађанског друштва и настојањима либералне
буржоазије за стварање новог поретка"; да је био "не само
најважнији писац закона, него му је време у много чему
дало за право", те да се његов Грађански законик, "са мањим
изменама", примењивао читаво столеће и да се неке његове
одредбе "примењују и у нашој социјалистичкој правној
пракси као правна правила" (В. Капор). У време оснивања Матице
српске, међутим, његово правно знање као да није било још
потпуно, јер је оставио друштво непријављено и нерегистровано,
сматрајући да је за његово постојање и деловање царска
резолуција од 1812. године сасвим довољна. Миловук, реалан
и практичан, упозоравао је да Матица може имати неприлика
што је пропустила да своје оснивање пријави надлежним
властима, али је Хаџић то упозорење игнорисао. Он није обратио
пажњу ни на то да су Мађари своје Учено друштво, основано
годину дана раније (1825), озаконили путем саборског закључка.
У прво време је изгледало да је Хаџић ипак у праву, јер је
Матица пуних осам година несметано деловала. Није лако
објаснити како власти у време крутог Метерниховог апсолутизма,
када су се будно пратила кретања свих народа Монархије
а нарочито оних који су били захваћени револуционарним
национално ослободилачким таласима, нису приметиле
да је нови издавач Летописа једно потпуно организовано
друштво, са својим статутом, чланством и органима управљања.
Четврта књига Летописа, прва за годину
1826, није, према томе, носила као ознаку издавача ни првобитно
"иждивенијем Г. Јосифа Миловука", ни потоње "иждивенијем
родољубиви Ревнитеља Књижества Србског", него "иждивенијем
Матице Србске". Она је дата у штампу одмах после првих договора
о оснивању Друштва, и чим је, 10. фебруара, добијена дозвола
Будимског сената. Оснивачи Матице српске су се дали на
посао прикупљања претплатника као у томе тренутку најважнијег
задатка. Миловук се прихватио да скупља претплатнике у
Пешти, а Бозитовац у Будиму. И један и Други су имали успеха,
тако да је први скупио 48, рачунајући и дотадашњих 39,
а други 42, заједно са ранија 23 пренумеранта. Матица
је преко Миловука организовала претплату и ван Пеште,
тако да је до краја априла имала поверенике у 49 места.
Истовремено, 12. фебруара, разаслате су објаве о настављању
излажења Летописа свима дотадашњим претплатницима и новим
повереницима. Ту објаву послали су већ. 11. фебруара
(по н. к.) и Вуку Караџићу у Беч, а на њеној полеђини упутили
су му писмо следеће садржине:
Високопочитаемиј Господине!
Ми се одвећ радујемо, што вам јавити
можемо, да смо установили једно Дружство, под именом Матица
Србска, на тај конац, да ова својим трошком књиге Србске издаје
и распрострањава. С' Летописом је ево почетак учињен. Дај
Боже! да срећно и дуговечно буде. Но то без помоћи и участија
родољубаца бити неможе. Зато и притичемо к' вама с покорном
молбом, да вама природном ревностију и жаром љубови к обштему
благу труд жертвујете,
Пренумеранте скупите и заједно с
новци бар о вашару Пештанском нама пошаљете; ако би доцне
приспело, то ће се имена у другу частицу печатати. Кратко
је истина време, ал за сад није могуће другојачије. У Летопису
биће и један лист новаца од Царева Србски, које. није у
објављеније стављено. - Писма ћете управљати на Г. Миловука,
као Манипуланта из овога Дружства с додатком: М. С. или М.
5. да се зна, да на Матицу Србску иде. Примите дело ово с
топлим срдцем к вашима родољубивима прсима!
Матица Србска
Писмо је свакако саставио Хаџић. Он
се нешто касније, 2. априла, и лично јавио Вуку извештавајући
га да је Симеон Шићар, приликом боравка у Пешти, оставио
код Миловука Копитареву рецензију Вукових народних
песама објављену у Jahrbücher der Literatur. У томе писму
је изразио и своју жалост поводом вести о смрти Марије
Тирке (рођ. Демелић), која је Вуку у много случајева била
од велике помоћи. "Не можете себи представити, - писао
је Хаџић - како је мени за том добром Госпојом жао; кад само
помислим, како јој се лице зажари од ревности, кад би се год
о Србству, и о Србској Литератури споменуло. Верујте ми,
да кад год сам о Матици Србској главу разбијао, а мени је
свагда она на памет долазила, мислио сам, како ће се њено
чувствително срдце овоме послу радовати. Али таквиј је
наш живот!" И по томе се види да су оснивачи Матице српске,
Хаџић у првом реду, помишљали на ширење чланства чим се
друштво оснује.
2.
Оснивачи Матице српске, пошто су се
договорили и у статут унели да су Матичина врата отворена
и другим грађанима, одмах после оснивања почели су акцију
на прикупљању нових чланова. Исте године уписано их је
још тринаест. То су опет у већини трговци: Јован Кнежевић
(Осек), Константин Константиновић (Беч), Григориј Костић
(Нови Сад), Михаило Шевић (Темишвар), Симеон Шићар (Беч),
Михаило Јовановић (Пешта), Георгиј Кузмановић. (Пешта),
Радован Георгијевић (Темишвар) и Јован Стојановић (Темишвар).
Сем ових трговаца у Матицу се тада уписао и један свештеник,
Јован Костић, из Новог Сада. Посебно треба поменути да
се исте године уписао и Герасим Зелић, архимандрит манастира
Крупе у Далмацији, који ће свој живот, због акције против
задарског епископа Бенедикта Краљевића, завршити 1828.
године у будимском затвору, оставивши иза себе аутобиографију
која је касније, 1898-1900, штампана у три књиге под насловом
Житије Герасима Зелића. За учвршћење Матице српске и
њен углед од изузетног значаја је било што се за њеног члана
уписао и кнез Милош Обреновић са улогом од 200 ф сребра а
уз њега и његов брат Јеврем, тада оберкнез шабачки, са редовним
улогом од 40 ф сребра. Матица је кнезу Милошу упутила захвално
писмо 18. августа т. г. Оно гласи:
Ваше Сијателство
милостивјејшиј Господине!
Прилог Сијателства вашег на олтар просвештенија
народа Сербског са 100 Талира за ваше Сијателсгво и 20
талира за високородног Г. Јефрема О6реновича брата вашег
Матици Сербској милостивјејше принешен, с неограниченом
благодарностију примили јесмо, које ћемо на благиј књижества
Сербског конац употребити. Матица Сербска нема довољно
речиј с којима би најтоплију признателност вашему Сијателству
за тако великодушну жертву, коју сте обштему благу милостиво
поднели, открити могла, само покорњејше моли, да би благодарност
њену у најмилостивија недра примили, и њене над књижеством
Сербским лебдеће труде и даље миловати благоизволили.
Она се високој милости препоручује, и с неограниченим
страхопочитантем изостаје.
Сијателства вашег признателнејша Матица српска
Матица српска је уписивала нове чланове
у кругове које је уцртала одмах иза првог, у коме су била
имена оснивача. Тако су у другом кругу били уписани: Герасим
Зелић, Петар АсиМарковић, Константин Константиновић, Симеон
Шићар, Григориј Костић, Михаило Шевић и Јован Кнежевић.
У трећем су били: Милош Обреновић, Јеврем Обреновић, Радован
Георгијевић, Јован Стојановић, Јован Костић, Михаило
Јовановић и Георгиј Кузмановић. У наредна четири круга
уписивани су они чланови који су приступили Матици после
1826. године.
Матица је сада поверила Јовану Хаџићу,
Гаврилу Бозитовцу и Петру Аси-Марковићу да прикупљају
чланове у Пешти и Будиму. Бозитовац је свакако имао да
делује у круговима трговаца и занатлија, док је поље рада
Хаџића и Аси-Марковића било међу чиновништвом, интелигенцијом
и аристократијом. Први њихови извештаји били су охрабрујући,
јер су убрзо
обавестили Матицу "да ће многа и отмена господа у дружство
ступити". Резултати, међутим, нису оправдали овај преурањени
оптимизам. Број чланова растао је веома умереним темпом,
и ови су још увек били претежно из редова трговаца, мање
из редова чиновника, никако из редова племства. Богати
српски племићи (Текелија, Нако, Чарнојевић и др.) нису
се у почетку интересовали за Матицу српску и поред тога
што је њен члан постао кнез Србије Милош Обреновић; ни високи
чиновници, којих је у Пешти и Будиму био доста велики
број, нису показивали ни жеље ни воље да учествују у њеном
раду. По страни од ње остали су и многи имућни грађани оба
ова града. За ове категорије српског народа речено је тачно
у своје време: "С утрнулим националним осећањем, ови су
се већ увелико били саживели са силом и сјајем богатих
мађарских магната; а код чиновника, уз то, још је постојала
немаштина и страх од власти да улазе у нешто што оне можда не
би одобриле" (М. Кићовић).
Матицу су основали људи из средњег
слоја грађанске класе. Једини од интелектуалаца био је
Јован Хаџић, а после њега још Петар Аси-Марковић и два свештеника.
Те прве године дошло је међутим до сукоба у самој Матици
и до изласка из ње неких њених чланова.
Фусноте
1 Мркаљ је студирао заједно са Стефаном
Станковићем, каснијим карловачким митрополитом. Ђорђе Рајковић
је о њима забележио следећу анегдоту. "Веле да је једном
у шали прорекао Мркаљ Станковићу: 'Ти ћеш, Стево, постати
временом владика, доцније и митрополит, а ја целога мога
века нећу ни до чега дотерати; него ми обећај да ме онда
нећеш заборавити.' Станковић му то обећа, постаде за
живота Мркаљева владика, али не одржа реч."
2 Кућа се налазила у Зелдфа (Zöldfa),
данас Вереш Палне (Veres Pálnè ) улици. Те куће
више нема и Пешти Напло је са извесном носталгијом писао
још 1907. године: "Витковићеве куће - нема. Нема ни Анастазије
Теодоровић, српске удовице, нити врата, кроз која је она
пуштала Бенедека Вирага Витковићу."
3 Датуми су по старом календару.
4 То је поглавље под насловом Повод
и намереније. Статут је у целини објављен први пут тек
1836. године, после обнове рада Матице српске. Матица је
на тај начин желела да упозна јавност са својим циљевима
и задацима. На крају текста дата је следећа напомена:
"Дружство је ово год. 1826. лицем на св. Саву I-ог просветитеља
Сербскога дне 14 Јануар, установљено; а от Њ. Ц. Кр. и Апостолическог
Величества, благоутробног Монарха нашег ФЕРДИНАНДА
I-ог одобрено као Дружство Књижевно М. С. средствијем милостивог
Интимата под № 37.171. изданог 13 Дек. г. 1836". - Одлука
о објављивању Статута донесена је на седници од 1/13.
маја 1838. г. (т. 2-а, 12). Овај текст је прештампан и у споменици
Матица српска 1826-1926 (Нови Сад 1927, 469-471).
|
