др Душко
Лопандић
Повест о
Бану Белошу
Једна средњовековна
каријера
Напомена: текст представља извод из ширег рукописа који ће
ускоро бити објављен под насловом Летопис великих жупана.
Белош, један од најзначајнијих Срба средњег века, остао је све до данас готово непознат нашој широј јавности. Име бана Белоша, палатина, и "дукса", више деценија ефективног управника и регента Угарске и Хрватске, помињало се средином XII века од двора у Цариграду, до папе у Риму, од великог кнеза у Кијеву до немачког царског двора у Ахену. Накратко био је и српски велики жупан, али није остао дуго нити је имао посебног успеха, па је у Расу брзо заборављен.
Ретки су Срби који су у страној земљи у било које доба остварили такав политички успон какав је остварио Белош, син великог жупана Уроша I. По значају који је имао у страној средини и утицају на међународне односе свога доба, бан Белош помало подсећа на једног другог великог државника српског порекла који је много касније (у XVI веку) деценијама био ефективни владар огромног Османлијског царства – на великог везира Мехмед-пашу Соколовића. Судбине Белоша, као и судбина Мехмед паше Соколовића, показују интересантне паралеле. Обојица су живели у доба када је њихова отаџбина била полузависни или потпуно зависни део другог царства, па су оквире за испољавање свог несумњивог великог талента морали тражити изван српских земаља. Оба су потицала из српских племићких породица – Белош из тада владајуће породице великих жупана у Расу – али су име и "каријеру" изградили у туђој средини. Обојица су први одгој и образовање стекли у српској, православној средини, али су још млади (отприлике у сличном, младићком добу) отишли из ње. Оба су достигли највише државне функције – одмах испод оне коју је имао легитимни суверен – и деценијама ефективно владали земљом уместо формалних владара Угарске, односно Турске. Делатност и једног и другог државника је далеко превазишла саме оквире земље у којој су владали, па је имала и регионалне и европске димензије. Белош је водио државне послове у току владавина два краља (угарски краљеви Бела II Слепи и Геза II), a Мехмед је био велики везир чак тројице султана. Најзад, и Белош и Мехмед, морали су да промене родитељску веру да би остварили своје амбиције у складу са захтевима земље којом су владали. И поред тога, обојица су задржали врло блиске и чврсте везе са својим народом, односно са својом земљом порекла, на коју су и својим политичким деловањем знатно утицали.
Историја Србије, односно Рашке, у периоду који је претходио грандиозној појави Стефана Немање и његових даровитих синова у последњој четвртина XII века, веома је слабо позната. Документи о Србији тога времена су ретки и готово сви потичу из, по Србију, непријатељских (Византија) или удаљенијих извора (Угарска, Латини, Рим). Ретки и спорадични спомени српских владара у византијским хроникама су редовно повезани са походима царске војске. Срби нису имали своје средњовековне хроничаре, као Руси, а биографије владара се пишу тек од времена Немањиних наследника. И материјални извори су ретки и недовољно јасни. Немамо повеље, портрете или задужбине великих жупана од пре Немање. Стефан Немања, као и његови потомци – и са њима блиско повезана црква – вероватно су и доста додали утиску да пре Немање у Србији није било скоро ничега а са Немањом и синовима је дошло готово све. Ова слика је, наравно, само делимично тачна.
Период великих жупана током XII века је период полаганог уздизања Србије, како у економском, тако и у политичком смислу. У вртлогу ратова, у грчу борбе са Византијом, између крсташких похода и норманских инвазија, у метежима војних похода, између ропства и слободе, између шизме и јереси, постепено, тешко, са муком, на Балкану се појављује једна све самосталнија Србија која ће крајем века, у време Немање и његових синова, најзад пронаћи своје право место у поретку средњовековних држава.
И пре Стефана Немање развијала се материјална и духовна култура у Србији. Све стране српског духовног живота у време Немање показују већ знатну израђеност и један дуг претходан период културног живота, што се посебно види у случају црквених књига српско-словенске редакције, као и у уметности. Рас је био епископско место бар од X века, а манастири и цркве, иако скромних димензија, грађени су сво време.
Белош је рођен у породици српских великих жупана почетком XII века, вероватно негде између 1110. и 1115. године. Иако прилично ретко, име Белош је словенског порекла, попут Белимир, Белослав, формирано од словенског корена Бел, и суфикса -ош (као Милош, Радош исл).
Његов отац био је велики жупан Урош I, синовац и наследник оснивача рашке династије, великог жупана Вукана. Пре Вукана, изгледа да Рашка скоро читав век није имала врховног поглавара, а главно политичко и културно средиште српског народа се било преселило у Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се приповеда да је дукљански краљ Константин Бодин, користећи слабост Византије, проширио власт на Босну, као и на Рашку, где је поставио два своја жупана, Вукана и Марка. Ова двојица, вероватно браћа, су се у своје име и у име својих потомака заклели на верност Бодину и дукљанским краљевима. То се вероватно дешавало почетком осамдесетих година XI века, у време када је нови византијски цар Алексије Комнин тек покушавао да након више деценија слабљења царства, унутрашњих сукоба и грађанских ратова обнови моћ Цариграда на Балкану.
За великог жупана Вукана, "оног човека који је држао сву власт у Далмацији" (тј. у Србији), Византинци су говорили да је страшан. Вукан је више пута потукао византијске трупе (1093. године код Звечана на Косову и поново 1106. године). Царска кћерка Ана Комнена је писала да је Вукан "вешт на речима и вешт на делу". Цар Алексије је због српских побуна три пута лично долазио на границу са Рашком. Вукан би сваки пут признао врховну власт Византије и обећао таоце, као гаранцију своје речи, али би касније настављао по своме. У историји Ане Комнене наводи се да су два Вуканова млада синовца, Урош и Стефан Вукан, 1094. године одведени у Цариград као таоци.
Након смрти првог великог жупана Вукана, у Рашкој је вероватно дошло до уобичајених борби за наслеђе између Белошевог оца Уроша и његових браће и рођака. Претпоставља се да је Урош I постао велики жупан око 1116. године. Изгледа да је ове борбе искористила и Византија да поврати свој пољуљани положај у Србији, као и да врати своје оружане посаде у епископско место Рас и нека друга утврђења. У то доба, Белош је вероватно био мало дете. У Летопису попа Дукљанина се помиње једна епизода која се вероватно односи на почетке владавине великог жупана Уроша. Ту се описује да је дукљански краљ Ђорђе: "сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплени. Ту наиђе на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле, пошаљу за жупана у Рашкој". Ипак, без обзира на оскудицу извора, две чињенице о овом великом жупану су несумњиве: он је подигао велики антивизантијски устанак у ратовима 1127-1129 и успоставио је блиске везе са западним земљама и византијским ривалима, посебно са Мађарском.
Белош је рођен око шест деценија након велике "шизме", односно дефинитивне поделе хришћанског света на православну и католичку цркву, поделе која је практично пресецала земље српског народа. Десетак година пре његова рођења западни крсташи су освојили свети град Јерусалим, побивши при томе све његове муслиманске и јеврејске становнике и основали латинске државице на Блиском истоку. То је време полаганог јачања привреде у Европи, демографског раста, изградње величанствених готских катедрала, борбе између немачког цара и папе за доминацију над западним светом, као и привремене обнове снаге Византијског царства под династијом Комнена. Без обзира на релативно сиромаштво и примитивна средства транспорта, везе и кретања међу људима и државама у Европи и Медитерану била су јака и бројна и то не само у трговини, како то показују и многобројне династијске везе и између географски врло удаљених владајућих породица европских феудалних држава.
Искуства околних земаља из XII века, од Угарске, преко Дукље до Русије, Византије и даље на Запад показују да је у та времена готово свака смрт владара или великаша (било краља, грофа, војводе, кнеза итд) била праћена борбом између његових наследника. Ове борбе су утолико биле чешће уколико принцип наслеђа није у потпуности био утврђен. У та времена, на Истоку Европе још увек је често важило наслеђивање по принципу сениората (тј. главни наследник је најстарији члан породице – обично брат преминулог), а не по принципу примогенитуре (тј. наследник је најстарији син претходног владара). Принцип наслеђивања према сениорату је важио у многим земљама Источне Европе, од Пољске и Чешке до Угарске, али се најдуже задржао и примењивао у Кијевској Русији.
Према неким претпоставкама, у време доласка на власт великог жупана Уроша I и Немањин отац Завида – можда син Вуканов, или Урошев брат – могао је покушати да заузме престо у Расу, а након неуспеха, морао је бежати у Дукљу, где му се затим родио син Немања, (вероватно у другој или трећој деценији XII века). О том времену, Стефан Првовенчани, син Немањин наводи у биографији свога оца: "Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље... и да су родитељу његову (тј. Завиди) браћа му завишћу одузела земљу".
Са Белошевим оцем, великим жупаном име Урош се по први пут помиње у Срба. То име су затим носили бројни српски владари од XII до XV века: међу њима, можемо поменути два Вуканова наследника (Урош I и Урош II), затим сина Стефана Првовенчаног – краља Уроша, па Душановог сина – цара Уроша, један син краља Драгутина звао се Урошиц итд. Слично имену Стефан, постепено је име Урош добијало други вид, не само као лично, крштено име, него и као једно од титуларних имена владара. Тако је краљ Милутин био званично Стефан Урош (Други), а његов син се потписивао као Стефан Урош "Трећи" (Стефан Дечански). Први српски цар био је такође титуларни Урош: Стефан Урош (Душан). Постоје многе теорије о појави имена Урош, које бисмо могли поделити на оне које порекло имена траже у српско-мађарским везама и на оне, ређе и старије теорије, које заступају тезу да је корен имена старословенског порекла. Представници ове друге теорије указују да име Урош има у основи глагол ресити, уресити. Много бројније су, међутим теорије које порекло имена Урош доводе у везу sa блиским српско-угарским односима у X/XII веку и са мађарском речи ur, које на мађарском значи господин. Историчар Јиричек наводи да "Мађарско име Урош јасно сведочи за родбинске везе великих жупана са Мађарима, које су у познијем веку још јасније". Ове блиске везе са Мађарима се посебно појачале у Белошево доба. Најзад, треба споменути и претпоставку да "Урош" у прво време и није било право име, него титула мађарског порекла, коју су добијали српски владари блиски угарском двору, и да се оно тек касније трансформисало у право лично име (што се, на пример, може упоредити са личним именом Деспот).
Белош није био најстарији син у породици. Велики жупан Урош I имао више синова и кћери, који су сви играли важну улогу не само у Србији, него и много шире. Три Урошева сина су касније постали велики жупани (Урош II, Деса и Белош), Белош је достигао највише положаје у Угарској (палатин и бан), док су две кћерке биле удате за угарског краља (Јелена) и моравског војводу (Марија). Урошеви потомци ће владати Мађарском, Чешком, Моравском, Пољском, руским кнежевинама, а даљим родбинским везама тих владара овај српски владар је постао предак скоро свих владарских породица у Европи... Улога и положај Урошевих синова и кћери показује да у тадашњој констелацији државних односа у XII века у Централној и Источној Европи, Србија и пре Немање имала своје место. Ослањајући се претежно на широке дипломатске односе и везе са западним земљама, Урош је дао пример борбе за самосталност од Византије који ће следити и наредне генерације српских великих жупана.
Уклештена између Византије, која ће са династијом великих Комнена по последњи пут у историји засјати свим царским сјајем и моћи и Угарске која је, прогутавши Хрватску почетком века продрла на Балкан и на Јадран, Србија је у XII веку, земља коју Византинци сматрају својом облашћу, али која упорно покушава да избори самосталност. Између кањона река Ибра, Лима, Пиве, Таре, Дрине и Босне, заштићена неком врстом природе заштите, окружена планинама и скоро непроходним шумама, налазила се главнина српског народа и његових држава, од досељења Словена до појаве Немањића. До Немањиних освајања, Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице...Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Велика Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Осим тога, у приморју, Срби су формирали још неколико посебних држава/државица: Дукљу, Травунију и Захумље.
Након унутрашње кризе и сукоба у земљи узрокованих Вукановом смрћу, велики жупан Урош I се крајем двадесетих година XII века осетио довољно јаким да подигне велики устанак и да покуша да збаци византијску власт. Али већ и саме околности његовог устанка, 1128. године показују у којој мери су се од Вуканова и Бодинова времена околности промениле на горе, односно колико се у међувремену појачала зависност Србије од царства. Док се у време жупана Вукана, византијско-српске борбе воде у косовској равници, генерацију касније Срби се боре против византијске посаде у самом епископском граду Расу.
За своју побуну из 1128, Срби су искористили велики византијско-угарски рат који се већ годину дана водио од Београда, преко Браничева, до Ниша и Сердике (Софије) и натраг. У то време, граница између Византије и Угарске била је на Сави и Дунаву. Рат је отпочео када је угарски краљ Стефан II, бесан због византијске подршке претенденту на угарски престо, његовом слепом стрицу Алмошу, напао и спалио Београд. Угри су опљачкали све до чега су стигли, чак до Ниша и Сердике (Софије), а камењем из порушеног Београда саградили су нове зидине Земуна, са друге стране реке. Византијски цар Јован II Комнен, син цара Алексија I, је већ другу годину заредом организовао походе до Дунава, и преко њега, и више пута поразио угарску војску. Најкрвавија битка се одиграла на ушћу реке Караш у Дунав, код тврђаве Храм. Хроничари наводе да је Караш том приликом поцрвенео од крви угарских војника, и да је толико био препуњен мртвима да су мађарски бегунци преко њих прелазили као преко каква моста.
Византијски хроничар Кинам наводи да у то време "Срби, далматски народ припремајући одметништво, срушише тврђаву Рас". Када је сазнао за овај напад својих номиналних вазала, цар Јован II, у наступу беса нареди да византијски заповедник утврђења, Критопло буде кажњен тако што ће бити обучен у женску хаљину и проведен по Цариграду на магарцу. Много жешћа царска освета је погодила Србе. Јован II је организовао нови поход, продро у Рашку и "до ногу потуче и принуди на мир овај варварски народ". Хроничар даље прича да је цар "дотерао отуд неизмеран плен и снабдевши војску већином потребних ствари, пребаци мноштво заробљеника на исток и одредивши им насељење у покрајини Никомедије и разделивши им сасвим довољно земље, део поробљеног народа уврсти у војне редове, а други део остави да плаћају данак." Пресељавањем Срба у Малу Азију, Византинци су покушали да сломе њихов отпор. Још две генерације касније, у време Четвртог крсташког рата (1204. године) у документима се помињу српска насеља ("Сервохорија") у овој области.
Наредне године, сусрели су се византијски цар и угарски краљ на једном дунавском острву и, после размене оптужби и жалби, склопили мир према коме је граница између две државе остала иста као и раније.
У овом првом великом сукобу Срба са византијским снагама у XII веку, вероватно је учествовао и млади жупан Белош, као младић од 15-18 година. Пораз који су Срби доживели 1128. године утицаће да велики жупан прихвати вазални однос и да избегава отвореније и веће сукобе са византијском војском за следеће две деценије. Али ово није значило крај борби Срба против Византије. Ратно савезништво из 1128-1129. године утицаће да се владари Угарске и Србије још више приближе и блиско политички повежу на начин на који се то чинило у средњем веку: брачним везама. Те, 1129. године, угарски краљ Стефан II испросиће за свог наследника Белу Слепог кћерку великог жупана и Белошеву сестру Јелену. Овај брачни споразум између српског и угарског владара одлучујуће ће утицати на даљи Белошев живот.
Мађари, азијско номадско племе, стигли су у Панонску низију у X веку, где су покорили словенска племена (са којима су се касније помешали) и формирали своју државу. Њихов племенски вођа се звао Арпад који је основао и владајућу династију. О ратовањима Мађара и Срба у то доба прича и Летопис попа Дукљанина. Српски владар Часлав Клонимировић је наиме на Дрини победио мађарског кнеза Киша, али је у наредној бици он био заробљен и са свим својим сродницима удављен у реци Сави.
Један од Арпадових потомака, Стефан (мађарски Иштван), крунисао се за краља око године 1000, примио је хришћанство и покрстио и цео свој народ, па је брзо након смрти био проглашен за свеца. Почетком XII века Угарска је била уклештена између две европске империје (као нека врста тампон државе) од којих је свака претендовала да буде универзална: немачко царство на западу и Византија на истоку. У то доба, Мађарска још није била искључиво католичка земља: у њој живи и доста православних, од којих су многи (али не сви) Словени, који имају своје цркве и манастире, посебно на југу и југоистоку земље (посебно у пограничним областима према Византији). Истовремено, угарски краљеви шире своју власт на југ: краљ Коломан је 1102. године освојио и Хрватску убивши на Гвозду последњег народног владара Петра Свачића, а након тога је угрозио и млетачке и византијске поседе у Далмацији.
Колики је био утицај блиских суседских односа са Угарском по Србе речито говори и Хиландарска повеља Стефана Немање из 1198. године у чијем уводу се каже да "Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима...", а Немањиним прецима "дарова да владају овом земљом српском", као велики жупани.
У владарском дому Арпадовића, као и у свим другим европским владарским породицама реч "слога" није постојала, а претежни део животне енергије, трошен је на породичне свађе и битке око наслеђа престола, достојне Шекспирових трагедија.
Прича о слепом краљу Бели II, човеку за кога се удала Белошева сестра, српска кнегиња Јелена, трагична је прича, са мрачним и мучним почетком, светлијом средишницом и тужним крајем, достојна времена и места њеног настанка. Белин отац Алмош, једно време је, пре него што је Угарска 1102. године освојила целу Хрватску, био краљ хрватски, у делу између Драве и Саве. Кад га Хрвати протераше, даде му његов старији брат, краљ Коломан део Угарске на управу. Међутим, Алмош се побуни када је Коломан одредио за наследника свога сина Стефана, а не њега. После неколико покушаја помирења и нових Алмошових побуна, Коломан га најзад ухвати и заједно са његовим петогодишњим сином Белом ослепи. Десило се то 1115. године. Белош и Бела II су дакле вероватно били вршњаци. Треба, узгред, напоменути да је ослепљивање био један од честих начина који је у то доба коришћен у Угарској (а још чешће у Византији) да се евентуални претендент на престо или свргнути владар елиминише из даље конкуренције. Ослепљивање деце, с друге стране, било је изузетно ретко. Коломан је наредио и да принц Бела буде ушкопљен, али ово наређење никада није извршено, као ни каснија смртна пресуда.
Малога Белу су калуђери сакрили у манастир, док је његов отац Алмош успе да побегне у Византију, где је живео под именом Константин (Ромеји-Византинци у начелу нису подносили "варварска" имена). Краља Коломана наследи његов неуравнотежени, распусни и окрутни син Стефан II, који је, како смо видели, водио 1127. године рат са Византијом, у који су се укључили и Срби. У међувремену је Алмош умро.
Можда би слепи Бела до краја живота провео заборављен у манастиру, да се на угарском двору није десио нови скандал. Краљ Стефан се теже разболео, а неки нестрпљиви великаши прогласе за краља Бориса, Стефановог непризнатог полубрата који је био рођен и одрастао у Русији. Борисова мајка се звала Еуфемија (Јефимија) и била је кћи знаменитог великог кнеза Кијева, Владимира Мономаха. Удали су је за остарелог мађарског краља Коломана, коме је то био други брак и чија је ружноћа била толика да су то забележили и његови хроничари ("врло мршав, грбав, шепав, полуслеп, муцавац, обрастао у длаке"). Таквог мужа Еуфемија није могла ни волети, па се брак оконча једним скандалом. Када је краљица затруднела, краљ, имајући у виду вероватно све околности из брачног односа, процени да дете није његово, па несретну краљицу отера натраг оцу у Кијев, где се принц Борис родио и добио руско име. Након што је поодрастао дошао је у Угарску тражећи своја принчевска права.
Међутим, краљ Стефан неочекивано оздрави, Бориса протера, његове присталице погуби, а за наследника престола прогласи свог јединог живог рођака – слепог Белу, кога су до тада скривали. Извукавши га из манастира, Стефан реши да Белу ожени, па му тако доведе 1129. године Јелену, кћерку свога ратног савезника, српског великог жупана Уроша I. Краљ Стефан II ће живети још кратко време. Већ дуго болестан и осећајући да му се приближава смртни час, пред смрт се замонашио. Умро је у својој тридесетој години, априла 1131. године.
Слепи краљ Бела II ће десет година, од 1131. до 1141. године номинално владати Угарском. Да слепац буде проглашен за краља – па то још у Средњем веку, у доба када је од краља очекивано, не само да управља, да суди, већ пре свега да буде борац, ратник – јединствен је случај. Нема сумње да се Бела могао одржати на власти само уз снажну подршку и енергичну управу оних који су му били најближи, а у првом реду краљица Јелена, а уз њу и Белош.
Можемо само претпоставити, иако јасних потврда нема, да је у Јелениној пратњи већ у то доба на двор угарских краљева у Острогону стигао и Белош. Као један од млађих синова великог жупана, он је могао бити задужен да сестру допрати до младожењина дома, као и да можда игра улогу посредника између владарских породица у Угарској и у Рашкој. Није сигурно да је већ при доласку знао да помало говори мађарски, иако ни то није невероватно, имајући у виду већ поменуте блиске везе великих жупана са Мађарима, како то сведочи и име Белошевог оца.
Али, да би се утврдила на власти, Јелена се пре свега морала показати као жена, способна да рађа наследнике династије, будуће владаре. Она је joш 1130. године, пре смрти краља Стефана II, родила најстаријег сина, будућег краља Гезу II. У наредним годинама, она ће у браку са слепим Белом родити још три сина: Ладислава (Ласла), Стефана (Иштвана) и Алмоша.
Догађаји који су уследили брзо након крунисања слепог Беле II су показали да нова краљица Јелена није стигла на угарски двор да би играла улогу наивне овчице. Почетком 1132. године, на краљичин подстицај у Араду буде сазван угарски сабор, на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле Слепога, тако и његови потајни непријатељи, присталице Бориса. Хроничар приповеда да, када је краљ сео на престо, појави се и краљица Јелена са својом малом децом, и овако се обрати сабраном скупу:
"Чујте сви наши верни племићи и народе, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио очњи вид; зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!"
На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи, односно припадници Белине странке на двору, који су већ унапред били припремљени – и похватају ону "господу која бејаху некада саветовали да се Бела ослепи". Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце. Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице буду лишене свих поседа.
Масовна егзекуција из 1132. године није, међутим, била довољна да краља Белу Слепог ослободи свих непријатеља и оних који су подржавали претендента на престо, принца Бориса, сина Коломановог. Користећи подршку разних земаља, Борис ће више од две деценије покушавати да сруши Белу, а после и његовог наследника Гезу, и да освоји угарску круну. Владавина Беле Слепог углавном је протекла у огорченом настојању краљеве странке да учврсти власт и да се одупре непрестаним заверама претендента на престо. Велики део Белине странке чинило је свештенство, које га је као малог спасло и отхранило.
Већ у јесен 1132. године Борисова војска уз помоћ пољског кнеза Болеслава III Кривосутог упадне у Угарску и дођу до реке Шаје. Краљица Јелена и краљева странка су још једном преузели "чистку" својих редова (очигледно су присталице Борисове биле бројне) прибегавши новом лукавству. Краљ сабере сву господу и упита их да ли знају да ли је претендент Борис заиста "копиле", или је напротив, рођени и легитимни син краља Коломана. Искреност у та времена се није препоручивала: сви који су одбили да потврде да је Борис копилан били су побијени. Касније, у борбама са Пољацима, Угрима притекне у помоћ чешки кнез Собјеслав (зет Беле II, ожењен његовом сестром). Ово угарско-пољско-чешко ратовање је трајало све до 1135. године, када је уз посредовање немачког цара Лотара II, најзад склопљен мир са Пољацима.
Прича се да је Јелена у мираз своме слепом младожењи донела и део Босне који су Угари звали Рама. Вероватније је, међутим, да су у то време Угари Босну освојили оружјем и тамо поставили свог намесника – бана Борића, племића из Славоније. На сабору у Острогону, 1137. године Бела и Јелена ће свог млађег сина Ладислава прогласити за "херцега од Раме", али је стварни владар у Босни остао бан Борић. Међутим, од тога доба па све до нестанка Аустро-угарске монархије, Угарска краљевска титула ће, поред Угарске, Хрватске и Далмације обухватати и "Раму" (тј. Босну).
За Белине владе започела је експлоатација првих рудника у Угарској, односно у Трансилванији где су се производили бакар, злато и сребро. У том циљу, у Угарску су насељени најискуснији европски рудари – немачки Саси, који ће након неког времена пренети рударске технике и у средњовековну Србију.
Последњих година своје владавине, краљ Бела се није бавио скоро ничим, препустивши сву власт Јелени и њеном брату Белошу. Подао се пићу. Држећи државне савете, Јелена је затварала очи и окретала главу од куманских робиња које су доводили за краљеве забаве. Слепи краљ ће умрети млад, од водене болести, 13. фебруара 1141. године када му је било тек 31 година.
Није нам познато у којој мери је српски кнез Белош учествовао у овим раним збивањима првих година владавине Беле Слепог. Како је то уобичајено, тадашње хронике помињу Белоша тек од оног момента када он постаје једна од кључних личности двора. Нема сумње да он на такво место није могао бити постављен без претходних припрема, што претпоставља и знање језика, године проведене у мађарској средини, као и припреме за заузимање врховног положаја. Оно што је несумњива чињеница, коју помињу и византијски хроничари, јесте да је Белош био одређен од краљице Јелене да буде тутор, односно учитељ и надзорник у васпитању престолонаследника Гезе, рођеног 1131. године. Према томе, већ око 1136. године Белош, као тутор престолонаследника, представља важну и утицајну личност на угарском двору.
Постепено, уз сталну подршку краљице Јелене, Белош стиче титуле, као и богатство. Богато га је оженила и обезбедила му подршку моћне угарске тазбине и широке породичне везе преко жене, што је у мађарском друштву са још јаким трибалним и кланским везама имало велики значај. Прво тутор младог престолонаследника, Белош добија почасну титулу херцега, која се додељивала искључиво члановима владарске породице. Богатство је осигурао и бројним имањима која је круна одузела од погубљених краљевих противника.
Најзад, још за живота слепога Беле, Белош добија и положај бана Хрватске, титулу коју ће носити врло дуго, најмање до 1157. године. Тако је необичним стицајем околности један српски кнежевић постао први познати бан Хрватске под власти угарских Арпадовића. Белош настоји да уведе ред и прошири краљевску управу. У свим документима и повељама у Хрватској из тог времена, поред краљева имена, помиње се и име бана Белоша. За време краљевања Беле и Јелене, Угри су заузели део Далмације, као и градове Сплит, Трогир и Шибеник.
Без обзира на изванредност Белошеве каријере, требало би такође имати у виду да успон једнога странца у друштву средњега века и није посве необична појава. Често су, на пример, будући владари одгајани у страној средини, или су странци чак освајали престо. Виљем Освајач, нормански војвода је 1066. године у бици освојио енглеску круну. Нормански авантуриста Роберт Гвискард је на сличан начин освојио Сицилију и основао краљевство. Било је то време крсташа који су, након небројених авантура, стварали нове државе удаљене на хиљаде километара од њихове постојбине. И у самој Угарској, претенденти за краљевски престо у та доба су често годинама живели у потпуно другачијој, православној средини, попут Алмоша-Константина или, касније, Беле-Алексија (Јелениног унука, који је једно време био чак проглашен за наследника византијског царског престола).
Белош није био једино дете великог жупана које је дошло на угарски двор. Јеленин положај угарске краљице омогућио је рашком жупану Урошу да даље развија своје везе са централноевропским владарским династијама. Још једна његова кћи, Марија, удала се око 1134. године, вероватно уз посредовање краљице Јелене, за Конрада, кнеза од Знојма. У једној старој капели моравског градића Знојмо и данас се чува портрет кнегиње Марије, најстарији портрет једне српске кнегиње. Посредством ове Урошеве кћери, рашка владарска породица се ородила са чешким, а преко њих и са пољским, немачким и другим владарским породицама Централне и Источне Европе. Маријин муж, Конрад II, кнез од Знојма, припадао је владајућој кући војвода Чешке и Моравске (Чешка тада још није била краљевина, него војводство, у оквиру Светог Римског Царства). По мајци, био је у најближем сродству са немачким царевима, па је тим путем Марија ушла у круг највише властеле Немачког царства у XII веку. Маријини потомци су владали и у Пољској до XVII века.
Трећи дан након Белине смрти 1141. године, у Стоном Биограду, тадашњој угарској престоници, за краља је крунисан његов син Геза II, дечак од 10-11 година. Истовремено Јелена постаје формални, а Белош стварни регент у држави. То двоје Срба сада пресудно утичу на очување и ширење моћи дома Арпадовића. И поред чињенице да је друштво Средњег века друштво мушкараца у коме је жена држана у подређеном положају, нису ретки примери енергичних жена које су и у то доба успевале да се наметну и да играју значајну политичку улогу у својим државама. Можемо само поменути знамениту Елеонору од Аквитаније, прво жену француског, а касније и енглеског краља, или француску краљицу Бланшу од Кастиље, која је била регент малолетном Лују IX (каснијем свецу). Могуће је, такође, да се Јелена након мужевљеве смрти, како је то понекад био обичај, замонашила, и да је само индиректно наставила да утиче на државну политику, посредством свог брата и деце.
Уз Јеленину посредну или непосредну подршку, Белошева моћ постепено постаје огромна. Он је тај са којим се рачуна на страним дворовима, њему се обраћају поданици и вазали, он је вођа војски и, уместо краља, врховни судија у земљи. Бан Белош се помиње као врховни арбитар у многобројним споровима, он поставља своје представнике, изабранике из локалног племства по Далмацији и Хрватској.
А постати угарски палатин, односно управник двора (или како бисмо ми данас рекли први министар), херцег и бан није било лако. Требало је, што ласкањем, што мачем, обезбедити подршку и победити отпор многих; требало је да он, Словен и "шизматик", убеди моћне црквене и световне великаше да је способан да управља земљом; требало је окрвавити, у име краља, руке до лаката; водити безбројне битке, велике и мале. Владари и принчеви тога доба често личе на комбинацију витезова, каваљера, путујућих авантуриста и друмских разбојника. Бити владар, краљ, гроф или принц у XII веку значило је у првом реду бити без престанка у покрету, јахати, ходати или пловити, наметати или потврђивати ауторитет и власт, освајати или бранити тврђаве, пресуђивати, ловити, отимати или бранити богатство, борити се са сопственим непослушним вазалима или са спољним непријатељем.
Ипак, из данашње перспективе посебно је тешко прозрети све мотиве и личне преокупације људи из Средњег века. Документа и сведочанства о појединим збивањима или личностима су оскудна – најчешће из друге или треће руке. Како да схватимо и доживимо оне о чијој егзистенцији сведочи тек понеки напис у хроници, понеки потпис у повељи, успутно сведочење? Знамо да су били дубоко религиозни и да су се јако бојали Страшног суда и пакла. Знамо и да су били побожни и страсни, често импулсивни као мала деца, често насилни, врло емотивни, спремни да зачас заплачу или да се разбесне. Али индивидуалне мотиве и осећања појединих особа, њихову личност, њихове циљеве, наде, страхове, љубави, мржње, немогуће је данас дознати. Сведочанстава је изузетно мало, а и она најчешће долазе само из ограничених извора: текстова које су – као једини писмени – писали црквени људи за своје потребе.
Као ефективни владар, Белош је развио широке активности и везе са суседним и даљим земљама. Чешка, Немачка, Русија, Византија, Србија, Пољска, Сицилија, Аустрија, Рим, Далмација, Венеција, Хрватска...само су неке од земаља и области у којима ће Белош развијати своје државничке активности, склапати савезе, ратовати, јахати у походима, организовати комплоте, слати новац, посланике или трупе. Белошеве везе и активности имају заиста европски карактер, и оне, између осталог, показују и у којој мери је већ тадашња средњовековна Европа, укључујући и Русију и Византију, била међусобно повезана.
У Чешкој, у којој је дошло до смене на престолу након смрти угарског савезника Собјеслава, Белош је у пролеће 1142. године подстакао великаше да покушају да са власти оборе новог кнеза Владислава II. Покушај није успео, па је угарски двор у чешком владару стекао дуготрајног непријатеља.
Истих година (односно 1143. године) у Цариграду је дошло до промене на престолу. Јована II je наследио његов најмлађи син, предузетни и енергични, Манојло, "цар-витез", који је по мајци Пирошки-Ирени био полу-Мађар и који ће се, можда због тога, а можда и због својих неизмерних амбиција, непрестано мешати у мађарске послове. Са друге стране, на западу, Белош је имао не мање опасног противника у лику немачког цара Конрада III од Хохенштауфена. У сталном непријатељству са царем Конрадом, као и са царем Манојлом, Белош ће помагати претенденте за царски престо у Немачкој, као и у Византији. Забележено је да је непријатељу и конкуренту немачког цара Конрада III, војводи Велфу VI слао новчану помоћ. Крајем четрдесетих година, Белош ће одлучујуће утицати и на стварање велике европске коалиције против Византије и цара Конрада III коју су чиниле Норманска краљевина у Италији, Угарска, Француска и Србија. Ово није могло проћи без одговора немачког цара.
Пресудна битка у Белошевом животу одиграла се 1146. године, када је вечити претендент на угарску круну Борис поново покушао да освоји власт. Искористивши лоше односе Угарске са немачким царем, Борис је на двору у Ахену, уз подршку чешког кнеза и аустријског маркгрофа, убедио немачког цара Конрада III лично, да му пружи подршку. Напад Борисове коалиције је отпочео успешно: априла 1146. године Борис је са немачким плаћеницима освојио град Пожун (данас Братислава). Белош је знао да мора да реагује одлучно, ако не жели да изгуби подршку племства.
Недалеко од реке Лајте, 11. септембра 1146. године сукобиле су се велика војска немачког царства, коју је предводио полубрат цара, аустријски маркгроф Хенрик II од Бабенберга, и угарска војска коју су водили млади краљ Геза II и његов ујак, "dux" Белош и која је, наводно имала чак 70.000 ратника. Уочи одлучне битке, млади краљ Геза је у једној дрвеној цркви, капели Свете Ане, проглашен за витеза, опасан мачем и тиме оглашен пунолетним (имао је тек 15 година). Али стварни вођа војске и управник државе остао је његов ујак Белош. Прве чете са угарске стране су чинили секељски и кумански стрелци, на крилима стајаху чете жупанија, а у центру Белош са краљем и 12.000 изабраних ратника. Жестоки сукоб на Лајти отпочели су одреди стрелаца. Аустријанци су затим извели јуриш коњаника желећи да униште средиште противника, где су се налазили млади краљ и Белош. Бан се тукао као махнит. Крваву битку, која се водила прса у прса и у општем метежу, одлучио је Белош, једним контранападом у коме је разбио главнину снага противника. Немачка војска је отпочела панично да се повлачи. У бици и након ње, Немци су изгубили 7.000 војника, а Угари 3.000. Хенрик II и Борис су се спасли бекством до Беча. Те вечери, Белош је знао да је његова будућност, чак и без подршке Јелене, обезбеђена.
У складу са ранијом политиком угарског двора, Белош је развијао и врло блиске везе са православном Русијом, где су Византија и Угарска посредно водиле дуготрајан рат за утицај. Од 1142. године он се стално меша у борбе руских удеоних кнежева и пресудно утиче на избор великих кнежева у Кијеву. На његову иницијативу, млади краљ Геза II ће се 1142. године верити Еуфрозином, кћерком великог кнеза Мстислава "Великог" и унуком Владимира II Мономаха. Угарски двор ће послати велику војску да би помогао Еуфрозинином брату, волинском кнезу Изјаславу Мстиславичу да се 1146. године дочепа престола у Кијеву. Између 1148 и 1152. године Угри ће у шест наврата слати војну помоћ Изјаславу. У руске послове се мешао и цар Манојло, који је помагао Изјаслављевог супарника, суздаљског кнеза Јурија Долгоруког. Тако су, у ствари, Угарска и Византија већ четрдесетих година воде посредан рат користећи сукобљене руске кнежеве, слично као касније у Србији. Борба Изјаслава Мстиславича и Јурија Долгоруког је истовремено имала и своју "идеолошку" позадину, јер је Изјаслав утицао да се 1147. године за кијевског митрополита изабере кандидат кога није одредио цариградски патријарх (како је то, иначе, била пракса). Ово је довело до вишегодишњег раскола између кијевског митрополита и патријарха у Цариграду, којег је подржавао византијски кандидат Јуриј.
Да би још више ојачао везе са Кијевом, али истовремено да би учврстио и своје односе са новом угарском краљицом, Белош ће своју кћи 1150. године удати за Изјаславова и Еуфрозинина брата, волинског кнеза Владимира Мстиславича. Kћерки у то доба свемоћног палатина Белоша руски летописци неће забележити име, него ће је називати надимком "Бановна". Ова кнегиња ће престављати прву директну везу између српске и руске владарске породице. Владимир ће и после братовљеве смрти (1152. године) наставити да влада у својој волинској кнежевини. Са српском кнегињом живеће сретно и родиће му се више синова.
Година 1147. је опет видела један догађај европских размера, који је умногоме пореметио уобичајене локалне чарке и друга збивања по дворовима у Угарској, Цариграду, Кијеву и Рашкој: након пола века, поново је организован велики крсташки поход, други по реду, који су предводили немачки цар и француски краљ, лично. Обе војске, она немачка и она француска, прошле су кроз Угарску, где им је бан Белош организовао пријем и миран пролаз. И да је хтео, другачије не би могао, имајући у виду број крсташа. Само је цар Конрад III предводио око 20.000 Христових војника из Немачке. Међу великашима у његовој пратњи, био је и Белошев зет, Конрад од Знојма, муж његове рођене сестре Марије. Немачка војска, коју је пратила уобичајена гомила авантуриста, бескућника, разбојника и сецикеса изазивала је бројне инциденте, што је невољне домаћине доводило на ивицу ширег сукоба са незваним гостима. Један угарски летописац је забележио да се цар Конрад није понео као Христов војник, него као тиранин и разбојник.
За Немцима је убрзо долазила још једна војска са крстом на рамену, коју је водио француски краљ Луј VII. Луј је имао мању, али дисциплинованију војску витезова коју су пратиле и супруге краља и великаша, међу којима је била и касније знаменита Елеонора од Аквитаније. Између два краља, Луја и Гезе, успостављени су пријатељски односи, што је потврђено и чињеницом да је француски краљ био кум на крштењу Гезиног најстаријег сина. Међутим, у француском табору се појавила и једна Угрима врло позната личност, која је изазвала прави и озбиљан "дипломатски инцидент" између француског и угарског суверена. Угри су, наиме, дознали да француске трупе прати и претендент Борис, који је након неуспеха са Пољацима и Немцима, некако успео да придобије симпатије краља Луја. Краљ Геза и Белош су спречили даље напредовање француских крсташа док им не испоруче Бориса. Француски краљ, као Борисов домаћин и прави витез, ово је енергично одбио. Ко зна како би се овај спор завршио да једнога дана Борис једноставно није нестао из француског логора. Ускоро ће се поново вратити, овај пут са византијском војском.
Крсташки очевидац из тога доба Ото Фрајбуршки, описује Угарску као врло централизовану земљу, пуну језера и мочвара, подељену у око седамдесет жупанија, где само краљ има право ковања новца и наплате царина. Он такође описује Угре као мале, косооке, испупчених јагодица чудећи се "како тако лепа земља припада тако ружном народу". Претпоставља се да се Ото обрео међу неким племенима азијских Печенега или оних азијатских Мађара који се још били нису измешали са Словенима.
Белош и Јелена су на свој двор доводили и бројне Словене, у првом реду своје рођаке из Раса. Међу њима је био и Урош, Белошев брат и будући велики жупан, a вероватно и жупан Вукан (Вакхин), њихов рођак, који ће 1150. године водити угарске помоћне трупе у помоћ Србима у рату против византијског цара. У једном каснијем документу из 1164. године Бона, опатица задарског женског самостана говори о пресуди у корист њене породице коју су донели бан "Албеус" (тј. Белош) и његов брат "Стефан". Не зна се ништа о томе ко би био овај Стефан и да ли је рођени брат или само брат од стрица Белошев. Неки у њему виде и загонетног Завиду, оца будућег великог жупана Стефана Немање.
Други крсташки поход није помогао хришћанској ствари у Светој земљи, али је имао низ узгредних последица на тадашњој европској политичкој и дипломатској сцени: дошло је до зближавања и личног пријатељства два цара: византијског – Манојла Комнена и немачког – Конрада III од Хохенстауфена, као и до великог груписања између две групе супротстављених европских држава.
У складу са тадашњим обичајима, Белош је утицао и на збивања у земљи свога порекла. Византијски писац Кинам на једном месту наводи да је Белош "покушао да потчини Далмацију" (тј. Србију) и да је слао "Далматима" (тј. Србима) помоћ како би се ослободили византијске власти. У његово доба, по први пут се помиње један босански бан – већ поменути бан Борић – на чији избор је Белош вероватно такође пресудно утицао.
У родној Србији у то доба долази до смене владара. Велики жупан у Расу постаје Белошев брат Урош II. У великом рату који ће цар Манојло Комнен 1149-1150. године водити против Уроша II и Србије, Угри ће бити српски савезници, што очито указује на чињеницу да је од раније постојала блиска повезаност између два брата, Белоша и Уроша, као и дворова у Острогону и у Расу, односно да је врло вероватно да је Белош пружио подршку Урошу II приликом доласка на власт.
Урош II, син великог жупана Уроша I, а брат Белошев, био је можда први велики жупан Србије који се и сам упустио у "европску дипломатију". Већ његов отац је то омогућио, успостављајући, како смо видели, породичне односе са суседима, као и са даљим владајућим династијама. Урош II ће покушати да искористи створене блиске везе, како би поново покушао да Србију осамостали од Византије. Након проласка крсташке војске, 1147-1149. године се формирала широка антивизантијска коалиција против цара Манојла. Коалицију је предводио сицилијански краљ Рожер II, који је искористио Манојлову окупираност крсташким проласком кроз Византију да нападне и заузме византијске области, Крф, као и Коринт и Тебу на Пелопонезу. Рожер II је обезбедио подршку и других владара и земаља спремних да ратују против цара Манојла: Француску Луја VII, немачког противцара Велфа, угарског краља Гезу II, односно Белоша, као и Урошеве Србе, који су деловали уз уску сарадњу са Угрима. Касније су се у сукобе умешали и Руси.
Међутим, ни цар Манојло није седео скрштених руку. Дајући широке трговинске концесије, успео је да обезбеди подршку Венеције и њене флоте, као и свог личног пријатеља, немачког цара Конрада II.
Након што је у лето 1149. године уз венецијанску помоћ поново преотео Крф од Нормана, цар Манојло "реши да свој ратнички жар управи против Срба", како би казнио "њиховог великог жупана, који је већ био отпочео да се бори."
Царев секретар Н. Хонијат овим поводом у црном светлу описује Србе, као непоуздан народ:
"...ови су (тј. Срби) док самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе ... (а затим) ... осмелише се више него што је требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су биле под Ромејима."
Цареви хроничари живо описују овај први велики поход цара Манојла на Србију 1149. године. Одвојивши тешко наоружани одред војске и припојивши га лако наоружаним четама, цар преко Пелагоније (Македонија), преко Косова улази у Србију (или "Далмацију", како је често називају). Међутим, Урош II је сазнао за покрете велике византијске војске и повукао се у брда, "остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот." Цар је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио, док је "небројено мноштво учинио робљем". Манојло је затим опколио утврђени град Галич (данас Сочаница, на десној обали Ибра). Постави логор и "нареди да се гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки. Град је одолевао три дана, да би затим био освојен на јуриш. У граду је ухваћено "мноштво варвара" који су делом били ратници а делом сточари. Све заробљене, цар посла у Сардику (Софију) и друге ромејске крајеве, да се настане. Вративши се у Рас, Манојло сазна од своје посаде да је Урош са својим ратницима искористио његово одсуство да обнови борбе око града. Ромеји затим крену за Урошевим снагама, желећи да га заробе, али им велики жупан измакне "бежећи преко планинских превоја". Манојло се морао задовољити само тиме да је спалио дворе великог жупана. И данас у народу у Рашкој живи легенда да су се двори великог жупана Уроша налазили у селу Попе, које је на неколико километара на северозапад од манастира Ђурђеви Ступови (код данашњег Новог Пазара).
Овим је био завршен царев поход на Србију, који иако успешан очигледно није дао трајније резултате, јер је Манојло већ следеће, 1150. године морао да води нову битку у Србији и то са још јачим снагама.
Читаву годину велики жупан Урош II jе спремао ратнике за бој и припремао савезнике. Прошлогодишње ратовање је било крваво, али је показало да Грци нису несавладиви. Te године, Византинци су се вратили са још већом војском. Уходе су већ крајем лета јављале да је цар са најбољим војсковођама и бројним сродницима у Нишу. Дукљански краљ Радослав је скрушено дошао у Манојлов логор да му изрази вазалску покорност. По старом обичају, цар је чекао јесен, да шуме остану без лишћа, па да упадну у Србију. Сукоби и ратовање потрајали су месецима.
Све наде Урошеве, да ће његови прошлогодишњи савезници Нормани са Сицилије напасти Византију, распршиле су се. Ни Босанци нису дошли у помоћ. Урош је додуше имао и много ближе савезнике на угарском двору: Гезу II и најмоћнијег човека на двору – палатина Белоша. Али Геза је био отишао да ратује на север, у Галицију. Белош је морао да обавља власт у земљи, па је брату послао јак одред састављен од Печенега и Калисија, који су били хазарско племе и који су живели око данашње Митровице. Вођу тих угарских трупа византијски писци су звали "велики жупан Вакхин", што се може читати и као Вукан. Он је можда био Белошев и Урошев рођак, који је некада био и велики жупан у Расу. Његов физички опис (висок и крупан) не одговора угарском типу и пре се може поредити са физичким особинама припадника рашке династије. Познато је, на пример, да је Немања својом висином и грађом изазивао чуђење, док је неколико деценија касније био талац у Цариграду.
Урошеве трупе су се стално повлачиле и мењале положај настојећи да искористе боље познавање терена и да нападну мање изоловане групе византијских војника. Али цар је упорно нападао, од долине Лугомира (лева притока Мораве), на Дрину, па назад, на Тару. Међутим, Ромејима није успело да спрече сједињавање српских и угарских снага. Већ је падао и густи снег, али Византијци се нису, према обичају повлачили у своје утврде. Овај пут су решили да иду до краја.
Жупан Урош нареди окупљање све војске и одлучан напад код реке Таре. У рано јутро, када је византијска војска кренула из логора, "неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да је веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке, и то не само домородачка (тј. српска), него и безбројно савезничко мноштво, састављено од хунских (тј. угарских) коњаника."
Борба на Тари је била жестока и неизвесна. Водила се прса у прса. Срби су успели да опколе групу византијских старешина који су једва избегли погибију. Војсковођа Константин Кантакузин изгуби у боју са Србима два прста. У позлаћеном оклопу, сијајући као "орао са златним крилима" , ричући "као лав буколеонски" сам цар се упустио у двобоје, покушавајући да допре до српског великог жупана. Цар је збацио на земљу и заробио четрдесет непријатељских војника, а остале растера и док су бежали "стално их удараше с леђа мачем и копљем". У то, један од оних који су бежали, спазивши цара, "исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га".
Након тога, цар се бацио у гомилу која се борила око жупана Вакхина/Вукана, вође угарских трупа. "Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач жестоко је насртао, непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина – човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја, Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги, причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац, да су колутови од заклона дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варваринову руку и предаде га нећаку".
Битка је била одлучена када су у византијске руке пала и два српска жупана, Грдеша и Вучина. Урош је схватио да је битка изгубљена. Губици су били огромни. Срби и Угри су нагло почели да се повлаче. Само неколико минута је био потребно да преостали српски војници нестану по брдима и шумама Таре.
Следећег дана, пред византијским логором се појавила групица српских посланика. Пренела је молбу великог жупана да му цар дозволи да са конопцем о врату призна пораз и да преговарају услове мира, односно потврду вазалског положаја Србије. "Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље, где је ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима". Манојло је повећао обавезе Србије: узео је таоце, као гаранцију мира, а број помоћних трупа које му Срби шаљу у војне походе повећао на 500 уместо 300 за походе у Азији и на 2.000 за ратовање у Европи.
На Тари, велики жупан није изгубио једну битку. Изгубио је и веру да ће икада моћи да победи Манојла и да ослободи Србију. Неку годину касније, 1153. године, Манојлу није било потребно ни да покрене трупе, а Урош је већ хитао да му изрази покорност. Од битке на Тари, српски одреди из Раса ратују на византијској страни, а против Угара. Палатин Белош је тако изгубио важног савезника – своју браћу у Србији.
Након покоравања Срба 1150. године, Манојло Комнен се окренуо свом жестином, готово опсесивно против Угарске. Царев секретар и хроничар Кинам објашњава да је цар желео да казни Угре због њихове подршке Србима. Али царев интерес за угарске послове, који је превазилазио објективне и стратешке потребе Царства (Манојло је укупно водио чак десет похода на Угарску), објашњава се и чињеницом да је његова мајка била мађарска принцеза Пирошка (проглашена за светицу – Свету Ирену у Византији) и кћи некадашњег угарског краља Ладислава (који је такође био проглашен за свеца, али католичког). Између две државе, између два двора, током наредне деценију и по водиће се грчевита борба, скоро на живот и смрт, која ће обухватати широке области, од руских степа до јадранских вода, а чији фокус ће бити простор око Београда, Земуна, Браничева и данашњег Срема. Та борба се није сводила на војне походе и сударе. Она је била и економска борба, шпијунски рат, посредна борба путем савезника, као и настојање да се "изнутра" подрије противник, подршком претендентима на престо. Уз допринос византијске политике, Угарска је у то време била и растрзана феудалном анархијом, односно сукобима између две феудалне групе: великих световних земљопоседника, који су често налазили подршку на двору у Цариграду и великих црквених феудалаца, који су у напредовању Византије видели највећу опасност за своје интересе и интересе католичке цркве. У таквим условима, утицај и моћ централне власти, односно двора, као и бана Белоша, су слабили, посебно стога јер и унутар краљевске породице све видљивије долазило до сукоба. Краљ Геза II подстицан краљицом Еуфрозином настојао је да наслеђе остави свом најстаријем сину Стефану. С друге стране, краљева браћа, Ладислав, херцег Раме и херцег Стефан, које је подржавао моћни ујак Белош, сматрали су да према древним обичајима сениората они имају предност у наслеђу престола.
У ратовима на Дунаву и у Срему, Срби учествују на обе стране, као и много пута у каснијим вековима, ратујући за интерес и за рачун другога. Вероватно је да велики жупан или неки од угледнијих жупана (Деса или некад можда и млади жупан Немања), предводе помоћне српске одреде у складу са одредбама савезничког и вазалног уговора према цару Манојлу, које је прихватио Урош II.
Тумараће тако српске трупе годинама по Срему и панонској низији, неки у оклопима, други у гуњевима и шубарама, неки на коњима, већина пешке, једни наоружани мачевима и копљима, а други са буздованима и са стрелама, газиће преко широких река, кроз мочваре и шуме, опседаће градове, пљачкаће села, гинути и убијати. Ратоваће српски одреди често и против Белошевих ратника, међу којима је такође било Срба, против Срба бана Борића из Босне, упадаће и палиће села словенског становништва по Срему и даље. Пред зиму, на крају ратне сезоне, враћаће се израњављени и уморни преживели ратници у брда своје Србије, неки натоварени пленом, други водећи робове.
Лета господњег 1151. цар Манојло је са војском упао у равни Срем, опколио и заузео Земун, попалио села, ухватио грдно робље и послао их у Ниш. Хроничар Кинам описује одбрану Земуна: "догод се надаху (браниоци) да ће им краљ (Геза, који је опет ратовао чак у Галицији) ускоро стићи у помоћ, жестоко се одупираху. Пошто се он (краљ) ниоткуд није појављивао, а Ромеји већ беху спремни за борбу на самим зидинама, уплаше се претеће опасности, те предложе цару да му предају тврђаву пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то одби, ставише конопце око врата и скинуше капе са глава, срамотно се предаше цару. Он забрани Ромејима да се ико од ових убија..."
Угарска војска се на крају ипак појавила, али ју је предводио бан Белош, а не краљ. Белош је избегавао директан сукоб са Манојловим снагама у Срему. Уместо тога, кренуо је на Браничево, стратешко место на Дунаву, преко ког је контролисан саобраћај и трговина тзв. "Цариградским друмом", што је приморало Византијце да се привремено повуку из Срема. У овим борбама, поново наилазимо и на вечито активног принца Бориса, сина Коломановог, који сада већ трећу деценију, овај пут из византијског табора, непоколебиво покушава да се дочепа круне Светог Стефана. Борисове чете су опустошиле крајеве око Тамиша, где су "насеља скоро претрпана мноштвом житеља и крцата свакојаким добрима". Чувши за долазак угарске војске, Борисове трупе су се повукле на другу страну Дунава ноћу, "при светлости буктиња које је у великом броју цар запалио у логору. Тада и две чете пешака, заостале на другој обали, успеше да се, када стигоше Хуни (тј. Угри), сакрију завукавши се у шибље кога је тамо било".
У овом походу, Манојло је предузео и опсежно утврђивање "придунавских градова", међу којима и Београда. У овим радовима, Ромеји су користили заробљенике које су довели из Срема, као и вероватно, околно, српско становништво.
Иако ослабљеног положаја на двору, Белош је још увек успевао да води главне државне послове и да организује борбу против Византије. Уобичајена политика Византије је била да слаби своје непријатеље или вазале, директном или посредном подршком супарницима за наслеђе престола. Те, 1153. године, Белошу се указала прилика да Ромејима врати мило за драго. Та прилика носила је име Андроник. Андроник Комнен, рођак цара Манојла, авантуриста, љубавник, ратник, једна је од најзанимљивијих и најнеобичнијих особа тог немирног доба. Након што је направио скандал у Цариграду, када је, већ ожењен, ступио у везу са својом и царевом блиском рођаком Евдокијом, Андроник је био удаљен са двора и од љубавнице. Након склапања мира са Угрима 1153. године, цар га је поставио за гувернера (дукса) пограничних области на Дунаву: Београда, Браничева и Ниша. Али преко мере амбициозном Андронику ни на памет није падало да утврђује пограничне области и одржава мир. Ускоро се, можда и посредством Срба који су блиско контактирали обе стране, "зближио са пеонским (тј. угарским) великашима". Међу њима је без сумње главну реч водио бан Белош, са којим је дукс Београда припремио заверу против властитог цара и рођака. У тим годинама Белош је вероватно и лично долазио у посету на Београдску тврђаву, коју је Андроник обнављао и даље градио. Ове контакте, који нису могли бити сасвим сакривени, Андроник је цару Манојлу објашњавао као начин да се привуку угарски великаши на византијску страну.
У овој причи о издаји, заверама, покушајима тровања, средњовековној шпијунажи и романтичним љубавима, сви учесници ће бити, како то доличи, по мало и варалице и преварени. Укратко, Андроник "преко писама обећава краљу Гези да ће му, ако му помогне у покушају да задобије власт, уступити Браничево па и сам град Ниш", односно добар део северних византијских провинција. У тим временима, шпијунске службе су имале важну улогу, баш као и данас. Цар Манојло је, путем својих ухода обавештен о Андрониковим везама и смутњама и он га хитно позива да му се придружи у логору у Хераклеји – Пелагонија (област данашњег Битоља). Андроникова спремност да се придружи цару била је појачана сазнањем да се међу дворјанима око цара налази и његова рођака и љубавница Евдокија. Занимљиво, Манојло је у прво време оставио Андроника да се сасвим слободно креће у логору у Пелагонији, а затим га ухапсио и послао у затвор у Цариграду, из кога се овај извући тек након девет година.
Док су се заплетале и расплетале драматичне сплетке и завере између Манојла, Андроника, Евдокије и осталих Комнена, Белош је организовао припреме за подршку договореном Андрониковом удару. Не знајући да је овај већ ухапшен, Угри су после опсежних припрема окупили бројну војску, укључујући и трупе из Чешке, Саксоније, Русије и Босне. Рат је обновљен 1154. године нападом на Браничево. Цар Манојло је врло хитро реаговао и изненађујуће брзо стигао у помоћ браниоцима, што је изненадило угарске нападаче који су се повукли. Са царем је био и претендент Борис.
"Када цар дозна да се Борич, егзарх далматске (тј. српске) земље Босне, нашавши се међу савезницима пеонског (угарског) владара, враћа у своју земљу, он одабра најхрабрији део своје војске и посла га да иде да се бори против Борича". Недалеко од Београда византијски одреди су достигли угарске снаге и дошло је до веће битке. "На обадве стране настаде велики покољ, све док не почеше Хуни око Бориса (тј. Мађари који су се борили на страни Византије) први да беже. А кад гониоци навалише са супротне стране, Хуни око Бориса готово сви изгинуше, а од Ромеја многи, док се остали одатле спасоше бекством ".
Борис, вечити претендент током две деценије, овај пут се није спасао. Нађен је након битке, како лежи мртав, са грудима прободеним стрелом једног Кумана. Касније се причало да је стрела отпослата са византијске стране Борису у леђа и да је његово убиство организовао сам Андроник, као једну од противуслуга коју је обећао својим угарским савезницима. Било како било, на угарском двору је Борисова смрт изазвала велико одушевљење. Краљ Геза се најзад ослободио вечитог ривала. Али ће зато брзо добити два друга – своју рођену браћу.
Након победе, Угри су покушали да освоје и Београд, у коме се припремала побуна против византијске власти. Међутим, брзом интервенцијом цара Манојла и његовог војсковође Јована Кантакузина, Ромеји су успели да сачувају Београд под својом влашћу и да казне оне који су желели да град предају Угрима..
Победа код Београда и Борисова смрт нису помогли да се ојача положај бана Белоша. Али борба против Манојла и Византије је настављена, овај пут посредно – преко Србије. Хроничар прича да је немирна српска властела, жељна рата и пљачке, збацила око 1155. године Уроша II са власти и уместо њега, вероватно уз Белошеву подршку, прогласила за великог жупана њиховог најмлађег брата Десу. У то време, приликом новог похода на Угарску, цар Манојло са војском прво дође у Србију, где сазва оба брата, како би пресудио ко ће бити одређен за владара Срба. Урош и Деса дођоше са својим пратиоцима, жестоко се оптужујући за неверу према цару и за издајство и везе са Белошем. Византијски писци помињу да су браћа један на другога чак извлачили мачеве, па је цар лично морао да интервенише, да би предупредио борбу. Деса је био млађи и одлучнији и одржавао је везе са Угрима. Зато Манојло пресуди у корист Уроша II, кога врати на престо. Немирни Деса ће чекати нову шансу да постане велики жупан у Рашкој.
Након неуспеха да преко Десе ојача угарске позиције у Србији, Белошев утицај на двору ће дефинитивно копнети од онога дана када је краљ, бирајући моменат када му је ујак био далеко, 1154. године прогласио свог малог сина Стефана за херцега (војводу) и за наследника престола. Била је то велика победа краљице Еуфрозине и њене клике, као и велики шок и изненађење за краљеву браћу, Ладислава и Стефана, чије претензије је подржавао и њихов, некада моћни ујак. Иако се залагао за права својих нећака на наслеђе, Белош се у први мах привидно приклонио краљевој одлуци, како би одржао макар део ранијег утицаја и моћи. Али ствари су се даље компликовале. Недуго касније краљев брат, херцег Стефан је нестао са двора. Ускоро се сазнало да је побегао код цара Манојла, где ће се касније и оженити са царевом рођаком – Маријом. Након неког времена, и старији брат, Ладислав, учинио је исто. Као и некада претендент Борис, сада су Стефан и Ладислав тражили подршку по европским дворовима за своју борбу против круне. Тако 1157. године налазимо Стефана, заједно са једном византијском делегацијом, на двору немачког цара Фридриха Барбаросе, од кога је и добио номиналну подршку у свом захтеву да буде проглашен за наследника. Сазнање да бан Белош и даље тајно одржава односе са својим одбеглим нећацима, и да је са њима припремао заверу, била је кап која је препунила чашу краљеве срџбе. Белошу је те, 1157. године, одузето звање и удаљен је са двора.
Ретка сеоца, немирне реке богате рибом, пропланци и котлине, пустолине и велике, дивље шуме пуне дивљачи; местимице питоме жупе у дубоким кланцима; смешно плитке бразде што их на ћудљивој земљи дрвеним ралом ору мршави волови; тешке, сурове зиме; ловци и рибари у потрази за храном; колибе од блата или прућа, ретко од камена осим у приморју, окупљене у засеоке, понекад опасане оградама од трња; дом поглавара – жупана или кнеза – понекад, ограђен плотом, дрвени трем, амбари, огњишта за кухиње; насеље – само испрани скелет неког несталог римског града; ретки манастири и патетично малене црквице – центри вере, поред којих неколико десетина убогих колиба чине насеље где живе понеки ковач, ткач, виноградар; калдрмисани остаци римске цесте којим пролазе дубровачки каравани; јерес, пљачкашке банде као начин привређивања; дивљина, паганство, стална борба са природом, свет окружен глађу и болештинама – тако некако можемо да замислимо Србију у XII веку, у доба бана Белоша.
Након што је паo у немилост код свог нећака, кога је од малена одгајио, Белош ће покушати, како то често у политици бива, да нађе подршку и савез на другој страни, код некадашњег смртног непријатеља, цара Манојла, код кога су већ живели и његови нећаци. Можемо само претпоставити да је византијски цар, увек пун комбинација и маштовитих политичких идеја, Белошу понудио да му компензира губитак власти у Угарској преузимањем престола у његовом старом завичају – да постане велики жупан у Србији. И тако ће се Белош, те 1162. године, после три деценије проведене у Угарској, поново обрести у Расу, као велики жупан све српске земље.
У својој историји Манојлове власти, Јован Кинам наводи да се српски велики жупан (Урош II) Примислав "не водећи уопште рачуна ни о обећању, ни о заклетви, поново упусти у бунтовништво. Због тога га окривљујући, цар га збаци са власти и на тај положај постави његовог брата Белоша". Урош-Примислав је био смењен, али не и кажњен, него му цар подари "земљу веома плодну, подесну за испашу стоке".
Колико су се односи између Византије и Србије изменили, од оног времена пре две генерације, када је жупан Вукан уз подршку краља Бодина заузео Рас! У то време, Цариград је био далеко, окупиран својим проблемима и није ни питан ко ће владати у Србији. Сада, средином XII века, цар је по свом нахођењу смењивао и одређивао велике жупане, као да су његови службеници. Али ово јачање и доминација Византије за време цара Манојла, које је било видно и у другим крајевима – од Далмације до Угарске и Бугарске – у суштини је било само привремени привид, што ће се брзо показати након цареве смрти. Биће потребно само неколико година да Византија изгуби Далмацију и Хрватску, док ће се Стефан Немања прогласити за "самодршца" у Србији.
Према хроничару, Белошева власт у Расу потрајала је веома кратко. Он каже да "кратко време се дичивши влашћу, Белош остави владарске знаке и напустивши отаџбину, оде у хунску (тј. угарску) земљу". Зашто је Белош тако кратко време провео на власти у Србији?
Можемо само претпоставити да у вечито немирној Рашкој Белош више није могао да обезбеди ону подршку, какву би добио неку деценију раније. Времена у Расу су се променила, дошла је једна нова генерација која је Белоша једва познавала и то углавном као непријатеља са којим су ратовале помоћне српске трупе у византијској војсци. Осим тога, чињеница да је вероватно био католик док је владао у Угарској, вероватно му није повећала популарност код православних Срба. Међутим, главни разлог зашто је Белош брзо напустио Србију лежи у збивањима у Угарској, која је он и даље помно пратио. Највероватније да је Белош крајем те, 1162. године напустио Рас, због жеље да се поново умеша у борбе за власт у Угарској и да у новим условима, након вести о смрти краља Гезе II, поново заузме оно место које му је раније припадало.
Маја 1162. године, још увек доста млад, умро је мађарски краљ Геза II. Ова смрт је изазвала велике смутње око наслеђа између синова и унука слепог Беле и Јелене Српске, у које је и био умешан и бивши бан Белош, као и византијски цар. Како смо видели, Геза је за свог наследника одредио сина Стефана (III), али овај је након византијске интервенције ускоро морао да бежи. Међутим, угарски магнати, а посебно црква, одбили су да на престолу прихвате византијског зета Стефана, па је за краља доведен јуна 1162. године његов старији брат Ладислав II. Нови краљ је, међутим, владао само шест месеци. Умро је у јануару 1163. године, вероватно отрован од стране угарског надбискупа од Естергона.
Сада је, најзад, куцнуо час који је чекао и на коме је радио бан Белош. За краља буде најзад изабран најмлађи Гезин брат, који је био и цариградски зет и Манојлов кандидат – Стефан (IV). Стефана су подржавали његов ујак Белош, босански бан Борић, као и великаши јужне Угарске. Стефан IV је ујаку вратио звање бана Хрватске и поново га укључио међу најуже краљевске саветнике. Из тог времена, сачувана је и једна повеља којом краљ Стефан потврђује пресуду коју је Белош донео у неком имовинском спору који је водила загребачка бискупија. Али опозиција новом краљу је била велика, посебно у редовима католичких примата. Надбискуп од Есетргона је чак одбио да крунише Стефана, због његових блиских веза са шизматичким Византинцима. Осим тога, Стефан је ускоро показао да од владарских квалитета има само неограничену амбицију. Својом несмотреношћу, плахошћу и уображеношћу удаљио је од себе чак и оне који су га подржавали, међу њима изгледа и свог ујака. У одлучној бици између два краља истога имена (стриц и нећак Стефан), Гезин син до ногу потуче стричеву војску и поново завлада Угарском. Наравно, сви они који су подржавали претходног краља, морали су да претрпе освету нове власти. У једној старој хроници наводи се да је краљ упутио посебан поход под водством витеза Готфрида, да казни бана Борића у Босни. Борићу се затим губи сваки траг. Након њега ће у Босни завладати потомци Котромана, једног од учесника казнене експедиције.
Борбе око престола у Угарској су послужиле цару Манојлу да се са појачаном енергијом баци у рат против Угарске, који ће континуирано трајати преко пет година. Сваке године у пролеће, цар је стизао у Београд, одакле је организовао походе на Срем и друге делове Угарске, постепено ломећи и надвладавајући противника. У тим борбама, православни Словени су без сумње учествовали на обе стране. Византијски историчари описују свечане и радосне дочеке цара и његове војске у појединим местима у Срему, што потврђује тезу да је у то време било доста православног становништва, као и свештенства и манастира, у појединим деловима Угарске, посебно оним јужним, блиским византијској граници.
У овим борбама, град Земун је био главни циљ и више пута је мењао господара. У Земуну је 1165. године отрован најмлађи син Јелене Српске, бивши краљ Стефан (IV) који је одатле, уз византијску помоћ, покушавао да организује нови поход за круну. Византијски хроничар описује да је Стефана отровао неки Тома, који је сам смислио погодан начин. "Када је једном Стефан озледио жилу, њему је у завој укапан отров који је, разливши се по целом телу и допревши до осетљивих органа, угасио човеку живот... И тако он умре, његов леш буде нагрђен и остављен без сахране, а Земун се договорно предаде Хунима (Угрима)." Мало ко је зажалио за нестанком овог плаховитог принца. "Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни (тј. Угари) нису ни свете почасти учинили, нити су поштовали било који други обичај у вези са умрлима, него избацише тело изван врата града, пустише да остане несахрањено".
Да ли је Јелена доживела ово трагично доба за породицу – за њене синове, за њеног брата – поуздано не знамо, али можемо да наслућујемо да је та енергична краљица већ одавно морала била мртва. У супротном, нема сумње да би се умешала у ове свађе у породици и да би бар покушала да своју вољу усмери на решавању или смиривању ових сукоба.
Нема сумње да је и бан Белош морао да сноси последице своје подршке ранијем краљу Стефану IV, али оне изгледа нису биле драстичне, имајући у виду сродство са краљем и банове раније заслуге, као и његове дипломатске способности. Имајући у виду да није поуздано познат Белошев крај, неки старији историчари су претпостављали да је он можда био и убијен у смутњама око наслеђа краља Гезе II. Међутим, одређене индиције ипак указују да је Белош је вероватно могао да задржи бар нешто од својих огромних поседа у Славонији и Мађарској, али се на власт више никада није вратио, нити је више играо неку значајнију улог у угарској политици.
Након Белошеве краткотрајне авантуре у Расу, великожупански престо Србије је преузео његов најмлађи брат Деса. Иако формални вазал Византије, велики жупан Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушавао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи. Своју кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десине посланике налазимо и у Немачкој, где такође покушавају да пронађу савез путем женидбе, што је изазвало бес његовог суверена, цара Манојла.
Деса постиже посебне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се прича како су се "рђави људи и стари непријатељи подигли против дукљанског кнеза (краља) Радослава" и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они су у земљу позвали великог жупана Десу и предали му Зету (жупу) и Требиње (Травунију). Радослав са браћом, уз борбе је успео да се одржи само у приморју, између Котора и Скадра.
У години 1163, када је Манојло по ко зна који пут кренуо ка Угарској, код Ниша "дође на мисао да се тамо улогори и да се узгред, позабави стварима у вези са Србијом". Разлог овом царевом поступку је лежао у чињеници да је Деса био присвојио област Дендра, коју је требало да врати Византији, као и да је, као што смо видели, успостављао независне контакте и покушавао да нађе савезнике на Западу. Али царева шпијунска служба није спавала. "Схвативши да над њим већ виси опасност, Деса покрену своју војску и стиже у логор Ромеја. Цар га благонаклоно прими и даде му одговарајуће почасти". Овакав поступак, изгледа да је уљуљкао Десин опрез. Када су угарски посланици такође стигли у царев логор, Деса у неком разговору неопрезно назове угарског краља својим господарем, што је указивало на његове специјалне односе са угарским двором. Шпијуни су били брзи. Недуго затим, цар поново позове Десу и осуди га за издају, па га након тога ухапси и пошаље у Цариград, у дворски затвор.
Можда тада цар Манојло није и формално одузео Деси положај великог жупана, јер се овај брзо вратио у Србију, опет као велики жупан (слично се десило, нешто касније, и великом жупану Стефану Немањи). Већ након две године (1165. године) византијски хроничар Хонијат нам помиње Десу "који је у злоделима постао гори од самог себе". Цар реши да га казни и крене ка Србији, али "Деса упути посланство цару са молбом да му се дозволи безбедан приступ њему (тј. цару). Појавивши се пред царевим лицем, би прекорен због превртљивости, и тако би отпуштен без склопљеног мира. Иако је мало требало да буде ухваћен, ипак му је допуштено да оде кући, пошто је обећао уз страшне заклетве да ће променити држање и неће никада чинити што се цару не свиђа." Али, наводи даље византијски хроничар, требало је само да цар окрене леђа, па да Деса "одбаци све што је цару уз заклетву био обећао; на себе стави свакодневну леопардову кожу и тај варварин отворено похвали изреку трагичара и рече – Језик се заклео, али душа није".
Деса је ипак ускоро изгубио положај великог жупана на који је Манојло поставио жупана из споредне породичне гране – Тихомира, Немањиног старијег брата. Деса ће наставити да влада неким областима у приморју, вероватно Травунијом. Дубровчанин Мавро Орбин пише да је жупан Деса покопан код Требиња, у цркви Св. Петра у Пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети. Након археолошких истраживања, пронађен је један ктиторски гроб који би могао бити Десин.
Након смрти цара Манојла, византијски престо ће узурпирати његов рођак Андроник, који ће у лудилу власти побити читаву породицу свога претходника: царицу, малолетног цара, кћерку и зета, да би затим и сам страдао у једној побуни.
Од оног времена када је дошло до смене владара у Расу, ни бан Белош се више не помиње у угарским хроникама. Тако су Деса и Белош, два брата Урошеви синови, два енергична великаша и владара, два храбра ратника, након одласка са власти некако поделили сличну судбину. Са променом генерација, успомена на њих је брзо копнила. Већ након неколико деценија, готово нико на угарском двору се није ни сећао Белоша. Након Белошеве смрти, која га је, како изгледа, задесила у одмаклим годинама, успомена на њега се крунила попут камења са већ оронулих задужбина. Помињан је још неко време само у молитвама бенедиктинских калуђера из манастира Светог Стефана, који је бан Белош основао. Издашност ктитора и богатство манастира описано је у писму папе Иноћентија III калочком надбискупу из 1198. године.
Пролазиле су године, ратови... Манастир је напуштен, спаљен, разваљен... И све што је до данас остало од успомене на некада моћнога бана, угарског великаша, владара у више земаља, великог жупана српских земаља, јесте име места на коме је манастир некада основан: "Банов манастир" – или Баноштор, на мађарском.
Немањина владавина и његово велико име је бацило у засенак све његове претходнике, па и великог жупана Десу, које су и црква, и потомци, и народ, потпуно заборавили. Са доласком на власт новог великог жупана Немање, око 1166. године, по први пут, жуборе речи и пишу се дела у Србији која ће допловити равно до нас. Од тих година можемо да ослушкујемо, прво слабе и ретке, па све јаче и дуже, аутентичне гласове епохе. Можемо да посматрамо и грађевине тога доба – макар оштећене; назиремо ликове – додуше изгребане и кишом испране; налазимо гробове – иако најчешће давно опљачкане. Са Светим Симеоном и Светим Савом, Србија се готово у потпуности окреће византијској цивилизацији и православљу и брзо заборавља све из своје историје што није било повезано са том традицијом. Ни у једном сачуваном спису из Србије из времена Немање и његових наследника не помиње се нити један српски владар који је претходио Светом Симеону – Немањи. На генеалогијама исцртаним по манастирима, узалуд ћемо тражити Немањине претке – породица почиње од Светог Симеона. Немањина појава је тако постала прелом, провалија између фрагмената и слике, између почетка и целине, између ћутања векова и порука историје.
Ипак, може се запазити и једна разлика између успомене на поједине чланове породице великих жупана који су претходили Немањи. Међу Немањиним потомцима, у породици Немањића, налазимо готово сва имена претходних великих жупана у Расу: Вукан, Урош, Деса, као и имена неких дукљанских владара (Радослав, Ђорђе) – али више нико, баш нико неће носити име Белош. За Немању и Немањиће, а посебно за православну цркву, Белош није био узор великог државника, значајне европске личности свога доба, него, вероватно, ренегат породице, отпадник који се претворио у странца, променио веру и окренуо се земљама и пословима који нису користили Србији, нити цркви православној, и чију успомену је што пре требало заборавити...
Потомци Беле Слепог и Јелене Српске ће још вековима владати панонским степама. Век и по касније, једна од њихових чукунунука, угарска принцеза Каталина удаће се за рашког престолонаследника и будућег краља Стефана Драгутина. Драгутин ће бити први српски краљ који ће владати Београдом, као и широким пространствима између тадашње Србије и Мађарске (Мачва, Срем, северна Босна до Врбаса), оним просторима којима је некада јахао и владао његов далеки рођак и претходник Белош. Тако ће круг бити затворен... |
