Драгомир Дујмов

Бели путеви

роман

Девојка 1.

У полумрачној соби нагло је проговорио радио и почео да разасипа најинтересантније и најважније информације протекле ноћи и раног јутра: "Синоћ у ...десетдеветој улици у касним сатима опљачкали су познату ... банку. Починиоци су били тамнопути и нису старији од двадесет година... оба стражара су рањена... Данас је у Њујорку ведро, а  преко дана се очекује пљусак уз... притисак... Ако можете,  заобиђите ... гужва... Троје мртвих... Шпанац... око четрдесет година... Најновије вести из Босне... Срби су у околини Сребренице побили око... председник Алија Изетбеговић... српски агресор... господин Караxић... пљачка и силовање недужних  младих муслиманки... око тридесет хрватских цивила..."

Девојка са малим младежом изнад леве усне, лењо је отворила очи  и протегла се под постељом.  Полако је устала и запевушила песму под тушом  док је сиви мачак узбуђено чекао свој доручак. Излазећи из купатила непрестано је говорила своме сивом мачору, ушкопљеном срећнику, чији је једини проблем у животу био меки лежај и првокласна храна из конзерве. Облачила се полако,  срчући ретку и слабу кафу. Задовољно се одмерила у огледалу  и присетила се претходне ноћи. После посла, вечерала је са познаником  у кинеском ресторану где су провели цело вече уз забаву и добро расположење. "Плавооки", како га је потајно називала, чинио јој се довољно загрејан. Било јој је то одмах јасно чим је  смогао снаге и довољно маште да је изведе на вечеру у бољи ресторан, избегавајући кратку љубавну авантуру. Екслузивна вечера након краћег познанства  у овој лудници од метрополе, крила је озбиљне намере. Пао јој је на ум кез кинеског конобара, крезуби  смешак и златан зуб  без трунке могућности да се било шта прочита са тог лица, чија се тајна дубоко, шћућурено скривала од спољашњег света. Сетила се укуса лаганог белог вина,  и док је полако испијала своју јутарњу кафу,  одједном се присети невиђеног сна.

Седела је у некој просторији, по свему судећи,  био је то  храм, чудан и таман са непознатим фрескама по зидовима.  Никада раније није видела такву врсту цркве или богомоље: дрвена преграда са ликовима светаца, укочених у један  једини трен ћутње, покрета или благослова. Њихова дугуљаста лица, мршава и бледа,  гледала су право у њу. Изненада је угледала троја врата; у свему томе било је нечега узбудљивог, изненађујућег, страног, а у исти мах, и неописиво привлачног. Одједном јој се јавила жеђ сунца непрегледне пустиње и вапај понизне, устрептале душе. Хтела је само да провири иза преграде са сликама светаца, овенчаних светлошћу и огромним жутим  ореолом око таласасте косе,  непомућених очију, строгих лица и мирних прстију. Угледала је затворену златну књигу. Поново јој се јави малопређашња неутољена жеђ са неутешном жељом да уђе и да отвори позлаћену књигу. Међутим, није била у стању да закоракне  преко прага, који нас неминовно одваја од суштине и од тренутка који тек чека да се оствари и остављајући иза себе моменат као да га никада није ни било. Изненада, обузе је језа зимског јутра. Учинило јој се као да осећа чудан мирис,  до тада неупамћени, сладуњав задах, који је унео несхваћени мир у сва њена чула. Окренула се према зиду, истога трена својим погледом ухвати наглу и изненадну лепоту и питомину. Прво је угледала богате боре белога вела, који је  бестелесном лакоћом и финоћом обузимао неухватљиве обрисе облина, које су се губиле у наслућивању и у претпоставци варљивог вида. Прсти мирни, као порука Христовог изасланика, лебдели су негде у плаветнилу Међупростора. Херувим се смешкао притајено, збуњујући човека при покушају да се одагна порекло и искон меких црта лица. Коса је прикривала његово скорашње Сазнање  док су очи  гајиле тајну, која је у својој  тишини  појала скорашњу Вест и Откровење Празника над празницима. На трен је помислила да је то у ствари лик девојке у дугој белој одори, међутим, очи су одавале да се иза небеске лепоте скрива необјашњива мужевност снаге и одлучности. Учини јој се бестелесан, мек и благ као да је имао намеру да подели своју Срећу и  Радост, а истовремено, као да је у тој својој необузданој жељи задоцнуо и код првог, неизреченог слога, изненада, занемео. Баш као да је предуго и несигурно одабирао тај недоречени слог, па се као саплетен,  клатио између хиљаду речи да би се најзад одлучио за једну једину мисао, која ће згушњено саопштити  васколику Истину. Једноставно није проналазио праве гласове  у жестокој и жустрој намери да подели своју Тајну, која се даје као јединствено и непојмљиво чудо Васкресења у Јерусалиму. Остао је ухваћен и затечен у свом благом осмеху док му је небеска промисао  наметнула  Ишчекивање и Покорност.  Још увек, неодгонетнути младић или девојка, седео или седела је на отвореном гробу, на црвенкастој мермерној плочи, упирући прстом посве нежно и поносно на  Празнину и згужвани бели плашт. Бистро и крајње нежно је делила свој поглед ова појава или бестелена личност од онога света; био је то у ствари велелепни лик анђела у белом, чија се прилика сасвим случајно и изненада  назрела и указала. Девојку је зачудила та тајновитост и како је дуже одмарала свој поглед на анђелу, девојка је, истовремено, полако почела  да разоткрива тајну, која се јављала испод првог слоја премаза.

Седела је у метроу и тек јој је тада  постало јасно да је тај сан био толико невероватно чист и свеж да је чак успела да се присети и мириса, који ју је подсећао на  индијске радње и ресторане. Па ипак, био је неописиво другачији, блажи и чеднији. Одједном, као ледени ветар услед раног јутра, ошину  је отужни задах зноја угојеног црнца, који је досадно буљио испред себе. Сви су седели стешњено, сви су празно буљили, читали новине али реч се није чула. Погледи су им куљали без трунке смелости да се зауставе на лицу или да залутају у сусрет туђих очију. Било је то једно од основних, никада не записаних, нити службено измишљених правила града Њујорка, који су се увек и свуда крајње поштовали.

Назвала је своју пријатељицу и одмах почела да јој препричава несвакидашњи сан. Са друге стране линије допирао је пискав глас пун неразумевања и осетне бојазни од тумачења, удубљивања у анализу таквих и њему сличних сновиђења и халуцинација. "Анђео?!" Пријатељица је ужурбано поставила  питање о задњем датуму вођења љубави и о њеној несметаној и непромењеној привлачности према супротном полу. Пискави гласић је звучао озбиљно забринуто, све док се није уверио да су мушкарци још увек неизбрисиво на првом месту интересовања  добрознане  пријатељице.

Компјутери су радили неуморно и  избацивали из себе силне податке бројева  и шифри. Нервоза шефа одразила се на целом оделењу. Уверила се у то у моменту када је код куће, након посла, нервозно бацила свога сивог мачка са фотеље и запалила мирисни штапић уз тиху музику касете за релаксацију. Тонула је у себе све дубље и дубље са изричитом намером да пронађе значај и право значење свога сна, који јој током целога дана, на двадесет и четвртом спрату фирме у центру града, одакле је пуцао поглед на Менхетн, није давао мира. Искључила је касетофон и у насталој тишини почела да лута у себи. Покушала је да се призове, да зађе у дубине и да препозна  један од својих пређашњих живота. О свему томе, наравно, још ништа није знала али је дубоко веровала у бемртност душе и у реинкарнацију. Наравно, њен "Плавооки" је све то приписивао мноштву глупих женских измишљотина,  које неминовно треба  искоренити и одбацити баш као превазишле вести са насловне стране јучерашњих новина. Међутим, сада све то уопште није било важно. Учинило јој се да је коначно ипак успела  да се  искључи из ове стварности.  Неутешно се враћала дубоко у плаветнило саме себе, без трунке сазнања о опасностима које се приликом оваквих подухвата јављају. Био јој је то тек први покушај да се отргне свога окружења.

Сеоба 1.

Бели прашњави пут се разлио по околним бреговима.  Пресецао је и претицао брзаке и изворе обавијене врбом, тамно зеленом липом  и древним храстовима.  Мирис липа се улепио и упетљао у лице, нос, косу и очи. Луцкасто се поигравао по кошчатим рукама и грбавим снажним прстима. Прљави нокти су чепркали по украшеном ножу, а гола оштрица је лизала  тврди палац, одавајући тајну неутољене, сумануте жеђи, коју је   обавијао мирис лука и наслућене крви.

Бум! Бум! И све је јекнуло праисконским урликом. Подивљала земља је са одбеглим и излуделим огњем водила жустру љубав, те се у својој  сулудој екстази нагло зајапурила и разврежила. Земља се порађала, бубрила и раздробила као нагажени пуж у трави после кише,  док се ватра распукла у хиљаду варница, које су гулиле, дробиле, черечиле и ждерале кости, месо, утробу и очи. Комадићи  каљаво прженог меса размилили су се у ваздуху, распукле кости су летеле ка сунцу док су бујице крви отварале нове чесме у сулудој мешавини знојавих, ускомешаних и чађавих тела.  Дим је засенио и зацарио све око себе. Понекад су се из тог помрачења појављивали, израњали и избијали обриси белих чељусти, раздераних мишица, набубрелих слепоочница - спутаних у урлику крви и помахниталој мржњи - указале су се страхом згрчене јагодице и власи крваве косе међу грбавим прстима. Тешка и крупна леђа, шубаре, клобуци, чалме и фесови  измешали су се у крвавом колу, рвању и клању. Гркљан, језик, нос и бркови, опанци и прсти, мусави, грчевити дланови, излудели погледи и жути зуби промолили су се на час као случајни залутали глумци суманутог и крвавог пира. Нож је харао и веселио се при свом кумству и венчању. Поскакивао је и врискао као пијани чауш усред свадбе добацујући масне, фалш бећарце свим присутним дотераним и уштирканим гостима. Баш као на Ђурђевдан, славио је  и опијао се усред пролећног жагора, оргијао и беснео као излудело ждребе после првог оседлања или жигосања усијаним гвожђем - и најзад, испевао  своју грлату ојкачу и мушку песму уз гусле у ноћи, остављајући иза себе тежак задах  смрти и трулежа. Челик се  челиком грлио са недореченим нагоном кума при крштењу  мушког првенца. Частио се крвљу, наздрављао барутом и ђуладима  по гудурама ове крваве софре где су се ноћас виле и вукодлаци уплели у своје загонетке и уроке. Дим је завладао и ликовао у своме кратком трајању царства, закриливши га, надмудрио је сунце и започео своје немо коло презира и ругобе. Заставе са крстовима спасења, иконама Христа и светих ратника, помешале су се са вијугавим цитатима из Курана по црним платнима и зеленој свили. Голи бодежи су се надметали  са бунчуцима и одроњеним месецом на врховима мунара - залуталих, далеких крајева - који су се, ето, већ неколико столећа забезекнуто огледали у овдашњим обрисима заласка сунца и купали се зачуђено у дрхтају зимског јутра зајапуреног Балкана.

Из хиљаду грла промолило се вриштало, урлало и кричало име Христа и Алаха. Сви су они ускомешани и помешани, одистински, заборавили и на Христа и на Мухамеда.  Једини победник тога трена, лукаво је чучао под презрелом воћком, мирно је грицкао и уживао у сласти слатког сока црвене јабуке. Био је невидљив, иако се вешто украо у све оне, који су ножем у устима хрлили у черечење и покољ. Генерали, официри, паше, бегови и сераскери били су тога дана његове најверније слуге; у његову црну славу запалише невидљива кандила и свеће. Таштина, охолост и свирепост су узимале данак док су   војсковође, нагнуте над картама или већ седећи на меком душеку, сркали врелу кафу или чај те мирним и напућеним уснама издавале наређења. Иза својих тешких, напудерисаних перика и под богатим чалмама, у свили и кадифи, уживали су у свему томе док је невидљиви, одбегли анђео свршавао своју гозбу под јабуком.

Било је то лета Господњег 1689. негде на југу где аустријска армада никада раније није крочила. Ова битка је била од мање важности, много скромнија, у ствари, потпуно небитна у односу на многе значајне бојеве почев од Беча, Будима, Харшања преко Петроварадина и Сланкамена, па све до Београда. Била је у тој мери споредна да је чак ни хроничари нису забележили у своје тефтере и списе, а сам генерал Пиколомини никако није могао да је се присети док је видар на сваки могући начин покушавао да му спасе живот. Он се једино при чистој свести, понекад, сасвим случајно, запитао: "Како? Када?" и "Где?". Док се он тако мучио у својој постељи, обхрван кугом и у недоумици  око своје болештине усред Скопља, ова је кланица одавно била заборављена као обична, пролазна стварчица у неминовном и тихом ромору пешчаника Стварности.

Велики везир Кара-Мустафа, који је 1683. године повео огромну силу од четврт милиона људи на царствујушчују Вијену, био је  осрамоћен и приморан да бежи. Иако је успут нашао времена да задави три паше, одбацујући од себе сваку сумњу могуће кривице, вешто је избегавао необуздани гнев султана и кијамет избезумљених јањичара, но свој мир и неспокојан сан никада више није пронашао. Међутим, чак  ни он није успео да се присети овога боја, баш као ни његови велики супарници: Пиколомини или Еуген Савојски. Мада је беснео од страха због невиђеног пораза под Бечом, на време је успео да подели свилене гајтане свим својим давнашњим непријатељима и ратним друговима у редовима правоверне исламске војске, који су га - судећи по њему - катастрофално обрукали и ојадили. Пљувао је по свима, а по највише по каурском измећару Собјеском, који га је курвински, изненада и несмотрено напао и натерао да се, оставивши све иза себе, срамно да у бегство све до Будима, а и тамо само на трен тек да се издува до првог кашља.  Једино је, часком, у Београду успео да одахне. Овде се на моменат прибрао, међутим, тада га је изненада и сасвим неочекивано, задесило оно што га је дефинитивно спречило да се присети ове сасвим неважне битке. Пре него што му је пружена било каква могућност да ову битку врати у своје памћење, око врата му се затегао зелени, свилени гајтан, који му се прилепио уз гркљан као пијавица на измождено и болно тело, све док се није мртав стропоштао низ степенице. Једини његов непријатељ, био је у ствари, стари и мудри, неухватљиви кицош, који му је на крају ипак отео задњи уздах и  уселио се у  ледени, као мајски месец бледи нос. Беше то неопипљиво и необуздано Време, које га је одиста, немилосрдно издало и изневерило као нико други током  његовог славног живота. Оно га је омело по мађарским трстикама, пољанама, мочварама и непрегледним равницама, не дајући шансу да се присети већ поменутог боја, јер се велики везир исламске стреле, Кара-Мустафа, потпуно изненада повукао и побегао у своје сопствено име. Склонио се у црнину и мемљиву таму,  безобразно,  пре него што се ова битка уопште десила, а камоли, завршила негде на југу.

Једини, који се на моменат сетио овог крајње небитног боја  на Морави, био је славни принц Баденски, разбивши у кратком року по други пут Турке на овој питомој, увек зеленкасто-жутој реци. За њега је то била жута водурина, која је одисала и остављала у њему лепљиву, украдену стрепњу. У овој забити ни реке нису биле онакве какве је знао још из детињства. Овде му је све заударало на ту жуту воду, на лој, на одране овчје коже и на лук. Због свих ових мириса, који су га вазда уходили, осећао је вечиту потребу да хрли и да јури баш као да је непрестано у неком кашњењу. Исцрпљени аустријски војници нису схватали повод и крајње озбиљан разлог непрестаних маршева из битке у битку без предаха и одмора. А он,  као да се плашио њиховог изненадног буђења из крвавог магновења, терао их је непоштедно,  не дајући им да их месец два пута затекне на истоме месту. Учинило им се, као да принц има неодољиву намеру и незасићену жељу да Турке протера не само из ове недођије већ и са целог континента. Као да га је гонио јутарњи дрхтај  заљубљеника и зависника мамурног укуса ракије и вина. Нико није ни претпостављао да се иза свега тога крије обично чуло, које га тера и гони, спаљује мир  и разапиње спокојство.  Морио га је њух. Тај исти оловни усуд, будио би га усред августовских ноћи, зивкајући га на крваву теревенку и пир разних, опојних и чађавих задаха. "Проклетог ли смрада и мириса!"

Срби су одушевљено дочекали хришћанску, ћесарску војску и одмах испевали песме о новим подвизима, одавно неупамћене и невиђене војне. Изгледало је као да се, најзад, протегао и пробудио успавани, далеки хришћански свет - одонуд. Разјарени Расцијани су се драговољно дизали на буну без размишљања, лишени било кавих тајних рачуница. Кренули су заједно са ћесарском војском да се свете и да протерају Турке из Србије. Вођени крилатом звездом, која се родила  на западном небу, напајали су своје јатагане, а она им за узврат није остављала ни трунке сумње да је то ваистину Божји знак победе и отелотворење сањаних стихова Марковог орања. Зачудо, ниједном се нису  запитали из ког се правца  ненадано  појавила  та звезда - а  она се огласила одонуд - са оне стране,  које се  кум јавно одриче и на коју пљује за време крштења детета. Долазила је са извора мрака и зла. Занемарили су своја древна искуства и задоцнили у неизоставном гатању. Сумњу су сатерали из својих разбарушених бркова и разгажених опанака, заборавили су на своја давнашња искушења. Било им је јасно речено, а они никако да се споразумеју са Богом. Сваки пут би се вешто измотавали, лукаво ћутали или већ претерано причали.  Разметали су своје речи у намери да заведу  саговорника својим хвалисањем и испијањем чутура ракије у недоглед, са сврабом обавијеном  жељом да га напију, а да сами, притом, остану потпуно трезни. Према Богу су се односили, као да им је стални гост сео уз софру, да презалогаји свежи сир и  млади лук, па чак и тада би се малко осмехнули и збијали шалу, ако устреба, чак и на његов рачун. И поново се нису одазивали његовом позиву и опомени јер су били народ, који својеглаво живи и губи главу због пркоса и ината. Наслућивали су његов нечујни глас док су дуго - онако кроз нос - појали своје тропаре и певушили пискаво о давнашњим догађајима, који су им у подсвести отварали и одавали вечну тајну Божјег изабраника и његовог свесног определења за Небеско царство. И поново нису послушали. Па ипак,  у својим су песмама успели да разабиру плаву вечност, док би се, истовремено, са разбарушеним главама лукаво осмехнули на овоземљску прошлост и пролазност, баш као да су живели у ритму својих стихова и у димензијама међупростора безвремене, вечите светлости. Ову непојмљиву и бесконачну чињеницу, једино су калуђери по њиховим најудаљенијим манастирима, дубоко у шумама и по забаченим клисурама покушавали да тумаче и да разумеју. Живели су у својим брадама, говорили су кроз њих у њих, скривено од наметљивих људских погледа и сувишних питања.

Остаде им тек наслућивање, за Истину чак ни они нису знали.

Срби су хрлили у најжешћи бој, док се принц Баденски и надаље борио са свим могућим мирисима овог поднебља. Теран својом изненадном муком носа, октобра месеца је у Кладову притворио уображеног и префриганог шизматика Бранковића, који је живео у свом наранxастом свету, на три дана удаљеног хода од пусте сивкасто-жуте јаве и стварности. Сви његови снови и уображења довели су тог умишљеног властелина  до трагичне судбине, међутим,  принца "од љутих мириса" то уопште није занимало. У своме xепу имао је налог да ухапси српског племића и да га спроведе на север, док му се у носу скривала тињајућа нервоза због надирућих мора из ваздуха и воде. 

Баденски је требао  да пожури  док тај извесни  господин Бранковић није још више залутао у своје измишљене странпутице. Чак су кружиле гласине како се самовољно изјашњавао за јединог и правог наследника  познате српске владарске куће Бранковића. Принц није много размишљао. Као прави војник, никада није постављао непотребна и сувишна питања. Ревносносно и прецизно је извршавао своју дужност док је чистом марамицом брисао натекли нос. Реч: избор, одавно  је  заборавио у мајчином погледу, а он се полако смежурао и претворио у команданта крсташког похода царске војске. Седео је у својим каруцама и са пуно одвратности удисао јесен. Безвољно је одмахивао својом влажном марамицом док је са гнушањем  слушао легенде о тим Бранковићима, о Косову и још о ко зна чему. Једино што га је држало у животу, штавише, чак и узбуђивало, била је паганска мистерија: маштовитост,  кривоверје, враxбина и веровање у вукодлаке и виле овог - како га је он радо називао - полукрштеног народа.  Допале му се - како би већ рекао -  срчући кувано вино, те изанђале легенде о свецима и узвишеним витезовима  пропалог царства, који су се узнели у неке несхватљиве плаве просторе и меридијане. "Одиста маштовито!"

Обузео га је смрад. Почео је да верује да га ова земља и њен неподношљиви задах, несумњиво, у потпуности ремети и уништава, и да му из часа у час сваки делић унутрашњице испуњава.  Он је био, јамачно, једини који је са собом понео дан  заборављене битке као подсетник на први сусрет са мирисом југа, који на својствен начин дочекује све залутале чија се сенка и трагови унапред наслућују по злу.

Многи су лутали својим белим или црним путевима по сопственом избору. А друмови и јесу зато да се походе у намери или без одређеног циља да се негде стигне, упозна нешто ново  или једноставно да се нешто старо и безвредно остави иза себе. Путеви су одувек постојали и трајаће док буде покушаја; било да су то стазе, неугледни путељци, пуки пролази, калдрмисани или мермером поплочани славни друмови, јер они у себи носе унутрашњи немир питања и одлуке остајања или одласка. Путеви су прижељкивани сан и суштинска реалност, а између  њих стоји и кези се бојазан и страх, знатижеља и одлучност, једном речју: избор. Они су постављено питање, које пркоси збиљи и јави, надмеће се са њима и уноси сумњу у видљиви и опипљиви свет, који је овенчан и скрхан људским хтењима и намерама.  Истовремено, путеви се ругају и магновењу и машти јер човека бодре, поткрепљују и маме, чувајући тајну, која се понекад скрива иза, често, претерано далеких, пучина, шума или брда. Загонетка, која покреће све у нама, доводи нас до сазнања да доносимо одлуке вођене и заражене  унутрашњом екстазом: чинити или не чинити, које је истовремено и духовног и физичког карактера. На свим тим путевима, било да су бели или црни, леже и крију се одређеност и избор Кајина и праведног Јова, блудног сина, Калигуле и Растка, Марка Пола, Лазара и Бајазита, Колумба, Гутенберга, Калвина и Борђије, Наполеона,  Стаљина, Хитлера и Гандија, па и самога Христа. Пут је, у ствари, најстарија људска затеченост, наизглед најједноставнија творевина случајности или намере,  јер не изискује ни мрамор ни асфалт. Понекад је то уска стаза, која се лети купа у прашини, а када дођу кише,  као задња благодет, претварају се у набујалу реку остављајући за собом кал и блато. Ипак, сачинити  ма и такве путеве, који су можда сасвим случајни  и носе у себи тајну копита животиња, од пресудног је значаја.  Јер, увек постоји скривена процена, жудња да се оствари и најтежа људска тежња; а путеви су промишљена или тек наслућена  жеља, сукоб и шанса да се једноставно начини избор, да се оде или можда неповратно побегне, напусти неко место и да се коначно стекне ново сазнање. Истовремено, они носе у себи могућност да се човек преиспита, покаје и врати, неискључујући одлучност да се никада више не окренемо или осврнемо у правцу, који остаје за нама.

У полумрачној соби нагло је проговорио радио и почео да разасипа најинтересантније и најважније информације протекле ноћи и раног јутра: "Синоћ у ...десетдеветој улици у касним сатима опљачкали су познату ... банку. Починиоци су били тамнопути и нису старији од двадесет година... оба стражара су рањена... Данас је у Њујорку ведро, а  преко дана се очекује пљусак уз... притисак... Ако можете,  заобиђите ... гужва... Троје мртвих... Шпанац... око четрдесет година... Најновије вести из Босне... Срби су у околини Сребренице побили око... председник Алија Изетбеговић... српски агресор... господин Караxић... пљачка и силовање недужних  младих муслиманки... око тридесет хрватских цивила..."

   Девојка са малим младежом изнад леве усне, лењо је отворила очи  и протегла се под постељом.  Полако је устала и запевушила песму под тушом  док је сиви мачак узбуђено чекао свој доручак. Излазећи из купатила непрестано је говорила своме сивом мачору, ушкопљеном срећнику, чији је једини проблем у животу био меки лежај и првокласна храна из конзерве. Облачила се полако,  срчући ретку и слабу кафу. Задовољно се одмерила у огледалу  и присетила се претходне ноћи. После посла, вечерала је са познаником  у кинеском ресторану где су провели цело вече уз забаву и добро расположење. "Плавооки", како га је потајно називала, чинио јој се довољно загрејан. Било јој је то одмах јасно чим је  смогао снаге и довољно маште да је изведе на вечеру у бољи ресторан, избегавајући кратку љубавну авантуру. Екслузивна вечера након краћег познанства  у овој лудници од метрополе, крила је озбиљне намере. Пао јој је на ум кез кинеског конобара, крезуби  смешак и златан зуб  без трунке могућности да се било шта прочита са тог лица, чија се тајна дубоко, шћућурено скривала од спољашњег света. Сетила се укуса лаганог белог вина,  и док је полако испијала своју јутарњу кафу,  одједном се присети невиђеног сна.

  Седела је у некој просторији, по свему судећи,  био је то  храм, чудан и таман са непознатим фрескама по зидовима.  Никада раније није видела такву врсту цркве или богомоље: дрвена преграда са ликовима светаца, укочених у један  једини трен ћутње, покрета или благослова. Њихова дугуљаста лица, мршава и бледа,  гледала су право у њу. Изненада је угледала троја врата; у свему томе било је нечега узбудљивог, изненађујућег, страног, а у исти мах, и неописиво привлачног. Одједном јој се јавила жеђ сунца непрегледне пустиње и вапај понизне, устрептале душе. Хтела је само да провири иза преграде са сликама светаца, овенчаних светлошћу и огромним жутим  ореолом око таласасте косе,  непомућених очију, строгих лица и мирних прстију. Угледала је затворену златну књигу. Поново јој се јави малопређашња неутољена жеђ са неутешном жељом да уђе и да отвори позлаћену књигу. Међутим, није била у стању да закоракне  преко прага, који нас неминовно одваја од суштине и од тренутка који тек чека да се оствари и остављајући иза себе моменат као да га никада није ни било. Изненада, обузе је језа зимског јутра. Учинило јој се као да осећа чудан мирис,  до тада неупамћени, сладуњав задах, који је унео несхваћени мир у сва њена чула. Окренула се према зиду, истога трена својим погледом ухвати наглу и изненадну лепоту и питомину. Прво је угледала богате боре белога вела, који је  бестелесном лакоћом и финоћом обузимао неухватљиве обрисе облина, које су се губиле у наслућивању и у претпоставци варљивог вида. Прсти мирни, као порука Христовог изасланика, лебдели су негде у плаветнилу Међупростора. Херувим се смешкао притајено, збуњујући човека при покушају да се одагна порекло и искон меких црта лица. Коса је прикривала његово скорашње Сазнање  док су очи  гајиле тајну, која је у својој  тишини  појала скорашњу Вест и Откровење Празника над празницима. На трен је помислила да је то у ствари лик девојке у дугој белој одори, међутим, очи су одавале да се иза небеске лепоте скрива необјашњива мужевност снаге и одлучности. Учини јој се бестелесан, мек и благ као да је имао намеру да подели своју Срећу и  Радост, а истовремено, као да је у тој својој необузданој жељи задоцнуо и код првог, неизреченог слога, изненада, занемео. Баш као да је предуго и несигурно одабирао тај недоречени слог, па се као саплетен,  клатио између хиљаду речи да би се најзад одлучио за једну једину мисао, која ће згушњено саопштити  васколику Истину. Једноставно није проналазио праве гласове  у жестокој и жустрој намери да подели своју Тајну, која се даје као јединствено и непојмљиво чудо Васкресења у Јерусалиму. Остао је ухваћен и затечен у свом благом осмеху док му је небеска промисао  наметнула  Ишчекивање и Покорност.  Још увек, неодгонетнути младић или девојка, седео или седела је на отвореном гробу, на црвенкастој мермерној плочи, упирући прстом посве нежно и поносно на  Празнину и згужвани бели плашт. Бистро и крајње нежно је делила свој поглед ова појава или бестелена личност од онога света; био је то у ствари велелепни лик анђела у белом, чија се прилика сасвим случајно и изненада  назрела и указала. Девојку је зачудила та тајновитост и како је дуже одмарала свој поглед на анђелу, девојка је, истовремено, полако почела  да разоткрива тајну, која се јављала испод првог слоја премаза.

  Седела је у метроу и тек јој је тада  постало јасно да је тај сан био толико невероватно чист и свеж да је чак успела да се присети и мириса, који ју је подсећао на  индијске радње и ресторане. Па ипак, био је неописиво другачији, блажи и чеднији. Одједном, као ледени ветар услед раног јутра, ошину  је отужни задах зноја угојеног црнца, који је досадно буљио испред себе. Сви су седели стешњено, сви су празно буљили, читали новине али реч се није чула. Погледи су им куљали без трунке смелости да се зауставе на лицу или да залутају у сусрет туђих очију. Било је то једно од основних, никада не записаних, нити службено измишљених правила града Њујорка, који су се увек и свуда крајње поштовали.

Назвала је своју пријатељицу и одмах почела да јој препричава несвакидашњи сан. Са друге стране линије допирао је пискав глас пун неразумевања и осетне бојазни од тумачења, удубљивања у анализу таквих и њему сличних сновиђења и халуцинација. "Анђео?!" Пријатељица је ужурбано поставила  питање о задњем датуму вођења љубави и о њеној несметаној и непромењеној привлачности према супротном полу. Пискави гласић је звучао озбиљно забринуто, све док се није уверио да су мушкарци још увек неизбрисиво на првом месту интересовања  добрознане  пријатељице.

  Компјутери су радили неуморно и  избацивали из себе силне податке бројева  и шифри. Нервоза шефа одразила се на целом оделењу. Уверила се у то у моменту када је код куће, након посла, нервозно бацила свога сивог мачка са фотеље и запалила мирисни штапић уз тиху музику касете за релаксацију. Тонула је у себе све дубље и дубље са изричитом намером да пронађе значај и право значење свога сна, који јој током целога дана, на двадесет и четвртом спрату фирме у центру града, одакле је пуцао поглед на Менхетн, није давао мира. Искључила је касетофон и у насталој тишини почела да лута у себи. Покушала је да се призове, да зађе у дубине и да препозна  један од својих пређашњих живота. О свему томе, наравно, још ништа није знала али је дубоко веровала у бемртност душе и у реинкарнацију. Наравно, њен "Плавооки" је све то приписивао мноштву глупих женских измишљотина,  које неминовно треба  искоренити и одбацити баш као превазишле вести са насловне стране јучерашњих новина. Међутим, сада све то уопште није било важно. Учинило јој се да је коначно ипак успела  да се  искључи из ове стварности.  Неутешно се враћала дубоко у плаветнило саме себе, без трунке сазнања о опасностима које се приликом оваквих подухвата јављају. Био јој је то тек први покушај да се отргне свога окружења.

Сеоба 1.

   Бели прашњави пут се разлио по околним бреговима.  Пресецао је и претицао брзаке и изворе обавијене врбом, тамно зеленом липом  и древним храстовима.  Мирис липа се улепио и упетљао у лице, нос, косу и очи. Луцкасто се поигравао по кошчатим рукама и грбавим снажним прстима. Прљави нокти су чепркали по украшеном ножу, а гола оштрица је лизала  тврди палац, одавајући тајну неутољене, сумануте жеђи, коју је   обавијао мирис лука и наслућене крви.

  Бум! Бум! И све је јекнуло праисконским урликом. Подивљала земља је са одбеглим и излуделим огњем водила жустру љубав, те се у својој  сулудој екстази нагло зајапурила и разврежила. Земља се порађала, бубрила и раздробила као нагажени пуж у трави после кише,  док се ватра распукла у хиљаду варница, које су гулиле, дробиле, черечиле и ждерале кости, месо, утробу и очи. Комадићи  каљаво прженог меса размилили су се у ваздуху, распукле кости су летеле ка сунцу док су бујице крви отварале нове чесме у сулудој мешавини знојавих, ускомешаних и чађавих тела.  Дим је засенио и зацарио све око себе. Понекад су се из тог помрачења појављивали, израњали и избијали обриси белих чељусти, раздераних мишица, набубрелих слепоочница - спутаних у урлику крви и помахниталој мржњи - указале су се страхом згрчене јагодице и власи крваве косе међу грбавим прстима. Тешка и крупна леђа, шубаре, клобуци, чалме и фесови  измешали су се у крвавом колу, рвању и клању. Гркљан, језик, нос и бркови, опанци и прсти, мусави, грчевити дланови, излудели погледи и жути зуби промолили су се на час као случајни залутали глумци суманутог и крвавог пира. Нож је харао и веселио се при свом кумству и венчању. Поскакивао је и врискао као пијани чауш усред свадбе добацујући масне, фалш бећарце свим присутним дотераним и уштирканим гостима. Баш као на Ђурђевдан, славио је  и опијао се усред пролећног жагора, оргијао и беснео као излудело ждребе после првог оседлања или жигосања усијаним гвожђем - и најзад, испевао  своју грлату ојкачу и мушку песму уз гусле у ноћи, остављајући иза себе тежак задах  смрти и трулежа. Челик се  челиком грлио са недореченим нагоном кума при крштењу  мушког првенца. Частио се крвљу, наздрављао барутом и ђуладима  по гудурама ове крваве софре где су се ноћас виле и вукодлаци уплели у своје загонетке и уроке. Дим је завладао и ликовао у своме кратком трајању царства, закриливши га, надмудрио је сунце и започео своје немо коло презира и ругобе. Заставе са крстовима спасења, иконама Христа и светих ратника, помешале су се са вијугавим цитатима из Курана по црним платнима и зеленој свили. Голи бодежи су се надметали  са бунчуцима и одроњеним месецом на врховима мунара - залуталих, далеких крајева - који су се, ето, већ неколико столећа забезекнуто огледали у овдашњим обрисима заласка сунца и купали се зачуђено у дрхтају зимског јутра зајапуреног Балкана.

Из хиљаду грла промолило се вриштало, урлало и кричало име Христа и Алаха. Сви су они ускомешани и помешани, одистински, заборавили и на Христа и на Мухамеда.  Једини победник тога трена, лукаво је чучао под презрелом воћком, мирно је грицкао и уживао у сласти слатког сока црвене јабуке. Био је невидљив, иако се вешто украо у све оне, који су ножем у устима хрлили у черечење и покољ. Генерали, официри, паше, бегови и сераскери били су тога дана његове најверније слуге; у његову црну славу запалише невидљива кандила и свеће. Таштина, охолост и свирепост су узимале данак док су   војсковође, нагнуте над картама или већ седећи на меком душеку, сркали врелу кафу или чај те мирним и напућеним уснама издавале наређења. Иза својих тешких, напудерисаних перика и под богатим чалмама, у свили и кадифи, уживали су у свему томе док је невидљиви, одбегли анђео свршавао своју гозбу под јабуком.

  Било је то лета Господњег 1689. негде на југу где аустријска армада никада раније није крочила. Ова битка је била од мање важности, много скромнија, у ствари, потпуно небитна у односу на многе значајне бојеве почев од Беча, Будима, Харшања преко Петроварадина и Сланкамена, па све до Београда. Била је у тој мери споредна да је чак ни хроничари нису забележили у своје тефтере и списе, а сам генерал Пиколомини никако није могао да је се присети док је видар на сваки могући начин покушавао да му спасе живот. Он се једино при чистој свести, понекад, сасвим случајно, запитао: "Како? Када?" и "Где?". Док се он тако мучио у својој постељи, обхрван кугом и у недоумици  око своје болештине усред Скопља, ова је кланица одавно била заборављена као обична, пролазна стварчица у неминовном и тихом ромору пешчаника Стварности.

Велики везир Кара-Мустафа, који је 1683. године повео огромну силу од четврт милиона људи на царствујушчују Вијену, био је  осрамоћен и приморан да бежи. Иако је успут нашао времена да задави три паше, одбацујући од себе сваку сумњу могуће кривице, вешто је избегавао необуздани гнев султана и кијамет избезумљених јањичара, но свој мир и неспокојан сан никада више није пронашао. Међутим, чак  ни он није успео да се присети овога боја, баш као ни његови велики супарници: Пиколомини или Еуген Савојски. Мада је беснео од страха због невиђеног пораза под Бечом, на време је успео да подели свилене гајтане свим својим давнашњим непријатељима и ратним друговима у редовима правоверне исламске војске, који су га - судећи по њему - катастрофално обрукали и ојадили. Пљувао је по свима, а по највише по каурском измећару Собјеском, који га је курвински, изненада и несмотрено напао и натерао да се, оставивши све иза себе, срамно да у бегство све до Будима, а и тамо само на трен тек да се издува до првог кашља.  Једино је, часком, у Београду успео да одахне. Овде се на моменат прибрао, међутим, тада га је изненада и сасвим неочекивано, задесило оно што га је дефинитивно спречило да се присети ове сасвим неважне битке. Пре него што му је пружена било каква могућност да ову битку врати у своје памћење, око врата му се затегао зелени, свилени гајтан, који му се прилепио уз гркљан као пијавица на измождено и болно тело, све док се није мртав стропоштао низ степенице. Једини његов непријатељ, био је у ствари, стари и мудри, неухватљиви кицош, који му је на крају ипак отео задњи уздах и  уселио се у  ледени, као мајски месец бледи нос. Беше то неопипљиво и необуздано Време, које га је одиста, немилосрдно издало и изневерило као нико други током  његовог славног живота. Оно га је омело по мађарским трстикама, пољанама, мочварама и непрегледним равницама, не дајући шансу да се присети већ поменутог боја, јер се велики везир исламске стреле, Кара-Мустафа, потпуно изненада повукао и побегао у своје сопствено име. Склонио се у црнину и мемљиву таму,  безобразно,  пре него што се ова битка уопште десила, а камоли, завршила негде на југу.

   Једини, који се на моменат сетио овог крајње небитног боја  на Морави, био је славни принц Баденски, разбивши у кратком року по други пут Турке на овој питомој, увек зеленкасто-жутој реци. За њега је то била жута водурина, која је одисала и остављала у њему лепљиву, украдену стрепњу. У овој забити ни реке нису биле онакве какве је знао још из детињства. Овде му је све заударало на ту жуту воду, на лој, на одране овчје коже и на лук. Због свих ових мириса, који су га вазда уходили, осећао је вечиту потребу да хрли и да јури баш као да је непрестано у неком кашњењу. Исцрпљени аустријски војници нису схватали повод и крајње озбиљан разлог непрестаних маршева из битке у битку без предаха и одмора. А он,  као да се плашио њиховог изненадног буђења из крвавог магновења, терао их је непоштедно,  не дајући им да их месец два пута затекне на истоме месту. Учинило им се, као да принц има неодољиву намеру и незасићену жељу да Турке протера не само из ове недођије већ и са целог континента. Као да га је гонио јутарњи дрхтај  заљубљеника и зависника мамурног укуса ракије и вина. Нико није ни претпостављао да се иза свега тога крије обично чуло, које га тера и гони, спаљује мир  и разапиње спокојство.  Морио га је њух. Тај исти оловни усуд, будио би га усред августовских ноћи, зивкајући га на крваву теревенку и пир разних, опојних и чађавих задаха. "Проклетог ли смрада и мириса!"

Срби су одушевљено дочекали хришћанску, ћесарску војску и одмах испевали песме о новим подвизима, одавно неупамћене и невиђене војне. Изгледало је као да се, најзад, протегао и пробудио успавани, далеки хришћански свет - одонуд. Разјарени Расцијани су се драговољно дизали на буну без размишљања, лишени било кавих тајних рачуница. Кренули су заједно са ћесарском војском да се свете и да протерају Турке из Србије. Вођени крилатом звездом, која се родила  на западном небу, напајали су своје јатагане, а она им за узврат није остављала ни трунке сумње да је то ваистину Божји знак победе и отелотворење сањаних стихова Марковог орања. Зачудо, ниједном се нису  запитали из ког се правца  ненадано  појавила  та звезда - а  она се огласила одонуд - са оне стране,  које се  кум јавно одриче и на коју пљује за време крштења детета. Долазила је са извора мрака и зла. Занемарили су своја древна искуства и задоцнили у неизоставном гатању. Сумњу су сатерали из својих разбарушених бркова и разгажених опанака, заборавили су на своја давнашња искушења. Било им је јасно речено, а они никако да се споразумеју са Богом. Сваки пут би се вешто измотавали, лукаво ћутали или већ претерано причали.  Разметали су своје речи у намери да заведу  саговорника својим хвалисањем и испијањем чутура ракије у недоглед, са сврабом обавијеном  жељом да га напију, а да сами, притом, остану потпуно трезни. Према Богу су се односили, као да им је стални гост сео уз софру, да презалогаји свежи сир и  млади лук, па чак и тада би се малко осмехнули и збијали шалу, ако устреба, чак и на његов рачун. И поново се нису одазивали његовом позиву и опомени јер су били народ, који својеглаво живи и губи главу због пркоса и ината. Наслућивали су његов нечујни глас док су дуго - онако кроз нос - појали своје тропаре и певушили пискаво о давнашњим догађајима, који су им у подсвести отварали и одавали вечну тајну Божјег изабраника и његовог свесног определења за Небеско царство. И поново нису послушали. Па ипак,  у својим су песмама успели да разабиру плаву вечност, док би се, истовремено, са разбарушеним главама лукаво осмехнули на овоземљску прошлост и пролазност, баш као да су живели у ритму својих стихова и у димензијама међупростора безвремене, вечите светлости. Ову непојмљиву и бесконачну чињеницу, једино су калуђери по њиховим најудаљенијим манастирима, дубоко у шумама и по забаченим клисурама покушавали да тумаче и да разумеју. Живели су у својим брадама, говорили су кроз њих у њих, скривено од наметљивих људских погледа и сувишних питања.

Остаде им тек наслућивање, за Истину чак ни они нису знали.

Срби су хрлили у најжешћи бој, док се принц Баденски и надаље борио са свим могућим мирисима овог поднебља. Теран својом изненадном муком носа, октобра месеца је у Кладову притворио уображеног и префриганог шизматика Бранковића, који је живео у свом наранxастом свету, на три дана удаљеног хода од пусте сивкасто-жуте јаве и стварности. Сви његови снови и уображења довели су тог умишљеног властелина  до трагичне судбине, међутим,  принца "од љутих мириса" то уопште није занимало. У своме xепу имао је налог да ухапси српског племића и да га спроведе на север, док му се у носу скривала тињајућа нервоза због надирућих мора из ваздуха и воде. 

Баденски је требао  да пожури  док тај извесни  господин Бранковић није још више залутао у своје измишљене странпутице. Чак су кружиле гласине како се самовољно изјашњавао за јединог и правог наследника  познате српске владарске куће Бранковића. Принц није много размишљао. Као прави војник, никада није постављао непотребна и сувишна питања. Ревносносно и прецизно је извршавао своју дужност док је чистом марамицом брисао натекли нос. Реч: избор, одавно  је  заборавио у мајчином погледу, а он се полако смежурао и претворио у команданта крсташког похода царске војске. Седео је у својим каруцама и са пуно одвратности удисао јесен. Безвољно је одмахивао својом влажном марамицом док је са гнушањем  слушао легенде о тим Бранковићима, о Косову и још о ко зна чему. Једино што га је држало у животу, штавише, чак и узбуђивало, била је паганска мистерија: маштовитост,  кривоверје, враxбина и веровање у вукодлаке и виле овог - како га је он радо називао - полукрштеног народа.  Допале му се - како би већ рекао -  срчући кувано вино, те изанђале легенде о свецима и узвишеним витезовима  пропалог царства, који су се узнели у неке несхватљиве плаве просторе и меридијане. "Одиста маштовито!"

Обузео га је смрад. Почео је да верује да га ова земља и њен неподношљиви задах, несумњиво, у потпуности ремети и уништава, и да му из часа у час сваки делић унутрашњице испуњава.  Он је био, јамачно, једини који је са собом понео дан  заборављене битке као подсетник на први сусрет са мирисом југа, који на својствен начин дочекује све залутале чија се сенка и трагови унапред наслућују по злу.

Многи су лутали својим белим или црним путевима по сопственом избору. А друмови и јесу зато да се походе у намери или без одређеног циља да се негде стигне, упозна нешто ново  или једноставно да се нешто старо и безвредно остави иза себе. Путеви су одувек постојали и трајаће док буде покушаја; било да су то стазе, неугледни путељци, пуки пролази, калдрмисани или мермером поплочани славни друмови, јер они у себи носе унутрашњи немир питања и одлуке остајања или одласка. Путеви су прижељкивани сан и суштинска реалност, а између  њих стоји и кези се бојазан и страх, знатижеља и одлучност, једном речју: избор. Они су постављено питање, које пркоси збиљи и јави, надмеће се са њима и уноси сумњу у видљиви и опипљиви свет, који је овенчан и скрхан људским хтењима и намерама.  Истовремено, путеви се ругају и магновењу и машти јер човека бодре, поткрепљују и маме, чувајући тајну, која се понекад скрива иза, често, претерано далеких, пучина, шума или брда. Загонетка, која покреће све у нама, доводи нас до сазнања да доносимо одлуке вођене и заражене  унутрашњом екстазом: чинити или не чинити, које је истовремено и духовног и физичког карактера. На свим тим путевима, било да су бели или црни, леже и крију се одређеност и избор Кајина и праведног Јова, блудног сина, Калигуле и Растка, Марка Пола, Лазара и Бајазита, Колумба, Гутенберга, Калвина и Борђије, Наполеона,  Стаљина, Хитлера и Гандија, па и самога Христа. Пут је, у ствари, најстарија људска затеченост, наизглед најједноставнија творевина случајности или намере,  јер не изискује ни мрамор ни асфалт. Понекад је то уска стаза, која се лети купа у прашини, а када дођу кише,  као задња благодет, претварају се у набујалу реку остављајући за собом кал и блато. Ипак, сачинити  ма и такве путеве, који су можда сасвим случајни  и носе у себи тајну копита животиња, од пресудног је значаја.  Јер, увек постоји скривена процена, жудња да се оствари и најтежа људска тежња; а путеви су промишљена или тек наслућена  жеља, сукоб и шанса да се једноставно начини избор, да се оде или можда неповратно побегне, напусти неко место и да се коначно стекне ново сазнање. Истовремено, они носе у себи могућност да се човек преиспита, покаје и врати, неискључујући одлучност да се никада више не окренемо или осврнемо у правцу, који остаје за нама.

Монах 1.

Мрав је кренуо да се пење уз стабло препуно дубоких бора, а дрво као да је имало намеру да у тим удубљењима чува и крије сво сећање на дане и ноћи. Био је то овенчани храст, окружен брдима и шумом, па ипак, био је користан само за једног човека. Потамнели табани, ноге, прсти, бут, стомак, прса, рамена и руке опуштено и мирно су се уклапали у околину, као да се само тело приклонило бојама шуме и брда. Црно-зелена боја се увукла у кожу са мајским и јесењим кишама, новембарским мразевима и јануарским мећавама. Разбарушена брада и коса лебделе су у игри ветра, који никада  није престајао да доноси мирисе далеких пољана, одавајући тајне које је само он схватао и бележио. Никада се није знало да ли дрема или само жмирка својим сивим, невидљивим очима, упртим, ево, већ дванаест година у правцу излазаћег Сунца.

Храну су му доносили из оближњег манастира, то је била једина веза са остатком света за који више није марио  и о коме је - веровао је - и сувише знао. Није имао потребу да силази са самоодабраног  столпа, да обилази манастире, села и градове: знао је све о овоме свету, као о често помињаним бајкама и легендама, које се, у ствари, незустављиво враћају на сам почетак и извор те круже у бесконачном кругу од памтивека, не чинећи много да се било шта  суштински мења.  По њему се цео свет искључиво базирао на једну једину ствар, која никако да ишчезне из очију, језика и душе човека, јер је била стара као први грех и помамна као Саломин плес: беше то дубоко уврежена сујета свију нас, који смо отпали од Истине. Знао је за то већ одавно, од оне ноћи и привиђења у ћелији, усред грмљавине и незаустављивог, силовитог пљуска, који му је поново унео немир и промену у живот о којем је, пак, мислио да је коначно стигао до задње луке потпуног смирења. Беше то заиста чудно привиђење. На трен му се учинило као да посматра четири своја пређашња битисања. Начуо је шапат  гласа, који му је открио да човек више није човек него се преобразио у људство, а време и простор су, тек, бели ћилими, који се прљају и боје у оптоку Стварности. Спознао је да све грехове и немере сопствених црних путева, може само на један једини начин да окаје у своме срцу: морао је да се одрекне свих бивших путева и друмова по Азији и Европи: да се хоризонтала, коначно, претвори у вертикалу. Веровао је, да је овај свет тек избор и да је он, најзад, пронашао прави пут, који не води нити лево нити десно, ни напред ни назад, већ право горе у правцу небеских висина. Након тог спознања, заветовао се да ће престати да се врти у круг на земљи, био је жељан, да по сваку цену, крене према небу и ангелима, који ће му шапнути како да окаје своје грехе пређашњих живота.

Када га је игуман Аврам упитао шта га је навело да се заветује да остатак свога овоземаљског живота проведе на стубу, прећутао је најбитнији мотив и претворио се у ћутњу. Затајио је своја пређашња битисања и образложио свој избор душевним нагоном и правим хришћанским подвигом, у намери да доживи просветљење и мир. Није лагао, само је прећутао  део своје приче, која је остала као запечаћена књига  у дубини заборављене библиотеке скривеног и напуштеног манастира, где кисну изгребане и оронуле фреске, где се запатила паучина без монашке молитве и где чами одсуство запаљеног кандила пред иконом Богородице.

Од своје најраније младости, Јона је живео у манастиру, где је одрастао  и васпитавао се као многе генерације монаха пре њега. За родитеље није знао, говоркало се, да су их Турци побили или одвели у робље, неки су, пак, знали или претпостављали да  су страдали од куге, која је харала по целој нахији. Живео је обичним, устаљеним животом калуђера: обављао је све радове на пољу и  око стоке; одлазио је на јутрење, литургију и вечерње, медитирао и купио мрвице знања старих монаха  и игумана, зналаца староставних књига. Читао је много, осликавао је иконе и преписивао књиге крај свеће и  тананог жишка. Украшавао их је лепим сличицама, минијатурама и иницијалима.  Уживао је у томе, иако је знао, да је његов ужитак, у ствари, богохулна работа, нарочито,  када се  одважно, гордо, штавише, са нескривеном сујетом односио према своме делу и таленту. Радио је брзо али не и брзоплето. Молио се Господу благодарећи због свог урођеног талента, мада је знао, да све оно што ствара, у ствари, потиче од Бога и његове промисли. Слова, минијатуре, иницајали, иконе - све је то проистекло и украло се у његово срце и ум -  благословено од Божје Светлости, која даје и награђује. О одласку никада није размишљао мада је читао много о удаљеним манастирима и далеким крајевима. Било је то тако,  све док се са запада  није указао громоносни облак  и потерао све монахе у  ћелије да им, као нечастиви, отргне мир и сан.

Јона је седео сам и слушао громове,  посматрао је прозор: на провидној крљушти капи кише су се утркивале као да журе да утоле жеђ биљака и попуцане земље. Био је мрак без жишка свеће. И тада, као да је изненада улетела нека светлост, која није била од овога света. Јона је утонуо у себе као ошамућен, учинило му се као да види разне светове: тамне, жуте, љубичасте и плаве. Незнана времена су се отварала као древна врата запечаћених градова. Обузео га је страх, плашећи се да се то нечастиви поиграва са њим. Страховао је да су га омађијале ђавоље очи. Одједном, скочи и појури ка вратима.  Међутим, сав сметен и узрујан, промашио је висину излаза, удари главом о дебелу греду и остаде на поду без свести. 

У том магновењу, у тамном свету, указа му се човек,  негде далеко на северу, сав зарастао у риђу браду, мусав и ужасно пегав. Тад угледа село саграђено од грубих балвана. На обали мирног мора досадно су се њихали бродови, опремљени једним, посве усамљеним јарболом. Једра су красили профили коња или неке друге животиње, можда  змаја или самог божанства Мидгарда, кога је негда, у Неупамћено Доба, са удицом ухватио Тор.

Јони се учинило да се служи неким туђим језиком, којег раније није познавао, а сада га је, на његово велико чуђење,  добро разумео и течно говорио. Кроз  наранxасто-љубичасту маглу, одгонетнуо је име тог хладног света и препознао себе: Ерика, германског жреца, који се љуто борио против новог  - како га је он у свом гневу називао - веровања, које је проповедало једнога Бога, неког сувог човека, који је издан, спроведен, попљуван, мучен и потпуно невин разапет на крсту.

У његово су село, једнога поподнева, на бродовима без икаквог украса, допловили дугокоси ирски монаси. Показивали су мале књиге на  чијим се корицама од слоноваче видео  лик жене  са дететом у наручју.  Најгоре је било што је  старешина села, окорели пијандура, потпуно риђ и подбуо, дозвољавао да се дугокоси ирски монаси благог погледа и нежних речи, врзмају по насељу и по целој околини, и да у миру врше своју мисију. Није се упуштао у борбу да одбрани древну веру дивљег бога Одина, који је своја два сина: Хенира и Мимира као таоце предао Ванима у размени за њихову двојицу: Њерда и Фрејра. Один то учини све то у добро осмишљеној намери, да склопи савез супарничких страна божанстава,  два неизмирена табора Аза и Вана, па да на тај начин, заједнички владају над људима.

На самом почетку, Ерика уопште није узнемиравала чињеница да су појавом хришћанских монаха, угрожене легенде громогласног Тора, бога ратника, који је својим огромним, каменим чекићем у руци, одвајкада, чувао и бранио светове божанстава и људи. Тор је у жестоком мегдану са дивом Хрунгниром, задобио тешку рану: у чело му се забио одломљени комад xиновског мача. Мада крваво рањен, на самом крају, до тада невиђене, ужасне битке, својим каменим чекићем, ипак је успео да убије злогласног Хрунгнира.

  Време је пролазило, а Ерик је запенио тек када је схватио да је - тако рећи - преко ноћи, угрожен мит божанства Одина. По том веровању, Одинова намера, од најстаријих времена Неупамћеног Доба, беше да  мађијом и чаролијама надвлада чаробњака. Услов да се стекне невиђена моћ беше веома страшан и суров, наиме, требао је да жртвује своје лево око.

  Људи са севера: Нормани и Викинзи,  нису се много узбуђивали због доласка хришћанских проповедника, мада се већ нашла и омања група, која је дуго слушала и без сумње упијала казивања калуђера са западних острва: о Љубави, о греху, о Покајању и о Спасењу. Од самога почетка, обучен у вучје крзно, жрец је ковао подмукли план  како  да се отараси црноризаца, који су угрожавали не само древне богове и ритуале, већ су доводили у питање и његову дубоко увређену личност и нескривену сујету. Сматрао је, да је његова магична моћ поткрепљена тајном старих бајања и светим легендама о дивљим, немилосрдним и ретко чедним божанствима.

Првим рано пролећним отапањем снега и леда, мушкарци насеља су журно поправљали своје бродове, окићене  главом змаја, коња или вола. Припремали су се за походе по топлим морима далеких крајева. И сам Ерик је много пута учествовао у тим лутањима. Радо се присећао мириса јужних таласа, топлог поднебља, црнокосих жена и презрелих поморанxи. Викинзи су похарали и спаљивали све око себе, чега су се приликом својих пљачкашких похода домогли, највећи део робља  продавали су Маврима. Свила, злато, мирис жена и зачина  највише су га привлачили током пљачкашких путешејствија, пружајући му, уједно, велико задовољство и неизмерни ужитак. Овога пута није се одазвао изазову, имао је важнија посла у своме хладном северном сеоцету, где Один и Тор својим леденим задахом и ужасним муњама утерују страх и поштовање у промрзле кости и у прозирне, плаве очи.

  Ноћ пред одлазак беше весела и свечана, баш као и раније, са обавезном огромном ватром насред села где је страхопоштовани жрец, Ерик, ликовао и приносио жртве: јагањце, рибе, разно воће, поврће и незобилазну медовину, која се после удовољења богова служила за весеље и ужитак свих.  Тако се незадуго цело село  хватало, цимало, тетурало, пијано  урлало и разуздано, бахато водило љубав, баздећи на пиво. Сутрадан, још мамурни, кретали су Викинзи из својих скривених фјордова да се окупе на устаљеном месту, одакле је флота од стотинак бродова кренула ка западу и на југ. Северни људи су похрлили својим змајоглавим бродовима ка мирису презреле наранxе, ка пожуди црне косе, пијанству сладуњавог, тешког црног вина, задаху крви, дима и ка помамном светлуцању злата и рубина. За богове више нису марили.

  Једини угледни човек, који је остао  у селу и кога су се сви, отворено или у потаји плашили, био је Ерик - жрец. Једна од ретких особа, која се није плашила њега и његових враxбина беше његова жена. Нема од рођења, вероватно је била једина, која га није јавно или крадом оговарала. Вешто и верно, а да будемо сасвим искрени, и помало усудом предодређено, чувала је тајну његове срамне и болне мушке немоћи. Ерик је једва дочекао моменат да се обрачуна - како га је у свом гневу називао - са новим веровањем, које је проповедало о неком уздарју несхватљивог праштања, смерности, покајања и чудноватог загробног живота. Окупио је чету својих присталица и при последњим зрацима залазећег сунца спалио постављени крст на истуреној обали покрај села. Борово дрво се нагло запалило у ноћи и оставило неизбрисиво привиђење знамења усправљеног човека. Огњени крст се огледао у тами ледених таласа узбурканог северног мора. Монахе су претукли и натерали их да побегну истим бродићем, којим су и дошли. Западно небо их је примило у себе.

Задовољан сопственим подвигом, Ерик се са плавокосим младићима поново посветио својим врачањима, гатањима и молитвама, оне беху упућене древним божанствима. Резбарене ликове Одина и Тора украсили су јунским цвећем, приносећи поклоне и жртву, у намери, да им удовоље, како би им се гнев смирио, а сујета била задовољена. Њихове грубе црте урезане у дрво, богато су поливали медовином, да би се касније и сами непоштедно частили божанским напитком. И баш то божанско пиће, довело је Ерика, жреца, до саме литице истурене обале и сасвим случајно или не - нико није успео да одгонетне ову тајну - управо на ономе месту где је спаљен крст, мртав се пијан сурвао у узбуркано море. Још исте ноћи, пре него што је било ко могао да примети његов нестанак, наишла је велика олуја. Викинзи су уз цвокотање зуба веровали да се то, у ствари, јављају богови, који су изгледа услишили њихову молитву и прихватили принесену жртву.

Тело обучено у вучје крзно, никада није пронађено, а у кућама од грубо тесаних балвана плавооких северних људи, зачеле су се нове легенде и приче.

***

Након што се Јона опростио од братије, једино што је понео  са собом, био је малени дрвени крст. Кренуо је у шуму да одабере свој столп на којем ће остатак живота провести у молитви и медитацији као прави испосник. Није дуго требао да  тражи, у овом крају је било довољно густих шума, па је лако успео да нађе одговарајуће стабло. Био је то витак и високи храст, једар и весео као окићени младожења усред свадбене пратње.

Полако се помолио, пољубио земљу и заорао по влажном тлу шуме својим грбавим, дугим прстима, на којима су се још оцртавали обриси разних боја као потоњи, неми сведоци работе, која, ето, заувек ишчезава  и тоне у сећање, у прошлост и у лишће у распадању. Почео је радосно да се пење са духовним песмама на попуцалим уснама.  Ускоро је успео да направи од прикупљеног грања и траве велико гнездо. Тако је Јона започео свој нови живот, одричући се свих географских страна овоземљског света и кренувши према горе, ка небеским путевима.  Веровао је, да ће на тај начин окајати све своје грехове пређашњих и овога живота и да ће бити ближе самоме Богу и крилима милешевског Белог Анђела, који ће га штитити и подучити како да, најзад, пронађе сопствени мир и да се искрено покаје. 

  Током година, а прва је била најтежа, молио је монахе, који су му недељно доносили храну и воду, да сваки пут одрежу по једну грану испод његовог гнезда, па да на крају огуле и саму кору младог храста. Овако се, Јона  - био је дубоко уверен - још више удаљио од земаљског живота и света, у нади, да ће успети да  утоне у своја трагања са пуно искушења. Зими би често пратио борбу за живот престрављене кошуте и хајку чопора разјарених вукова; они су га, иначе,  редовито обилазили и остајали чекајући по читаву ноћ, да би на крају, изласком сунца, ипак одустали, јер се до Јоне, никако није могло доћи. Он се, свему томе, само смешкао, трљао промрзле руке и ноге, присећајући се своје - или му се то тек учинило - одеће од вучјег крзна. "Ето, све се понавља и за све се плаћа." - шапутао је обгрљен својом љубичастом маглом. Душа, која је спаљивала крст и прогонила Христову реч љубави, поново се родила у њему да би се искупила и покајала, веровао је да је ово најбољи могући начин: на огуљеном стубу, усред шуме недођије, где се људска реч и стопа ретко примећују.

Јона није силазио свих ових дванаест година са свога столпа, у ствари, једном,  ипак,  јесте. Међутим, то ваља да остане у нашем најужем кругу, уз обећање да ћете овај догађај сачувати у вечитој ћутњи. Као што, малочас, рекох, десило се то пре осам година, док је овај смерни калуђер у својој дубокој медитацији или можда у немирном сну - то ће остати, чак и за нас, у потпуној тајности -  био помало непажљив. Одједном се, чудно зањихао и, таман, када је успео да угледа, изнад петловог крила, девојку изузетне лепоте, налик на риђег анђела - о томе ћемо касније (!) - са урликом се стропоштао низ високо, огуљено стабло. На сву срећу, мада се поштено ударио, пао је на стомак. Срећом, није поломио ни једну кост и целу ствар је пребродио са лакшим повредама. Ипак, сам чин падања и задња слика присећања, у којој се оцртавао лик јужњачке лепотице са ситним младежом изнад усана, дубоко су уздрмали душевни мир сабрата Јоне. Све га је то, натерало  на дубоко преиспитивање. Док му је помућена душа вапила за дугим, неиспрекиданим молитвама: осећао је риђу и лепљиву грижу савести. Присетио се мрава, који су се пре неки дан, изненада, у невиђеном броју појавили на његовом испосничком столпу. Није обраћао посебну пажњу на њих, само се малко упустио у уобичајени разговор са њима, постављајући безброј питања на које, мрави нису знали, нити су хтели да дају било какав одговор. Заборавио је да је масовна појава мрава,  наговештавај наглих промена. Присетио се речи свог духовног учитеља из раног детињства, осећајући и сада мирис његове седе браде и избораног лица.

Јони се често дешавало да поразговара и да приупита животиње, биљке или облаке. Ипак је најрадије постављао питања биљкама, оне му нису побегле. Запиткивао их је без обзира да ли је то неки лепршави листић или већ нека ситна, крхка биљка; понекад их је питао за најобичнију ствар, а често је био заокупљен веома тешким проблемима, наравно, оне су га увек остављале без иједног одговора. Искрено речено ни сам Јона није ништа друго очекивао од њих.

  Ретке речи, које су размењене у овој шуми недођији, биле су донете монашким стопама, са пуним, везеним торбама и свежином воде са извора. Тек би се, тада, зачули гласови људског говора о најуобичајеним стварима, које су се везивале за манастир и његову околину. Јону су најмање погађали смртни случајеви монаха, искрено се радовао њиховој срећи. Дубоко је веровао да су покојни заиста угледали вечну Светлост, која зари и уводи у Спасење. Своју тајну, коју је дубоко скривао у себи, није одавао. Данима се церакао на своме столпу и при самој помисли да ће се њихове неспокојне душе највероватније, још једном, пре потпуног и искреног покајања, ипак појавити негде другде, у неком сасвим другом лику. Рецимо, угојени сабрат Пахомије можда као мршави Кинез у неком забаченом селу, где се свако семе пиринча чува као највеће богатство. Па онда, вечити намћор, Митрофан као дворска луда на шкотском двору или брбљиви Јован као глухонема девојчица у арапској пустињи или - ма, не морамо баш ни ми све знати о часним монасима. Једно је сигурно - а то је вешто наслућивао сабрат Јона - свака душа треба да се поново роди, да плати за учињене грехе из прошлих постојања те да на самоме крају, изистински покаје све своје грехе и да се, тако, удостојена врати у Истину одакле је човек самовољно изишао.

Јону није много зачудила ни вест о новом рату, као да је за њу знао и пре него што ће брбљиви сабрат Јован започети своје казивање.  Угојени Јован је сео под столп и полако једуцкао храну, коју је донео Јони и причао са наглим, широким покретима, као да глуми у неком залуталом позоришту далеке Енглеске.

"Мора да је био глумац." - насмешио се Јона и једва да је слушао незаустављив, набујали зелени монолог. Речи су допирале са северних страна, за њега толико небитне стране, оне су се незаустављиво кретале према југу. Јован је дуго причао о говоркањима и потврђивао ретке речи сабрата Дионисија, који је тешко причао - као да је, притом, стално одваљивао воденички камен - остављајући, тек, слутњу стварних дешавања и будућих догађаја.

У народу су се шириле вести - а то је доказивало и мноштво избеглица од угарске стране - да су Турци потучени под Бечом, да је ћесарска војска запосела Будим,  да је код Петроварадина тешко поразила и осрамотила султанове барјаке и да је у свом налету спалила поломљене славне бунчуке, а пепео бацила у Дунав. Све се више говоркало да се   аустријски генерали - "Чудних ли имена, ко ће их све само  попамтити, кукала им мајка!" -  неће зауставити на Сави и Дунаву. Дионисије је све то изговорио у десетак речи, док је Јован сатима растезао шта народ прича и приповеда. Било је у овој зеленој беседи и хвалисања хришћанског Бога, и оговарања  швапскога цара, и куђења турских измећара и свега агарјанскога - "...име им  се затрло!"  - па све до неких чудних знакова: незапамћене звезде репатице са западних страна. Наравно, нису изостала ни разна чуда, ни појаве, које су предсказивале скорашње догађаје. Масовно су се појављивале виле и вилењаци, свеци и пророци, а некима, чак и залутале душе косовских јунака. Народ је ослушкивао и са неверицом одмахивао. Међутим, све учесталија појава турских избеглица, затрованих журбом и безумљем,  увлачило је у Србе чудан, риђи осећај. Рађале су се нове, до тада, нечувене песме, певане кроз нос уз пиштање гусала о новим борбама и о небеским знацима, који наговештавају слом и истеривање Турака, са скорашњим васпостављањем изгубљеног царства.  Поново су васкрсавали сребрни јунаци, а слепи  гуслари постајали су прави пророци и видовњаци. Ови несрећни певачи, нису могли да гледају али су, зато, умели да слушају и да примећују. Прикупљајући залутале речи и вести далеких поднебља, вешто су их умесили у свој дух десетерца и, на крају, својим привиђењем и укусом, откали  скорашње славне дане наслућене сутрашњице.

Прошло је пар недеља, а Јонин мир је поново реметио, сада већ, пурпурни говор сабрата Јована. Народ је почео да се састаје, да се окупља и договара. Све се чешће и слободније  упирало у прозоре ага и бегова, спахија и паша.  Све се мање осећала стрепња, а одлучност се слепо хватала за нагло ојачане мишице, које су се ножем, јатаганом и кубуром китиле. Неки су остајали са стране да ишчекају, да виде, на шта ће се све ово изметнути; други су се плашили швапске војске, док су се  понеки монаси, остављајући своје ћелије и манастире, денули у народ да га бодре и подучавају.

И њихов манастир је задесио раздор. Било је оних, који су били усхићени,  што се најзад Србија ослобађа Турака; неки су збуњено, сиво ћутали док би други негодовали што се све то, одједном, пребрзо дешавало, говорећи да се треба држати по страни. До праве свађе је дошло око неминовног доласка католичких фратара, који ће са собом донети друго виђење и поимање Христа и цркве. Све је то заударало на унију и на велике - тек из прича знане - узбуркане, немирне и позлаћене барокне катедрале. Неки су већ, тада, видели пред собом обријане фратре и напудерисане, у салу отежале бискупе, надувене, чудно румене младиће извештаченог гласа, обавијене мирисом жутих навика и понашања.  Игуман Аврам је једва успео да помири братију и да их доведе у ред. Ипак, чудни бели и црни путеви као да су се утркивали, доносили су нове мирисе и шумове у њихове животе.

Јона је био једини, који није марио за њих.

Фотограф 1.

  На главу је ставио качкет са натписом "Бостон Селтикс", погледао се у огледалу и насмешио се свом репу од вештачке косе, њега је заједно са зеленом бејзбол капом купио пре две године у Њујорку. Изгледао је као прави даса, или већ један од оних мачо типова, који пате од стваралачког имиxа без правих вредности и осредњег, тињајућег талента. Међутим, треба да се призна, он засигурно није био један од оних, који сатима буље у ништа и муку муче да осмисле нешто ново, непревазиђено, оригинално и надасве вечно. Дубоко је веровао да је све оно што се могло рећи о човеку, о љубави, о злу и о Богу - већ одавно речено. Прво је мислио, да се то догодило захваљујући задњем потезу пера, које је остављало иза себе непрегледну ораницу ћириличних слова,  овенчано последњом тачком на крају реда руског романа деветнаестог века. После је схватио да је све речено и доречено са самим завршетком Новога завета. По њему, од тих давних времена, уистину, ништа ново није казивано, ништа поетичније, ништа дубље и ништа истинскије није речено.

Био је угледан фотограф и човек, који је волео да ухвати и отме трен битисања, у нади, да ће као у међупростору, затећи и дотаћи стварност, која га непрестано окружује, и да ће на тај начин, можда, успети да наслути и саму безвременост. Наравно, у овом моменту све ово још није тачно ни схватао, нити је покушавао да застане и да натенане успостави било какав ред у својој глави. Ваљало је сачекати да му време све само рекне, да изрони као стих необуздане песме неписменог казивача. Био је свуда цењен у свету, многе познате агенције за рекламу и туризам радо су га ангажовале и дебело плаћале његов труд и несвакидашњи таленат. Као у старим причама, једино на својим, рођеним Сејшелима није успевао да нађе било какву повољну понуду.

Када је Творац  стварао овај свет Стварности, на тренутак се одморио - вероватно се и сам, помало зачудио што је једино место где је два пута одиграо игру стварања, беху ова ситна, базалтна острвца омеђена коралним хридинама усред Индијског океана. Решио је да створи највећу обману. Одлучио је да на овим острвцима бисерне лепоте не настани ни змије отровнице, ни шкорпије, ни пацове, нити било какве друге гамижуће гамади како не би реметили ову привидност склада и лепоте. Једино је овде на Сејшелима, несумњиво, чак два пута успео да завлада и да расеје сва своја чуда овоземаљске лепоте, а да зло - привидно - не успе, да засади ни трунку својих враxбина и напасти, које би биле опасне по људски живот и битисање. Творац се слатко насмејао и вребао првог човека, унапред знајући, да ће се на овим предивним острвима убрзо ухватити у прву замку привидности, у намери, да га заувек обмане и заведе у густиш странпутица, да га куша и спотиче у сазнању Истине из које је самовољно изишао. 

 Фотограф је још једном разгледао по соби и скренуо поглед на писаћи сто. Овај тешки дрвени сто од најквалитетнијег махагонија, стално му је задавао муке: враћао га је самоме себи, својој самоћи, терету, који се не да одагнати баш као ни узалудно бекство од раља, мирисом крви излуделог морског пса, изван коралних хридина, које заштитнички овенчавају Махе.  

Згужвана свеска и украдене мисли, ускомешале су се у друштву фотографија његове деце. Биле су то девојчице: Софи, Мари и Патрисија, уоквирене у рам боје махагонија.

Уоквирена златним рамом, фотографија Лизе са осмехом ведрине, стајала је  између побацаних проспеката и отворених маказа, које као да су шапутале притајену намеру аждахе из прича, и наслућивале, оштрицу и раље немани. Изгледало је као да су те гнусне оштрице напросто ишчекивале повољан моменат, у нади, да коначно докрајче портрет жене и њен благи, нехајни поглед.

Живео је сам окружен зидовима, овенчан својим кинеским зидинама, како их је радо, самосажаљиво називао. Наслутио је легенду коју, у ствари, није ни знао, а која се јављала на трен, као залутала фигура кинеских минијатурних позоришних представа сенки, чија се радња приказује супротно од онога што гледалац посматра. Била је то балада о кули, која није дала да се сагради, све док се није напојила људском патњом, чија се крв као цемент и креч упила у темеље и зидине  даривавши, на тај начин,  чврстоћу и снагу. Кула се на крају радова, коначно, поиграла са зором, изненадивши је својом раскоши. Осећао је, како из дана у дан,  све више тоне у тај темељ, који га гута и не да да се искобеља као у паукову мрежу упетљани, безнадежни мрав. Сваким свитањем, све је брже спуштао флашу шкотског вискија која је у себи носила мирис дима. Остављао ју је за собом, празну, као симбол његове садашњости и будућности без вере.

Откако је Лиза напустила Фотографа, уз најдубљи уздах сазнања о бесмисленом траћењу живота поред њега, и збрисала у Канаду са њеним, уштогљеним Пијером, остављајући иза себе Сејшеле и бурму на његовом столу - учинило му се - да ти зидови из сата у сат, сантиметар по сантиметар, неумољиво и незаустављиво  одузимају простор нормалног дисања. 

   Софи, Мари и Патрисија су се школовале петнаестак хиљада километара северозападно од његове собе. Ретко је добијао писма са печатом Уједињеног Краљевства и профилом краљице Елизабете. Дечја су слова скривала дечје снове и носталгију за плажом Бо валон, Гласи и за плантажом кокосових палми на јужној обали Махеа. На хартији се осећао мирис прохладних енглеских киша, а у датуму је жмиркала  дечја суза, увијена у лондонску измаглицу.  Није имао намеру да се свега тога присећа, мада је на том плану, по свему судећи, већ навелико закаснио. Нервозно је узео своју свеску, проспекте и енергично залупио врата. Сео је у кола и са седишта подигао празан кокосов орах са усађеном свећом. Док је размишљао где да узме  квалитетније вино, угледао је Макса, познатог малог гекона, који му се стално у ово доба - после наглог заласка сунца - појављивао на зиду веранде.

Кренуо је без тога да се поздравио са малим, верним гуштером, који је увређено наставио да звера у ноћ. Фотограф је застао код климаве продавнице крај пута, која је, у ствари, више личила на бунгалов неголи на дућан.   Иза шанка је стајао Кинез са вечитим, неодгонетнутим осмехом, који је био непробојнији од познатог Великог зида и зачињенији од било ког касног доручка у некој уличици узаврелог Шангаја. Узео је јужноафрички суви розе, а продавац - сав у кезу - вешто је упаковао флашу вина у јучерашње новине. У дућанчићу су седела још двојица старијих Кинеза. Сркали су одважно и умишљено свој зелени чај из  порцуланске шоље са поклопцем. Једног од њих знао је још од раније. А кога све није знао на највећем острву Сејшела, када  је целокупно становништво било неких седамдесетак  хиљада људи. Поздравио је онога са једним оком, и у исти мах, сетио се његове приче. Био је власник популарног, омањег кинеског ресторана у самоме центру Викторије, близу пијаце и Дома кинеског удружења. Фотограф је често навраћао код њега са Лизом, још у време њиховог  пубертетског забављања. Није прошао месец, а да нису вечерали код једнооког Кинеза. Једном, када је фотографисао пијацу за неки немачки проспекат о Сејшелима, навратио је код њега на пиво. Тада му је, расположени једнооки, испричао како је своје око изгубио још у свом детињству, приликом једног јапанског бомбардовања.  Родитеље и целу фамилију изгубио је исте ноћи, а он се после свога опоравка, опростио од Кине и није се зауставио све до Сејшела где је имао неког далеког рођака, који га је радо примио и упутио у тајне трговине.  

  Говорио је да га је гонило сновиђење једне непознате биљке, која једино овде расте и доноси свој плод. Никада није сазнао одакле му је стигло привиђење, обавијено у белу плаштаницу сна. Једино је знао, да  се као бели дамаст, у његово изгубљено око  украо облик плода кокоса мора - коко де мер.  И када је први пут угледао јединствену палму у лепо уређеном ботаничком парку још из доба Енглеза, препознао је коко де мер из својих снова. Тачно се сећао давнашњег сна, тамо још у далекој Кини, који је из године у годину све више улазио на врата његове куће, уједно и ресторана, те се неприметно  прилепио о, јужнокинеским мирисима окађене, зидове. Било му је суђено - како је сам волео да каже - да угледа мушку и женску палму (тако их је он  оригинално називао на исквареном, никада довољно  прожваканом и удисаном креолском језику) биљке коко де мер. Истога момента, док их је забезекнуто проучавао, осетио је изненада, никада раније не доживљену жудњу, а уједно и риђи  срам, приликом спознаје да поседује много мању ону ствар од ове уображене палме, која се на ветру посве досадно и незаинтересовано клатила са својом мужевношћу. Касније му се учинило, како га иста палма, окићена ореолом тропског сунца, са дубоким презиром посматра. Међутим, прави шок је доживео приликом свог првог сусрета са плодом коко де мера, који је  био величине овеће људске главе. Кокос као кокос, па шта, рекло би се, међутим, на његово највеће запрепашћење, кокос  се није либио да га неповратно подсети, бесрамно, безобразно и крајње веродостојно - пред целим светом - на бујан облик голих женских гузова. Сва та перфектно извајана  женска дупета избечила су се на њега, и тада је решио, да први пут у свом млађаном животу, спозна Жену. Једнооки би овде увек застао у својој причи и елегантно, чак профињено, са пуно поноса и задахом танане самоироније, једноставно показао на буљук деце иза шанка и тихо, уз крезави осмех, прошапутао: "Тринаест!"     Фотограф је потпуно замишљен, замало прегазио црнца, који је усамљено чучао крај пута и буљио у таму испијајући свој "Сејбру". Никада није схватао због чега толики чуче сами у мраку крај друма и шта то прислушкују или ослушкују када их обузима нагла тропска ноћ. Белци, Индуси, Парси и Кинези никада се нису упуштали у самотно  чучање на самоме рубу коловоза, то је била привилегија црнаца. Ови, самозвани чувари ноћи, били су доведени још за време Француза из неутешне мајке Африке, која се свако вече губила и давила  у далеком заласку сунца Индијског океана.  Ко зна, можда је њихово тоњење у ћутњу и таму био задњи нечујни стих  уздаха многих генерација, која су у себи носила мирис савана и  урлик лавова неукроћене дивљине црног континента.  Ко ће одагнати њихов сан и разагнати јаву?

  Пролазио је крај онога дела обале океана где је одувек било опасно да се купа. Многи нехајни  туристи су заборављали основну истину и  закон  -  Океан мора да се поштује. А он је, наизглед, као успавани, троми цар чекао да се неко огреши о ово неписано правило, па да потпуно разјарен, пошаље буљуке својих разузданих каваза да убиру данак у крви. И бивало је тако. Пре неколико дана и сам Фотограф је чуо за причу о неким Италијанима, који су неодговорно кренули да се нашале са таласима грдосије Индијског океана. "Сејшелз нејшн" је опширно писао о њиховој трагедији.

Док је тако размишљао, возио је исувише брзо и није обраћао превише пажње на огромну базалтну стену изразитог облика свињске главе што се надвила над друмом. За сво чудо, ова стена прасећег профила није скривала никакву легенду. Легенде и баладе су тек чекале да се роде, а огромни портрет вепра, мудро је ћутао у својој тишини, упирући поглед у недоглед плавог пространства. Вероватно није ни слутио да је заронио, сасвим несвесно, у стихове ћириличких слова неке плаве свеске, која се намерно затекла овде, у руци коврxавог младића,  да сагледа, да упије и да се врати у даљину белих путева о којима базалтна стена није имала ни најмање појма.

Фотограф је најзад стигао у Ла мизер, место које је на цени због своје благе климе на врху планине, начичкано  ретким кућама и украшено бујним зеленилом негдашње xунгле.  Његови пријатељи су већ седели на трему, а он је једва дочекао да се ували у њихов разговор, који је постепено, све више попримао облик његовог искључивог монолога. Како се празнило вино, тако је Фотограф све више преузимао реч, док је друштво истовремено све дубље тонуло у тишину и, помало, у непријатну ћутњу. 

Домаћини су били добростојећи, средовечни  пар, а затекао се овде и млади, тек рукоположени католички свештеник, који се пре неки дан вратио из Француске где је одличном оценом  завршио теологију. Био је црн, смирено је говорио о проблематици расизма у свету и о проблематици верског живота на Сејшелима. Сејшелци су редовно посећивали мисе, међутим, био је то тешки формализам после којег је следио развратан, буран живот где су се деца често рађала, а бракови се веома ретко склапали. Најчешће, биле су то дуже или краће везе, које су уродиле плодом за чије је васпитање редовито била задужена баба. Родитељи би се, пак, најчешће, незадуго и разишли, или би се, непредвиђено, нашли у наручју сасвим другог партнера.  Говорио је гласом најуснулијег  таласа и потанко је препричавао свој доживљај  о сусрету са папом у хладном Ватикану. Напоменуо је и свој план о организовању верског живота младих, помишљао је на католичку извиђачку организацију, која би могла да окупи сејшелску омладину.  Био је одушевљен својим европским искуствима и веровао је да ће и најсиромашнији део омладине прихватити његову иницијативу. Господин бискуп је  у својој пространој резиденцији, у велепном здању беле и широке Католичке мисије, пажљиво слушао младог, амбициозног   свештеника, чије су речи биле благе  као овдашња јутра. Сложио се са предлогом, помињући заустављање наглог појављивања и ширења ислама, који је у главном граду - Викторији,  био све присутнији, мада је на Сејшелима тек петнаестак одсто становништва било лишено папског благослова. У већини случајева, радило се о англиканцима, или о неким новијим протестантским сектама, затим о заједници Парсија, о Индусима: припадницима хиндуизма и осталих. Ислам је постао нарочито популаран међу црначком омладином, која се на тај  начин  поистовећивала са својим пореклом, афричким коренима. Наравно, све то није било од толике важности, међутим, телевизија, видео филмови  и биоскоп битно су утицали на њих. Посредством медија и добре пропаганде, млади су се директно упознали са исламским покретом црнаца у Америци, а  новац из муслиманског света, веома је брзо допринео да се многи определе за ислам.

После свог мирног и сталоженог излагања свештеник се прикључио слушаоцима.

  Фотограф је на самоме почетку говорио смирено, био је као пламичак свеће у празној љусци кокосовог ораха, којег је донео  Ани са егзотичног Пралена, док је Алену предао флашу вина. Вадио је и показивао своје проспекте и узбудљиво причао о бојама и миру Азије, о декадентној раскоши западног дела Европе и о ускомешаности Латинске Америке. Ана се зачудила његовој дугој коси, која је у облику репа падала на његова широка леђа. Неминовно је подсећао на грчке монахе или на - одавно у легенде прешле -  келтске друиде, са оригиналним и незаобилазним зеленим качкетом "Бостон Селтикса". Прави талас смеха је запљуснуо Ла мизер, након што се  испоставило да их је све зезнуо, била је то у ствари лажна коса. Цела његова појава остављала је утисак неиживљеног, неукроћеног глумца, љубитеља хамлетовских монолога, који пуца од напетости и не познаје моменат завршетка драме. За њега је кулминација увек била  у фази, која је тек требала да се деси.

   После прве флаше вина у њему је све више бубрио бес, на моменте се појављивао, а одмах затим би нестајао, да би се, ускоро, поново вратио и изненада ишчезао. Затим би бес провиривао као притајени тамни лик, који чкиљи и упиње се, не би ли се, најзад, помамио и демонским урликом пробио из дубине на површину, разбивши све око себе. Све жешће, његово најопасније, велико и црно разочарење, попраћено бесом, овладало би њиме. Присутнима се учинило, као да је седео усред гомиле пепела сагорелог дебла, рашчереченог трупла и  умусаних, подераних крпа. Та невидљива чађ га је, очигледно, омамила и у потпуности га опсенила својом каљавом руком.  Црнина је грохотом бљувала ужасан смех, обасипајући га помамом бајања и обмане, а облепљујући га сладуњаво-горким премазом очаја.

  Испрва, тихо, а на крају, риком и урликом демонски шапат се преобразио у несношљиву буку одрона, као када се помера земља, стропошта брег,  одваја и ваља планина, као када се човек раздваја од своје утробе. И сам шапат је био страховит, као да је долазио из неких непојмљивих дубина мрачних сила, која чуче и вребају у нама, којих се бојимо и одбацујемо их. Међутим, ако се суштински сагледамо и изистински  приупитамо, пронаћи ћемо можда, чак, и неки притајени ужитак, којему се несвесно, као последње слуге подајемо, предајемо и слушамо сваки његов хир, и гледамо, да му што пре задовољимо жељу и жеђ. А то је први, нескривени почетак победе зла над нама и над нашом душом.

  Говорио је све спорије, дубоко и тешко као масив неодгонетнутих Хималаја.

Док је излагао неправду, која га је снашла, баш овде, на његовим рођеним Сејшелима, речи су му биле бучне и рашчлањене, као да беже из сопственог грла безглаво и слепо. Свуда по свету, његове су фотографије биле изузетно вредноване. Највеће, широм света признате туристичке агенције, нудиле су му посао;  радо их је прихватао, перфектно осмишљавао и до танчина прецизно урадио. Поседовао је таленат да ухвати срж духа јединственог тренутка: задњи потез хиландарског иконописца пред сам завршетак иконе са молитвом на попуцаним уснама, кап зноја пакистанског ћилимара изнад обрве или паљење жишка пред ликом Зороастре у позлаћеном храму Парсија. Крао је вешто моменте пролазности као да пркоси несхваћеном, надразумном Времену, што и не постоји. Саплео се о окрњени дах секунде, која се разлива у замишљеној безвремености; ловио је последњи уздах црног бика мексичке кориде и задњу кап манчестарске кише. Дотакао је завршене црте обојеног песка, савршено осмишљеног универзума Навахо Индијанаца пре уништења, јер оно треба да се врати земљи и не служи за предмет уживања. Покупио је у ваздуху ухваћена тела деце, која висе и скачу са изанђалих трамваја у Индији, препознао је смерна и уморна три прста на стогодишњем набораном челу старице у сенци тешке црне мараме, негде, у врелој Грчкој.  И  ухватио је још случајни поглед тамнопутог дечака из Бруклина док је подизао изгубљену бејзбол лоптицу и, најзад, профил Лизе у спаваћој соби испред Гогенове слике са Тахитија.

  Био је савршени глумац и својствени комичар. На репертоару је најчешће имао самога себе. Док су домаћини све чешће доносили винске флаше уз разноврсно мезе, чији су рецепт донели са собом из Србије, Фотограф је све учесталије крао задњу кап са својих набреклих усана. Вино је постајало све тамније и теже. У сразмеру са тим,  све је више понаваљао речи као: "неверна, покварена, недостојна, никаква мајка, бесомучна и бездушна". Наравно, држао је беседу о својој супрузи, која је пре годину дана, на овом убогом острву оставила своју бурму и кренула у загрљај сневаног и непознатог остатка света. Ана му је само, онако, узгред напоменула, да је његова највећа трагедија у томе што је  и дана данас заљубљен у Лизу. Можда и више но икада раније.

Наравно, Фотограф је изигравао мачо мушкарца и није му падало на памет да тако нешто и помене, а камоли, да призна. Супротно од његове најдубље жеље: да буде крајње трагичан,  бивао је у ствари све комичнији.

Црни морски јеж му се појавио, мада, невидљив али веома опипљив у доњем делу стомака, полако се дизао, као паук по сребрној нити, која је просто чекала и прижељкивала да се црни путник, коначно, одлучи за покрет према горе. И тај, мали, чупави морски јеж, каквог савремена наука још не познаје, полако се као сићушни лифт подизао до самога грла Фотографа, који је избечио своје очи и помамно почео да казује свој монолог о самоуништењу. Уверавао је своје слушаоце - а међу њима, понајвише, самога себе - да је куцнуо час када се више неће моћи одупрети рвању са самим собом  (и са својим демоном) и да ће кукавно изгубити узалудну битку са зидовима свога глувог стана, који ће га пре или касније, ионако, згужвати као јучерашње новине. Кудио је све: почев од Бога, па до бесмисла живота и битисања, пљувао је по овим острвима што га уваљују у несношљиву досаду и депресију, без трунке наде и могућности да се оде или побегне. Псовао је и жену и овдашње издаваче и неуморно уверавао свакога око себе, како је он све учинио што један мушкарац може уопште да учини и да пружи. Наравно, у себи никакву кривицу није налазио, ни најмању, ни мајушну као што је зеница комарца.

Пред њим се појавио филм Милоша Формана: "Амадеус". И када је поново своме лицу приближио запаљену шибицу са новом цигаретом међу прстима, док се пређашња још димила у пепељари и нагло издахнула, на његовом лицу се појавио  кез Салијерија,  пун мржње, беса и горчине. Исти обрис увређеног и обесног  музичара, који  у полумраку своје пусте одаје и у тами своје душе спаљује распеће, јављао се у његовом мутном погледу. Спаљивао је Христа и остао сам са својим демоном, који се, ето, ове вечери поново прославио у облику непознатог морског јежа. Црне  енергије су преплавиле његове дуге, чак, префињене прсте и утопиле су се у зелене очи - док је ван коралних хридина побеснели морски пас растргао мамац и пробуразио себе оштром удицом, која се као изгубљени сребрени новчић у бунарчићу среће,  зацаклила у ноћи. Млади свештеник  му је из своје торбе извадио и пружио мали папирић. Фотограф се пијано дизао у намери да крене кући. Одмахивао је и гунђао, није му више било ни до друштва, ни до било чега. Јер помоћ овде није налазио. Својим доласком надао се њиховој помоћи, а уместо тога,  добио је пусте слушаоце, који га - по његовом најдубљем, сада већ, изнад свега, увређеном уверењу - нису ни схватили нити оплакивали. А највише је уживао у сопственом, уникатном самосажаљењу. Од њих је то узалудно и очекивао, оно што му је највише требало у том моменту - није добио.

У колима је Фотограф убацио касету  и одврнуо до даске. "Набуко" и "Хор Јевреја" разлио се по тупој месечини тропских Сејшела, у међувремену, потпуно је заборавио да се  на трен приупита: "Зашто ми се  све ово дешава?"

Девојка 2.

Њујорк је и овога јутра био исто тако ужурбан као и што се то и очекивало од њега, без обзира, гледали ми то преко наочара Вуди Алена или из перспективе Индијанаца, који свакога јутра висе око небодера и чисте огромне површине стакла. Био је то обичан дан када су, као и увек, замирисале кухиње свих могућих  ресторана, почев, од вијетнамске преко јеврејске, па чак до мексичке и ирске, све то беше помешано са укусом руског и кинеског чаја уз италијански орегано, индијски кари и грчку фету. Ослободили су се мириси спаваћих соба, тоалета, фрижидера, козметичарских салона кућних љубимаца те испусних гасова хиљада аутомобила и камиона, док је жути задах блештеће три шестице, на безименој зградурини, лебдео на самоме Вол стриту или можда на Петој авенији. И нико није обраћао пажњу на све то. Ни на све те јутарње мирисе и задахе, нити на она три броја, која су се разоткрила пред Јованом и створила видик препознатљивог знака одбеглог анђела. Свет је, као и Њујорк, био исувише обузет самим собом  да би успео да примети и схвати заозбиљно све оно што му се даје, пружа, прстом упире и сугерише. Људи су досадно одмахивали рукама, а у њихове улице, метрое и погледе све се више уносило мноштво нескривених симбола зла. Сатанистички натписи, рекламе са ликом ђавола, музика и многи производи, који су у свом називу имали део те симболике, запатили су се и  разврежили, а да о томе, одиста, нико није бринуо. Људи су се, једноставно, навикли на све то и више нису постављали никаква питања. Изродила се једна потпуно нова генерација, у чијој свести није постојала потреба за питањима. У прецизним и пречистим елитним школама где деца усвајају амерички мит и нови вид битисања - а не и живота - седело се посебно, сваки за себе. Сви су они имали своје посебне столове, посебне столице и посебне компјутере. Па, ипак, имали су и нечег  заједничког. Били су то унапред израђени, строго дефинисани,  до танчина проверавани задаци, затим, носили су сличну униформу и имали су истоветно поимање света. Била је то генерација изузетно послушних и учтивих. Расли су тако мали, лепо подшишани, самоуверени клинци, који нису имали могућности да поделе своје тајне са другом из клупе, јер, њега једноставно није било. Чак ни у програму. Кроз ужасе тестова пробијали су се сами, усамљено сами. Тако су, из године у годину, све више постали саможиви клинци, зачаурени и заведени својим компјутерским игрицама у којима су се борили и надмудривали, гањали и убијали у друштву разноликих монструма. Од њих су се, на самоме почетку, мало чак и плашили -  деца увек најискреније реагују - да би касније, током многих часова проведених пред екранима, тај страх постепено ишчезавао. Полако али потпуно несвесно, почели  су да уважавају и прихватају изглед и дела  тих сподоба и монструма. Временом, те ругобе са екрана, постале су њихови љубимци, деца су их заволела, да би на крају дошло до крајње фазе поистовећивања. Треба да се призна, малишани су највише волели оне најгоре и најсвирепије. После Спилберговог Xурасик парка, деца су просто  живела у манији диносаура. Највише су обожавали најкрвавију сподобу, која немилосрдно убија и прождире људе. "Он је најјачи! Он је најбољи! Баш је супер! Кул!" - одговарали би вам клинци на случајно постављено или просто  питање.  Деца воле да се плаше и покушавају да свој страх испробавају на најжешћи начин. Просто пате од искушења. На тај начин, њихов живот се привикавао на гадости, тако су постепено почела да их конзумирају у великим количинама и да се развијају под њиховим утисцима и упливом. У предпубертету, клинци су понекад пуштали Хичкока - он им је, искрено речено,  деловао и  сувише наивно - а у пубертету Спилберга и остале. То се одражавало и на њиховим графитима, пред којим би се сваки ауторитет рушио и свака би светиња тотално крахирала. Није било цркве, музеја, метроа или статуе где се не би појављивале дречиве боје разних натписа и имена.  Често су то били мотиви и  ликови чудовишта из познатих филмова, прво на зидовима, а затим и на њима самима. Неки од њих су се збијали у групице и означавали своју припадност тетоважом разних мотива аждаје, ђавола, бројева, мачева, ножева и других ознака, оживелих пиратских симбола. Неприметно, ови су се знаци  све више упијали у њих саме, па је случајни мотив постао унапред смишљена намера и избор њихове свести.

Појединци генерације са краја двадесетог века, стали су у ред и уписали се на разне, лепо офарбане колеxе, окружене  парковима и прецизно ошишаном травом. Други су ступили у радњу или ресторан да гледају како се стиче богатство  и да миришу туђи напола поједени оброк. Понеки су се дали у скитнице по асфалту и наставили генерацијску традицију живљења на социјалном.  Сви су имали свој избор и слободу да се преиспитају, размисле и, коначно, да се сами определе. Многи су се колебали између силних кредита и лаке зараде. Једно је значило привидну  сигурност, а друго загарантовани ризик. Често се дешавало да су се та два појма и поимања укрштавала и претапала једно у друго. Понекад није било лако разликовати полицајца од криминалца, баш као у дечјим играма по вртићима. Међутим, како су пролазиле године, сви су постали оно за шта су се определили још у својој трећој години живота. И то је било нормално. Све су више радили, а све мање сањали и сањарили. За то им је добродошла - да би некако, ипак, успели да се опусте и да побегну од себе самих - дрога и чаробна кутија. Задовољавали су се спортом, музичким спотовима и директним преносима из градске већнице где су се осуђивале убице и познате филмске звезде; уплитали су се сладуњаво и надражено у туђе животе и судбине и једноставно заборављали - на њихову највећу срећу - на саме себе. Постајали су, тако, људи, не само без икаквих питања, већ и без саме жеље да  постављају питања. Ступила је нова генерација на покретне степенице, која је све своје дечје снове  упаковала у серије "Рат звезда" и "Мапет шоу" гледајући и верујући више својим екранима но рођеној мајци, баби или деки. О оцу, углавном, ништа нису ни знали. Он се једноствано редуковао на појам зараде. 

  Стасали су људи, који су заборављали не само свој матерњи језик већ, уопште, језик као основно средство комуникације. Знали су за један  термин и заборављали све остале речи. Знали су за тетрапак и пастеризовано млеко, а заметнули су речи као: крава, мужа, каца, сено, паша, слама, виле, јасле, жуљача, оброк, измет, рогови, мирис, муве, штала и фармер. На њиховим столовима постојао је само тетрапак са млеком и ништа од свега онога што претходи, као да га и нема. Био је то период суженог знања и убрзаног времена.  "И чему сва та фрка, уосталом?" - постављао би своја кратковидна питања пијани Ирац, који је свакога јутра излазио из своје омиљене кафане пљујући по свим свецима и по својој жени Италијанки, која се потуцала са протестантским, плавооким попом и збуњеним - у своје зулуфе замршеним - младим рабином,  који је побегао из Вилијамсбурга. Клео је и Порториканце и Кинезе са којима је Ђина поделила све своје јужњачке чари; а понајвише је псовао себе самог и своју заборављену келтску душу.

Изопаченост је ушла у њихове прсте, руке, ноге, срца и удове. Жене су патиле за правим мушкарцима, а њих нигде није било. Они су се све чешће забављали припадницима истога пола, а лепши пол је утеху налазио код неудовољених и незадовољених  пријатељица.  Обриси Старога Рима  неумитно и нескривено су се појављивали са свим својим атрибутима и нијансама. У Њујорку се губила можда једна од најбитинијих ствари људскога живота: Равнотежа, а одмах иза ње, и сама суштина: Љубав.

***

   Девојка је наставила да сања недореченог анђела са чудним осмехом у дну усана, обавијеног у нежне обрисе беле драперије. После мањих препирки и свађа са "Плавооким", схватила је да га је суштински превазишла, а он, уистину, није био у стању да је прати. Кренула је својим путем, стазом трагања и постављених питања, која су је просто опчињавала.  Све се више удаљавала од телевизијских екрана где су протестантски пастори, католички бискупи и рабини неолози неуморно проповедали о Богу, о човеку и његовом моралу, инсистирајући на искључивој привилегији једине могуће истине, која је једино,  и то незаобилазно, била присутна тек у њиховој речи, у једином поимању њиховог Творца. Једино су из својих мозгова, да не помињемо срца,  испуштали главу 23. Јеванђеља по Матеју. Поступали су несмотрено и нехајно али никако несвесно. На завршетку својих беседа, уз широки осмех,  тражили су да им се доставе паре, указујући строгим тоном  да то није ништа мање важно од  јутарње молитве, па чак, и од причести.

Девојка се родила у породици, која није много  бринула о себи, а још мање о њој. Мајка јој је затруднела пре брака, а  отац се невољно оженио. Учинио је то, можда, из неке скривене  гриже савести или ко зна већ због чега? Од првога дана венчања њих двоје су живели једно поред другог. Устајали су, ручавали, водили љубав, прали зубе једно крај другог, а у ствари, никада заједно, са истом жељом и намером. Отац је стизао касно у ноћ, а мајка још касније. Своју јединицу препустили су улици и непознатом комшилуку. Она се највише  дружила са дечацима, а током свих година проблематичног пубертета, и са момцима из околине. Одлично је играла кошарку, радо је одлазила са момцима на све могуће кошаркашке и бејзбол утакмице. У шаху није имала конкуренцију. Новац за слаткише или за школске излете никада није добијала. До свог пубертета, доста је изостајала из школе због болести. Небрига, учестала свађа и непажња родитеља увукла се као болест у њене дечје снове и јаву. Лекари су остајали забезекнути пред њеним налазима, њој ни у најмању руку није требао лек, недостајало јој је нешто сасвим друго, а доктори то нису могли да јој препишу на парчету папира. За време пубертета, често је до јутра остајала на улици. Њени изостанци родитеље нису превише погађали, били су  презаузети са својом кукњавом, незадовољством и бесом.  Завидели су свима који су постигли трунку више од њих у животу. "Како и зашто, а што ми немамо?" - чуло се свакидашње звоцање уз учестале псовке, клетве и неизбежно оговарање. Штедели су, а нису успевали да уштеде, зарађивали су, а нису успели  довољно да зараде. Трошили су без ужитка. Нису волели живот, па тако, ни живот није волео њих. Неутешно су страховали од глади, мада им је фрижидер увек био крцат. Куповали су јефтино и завидели свима који су куповали лепе и скупоцене ствари, иако - искрено речено - ти "остали" нису  били ништа богатији од њих. Притом, док их је из дана у дан обузимао бес,  сметнули су с ума и заборавили да устану из комотног троседа и да учине први корак смелости, у намери, да донесу коначну одлуку. Понекад би уз бучну и предраматизовану свађу решили да узму своју судбину у сопствене руке, али поред свих покушаја, то им никако није полазило за руком; на чудноват начин,  тај умишљени подухват нагло је ишчезавао при самом изласку из стана.  Учинило им се, као да су преласком прага, врата имала неку чаробну, просто магијску моћ, да истога момента прекину сваку мисао о могућности доношења било какве одлуке. А требало је, у ствари, тако мало, међутим, то мало им је заиста недостајало. Нису имали веру.

  Са Богом су раскрстили још у дванаестом веку када је он био она, а она, пак, он. И у тим својим, давно прошлим  животима, негде у далеким и непроходним шумама Русије, такође беху муж и жена. Припадали су секти незнабожаца. Живели су у забаченим  пределима, прекривеним густим шумама, децу нису крштавали нити су одлазили у цркву. Наслућивали су и уважавали Сунце и Време. Бавили су се ловом и презирали земљорадњу. Сматрали су, да је сво зло овога света потекло од земљорадње када је човек раскрстио са природним  даровима Сунца. Човек је претурао,  хулио, срамотио и скрнавио Земљу и почео да верује да је он тај, који је изиграо чак и Небо, док је Време ухватио у замку по својој потреби. Стално су били у покрету јер су их бојари непрестано прогањали. Ухваћеним незнабошцима би усијаним бодежима вадили очи, а затим би им јавно, на главним трговима градова,  одрубљивали главе. Тела су им спаљивали како не би могли - по учењу православне цркве - да васкрсну.  Народ је веровао да је тај начин најефикаснији, како би предухитрили могућност  да се њихове зле душе тајно претворе у  вампире. Људи су се често крстили на староруски начин, са два прста, и шапутали својој деци о ужасним патњама душе ухваћених јеретика. Она и он нису тако завршили. Страдали су случајно, а по казивању неких крезубих баба, чак глупо. Њу је, у ствари, њега, прогутала мочвара док је бежао од разјарене мечке. У задњим корацима присетио се свих побијених медведа, а када га је кал почела гутати није се више ничега сећао - једино је ужаснуто крикнуо и опсовао, а затим беспомоћно потонуо. Њега је пак, тачније: њу, ујела змија отровница док је брала печурке. По казивању неког безименог слепца, она је умрла, баш онако, као што је и живела: целог века у  отрову и бесу. Крезаве бабе су испијале свој чај од рашчића и смејале се до изнемоглости, помињући њихову глупу смрт у исти дан. Бледуњави, мусави, плавокоси дечак им је изненада, док је жвакао млади лук, довикнуо: "Душе им се заситиле тела!" У она стара времена, она и он живели су безбожно, а сада, усред Њујорка, чак и без тога. Рођени су поново како би могли да плате за своје пређашње грехе. Дата им је нова могућност да им се душе смире, да се искрено покају и да поделе са собом и са својом околином најусамљенију реч - Љубав, па да се, коначно,  врате у Истину.

   Девојка је све то препатила, а да будемо искрени, није много требало, да занавек остане на улици, и да се спанђа са неким дилером или макроом. Срећом, имала је ко да је чува.

   Током пубертета  лудовала је као и сви остали у њеним годинама, а ко још у Њујорку није узимао дрогу или конзумирао алкохол да се отргне и да се вине изнад небодера?  Ону ноћ, коју свака девојка скрива у свом најинтимнијем сећању, она је једноставно заборавила негде у неком магновењу после небитне, помамне и сулуде  журке, која је избледела и ишчезла из њеног сећања као јутарњи врисак галебова по прљавој луци. Годинама је радила као секретарица, а пре тога, неко је време провела у мањој радњи где је продавала храну за кућне љубимце. Временом, са довољно искуства, запослила се код једне снажније фирме.

Још је у детињству била запажена њена неуобичајена лепота;  како је све више стасала у жену,  мушкарци су је просто обожавали и падали у клопку пред њеним несвакидашњим, благим, просто детињасто наивним изгледом. А иза тог бајног девојачког лица - веровали су неотуђиво самоуверено - скривала се напаћена душица неуслишене и одбачене девојчице. Међутим,  приликом првог озбиљнијег разговора, лако се могла открити варка. Изглед је био примамљив, а изненадно откриће зреле и паметне жене, за многе је било исувише шокантно и неприхватљиво. Мушкарци нису волели, а још су мање подносили, да се њихова уверења тако брзо разбију у парампарчад. Очекивали су девојчицу, лаки плен забаве, за једну ноћи, а били су, потпуно неочекивано, приморани да се ухвате у коштац са невиђеном интелигенцијом. Већина момака и искусних швалера, на самоме почетку њиховог познанства, сматрали су да је премлада и да поседује уобичајену наивност женског света, тада још нису примећивали њену зрелост и оштроумност. У својој мушкој сујети заборављали су за презент и тргнули су се, тек, када је већ навелико зацарио перфекат или чак аорист. Неки су се тек тада помамили док су други, изненада, брзо бацали ужурбане погледе на своје часовнике присећајући се, одједном, неодложних, важних послова,  договора и обавеза.

  Девојка је већ неколико година живела сама, одвојена од свих. Ову последњу годину је буквално провела међу својим књигама и у друштву свог старог клавира. Свирала је нежно и уживала у мелодији Моцарта, док јој је Бах задавао страшне муке. Често је умела да се слатко насмеје при самој  помисли како је тај Бах, у ствари, помно прати и лукаво, кришом посматра сваки њен покушај, негде иза нота уз громогласан смех: "Дивно! Успео сам! Нико не уме тако брзо да свира да би перфектно изводио моја дела. Баш сам их насамарио!"   Међутим, та чињеница њу уопште није узбуђивала, напротив,  све се више предавала лаким диркама старог пијана. Највише се радовала сунчаном викенду. Често је одлазила у Централ парк, а  понекад  је  по цео дан остајала код куће где је успела  да заборави све проблеме у фирми и жуте зубе шефа, угојену мешавину Шкота и Чехиње.

  Живот јој се у потпуности  преобразио и знатно мењао након снова о анђелу чији је осмех све више владао њеним мислима. И тада је донела одлуку: дошло је, најзад, време да нађе свог Белог Анђела, који уз миран и тајанствени осмех показује на празан Христов гроб, ликујући у својој радости и величајући истину Васкрсења.

У својој бурној младости о Библији није стекла много знања, мада је већ тада осећала велику жудњу за истином  и смислом живота. Једне је вечери скувала себи чај од јасмина и отворила Свето писмо. Постепено, чак несвесно,  напуштала је своје, такозване, пријатеље  - мада у њеном поступку није било никаквог плана -  и пријатељице које су се више радовале својим псима него било ком људском створу овога света. Дотадашње партнерке трач партија, трпеле су своје мужеве  незадовољне и незадовољене без иједног трена помисли да једноставно прекину,  да  оду, и да, најзад, крену у нови живот где им се пружа могућност да открију нове светове сазнања среће и љубави. А колико су само жуделе за тим часом, када ће, коначно, престати да толеришу детињасте и пијано дивље изливе својих мужева и љубавника, но никада нису смогле довољно снаге да прекораче праг  јаве и сна. Волеле су, у ствари,  да имају неостварене снове. Биле су дубоко уверене да без њих, или евентуалним остварењем тих најинтимнијих снова,  живот би им изненада постао неповратно празан и неутољено  пуст.

   Коначно је одлучила  да нађе свога анђела. Телефон јој је све више ћутао. Испрва се осећала запостављеном, затим, заборављеном да би на крају, налажењем мира у себи, стекла невероватан осећај слободе. Успела је, најзад,  да се отараси наметнутих и привидних пријатељстава, која су била потпуно банална и празна. Научила је да се више не везује ни за  кога,  нити за било шта, што би могло да угрози и ремети њену духовну равнотежу. Тако је створила свој животни простор, који није прелазио у мутне зоне  егоизма и посебњаштва али је, истовремено, пружао могућност да не зависи више од ничије речи или расположења. Без тога да је у себи изградила  неку посебну филозофију, почела је да живи, онако, како јој је највише одговарало; изнад свега ју  је интересовала непрестана  жеђ за Истином и за сусретом са Белим Анђелом. То трагање ју је навело да редовно - без неког посебног система - обилази разне богомоље и храмове. У њој се појављивала нека посебна, непојмљива жудња и никада раније виђено стрпљење и мир. Тај доживљај јој се на самоме почетку учинио сладак као примамљива шећерлема, али се он ускоро претворио у свакидашњицу са једва приметним укусом чаја од мајчине душице. Обилазила је сва познатија места где се - по њеној претпоставци - налази, открива и доживљава јединство Истине и Вере. Наравно, у протестантским црквама је наилазила на беле, високе и празне зидове, који јој нису одавали тајну лика из снова. А он се јављао све учесталије. Приликом сваког новог сна он се знатно више померио ка њој,  тако је све јасније примећивала обрисе његове богато наборане хаљине, која јој се учинила као веома фино ткани вео, невероватне белине и сјаја. Повремено је успевала да све јасније разагна руменило његовог лица, па чак и поједине власи коврxаве косе. Задњи пут јој се учинило као да сања тиху музику, коју није могла да препозна нити да одагна. Није успела да се присети који би то инструмент могао бити. Навикла је да у цркви слуша оргуље, а у случају рок-мисе и друге инструменте. У црначким баптистичким црквицама, које су се често налазиле крај биоскопа или Мекдоналдса, слушала је пасторе и посматрала одушевљена, просто озарена лица угојених црнкиња предивног слуха и гласа, међутим њега ни ту није било. Залазила је и у католичке вевелепне цркве где су је посматрали позлаћени кипови, међутим, у њеним сновима -  а у то је била стопостотно сигурна - није било статуа. Уместо њих, појављивале су се фреске и чудне слике светаца дугуљастих, линеарних црта. У синагогу је тек завирила, овде није наишла ни на какво ликовно решење лица из Светог писма. Када је крочила у храм Кришне - без тога да је обратила неку посебну  пажњу или да је била уопште свесна тога - облио ју је хладан зној, тело јој је захватила језа. На моменат је помислила да је, коначно, пронашла слику својих сновиђења, међутим, истога је тренутка  наслутила разлику између Стварности и Истине. Стварност је оно што - вођени шапатом научених лекција и кривудавим странпутицама личних искустава - видимо, опажамо, миришемо, чујемо, осећамо,  додирујемо  док је Истина  оно што се Зна и не да се описати, јер је она недодирљива, но ипак, неприметно присутна као љубав или слобода, који се  несвесно - из трена у трен - удишу. Стварност има своје верне слуге, који је  максимално потпомажу и приносе на њен олтар свакидашњу жртву: то су представници воде, земље и ватре. Сви се они хране киселкастим мирисом немира, сладуњавим укусом похлепе и лепљивом, горком таштином, која проласком времена све више бубри и јача; поменути представници се из дана у дан све више диве својој красоти,  док се огледају у своме језерцету, који је део њиховог ока и душе.

  Није посумњала у јасноћу слике свога сна, међутим, како се приближила слици Кришне, који је у дречивим, примамљивим бојама седео и благосиљао својом причом и заустављеним покретом околину, изненада јој се јавила мисао и сазнање. Схватила је  да је и овога пута узалуд трагала, јер се ослањала на своја варљива чула, која су део Стварности али не и Истине. Мириси  штапића, устаљена песма девојке крај улаза  и раскош боја опчинили су је својом привлачном мешавином. Мада је био слаткоречив, Кришна  није био њен анђео. Њен лик из снова  завео ју је својом неорошеном ћутњом. Није испуштао ни један једини глас, задржавајући, тако, за себе људску устрепталу мисао и расипајући око себе суштину, која се не чује али се зна. Она је невидљива али се даје открити, појмљива је тек за изабране, док је за већину несхвтаљива али је, истовремено, савршено јасна и чиста као дечје око након сна.

Кришна, у ствари, Кршна у свом имену је носио црнину и зло и није успео да је саплете. И није било другог значења његовог имена и није било могуће никакво другачије тумачење!   Ошишани момак са жутом цртом преко носа и чела, са обавезном торбицом преко рамена, у којој су се скривале бројанице, мирно јој  је објашањавао да је Кришна сличан Христу. Никада до тада није учила нити говорила о тим стварима, па ипак, девојка се  његовим речима само осмехнула, спустила на његову малу сребрну тацну четврт долара и заувек окренула поглед према излазу. Можда би још до пре неколико година и поверовала у причу момка у наранxастом, док је још јурила и лудовала по журкама, пијуцкајући вино и пушећи слабу марихуану - а ко још у Њујорку није пушио марихуану? Међутим, та времена су неминовно остајала далеко у њеној прошлости. Док су јој косу мрсили јутарњи ветрови и док су момци заваљивали своје  прсте  у њене праменове, када је још била и сувише наивна и уживала у свему што је није подсећало на њене намћорасте  родитеље, који су се безвољно јављали на њене телефонске позиве, дајући јој до знања да им је потпуно свеједно да ли се налази у свом кревету или у неком ћумезу или бару Бруклина, можда би се тада и дала завести, али то је већ било  далеко иза ње. Кришна никако није могао бити сличан Христу. Та провидна прича јој је представљала још један вид обмане и сушту супротност Истине. На њену срећу, имала је урођену интелигенцију и истанчано осећање, које није могла ни сама себи да објасни. Почињала је да улази у веру, а имала је и ко да је чува. 

Њен буран, младалачки начин живљења прекинуо је изненадни сусрет  са старим клошаром, који ју је зауставио док се враћала са журке, и уместо да је затражио који цент или долар, пружио јој је пар комадића изгужване, пожутеле и кафом измрљане хартије. Колико је био сав зарастао у браду са црним ноктима и чађавим прстима, толико му је осмех и поглед био благ и недокучив. Носио је усред лета тежак капут и шубару са далеког севера Аљаске, баш као да је овога трена изашао из неког од романа Xека Лондона. Девојци се учинило као да је пита за правац легендарног Јукона и тачну локацију ископине злата. А он је, у ствари, само ћутао и сав, онако, чађав са искреним осмехом у дну усана,  без иједне речи, пружио парче папира. На овом месту, крај улаза у метро, ненадано се прекинуо њен, дотадашњи, задњи трачак постпубертетског живота и јурњаве. Било је то 13. поглавље  прве посланице Коринћанима апостола Павла: О љубави, које се крило иза жутине и кафом убрљаних флека. Залутали копач злата није тражио Клондајк, он је хладноћу - усред њујоршког спарног и врелог лета - осећао свуда око себе. Пружио јој је грумен сазнања, који  смерно чека и, надасве, стрпљиво тражи своје очишћење у свести и даху девојке без правог детињства. Тако је почела да чита Грумен Љубави и Истине. Није успела одмах да га прочита, међутим, када  је код куће успела  да схвати и да одгонетне суштину стихова, није  јој било потребно много времена, порцеланска чаша са зеленим цејлонским чајем на дну, тек што се охладила. На самоме почетку њеног откривања суштине, остајала јој  је тек слутња стихова и симбола а, у ствари, вера јој је показивала право значење речи. Сваки дан је читала по неколико поглавња из Јеванђеља и често би остајала без одговарајућег одговора. Новонастала питања  су је изједала изунутра, гомилала су се и остављала у њој тежину  Хималаја и разуђеност индонежанског архипелага.  Дојучерашње пријатељице, чије су непрекидне теме биле: нови случајни партнер и његове способности, кућни љубимци или најновији тренд у свету моде, постајале су плитке као руске посуде за чај и празне као осушени сунђер под сунцем грчког  неба. Момци и старији, ожењени мушкарци,  који су је до тада мували, незаинтересовано су слушали њене приче о свом преображењу, презирно су одмахивали својим рукама док им се у зеницама појављивала згужвана постеља и њено замишљено наго тело.

  На своја питања, од њих, наравно,  није добијала одговоре, јер се од пустиње не добија кап кише усред жеге. Из дана у дан   све се више посвећивала читању у својој соби са старим клавиром. Ређали су се нови људи у њеном животу, истина,  они  јој нису могли пружити прст или мушки додир али су је ипак такли много дубље од свих осталих њених дотадашњих партнера. Сем Библије упијала је у себе Хемингвеја, Казанцакиса,  Сингера, Хесеа, Шекспира, Орвела и Рушдија, чак је стигла и до Ибзена, Толстоја те, на крају, и до самог Достојевског, али нису изостали ни романи књижевнице Перл Бак. Посебно јој се допао Рабиндранат Тагоре.  Све је више поред Пинк Флојда, Вангелиса, Мајка Олдфилда и Леонарда Коена слушала класику: Моцарта, Баха и Чајковског не изостављајући ни Гершвина. Остајала је све више сама али не и усамљена. Живот јој је постао пунији и много интересантнији, соба јој се напунила миром и благостањем као никада раније. Живела је за садашњост, која се губила у сопственом трену пролазности. Уживала је у свему томе али на потпуни и прави мир још  није наишла, јер док је читала Јеванђеље, пред њом је све време лебдео невидљиви, наслућени лик Белог Анђела са фреске, који ју је мамио и остављао без решења и одговора на тајну његове појаве и места његовог налажења. Питање се дало само од себе, међутим, требао се узбрати ваљани слог, који ће разрешити загонетку. Ноћу, када би се будила, прислушкивала је неодгонетнуте, нечујне, али опипљиво блиске, просто присвојене и усвојене а, у ствари, никада раније доживљене и слушане мелодије. Све је више примећивала ствари које до тада није опажала, на тај начин, увидела је и признала самој себи да и она сама поседује мноштво грешака. Својим родитељима још није била у стању да опрости. Покушавала је да својим проблемима стане на крај и да учини све како би своје грешке поправила или их, барем, свела на минимум. Није било лако. Но, све то, за њу није представљало нерешиви проблем. Ускоро је напустила и радно место, и заувек се опростила од  угојеног шефа са жутим зубима. Није страховала, јер је осећала у себи сигурност, која је произлазила из све јаснијег сазнања да је неко вазда чува и пази. Све је јаче њоме овладала сталоженост и проницљивост. Њена урођена интелигенција  јој је помогла да се снађе. А онај, узбуркани младалачки период, заувек је остао иза ње. И није се освртала, баш као што ни птице селице не гледају уназад, већ прихватају и усишу нови зов пространства и даљине без трунке двоумљења или евентуалног страха. Кренула је на пут одакле нема више повратка. Срећом, није имала навику да тугује за прошлошћу. Њен сиви мачак је, склупчан на телевизору, то највише примећивао и знао. Све је учесталије одлазила у тишину библиотека и листала и усвајала разне књиге о религијама света и о уметности; све то беше скуп покушаја многих људских генерација да се досегне и домогне до суштине живота. Знање се таложило кап по кап, поготово, када се радило о сазнању најбитнијих  видова стварности, чији је једини циљ: обмана. Па ипак, у њеној подсвести и надаље су се неуморно гомилали знакови са којима није знала како да се носи, беху то све учесталије слике и гласови  неразјашњених снова.

   У библиотеку је одлазила свакога дана, у бифеу се упознала са разним девојкама и младићима, који су трагали за својим путевима битисања. Било их је свакојаких: од паћеника и љубитеља уметности, преко наивних и добронамерних људи, све до приглупих намћора и перверзњака. Међутим, треба да се призна да је у том бифеу сретала и бистре и веома начитане особе, које су јој лако одговарале, са реч-две, на њена замршена питања. Често би остајала запањена пред њиховим одговорима, међутим, никада  није  придавала већи значај свему томе.  Наставила је марљиво да ради и да учи.

  И тада се десило чудо.

  Пијани глумац, са потпуно непознатим реномеом, али са дубоким  уверењем да ће његов - за сада несхваћени и непримећени - таленат невиђеном брзином да се домогне висина  Бродвеја или Холивуда, полако је испијао своју ретку кафу. Био је приметно нервозан, јер је - по свом казивању - требао још вечерас да научи монолог, наравно, никог другог: до самог Хамлета. Наглас је објашњавао наоколо свима, како Хенк, иначе његов присни пријатељ - до овога часа такође потпуно непознат режисер -  има намеру да прикаже на својствен начин Шекспировог "младог Данца у црном". Но, уместо црне одоре, Хенк је замислио да Хамлета обуче у бело рухо: као анђела, који ће имати суштински супротан однос према своме животу и судбини. Уместо да, помоћу путујућег позоришта, истерује истину о убиству свога оца и родоскрвнућа своје мајке, у режији младог режисера, Хамлету је предвиђено да, једноставно, свима њима опрости. Хенк је решио да то обави на следећи начин: замислио је да постави један огроман екран иза самих прозирних  кулиса. На екрану би се појавио филм који би служио као наизменична позадина, тако би цела трагедија почела и завршила као у свим позориштима, али би се истовремено на сцени појавио и филм с циљем да се појача драматичност. На сцени би се појавио само један уметник са хиљаду лица. Тако би тај један једнини глумац био Хамлет и Клаудије, Хорацио и Лаерт, па чак и краљица и млада Офелија, не изостављајући, наравно, ни доброг али несрећног Јорика.

  За Девојку је све то било веома интересантно али истовремено и смешно. Подсмехивала се  том непознатом Хенку и овом несрећном глумцу - по свему судећи неком Италијану, можда потомку неког пролазног мафијаша  још из времена  прохибиције - јер су обојица били много важни, као да су просто незаменљиви. Себе су већ тада, самоуверено представљали као будуће звезде, једино им је још преостајало  да буду примећени и од стране неког цењеног режисера или угледног продуцента и успех би се, по њиховом уверењу,  од тога момента већ сам по себи подразумевао.

  Тада се, сасвим неочекивано, у бифеу на телевизијском  екрану, без тона, појавио лик њеног Белог Анђела. Пијани глумац је усхићено - са погледом претрпаним питањима - својим дугим прстима упро ка слици: "Ето, то је... то је Хенков анђео... овај, мислим... срање... тај проклети Хамлет у белом... То ће бити постављено на сцени... тако почиње трагедија... ох, срање...тај Хенк...?!"

Ђулија 1. Монах 2.

  Када је уз највеће запрепашћење монаха, икона Богородице на манастирском иконостасу пукла, у кући Xевад-бега се истога трена преполовила бакрена софра. Бегова рука се зауставила у ваздуху, а грло и језик као напуштена сирочад, ненадано су остали лишени укуса заслађене кахве и урме. У исти мах, точак Вукадинове воденице се стропоштао и откотрљао се низ питому низбрдицу до усамљеног, древног храста -  записа села - по чијој се кори из године у годину обнављао зарез у знаку крста, за добробит и бољитак села. У истом моменту,  Вукосава  је крај брзог потока терала из себе грозницу пипајући и вадећи угаљ из живога огња, затим је узела главицу белог лука и подигла ужарени угаљ изнад своје главе, да би мало касније - на самоме крају ритуала очишћења - све то бацила у воду. После тога је од свеже, дуге коприве оплела венац и као да га је обукла, прешла је са њим преко свога тела од темена до пете.  Истога часа - невезано за све то - сабрат Јона се после читаве четири године проведене на свом самоодабраном столпу, сасвим изненада суновратио. Утонуо је у свој запис душе, који се клатио и бацакао између лепоте и забрањеног ужитка. Сетио се девојке са сићушним младежом изнад усана и петлових крила у праху.

  Била је најлепша девојчица у целој околини и последњи изданак  угледне фамилије Тартаља чији је грб - поморанxа са два листа - био познат од Фиренце, Напуља и Венеције  преко Дубровника, Александрије и Цариграда  све до самог  Јерусалима, по некима, чак и даље, међутим, имена тих далеких градова су се слабо знала. Отац, отежао у салу, вечитим махинацијама и бригама око трговине није био одушевљен њеним рођењем. Држећи се старе - веома практичне - традиције, искључивао је сваку, евентуалну, могућност да не добије дуго очекиваног сина. Околности су биле дате. Био је у годинама, но будући веома здрав и живахан, његове мушке способности су сразмерно са - већ поменутим - годинама све више расле, а апетит му се знатно повећао, баш као за време - а нарочито при крају - богате вечере када се човек просто не може заситити разним укусима и мирисима. Надао се мушком наследнику, а уместо њега, добио је ћерку. На тај начин, његов пораз је био удвостручен, изгубио је - барем, тако је изгледало у датом моменту - могућност да преда своје имање достојном,  мушком наследнику, а у исти мах се појавила и веома опасна претња да ће се име Тартаља - надалеко чувене трговачке породице по изузетним поморанxама - његовом смрћу, заувек изгубити и избрисати са уговора и из свести људи. Ово друго је  за њега значило најстрашнију несрећу, која је уопште могла да задеси успешног и, надасве, гордог човека као што је био дон Тартаља. Са ћерком није знао шта ће.

  Отац  је проласком многих лета и зима још више отежао, а његова супруга, негдашња чувена лепотица није му више подарила ни једно дете. Његово незадовољство се највише примећивало по његовој неуобичајеној угојености. Изгледало је као да је све своје муке претворио у сало. Ко зна због какве зле судбине или, можда, да би му душа платила због давнашњих грехова, отац је - испод кога су просто стењали атови - нестао негде у Турској, заједно са својим наранxама и чувеним златним новчићем око дебелог врата. Никада се није тачно сазнало како је погинуо. Тајну око изненадне смрти дона Тартаље, заувек је  понео са собом уз киселкаст укус сока од поморанxе, Осман-бег Караоглу, познати трговац из Смирне. Њега је у стопу пратила клетва осветољубивих Цигана. 

  Осман-бег је био несвакидашње срећан због повољне трговине; у част свом дугогодишњем пословном партнеру из далеке, лепе Италије, припремио је кахву са неизоставним рахат-локумом. После задње капи укусне кафе, огромни прсти дона Тартаље, налик на ћевапе, задовољно су обрисали напућене усне, које су у себи лукаво рачунале. У устима се, после склапања повољног уговора, код обојице појавио познати укус пљувачке, који је уз једва приметни горки укус, уносио осећај задовољства, и, надасве, арому благословеног, слатког живота. Тај несвакидашњи и ничиме незаменљив осећај и укус надмудривања и берићетног пословања - уз,  једино њима знане, мале варке и преваре - ситило их је у виду нових наслага око паса и подбратка. За оне, који су вични трговини, након дужег посматрања, код обојице би  приметили лаку сенку на капцима очију:  та сенка никада није одавала праву намеру, док су  зенице стално и неприметно остајале замандаљене пред туђим, лукавим погледом. Целокупан живот им се окретао око тог укуса пљувачке, била је то посластица, која је надмашила све остале пороке, жеље и похлепе, почев од жена, коња, коцкања, оружја, па све до злата и драгуља.  

Обојица су била уверена да су успели склопити најбољи пазар свога живота. Са овим сладуњавим мирисом у души и по прстима, угледни трговац Тратаља, са златним новчићем око угојеног врата, наслутио је омању, неважну мучнину, која је трајала  тек пар секунди; претпостављао је да се она јавља као последица зачињеног xаxика или преслатке тулумбе. Док је коначно успео да констатује шта све може да му начини тренутну нервозу у желуцу, његова се телесина, сва у грчу,  стропоштала са коња. Разрогачио је очима и  задњи пут бацио поглед на свој надувени стомак.  На уста му је ударила бела пена, а поглед му се зауставио у правцу Италије, баш као да је у свом последњем напору покушао да побегне са Истока. Задњи трзај угојених прстију откинуо је златан ланчић  са чаробним новчићем. Њега је добио од оца, који је за паре и успех продао душу мрачним силама. Није прошло ни два минута, новчић дона Тартаље је пао у руке једнооког Ејупа, најоданијег човека познатог трговца из Смирне. Пратиоци каравана, верне слуге дон Тартаље, побијени су истога секунда док је  Осман-бег Караоглу у својој одаји - украшеној персијским ћилимима, златним посуђем из Багдада и дуборезом кедровине из Либана -почео сасвим неочеивано да се гуши и дави.

  На највећу жалост укућана и једнооког Ејупа, који је дојурио са закашњењем да извести бега о делотворности кафе, Осман-  -бега - последњег изданка чувене Караоглу династије из Анадолије - подмукло су удавиле две ствари. Прва беше презрела поморанxа, која му се залепила за грло као хоботница за стену, а друга ствар беше клетва Цигана, које је Осман - бег за време својих досадних поподнева, са посебним ужитком, уместо срна и вукова, xефердаром ловио. Роми нису дуго остали дужни и нису задоцнили са својом клетвом, презрела наранxа му је упала у душник и проузроковала ужасну смрт. Док се гушио, сладак сок му се разлио међу модрим зубима.

Ђулија је своје име добила по познатој девојци трагичне судбине, чије се име помињало у позоришту са уздахом и сузом у женском оку. Мало је марила за своју фамилију као што је и њу  сопствена породица једва примећивала, тачније речено, максимално игнорисала. Целога живота је у својој кући била  као туђинка. Као мала девојчица, често је бивала кажњавана без посебног разлога, и када би дошло до мањих изгреда, кажњавана је присилним притвором у мрачну собу. Очев нестанак није унео неко посебно узнемирење у њен живот,  једва је успевала да се присети мириса његовог даха и додира прстију. Угојени падре је био свуда,  сем своје породице, коју је проклео истога часа, када је сазнао да је уместо много жељеног сина добио ћерку са једва приметним младежом изнад усана.  Мајка, негдашња лепотица све је више тонула у себе. Покушавала је са свим враxбинама, бајалицама и бањама али није било помоћи. Никада више није затруднела. Своју усахлу младост препуштала је рујном вину рујних вечери са риђим младићима у кревету. Песници су је походили и испевавали јој најлепше сонете. Глумци су је веселили, друштво ју је неизоставно и верно свуда пратило, улепшавајући јој је дане и ноћи. Понекад би залутао и понеки сликар. Њих је просто обожавала и богато их награђивала у сваком смислу. Њени портрети су били постављени у раскошном, светлом  дворцу, подсећајући је на њену непролазну лепоту. На тај начин, подсмевала се времену, а притајено и самој себи. Све је учинила да изгледа потпуно млада и безбрижна; покушавала је да одише задовољством и срећом. Међутим, није успела да умакне вештом оку уметника, који су примећивали њену свагдашњу, притајену тугу.  На свим њеним потретима била је сама са својим ружама или у окружењу предивног воћа, а понекад, су се у позадини назирали и детаљи старе римске архитектуре. Но, увек се негде, скоро неприметно, осликао и  понеки увео листак или окрњени камен. Примећивала је те притајене додатке уметника али никада није замерила, нити је затражила да се ови детаљи удаље, мада су они били одраз њене напаћене душе. Волела је да буде  главни актер, режисер, глумац, статиста, шминкер,  па чак и композитор свог непостојећег позоришта, у којем је главна рола увек припала искључиво њој. По њеном убеђењу, тај је театар изводио своје премијере без гледалаца, био је јединствен, јер је био и остао невидљив. Но, уметници  су све то веома добро примећивали и нису одавали њену тајну. Прихватили су њену неуспелу игру обмане и привидности.  

  Ђулија је одавно тачно знала шта се дешава иза  затворених врата велелепних, богатих просторија пуних кикота, вриске, пијаних стихова, винских мрља и задовољних уздаха. Мајка није обраћала пажњу на узраст и васпитање своје јединице, па тако, није ни приметила да јој је  ћерка израсла у невиђену лепотицу, која је засенила чак и њену, још  неувелу красоту младости у проласку. Што је више примећивала боре око очију, око усана и на врату, све је чешће дозвољавала себи да се пореди са непролазном лепотом и свежином фресака Микеланђела и стихова младог Дантеа. О Микеланђелу је говорила да је био њен тајни љубавник, наравно, нико није смео да посумња у њене речи, мада су у себи мислили сасвим супротно. Сви су они живели скупа, али да будемо сасвим искрени, више један поред другог: и песници и сликари и куртизане и сама мајка са умишљеном непролазном лепотом, заједно са Ђулијом. Ђулија је,  уласком риђег петла са дивним орозом, села крај прозора и решила да заувек заћути међу овим зидовима окречених у црвено и у метежу, празнином обавијеног, богатства и раскоши.

  Петао је сагао главу, затим је подигао и поносно наставио да корача по мермеру, као да је одувек био једини прави властелин широких одаја, које су преко целе године мирисале на зрело грожђе и на препуклу поморанxу. Црвени певац је размахивао својим дивним крилима, која су засенила и соколово перје у мастионици, у којој су се утркивале и скривале тајне прошлости. Напрегнуо се и из петиних жила покушао да запева - без икаквог успеха. Глас га је, тако, током свог славног живота први пут безобразно и подло изневерио. Напустио га је, јер га је искључиво и покорно служио у царству пространства слободног слога без црвених зидова, обавијених позлатом и мирисом тешког вина у врењу. Међутим, приликом сусрета сујете и раскоши, таштина је зацарила и ликовала. Петао је поново замахнуо крилима, скочио је и стао на позлаћену тацну покушавајући да кукурикне. Пробао је још неколико пута, Ђулији се учинило, буде ли тако наставио, уништиће га сопствени, непослушни глас, који се претворио у јалову намеру и срамни пораз. Ороз му је неприродно поруменео, љутити господар дворишта се домогао прозора, преко којега је ушао и увређено се вратио свом врелом поподневу и водоскоку, чија га је вода окрепљивала и враћала у јаву. Истога трена, на велику радост и не мали понос кокошјег заљубљеног света, зачуо се продоран глас петла. Ђулија је брзо обукла лаке чизмице и решила да крене у изазов врелог јулског поподнева. Отишла је без поздрава. Док је излазила на споредна врата, која су  водила у тесно сокаче, охрабрени петао се поново денуо и скочио на  прозор. Ушавши у пријатно прохладне,  мрамором поплочане одаје, поново се напрегнуо и отворио кљун како би најзад  угодио својој сујети. И тада, као да је нека невидљива танка сребрна  нит пукла у ваздуху. Сав зајапурен, клатио се по мермеру и незадуго скончао у смртном грчу. Убио га је несавладиви изазов таштине и лила боја сујете. 

  Ђулија је већ била отишла и није била у прилици да све то види, тако је петлова драма остала без сведока. Обукла је мушко одело и журила је не гледајући ни лево ни десно, у нади, да је нико неће препознати, иако су вреле улице биле потпуно празне. Завладао је поподневни зној и сан. И тако, као што се и заветовала, никада више није прозборила ни једну једину реч у својој кући. Потрчала је самој себи у сурет.

***

   Својим малим, умусаним прстима вешто је љуштио поморанxу и халапљиво почео да је једе. Лице му је било мусаво као и босе ноге са којима је цупкао по прашини. Био је то Марчело, најмлађе дете познатог глумца и циркусанта Леонарда Бончинија, дугогодишњег пратиоца путујућег циркуса или позоришта, које је као немирно ждребе јурило за својим путем, незнајући ни за крајњи циљ нити за предах.

  Марчело је од свога оца наследио три ствари: једно беше немир, који га је терао од једног места до другог, да би се после многих година поново вратио у исти град или село, са намером да овога пута, напуштајући га, крене не левом већ десном стазом. Као друго: наследио је, мучни осећај празнине данашњице и као треће: сладуњав мирис заразне уметности. Од мајке је наследио молитве пре спавања и прозирно плаву боју очију. Она је умрла док му је било свега три године, понекад му се јављала у сну обучена у дугу љубичасту хаљину од свиле и са сребрним ситним звездицама око бујне косе. Смешкала се и није прозборила - током низ ових година - ни једну реч. Док је био сасвим мали, будио се свакога јутра са сузом на уснама, а како је време све више протицало, сан се све  ређе јављао; њен рано нестали лик постајао је светлији, док је на крају, сасвим ишчезао у Светлости. Отац га је пазио и хранио свакога дана али је ноћи увек дочекивао сам. Група кловнова, жонглера, глумаца и певачица живела је животом лептира пре свога преображења. Остављали су за собом, као гусеница, део себе и одбачену празнину. И сва та понављана путешествија и комичне драме, лакрдије, делови из Шекспирових поједностављених комедија и трагедија, гутање пламена, гађање са ножевима у циљ, прегршт песама заводничких тонова и шака кловновских штосева, понављали су се из пролећа у пролеће и од мириса свежег млека до првог гутљаја пенушаве белине. Марчело је једино на овај начин доживљавао свет, лутајући непрестано по трговима нових села и градова, двораца и манастира где су ноћивали без игара. За њега је то био једини меродаван казивач времена и пролазности, о чему није ништа знао. Од најмлађих дана свога детињства, обожавао је да се вере по оградама и по црвеним крововима, али није изостављао ни воћке крај друма, куда су пролазиле позоришне кочије. Трајало би то, највероватније, до краја његовог живота да се није десило оно, што је све то, одједном, прекинуло. Угледао је, на његову највећу радост, петла, како се купа у прашини пута, а изнад његовог десног крила:  црвеног анђела усред мусаве сиротиње и несносне топлоте летњег дана.

  Ђулија је одлазила, решена, да заувек остави своју реч ван кључанице свога дома. У погледу и у обрвама  носила је  необуздани презир према своме оцу, који је нестао у задњој капи турске кафе, и према мајци и њеној омрзлој лепоти, која је огризла у развратном смраду кикота и задаха ноћних теревенки пијаног вина и уздисаја.

    И када је изнад петловог крила поново угледао - за њега - натприродну, продорну и непојмљиву лепоту затајене, несуђене наследнице, фамилије Тартаља, која га је наводила на сагрешење - а да Ђулија о томе није имала појма нити било какву сумњу - сабрат Јона се заједно са васкрслим присећањем на ту давну прошлост свог (другог по реду) пређашњег живота, у лику Марчела, суновратио са усамљеног столпа и окусио заборављени укус земље и сувог  лишћа.

Сеоба 2.  Монах 3.

У писак гусала увукао се уздах зоре и наговестио нове месечеве мене. Оне су биле исте као и пре, али никада као те године: помешане са неописивим мирисом загорелог млека.

Срби су крај својих огњишта сумњичаво приповедали о војни на далеки Беч; у бркове им се увукао шапат и немир. Поплашене жене и радознала деца, потпуно заборављајући на започете послове, из прикрајка и из мрачних углова соба, радознало су ослушкивали невероватне догодовштине у несхваћено далеком свету. Слушајући их, искусне домаћице су заборављале за млеко, и уз лелек скидале прекипеле земљане судове са огњишта. Мирис загорелог млека се разлио по гори.  Пренеражене од силних новости, страхујући од бекства и погибије - која су се већ догађала по северним странама далеке Угарске - мајке су, у нади, да сачувају своју одојчад, дупло даривале земљу. Хитро су, далеко од туђег погледа, ископале мању јаму на ономе месту где је новорођенче по први пут дотакло земљу. У рупу су, затим, стављале понеки ђон поцепаног опанка, новчић и главу од вретена. Успут би се непрестано освртале око себе, да их ко не затекне у магијској работи и ужурбано заваљиваљивале принесену жртву. Чиниле су то у највећој тајности због сигурног искупљења робе из гроба, и ради замене главе за главу. Подсећале су на преплашене вучице. Веровале су да овим чином заваљују део грехова, у нади, да ће их зли вукодлаци заувек обићи.

  Ових дана, давале су дупло, ради среће и против урока. Надирала су тешка времена. Старији су ћутке негодовали и вртели сувим вратовима и разбарушеним главама, знајући, да рат никоме не доноси срећу. Терали су децу преко огњеног тунела заједно са стоком да их мимоиђе урок, куга и несрећа. Престрављене мајке би, против злих и мрачних сила, у недра ситне деце, стављале подеране црвене крпице, а у косу им плеле црвене конце. Неискусни младићи тонули су  у своје снове и наговештени мирис, наслућених бојева. Косово им се уцртало у јаву, у оштрицу ножева и васкрсло у варницама наковња.

У Вукадиновој воденици, где су се зором окупљале виле  и играле заводничко коло, а потом, умивале своја лица у бистрој води, говорило се о песми уз широки осмех уз разрогачене очи и као царски друм широка отворена уста. Спомињали су, уз монотону мелодију, неког Србина, Каличког, и његову песму у коју се обукао као девојке Лазарице у пролеће. Тај Калички је код Беча, целог августа и септембра месеца, својом песмом и несвакидашњим гласом забављао Турке. Познавао је,  веле, најлепше севдалинке, а умео је да их пева као нико други, како на турском тако и на арапском, а ако устреба, и на српском. Сваком по вољи и потреби. Где их је све научио, није се могло знати, а још се мање знало о његовом пореклу и имену. Ноћу би се исти тај певач, умотан у своју тајну и заводљиву песму, потпуно неприметно, ишуњао по незнаним странпутицама  из турског логора и извештавао војводу Лотариншког, који је приликом опсаде Беча, остао изван високих зидина. Тако је војвода располагао тачним информацијама о тешком положају Вијене, а такође, и о току борбе, неизостављајући ни турске планове нити њихове потешкоће око набавке најпотребнијих намирница. Сви су знали да је веома тешко прехранити толику војску; све су чешће допирале  гласине о томе, како су јањичари из дана у дан све незадовољнији због непрестаног јуришања без икаквог видљивог напретка. Надали су се тешком мегдану али не и узалудном крвопролићу. Све се више говоркало да је Алах окренуо своје лице од њих, неки су, пак, помињали зле духове и xинове, који не дају да се похара хришћански град. Турци-Бошњаци су помињали Алију Ђерзелеза и надали се победи исламске стреле и бунчука. Они су били највише загрижени и љутито тражили, коначни, силовити напад на бечке зидине. Надали су се, да ће из царскога града својим кућама поћи поносно,  са зеленим барјаком - украшеним цитатом из  Курана - над собом, носећи силно, похарано благо, швапско робље, свилу и кадифу. Имали су за то, као нико други, посебан разлог са укусом пелена и меда у устима. Тај, често помињани разлог, скривао се у разлици избора вере и камена темељца самога живота. Једнојезичној и истокрвној хришћанској раји, поново су се морале доказати благодети правог избора ислама. Нису могли себи допустити да им се под скутом подсмева ћорава хришћанска раја, која није умела да препозна светлост Курана, већ се, и надаље, као кртица завлачи у своја кандила, крстове, ивањданске венце и песме о непризнатом поразу давно иструлих јунака и њихових подвига. Гризла су их, као побеснела пашчад, иста презимена што су их повезивала са рајом и нису им дозвољавала да забораве своје, уклето, порекло.

  Када су се вештице, о поноћи,  окупљале око воденичког точка, мушкарци су испијали своје чутуре са ракијом док су бркови, окађени најбољим херцеговачким дуваном, наставили свој разговор о песмама Каличког. Били су убеђени да је баш његова песма опчинила Турке и успела да их натера да се повуку испод царске вароши. За Собјеског и за његов изненадни препад су, наравно, чули као и сви хришћани Балкана, али су, истовремено, важно и самоуверено одмахивали својим дугачким рукама као да је и њега, захваљујући случајном стиху српског певача, сам десетерац  довео до Вијене. У томе су се сви сложили и није било никога ко би успео да их разувери о победи српског десетерца, мада га они  никада  нису тако називали. 

  Вештице су се,  настанком случајног и ретког склада, без икаквог претходног договора, суновратиле у своје провалије и зауставиле точак Вукадинове воденице.  Вукадин је, по свом старом, испробаном обичају, истрчао у ноћ и љутито бацао босиљкачу и главице белог лука преко крова и пљувао клетву обавијену у плашт осмерачког стиха.

  Када су следећег дана обилазили сеоски запис на крају села и црним вином поливали урезани знак крста на западној страни изабраног дрвета, стигао је глас о паду Будима. Мушкарци су узбуђено говорили о тешком турском поразу. Путнике намернике, који су доносили вести из далека, нудили су ракијом и погачом  палећи им жустро, украшене чибуке са најбољим дуваном, у нади, да их задрже још који дан, па да им све, наново, потанко испричају. "Никад доста лепих вести и убавог дивана." Њихов глас је заробио Вукадинову воденицу, а бркови су се у пријатном диму херцеговачког дувана дебље и гушће смешкали. Усне су почеле брже и неумереније да дувају, а чутура препеченице је чешће обиграла коло. Никада толико дуванкеса, са добро очуваним и на танко исецканим жутим лишћем дувана,  није било трошено као тих вечери до касно у ноћ, иако се следећег јутра излазило у поље. Тако је, све то, потрајало читаве две године. Приче су се вазда понављале, једино су се позната или слабо знана  имена северног поднебља мењала. Напетост је опипљиво расла, заједно са гомилањем назива, понекад - за њих - чудне мешавине самогласника. Међутим, било је ту и имена која су подсећала на њихове касабе: Харшањ, Осијек, Ђаково, Вуковар, Петроварадин. Истовремено, са тим вестима су се све учесталије појављивале и виђале але на северном небу, које су прогањале и гутале Турке. Неки су сневали огромне, сребрне и златне крстове, увијене у божанску светлост, други би се клели животом своје деце да су чули гласове борбе и битака са оних страна. Нови су се слогови заорили на жици гусала. Песме су се смелије и гласније певале под широким храстовима и крај хладних извора. Поново - као у добро упамћена, стара времена - виђали су се свеци у оклопу како предводе крсташе са молитвом на уснама и са мачем у рукама. Стари јунаци сребрне традиције,  навраћали су у - до тада нечувене - песме и мегдане. Обилић, Марко и Југовићи  денули су се у нове бојеве и наговестили скорашњи долазак новога царства. Помињао се и цар Лазар и његова одрубљена глава окружена златним ореолом, која је осветљавала ноћ, показујући пут хришћанској војсци. Свети Сава је на челу својих хртова, појурио ка Дунаву и благосиљао воду што долази са севера и која доноси нове снове, нижући васкрсле бисере наде, са мирисом зреле крушке овенчане, гусларске песме. Ћутање се претворило у шапат, који је незаустављиво бубрио, а тишина је самој себи прегризла језик и окове. Заузимање Београда потврдиле си и појаве непознатих хајдучких чета и харамбаша из слабо познатих јужних крајева.  И све се померило ка северу и све је кренуло на југ. Исцрпљене и преплашене турске породице разлиле су се по белим друмовима југа, остављајући за собом своје раздеране стопе и горку пљувачку, помешану са клетвама, а разасипану у зноју и страху. Завијене у белу и сиву прашину северних путева, ћутале су буле; из ока им је вирио ужас, као да су их још и сада, неуморно прогониле двоглаве заставе: осокољена мађарска  пентатонија и швапска оргија изгланцаних бајонета.

Деца, улепљена у кал, плачљиво су буљила са својих, на брзину натоварених кола, у прашину, несхватајући, зашто им се све ово дешава. Забрађене хануме криле су своја лица од туђих погледа, покривајући своје очи, одбијале су да гледају непозната брда и друмове. Међу мушкарцима било је много рањених и сакатих. Неки су за собом вукли своја копља и ханxаре као неизбрисив воњ и умор. Учестали напади хајдука, десетковали су измрцварене људе и нејач, уливајући у њихове прсте и потиљак невиђен страх и језу. У својим сенкама, остављали су доживљене и упамћене ужасе покоља, силовања и черечења најближих. Каурски xелати су их по непрегледним угарским пустарама и шашу завили у крв. Озлојађени, готово излудели Турци,  бацали су се на овдашњу рају и  немилосрдно секли главе и напаствовали жене и њихову децу. Нису сви били такви, већина их је утонула у себе, без икакве снаге да размишља о било чему. Све оно што су доживели и преживели,  остало је неповратно за њима, али им се учинило као да је време, одједном, у потпуности ишчезло и нестало из њихових живота. Све је било и сувише далеко, истовремено и превише близу, као да се све то пре неколико секунди догодило и нису били свесни да ли им се то још увек догађа или је то тек варљиви тренутак пре почетка разлива самога ужаса. Губитак свега онога, што им је још до јуче представљало живот и смисао битисања, запљуснуо их је таласом утрнућа сваке мисли и осећања.

  Говоркало се о неком Хамзи, који је изгубио петоро деце и  жену у Печују. Са пренераженим погледом и са белом пљувачком око усана, препричавао је погибију своје породице, описујући извађену утробу супруге Мериме. Сулудим кезом је говорио о извађеним очима своје преклане деце. И сами Турци су са згражавањем посматрали и ћутке окретали своје погледе од призора страшне освете излуделог Хамзе. На његовом лицу се појавио изобличен израз помамљене сподобе, у очима му се примећивао побеснели одсјај звери пред клање, док му је из грла загрмела рика прободеног тигра. У потпуности га је облио зној излуделе и избезумљене душе. Зубима је отимао новоређенчад из загрљаја хришћанских мајки. Затим је сам, уз песму и лелек гулио одабране младе храстове и голим рукама набијао живу децу на колац. Мајкама је пре тога вадио очи и секао дојке, а ухваћене дечаке је помахниталим смешком око усана кастрирао; несрећне девојчице је зверски силовао и са својим грбавим ножем унаказивао. Њих је остављао живе. У очима су му демонске силе севале и играле врзино коло, док се у крвавој пени његовних усана, сотона купао са ужитком свога царства потамнелог ума.

Десило се то у оближњем селу, недалеко од Вукадинове воденице. У бркове се усадила мржња, а гусле су занемеле у ћошковима кућа. Дошло је време голих ханxара, устрепталих ножева и гладних јатагана. Сустигла их је грозница и мучнина задаха, залуталих,  жедних усана усред вреле пустиње. Оштрице су се засијале као младожењин осмех и зажелеле се крви и очију.

***

Јона је, чак и у себи, нерадо говорио о свом наглом и изненадном паду. Наставио је да  седи на своме столпу, међутим, непојмљиви доживљај га је бацио у дубоку провалију сумње, греха и гриже савести. Забранио је самоме себи да се присети узрока пада, међутим, мисли су незаустављиво надирале и кидисале као бујица подивљалих хорди Татара са Крима. Морао је да се преиспита, а то није било уопште лако. Нашавши одговор у признању греха, одједном му је постало лакше, и надасве, јасно да му се поновила способност привиђења и присећања својих ранијих битисања негде далеко у времену. Но, грех можда и није био у самом сећању, већ више у чежњи и узбуђењу. Непозната девојка му се, ипак, учинила познатом и то - по свему судећи - као веома опасно искушење по његов, устаљени, монашки мир. Сетио се свог пређашњег живота у врелој Италији. Сетио се и девојке, Ђулије која га је завела и оставила на љубавним мукама. После признања способности присећања прошлих живота, Јони је требало извесно време да прође да се, најзад, помири са самим собом. Гледао је вазда према горе, ка небесима, где је после многих часова стрпљивог ишчекивања,  поново налазио одговоре на своја немирна питања. Од тог пада прошло је пуних осам година, свет је ишао својим током, а Јона је све више сагледавао и схватао суштину свога избора. 

  Поглед је упро у једино могући правац и једва  је слушао новости о рату са Турцима. Калуђер Јован му је и надаље доносио храну, воду и вести. По устаљеном обичају, Јован је неуморно жвакао, као да се вечито плашио да му уста не остану празна, као да се држао старога учења, мада га је мало  незграпно цитирао: "Није грех оно што нам улази у уста, већ је грех што нам излази кроз уста!" Вероватно је због тога и непрекидно жвакао речи, слогове и гласове, додавајући кроз извињење: "Знаш, ја то само онако жваћем у себи, кроз нос ."

Јона је ретко кад прозборио по коју недовршену реченицу,  био је уверен, да овом свету нема више ништа да поручи или да саопшти. Чак га ни мрави нису више интересовали, а шума је, одједном, постала беживотна и пуста. Његове мисли су биле ван ових међа. Јован му је нашироко препричавао како су се Швабе сручиле на Турке и да је ћесарска војска продрла дубоко на југ, народ  вели, чак до Ниша, а можда, и до самог Скопља. Монах Јован није успео да запамти сва та чудна, немецка имена, једино је знао да је патријарх Арсеније позван из Црне Горе и да успут диже народ на устанак. Братија се у манастиру потпуно поделила. Неки су, напустивши манастир, кренули за војском, други су се затворили у своје ћелије, а било је и оних, који су проклињали ћесарске војнике и обријане фратре, који су се размилели по Србији. Католички монаси су улазак у Србију схватали и доживљавали као мисију ширења праве Христове вере и једине, исправне Римске цркве. На овдашње цркве, манастире, калуђере и свештенике бацали су анатему, били су одважни и ревносно строги у својој работи. Све што су затекли у Србији - а у то су  непоколебљиво веровали - није било ништа друго него:  "...шизматички брлог и пуста паганија, неотесана багра која безобразно не признаје моћ и власт Свете Католичке Цркве. Исусовци и фрањевци су требали журно и много да раде како би успели да поново крсте овај запуштени народ, који не зна за ред и за поштовање Свете Столице Светога Оца Папе у Риму. Мисионари су били приморани да уложе надљудску и силну енергију  како би им избили из главе многе турске и застареле византијске обичаје..." Никако им није полазило за руком: "... да у браду и јерес зарасле овдашње попове уразуме и да им објасне основну тезу римског начела Вјерују: да Свети Дух произлази и од Оца и од Сина." Српски монаси су ћутке жмиркали и чудили се оваквом учењу, несхватајући, како је то упште могуће. За голобраде фратре је: "...све што су наши душебрижници овде затекли, дубоко је огризло у јереси и примитивлуку... овдашње црквице су биле скромне и мале, неугледне за латинску мису, а  по најчешће, без звона и звоника." Према православном свештенству  су се односили: "...као према непослушној, а изнад свега, недисциплинованој,   помало приглупој деци, коју треба натерати да се окупају, ошишају, обрију и најзад  доведу у неки западни ред, како би  Света Римска Црква могла уопште да их прими у своје окриље. За многе од мисионара био је то посебно узбудљив задатак, неке је, чак, подсећао на лична искуства стечена по прашумама шпанских и португалских колонија дивљег америчког континента. Радовали су се и надали  вечитом блаженству за свој труд у спашавању залуталих, блудних и у злу огризлих душа овдашњих јеретика, шизматика." У својим барокно украшеним и детаљним извештајима писали су овако: "...Цело ово поднебље, које је најзад одахнуло од вишевековног турског јарма, био је и остао свет, који треба да се у потпуности искорени и да се уведе у круг оних привилегизованих европских народа, који су остали верни Вашој Светости. Срећом, јеретички калвинисти и лутеранци нису се појавили на овим странама, они су били  довољно удаљени, па тако, нису ни знали за Србију, јер је овај део Европе - ако  може  уопште  да се тако назове, овај неред и пустош - био и остао вечита енигма за западни свет. А да не би и надаље остала бела мрља на картама старог континента, ваља докрајчити Свету Мисију, у којој ће наша Света Католичка Црква од неуке просјакиње Расције, која је огризла у својој  тајновитости, обучена у непознату, подерану - а изнад свега -  у  саблажњујуће каљаву одору блуднице, најзад  створити верну слушкињу Ваше Светости; а овај, убоги српски народ, најзад, претворити у добре и послушне душе, чије ће  очи, од сада и за стално, бити уперене ка Вечном Граду и Вашој Светој Столици... Ваш покорни слуга у Христу: фра Мартин (Вуковић)."

   Било је то доба духовног помрачења и крађе невиних  душа,  ера насилног покушаја сједињења духовности и рације, време смерне  побожности и безобзирног реда латинске надмености будућности и византијског предања прошлости.

   Сабрат Јован је навео - док је жвакао кору хлеба - случајеве које је народ са највећим запрепашћењем препричавао, тако се по свој нахији ширила вест о спаљиваљу српских манастира од стране Аустријанаца. Пре него што ће запалити и разорити манастирску цркву, монахе су пребили, а браде им ошишали са маказама за стрижење оваца, наравно, све то пред - на силу доведеним - народом. Грохот и срам је замаглио дан. Срби су са неразумевањем посматрали дешавања, њихова радост и нада о ослобођењу је нагло спласнула, брзо су схватили: уместо Турака добили су Швабе. Јован је чуо и за случај посебно уображеног, лепушкастог младића који се помокрио на одваљену икону старог иконостаса. Исти војник је после три дана у највећим мукама издахнуо. Кажу да га је ујела гуја, неки су пак, током три ноћи виђали анђела са мачем у руци како лебди над оскрнављеним храмом. Једно је сигурно, лепушкасти младић у белој униформи, у најужаснијим грчевима је,  са крвавом пеном на уснама издахнуо. Пре него што је умро покајао се свога недела.

  Српски монаси нису веровали у освету мача анђела. Међу собом су тихо беседили, сложили су се да је аустријског војника, у ствари, убио сам демон, који је битисао у њему и владао његовом напаћеном душом. Молили су се за спасење његове младе душе, и тада се десило, оно, у шта нико није веровао, осим преосталих калуђера, који се нису разбежали по околним брдима. Од острижених, помодрелих и натеклих монаха,  аустријски војник је, уз ужасне болове у утроби, затражио опроштај и добио га је. Веровали су, није на њима да му суде. Сахранили су га у оближњем монашком гробљу са кадионицом и свећама. Народ није присусутвовао сахрани, а војска није имала времена да се задржава. Сви су имали своје памћење.

Сабрат Јован је поменуо и излуделог Хамзу и на  колац  набијену  недоношчад, повађене очи и све оно што је оставио за  собом. Јован је престао да жваће и навео како су очеви и мужеви околних села ухватили суманутог Турчина и живог га раскомадали. Остатке трупла побацали  су на раскршћу,  на све четири стране света, да му се душа којим случајем, претворивши се у вукодлака,  не врати.  У срце су му забили глогов колац због страха да им вампир, око поноћи, не мори децу и стоку. Затим је потанко говорио о устанку, који је кренуо од Вукадинове воденице. Спомињао је жртве и попаљене ханове домаћих Турака, није заборавио  ни  за  случај Xевад-бега Љубибратића, коме је пре осам година изненада напола препукла бакрена софра. Јона га се сећао из прича монаха Софронија.

  Овај мудри и богобојажљиви старац беседио му је  о Xеваду и Илији истога презимена, помињући и њиховог заједничког прађеда Аксентија, који је намерно потурчио млађег сина како би успео да спасе иметак и богатство. Оставио им је у аманет да се међусобно, од сада па за стално, пазе и поштују, а ако устреба, да чак и мачем излазе једни другима у сусрет, да заједнички бране и штите нејач и иметак. Као највећи закон, оставио им је: памћење! Проклео је унапред свакога ко би заборавио за своје  име и порекло. Тога су се држали сви Љубибратићи у оба засеока, више од стотину година, међутим, време које је наилазило омело је аманет али не и проклетство.

  Xевад-бегови момци и Илијини синови једва дочекаше прилику да се закрваве, благосиљајући отрглу тиху мржњу, која се деценијама таложила као рђа на заваљену оштрицу јатагана. Кидајући аманет - што их је целога века гушио - над живом ватром су призивали Бога и Алаха, бацајући клетву на заједничко порекло, које су потурали и скривали у паучином и мемлом обавијене буxаке душе и свести. Помињали су реч и пореч, образ и светињу, правоверје и издајство. Мрзели су наслеђену боју очију чукундеда Баје и исту румен образа прабабе Стане. Пљували су на заједнички,  гегајући  ход, који их је спајао као уклета, видљива сенка што се вуче и растеже у њиховим генима. Сем тога, сви Љубибратићи су имали кварне и трошне зубе, као да су у своме нереду и болу - као завереници издајства Истине - намерно откривали и одражавали њихове мисли.  Мутили су воду каљуге, жељеног и забрањеног а, надасве, немогућег заборава. Јер, заборава није било, нити је могло бити. И тај напор, да се избрише из сећања  срамни  прађед Аксентије и његово издајство, у виду намерног потурчења млађег сина, роварио је у душама хришћанског дела Љубибратића у облику отровног црног паука. Други Љубибратићи су, пак, презирали оне, који нису угледали сјајну звезду Ислама и нису окусили шећерлему снажне вере пророка Мухамеда, чије се царство простирало на три континента. Исламско царство је почињало у најлепшем шехеру: крај хладних извора оазе, далеких пустиња, и беше крунисано стотинама xамија у златом обливеном Цариграду, који се цаклио и огледао у мору, а завршавало се у њиховим душама и јутарњим молитвама. Подсмевали су се правосланом делу фамилије, који се затворио у круг ивањданског венца крај улаза и у зелени венчић од свеже траве који се плео у цркви о Духовима и стављао на освећену свечарску икону светог Илије Громовника.

   На самоме почетку, тек су грбави кажипрсти почели да се полако подижу и да упиру на "оне", док се испијала врућа кафа и хладна ракија. Касније се оно немо "они"  преселило на усне,  да би се, на крају, прелило у мржњу и у грозничави одсјај очију исте боје. Намерно се није помињала непреспавана ноћ и муком обливен уздах прађеда Аксентија пред одлазак код хоxе. За једну страну беше то: ноћ издајства, неопростивог лицемерја и  грехом окаљане таштине, у којој се газило по свему оном, што им је значило и пружало смисао постајања, док је истовремено, за ону другу страну, главни проблем и извор срама био, сам прађед Аксентије, који их је вазда подсећао на порекло и истинитост давне прошлости. Они, први Љубибратићи  напредовали су захваљујући успешној трговини, а ови други, захваљујући вери турског освајача. По својим чардацима, магазама и подрумима скривали су небројено благо. Поседовали су исто богатство али су имали други однос према извору свога иметка.

   Једни друге су називали са кратко: "они" уз честе епитете, који су могли да се односе и на непоштен начин пословања, а истовремено, и на однос према себи и духовима прошлости. Када се са усана мржња поново преточила у очи - одакле је и потекла - као одраз душе,  у ваздуху је затреперио презир, раздор и потпуна нетрпељивост. Највише им је сметала блискост, која се огледала у гегајућем ходу и у кварним зубима. И није било лека против те болести, која се није могла одстранити никаквим уклањањем дела тела - мада су били чак и на то спремни -  она им је била у крви, у мирису зноја и у задњем слогу Аксентија пред смрт. Његов задњи уздах их је вазда уходио и није им давао мира. Да су могли, радо би захвалили плавокосој вили да им повади очи исте боје. Били су чак спремни да је вежу и да је бичују ако би се одупирала њиховој жељи. У крајњем случају, могли су то и  сами да ураде, без дугокосе виле. Па ипак, нико се од Љубибратића  није упуштао у такав чин јер су се сувише плашили самога трена. И тада се неко изненада присетио, овај одавно прижељкивани сан је чак и изводљив. Не морају се вадити сопствене очи када се то може решити и на други начин. Без тога, да су имали било каквог појма о чему се воде разговори у оном другом засеоку - на супротним падинама брега - у истоме моменту су дошли до потпуно истог закључка: треба  повадити очи, поломити ноге и разбити зубе: "онима", па тако, неће више бити по чему да их подсећају на заједничку, судбоносну ноћ  прађеда Аксентија. И би тако.

  Било је то доба жедних ножева. Јона је знао за такве приче на претек, а по Балкану их је било на стотине.  Овде, под левим оком самога Творца, није требало дуго сачекати да се песме саме рекну и испевају, овде као да се живот поиграо са поезијом, а судбина претекла нит сребрних стихова. Сабрат Јона је тачно знао за ту невидљиву али постојећу границу између овоземаљског света и његове стварности, која ликује у привидности и избора. Међутим, у Србији као да је то клупче избора побегло и саплело се у својој нити, као да се Творац намерно поиграо са овим народом, који је свакога дана морао да се присети у својој свести и савести, лика са иконе архангела Михајла. Овај народ беше принуђен да свакодневно, из часа у час, доноси одлуке, да се међусобно сукобљава и са собом болно суочава у вечитој борби саплитања, без правог успеха да се одиста расплете нит избора и налажења правог, једино могућег правца. Да нису имали веру у могућност проналажења правог пута, њихове сеобе би их немилосрдно сатрле. Овако, њихове црне сеобе  претворише се у беле путеве будућности, опстанка и сазревања самог Избора.

  Јона је одмахнуо руком и заборавио за глас сабрата Јована, на трен му се учинило, као да га је спопала мучнина незадовољства, и би тако: она га је све више обузимала. Није успео ни после дванаест година да досегне и да се домогне оне висине, за којом је вечито жудео. Учинило му се да је остао ускраћен са могућношћу да се у оној мери приближи Богу за којом је целог свог живота - безуспешно - вапио. Тај га је невидљиви црв немира све више прождирао, а он је полако али сигурно постао свестан да је његов избор и начин да буде ближи Богу, у потпуности промашен и без икаквог смисла. Чучећи на дрвету, на пар метара од тла, није био прави пут да се дотакне осмех Оца и Белог Анђела. На моменат се присетио старозаветне приче о  Вавилонској кули и легенде свога имењака, који се крио у утроби рибе. Пренеразио се и схватио да је свих ових година био опчињен висином овоземаљске Стварности, и да се без икаквог смисла пењао на огуљени храст. На крају је, ипак, нашао смисао свога живота!  Суштина је лежала у његовој наученој лекцији и у самом открићу: Истина се не досеже физичким удаљавањем од земаљског тла, јер се она не крије у привидности Стварности, она се налази у другом поимању и Знању, без икакве могућности ограничења, изражена сатима, данима, годинама, сантиметрима или миљама.

Јона је наслутио Истину о којој ништа није знао и ужурбано се прекрстио.

Фотограф 2.

Седео је дуго у своме чамцу и полако, са највећим ужитком, увлачио и дувао дим цигарете уз  "Сејбру" пиво. Као све рибе у хороскопу, тако је и он био изузетно склон да лако падне у депресију и очај уз осећање немогућности да се реши самога себе и личних проблема, који у датом тренутку личе на непремостиву санту леда усред узбурканог северног океана. У случају да га снађе овакво душевно стање - са израженим  утиском да је живот немогућ - најчешће је седео  у своме чамцу  насред океана или већ у центру Викторије, у хладу познате терасе ресторана "Пајрет армс". Сркао је пиво и писуцкао у свеску, која је скривала многе кратке причице. Између два пива, умео је на брзину да напише све оно што му се тренутно врзмало по глави, после тога, осећао је неописиву опуштеност и узвишеност. Био је задовољан. Ликови тих приповедака били су разнолики и по изгледу и по менталитету, међутим, сви су они, негде дубоко,  постојали у њему самом и вребали тренутак да изроне на видело. О томе није волео да прича. Већ при самом помињању дате теме, у себи је осећао несвакидашњи грч, који се мешао са нелагодношћу и нервозним чешкањем по глави. Па ипак, постојао је и један изузетак: често је умео да о својим причама разговара са љупком девојком, чији је отац био Танзанијац, а мати Сејшелка. Фотограф се дивио њеном тену и финим, тек наслућеним,  афричким цртама, које су се криле иза  коже, боје јутарње кафе са млеком. Њу су, благо речено,  опчиниле његове кратке приче. Понекад би се десило, да јој је Фотограф у припитом стању прочитао и понеку, много скривану, новелу.

  Звала се Присила. Радила је у ресторану, продавала разгледнице и сувенире уз мноштво новина и часописа из  Европе  и Америке. У очима је носила неутољену жељу и сан да угледа снег по голим гранама дрвећа усред старих европских тргова. Фотограф је увек носио са собом понеку фотографију и са највећим узбуђењем - које је тада и њу потпуно захватало - потанко је говорио о мирису и укусу свежег снега. За Присилу је то била права егзотика о којој је годинама сањала. Наравно, човек никада није задовољан са оним што јесте, са оним где се налази, а нарочито, са оним што истога трена поседује и има. Тако је Присила, вођена незадовољством, донела коначну одлуку да напусти Сејшеле. О егзотичним острвима, на потпуно исти начин - као што је Присила маштала о снегу -  сањарили су многи Европљани.

   Решила је да, коначно, загризе у грумен пречистог, хладног  снега негде, усред далеких, четинарских шума Алпа. Већ је при самој помисли, да ће ускоро угледати непрегледно бело пространство над којим је зацарила - за њу у потпуности непозната и непојмљива - студен, убухватала би је несвакидашња језа и узбуђење.  У својим сновима, просто је летела по белим пространствима и удисала мирис свежег снега; јурила је до прве брвнаре, у којој се разлегла топлина боје махагонија и чекала је благодет отвореног камина. Наручила би виски и уз широки осмех пијуцкала полако са посебним мераком. Затим би  уживала у мушким погледима који се, засигурно, не би скидали са ње. Зажелела се минуса, а за њих је, једино, преко филмова знала. "Права, незамислива, егзотика!" - рече са уздахом и настави да продаје новине и разгледнице. Њена коначна одлука заувек је остала пука жеља и неостварен сан.

  Фотограф се смешкао, посматрајући, као рак румене Немце, Енглезе и Скандинавце, који су били спремни да се мењају за брдо минуса како би остали нешто дуже на Пралену или Ла- дигу. Човек западног света, у ствари, никада није ни био у стању да буде задовољан и опуштен,  од себе је вазда одузимао сваку шансу да, макар, једном буде потпуно срећан. Сви ти Европљани, живели су завидним стандардом и радили да задовоље своје потребе, а оне су биле, изнад свега, веома привлачне и помамне. Нису ни примећивали када и на који начин су постали робови сопствених жеља, које су се гомилале у сразмеру са  стеченим богатством. Што су више имали, били су мање срећнији, јер су им се прохтеви неутешно повећавали, а страх од немогућег спровођења нових, у ствари, често потпуно непотребних потрепштина, просто их је излуђивао.  Прикривено и лукаво, као последњи, опробани убица, под њихову се кожу  поткрало осећање које се није дало одстранити. Био је то неописив страх од губитка већ стеченог, нагомиланог богатства. Било је то горе од свих, до тада, познатих осећања. Док су стицали имање и титуле, газећи немилосрдно преко осталих. Носила их је бујица узбуђења за добитком и влашћу, а власт је одувек била шећерлема од које зуби трну, а душа умире. Сада, када су скоро све постигли, долазили су на Сејшеле да свој нагомилани стрес оперу у таласима овог поднебља, где се ништа не мења, чак, ни годишња доба. А ујутро, за време бријања, примећивали би мање трзаје око очију, док су пре спавања, и овде, просто заражено, необилазно размишљали о својим новим подухватима, које нису могли да оставе код куће.

   О старим, већ оствареним жељама, нису уопште водили рачуна, једноставно, нису имали времена да их се сећају. Тако су, олако заборављали негдашње тегобе и пријатеље, који су их потпомагали код првих, несигурних корака. Убеђивали су себе, како су изузетно талентовани и да поседују сва права да забораве, ако треба и да погазе, дату реч и старе пријатеље. Сваки се од њих, једино и у потпуности дивио самоме себи, а оно се, искрено речено, често граничило са танком границом самољубља и нарцисоидности. Њихова привилегованост им је то у потпуности омогућавала и оправдавала.

Присила је била верна слушатељка, какву би било ко радо пожелео. Па ипак, када је Фотограф целе ноћи чучао сам, окружен потпуном тамом, опонашајући несвесно, овдашње  потомке негдашњих афричких робова, у друштву свога гекона Макса, осећао је мучнину затворености својих "кинеских зидина". Док се у своме чамцу недалеко од Раунд ајленда - где су пре стотинак година,  своје последње дане проводили убоги губавци - полако прибрао и захватио слану воду да се умије, схватио је, да  његови зидови који му вазда сужавају животни простор и нису од опипљивог материјала, који држе таван и кров. Они су, одвећ, били у њему самом: у мозгу, у души и у сваком уздаху очајања. По први пут је,  чак, и самоме себи признао да је било тренутака када је, просто, обожавао и уживао у својој - по свему судећи умишљеној - затечености  паћеника. Волео је да облизује ране сопственог, самољубивог мучеништва. Човеку је тешко да растерети сопствене патње. Што више говори о својим покушајима да се патња и очај одстрани - баш као у случају дела тела у распадању - он се све више и израженије везује за свој бол, који му не да мира већ га непрестано сатире и уништава. А шта је човеку слађе од умишљеног бола и патње, а да не говоримо,  о дуго очекиваном сажаљењу? Поготову, кад је реч о самосажаљењу! Фотограф беше типичан примерак свога знака у хороскопу. 

Присила га је слушала и оданом пажњом,  максимално задовољавала, његову незасићену сујету боема - паћеника, како је волео да каже. Често је себе називао "Највећим проклетником, кога се и сам Бог одрекао или коме се са неупамћеним грохотом смеје у лице, бришући, притом, своје огромне сузе задовољства и среће."

  Наслађивао се овим и оваквим изјавама, а није био у стању да сагледа и разуме одакле и од кога произлази и долази сво то зло, што уништава људску душу и тело. Јер без здравог духа нема здраве мисли нити здравља у пролазном телу.

  И никако му се није, чак ни посве случајно, отргла основна мисао увијена у крљушт питања,  без које човек не би смео  ни да устаје, а још мање да леже: " Зашто ми се све ово дешава?"

Још није умео да опажа. Није умео да види. Био је "слеп" од рођења, као већина нас, без хтења - мада је способност дата свима нама - да сагледамо ситне ствари, које нам указују на  могућност да схватимо где и због чега се налазимо на неком месту или проводимо цео живот са неком одређеном особом. Ми, у већини случајева, када смо приморани да се  суочимо са собом или са светом који нас окружује, непрестано тражимо мноштво узрока и налазимо разна оправдања, у своју одбрану.  Притом, заборављамо да сагледамо суштину ствари које су у нама и које нас окружују. А суштина је свима нама дата у Благодети, коју или не умемо да ослушнемо или јој се, са бесом на уснама, свом својом снагом и жестином одупиремо. Супротстављамо јој се, неуморно, опрхвани оним што израња из наше необуздане таштине и незнања. "Ах, ништа слађег на овоме свету!" - казују многи без изговерене речи. Напрежемо се да заобиђемо или да избегнемо, баш оно, што нам је дато да прођемо или да остваримо. Сваком људском бићу је дата слободна воља, требало би само да се донесе избор и да се, најзад, поступи. То није везано ни за судбину ни за било шта друго сем воље да се уђе у веру! Ах, како би било лепо, да ослушнемо тихи глас Христа и да се, коначно, пробудимо срећни и задовољни! Немајући њух или осећање за тај тихи глас Христа, или пак у случају, да занемаримо свој унутрашњи глас, лако може да нам се деси, да једноставно скренемо са пута и да се нађемо, са препуним срцем очаја, на некој  клупи потпуно сами. Лако, изузетно лако се ограђујемо од својих мана и заборављамо  њихов утицај на наше јутро, на наше вече, а  особито, на нашу ноћ.  Потребно је, у ствари, тако мало да нађемо камен среће и радости, а он нам је одавно дат.  Нама једино преостаје да трагамо за њим, као најзадртији рудари,  да га најзад  пронађемо макар и знојави и укаљани. А кал ће нам се сам скидати пред светлошћу драгуља, јер, светлост долази из Вере. А вера је пут ка Истини, ка Христу, ка Оцу.

  Фотограф се сетио ретких, уочљивих, погледа у Индији и њихових - шапатом обавијених - санскритских цитата у којима су Он, Она и Оно били на првом месту, уместо Ја, јер човек највише говори о Њој и о Њему, а најређе о Себи. И то је једна од суштина, која се једино у овом древном језику открива, јер санскрит значи: завршен.

Ах, колико смо само далеко од тих древних  сазнања!

На трен му се учини као да је омађијан, наслутио је да је све ово што му се дешава није случајно. Још није увидео да случајности на овоме свету нема. И, добро је, што је нема. Пали су му на ум - сасвим несхватљиво - сви они мудри оци, калуђери-испосници, књижевници и научници, које је сретао широм света. Сви су му они, одреда,  говорили о истој ствари и наговештавали доба које нам неминовно долази. Биће то, а по некима, већ је наступила, ера Кали југе - каљуге - и доба Кали xагате: доба црнине и зла. По многим пророчанствима, наступио је почетак остварења и обистењења Јовановог Откровења. До тада, није много марио о тим стварима. "Ко зна?" - отпио је гутљај пива. Био је још увек превише окупљен самим собом. А све друго, било је и остало, ван његових домета тренутног интересовања.

  Од своје деце често је добијао разгледнице,  а све ређе писма. Ова га је чињеница, истовремено, и обрадовала, а исто тако и растужила. Све је то  уносило у њега  неизбрисиву нервозу. Временом је забаталио и започети рад на приповеткама, са изговором, да су његови безвредни покушаји без икакве сврхе и смисла. Био је максималиста и није подносио осредњаштво. Највише га је излуђивало сазнање да његове приповетке неће донети жељени успех, а изнад свега, славу. Замишљао је себе како даје интервјуе лепушкастим дамама, које вешто цитирају Достојевског и Рушдија, а он постаје, притом, познат у целоме свету. Обузимала га је сета, при самој помисли, да ће његове рукописе једнога дана стављати иза витрина, заједно са омиљеним пенкалом и наочарима, а можда ће се ту наћи чак и овај качкет са натписом "Бостон Селтикс". Видео је пред собом округле, огромне дечје очи које гутају сваку његову стварчицу, која доказују његову интиму и постојање, а изнад свега, неизбрисив траг у историји светске књижевности. Враћајући се из тог заноса, бесно је испијао свој "Сејбру", и уместо да је радио, псовао је и упадао у очајање. Све су то за њега били потези, који у ствари, замењују прави подухват. Док је свој чамац усмеравао ка кући, присетио се двеју ствари, које неће имати никакве директне везе са његовим каснијим животом, а без којих, истовремено, не би успео да има било какву будућност.  Једна се базирала на сазнању  постојања ненаписаног закона, које  је, јамачно, јаче од свих природних елемената и стихија, а то је чињеница, да  морски пси никада не прелазе коралне хридине. Она се друга, пак, базирала на суштини да се и највећи и најужаснији таласи, ипак, разбијају о  литицама тих хридина, које су саткане од милиона сићушних, угинулих, створења. Допадале му се ове мисли, и понадао се, да их неће заборавити до поновног сусрета са својим столом, зналцем свих његових отисака прстију, понајвише, малога прста који је непрестано бежао са краја хартије.

Поменути сто, био је једини прави сведок његових тегоба и киселкастог воња зноја. Срећом, никада га није издао нити уцењивао. Фотограф је у својој журби, ипак, навратио у хотел да попије по коју чашу.  Кући се враћао пијан, баздећи на калвадос. Поново је спомињао, уз псовку, одбеглу незахвалну Лизу. Сео је, најзад, за свој сто, међутим, узалудно се напрезао  да се сети својих мисли са пучине океана. Обучен и ознојен заспао је пијаним сном.   Ујутро, док се будио сав изгужван, са ужасним укусом у устима и са осећањем како му трну зуби, срушио је танку књигу, која га је ударила по носу и образу. Псујући књигу и кап крви из носа, ушао је у купатило, тетурајући се још увек од јучерашње дозе алкохола. Тек после умивања хладном водом, опазио је малу, танку књигу која је, по свему судећи, била највише крива за кап крви из носа и за јутарњи  шамар по образу. Наслов јој је био: Старац и море. Истога момента, мучна главобоља је просто заорала по његовим слепоочницама и  потиљку, да би се већ следећих пар секунди проширила на целу лобању, наносећи несношљив бол. Псовао је  Хемингвеја и његов омиљени калвадос у кубанској ноћи и шпанском јутру. Међутим, шамар је био необично жесток. Учинио му се, као крвава оргија кориде и врисак излуделог рањеног вранца, божанства рата. И тај случајни - мада случајност ишчезава већ при самој помисли могућности њеног битисања - тренутни спој, разних делића разбијеног, обојеног стакла, просуо се ненадано и сјединио поново у облику фресака Сикстинске капеле, међу промрзлим прстима Микеланђела, где сам Творац својим кажипрстом излива своју надвременску и безвременску замисао, додирујући Адама, који је био отелотворен да буде његово највеће задовољство. 

Фотораф је зачуђено седео на крају своје изгужване постеље и покушао да разјасни себи малопређашње слике и мисли, које су сасвим неочекивано изрониле из њега. Био је и сувише мамуран да би био у стању да их разабере. Празнина, која је нагло наступила, одвела је његов мамуран поглед ка екрану. Забезекнуто је буљио у слике грађанског рата у Југославији. И тада је, изненађујућом брзином, решио да украде и зароби дивљину царства морског пса и несаломиви бес таласа на коралним хридинама. Био је спреман и одлучан да им отме зверску снагу и нагон, на свој начин: фотографском камером. А њу одавно није употребио.

Прву слику ужаса грађанског рата у Југославији направио је у својој сопственој соби на Сејшелима. Ухватио је делић пролазног тренутка, који тежи ка ишчезнућу у облику два натписа. Доле, у левом углу, жутим словима исписан енглески текст:  "Сахрана муслиманских цивила у Босни". А други, на дрвеном крсту, исписан белим словима српске ћирилице:  "Срећко Јовић" и датум "1963-1993". Наравно, Фотограф је тек нагађао и покушао да одгонетне слова на дрвеном крсту у руци дечака.  Препознао је: "си", "пи", "и", па онда, неки чудан знак: налик на "ти" са додатом ногом, његово значење му је било потпуно непознато.  Затим је следио "кеј",  "о"  и  "xеј", па поново "о", "би", "и" и наопачке окренуто "ен", да би се цео текст заврашавао са оним малопређашњим, неодгонетнутим словом ко зна ког гласа. Крај гроба је стајала жена, обавијена црном марамом и брадати свештеник са малим крстом у руци. Близу њих, стајао је дечачић са иконицом, беше то лик неког белог анђела са несвакидашњим смешком на лицу. Испрва, и није обраћао много пажње на све то, јер је био окупиран давнашњим жаром камере, која је урлала од среће што се, најзад, ишчупала из влажног ћошка и из шкорпијиног загрљаја плишане торбе. Одушевљен оригиналном идејом, одмах је прионуо развијању филма. Када се фотографија осушила, узео је лупу и као ненадана комета усред поноћног неба, појавила се сушта супротност жутог натписа на енглеском, и белог текста  српске ћирилице. О томе, тада, Фотограф још није знао, међутим, у њега се увукао коб сумње  и спознање лажи, која се десила као раскорак између слике и натписа.

   Никоме није јавио да креће за Југославију. Једино је Присили споменуо, уз кафу, да ускоро напушта Махе и да ће јој се јавити разгледницом на којој ће бити пејзаж прекривен снегом. Она је дубоко уздахнула и вратила се својим сувенирима и сновима о свежини и белини првог снега. Задње вече је провео на веранди своје куће са чашом вискија у руци. Ослушкивао је шумове xиновских слепих мишева. На њих овде нико није обраћао посебну пажњу баш као ни он. Његове мисли окупирала је фотографија, коју је ставио поред слике своје несуђене жене. Учинило му се као да је некада давно познавао тајни шапат слова непознате ћирилице. Одмахнуо је поздрављајући Макса и кренуо да скува јаку кафу. Решио је да ову ноћ не преспава. У зној му се увукао немир, као да је предосећао слике будућности или нањушио, инстиктом дивље животиње, непознато сазнање и спознање које га је неминовно чекало. Летео је стотинак пута и обишао хиљаде и хиљаде километара, па ипак, обузимао га је осећај као да му је први пут. Обожавао је путовања авионом. Лет га је уздизао у небеса која су га неуморно мамила и пружала осећање мира и сталожености. Такво задовољство  никада није успео да доживи на земљи.  И тек тада, по први пут, успео је да смогне снаге и да призна самоме себи да је пречесто остављао своју породицу, током свих ових година, када се залуђивао и урањао у лет и магични свет фотографије. Лет га је просто очарао и заводио, као да је наслутио неки дугогодишњи, можда вишевековни процес удаљавања од тла и од мора. Појавило му се сазнање поседовања несвесног и неслућеног нагона да се отргне од земље, да се вине и да лебди у међупростору где се осећао ближе свему што му је у подсвести представљало бит и суштину живота. Никада се није лепше осећао него за време свог боравка у Грчкој, у мрежи , помоћу које су се монаси враћали у своје манастире у висине Метеора. Вековна тежња да се приближи бескрајном плаветнилу неба, потпуно је дошла до изражаја у оних неколико минута, док је лебдео између каменитог тла и улаза у манастир на врху огромне стене. И није знао одакле толика тежња и где извире таква жеђ. Она је била једноставно у њему. Без способности да објасни самоме себи, лебдео је у себи и бивао вечно уплетен у тешку мрежу од канапа. Ваљало је стићи до чекрка на улазу. А тај улаз, одједном, беше несхватљиво далеко. Понекад му се учинио  непремостиво удаљено, а он је био на дохват руке. Помислио је како се претерано удубљује у гоњење неухватљивог међусвета, истовремено се, присетио  празне постеље, која је зјапила на далеком острву, пуна чежње и необрисане капи зноја усред усамљене ноћи.

  Деца су га више знала по рукопису него по цртама лица и по боји очију пред сан. Препознавала су његова писма, разгледнице из далеких градова и глас преко телефона али се никако нису могла присетити додира очевих прстију пред одлазак у школу. Све то није радо признавао себи. Сама сумња евентуалне кривице због сопствених поступака, наносила му је мучнину у желуцу и трзај у носу и око очију. Узео је фотоапарат и замисилио сутрашњи лет изнад обриса пенастих облака. Уживао је већ и при самој помисли доживљаја висине и неограниченог пространства, које се једино указује при лету без тога да се виде обриси земље. Сваки одлазак му је био лакши од било ког повратка на тло. Није ни слутио да је већ јуче кренуо у један, до сада непознати свет, који се није налазио ни на северу, ни на југу, нити на истоку, а камоли, на западу. Скривао се у кришки мириса и чучао у залогају имена старог дела белог града, код првог загрљаја двеју река и далеких извора, супротних страна.