Драгомир Дујмов
Меридијани
песме
Самоуправа Срба у Мађарској
Издан - Српски демократски савез
Будимпешта, 2000.
Згужвано доба
Згужвано доба
О не
није нас снашло
нити нас је сасвим случајно
затекло
Волели бисмо изнад свега
да олако одбацујемо сазнање
и да без оправдања кажемо
док милкимо своје нарцис душице
које целога живота
дојимо млеком сопствене важности
китимо јучерашњим ђинђувама
прошлих махала
пролазности и недођије
и на крају засађујемо све то
пластичним љиљанима
Нисмо ми начинили и сачинили
последње
одавно предвиђено
Згужвано Доба
Оно се родило
у кривудавим забитима
замршених погледа
поцепаних душа
кроз чије офуцане конце
пропадају нити Истине
која се не да заобићи
Њихови нокти су се засијали
и зацаклили у ноћи
пажљиво су нам поткрали
изгужвано парче њиховог лика
уоквирено у рамове
саломљених граница
Зачуђено смо стајали
без слога
до оног првог слога
коначног објашњења
и кеза одушевљења
задојени мирисом
плаћеног кловна
који се смејао
нашем изопачењу
и кукавичлуку
Пљескао је својим
пепита рукама
које су негда трагале
али нису смогле снаге
да се најзад определе
за прави обрис
по својим прстима
па да им служи као путоказ
усред летње ноћи
на путу који је дат
који нас неутешно сналази
и не да заобићи
Ту не помаже мито
нити слаткоречиви укус језика
о који се лепи пекмез
а прекрива буђ
Учествовали смо и ми сами
са својим несигурним
задоцнелим тапушањем
светковини згужваног лика
у поломљеном раму
И нико се није нашао
да укаже
на осам очију
на три носа
и на седам прстију
Сви смо надмено мудровали
и тумачили згужвани лик
давећи се сопственим мислима
немарећи и заобилазећи
Суштину
И сад кад нас затичу
наши незадовољени
згужвани животи
кукамо и блатимо друге
и не сагледавамо
чак ни на трен блеска
сопствени нехај
за све ово
чиме смо и ми сами допринели
ликујућем царству
Згужваног Доба
***
Разговор
Дотакао сам калуђера
у међупростору
јер сам се плашио
висине и дубине
Канап је био јак
и стигли смо на врх
где нас је чекала башта
Понудио ме је водом
са извора
и почастио ратлуком
Отишао је да слика
наносио је учестале боје
где се губи ја
а преовладава Све и Он
Сликао је Христа
у себи је понављао молитву
а мени добацивао
ретке одговоре
Кали југа Каљуга
Кали југа Каљуга
Питао сам га за данас
он је разблажио црвену боју
жумањком и добацио
Кали југа Каљуга
Кали југа Каљуга
Питао сам га за сутра
попио је гутљај воде са извора
и намигнуо
Кали југа Каљуга
Кали југа Каљуга
За јуче сам и сам знао
Почастио ме је комадом
свежег хлеба
и поменуо Исток
где се време не помиње
где се време не поји
где се време не зна
Док је гледао у даљину
разоткрио је драж и лепоту
Тишине
Прстомје указао на сунце
које је залазило иза брда
Оно је тамо спремно
за пад
У његовим ушима
одзвањали су тонови хармоније
и жубор воде са извора
А тамо
показао је на залазак
где се и не помињемо
не можеш ни јабуку
да поједеш
од извештачених звукова
који ти допиру
са свих страна
и не можеш их избећи
нити им можеш побећи
Тамо влада
згужвано време
Одмахнуо је
и умочио четкицу
у црвену боју
завршавао је икону
чекала су још четири слова
и мирис тамјана
са укусом зрелог спокојства
***
7. август 1998. - Помаз
Деца Белог Анђела
Стихови филмских спотова
Спот 1.
Ти чудни Расцијани
Пролог
И док су дуги прсти
и мушки поглед
нежно дотицали пукотине
и излизане рељефе
што наслућују епитаф
без текста
нахереног стећка
изронила је из светла
у мрак
крхка балерина у белом
осветљена празним
прозирним дахом
Играла је сама
тонови Фореовог Павана
убрзо су се саплели
у њеном покрету
непоновљиве женствености
залуталог галеба
изнад узбурканих таласа
Газила је по небесима
и покретима тела
славила и клела дан
свога убеђења и одређености
љубавнице лепоте
у уметности
***
Белина милешевског Анђела
стопила се у њен поглед
и у задњи замах
Поклонила се лагано
стиху и минијатури
Мирослављевог јеванђеља
што су зацарили
небом првог јутра
Са стране
на потонулом стећку
седео је млади Хамлет
казивао јој је
истине сазвежђа
кобне стихове
о уметности
и о сновима валова
северних мора
Глас вукова прекрио је брда
***
Два седа погнута
брадата старца
гегала су се
читајући Књигу
светачки озарени
казивали су
Песму над песмама
и Књигу о Јову
на грчком и хебрејском
сваки за себе
Риђи разбарушени младић
дивљим погледом
плавих зеница
са иверјем гранчицом
и осушеним лишћем Храста
запетљаним у коси
незграпно је хватао
њихове задње слогове
и псовао дивље
дивље словенски
док је балерина
цинично климала главом
уз притајени осмех
на часак украденим
погледом Монализе
У тами
ломаче су гореле
уз тиху песму
ослепљеног богумила
старца хиљаду снова
зналца сопствених истина
у задњој сузи распрслог ока
док су се три звона клатила
у диму ноћи
а хоризонт је прекрило
жмиркање хиљаду свећа
Девојке су једна другој
добацивале мирисне јабуке
на црним бедемима
уз весели кикот
заљубљених тинејxерки
На трен обнажене
као Месец
забелео им се пупак
док су момци
доле крај ватре
у вучјој кабаници
обавијени мирисом погаче
лука и ракије
дивље играли коло
Забацивали су главе
рашчупане браде
забили су у облаке
завијали су курјачки
и запевали дивље
дубоко и отегнуто
вучју песму
балканских гудура
о мирису девојачке душе
***
Црнорисци су се враћали
из цркве у цркву
прелазећи замишљени пут
Виа Долоросе
на коленима
са погледом уроњеним
у себе
Спаси Господи људи Твоја
певао је невидљиви
женски хор
иза ниског улаза
и уских манастирских пенxера
негде у Србији
док је жута светлост
избијала у ноћ
Женско бледо лице
обавијено црнином
нос се забио
у мирис свеће и тамјана
изгубљена младост
у црном оку
злато иконе и ружа
стапају се у измаглицу
у појање уз клепетала
чији звук одзвања
у даљ
и у руну јагањаца
***
Слепи гуслар
улепљен у кишу и кал
грохотом смеха
заорио се шумом и гором
смејао се самоме себи
и лажној песми
о Марку и Вуку
по умусаним кошчатим
коленима
ударао је огромним
длановима
помињући измишљене
Богдане и Соколове сиве
Рапави осмех
надвисио је манастир
Вуди Ален се зачуђено
чешкао по проћелавој глави
***
Балерина у белом
нежно је заиграла
на искривљеном стећку
док се пламен
уздигао око ње
На небу се икона
Богородице Тројеручице
промолила
и ишчезла у оку
безименог младића
фреске Сопоћана
Моцартов Реквијем
зачео се тужно
Спот 2.
И беше слово
Као изгубљене звезде репатице
или случајне комете
варнице су летеле ка небу
У небесима је владала
Вечност
а испод свода
земаљски мрак
Из пиштања гусала
изронио је
као неукроћено ждребе
миран звук виолине
и глас Аве Марија
Два су се црнорисца
промаљала кроз блато и шаш
док им је слепа магла прекрила
само њима знану путању
Риђи дечачић с лишћем храста
у коси
притајено их је уходио
под ноктима чађ лук и стрела
у њиховим стопама открио је
чудне знакове
не разабирајући њихов обрис
и значење
у њиховом изможденом лику
није откривао ништа
Црнину и занос носили су
у торби од длакавог јарета
над њима жмиркало је плаветнило
хор херувима је палио бадњаке
гађали су се зрелим
препуклим златним бундевама
и ваљали се од смеха
***
Груба слова су се
у кору Храста сама урезивала
дубоко и полагано
пратећи Божији шапат
Сион се увалио у словенске шуме
препуне духова и демона
вукодлака и вила
Глас црноризаца
обавијен димом
трајао је у молитви
Помињали су древна
знања Санскрићана
дуги прсти су им се утркивали
по глагољским словима
седели су у хладној вучјој јазбини
и изазивали сан
сањали су без жишка
поломљене свеће изгубљене
по недођијама Балкана
светлост су проносили у себи
и у делу
Сањали су о Јерихону
и о трубама
неопипљиве зидине задојене
враxбином
окомиле су се на њих
као сребрна паучина
усред предвечерја
Глас рога
и изненадни гром
распорили су коло
древних изрезбарених балвана
Перун Чернобог Дајбог и остали
купали су се у риђем огњу
киша није гасила гнев
сулудих богова у грчу
вучјег урлика
***
Црнорисци су упорно
изазивали сан
Зелена бистра вода
носила је храстово лишће
умусани Риђокоси
до појаса голи
стајали су у њој
прљави уздигнути прсти
давили су се у дрхтају
Из длана низ чело и образе
сручила се вода и молидбена реч
црноризаца
Постали су сведоци
тек наслућене Истине
Христових речи
Одломљене гранчице храста
запетљано су се квасиле
у њиховој риђој коси
Додола им се у песму преселила
а Зелен данак
у Ђурђевдан се преточио
Окићени зеленим венчићима
пљували су у огањ
и дивље водили љубав
у дубини шума крај извора
где су их виле уходиле
У вучјој јазбини
риђу су децу рађали
кријући се од урока
у својим песмама
притекли су вуку
и његовој рици
Веровали су у чешњак
и качили га на себе
док су црнорисци восак претапали
и стрпљиво палили жижак
грозничаве очи риђокосих
упијале су светлост
и у дрхтају усана
утопиле су се уместо обалака
у небеса
Спот 3.
Божји изабраник
Тиха песма Кармина бурана се
разбила о прозор
као необуздани талас
брдских брзака
Црни точак
у маховину зарасле воденице
снажно је грабио безвременост
без тачног сазнања почетка и краја
свога путешествија
Ритам мелодије га је опчинио
док се на ограђеним небесима
указало распеће
било је то на самоме врху древног
иконостаса
Разлио се мирис храстовине
зачуо се усамљени глас
висок мушки глас
православног тропара
озаривши кубе манастира
У проседој бради
назрео се лик
који полако израња из дима
златно рухо иза себе баца
окружују га кадионице неме
каде небо и земљу саме
Бадњак му на рамену лежи
босоног по снегу ходи
као Христос
посрнуо је на трен
на своме путу
под теретом одређености
Божијег изабраника
вукући се ка узвишеној Голготи
обавијеној руменилом неба
Застао је задихано
бели се задах из ока тргао
на глави му венац
ивањданског цвећа
милиони крстића боје злата
по коси му чуче
У очима му Метеоре висе
и тужна срxба Месеца и Сунца
Два се брата у шашу грле
ваљају се с вуковима
вучију чељуст и очњак
један другом под грло мећу
***
Тврд поглед се забио у нас
богумили по ломачи
бесно коло воде
Отац кошницу под пазухо ставља
победоносно побеђује непобедиво
мач му се у огњу купа
док се мамурни војници кревеље
уз кикот винске чаше
и певају песме мјузикла
вечитога балансера
Виолинисте са крова
Ле хајим То лифе
Божји изабраник књигом у руци
смело корача
на челу зној и крстићи
ивањданског венца
Мири Месец и Сунце
небеском их царству мами
вукове слоговима ваби
и казује стихове Јеванђеља
О љубави
***
Отац и син блато месе
камен на камен стављају
камен са каменом састављају
своје животе од кала растављају
негде у брдима Полуострва
зачараног југа
где станују молитва
Бог и Тројеручица
Деца у цркви славски колач врте
дрхтавим гласом декламују песме
и шапућу легенде о њему
као највеће тајне
На царским дверима
празнина зјапи
док Он лукаво иза иконостаса
чучи и слуша
из браде цвеће вади
осмех му у дну усана жмирка
Спот 4.
Земаљско царство
Бакља је нагло и дивље
прешла тесну мрачну одају
а напољу звона и мај
залепљена светлост
златно платно трепери
на врелом ветру југа
Једногласно и отегнуто
Алилуја и Кири елеисон
Пчеле пчелињак у дивљини шуме
комешају се и дишу
Младе девојке на пропланку
зеленим венцем себе ките
и момке у немо коло вабе
Митра се по небу ваља
злато у лету
а руменило са навором у путиру
на каменом олтару чека
Момци у белим гаћама
прескачу огањ
девојке их са осмехом прате
и у ђурђевдански загрљај маме
Небо посуто небеским варницама
Христос на крсту
наоколо плаветнило неба
на зиду фреске
наоколо наша прва слова
крај светаца Студенице
Узбуђени орнаменти високих прозора
замрзнуто у мермеру
закрили свод у својој веселој игри
Тропари се расточише
по фрескама и уткавши се
у њихове погледе и обрисе
богато набораних одежди
и у небески питоме зенице
Сребрне и златне кованице
на двоглави орао падају
њихов звекет на мрамору
одзвања у гордим погледима
молованих задужбинара
***
Сунце је забило и скрило
своје зраке у помахнитале капи
веселих извора
Лице зарасло у браду
младалачке очи
Ћириловим словима се красе
на уснама шапат мудрости
иза главе Бели Анђео вири
Милешева се у тишини жари
Звона се заклатила
њихов одјек се о брзаке
о храстове о благе погледе
белоруних јагањаца
и о три прста разбија
Вукови се разбежаше
у сећање се затворише
Из набреклог облака
као пахуљице
златни крстићи
ивањданског цвећа миле
из слапова Савиних извора
назире се насмејано лице
Божјег изабраника
Спот 5.
То небеско царство
Напрегнуте мишице коња
и њихов тупи бат
прекрио је прах белог друма
Сунце се по прсима цакли
зрачак се у звекет оружја скрива
по копљу и по мачевима клизи
Оклопници се у летњој прашини
замагљено купају и лутају по Пољу
кашаљ свој на челик пљују
Моцартов Реквијем се по Пољу
и по опанцима шуња
док се турске узенгије
на месечини сјаје
Неодрани белоруни јагањци
над ватром се врте
кроз уста им голи бунчук вири
разрогачене очи у црнину зуре
Наги јатаган славски колач
и јабуку гњечи и дроби
Са манстирског кубета полагано
Пантократор се
забринуто спушта
Он једини зна за Истину
и за чашу искушења
***
Вук је главу ка месецу диго
из рике глас гусала се рађа
Христос преломио хлеб
пружио Кнезу и ученицима својим
дрвена чаша наоколо кружи
по уснама им рујно вино блиста
Увређени Витез запаљеним босиљком
црну сумњу и клевету гони
риђу жераву у Вучје име баца
Јерусалимска брда гусле обасјале
лажно целивање напућених усана
по бледом се лицу разлива
јеврејска песма тужно прославља
Јерушалајим Јерушалајим
Док Кнез трновит глогов венац
на своју проћелаву главу ставља
одрубљена глава му
по пустом Пољу лута
и наилази на праг и прелаз
из стварности у вечност
Грактање црних птица замире
у урлику битке
и прождире крваво срце
Бели голуб са Муњом се бије
из очију одрубљене главе
глогов венац ка небесима хита
На камену Изабраник седи
по рукама му просуто
ивандањско цвеће
у крилу две главе држи
главу Витеза и Кнеза
старачки благо милује их нежно
као деци за утеху
тиху причу прича
Пиштање зурле по кољу лута
на златној тепсији баклава цури
огуљену печену овчију главу
грбави прсти черече
Лој се по златном прстењу слива
зелени кафтан прекрио је Поље
док се глава Кнеза по облацима пење
и ваља се од смеха гледајући Поље
Спот 6.
И би тама
Црно мушко теме
кожа испод врата бубри
бели колац крвљу обљубљен вири
низ кичму и гузове црвен поток трчи
Изабраник на ломачи седи
ивањданско цвеће му
на гола дечја прса пада
Вагнер и Игра валкира
До појаса голи
ћелави Агарјани ханxарима
тмину ноћи кољу
окрећу се око себе заборављено
ватра им ознојена леђа
и телеса жари
бело слепило у одсјају ножа
у зубима мржња у очима курјак
и одсечена глава побеснелог
црног бика
из носа му крв и млеко цури
***
Изгребане бутине окаљане девице
рашчеречене у небо зјапе
док грч у устима и прстима
земљу рије
у очима ужас и соко у лету
у девојачкој сузи врисак
излуделе мајке
Ритмичко гегање и поновно дахтање
Алах илалах Алах илалах
дервиши се код извора моле
старији се у белом заносу врте
дуги ножеви и игле
кроз усне им вире
испружени дланови небо и земљу секу
из небеса риђа киша бије
***
Гола мушка дојенчад у блату гамижу
снажна рука у снопље их веже
љута киша набубреле дојке шиба
у прстима бол и девојачка коса
харач у крви живо јагње цепа
док деца под мишицом и пазухом
ознојени вриште
Ох њхат а њондерфул њорлд
У белом сакоу Луис Армстронг пева
Мајка збуњеним погледом
огледало скида
снажним зубима своју кожу дере
грбавим ножем свога сина благосиља
одсечени прстић се
по славској икони забезекнут ваља
тражи разлог
мајка га у својој сузи скрива
***
Вешти хоxа као лавља чељуст
влажним јатаганом обрезује силно
и као непечени засечени хлеб
децу у котарицу од врбе ставља
Стотинак дечјих руку
ка небесима пусти врисак пушта
Иконе на коњским реповима лете
ивањданске венце у трку жваћу
бела их пена облила
дах арапских слова
по детињим лицима куља
Спот 7.
И сеобе их сустигоше
Бели бик
ужаснутим црним очима
углибио се у муљ и кал
док је мешовити хор
обучен у дуге одоре
појао у ноћи
Ангел вопијашче
Жбице кола се утркују
у магли и диму
размрскане крушке
и разбијена сватовска чутура
окићена смиљем и босиљем
по белом друму леже
Умусана дечја лица
уморан поглед упрла у нас
а смеђа коса лице им бије
Мрки облаци ужурбано
по жуто-риђем небу
у залазак сунца јуре
Девојачки вео и лонци у блату
ужурбани брадоња
клечећи под липом
у пламену плавом
ноктима раку копа
Халапљиво у кишној ноћи
сребрни ковчежић вади
препун дахом молитава и сјаја
У црној ноћи
усамљени харст у гори
изгубљен пламти
залутали ханxар кору му љушти
и крв пљује по босиљку
Сељаци узбуђено звоно скидају
док се ждрепци сумануто пропињу
свештеник у олтару
суве руке ка небесима диже
и последње причешће прима и дели
Лист Ћирилових слова
у небеса лети
слепи гуслар по прашини
белих путева се ваља
док уплашене жене
у чамцима уз врисак
поново риђу децу рађају
Облива их светлост
Витлејемске звезде
и усамљени женски глас
Бреговићеве песме Дреамс
***
Излудела породица у таласима
за храст се граби
Немо пливају у ноћи
златне иконе на њима
у црној ноћи без звезда
Слепи гуслар на магарету
као Христос
прелази на другу обалу
и младалачким прстима
децу благосиља уз осмех
и наоколо гледа
слуша шумове и вреба мирисе
Лила бројанице и панагија
изгубљено на отвореној Књизи леже
млади калуђер их нежно диже
Патријарх збуњено у обалу
у жижак кандила и у монаха гледа
у гутљају му пелен ниче
у бради му ивањданско цвеће
и Спаси Господи људи Твоја
на попуцаним уснама се крије
У очима Патријарха
Мојсије се на пут трго
дикиријом и трикиријом у рукама
магаре са слепцем води
***
Хиљаде отисака опанака
и голих табана крај реке
мутни таласи их мирно
лижу и сатиру
Напуштена обала
у крш се претворила
голи камен и млада јабука
око ње попадало воће
Црна рука јатаганом
руменило им гули
Магла бат и шапат
шкрипа кола и лавеж паса
куља пред зору
Орлови своје гнездо руше
вукови своју младунчад прождиру
ослепљене фреске светаца
у белину се разлише
док песму
Кноцкин он Хеавенжс Доор
чупави момци запеваше
љута гитара прекрила
зору без сунца
Спот 8.
Нож и балерина
Жар и румено гвожђе
на наковњу барокни крст
искре из себе наоколо баца
ритмична цика узаврелог метала
и облак белог дима и шуштање
након крштења у води
Трговачки крст у Сентандреји
и блештави златом окићени
иконостас
најсеверније Саборне цркве
***
Пламен жутих воштаница
у шупљини стоји
омеђен хладном белином
Кармина Бурана прекрила
лобању и зубе
две лобање и зубе
камен и малтер
креч и празан зев
Ћеле кула се
немом песмом окитила
празна се уста песмом задојила
***
У устима нож
Црни се у црно обукао
кораци му по камену прште
пуцањ растерао јелене
вукови се из јазбина промолише
ћуте и ћуле уши
влажни црни носеви им
познате мирисе лове
Комешање телеса и урлик
исконска жестина
назире се у диму
Ојкање жена губи се
у вриску коња
лист Курана пламти
и ка небу промиче
Запаљени чираци на небу се врте
Хром од бакље вођен
од бакље до бакље храмље
изједени самотњак зашао у горе
на сељачким колима седи
и бележи слогове памћења
вукови и слепи гуслари
у чопору око њега чуче
и упадају једни другима у реч
Занесени Гете на сред трга
њихове стихове приповеда
и поклања их зачуђеним грађанима
Северних Страна
***
Крш море и олује
залутали Владика без мантије
орловим пером по камењу
слогове питања пише
панагија му о појасу
крај кубуре и ножа чучи
у оку зној и запрепашћење
видовњака целива
кашаљ му крв мами
вук окрвљене ноге му целива
Босоноги Владика насред немог кола
око ора огњени венац лебди
из дланова светлост
ка небесима лети
над главом му славски колач ломе
Исаије ликуј
крсте га ножем и вином
хор у плавом древни тропар поји
***
Меки мушки бас
и песма Чеснокова
Спаси Боже људи Твоја
Ћеле кула уз завијање вука
у лику Белог Анђела
и у меким покретима балерине
ишчезава и полако се губи
Балерина у плавом осветљењу
неуморно игра као Адамова јабука
Ева
Моцартов Реквијем се
нагло распрснуо у бели облак
прозирне ноћи пред зору
***
Три старачка прста у ноћи
Три мудраца ужаснуто се одричу
својих старих брада
лудују као пекмезом умусана деца
за глумицама путујућих позоришта
Риђа деца седе
и отвореним устима се диве
њеном осмеху
лукавом намигу Глумице Живота
која често навраћа
да им помете снове уз усуд
непрестаног понављања старих прича
које се не препричавају
већ се крваво доживљавају и преживљавају
из поколења у поколење
из даха у дах
из порођаја у порођај
Њихова су врата одувек спремна
да се отварају негде далеко
а прозори су им расути
по целом свету
Праг избора одвећ носе у себи
а усне очи и питомина
Белог Анђела
непрестано их доји и подучава
у његовим очима поново
неупитано Васкрсавају
***
Вуди Ален и Рушди
полако испијају пиво
бришу наочари искашљавају се
у празном биоскопу
На платну глас
23. псалам осваја и прелива се
по празној зјапећој дворани
негде у Европи или свету
По плишаним седиштима
збуњено и изгубљено
зури нехајна несхваћеност
28. 12. 1994 - 5. 01. 1995. - Каћмар
14. 05. - 16. 05. 1999.
- Помаз
Игра сенки
Монах
Овога јутра док испијам
свој зелени чај
присетио сам се својих живота
прошлости и сна
Био сам монах
усред пустиње
где су змије дојиле свој накот
и излежавале се на жутим стенама
Обрве сам озарио и ожарио
небеским сводом
мрмљао сам псалме
и лутао за спас туђих живота
и своје душе самртника
Лечио сам дете
и у недра му скривао
дрвени крст
порађао сам мајке Бедуинке
док сам шапутао Вјерују
Дивио сам се палмама
ретких оаза
жвакао молитве и презреле смокве
У хладним ноћима
покривао сам се звездама
и напамет знаним деловима
Христових речи о Љубави
Окупао сам се у Јордану
и крстио по удаљеним логорима
овдашњих номада
Радовао сам се караванима
који су мирисали на балегу камила
на вечерњи комад хлеба и чај
Иконе сам ретко виђао
њих сам проналазио у обрисима
јутарње пустиње
у мирису случајних
брижљиво затајених чуваних извора
и у невиђеним висинама свода
На Ускрс сам се обрео
у Јерусалиму и делио наранxу
са скитницама и блудницама
Целивао сам мошти Свете Катарине
и не сећам се којим сам се
језиком користио
Нисам се борио против зла
ни мачем ни оружјем
делио сам Божји наук
чак и онога поподнева
када су ме усред пустиње
жутих стена
разапели безбожници
смејући се мојој немости
и последњој сузи захвалници
У уста су ми набили
о чему не бих причао
док ми је крв полако цурила
низ каљаве ноге
пуне рана и жуљева
Ћутао сам и прозборио
имајући грижу савести
да се недостојан
послужим Христовим речима
Против зла се нисам борио
већ као Јов гутао сам себе
у својој затечености
са сазнањем да више нисам
изгубљена душа пустињака
У последњем грчу бола
испао је осмех
и увукао ме у свој тајни свет
***
Улични забављач
Седео сам у авиону
и присетио сам се
свог прошлог живота
који је нагло изронио
из пенушавих облака
пода мном
Гутао сам ужарене сабље
и бљувао плаве језике ватре
негде у средњевековној Француској
Људи су се окупљали око мене
док сам испевавао своје стихове
који су засмејавали сиротињу
огризлу у нечистоћи и незнању
Књижевници су ме притајено
злослустно слушали покривени
својим чојаним мантијама
Деца жене и крезуби старци
ваљали су се по тргу
јер сам певао о угојеном фратру
који се удавио у широком
бедру куварице
и о насамареном феудалцу
осрамоћеном витезу
лажних крсташких похода
И поново сам гутао ужарене сабље
и бљувао плаве пламичке
Против зла се нисам борио
На конопцу сам играо
и заустављао дах
младих девојака
чије су овлажене усне
одавале чежњу
Књижевници су у хладном
простору засели
и смислили брдо лажи
и хрпу сувог грања
Док су се молили
Христос није био међу њима
негде далеко заборављене
његове речи тајне вечере
куљале су у ноћи
Оклопници месног владара
свукли су ме на голо
и ливали ужарено олово
по деловима тела
Бодрили су ме да певам
песме о њима
и да гутам нож и да бљујем
риђи огањ
Уплашен нисам схватао
своју затеченост
али се против њиховог зла
нисам борио
Пребијеног живог су ме спалили
док су неки клинци
разапели конопац
пењали су се да ме боље виде
док ме облизује риђа смрт
ја сам се зачудио
њиховој вештини
и понадао се
да неки неће хтети
да се врате са конопца
у блато и смрад
***
Игра сенки
Љуштећи поморанxу
присетио сам се живота
ранијих времена
Седео сам у наранxастој боји
око мене људи пси
ватра и небо
у боји презрелог воћа
У прашини седело је село
док је монсун дивље
благосиљао кровове палминог лишћа
Старци и деца
лизали су своје прсте
смејали су се и жвакали
бели пиринач
Сви су гледали у исту страну
а ја насупрот њима
скрио сам се и приказивао
игру сенки
древних бајки староставних
које сам знао наизуст
Казивао сам легенде
малајзијских владара
о неправедном цару
о сиромашном сељаку
о његовој прелепој ћерци
и о доброћудном једноглавом змају
У очима људи
цаклиле су се свеће
и израњали су обистињени снови
који су васкрсавали у њима
Ја се нисам борио против зла
само сам улепшавао предвечерја
сиромашних рибара и сељака
Они су се одвајали од своје беде
и уронили у моје китњасте
црне ликове
на жутој површини
уоквиреног безграничног простора
Играо сам се истине
и застао немо
пред чопором силника
који су арлијали по селу
на обали мора морских паса
Повели су ме
као опасног казивача бајки
као узгајивача снова
и били ме бамбусовим штаповима
док сам гледао
витко стабло манго дрвета
Живог су ме у мравињак закопали
и попрскали
соком манга и ананаса
Моје црне китњасте фигуре
спалили су непримећујући
притајени поглед дечака
Док су мене огромни мрави
живог јели и наслађивали се
дечак притајеног погледа
у оближњем шумарку цимета
почео је да грбавим ножем
васкрсава црте
упамћених црних фигура
у бескрајном простору
Трпео сам и пропуштао
против зла се нисам борио
јер се оно одувек
само уништавало
Рикша
Поправљао сам љутито
свој бицикл
усред пустог прашњавог друма
и док се точак
полако окретао насупрот Сунцу
сетих се самога себе
Бела крава је досадно жвакала
а ја сам је са поштовањем
заобишао
гурајући свој изанђали рикша
трицикл негде у врелој Индији
Драо сам се цели целцати дан
и вешто обилазио балеге
свете животиње
продавајући све што сам поседовао
снагу напетих мишића и зној
Индусима
муслиманима
Сикима
и понеким ретким
залуталим Европљанима
Трчкарао сам босоног
између хиндуистичких храмова
велелепних xамија
хотела продавница
и јефтиних бордела
Сваког сам се јутра купао
у светој рецу
и китио своја божанства
низовима жутог и црвеног цвећа
Слушао сам разне приче
богатих и сиромашних
који су се намерили
да их одведем до
само њима знаних
крајева или почетака
разнобојних путања и снова
Говорили су притајено и тихо
о ценама љубави смрти
мржње и живота
Речи сам увек случајно начуо
и нисам их одавао никоме
Из повечерја у дан
из таме у јутро
кретао сам својим рикша
трициклом
и случајно се обрео
на ужареном тргу
где су разговори
испод мога засењеног седишта
као бесомучна рика
ушкопљеног бика
у својој голотињи
извитопереног пира
изронили на светлост
Тајне и тихе поруке
завере и мржње
сабиле су се у шкргут
и обуле се у одсјај оштрица
ножа и огња
Палили су дућане домове
храмове и xамије
Младићи сумануто ужарених
погледа са мога засењеног
седишта трицикла
ножем су хранили обест
и товили ужас и бес
За речи белобрадх стараца
нико није марио
Индуси су ме пљували
јер сам наставио да терам
свој изанђали трицикл
и нисам бирао муштерије
муслимани су окретали своје
погледе не хајући за моје
речи понуде
Неуморно сам кружио по
нашим заједничким улицама
и трговима
Нудио сам све што сам поседовао
напете мишиће зној
и засењено седиште
заклон од преврелог сунца
Пружао сам свима њима
своје попуцане црне табане
и шаке које су као
језерца Хималаја
скривале гладне погледе
моје дечице
Трагао сам за старим
верним муштеријама
све док се нисам саплео
у уским сокачићима Бомбаја
Доведен нехотицом
уплео сам се у покољ
мрких умова
Разјарени муслимани су ми
запалили рикша трицикл
и забили ми нож
Подивљали Хинду верници
су ми дрвени маљ забили
у чело
Ја још ни тада нисам носио
њихову мржњу
у својим попуцаним шакама
Залутао сам сасвим ненадано
међу несхваћене своје
и док сам крварио на друму
не припадајући ни овима
нити онима
што се ките црним барјацима
загледао сам се у свој
изанђали рикша трицикл
Спаљен и разбијен
црнео се немо
а ја се сетих нових гума
које никако нисам успео
да купим
4. јун 1996. Будимпешта
Сејшели
Камен без легенде
Нико није знао
за легенду настанка
и опстанка
огромног камена
Свињске главе
Као да су се
невиђени демони
поиграли након обилне гозбе
пијанке и оргије
усред пучине океана
Свињску главу су
поставили тако
да се погледом не може
заобићи нити обићи
Поглед је уперила
невољно и дрско
у брдо и густиш
зеленила банана
Можда су је тако
неуморни таласи
пуни тајни плавих дубина
поставили намерно
као допринос
као жртву богу Сунца
да се не пресуше
њихове капи
у кобној љубомори
својих страва и нежности
у додиру и обљубљивању
несхваћене раскоши
и обиму
само њима знаних
вечитих дубина и ширина
Питао сам
и нико није знао
за причу
која се рађа у граниту
као тотем
древних не помињаних легенди
усред спарних ноћи
отргнутог задаха
Индијског океана
Додирнуо сам је
погледом нежно и љубопитљиво
као дечачко прво виђење
и чуђење у свету
Са њушке јој је полетела
бела птица
и украла почетак речи
остао сам без одговора
и намигнуо њеном покушају
Схватио сам још исте ноћи
легенде се рађају
у њеним обрисима
крај пута
само их треба дотаћи
усред презрелог воћа папаје
у сладуњавом воњу
даће се реч
одагнаће се сумња
и украшће се коб
камена без легенде
30. јун 1994. Ла Мисeре, острво Махe;
Сејшели
Прихваћена игра
Док седим
овог кишовитог јутра
на веранди Ане и Алена
брдо ми је добацило
осмех и изазивачки ме
призвало
да се играмо жмурке
Као глава шећера
поносно је таласало
са својим гранама палми
За моменат је ишчезнуло
у белини густог облака
који се лукаво увијао
и обавијао га
као слаткоречива измаглица
окађена мирисом
јутарњег ванила чаја
Сваког јутра сам
дечачки узбуђен проверавао
да ли се поново сакрило
ово накострешено пакосно брдо
Завело ме је својом игром
и тад
наслутио сам
девојачки поглед
иза тог густиша зеленила
и облака што цури
усред стена
и нежних цветова
испод мојих дланова
О томе ли се ради
насмешио сам се
изазовној Креолки
Па нека ти буде
Запевао сам јој
заводничку песму
ојкачу
никада чувену
у овом
и сувише удаљеном свету
завео сам је
и оставио јој прамен
своје плаве косе
и задњи слог
недопеване песме
У xепу сам понео
њено чуђење
а ја сам безобразно
скакутао и пљуцкао
Прихваћена игра
постала је
исувише озбиљна
окренули смо леђа
и забили се у ноћ
Дућанчићи
У њиховим
малим и скученим
дућанчићима крај пута
било је заиста свега
као у причи
о три жеље
Стари Индус је
испод својих брчића
и замагљених наочара
мрмљао и писуцкао
неке само њему знане рачуне
или је можда
тражио одговор
на своја постављена питања
не прежаљене младости
Изгледало је као да је
цео свет ушао
у ћошкове и украо се
на полице
смежуране радње
где је било свега
истинитог и прорачунатог
Мириси су се ускомешали
и побркали још више
овај хаос шаренила
и завили све у наду
На зиду слика окићена цвећем
са малим запаљеним кандилом
Сетио сам се свога живота
далеко од Сејшела
и изненада схватио
све је ово исувише познато
Чудио сам се миру
што влада у прстима
и у очима старога продавца
док су његови унуци
теглили тешке xакове
шећера чаја и цимета
Док је трајао пазар
купљена роба се
пажљиво паковала
у јучерашње новине
а језици су се помешали
и пронашли свој ред
знање и склад
У њиховим дућанчићима
било је заиста свега
хаоса и реда
уз осмех и наду
окађених мирисом
безбројних зачина
и невиђеног мира и раскоши
набујалих тропа
Усамљени крајпуташи
Израњали су
из мрклог мрака
непојмљиве таме
тропске изненадне ноћи
Седели су на камену
крај пута
или стајали босоноги
на врелом асфалту
Чучали су и гледали
преда се
сами у својој нечујној
али наслућеној песми
и самоћи
Њихова црна лица
одражавала су умор
а очи снове
само њима знаних жеља
неслућених даљина
Опуштене руке су им се
смирено клатиле
поред набреклих колена
Буљили су у таму
и тражили реч мисао
или смисао
ове влажне ноћи
док облак тромо цури
по њиховим лицима
и лиже пучину непрегледног
Индијског океана
Израњали су ненадано
као што су и били
затечени
у својим мислима
остављајући за собом
вечно и кобно питање
Шта ли ови људи
проналазе и беру
у овој густој тами
док чуче крај пута
сами
у набреклој ноћи
Иза случајног осмеха
скрила се тајна
недокучених крајпуташа
Увили су се у себе
у изненадну таму
и изгубили се у њој
Песма освојила нас и море
Данас смо
Бреговић
Кустурица
и ја
сасвим случајно
завладали Сејшелима
Девојачка песма
тужна и болносна
утопила се у ово
тиркиз плаво јутро
Они су имали своје снове
негде у далекој Аризони
ја сам свој сан пронашао
уз звук и напев
наше ортодоксије
и брдске песме Балкана
овде где сам
одувек битисао
а тек стигао
да удахнем
зору ноћ и дан
окружен бујицом зеленила
укусом презреле папаје
Данас се ваша песма
утопила у мој стих
у чист девојачки глас
блуднице или девице
која изгара у сваком
тону недореченог
Подржали су је мушки
и женски гласови хора
проткани бисером
духа нашег Хиландара
Истрчали су јој у сусрет
као наврела бујица
са брда
узвисили је као Исус
Марију Магдалину
обгрлили је и нежно гладили
њену рашчешљану косу
кајање и бол
Завладала је и овог јутра
Сејшелима
песма без речи
песма што се рађа
у вокалу измучене
девојачке душе
заронила је у плави океан
и уткала се
у црвено бели корал
вребајући трен
свог поновног изрона
и журно добацила уз кикот
Већ ћу вам се десити
драги моји
изненадно и набујало
као овдашње тропске кише
јунског монусуна
Већ ћу вам се десити
Јутро у Ла Мисeре - у
Глас изгубљене
и питоме обое
прекинуо је јутарњу
меку и топлу маглу
на трен за уздах
што споро мили
по широком лишћу банане
и нежног манго дрвећа
Пој кратак
пробојан
глас птице сунца свезналице
доносио је поруке
удаљених острва
негде иза наслућеног хоризонта
и из шума
тренутне беле пене
широких таласа
што се губе
у белом песку
Стара црква окружена
именима мисионара
који су се предали вечности
у својој речи и молитви
овде на удаљеним
земаљским маргинама
далеко од свега
близу једино Богу
који је заљубљено
застао на трен
засео на изваљени
базалтни камен
да предахне
и замагљеним очима
посматрао своју креацију
на зачараном коралном острву
Нашли су себе
у овим крстачама
а далека Европа
живела је у њиховим
вечерњим сузама
и шапутањима
тихим и скриваним
чак и од себе самих
која су се утапала
у овдашња пурпурна
предвечерја
и у румене чаролије
заласка сунца
тропског неба
који гута својим обимом
све око себе
као изгладнели витез
испод тешког оклопа
што се враћа из битака
северних монсуна
Читао сам њихова имена
француска
туђа и блиска
као овдашњи облаци
који журе да стигну
негде у бескрај
и у недохват
Учинило ми се
да чујем поново
тихи тон питоме обое
или је то само
нежни шум лахора
што просипа ситну кишу
по мени
и по старој цркви
усред палми
и манго дрвећа
Прстима сам дао одговор
одмахнуо сам и додирнуо
уклесана имена
као за поздрав
старог континента
уз нечујни глас напева
јутарњом маглом
обавијених Сејшела
Креолка
Косу је закитила
овдашњом зором и кишом
дахом најудаљенијег острва
и песмом невиђених птица
хиљаду боја
У осмех је скрила Месец
док Сунце лагано
и љубоморно предаје
своје тиркиз плаво царство
У обрве је украла
задње обрисе листова
предивне и витке
усамљене палме
Своје је очи узбрала
из сазвежђа
где се Бог још увек
поиграва са мишљу
првог слога и речи
Веровала је у приче
о изгубљеном благу
неког пирата
који је својом лулом
замаглио Индијски океан
На црној застави
наздрављао је са румом
себи и ђаволу
који је у руци држао
празну вагу
и фењер царства таме
крај базалтне стене
на самој обали океана
док се небо полако
претварало у руменило
сутрашњег дана
У прсте је узела
и као бројаницу
полако осипала
црвене и беле корале
у њима је тражила
и проналазила одговор
својих снова
који се врзмају
и заплићу у њеној души
док ми полако и изазовно
прича легенду имена
острва под нама
Излет
Клинци су се искрцали
на острво
где су некада пирати
испијали своје пијане
флаше рума и пива
и док су се на бурету
коцкали и бацали новчиће
уз псовку и пљувачку
рађали су се планови
и полуистине
о похараним бродовима
пуних злата и свиле
младих дама у чипкама
и неизмерног блага
севера и југа
Заставу су своју
окачили о јарбол
са три лубање
како се цере
и утерују страх
у зенице и душу
као обрис
незапамћене и нечувене
Ћеле куле
у далекој земљи непознатој
Њихови ножеви и бодежи
висили су окачени
на стаблима кокосових палми
и драли се од жеђи
Клинци су се искрцали
на острво
и плашили једни друге
плашећи се уствари сами себе
Дозивали су духове
старих брадатих гусара
који су мирно лежали
под овдашњим стаблима
нахерених палми
и са грохотом крезуби
смејали су се
над дечачким шалама
Њихов громогласни смех
је утонуо у валове
и распрснуо се у лишће
оставивши за собом
легенде и приче
Задовољни и сујетни
наџивели су чак и себе
Викторија
Овде нико не жури
као да су сви чули и видели
зов и поглед
хинду божанства
са десетак руку
са главом слона
и са искеженим риђим лицем
Сви њихови скамењени
многобојни и дречиви покрети
подучавају човека
на стрпљење и мир
Стари Индус полу голишав
са белим огртачем око паса
седу косу је уплео
на врх главе
и нагнувши се на врели
бели зид крај улаза у храм
прекинуо је своју молитву
и насмешио ми се
мирно и тихо
као овдашње ноћи
У Викторији нико не жури
као да је велики и строги
католички манастир успео
да уведе ред и мир
да надзире
са оближњег брда
све улице и дућанчиће
и залутале душе
главнога града
упорно не скидајући
надмени поглед
са англиканске камените
црквице
Мир је зацарио овим градом
Једне суботе су
сви они измешани у венама
уз песму и трубе
заједнички проповедали
Исус је заувек заволео
њихове Сејшеле
Сва она црначка креолска
индуска и бела лица
знојила су се озарена
а очи су се цаклиле
од узбуђења
као да је сам Исус
певао са њима
и у њима
Ни конобарице Креолке
црне и лепе
нису журиле
знајући тачно и убеђено
да ће се лед и пиво
ионако брже отопити и угрејати
но што га залутали
препланули Европљани докрајче
тромо и халапљиво
пуни себе и свога ега
Овде су и опатице
биле обучене у бело
и полако говориле
са Кинезом или Индусом
продавцима разних намирница
и мирисавих ђинђува
без случајног или намерног
предумишљаја да се реч поведе
о намери
или о једино могућем праву убеђивања
свога једино могућег морала и правца
кроз странпутице живота и света
И сам сат
налик на Биг Бен
далеког и носталгичног Лондона
као помахнитали унучић
често је пркосио Сунцу
заустављајући минуте
да се лукаво поигра
са Временом
Учинило ми се
као да су заустављени минути
лукаво прешли улице
и украли се у мирне
креолске и црначке погледе
или су то можда
свакидашње топле кише
дошапнуле свима њима
Океан је овде
свуда око нас
монсуни и таласи
неуморно надолазе и одлазе
у неповрат
Сунце се одувек
рађа и залази
на истим странама
а легенде Африке Индије
Кине и Европе
одавно су се стопиле
у једно велико позориште
мира и искуства
испод кокосових палми
и лишћа банана
Спустило се вече
и завило све
у врелу тропску ноћ
људи су чучали у мраку
и пијуцкали своја пива
крај малих претрпаних
мирисних дућанчића
и уз ретке речи и покрете
начели свој мир
Продавач шкољки
Уз широки црначки осмех
нудио је своје разнобојне шкољке
свих величина и имена
О свима је знао понеку причу
догодовштину
о рониоцима и ајкулама
што неуморно играју
коло среће руског рулета
игру опстанка
у плаветнилу мора
Нудио је црвене и беле корале
и уверавао свакога
да они доносе срећу и здравље
У шкољкама је проналазио
шум океана
и убеђивао свакога
да је то сам
неодољиви позив
плавих дубина
где се вечите битке чују
као у затвореном кавезу
или у позоришту без предаха
где није било статиста
сви су играли своју
јединствену премијеру
живота и смрти
Измишљао је
или је заиста веровао
у те шумове
незнаних застрашујућих
постојећих и непостојећих
дубина и немани
нисам успео открити
Причао је легенде
о пиратима
и о њиховим борбама
и заносно и поносно причао
о свом прадеду
који је харао француске лађе
Ако не верујеш
све то имаш записано
у шуму сваке шкољке
док пажљиво слушаш
и одбацујеш неверицу
из смога осмеха и зеница
Крај њега су се продавали
кари ванила и клинчићи
и трава мириса лимуна
све се то помешало
са чајем и са околним мирисима
тек ухваћене свеже рибе
хладне безазлене и слане
гледале су у ништа
Купи ајкулу
насмешио се продавац шкољки
то је најбоље уз лимун
то ме враћа
у живот и сан
Показао ми је леву ногу
била је то рана
ожиљак уједа морског пса
главу је давао за шкољке
које је напунио
својим причама
и широким црначким осмехом
а нудио их је свима
као живе делиће
самога себе
Више нисам знао
дали заиста продаје
само разнобојне шкољке
или на невиђену терзију
несмотрено ставља
парче по парче
свога "ја"
увијеног у приче и митове
у шумове
у љуску предивних шкољки
божанског ума
и у обрисе црвено белих
корала
сопствених дубина
Сан у киши јужног монсуна
Док седим на веранди
и дивим се тропској киши
дубоко удишем
сву ову топлу влагу
која полако задахом монсуна
доноси свеж ваздух
што ме смирује
и буди поново у живот
Нико се не склања
и нема журбе
топла киша не збуњује
овдашње људе
Сетио сам се
док сам сањао
у киши јужног монсуна
Креолке која тражи Бога
Мењала је цркве и конфесије
вечито незадовољна
можда је заборавила
да га тражи
да га проналази
и нађе у себи
Не знам
Сваки дан је продавала
разгледнице сувенире
и новине
које су долазиле
из далека
преко таласа
њених жеља и снова
Хтела је да оде
да напусти ово острво
и ове људе скучене овде
заувек
У косу јој се украо
камен бисераш
који је гони и тера
да удахне нове
плаве просторе
да се окупа
у белој даљини
да се отргне од себе
и свога кашља што је гуши
у зору и у поноћ
увијену у тугу и занос
тропских предвечерја
Док је очешљана
причала о себи
причинило ми се
да сам се одједном нашао
у некој врелој кориди
где поносна Шпанкиња
одевена у црвену дугу хаљину
игра фламенко
пред црним биком
који је заборавио на боју
и покрет
и остао запањен
у својој снази
пред лепотом и поносом
Жене
Частио сам је црним вином
и огрлицом белих корала
и оставио да се губи
у магли свога јутра
недореченог и незнаног сутра
све до мога повратка
пред ноћ
У киши што час лије
час престаје
препознао сам
Божји поглед и глас
Изишао сам на пљусак
и подигао руке
раширио сам их
као човек
који се предаје
подигнутим лицем
Судбини Небу и Океану
Више се нисам плашио
овдашњих киша
пробудио сам се у сан
Цоцо де мер
Коко де мер је
Кокос мора
налик на жену пре порођаја
понос и легенда
ових простора
усред царства
морских паса
коралних хридина
и залуталих
случајних острва
обучених у цвет бугенвилеје
и магнифике
у мирис далеког Јерусалима
и питомину Витлејема
Предуго су морнари веровали
и кунили су се
бијућу се у прса
и чупајући риђе браде
Коко де мер је
биљка дубина
невиђених плаветнила
незнаних океана
Бајке су се рађале
и песме су израњале
из мрких и старих потпалубља
о чудноватој биљки
морских бездана
у којима се скривају
неоткривена потонула блага
Рибе и ракови
чучећи и вребајући тајну
свога опстанка
за још један дан
за још један трен
за још један уздах
Кокос је плутао мирно
као замишљени старац
као зналац вечитих мудрости
хиљадама миља
и није се знало
одакле долази
и где намерава
чувајући своју тајну
случајног сусрета
случајних пролазника
усред валова и непрегледности
индијског океана
Ни шкорбут ни маларија
нити друге врућице
нису успеле
да отргну лулу и песму
из попуцаних усана
крезубог кормилара
о тајанственом луталици
и бескућнику званог
Коко де мер
Чврсто је држао кормило
као да је срастао са њиме
био је препун свежих
и старих ожиљака
упамћених и заборављених
посекотина по косматом телу
Случајно је сазнао
за притајене Сејшеле
и открио почетак и крај
приче
вечитог клошара мора
завијеног у своју ћутњу
званог Коко де мер
Попио је свој последњи рум
пљунуо у море
запалио лулу
и испевао још
чудноватију песму
нечувену баладу
и коралном дворцу
Вилењака Безимењака
ипод саме узбуркане
пучине океана
где украдена
плавокоса принцеза
шаље своје тајне
поруке и наде
у сваком плутајућем
Кокосу мора
Једра су се насмејала
и намигнула старом Ирцу
Легенда се наставила
а прави почетак и крај
Коко де мера
закопао је испод самог дрвета
крај гранита
налик на жену пре порођаја
уклесао се у оштрицу
свога ножа
и сакрио у жар
тињајуће луле
Острво Божје победе
Усред огромних битака
у почетку или пре свих времена
ђаво анђео отпадник
одрекао се самога Бога
и основао Царство таме
завео човечанство
у први мирис забрањеног воћа
и оставио да се изгуби
у њему
Једино место
где никада није успео
били су Сејшели
где нема змија
нити других немани
нити гмизаваца
у које се преобразио сам Сотона
док се саплео
у своје црне мисли
и у зачаране рачуне
три шестице
Бог је заспао
пре свих почетака ера
и уснио цвет и свет
пробудивши се
за шест дана
неуморно је радио
и исцедио сву своју
енергију и Љубав
Сотона се родио
из зависти и злобе
и побркао звезде и неба
земље и мора
Ангели су се побили
на небесима
са мачевима огња
и би тама
и би опет светлост
у муњи и грому
бес и љубав
раздрмали су галаксију
и разбацали
на све четири стране
видљивог и невидљивог света
Бог се чешкао по бради
и сталожено
неприметно извадио
из широких рукава и xепова
ситне корале и стене гранита
и убацио их усред
сланог пространства
где су се изгубили
у стотинак нијанси
плаве боје
Створио је мир и цвет
љубоморно гледајући
на своје последње муке
Створио је острво без змија
Слуге таме
нису пронашле нит
или талас
да се домогну последње креације
свевишњег Ума
На овом једином месту
Бог је заиста надмудрио
принца таме
и са грохотом се хватао
за стомак и браду
бришући сузе из својих очију
Створио је свој сан
и завио га у Сунце
у јаву светлости
као оног првог дана
када је тама била
занавек поражена
Европско питање насред океана
Шта би ли рекао
стари Црњански
када би сазнао
да га ја закаснели земљак
спомињем у својој песми
далеко усред океана
испод самога екватора
Да ли би био задовољан
што повезујем
коралне ланчиће што
красе вратове и груди
овдашњих прелепих девојака
и крстове на самој обали
узбурканог Индијског океана
са зеленим венчићима
од траве
што сам их плео
о Духовима
и оставио крај своје иконе
далеко одавде
даље но што могу да замислим
и још три корака
Надлетео сам сам Нил
и гробља фараона
силника дегенерика
који су уобразили
да су богови
једино је таштина лизала
капи зноја
у врелој немирној ноћи
по голим телима
након вођења љубави
рођеног брата и сестре
само да се трен грча
и зачећа не укаља
као ни сам обрис
излазећег Сунца
Како би се само насмејао
зачуђени Црњански
да му испричам
причу Заратустре
и његовог вечног пламена
негде у Персији
и на зиду једног дома
на изгубљеним Сејшелима
далеко од свог настанка
чији пламенчић
пажљиво и нежно уносим
из хиндуистичког храма
испред осморуког
црног божанства
у своје кандило
негде у Европи
испред лика Јована Крститеља
који је зачуђено држао
сопствену одсечену главу
Да ли би схватио
уплашени Црњански
да му кажем
да се осећам
усред ове гомиле влаге
зеленила и плаветнила
као да никада нисам
напуштао ово острво
звано Махе
ни пре нити после
свога рођења
и првог слога
па да ипак зажелим свећу
свећу за живе и свећу за мртве
код самога иконостаса
у Помазу крај Дунава
Макариос је живео овде
као заточеник Острва
док је сањао о неком
другом са плавим и белим
куполама испод крста
Шапутао је појање ортодоксије
и насликао икону Богородице
у себи
као што сам и ја
узалудно тражио наше обрисе
на зидовима овдашњих цркава
Шта би ми само рекао Црњански
што га повезујем
са туђим и удаљеним
стварима и причама
у свету
са његовим описима
јутарњих мочвара
са његовим вучјим ратником
који се враћа
из битке у бој
из живота у житије
свога немирног сна и јаве
Би ли се љутио
Што повезујем себе
и своју песму
са одбеглим Гогеном
на Тахитију
са његовим сликама
пуним легенди
непрегледних пучина
и пространстава без речи
Шта би ли рекао
млади Црњански
Немир мој насушни
Док сам шетао
старим делом Викторије
испод начичканих дућанчића
и берберница где се одувек
препричавају догађаји и нагађања
и маглом обавијена сутрашњица
Вратио сам се у јуче
Људи разних лица
седели су и споро испијали
своја пива у хладу
Сав овај кокос
што се лагано мези
сав овај мир
и осмех на лицима
учинили су се
предалеким
даљим од моје сутрашњице
а ближим
од било чега другог
чега сам се икада дотакао
у своме животу
Овде се живело
устаљеним редом
одувек
последње приче о борбама
и о насилној смрти
изгубиле су се
са последњим уваженим
старинама које су памтиле
потоње пирате
и њихове легенде
засењене маглом полуистине
и слатким димом
грозничавих прича
покрај ноћних ватри
и мирисом седељки
дубоко у ноћ
Вратио сам се
у неверно јуче
које се изгубило заувек
на нашем Балкану
крвљу обљубљеном
помахниталом девицом
која разбарушеном косом
разбија своје огледало
случајног сведока
првог миловања
и прижељкиване прве
девојачке ноћи
са неслућеном скитницом
убоге прашне паланке
који је нестао
у свом лукавом осмеху
и у првим обрисима зоре
Сав онај ужас
набијања на колац
разапињања на крстове
и спаљивања живих
остао је несхваћен
и незамислив за
Кинезе Индусе и Креолце
овог острва
који су полако чак тромо
испијали зелене флаше пива
хладно и смирујуће у предвечерје
под манго дрвећем
Играли су карте
после врелог тропског дана
и губили се у чарима игре и
у самозабораву
Балкан је био исувише
далек и туђ
са свом својом изопаченом
поносном преосетљивошћу
надменошћу и јунаштвима
у крви окупаним баладама
тужних победа и смрти
Цела наша историја
за њих је била
исувише богата
опевана у мржњи и болу суза
кроз све наше тамне векове
страдања и опстанка
Гледано одавде
из даљине од 15000 километара
све ово чинило ми се
још изопаченије
и видео сам како је све то
заједно са нама упало у кал
Сви наши поносни
ратни покличи и заставе
са прастарим грбовима
чије значење тек наслућујемо
или тек помамно нагађамо
уништавали су у мени
целокупно моје јуче
предајући празно место
праху и пепелу
што су се нагомилали
у мојим зеницама
и у ознојеним длановима
Можда сам све то нехотице
и нерадо признао себи
притајено као ухваћени
малолетни грешник
након прве лажи
брзо сам се прекрстио
са своја три прста
и уживао у плавом простору
Индијског океана
што ме дели и одваја
од свих крикова и паљевина
нашег подивљалог Балкана
док сам у себи
разбијао и разбацивао себе
несхваћене јучерашњице
и неумитне сутрашњице
Округло острво
За десетак минута
може да пређе
Роунд Исланд
које је округло
као земаљска кугла
као свод небеса и сазвежђа
као тепсија
или као слани океан
који влада
као свирепи и сујетни цар
очекујући поштовање
а незнајући за милост
и опроштај
Било је то некада
острво губаваца
који су у својим
вечно влажним дроњцима
жмирили около
урањајући у своје кругове
ума и тела у распаду
За њих је овај круг
значио заточеништво
њиховог овоземаљског
битисања
И сваког дана
и сваке ноћи
вртели су се у круг
као жбице дрвеног точка
без пута намере
и пристизања
као и они сами
у својој муци и болу
страве и ужаса
Округло острво је
као зарђали ланац
обавијало њихове крпе
и завоје
док се молитва тиха
полако уздизала у кругу
плавог неба и океана
Неко је забио рог
у стену
рог црног бика
као потоњи очај и крик
покушаја немогућег
као последњи пркос
да надвлада неум
над умом
Рог под гркљан
овом острву губаваца
као одвратној мрцини
заклати га и оставити
да га растргну и прождру
излудели морски пси
Понекад су бежећи
од својих кругова у распаду
побегли у металне кугле
игре петанк
Бацали су своје металне
и излизане кугле
као своје изанђале
и проигране судбине
да се приближе кошону
свињчету
малој дрвеној куглици
и церили су се уз кашаљ
и пљували на срећу
усред жари игре
Утонули су поново
у своје кругове
као зачарани и проклети
вилењаци
или прогоњени глумци
залуталог путујућег позоришта
који глуме своју прву
и последњу улогу
у округлом
навалом окрутних
германских дивљака
разваљеном амфитеатру
никада ненаписаних
житија и стихова
Све се то смежурало
и скучило у ход
од десетак минута
Роунд Исланд се
помахнитало завртео
као дечја чигра
хиљаду боја
као раширена
девојачка сукња од свиле
и заборавио себе
као потоњи слог
неуслишене молитве
Сусрет на мору
Полако је бели бродић
пловио по азурном
и тиркиз-плавом океану
који се помешао
у невиђене нијансе и обрисе
плаветнила сна и јаве
Бродић је наставио
да се праћака
као дете у плићаку
са извесним страхом
у дубини зеница
Океан треба да се поштује
као за инат свему томе
делфини су изненада
изронили и насмејали се
нама и себи
Они доносе срећу
шапутали смо у себи
и присећали смо се
античких прича и легенди
о спасеним људима
о борбама делфина и ајкула
Док смо тако
полако зурили у белу пену
иза нас
и маленог бродића
лизали смо усне
слане од мора
ја сам се чудио
свему овоме
као случајни залутали
ходочасник
са дрхтавом свећом у руци
У плаветнилу Индијског океана
угледао сам наочари
округле и старинске
бледо лице
и разбарушену косу и поглед
Отвореним очима
зјапио је у мене
лице је израњало
из дубина пучина и времена
Дис
Господе откуд сад он
Јонско море било је
несхваћено далеко
струје мора су га прогањале
не дајући му мира
свих ових година
Ухватио сам се
за металну ограду
белог бродића
и пребледео од страха
Није ваљда дошао
по мене
Нема о чему да разговарамо
он је већ рекао све
пре свога последњег путовања
Ја још нисам завршио
све своје стихове
И откуд сад он на Сејшелима
чудно чак га ни ајкуле
нису окусиле
Пружио ми је белу хартију
из плаветнила таласа
пружио ми је своје
исквашене дуге беле прсте
док ми је мучнина
завладала умом и утробом
Не плаши се
ја те чувам
ја сам ти домамио делфине
да ти донесу срећу
Хтео је да напише
своју потоњу песму
о кобном царству дубина
али је било немогуће
па се ето безобразно
враголански украо
у мој свет и стих
Дис је васкрснуо
изронио из бездана клетих
и написао мојом руком
наручену своју потоњу песму
као за поздрав и пркос
сланим деценијама
рику експлозије торпеда
ужасу дављења и панике
у могућем забораву
Био је то његов последњи
промишљени повратак
да се опрости свога
немира и духа
Престрављен
изашао сам му у сусрет
и проклео дан
кад сам први пут
угледао делфине
Написао сам три стиха
и бацио их у море
Дис се изгубио у њима
бацивши ме
у недоумицу сумње
и привиђења
док се бродић
мирно не слутећи ништа
праћакао по океану
20. јул 1994.
Ла Мисер, Махе
Сејшели
Сунце у човеку
Сунчани поклон
У рукама је држао
сунце и месец
У зеницама је доносио
свећу и Светлост
Говорио је о обичним стварима
које нас окружују
дошапнуо је наслућене
знане
и полузаборављене слогове
Помињао је
Истину
Љубав
и Веру
Месец и звезде
поклонио је
Небу
а Сунце разоткрио и доставио
оку
слуху
и сазнању
Сунце небеса
окитио је
својим мирисом
и даривао људе
У завет и памћење
оставио им је
белину дана
у мрви хлеба
а руменило Истока
у капи дозрелог грозда
Преломио је дан
и разоткрио
у нама
својим слогом свежег извора
зрачак Сунца
што тиња у нама
Избор
Ево ставићу на жар тамјан
да ме окади мирис
Сешћу на крај
нашег кревета
у нади да ћу наћи
смисао првог слога молитве
да нађем мир мир и мир
Новопробуђено
ослоњен на унутрашње уво
схватих да сви ми
требамо
да зађемо у горе
Против зла се можда
и не треба борити
јер оно само прождире
као подивљали шакал
који од беса раздире себе
Оштра као нож
видовитост слободно луња
а људска завист
увијена у змијску реч
гмиже вреба и мами
Јабука се и онако не пита
она сања и стрепи
о улози своје затечености
Избор мирише и базди
а ми неуморно и непрекидно
терамо инат
из јутра у ноћ
из ноћи у јутро
Обавијена измаглицом
људска злоба цури
по поноћним водама
испод сплавова наших
који нас краду и бацају
изнад вирова и крвавих раља
Бездани чекају жмире
смешкају се и ћуте
Играју се вечите игре
уличних забављача
и гута се ватра
и пљује се кал
Пси луталице трче им
у помоћ
а ми лежимо будни
и жваћемо садашњост
Треба сви ми
да зађемо у горе
да застанемо на трен
и да једноставно запалимо свећу
у себи
Неми врисак
нека избије
на слепоочнице наше
Ево ставићу на јабуку тамјан
нека замирише ова ноћ
која се не бележи нигде
црвеним нити црним словима
црквеног календара
Новопробуђено
ослоњен на унутрашње уво
не борим се већ чиним избор
на самом уцртаном раскршћу
усред шуме
оно мами и гута
како наше тако и туђе животе
Дрвено срце спаљујем
на ломачи покрај извора
и крећем веслима у песму и ноћ
да поново и непрестано
начиним избор
између добра и зла
да се окитим зеленим венцима
младе врбе
и да проповедам слово
Вечности и Истине
на длану носећи ужарени тамјан
сутрашњег јутра
што ће одагнати данашњу ноћ
Одлука
И јављам вам људи
јуче је уснио Христос
данас лежи сав у белом
још неокађен мирисима
обасут незаинтересованим
погледима и речима
стражара далеких поднебља
који су се затекли у времену
и не знајући за Доба
Они се церекају
бацају коску
натежу чутуре
терају шегу
и не слуте за Сутра
Балатон и Тихањ
усред мога погледа
увучени у мој тајни свет
чуче
а ја затечен својом загонетком
тражим уточиште од гласова
у шумова који ме стешњују
и одзвањају као овдашњи ехо
Унутрашњи глас
ми је шикнуо ноћас
и обгрлио звезду Даницу
вриснуо је као осакаћени
ждребац врани
усред разрушеног града
где се дише ватром
и сања димом
И јављам вам људи
да ће се сутра
поново десити Чудо
и да ће стражари гроба
забезекнуто тражити смисао
свога постојања и службовања
Наравно неће га наћи
јер је Он изнад свих
нагађања и одговора
Читам 23. псалам
и клецам и крећем својим путем
још невешт
да спознам границу
коју треба да пређем
и да изгубим све своје
које сам знао
и које нисам знао
оне који су ме знали
а у ствари нису ме знали
Спаковао сам своју вунену
чобанску торбу
истесао мали дрвени ксртић
од слављеног брата храста
умрсио га у зенице и недра
Понео сам са собом
баш као у бајци
парче хлеба и зрно соли
гутљај воде са извора
дубоких шума наших
паганских некрштених митова
окренуо сам им леђа
са песмом ојкачом
и у задоцнелом своме трагу
оставио одлуку
да им се не вратим
никада више
Сунце које се зачело у нама
Дуго је требало да се
запоји песма
али она се казала сама
као речити погледи
наших уснулих манастира
при заласку сунца
Сео сам на точак воденице
и удисао мирис Сунца
које се рађало
сваким ишчезнућем звезде Данице
иза брда
непомињаних даљина
где се младожења и невеста
барјаком ките
и заједно испијају три капи
црног вина уткане у укус
староставних прича
и мирис незнане будућности
Ослушнуо сам ишчезнуће трена
који се неће поновити
и радовао се осмеху старица
док умивају своја лица
и спремају песмом задојену
добродошлицу
путнику намернику
који трага за Истином
На себе је окачио крст
радост ђурђевданске зоре
а у гуњ зашио Сунце
које га води на белом путу
до спознања самога себе
Загризао сам у јутарње небо
захитио воду
са молитвом испуњене чесме
и зажелео добро јутро
старој скитници
он је са торбом о рамену
налазио свој свет
Даривао ме је јабуком
коју је узбрао пре зоре
крај друма ноћних уздаха
умио ју је у хладу извора
где се још наслућују виле
и поделио своје Сунце
што га је загревало
усред Савиних ноћи
а освежавало за време
Илијиних врућина
У кори хлеба
налазио је смисао живота
и овога јутра
У гутљају вина
наслутио је бит и тајну
а у Истини откривао срж
и Сунце што му се
у очима сјајило
одсјајем првог слога стварања
нашег видљивог
и његовог невидљивог света
Говорио сам му
о свом купању у каљавој реци
о гнурењу у језеро мрака
и о ужицима под слаповима срама
Понудио ме је својим осмехом
показујући на небо
и у мени открио
звезду репатицу
која чучи и чека
да се зовне
и да се крене
са Сунцем у недрима
уз шапат и радост
са искреним покајањем
у одсјај Неба
које се рађа у нама
29. јул 1998. - Помаз
