Књига о вампирима

Буђење вампира   

Поремећаји у балканском систему вредности нису мимоишли ни заоставштину Виљема Шекспира. Вероватно настојећи да се ослободи залиха старе хартије „Матица српска” је огласила распродају дела славног писца. Комплет Шекспирових сабраних дела у тврдом луксузном повезу, продаје се у књижарама за само 16 динара (400 форинти). Али, судећи по новинској реклами, која је била неопходна и поред овако ниске цене, Шекспир ће уместо у руке читалаца, изгледа морати на ломачу.

Мој познаник, бивши шампион у скоку с мотком, нема таквих проблема. Он је већи део тиража своје књиге о вампирима распродао за 120 динара по примерку и то много пре него што се појавила у књижарским излозима.

Стари врач

По принципу – договорићемо се да буде како ја кажем, стари врач је одлучио да га саплеменици поставе на нови, за који метар виши балван. Да би све изгледало као права новотарија, промениће и методе врачања. Кад му се пожале на бољке, врач ће осим пацки, са вишег нивоа моћи да примењује и тактику повлачења за уши, а у зависности од дијагнозе и за зулуфе.

Неки од тако излечених чланова племена планирају да у знак захвалности свог врача у следећем мандату поставе на још виши балван – са којег неће моћи да их додирне.

Рокенрол кампања

Није неуобичајено да се у српској предизборној медијској папазјанији поједине странке или њихови кандидати ките и туђим перјем, ако процене да би им такав потез могао донети који политички поен више. Међу политичким групацијама падала су својатања рекламних слогана, делова страначких програма, а било је и оних који су оптуживали конкуренте за крађу – краља и отаyбине.

Позајмљеним перјем окитила се у јеку предизборне кампање и једна од странака војвођанских Мађара. У термину који су на београдској телевизији добили за представљање свог политичког програма, лидери ове странке су својим потенцијалним бирачима презентирали музички спектакл, приређен летос на будимпештанском „Пепси острву”. Не може се рећи да гледаоци у Србији нису уживали у понуђеним снимцима, али је мало коме било јасно каква је заслуга дотичне партије за рок-спектакл у суседној земљи. Још теже је било наслутити садржину политичке поруке које су на овај начин упућене народу. Ако је намера била убедити бираче да ће им, гласају ли за ту странку бити као у Мађарској, реакција је била сасвим разумљива: за скупштинске столице су се изборила само четворица посланика ове политичке организације.

Бол

Овде је реч о болу. Дубоком и безвременом. Да нема само седам година, једна мајушна рука могла би да испише редове под чијом би тежином попадали и расули се у ништавило сви хвалоспеви људској племенитости. Та рука сада исписује прва научена слова. Паметне, крупне очи упијају сваку учитељичину реч. Труде се да поново саграде свет који је у њима већ три пута рушен руком судбине, али и људском.

Пустошење дечаковог краљевства започело је у тренутку када је смрт први пут покуцала на његова врата. Одшкринула их је и собом заувек однела његову краљицу. Узалуд је сваког поподнева, погледом упртим у даљину, покушавао да међу светом који се враћао с посла препозна ход најдражег бића. Мајка се више никада није вратила.

Дечаку с рањеним срцем и даље су стизали балони и плишане меде, али без боје и мириса. Ништа није могло да потисне чежњу за благим осмехом на драгом лицу, који је остао да лебди у крајичку тужног дечјег ока.

Док је смрт тумарала његовом собом узимајући свој први данак, дечак је био премали да схвати поруку коју му је тада оставила, односећи његово једино благо. Старији су је разумели тек касније: обећала је да ће се вратити.

Испунила је обећање. Решена да се ко зна због чијих грехова обрачуна са најбеспомоћнијим људским створом под небеском капом, изабрала је своје најсуровије оружје: лагано умирање. Једна рутинска лекарска контрола унела је немир, а убрзо и најцрње слутње у срце дечакове баке, која се свом снагом борила да унуку бар донекле надокнади изгубљену мајчину нежност.

Пошто су анализе поновљене, дилеме више није било: вирус СИДЕ се настанио у дечаковом телу. Малишан је и даље возио свој зелени бицикл, играо кошарку са децом из суседства, али се над његов свет поново наднела крилата сподоба, нестрпљиво ишчекујући својих пет минута.

Он то није знао. Радовао се поласку у школу, новом буквару и друговима које је упознао. У ведром лику учитељице почео је да препознаје онај драги поглед за који је веровао да је само на кратко одлутао међу далека сазвежђа. И баш када му се учинило да рана у његовом срцу почиње да зацељује, уследио је нови убод. Они који су му га задали, сада су били људи.

– Ти си болестан и ускоро ћеш умрети. Не желимо више да се играмо са тобом! – заорило се из тридесет дечјих грла, када су лекари и директор школе пронели вест о дечаковој болести.

Родитељи су успаничено запретили да ће своју децу да испишу из школе, ако њихов оболели вршњак не буде одстрањен или изолован. Нису помогла убеђивања медицинских стручњака да деци не прети никаква опасност, јер се СИДА не преноси обичним додиром. Људи су били неумољиви:

– Или он, или наша деца!

Жеља им је испуњена. Место у трећој клупи до врата остало је празно. Једино је учитељица остала уз свог дечака, који се сада попут прогоњене срне шуња школским ходницима. Случајни сусрет са дојучерашњим другарима изазива њихову вриску и повике:

– Бежите, то је он!

У школу долази у међусмени, када у згради нема никога, а једини школски друг му је учитељица. Он никада неће имати прилике да своју ужину подели са вршњацима, јер се на школским одморима игра са – баком.

Хиљаду питања извире из збуњених дечјих очију, али мала уста још нису у стању да их поставе. Само понекад, када примети како га вршњаци по наговору одраслих заобилазе у великом луку, додирне своју учитељицу и шапатом упита:

– А, шта је то болест? Где је умирање? На тим местима још нисмо били...

Онда следи дуга, мучна пауза. Све време, лепе, радознале очи нетремице гледају учитељицу. Као да наслућују да би са драгог лица коме још једино верују, могле да прочитају прећуткивану истину. Ону о пораженој човечности, која више неће имати права, ни прилике, а ни времена за поправни испит.

Један мали, неупрљани свет, коме овај велики, губитнички, није пружио руку на растанку, полако одлази. Његовим заласком попуштају и стубови који са земље подупиру мрак и хладноћу васионе.

Готово је. Последња Нојева барка отпловиће без иједног од нас.

Србоплакат

Џиновски рекламни панои су у Мађарској никли где год је било слободног простора. Сада полако освајају и Београд. Као и у Будимпешти, и тамо се у овај посао међу првима укључила позната фирма „Еуроплакат”, чијим су паноима искићене улице и тргови у још десетак европских престоница.

Међутим, ни у овом, као ни у многим другим пословима на Балкану, не иде баш све као по лоју. Шефови „Еуроплаката” пожалили су се да их власти у Србији рекетирају, али упркос томе нису одустали од бизниса. Одлучили су да на уцене одговоре уценом. Запретили су да ће, ако се са притисцима не престане, целу Европу облепити плакатима на којима ће да обелодане „шта се све и како ради у Србији”. Био би то завршни ударац за ионако нокаутирани имиy Србије у свету. Питање је само колико су они којима теза, што горе – то боље, не доноси никакву добит, моћни да ишта промене.

Џипсиленд

По Кустурици испаде да у Југи не живи нико осим Цигана. И свој најновији филм је посветио њима. Разумем да комбинацију која добија не треба мењати, али би требало повести рачуна и о ономе што се у мајсторском жаргону зове – замор материјала.

Тај „материјал” су у Емировом случају гледаоци, а богами и критичари. До сада се укус и једних и других поклапао, па је после сваког завршеног пројекта редитељ био кићен ловорикама. Ипак, чини ми се да је сада довољно да неко викне – доста бре, промени плочу, па да се та помисао претвори у ланчану реакцију.

Један искусни музички уредник ми је недавно рекао да би људи даноноћно морали да слушају yез, када би на радију пуштао само музику коју он највише воли. Тада би, каже, задовољио себе и – остао без слушалаца.

Изађи, Србијо!

Српски изборни маратон је завршен, па ће народ коначно моћи да одахне од свакодневних навалентних удварања разноразних кандидата жељних председниковања. Током предизборне трке, бирачи су се наслушали и нагледали парола, чији су аутори дозволили себи да буду и двосмислени и смешни.

Једна политичка странка је све веће градове облепила плакатима са поруком: „Изађи, Србијо!”. А где? Из сопствене коже је већ покушала да искочи, али се није могло. Испречили су јој се закони физике с једне стране, визе негостољубивог иностранства с друге, а са треће – излазна такса.

Како сада изгледа, трећа препрека ће бити најтеже премошћена. Само дан после устоличења новог републичког председника, који се ономад у једном промотивном интервјуу зарекао да ће укинути таксу за излазак из земље ако га народ изабере, та ставка је приликом изгласавања новог буyета означена као једна од врло битних за финансирање државе.

Тако ће у недостатку светлијих мотива, празни yепови и даље бити готово једини разлог који ће Србију, пре свега ону млађу и стручнију, одвраћати од намере да било куда изађе.

Мали човек

            Кажу да се мало које зло може поредити са тзв. малим човеком који се изненада докопа власти. Ко њему стане на пут, сам је себи отворио врата пакла. Професори и студенти који су устали против једног закона српских власти, доживеће изгледа баш такву судбину.

            Радник локалног гробља кога су после међустраначких нагодби ни кривог ни дужног једног јутра послали да мало загреје фотељу потпредседника владе, потпуно се уживео у своју нову улогу. Сви ,,побуњеници” ће по његовом налогу добити шут–карту с посла, а студентима не гине губитак године. Академици, доктори, магистри и остали ,,интелектуални петоколонаши” најзад су долијали ономе кога су у школи сигурно мрзели. Јер да није тако, зар би потпредседник дозволио себи да не изучи неки занат који је на друштвеној лествици за длаку изнад гробарског. Али, свеједно. Људи који су временом стекли богато искуство и рутину у свом послу често напредују у служби и без формалних квалификација. Тако је и дотични прекомандован на виши, ,,духовни ниво”. До недавно је сахрањивао само лешеве, а сада су му проширили надлежност и на људске судбине.

Избацивање

            Слушајући Радио Београд, човек би помислио да је цео свет устао у одбрану Срба и српства на Косову. После проласка кроз уредничке маказе, извештаји светских агенција које емитује ова радио станица личе на мозаик из кога је поиспадало две трећине коцкица. Ко није вичан читању између редова, у најмању руку може помислити да је питање часа када ће Клинтон и Кол на челу са Олбрајтовом доћи да лично пресуде Ругови и његовој свити.

            Оно што НАТО спрема нашој матици, за државни радио ће вероватно бити - грешка пилота у руковању командама за избацивање „терета”.  

Устав

На једној радио станици слушам двојицу професора уставног права на босанским универзитетима како тумаче устав њихове земље. Никако да се сложе. На крају се и посвађаше. Могу да замислим шта ће се збити кроз коју годину када расправа крене међу правницима – њиховим садашњим студентима, наученим да је једино исправно мишљење оно које долази из уста њихових посвађаних професора...

Масакр

Србија се данас опрашта од шесторице пећких дечака поубијаних док су мирно седели и разговарали у кафићу недалеко од школе. Маскирани Албанац је мислио да ће до своје државе на туђој земљи лакше доћи ако проспе рафал на оне који би једном, када одрасту, можда могли да му се нађу на путу.

Прави убица је, међутим, баш данас одликован. ^овека који је у свом народу просуо семе мржње према свему што је туђе и другачије, Европа је наградила. Медаља за „заштиту људских права” (!?) засјала је на његовим грудима у часу када је Србија спуштала у гробове децу чије су груди распаране хицима мрачне идеологије награђеног. Дародавац признања са именом покојног Андреја Сахарова је Европски парламент. Његовим дворанама разлегао се громки аплауз док су се родитељи косовских ђака последњи пут опраштали од своје деце. Молитву с позивом на разум и помирење, коју је патријарх Павле изговорио над телима дечака, чула је само Србија. Европа није хтела. Њени посланици скандирали су шефу убице, позивима на нож, обећањима да ће крви бити још...

Како си ниско пала, Европо моја. Извини, али такву не могу да те волим. Узалуд твоја надања да ћу то једном поново моћи. Ништа од тога док си таква. И молим те: живот са тобом не везуј за љубав.

Месождер

Малочас, око пола девет, постао сам непријатељ. Чији? Не знам. Неки незнанци упрли прстом на мене и послали своје да ме убију. Мене и све моје: људе – оне драге и оне незнане, моју улицу, дрворед у њој, мали парк, стари мост, моју наранџасту школу, моју кућу... Ако се усудим да их браним, мораћу, кажу, да умрем. Али, не као човек, гледајући свом крвнику у лице. Не ни као животиња. И она, док је прождиру, зна који јој је месождер дошао главе.

Мој месождер је другачији. Чист, опеглан, елегантан. Туђу крв просипа притиском на дугме. Пази да не упрља одело крвљу. Боји се ваљда да неће успети да заспи ако се буде осврнуо да сопственим очима види шта је учинио. Онај који се намерио на мене и моје, ужас који оставља за собом гледа заваљен у фотељу, са дететом на крилу, уз бомбоне и кикирики.

Мој град

Са Радио Београда, коме су такође запретили бомбама, до Пеште још допире сигнал.

Између две носталгичне музичке нумере чух да је ноћас страдао и мој град. Разрушили му фабрику и топлану.

Није их занимало што су унутра радници, мада им је јављено. Ти људи су зарађивали хлеб правећи аутомобиле, не бомбе. Сада је тамо само гомила бескорисног гвожђа. Околне куће испуцале, без врата и прозора, радње без излога.

Од родбине чујем да су срећни што су још живи. Добили плате. Сто педесет динара за месец дана. Тек за хлеб.

Писмо из Југе

Из Југе нам је данас на волшебан начин стигло писмо. Бог зна кроз колико је руку и торби прошло, али је у Пешту дошло неоштећено. Пише нам тетка.

„Драги моји, знам да вас интересује како живимо, али је телефонирање овде постало прескупо задовољство.

Чујем да по некад још крене воз за Пешту, па се надам да ће добри људи понети и ово моје писмо.

Како живимо? Као јазавци. Од склоништа до склоништа. Узбуне су најпре трајале по сат-два, па се некако још и могло. Живели смо колико-толико нормално, изузев тих пар сати. Сада је обрнуто. Пар сати смо мирни, а онда зајаучу сирене.

Јуче су нас надлетали од подне, па јутрос до шест. За то време сви би требало да буду у склоништу, али се народу већ смучило. Редовно смо одлазили док су узбуне трајале краће, али смо сада од тога дигли руке. Ко може да издржи 16 или 18 сати у склоништу? Као у гробници. Хладно, мрачно, пуно влаге, загушљиво.

Никад нисам патила од клаустрофобије, али у том подземљу увек имам осећај да се гушим. Све мислим да ће нас живе затрпати. Зато више и не силазим доле. Остајем у стану, па шта буде. Ако нас погоде, боље да одмах погинем, него да се мучим жива под земљом.

А и народ је постао нервозан. Одужило се све ово. Мислили смо да ће да потраје дан-два и готово. Али не. Ево, већ је четврта недеља. Дуго је то... Људи су предуго напети, па лако експлодирају.

У нашем склоништу свађе су свакодневне. Свако мисли да је другоме удобније, па би да се смести на његово место. Бојим се да, кад све ово прође, нико ни са ким у нашој згради неће више проговорити.

Неке комшинице кажу да је најбезбедније напољу. Кад се зачују сирене, њих три понесу ћебе, документа и транзистор и изађу на травњак. Седе тамо док не прође узбуна и гледају у небо. Броје светлеће пројектиле који нас прелећу и нагађају где би могли да падну.

Из далека допре потмула тутњава, а завиори се и густи дим. Некад је толико висок, да се чини да нам је у суседству.

И тако њих три седе и региструју шта се догађа на небу. У паузама између две серије пројектила препричавају догодовштине из склоништа и стављају се на страну једног или другог завађеног комшије. Кад сирена огласи престанак ваздушне опасности, обилазе околне травњаке и лупају по олуцима. Проверавају да нам из авиона случајно нису бацили неки локатор. То су, кажу, неке справице сличне транзистору, помоћу којих они који бомбардују лакше могу да пронађу циљ.

Прекјуче неки клинци убацили у олук видео-игрице, а њих три узбуниле цело насеље. Разгласиле како су пронашле локатор, па се станари уплашили да ћемо и ми бити једна од НАТО-ових мета.

Једна од њих је пре неки дан била непотребно прељубазна према војној полицији која обилази станове и проверава ко се није одазвао позиву за мобилизацију. Када су је питали да ли виђа Ђорђа са трећег спрата, она је рекла да је баш сад прошао поред ње и да јој се, као и обично, опет није јавио. Ђорђеви родитељи су неколико минута пре тога полицајцима рекли да се њихов син одселио у Аустралију. Не бих волела да сам сада у његовој кожи. А познавајући Ђорђа, не бих баш била спокојна ни да сам на њеном месту.     

Све то посматрам с прозора, јер нисам толико храбра да са улице пребројавам авионе и пројектиле који ми лете изнад главе. Кад их зачујем, легнем у кревет, пустим музику и покријем се по глави. Трудим се да што пре заспим, само да не бих размишљала. На почетку ми то није успевало, али је сада већ лакше.

Тутњаву коју чујем у даљини замишљам као велики водопад, који се свом силином стропоштава у неко подножје. Слушам ту хуку и с главом испод јастука гледам густу водену маглу, у којој се и ја онда изгубим и некако заспим.

Једино сам тада мирна, али не увек. Прексиноћ, кад су гађали фабрику, мислила сам да је земљотрес. Пукло је тако јако да су нам скоро свима попуцала прозорска стакла, а некима су излетела и врата. Мислила сам – готово је, сравнише нас са земљом. Само сам чекала кад ће да ме поклопи плафон, јер се лустер љуљао као никад раније. Те ноћи сам ипак морала у склониште. Видех да је ђаво однео шалу, па нисам хтела да се јуначим.

Иначе, прва бомба која је пала на наш град, погодила је Борисову кућу. Њихово имање се граничи са касарном, па је пројектил ваљда промашио циљ. Срећом, кад се то десило никога није било у кући, па су сви живи и здрави.

Имали су у дворишту и неку шупу у којој су држали живину и две козе. Она се такође срушила. Кажу да је свих четрдесет кока затрпано. Само је једна преживела. Козе су се неким чудом спасле.

Овде је преко дана на први поглед све нормално, јер раде и продавнице, и банке, и пошта. Али, кад се огласе сирене, све се затвара док не прође опасност. Нико живи не зна колико ће та опасност да траје.

Данас сам три пута излазила да нешто купим и сва три пута сам морала да се вратим, јер су ме сирене затицале на пола пута. Али, ничија није горела до зоре, па неће ваљда ни њихова.

Љуби вас тетка.”         

Сведоци

До данас су рушили мостове, фабрике, куће, пруге... Није им било довољно. Сада су ударили и на реч. На сваку која се усуди да удари по злу.

Боје се речи.

Није им било довољно што су злоупотребивши технологију свету ускратили истину. Најпре су закрчили пут сваком гласу разума, проглашавајући га опасним за човечанство. Под „човечанством” су наравно мислили – на себе. Уплашили се да ће слике ужаса које остављају за собом упрљати ону „истину” на којој су им сигурно позавидели и највештији холивудски ствараоци.

На људе који су у свет слали речи и слике – сведочанства о убијању једне земље и њеног народа, данас су послате бомбе.

Траке са стравичним људским судбинама затрпане су рушевинама заједно са сведоцима.

Они чији је посао био да виде, чују, забележе, испричају и покажу, скупо су платили своју кураж. Као што ни један злочинац не воли сведоке, није их трпео ни овај. Тражио је и добио њихове главе.

Тражиће, каже, још. Чуо је да тамо, крај неке Мораве, на неком Златибору, у неком Аранђеловцу, у некој Немањиној, крај неке Грачанице још има сведока. Њих дванаест милиона.

За њега, дакле, још има посла, јер сви они гледају, слушају, осећају, имају моћ говора, умеју да памте. И да бележе.      

Облаци

Овог априла сам први пут заволео облаке. Пролеће је одувек било мој покретач, али оно ведро и цветно. Сада ми је драго баш ово, мргодно, кишовито.

Сваки облачак зна зашто је ту. Волим их, јер сваки који се појави над Србијом сачува по неки живот. Макар један.

Акција

На једном мосту је погођен воз пун путника. На другом – аутобус у којем нико није преживео. На трећем – колона аутомобила која се сурвала у реку.

Градови остају без читавих стамбених блокова. У пламену нестају фабрике од којих се живело.

Ноћас је цела Србија остала без струје. Нема, кажу, ни воде.

Над градовима се ваљају отровни облаци. Ниво загађења и радиоактивности нико не саопштава, али ће их осетити ова и будуће генерације.

Они то зову „акцијом” против председника и његове супруге.

Победа

Нестрпљиво сам чекао да чујем како ће власти у Србији да објасне прихватање свега што је НАТО од самог почетка тражио. Нисам додуше ни мислио да ће одлуку о потпуном повлачењу војске с Косова било ко из државног врха назвати капитулацијом, али сам веровао да ћемо чути неко колико – толико разумно објашњење у стилу: знамо да је ово неправедно, али видите и сами да су јачи – морали смо. Међутим, не. Све ми би јасно када је кренула још једна ,,анкета". Репортер РТС-а пита ,,случајно" одабрану саговорницу да ли је задовољна што је државно руководство прихватило такозвани документ о миру на Косову.

– Наравно да јесам! Пресрећна сам што смо поново победили! – одговори жена и остаде жива.

Тек тада видех колика сам наивчина. Како сам могао да очекујем да ће неко ко је месецима убеђивао народ у победу над НАТО-ом сада моћи да каже да је то била чиста фикс-идеја, а поготово да призна да је део земље на крају препустио надмоћнијем непријатељу. ,,Победа" се аргументује очувањем целовитости земље, а такву формалну целовитост нико није доводио у питање ни пре катаклизме (нуђено је чак и нешто више).

Хиљаде убијених, спржених, осакаћених, милиони задуго беспослених, ко зна колико затрованих и озрачених – што живих што још нерођених, они без домова, они без будућности каквој су се надали, заувек раздвојене породице, доживотно трауматизовани... Сви су они заслужили бар једно: ,,Извините, погрешно смо проценили. Ови су ипак непобедиви". Уместо тога, са највишег места им је речено како су сви тријумфовали. И ето, сада сви ви горе наведени знате како изгледа укус победе (шта би тек било да сте изгубили).

Слушам радио и не верујем својим ушима. У желуцу мучнина. Иста она која се колико јуче јављала пред ЦНН-овом ,,истином". Правило да лаж после сто првог понављања постаје истина, успешно се попут пузавице примило и у губитничком табору. Само што је у мом случају приликом новог налета та пузавица промашила путању. Уместо у свести, зауставила се, срећом, нешто ниже – у желуцу.