Преполовљени
Предраг Степановић
|
 |
Издање Демократског савеза Јужних Словена у Мађарској
Омот и корице: Тамаш Хенце
Предузеће за издавање уџбеника, Будимпешта
ЈЕДНОЛИЧНИ ДАНИ
М. ЈАНКОВИЋА.
КОЛИКО ВИНА ЗА ИСПОВЕСТ?
КО ЋЕ ОВЕ ГОДИНЕ ДА ОТКУЈЕ КОСУ?
ПЕТ ГОДИНА У ЈЕДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Милорад Јанковић, асистент филозофског факултета, самозвани песник
и филозоф седи у градској библиотеци за дебелом књижурином и зури
кроз прозор. Књига је отворена на првој страни где стоји: Напечатасја
књига сија Миниа Повеленијем Благочестивњејшија, Самодержавњејшија
Великија Государини Нашеја Императрици Јелисавети Петровни в Царствујушчем
великом градје Москве в лето от сотворенија мира 7263, от рождества
же по плоти Бога Слова 1754. До ње, затворена, друга, „напечатана";
такође у „царствујушчем градје", само овога пута Виене.
И трећа, најстарија, србуља, штампана „s лето 1638"; у штампарији
„Господина Марка Гинама, в граде Венецш";. Нецарствујушчем.
Милорад Јанковић рачуна, одузима, сабира. Данас је 26. јуни по новом,
13. по старом, година „отрождества Господња"; 1971., „от
сотворенија мира"; 7480. Субота.
По старом панонском граду, подигнутом на јужним падинама планине,
бије летње сунце. Бука градског саобраћаја допире до Милорадових
пренапетих бубних опна и кроз затворена окна. Јек живота по улицама.
Док он седи за овим књигама од којих је најстарија штампана пре
више од триста година, и чита старе текстове. Спрема тезу из старословенскога.
Упоређује облике ранијих редакција са овима из последње. Гледа у
свој пупак.
И дословце погледа према оној набубрини усред које наслућује свој
пупак. Трбух помало поднабуо, мишићи, некада прекаљени, не на коси
и мотици већ у атлетици, попуштају, млитаве. Још мало па ће почети
да личи на своје узоре-професоре који се, у настојању да се сви
претворе у главетине, претворише у бураке и ужирене стражњице.
Таква, значи, перспектива чека и њега. Такав ће једном бити и он,
Милорад Јанковић, асистент филозофског факултета, по свој прилици
будући доктор наука, унук деда Аћима и баке Видосаве, син оца Јеврема
и матере Дафине, потомак непрегледног реда убогих сељака. Убогих
не по ланцима, јутрима и златним крунама земље што су поседовали,
већ по јаду и животу. Уздахне, отужно и са гађењем, прилази прозору,
отвара га и нагиње се кроза њ.
Врева и јара. Нигде сенке ни хладовине по усијаним улицама из којих
се, као у неко језеро, саливају гомиле људи на главни трг, преплављен,
ионако, двоножнњчј гмизавцима. Мозак мора да им узавре тамо доле,
помисли. Белина. Очи да ослепе. И сви јуре као да им изнутра кипи.
Само је њему дато да седи овде у хладовини (вечита, урођена жељо
сељачка, мој дебели 'ладе) са још неколико апсолвената који управо
спремају завршне испите.
Доле осам ужарених улица — три узбрдне, три низбрдне и две попречне
— сачињавају од трга правилан осмоугаоник. Октаедар. Симбол вечности
у средњовековној иконографији.
И то зна. Много тога је научио. Само косу не би умео да откује
којом ће његов седамдесетогодишњи деда Аћим кроз неколико недеља
можда још и ове године да зажање. Тај жилави старац који се не боји
жеге ни сунца као да сунце носи у себи, у својој избораној утроби.
Овде је ипак пријатније. У хладовини. И он, Милорад Јанковић, асистент
филозофског факултета, самозвани песник и филозоф, погладивши се
по свом већ лепо одгојеном трбушчићу, том нежељеном статус-симболу,
осети да је и сам некако хладан. Мртав хладан.
Поново уздахне, као да тим уздахом жели да пресече своје залутале
мисли, затвара прозор, затвара и књижурину па је, затворену, оставља
на столу и крене према излазу. У гардероби узима свој кишобран од
којег се већ годинама не одваја, ни лети ни зими (такође статус-симбол,
подсмехује се самом себи са трунком самозадовољства и још више ироније),
обеси га о руку и пође.
Портир се, на излазу, зачуђен, окрете за њим. Обично је по цео
дан остајао у библиотеци. Често пута не би одлазио чак ни да руча.
Поједе неколико сендвича, попуши по кутију цигаретa и ради док га,
тако рећи, не избаце. Библиотека је отворена, додуше, до седам увече,
али спремачица већ око пола седам демонстративно улази са метлом
и лопатом за смеће и почне да мете. Он се једно време прави као
да је не види, али је њене презриве погледе тешко издржати, још
теже избећи. И кад она, метећи, и мрмљајући уз то нешто кроз зубе,
стиже до њега, он се ипак диже и одлази, псујући у себи све чистунце
и сметларе, и оне који су измислили да се библиотека сваки дан спрема.
Као да је, Боже м' прости, кафана.
Зато се портир сада толико зачудио.
Но, данас ипак не може да ради. Не полази му за руком. Потребни
су, изгледа, дани и за друге ствари. Дани за себе, за самоисповест,
када се човек спушта дубоко, најдубље што је могуће, у себе и покуша
да изрони нешто људско из своје начете нутрине. Такав луксуз, додуше,
ретко кад би дозвољавао себи, али данас се мора. Данас је прави
дан за исповест. Увече ће ионако да следи причест, помисли насмејавши
се. Не хлебом, али зато вином. Црним, по обичају старом из студентских
дана. Само редослед беше увек нешто поремећен. Њихово исповедање
би започело обично тек пошто су се најпре поштено поизнапричешћивали.
У ствари то га је и довело до таквог узбуђења да није могао да
ради. Помисао на данашње вече. Петогодишњи дипломски састанак, заказан
за осам сати, за њега је, очигледно, већ отпочео. Можда, додуше,
и за друге. Ко зна. Можда за друге још и пре него за њега. Можда
се остали већ данима исповедају у себи како би се припремили за
питања која ће се данас увече, сматрају, неминовно поставити. Као
на испиту. Постдипломском. Постегзистенцијалном. Чврсто реши у себи
да он никоме никаква питања не поставља. Још би рекли да је уображен.
Сигурно. Асистент, па сад испитује. А он то није. Није уображен.
Нема разлога. А можда се и сам прибојава овог данашњег испита. Више
него икојег до сада.
Не, заиста нема смисла да било кога испитује. У ствари и не занимају
га много њихове судбине. Што се тиче, наравно, оних осталих. Било
их је толико много. Свакојаких. Жели, једино, да сретне своје старе
пријатеље. Оне најприсније. Најврлије. С којима је ноћи ноћивао,
и распредао, надугачко, о свему и свачему. С којима је живот делио
током четири године. Живот и пару, често пута и последњу.
Воју, ево, од то доба није ни видео. Једва да нешто зна о њему.
Тек онолико колико је од Драгана чуо пре две године када је и њега
последњи пут срео. Рекао је да Воја, који, ко зна због чега, није
дипломирао, ради у неком забаченом сеоцету. На таквом месту, наравно,
где дипломираног педагога, због понуђених услова, нису могли да
добију. Богу иза леђа и још три корака. А и Ану, Драганову, и њу
је свега једном срео за протеклих пет година. И то случајно, на
возу. Седела је, изгубљена у својим мислима, у једном купеу па се
напросто препала од изненађења када ју ословио. Она тада већ није
била Драганова. Само за њега важе још увек неки застарели термини
од пре пет и више година. Једино Љиљу виђа повремено. Она се запослила
овде у близини, има автобус свака два сата за град па понекад навраћа
на катедру да га посети. Љиља није била ничија, била је напросто
пријатељица. А желела је, тако му се чини, да постане његова...
Можда је и требало да постане...
Да, њих четворо и он пети, то је било њихово нераздвојиво друштво.
Није ни приметио кад је прешао на другу страну трга. Ни врућину
није осећао која му се из прозора библиотеке чинила несношљива.
Тек кад се нашао нред самим улазом велике самоуслуге, на углу једне
од попречних улица, тек тада подиже руку, механички, ка челу са
којега је лио зној. Маши се за џеп, извади белу, шлинговану марамицу
те се убриса.
У самоуслузи маса света, журе, гуркају се, дотичу га својим знојавим,
лепљивим телима. Згади му се. Ужурбано приђе полици где су се ређала
разна пића, скине три боце црног вина, једну руску вотку, домаћу
препеченицу и хтеде да крене према излазу када се сети девојака.
Љиље и Ане. Шта за њих? Нешто женско. Није могао да се сети шта
су пиле најрадије пре пет година. Пиле су уосталом све. Што се нашло.
Није било никада толико лове да би могле да избирају. Спази боцу
с натписом: MARTINI, VERMOUTH BIANCO. Скида је и ставља у корпу
поред осталих. Злу не требало. Да не кажу да је циција, да се није
припремио за њихов дочек после толико година. Нека се нађе барем
пића за целу ноћ. А клопе ће већ бити довољно и на званичном састанку,
на вечери, у кафани „Тихе ноћи";, одакле ће њих петоро да збришу,
по његовом плану, првом згодном приликом.
Када се извукао из загушљиве самоуслуге, осети, сад већ свеснији
онога што се око њега збива, да ни напољу није ништа мање спарно.
Само да не наиђе какво невреме, да им не поквари састанак. Уосталом,
шта им може сметати. После заједничке вечере њих петоро прелазе
у његов собичак. У јазбину, како је Драган оновремено говорио. Да,
у исту јазбину где су пробдели заједно толике густе ноћи. Густе,
не само од дима. Јер он, асистент филозофског факултета, није мењао
стан. Сматрао је да му и надаље потпуно одговара она иста соба коју
је изнајмио још као студент. Био је скроман у основи.
Само да није те ужасне запаре, помисли. Како ће се допетљати до
куће с оволиким боцама. Сва срећа, спази слободан такси, махне му,
такси закочи и он се са својим звекетавим пртљагом утовари и одвезе
до куће како би мало поспремао, и припремио собу за вече.
II
ЗАШТО ПОЋИ У ЦЕНТРАЛНУ АФРИКУ?
ШТО ЈЕ БАБИ МИЛО, ТО ЈОЈ СЕ И СНИЛО.
КОЛИКО СТАЈЕ ВОЗНА КАРТА ДО Н.?
ДИМ, РЕЧЕ ЛИТВИНОВ, УМЕСТО ДА КАЖЕ НАФТА.
ПИВО ОД ПЕТ ГОДИНА
Клопарање брзог воза, које се до малочас још несношљиво одбијало
са поплочаних зидова тунела, одједном се расплину по усевима прекривеној
равници и претвори у благо зујање. Драгану се учини као да се ослободио
неке физичке напетости, протегне своје укочене мишиће и са олакшањем
одахне.
Седео је дубоко завучен у угао купеа, с лицем заривеним у дланозе
како га ништа не би ометало, ништа видљиво, у размишљању. Сунце
га, с неба, у првој окуки ипак пронађе, обаспе својим блеском, а
један настрљиви зрачак, пробивши се између два недовољно стиснута
прста, допре до његовог скривеног вида. То му у први мах засмета,
зенице му иза капака нервозно заиграше, онда га, свикнутог на светлост,
одједном испуни нека блага ведрина, забаци главу на кожнати наслон
седишта, и препусти се оштром миловању усијане подневне звезде.
Лице му се полако развуче у благ осмех, као да су му се мисли управо
отеле неком језивом мраку. Обузе га неочекиван занос, нека давно
заборављена усхићеност, предосећање среће. Пред њим се појави Анин
витки стас, најљупкији, за њега, поглед на свету, очи испуњене добротом
и љубављу. Да, Ана. Ускоро ће поново да види Ану. После ових других
и предугих ферија. И биће опет срећни њих двоје.
Раздраган, и обузет мислима о Ани и срећи која га очекује, и не
примети кондуктера који му већ по други пут затражи возну карту.
Када га коначно спази, он збуњено и ужурбано поче да завлачи руке
у џепове, вади карту са резервацијом и пружа је натмуреном службенику
државних железница, чија појава уопште није у складу са његовим
усхићеним расположењем. Кондуктер је узима, окреће, разгледа с једне,
с друге стране. Као да још никада није видео возну карту, помисли
Драган.
— Докле путујете? — трже га поново кондуктеров глас.
— Идем за Н. — рече Драган.
— Ова карта не важи до Н. Ви сте требали да сиђете још на претходној
станици, пре улаза у тунел.
Драган га зачуђено гледа. Шта је овом човеку?! Он је тражио карту
за Н. и платио као обично.
— Мораћете да доплатите. Или да се скинете на следећој станици
— рече службенички равнодушно кондуктер.
Да се скине. Где то да се скине!? На којој станици? Он путује за
Н. Иде Ани. Ана га чека. Шта ће помислити ако не стигне?! И већ
је видео пред собом Анино разочарано лице. Воз стиже, путници излазе
из вагона, упућују се према чађавом здању главне железничке станице,
старомодне аустро-угарске грађевине, а њега нигде међу њима. Све
их је мање, Ана се узнемирено обазире на све стране, покушава да
обухвати погледом цео перон. Узалуд. Да се нису можда мимоишли,
сине јој, али не сме да се макне с места. Унезверено чека не би
ли искрснуо однекуда, док он чами на некој непознатој мрачној станици
која је за њега исто толико нестварна као да се нашао, одједном,
негде у Централној Африци. Перон се већ потпуно испразнио, у Анином
оку заблисга малена суза огорчења, осети како је нешто стеже у грудима,
не нада се више његовом доласку, у томе прође још пет, још десет
минута, коначно се и она окрене и, поражена, одлази.
Драган се трже, поче да претура по џеповима. Доплатиће, наравно,
шта би друго, неће дозволити ваљда да га Ана узалуд чека. Сапутници
га радознало посматрају, он, сав збуњен, све ужурбаније претражује,
хоће да извади новац, али га не налази. Нема га нигде. Ни пребијене
паре. Шта ће сад?! Осети како га облива зној, хвата вртоглавица,
око њега све сами црнци навиксаних лица, тек ту и тамо по неки полуевропски
тип у тропској опреми, и он је осуђен да, без новца за повратак,
заувек остане заточен у том непознатом крају ...
У том најстравичнијем тренутку га неко дотиче за раме и он се буди.
Пред њим ctoji кондуктер и тражи возну карту. Бунован и потпуно
збуњен, ако је могуће још више него малопре, никако не може да разазна
да ли још увек сања или је ово већ заиста стварност. Пружа му карту
коју кондуктер незаинтересовано буши и враћа. Драган уздахне од
олакшања, но скоро у истом магновењу његово лице прекри једва приметна
сенка. Каква Ана, сети се уз горак осмех. Откуд му се то сад снило.
И где је већ све то. Прошлост, на ветровима разнесена, која му се,
авај, враћа још само у сновима.
У СНОВИМА! Значи све у реду! Па он још уме да сања. Да досања крњу
стварност. И пошто још нико није успео да поуздано реши да ли је
стварност оваплоћење снова, или су можда сни одсјај стварности,
или, можда нешто треће... Можда он живи неку, своју, скривену, стварност
када сањари и сања, а можда на јави опет сања чудан и нестваран
сан.. . Овде се коначно заплете у своје замршене мисли и, пре него
ли би утонуо у тоталан солипсизам, покуша да се среди и да схвати
суштину целе ове немогуће лакрдије која се збива око њега и са њим.
А суштина је ова. Карта му важи до Н. и он не мора да сиђе на некој
непознатој станици, ни овде, нити у Централној Африци. И још: најмање
за пет година је старији од свога сна. Наравно. Како би иначе сад
путовао управо на петогодишњи састанак? А на станици га не чека
— нико.
Пењући се уз неку узбрдицу, дизелица затандрче и успори. Како би
одагнао своје суморне мисли, Драган се нагне преко полуспуштеног
прозора и, бајаги заинтересован, поче да посматра пејзаж којим већ
годинама није пролазио. Питоме падине најпространије планине у овом
крају протезаху му се иза леђа, с леве стране пруге. Пред њим, у
недоглед, ка југу, преливали су се омањи брежуљци, нанизани по целом
хоризонту. У даљини су, под једноликим, густим усевима, деловали
као непрегледна равница. Бескрајна монотоност тек ту и тамо беше
нарушена понеком усамљеном воћком, омањим багремаром или неколицином
уортачених јабланова.
Издалека се помоли један једини бели облачак и запути се ка Сунцу,
као да хоће да га прекрије. Овакав, усамљен, на плавом небеском
своду, личио је више на залутали прамен дима.
Дим, рече тада Драган и сети се Литвинова. Све је само дим, све
што је људско. (Некада се, раније, често и радо обраћао Тургењеву.
Његова му је етика највише одговарала.)
Заиста, помисли поново, заиста је све дим. Баш све. Али тада га
обаспе запах нафте из дизелице, и он се стресе од гнушања и мучнине.
Све је, данас, изгледа, нафта, насмеја се опоро, и поново се завуче
у свој угао.
Када је на станици у Н. сишао с воза, први кога је угледао беше
Војин. Стајао је прекопута станичне зграде, испред бифеа „Локомотива";
и, леђима нагнут о зид, натезао боцу пива. Призор много познат.
Воја је увек волео станичне бифее, па и сад стоји тамо у пози од
пре пет година и посматра светину што пролази: малолетнице и уличарке,
уштогљену господу и сељанке са бошчама које су стигле на пијацу.
Све их гледа подједнаким интересовањем, као да тражи типове за неку
своју слику. И Драгану се на моменат учини да се овде ништа није
мењало за протеклих пет година, да је све исто. Можда чак и она
боца пива у Војиној руци.
III
ИЗ АНИНОГ ДНЕВНИКА
30. септембар 1962.
Има већ више од две недеље како сам стигла у Н. на студије, али
до сада се није догодило ништа занимљиво. Професори су досадни типови,
ништа бољи од оних из гимназије, нове пријатеље још нисам стекла,
око мене свако чами као и ја, па сам решила да пишем дневник. Само
не знам шта ћу да записујем кад се ништа не догађа. Једино што ми
се много допада, то је новостечена самосталност коју у потпуној
мери уживам.
10. октобар 1962.
Ништа што не би смело да се препусти забораву.
новембар—децембар 1962.
Почиње бити занимљиво. Догађају ми се ствари које много ласкају
мојој сујети (премда ме дубље не узбуђују). Имам поприличан успех
код младића, колега. У среду је наша група приредила клупско вече.
Изванредно сам се провела. Имамо у групи једног који се зове Драган.
Изгледа да он сатире многа девојачка срца. Дође као неки идеал од
мушкарца, све буље у њега као у икону (и мени се допада, али ништа
више). И тај је цело вече са мном играо, моје колегинице да поблесаве...
(А у ствари говорио је ужасне глупости, мислио је, очигледно, да
ме на тај начин шармира.) После ме отпратио до куће. Сутрадан је
разговарао са мном као да смо у Бог зна каквој присној вези. Јуче
тек што ми се осмехнуо, а данас се правио као да ме не примећује.
Значи, свако чудо за три дана.
На Мирка се љутим, али морам да признам да сам или неправедна према
њему или ни сама више не знам шта заправо хоћу. Много се променио
у армији, а откако се свукао, једва смо се неколико пута видели.
Питање: Да ли је могуће да сам се ја променила?
Ова раздаљина која нас раздваја у сваком случају много штети нашем
односу. Верујем (или се заваравам) да би са моје стране било све
у реду кад би се он понашао како треба. Али он — у томе је непогрешив
— увек уме да пронађе начин на који не би смео да се односи према
мени. И тако морам да признам да ми свако његово писмо, сваки сусрет
са њим доноси ново и ново разочарање. Једина ми нада остаје лето.
Лето које ћемо заједно провести и од којег много очекујем, пре свега
разјашњења. Али ако ништа друго, оно барем неко решење, какво такво.
Да, лето свакако мора да реши нашу даљу судбину. А дотле и нема
много смисла да размишљам о свему томе. Ионако не бих могла реално
да судим.
Још сам нешто увидела: Успех код момака ми је мало завртео мозгом.
Страховито ми је порасло самопоуздање после оног случаја са Драганом
и, признајем, мало ме разочарао наставак. Али то је била и одлична
лекција за мене, иначе бих још уобразила како сам заиста ја центар
света. Зажелела сам да до миле воље наситим своју сујету, а сујета
ми је сад повређена. И добро што је тако. Веома се лако заносим.
Чини ми се. Убудуће морам бити уздржанија како бих избегла слична
разочарења. Просто се радујем што је тако испало. Што ми Драган
више не прилази, као они остали, незанимљиви типови, да ми се удвара
јер бих на крају заиста постала неподношљива, уображена гуска.
Хвала ти Драгане што си ме растрезнио.
21. децембар 1962. (петак)
Изгледа оно чудо ипак није било само за три дана. Нашла сам се
у врло необичној ситуацији и сад појма немам на чему сам и како
ће све ово да се заврши. Само кад бих знала шта ме толико привлачи
к њему... Стално га упоређујем са Мирком и вазда је он на губитку.
Па ипак...
У понедељак (17-ог) после предавања смо са мањим друштвом седели
у клубу. Повео се разговор о Фелинијевом најновијем филму (то је
сад хит и тема дана, али заиста занимљив филм) када се међу нама
одједном створи Драган, некако снужден што од њега нисмо навикли.
Кренуо је, вели, да учи, али нам се ипак придружио. Сео је до Соње
и заподенуо са њом посебан разговор. Она је наравно сва поблесавила
од среће. Разгајдила је своје огромне дојке и буљила у њега. Он
јој је нешто објашњавао, али тако тихо да нисам успела да уловим
нити једну реч. То ме љутило. Непристојно је тако се понашати у
друштву. Истина, ускоро се укључио у општу дискусију, а када смо
почели да се разилазимо, пришао ми је и веома учтиво запитао да
ли сме да ме отпрати. Признала сам му колико ми се променило мишљење
о њему. Раније сам мислила да је неотесани спортиста и шупљи завођач.
А сад је водио дискусију са Милорадом на таквом нивоу да смо се
сви остали осећали као дисквалификовани. Да, одговорио је, зна да
нисам била најлепшег мишљења о њему. И ништа више није рекао, али
по очима му се видело да се радује мојим речима. Очигледно је очекивао
да наставим, да још нешто додам, да га поричем како сам додуше и
раније..., али ја сам само толико рекла да сам, што се филма тиче,
истог мишљења као и он. То му се изгледа много допало па је предложио
да који дан пођемо и заједно поново погледамо тај филм. Да још једном
проверимо наш заједнички укус, додао је. То ме снађе ненадано па
му ништа не одговорих све док се нисам посаветовала са Љиљом с којом
сам се у последње време прилично спријатељила. Пристала сам тек
пошто ме она убедила, говорећи како не види никакав разлог зашто
бих га одбила. Ако одем с њим у биоскоп, вели, тиме још нисам издала
Мирка.
У среду смо били у биоскопу. Обећао је да ће доћи по мене, али
пошто је много каснио, кренула сам пред њега па смо се срели негде
на пола пута. Био је веома расположен (тог дана је положио први
колоквиј, зато је, рече, и задоцнио), али кад сам му споменула Мирка,
погледао ме као да је загризао у стрњак. Чуо је, вели, од других,
али није веровао да је то заиста озбиљна ствар. „Мислио сам да преувеличаваш
или измишљаш, рече, како би се лакше ратосиљала оних слинавих напасника
што те салећу.";
Просто невероватно, али за време филма се понашао веома пристојно.
Није ни покушавао ништа. Но кад смо споредним и слабо осветљеним
улицама кренули према моме стану, изгледа више није смогао снаге
да се суздржи и силом хтеде да ме пољуби. Спречила сам га, наравно,
и рекла да се кани тих бесмислица. Уосталом, додала сам, не верујем
да тражи ишта више од једне кратке авантуре, а онда му је лакше
код Соње или било које друге које једва чекају да их мало заведе.
На жалост, морам да признам да сам починила озбиљну грешку кад
сам пристала да пођем с њим у биоскоп. Нисам очекивала такво реаговање,
и још ће испасти да сам се ја поигравала с њим. Јадник, био је потпуно
утучен, унесрећен. Био је заљубљен свега једном у свом животу, рече
горким гласом, и то безнадежно. Било му је тада шеснаест година,
а после је бежао од љубави. А сад му се, ево, све понавља. Дође
ми га некако жао. Ето, помислих, поигравала сам се ватром па сам,
и нехотице, другог опекла.
Кад смо стигли пред кућу у којој сад станујем, ипак ме пољубио.
Не знам како се десило, памтим само да сам покушавала да му се
истргнем из загрљаја, али без успеха. Кад ме коначно пустио, без
иједне речи појурих на улаз.
Следећег дана сам га избегавала, нисам се упуштала с њим у разговор.
Изгледао ми је потпуно унесрећен, а после предавања ми је пришао
и запитао да ли намеравам да коначно прекинем с њим. Појма нисам
имала шта да му одговорим јер ни сама нисам знала шта заправо желим.
Као што ни сад не знам док ово пишем. Препуштам решење судбини.
Данас смо се измирили. Искрено сам му рекла све, како стоје ствари,
како осећам према њему, на што ми је одговорио да ме воли и да ће
радо причекати док не рашчистим сама са собом. Заказао ми је састанак
у клубу, али некако смо се мимоишли. Надам се да ћу га сутра на
предавању срести јер је то последња прилика до мог путовања. Решила
сам да отпутујем кући на неколико дана. А шта ако се не сретнемо?
Сад ме већ и саму занима на чему ће се све ово скончати. Са моје
стране је ово највероватније само пролазна страст, али немам снаге
да учиним крај тој бесмислици.
2. јануар 1973.
Заиста нисам смогла снаге да прекинем с Драганом. И не могу да
одгонетнем да ли је у питању само сујета (јер лепо је видети како
колегинице начисто позелене од зависти кад ми Драган прилази, а
њих и не примећује) или сам га можда мало и заволела, а да тога
још ни сама нисам свесна. Он је, чини ми се, био пресрећан кад сам
му саопштила моје решење: да, наиме, нисам решила ништа, него да
то, рекох, препустимо времену. Пристао је јер се нада да време ради
за њега. Заказао ми је састанак. То је био онај случај кад смо се
мимоишли, но следећег дана ме сачекао на улазу фака, извињавао се
и питао да ли сме да ме испрати на жељезничку станицу. Помогао ми
је понети ствари и понашао се веома пристојно. (То га је, вероватно,
муке стало.)
30-ог сам положила колоквиј из психологије. Драган ме већ ујутро
сачекао на улазу. Био је прилично безобразан. Тај стил не подносим.
Рекла сам му да ме сачека после испита, али је, по обичају, стигао
касно и већ ме није затекао. Поручила сам му по Воји да увече дође
по мене. Увече је пљуштала киша као да је пролеће, и он је скроз
прокисао, чекајући ме, стрпљиво, на улици, пред кућом. Ја сам се
намерно споро спремала. Нека му је то казна што је преподне задоцнио.
Иначе, била сам веома расположена, пошто сам одлично положила први
испит. Договорили смо се за дочек Нове године, а после смо пошли
у биоскоп.
31-ог је око девет сати увече дошао по мене, и пошли смо на дочек.
Друштво је било прилично млитаво, али нас двоје нисмо много марили
за то. Дивно смо се провели. Све ми лепше бива с њим. Не могу, напросто
не могу више ни да замислим себе без њега. Је ли могуће да сам се
затрескала? Или се у мени тек рађа нова љубав? Шта ли ће из овога
испасти?
* * *
После овог помало патетичног питања, Анин дневник се прекида. Писање
јој, изгледа, служило само као привремена замена за нешто што јој
је недостајало. За љубав пре свега.
Мирко за њу, очигледно, већ одавно није значио више од избледеле
успомене, али кад се појавио Драган, прорадила је у њој нека романтична,
девојачка грижа савести. И, можда, још и носталгија коју сви ми
осећамо када схватимо да нешто што је за нас некада било важно,
нешто о чему смо мислили да ће нас целог живота пратити, одједном
неминивно и заувек одлази. Уз таква осећања нам пролазе љубави,
младост, живот, све...
Ана, значи, није забележила којег је дана признала и себи самој
да се заљубила у Драгана. Но, сама чињеница да прекида писање дневника,
говори нам да се то збило негде првих дана месеца јануара 1963.
године. Чим је, наиме, њена унутрашња потреба за љубави нашла свој
предмет (извињавам се, али мушкарац се у оваквим односима третира
само као предмет женске љубави, а исто важи и обрнуто), или другим
речима, чим се та потреба остварила на најнормалнији начин, дневник,
као спроводник нагомилане душевне енергије и несређене осећајности,
постаје сувишан. (Треба ли ово схватити као још један доказ да је
литература — у овом случају дневник — најчешће само замена за прави
живот?)
У Анином дневнику, на листићу фине, али већ мало пожутеле хартије,
нађох њено недовршено писмо од 12. марта 1962. Писмо је било намењено
Мирку који је тада служио војни рок. Наводим га јер се из њега лепо
да видети како је Ана, тада још матуранткиња, свесно тражила своје
место под небом, и своје сопствено, људско ја.
12. III. 1962.
Драги Мирко,
два дана како сам опет толико огорчена да бих најрадије непрестано
плакала. Сад ми још више недостајеш, и бојим се да ћу ти мојом одлуком
учинити нажао. Још се ни сама нисам помирила с мишљу да се из моје
слободне воље поново растанемо на дуже време. И то управо онда када
твој рок истиче. Када сам решила да пођем на студије у Н. била сам
начисто шта значи то за нас двоје, али сам ипак увидела да тако
мора да буде. Ово ми је прва озбиљнија самостална одлука, први самостални
корак у животу, и знам да овог пута морам спровести што сам наумила.
И ти треба да увидиш да сам и ја самосталан човек, човек за себе,
и верујем да ће наша љубав, кад то увидиш, бити још лепша и срећнија.
Ти не би могао дуго волети жену која ти је у свему потчињена...
Писмо се овде прекида. Ана га никада иије довршила нити послала.
Вероватно јој се није допало (обратите само пажњу колико инсистира
на речи самосталност, и можда то Мирку не би годило) па је написала
друго које нам не стоји на располагању.
„Наше је време искидано
између несреће и стида."
(М. Данојлић)
IV
ОТКАД ПАУЦИ ЦИТИРАЈУ ГЕТЕА?
ПОСТДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ.
КАКАВ СЕ ДУХ КРИЈЕ У ВОТКИ.
ПЕСМА ПОБЕДОНОСНЕ ЉУБАВИ.
ЧИЈИ ЈЕ ПРВИ БЛУЗ НА ПЛОЧИ?
ЧЕМУ САД ТА СВАЂА, ПИТА ЉИЉА
Некада бели, али од непрестаног запљускивања упорног времена пожутели
зидови Милорадовог собичка беху прекривени књигама и уоквиреним
копијама старих текстова на грчком, латинском и старословенском
језику. По угловима се удомише огромни пауци крсташи какви се виђају
још само по торњевима и звоницима оронулих сеоских цркава. Мир,
тишина, полумрак и прашина владаху у овој самици слуге мртвих језика,
па би пауци целог света и сваког поднебља нашли овде идеалне услове
за живот и опстанак. Милорад за протеклих пет година ни једном није
примао госте, и није се нашао нико ко би им реметио мир.
Ова ноћ, међутим, мора да је и за њих, пауке, староседеоце и урођенике,
била потресна. Како иначе објаснити да су, докраја изнервирани,
почели од муке да рецитују, наизменце, одломке из Фауста.
Када је онај најкрушшји, што је своју мрежу расплео у углу, тачно
изнад Аристотелове Метафизике, уобразио да је он лично сам Мефистофел,
и почео да крешти као промукли петао:
„део сам таме што је светлост родила,
my горду светлост што би Мајци Ноћи
прастаро право — простор јој оспорила,
ал не може, ма како да би хтела...",
одна му Милорад приђе, сруши га на земљу и згњечи врхом ципеле.
Од самозваног Мефистофела осга само пространа крвава мрља.
Друштво, поново окупљено, после пет година, у Милорадовом стану,
одало је почаст неславно погинулом пауку бескрајним дугим ћутањем.
Пре овог смртног случаја су се међутим догодиле чудне, невиђене
ствари у задимљеном собичку, од којих је несрећни паук напросто
излудео и, недужан, платио главом.
Узалуд је Милорад покушавао да игра улогу љубазног домаћина, надолевајући
полупразне чаше, нуткајући цигарете и цигаре које је посебно за
ову прилику набавио, друштво је седело, раштркано по угловима собе
као да су туђи, ћутке и некако укочено. Као да нису били они исти
који су још пре сат времена, раскрављени од опорог црног вина и
запаха надошлих успомена, заједно са целим друштвом, окупљеним на
петогодишњи састанак у кафани „Тихе ноћи", клицали и галамили,
упадали један другоме у реч, певали и надвикивали се. Сада су ћутали,
повучени у себе. Војин још и зазева.
— Да ти није можда досадно? — упита га изазовно Милорад. Добро
му дође Војиново зевање да прекине већ помало несносан мук.
— Ма, дотукли ме они тамо — одврати Војин.
— Јест — рече Ана —, било је ужасно загушљиво. Као да сам се кроз
џунглу пробијала.
— А какав да буде један петогодишњи састанак? И сваки састанак
уопште? — рече Војин. — Досадан и загушљив...
— Гле Воју — умеша се Љиља. — Поново у улози Великог Циника.
— А што, за тебе је ваљда било занимљиво? — подсмехну се Војин.
— Па, срела сам низ старих пријатеља које већ годинама нисам видела.
Зар то није занимљиво? О некима нисам знала чак ни да ли живе или
мру.
— Сад знаш — добаци јој лаконички Војин. — А јеси ли успела барем
да утврдиш који живе, а који тек што вегетирају?
— Да будем искрена, и ја сам се мало разочарала — умеша се Ана.
— Наравно, очекивала си да ти се сви појаве исти какви су били
пре пет година. Непромењени, као у камен утиснути — рече Милорад.
— И камен се истроши временом — дода патетично Љиља.
— Знам — одговори Ана —, али је зато ипак тужно. До сада сам их
се барем сећала онаквих какви су били као студенти. А сад? Имала
сам част да проведем вече у друштву ужирених мудријаша који се праве
важни, а не гледају даље од својих набубрелих бурака. Ни очи, ни
погледи, ни глас им више нису исти.
— Па цело вече си разговарала и певала као да се Бог зна како проводиш
— рече Љиља.
— Тако то приличи на петогодишњем састанку, луткице — потапша је
по плећима снисходљиво Војин који је по свом старом обичају почео
да хода по соби чим се заподенуо разговор.
Атмосфера је постала дрешенија, напетост поче попуштати. Потребне
су биле, изгледа, само речи, речи па ма које, да би заборавили или
на кратко време бацили у присенак у својим мислима оно давно и прохујало
време које се тешко увалило међу њих. Колутови дима, плави и жућкасти,
преплавише собу и, као најактивнији спроводници људских мисли, успоставише
струјни круг који се за сада прекидао једино код Драгана. Неки давно
заборављени мирис који их је запљускивао успоменама, мирис прошлости,
поче да се шири по ваздуху.
Драгану постаде нелагодно. Ћутао је, учаурен, као да је странац
међу њима. Осећао се мало и погођен оним што је Ана била рекла.
Зар је заиста толико марила што су се они остали променили? Па ни
раније није водила много бриге о њима. Они, њих петоро, сачињавали
су својевремено неку посебну колонију, беху нераздвојиви већ негде
пред крај прве године...
— Мислим — поче неодлучно —, хоћу да кажем... можда претерано строго
судиш о људима. Тешко је, после толико времена, наставити тамо где
је пре пет година прекинуто, у истом, студентском тону. Као да се
у међувремену ништа није догодило. To je све. Осећаш се разочарана,
преварена..., а превариле су те, вероватно, сопствене илузије.
— А ко је крив за наше илузије? — упаде оштро Војин,
као да је једва дочекао Драганове речи. — Ако се не варам баш они
који су те илузије подгревали, гајили у нама.
— Откуд сад то? — повлачио се Драган.
— Тек тако...
— Ма престаните — умеша се Љиља. — Нисмо ни ми исти који смо били.
— Ти јеси, слаткице, само су ти цице нешто мало набрекле од то
доба. Али то ти лепо пристаје — насмеја се Милорад, срећан што се
друштво коначно раскравило.
— Будало — увреди се, не превише, Љиља.
— Ето ти старог, студентског тона. Јеси ли га ти прижељкивала,
Ана? — упита Војин. — Узбудљиво, зар не?
— Смеј се ти само, спрдало, и то је по старом — рече Милорад. —
И то се одлично уклапа у некадашњи стил. Такав си одувек био, па
и зарадио надимак Велики Циник... Уосталом, зар нисмо овде управо
успомена ради? Доста од садашњости, сваки дан је доживљавамо. Да
јој се барем данас отргнемо мало. Да постанемо барем за једну ноћ
поново онакви какви смо некада били: млади, весели, лакомислени
занесени, луцкасти и премудри, чисти и неоптерећени, за све немогуће
ствари спремни, жилави и тврди, тврди као камен.
— Опет тај камен — подругљиво га прекиде Војин. — Хоћеш ли можда
да проверимо да ли се истрошио, како Љиља рече?
— Пусти камење — рече Драган резигнирано — нека спава каменим сном.
— Ово је заиста песнички речено. Hero јеси ли чуо за камење што
плива по води? — Војин је, очигледно, био у форми. Пун духа, уједљив,
ироничан као и некада, преузео је иницијативу и окретао разговор
по своме ћефу.
као да је једва дочекао Драганове речи. — Ако се не варам баш они
који су те илузије подгревали, гајили у нама.
— Откуд сад то? — повлачио се Драган.
— Тек тако...
— Ма престаните — умеша се Љиља. — Нисмо ни ми исти који смо били.
— Ти јеси, слаткице, само су ти цице нешто мало набрекле од то
доба. Али то ти лепо пристаје — насмеја се Милорад, срећан што се
друштво коначно раскравило.
— Будало — увреди се, не превише, Љиља.
— Ето ти старог, студентског тона. Јеси ли га ти прижељкивала,
Ана? — упита Војин. — Узбудљиво, зар не?
— Смеј се ти само, спрдало, и то је по старом — рече Милорад. —
И то се одлично уклапа у некадашњи стил. Такав си одувек био, па
и зарадио надимак Велики Циник... Уосталом, зар нисмо овде управо
успомена ради? Доста од садашњости, сваки дан је доживљавамо. Да
јој се барем данас отргнемо мало. Да постанемо барем за једну ноћ
поново онакви какви смо некада били: млади, весели, лакомислени
занесени, луцкасти и премудри, чисти и неоптерећени, за све немогуће
ствари спремни, жилави и тврди, тврди као камен.
— Опет тај камен — подругљиво га прекиде Војин. — Хоћеш ли можда
да проверимо да ли се истрошио, како Љиља рече?
— Пусти камење — рече Драган резигнирано — нека спава каменим сном.
— Ово је заиста песнички речено. Hero јеси ли чуо за камење што
плива по води? — Војин је, очигледно, био у форми. Пун духа, уједљив,
ироничан као и некада, преузео је иницијативу и окретао разговор
по своме ћефу.
— Шта ти је то? — погледа га подозриво Драган. Учини му се као
да је Војин помало непријатељски настројен према њему. А били су,
некада, најбољи пријатељи. Сад пак, кад се год њему обраћа, глас
му постаје оштрији, уједљивији него иначе. Помало чак и пакостан.
— Веслачи — поче стрпљиво Војин, као да објашњава неком идиоту
— кад разбију чамац, правдају се да су налетели на камен који је
пливао на води. Веле, споља је тврд, а изнутра шупаљ, зато не потоне.
Такав камен, наравно, не постоји. Ипак се многи разбију о њега.
— А како се бранити? — упита спонтано Љиља. Војину ово питање дође
као наручено. Погледа у Драгана, иронично се насмеја и рече:
— Треба га пробушити да потоне.
Наста тајац. Тада коначно и Љиља схвати куда смера Војин, и шта
је последњом његовом реченицом, за коју је она, и нехотице, дала
повод, речено.
А речено беше:
Сви смо ми, некада, веровали, Драгане, да си најтврђи међу нама,
да си камен, стена, каквих је мало, и на којима се гради људскије
човечанство и један људскији свет. Који могу и умеју да допринесу,
макар само мало, да и наша генерација закорачи унапред, ако не више,
барем онолико колико су све генерације успеле од искони па до нашег
века. Веровали смо да си од оних који ће у име целог једног покољења
учинити тај обавезни корак, док ми, обичнији смртници, не мање потребни,
али мање вредни, живимо свакодневним животом и обављамо свакодневне
послове који су по нашој мери и нашем кроју. И зато сам сматрао,
помисли Војин још у себи, да је Ана с правом изабрала тебе... А
ти си издао. Издао си све. И нас и Ану и себе... Пре свега себе.
Обичан си мехур, Драгане, и била би потребна само чиода да се забоде
у тебе и да се распрснеш.
Драган није знао како да реагује. Све је речено тако увијено да
није морао да схвати. Ако неће. А опет, и морао је. Било би најбоље
да се сад подигнем и одем, помисли. Или да му одговорим нешто оштро
што би га погодило и ућуткало. Али ништа паметно му није падало
на ум. Зато оћута и остаде седећи.
И нико није имао шта да каже у његову одбрану. Зурили су у полупразне
чаше, дубоко увлачили димове из цигарети, и ћутали. Милорад подиже
боцу са препеченицом, снажно је промућка, и на површини се појави
на хиљаду ситних мехурчића. Сети се како је његов ујак проверавао
квалитет нове ракије после печења. Наточи у флашу, белу, провидну,
промућка је као сад он, и онда поче да чита Оченаш. Ако мехурчићи
не нестану потпуно пре него ли дочита молитву до краја, ракија је,
вели, добра. Милорад се насмеја у себи. Тешко да би ова, куповна,
издржала дуже од „јако же и ми остављајем" помисли и одложи
боцу без проверавања.
Војин приђе сточићу са грамофоном и поче да претражује по плочама,
али Милорад насрну на њега: зар му се баш сад слушају плоче кад
су коначно поново заједно, после толико времена...
— Боље него да овако ћутимо као мутави — одврати овај мрзовољно.
— Па говорите, говори, човече, ко ти брани!
— О чему?...
— Како о чему? —умеша се и Љиља. — Као да нема толико тога што
треба рећи! Као да се први пут видимо. На возу, док сам долазила,
седела сам поред једног симпатичног чичице и целим путем смо брбљали.
Испричао ми све своје доживљаје из првог рата. А ти питаш, о чему
да причамо. Као да немамо целу једну, заједничку, прошлост...
— Призивамо те, душе прошлости — насмеја се Војин —, појави нам
се.
— Значи, спиритистичка сеанса — прихвати Милорад. — Али како призвати
потербног нам духа?
— Дај ту вотку, и мој ће се дух сместа појавити — рече Војин.
— Твој зли дух — дода Љиља.
Зли дуси су међутим већ одавно кружили око њих, а да их они и нису
приметили. Свако је довео по једнога са собом из магловитих, несређених
година потуцања, и сад хтеде, и несвесно, да свога наметне као најважнијег.
Ана је седела опуштених руку и одсутно зурила пред себе. Боље би
било да нисам ни дошла овамо, помисли. А колико је очекивала од
овог састанка. Ни сама, додуше, није знала шта. Живот се не да крпити,
а она и није хтела да га крпи. Па ипак, надала се нечему, да ће
се нешто догодити што би могло да измени цео даљи ток њеног живљења
јер се овако, то је поуздано знала, даље не може живети. Ни на небу
ни на земљи, лебдећи бестежно, као недоношче сопственог битисања.
— Ја сам мислио — заусти после дуже паузе огорченим гласом Милорад
—, ... надао сам се да ћемо се састати некако спонтано, да ће то
за све нас бити природно, да ћемо разговарати као и пре, као да
се ништа није догодило за ових неколико година које људи поспрдно
или патетично називају: ЖИВОТ!
— И? Зар се догодило? — упита Војин.
— Чини ми се да јесте — одговори Милорад. — Најви-ше у вама.
Војин одмахну руком као на бесмислицу која није вредна одговора
и поново поче да пребира по плочама.
— Имао си једну велику, са блузовима — рече. — Сећаш ли се колико
смо волели блузове и трубу Чарлија Паркера? И рок, наравно, и све
што је џез, али блузове изнад свега. Где ти је сад та плоча? Ана
је највише волела прву тачку на њој. И Драган. Имали сте прилично
сличан укус — обрати им се двосмислено. — Ево, то ће бити... Wasn't
It Nice. Je ли, Ана? — Пусти плочу и зазвучаше први акорди добро
познате мелодије.
— Ја сам, додуше, радије слушао Crazy Blues. Други no реду на плочи
— настави Војин. — Љиљи се највише допадао Moon Blues, a
Милораду Married Woman. Да ли ме издало сећање, а, шта велите?
— Није те издало, Војо — рече Ана сетно —, али молим те да сад
искљчиш.
Војин послушно подигне ручицу грамофона, али се на његово највеће
изненађење сад Драган успротиви:
— Што не бисмо послушали? Заиста нам је ова била најомиљенија плоча
— рече, и Војин поново спусти ручицу, али нехатно, негде око средине
плоче, те се огласи труба Луија Армстронга и St. Louis Blues.
Војин је обожавао ту мелодију, али му овог тренутка нешто друго
беше далеко важније. Брзо премести на почетак плоче и поново пусти
Wasn't It Nice.
— Рекла сам да га искључиш — плану Ана, али за моменат касније
летаргично дода: — Уосталом, свеједно... Дошли смо да се сећамо,
а и ово је део наших успомена — рече и погледа у Драгана.
Ћутали су и слушали музику. Војин их је редом проматрао испод полуспуштених
очних капака, али по њиховим расејаним погледима није успео да установи
шта се у коме збива. Ни Анина одсутност, која јој се одражавала
у очима, није много одавала од онога што су у њој изазвали давно
слушани звуци који не само што нису разбили густу тишину, него су
je чинили још стварнијом и присутнијом. Испрекидани гласови који
су допирали до њих са типака неког далеког клавира, испуњавали су
простор, и време у њему, време нестварно, незатечено, изгубљено
под сводовима саморастакања. И оно, време, поче да губи своје димензије,
сажимајући у сићушну грудвицу све што је било, што јесте и што можда
никада неће бити, сем у њиховим надањима. Па и та грудвица времена
је даље копнила, приближавајући се, опасно, геометријској тачки
без опсега. Стању које неминовно прети експлозијом.
— Песма недољубљене љубави — рече лажном патетиком Војин, али његова
провокација за сада оста неприхваћена. Они, којима беше намењена,
нису реаговали.
— A ja сам некада веровао да је то песма „торжествујушче"
љубави — одазва се после дуже паузе Милорад, што Војин одмах искористи:
— Зашто си веровао? — упита.
— Или слушајмо музику — подиже се одмерено, али са осетном напетошћу
у гласу Драган — или бирајте другу тему...
— Или? — упита изазовно Војин.
— Или одох — рече сад већ неприкривеним гневом Драган.
— Куда би ишао сад, у сред ноћи — хтеде да га измири Милорад.
— Било куда, на улицу ако не престанете...
— Чега се плашиш толико? Да није ваљда сопствене прошлости? — упита
га Војин таквом дозом ироније у гласу да се и њему самом згади.
— He плашим се ничега, само ми поигравају муда кад се тако бљутаво
наслађујете, прекапајући по туђој прошлости. Чепркајте по својој,
имате је и ви...
— Имамо — уозбиљи се Војин. — И ви сте то, сви... део моје прошлости...
— и одједном поче да виче као суманут: — Зар не видиш да се наше
прошлости не дају раздвојити... да су наше прошлости неразлучиве...
— Смирите се, побогу — умеша се уплашено Љиља. — Шта вам је? Чему
сад та свађа?
— Каква свађа? — одмахне Војин. — Али ако смо пријатељи, толико
искрености и отворености можемо да дозволимо један према другоме.
— Колико? — упита Драган. — Ех, уосталом свеједно, пустимо... —
и ували се у наслоњачу.
Простор се поново поче ширити око њих, удаљавајући их од оне апсолутне,
заједничке тачке без димензија којој су се једном већ били примакли,
свако из свога кутка. Везе се поиспрекидаху, и као једини, ломни
мост међу њима, оста још само храпави глас трубе великог Армстронга,
да коначно и он обамре, прикључивши се општом муку.
Зар је заиста свршено с нама, једном и заувек, растужи се у себи
Милорад, не смогавши снаге да наглас изговори своје црне мисли.
И зар сви наши снови остају недосањани, и ништа, ама баш ништа се
не да остварити од свега онога што смо некада толико хтели. И морају
ли сва наша хтења да буду замењена ситним, приземним циљевима, или
чак ни таквима... И није знао да ли му то дим гребе по грлу или
нешто друго.
— А ти, песниче? — обрати му се Војин као да га је прочитао. —
Ти си, чини ми се, ипак постигао нешто за ових година.
— Како то мислиш?
— Па тако. Постао си асистент, читамо ти песме већ и по еминентнијим
часописима, шта би још хтео.
— Живот — одговори лаконички Милорад, али се и сам насмеја, осетивши
колико je патетично звучала та једина, усамљена реч.
— Ни мање ни више — одврати му поспрдно Војин. — Чујеш ли га Љиљо?
Да ли би му поклонила нешто мало од свога? — упита, али она само
слегне раменима и пружи руку за чашом, у чему јој се он одмах придружи.
— Да расквасимо душе — рече и искапи.
Ана, задубљена у себе, размишљајући о својим и њиховим поразима,
није разабрала шта то Војин беше рекао о душама. Погледа га одсутно,
издалека, као да је пијана или месечарка, и хтеде да му нешто одговори,
али уместо тога, продужујући своје залутале мисли, поче да рецитује:
„Шири се покров, велик, простран, бео, под ко-јим леже утопљене
душе".
Сви запрепашћено погледају у њу, прозирну и нестварну као вила
језерњача. Изговорене речи су још дуго одзвањале, па онда постепено
ишчезле.
Значи, тако је једноставно изговорити суштину. Није потребно ни
намучити се да би је оформили, заоденули сопственим речима. Довољно
је само цитирати, наћи правог песника, филозофа, некога... Јер о
њима је, изгледа, већ све речено.
Само је Ана гледала још увек некуд у даљине, као да се пред њом
растворио зид...
V
БЕЛЕ ФАРМЕРИЦЕ СПАСАВАЈУ ЖИВОТ.
ЦРНО ВИНО НА ВЕРЕСИЈУ.
БЕЗАЗЛЕНЕ ЛАЖИ НАШЕ АНЕ.
ШТА ЈЕ TO ШТО МИЛОРАД НИКАДА
НЕЋЕ САЗНАТИ?
Била је јесен, друга јесен без тебе. Мучна, сунчана, блага. Јесен,
која наноси сладак бол пролазности, мирис увелог живота, обећање
обнављања, али не, више, нашега, раскош и богатство смрти.
И беше друга година на селу где сам живела попут галијота, прикованог
уз доњу палубу брода који више никада неће кренути на пут.
Људи говоре и пишу о лепотама нашег позива, о дужности педагога
према народу свом, према новкм нараштајима, и како је највећа плата
за све потешкоће које морамо савладати, узвраћен?. Љубав од погерене
деце. И ја сам некада тако мислила. А сад мислим да тако говоре
и пишу најчешће они који нису ни један дан провели на селу, а поготово
не у оваквом, забаченом, убогом као ово моје. У сваком случају,
била кривица у мени самој или у околностима, никада нисам осећала
истинско задовољство. Можда да си ти, Драгане, био поред мене...
Можда би ми се све, па и ово село чинило много лепшим. Можда бих,
уз тебе, нашла и себе и позив. Али овако... Једино што сам осећала
беше усамљеност. Изгубљеност. Несрећа, голема.
И тај позни септембар ме тада дотукао својом декадентном лепотом.
Затражила сам три дана допуста од управитеља, тог добродушног, али
већ потпуно оронулог човека, и допутовала овамо у Н. да се опоравим
на извору младалачке среће, да се окупам у води коју сам последњи
пут можда још сама замутила. А вратила сам се, након три дана, утученија,
несрећнија него икада раније.
Све сам обишла: и планине изнад града, и шумарке љубави наше, и
винограде и подрумове у којима смо толике ноћи пробдели, па стигох
и до подрума старог Фрање где ти је једном крв ударила на hoc, Драгане,
кад те Воја целу ноћ напајао. Сећао ме се стари, питао је и за тебе,
и ја нисам имала храбрости да му кажем истину. Да си се месец дана
раније оженио, али другом. Попила сам више него што подносим и полупијана
кренула низбрдицом, газећи по попадалом лишћу, расутом по обе стране
пута као комадићи неког дотрајалог и у парампарчад разбијеног бакрача.
To гажење по рђасто-мрком и жутом лишћу ме испуни неким перверзним
ужи-вањем и почех да тресем једну стару тополу како би га још више
нападало, кад ми приђе нека клинка и нешто запита од чега сам ја
разумела само „стрина"... „Стрина", вели, „стрина",
и мени се смучи, зар ја стрина, и то управо овде, на овом месту,
у овој долини, где сам пре пар година још и сама била девојче, бруцошкиња,
малтене иста клинка, дође ми да повраћам, и повраћала сам, прислонивши
главу о стару тополу, и кад сам исповратила и последњи остатак своје
младости, кренух даље за сунцем кoje ме још једино миловало у овој
долини силних миловања. Зауставила сам се једино на оном месту где
смо оне најлуђе, можда, студентске ноћи нашли Милорада у јарку,
мртвог пијаног, онемоћалог, у белим фармеркама које су га и одале
у мраку, живот му спасле, како смо га касније зезали... Била је
и тада јесен, позно, закаснело михољско лето, после бербе... Ново
вино...
И стари Фрањо нас се радо сећао. Говорио је као да пати од носталгије
за нама. Такво друштво, вели, никада више неће долазити у његов
подрум. Мислио је можда: које тако уме да лоче. He знам... Препричавао
је, као да нисам и ја сваки пут била присутна, како сте са Војом
наискап испијали литерке и бацали их, празне, са терасе, далеко
међу чокоће.
Исто вече сам отишла још и у пивницу код старог келнера Јоже, Осјечанина,
кога смо сви називали Јожи бачи као да нам је рођак. А и био је
студентска мајка. Завод за вересију од келнера. Кад ме спазио, без
питања је изнео парче посног сира и литар црног вина, виљанског,
сетивши се, вероватно, твог укуса и мере, и поче се обазирати где
ли ти остајеш, Драгане. Тада сам већ увежбано лагала како тек сутра
стижеш јер си на некој важној конференцији, како имамо стан у престоници
где тебе чека лепа каријера, а мене беба... И сутрадан ујутро сам,
не искористивши допуст докраја, отпутовала, а да Милорада нисам
ни посетила.
Зашто нисам? Ко зна? Можда ми није било више ни до чега. Можда
сам се плашила да ме и он не почне испитивати како ми је у животу,
а њему не бих могла да слажем као старом келнеру. Или сам се једноставно
прибојавала да му се у првом налету не увучем у кревет као нека
пунокрвна успаљеница која не може без фалуса, толико сам се зажелела
да ме поново пригрли неко у овом граду где сам некада била љубљена
и где сам љубила, да ме стегне неко уза се, да се још једном осећам
женом, да ме милује нечија рука, да осећам топлину мушког тела,
да припадам некоме, макар само на сат времена, да поново доживим
оно што сам помало већ и заборавила јер сам још увек била верна
теби, Драгане, и помало сам почела умишљати да ми се повратила невиност...
А коме да сам се и дала у оној мојој селендри. Матором лекару који
само зато није пензионисан већ пет година раније јер му се није
нашла замена? Или можда агроному државног добра који се сваког јутра
провозао чезама испод мог прозора и упорно ми се удварао кад ме
срео насамо? Слини, а пред светом се прави као да Бог зна како обожава
своју прегојену супругу. А и остали око мене. Немој да ме криво
схватиш, све су то, вероватно, добри, поштени људи, радени и вредни.
Само што нису за мене. Можда сам и сама крива. Можда, рекох. Јер
ми се све чешће чини да више нико није за мене, нити ја за икога.
Данас, можда, више ни за тебе, Драгане. Али тада је још све било
свеже у мени, и успомене, и бол, и жеље. И бојала сам се да ме те
жеље не одвуку некуда где не бих желела, па да касније пожалим.
Милорад сад већ никада неће сазнати колико сам једног јесењег дана
била близу томе да му постанем љубавница.
VI
КАКО СУ СЕ ДВЕ НОЋИ СЛИЛЕ У ЈЕДНУ?
КО КОГА ОПТУЖУЈЕ?
У ЋОРСОКАКУ.
У МРАКУ СЕ ОБИЧНО ГОВОРЕ ЛЕПЕ СТВАРИ.
СВАКОМЕ ЈЕДНОМ ПУКНЕ ФИЛМ
Љиља се, загрејана од пића, коначно охрабри, подигне са столице
и седне на кауч до Милорада, прислонивши главу уз његово раме. Милорад
се једва приметно стресе: није имао у суштини ништа против ње, иако
је сматрао да је мало приглупа, али ово наметање му се гадило.
— Хоћете ли очин... — ту Војин мало застаде па тек онда дода —
благослов?
— Кретенчино — плану Драган, сретан што му се барем мало може одужити
за оно што је овај цело вече насртао не њега. Војин се тек тада
сети да Љиља нема оца и би му незгодно, али уместо да оћута, он,
већ очигледно припит, покуша да исправи криву Дрину и продужи:
— Добро, Љиљо, бићу ти ја и отац и девер и шта год хоћеш, само
немој да се љутиш на мене. Знаш да немам нигде никога па ако се
сад још и вама овде замерим... — тек што није заплакао, толико се
био ражалостио над својом горком судбином. Или му то већ ракија
навирала на очи.
— Ко ти је крив? — настави Драган да му враћа мило за драго. —
С тобом нико не може да изађе на крај. Зато те и жена напустила.
— Шта рече? — упита запањено Милорад. Љиља и Ана од запрепашћења,
изгледа, ни толико нису успеле да изусте. Војин схвати да ону Дрину
малопре није исправио него ју још више искривио јер је Драгану дао
добар повод да насрће на њега. Нека, помисли, платићеш ти то још
колико данас.
— Шта, шта? — одбрунда. — Није ме напустила већ сам је најурио.
— Сад чујем први пут да си био ожењен. — Љиља још није успела да
се прибере.
— Па и ниси имала шта да чујеш. Једва да је прошло нешто више од
две недеље срећног брачног живота када сам затекао на њој команданта
добровољне ватрогасне чете.
— Па добро, Војо, забога, кога си узео? — упита Ана, изненађена
што баш до те мере нису знали ништа о Војину и његовим потуцањима.
— Једну љупку малу сеоску курвицу. И нема шта да се прича. Разводна
парница је трајала знатно дуже од самог брака. Није у ствари ни
било шта да сазнате. Био сам напит кад ми се увукла у кревет, и
у првом заносу сам јој предложио да се узмемо, а после ме једноставно
мрзило да јој откажем. Било ми је у ствари свеједно. И то је све,
ако баш желите да чујете. Драган је некако нањушио па сад мисли
да ме зезне као за неки, тобож, неуспех. А мени пуца прслук за све.
— Да ниси и њој држао предавања из твоје сексуалцентричне филозофије
па се осмелила мала — покуша Драган да га и даље изазива, али Војин
га не удостоји одговора.
— А ја сам чула као да си се снашао — рече Љиља. — Имао си, кажу,
чак и изложбу негде.
— He сликам више — пресече је Војин.
Прави си баксуз, Војо, помисли Ана и толико јој се ражали због
његове несреће да је на своју и заборавила. Био је талентованији
од свију њих, тако јој се сад, после толико година, чини. Само раније,
док је била затрескана у Драгана који се издизао пред њом као неки
надчовек, закриливши цео свет, није могла да наслути праве врлине
и вредности у другима. Па ипак, помисли, и поред све обдарености
и људскости, све му испаде наопако. И студије које није завршио,
а преостала су му само два испита, и идеје о којима је тако одушевљено
умео да говори, а које није ни покушао да оствари, па коначно, ето,
и покушај неког назовибрака. Мора ипак да нешто недостаје из њега,
нешто што га спречава да оствари све оно што се у њему крије. Нема
довољно амбиције, шта ли. И сад изиграва индиферентног циника коме,
како рече, пуца прслук за све. А мора да му је теже него икоме.
Јер најбољи увек најдубље и пате. Остало му је, изгледа, једино
да пије. Само што Воја није од оних који под утицајем алкохола заборављају
на све што их тишти... Хтела је да му каже нешто, нешто лепо, утешно,
али ју је управо он спречио. Почео је тихо да певуши мелодију њеног
и Драгановог блуза и, као да му ђаво не да мира, иронично загледао
у Драгана.
— Како оно беше са песмом „торжествујушче" љубави? — обрати
се Милораду. — Ти си се малопре тако узвишено изразио, зар не?
— Само сам цитирао...
— Знам, песниче, Драгановог омиљеног писца од кога се он етици
учио.
— Живели!—наздрави им Драган. — И да се опрости-мо. Ја одох. А
ви наставите ово без мене. — Испије, спусти чашу и подиже се, спреман
да пође.
— Све бих могла да поверујем, Драгане — погледа га Ана са толико
бола да га је стегло у утроби —, али да ни саму успомену наше љубави
не подносиш...
— He ради се о томе, Ана, побогу... He подносим једино да се овај
лешинар овде наслађује...
— Осећаш се, значи, лешином? — прекиде га Војин злурадо што је
овај поново налетео. Успео је. Драган, избезумљен од беса, поче
да виче:
— To би ти само желео! Због једне грешке коју ми сад овде пребацујеш,
још нисам вољан да сматрам себе лешином.
— Зар је наша љубав била грешка, Драгане? —упита Ана једва шапућући,
као за себе.
— Нисам тако мислио, али ме овај овде раздражује до те мере да
сам изгубио живце.
— Немој да се нервираш! — смиривао га Милорад. — Боље нам, де,
реци која је била та грешка. И мене занима где си погрешио.
— He тиче вас се! И нисам вољан да се објашњавам.
— Драган је у праву — покуша Љиља да се постави међу њих као громобран.
— Није ми јасно шта вам је. Зар не можемо после пет година да лепо
разговарамо, без препирке?
— Није ти јасно, луткице — подсмехну јој се Војин —, а велиш да
је у праву. Па кукавице су увек у праву кад не смеју да се суоче
са својом савешћу.
— Мислиш ваљда да заступаш моју савест? — плану Драган.
— Па добро, зар се уопште не осећаш крив пред Аном што си је тек
тако напустио, нити пред собом што си се одрекао свега онога што
ти је некада било важно? — упита га сад већ без увијања Војин,
— Ја, напустио? Па ти ниси нормалан! И сам знаш како је било. Узалуд
смо покушавали, никако да се запослимо на истом месту. Морали смо
поћи свако на своју страну док се некако не среде ствари.
— И није прошла ни година, а ти си се оженио, другом. Ниси био
нарочито истрајан, што се тога тиче — рече Војин.
— Био сам огорчен. И у себи сам кривио Ану.
— Та немој!
— Да, јер она није хтела да се узмемо још на студијама, па пукло
куд пукло. Мамица вели: најпре диплома па онда брак. А после опет,
мамица живи овде у близини, нећемо да примимо намештење због којег
бисмо морали да се настанимо негде далеко од ње. Је л' тако било
или није? А сад ме оптужује.
— Кад сам те ја оптуживала? — погледа га Ана.
— Воја ме оптуживао, а ти си ћугала. Сад реци, је л' тако било
или није?
— Тако је било, Драгане — прошапута Ана.
— Изволите! — погледа их Драган. — Желите ли још нешто?
Ништа не желимо, Драгане, ништа, помисли Ана у себи. Доста је овога...
Наше су истине различите и не дају се, изгледа, свести на исто.
Волела сам те, то је моја истина. Да ли звучи можда мало анахронично?
Волети! У томе је моја кривица. Све је у тој јединој речи. И пошто
је то пропало, сад више ништа нема праву вредност за мене. Никакве
истине нити кривице. Лажне су оне у овом осветљењу, ма чије биле,
моје или твоје...
— Необично занимљиво! — Војину изгледа није додијала улога главног
тужиоца. — Значи Ана признаје да је она крива и за своју и за твоју
чак судбину.
— Није тако речено, само... — покуша да се објасни Драган, али
му Војин упаде у реч:
— Наравно да није. Мислиш ваљда да се ја ничега не сећам? Зар мене
да вучеш за hoc?
— Да ниси био у последње време стално полупијан, увек у неком делиријуму,
можда би се и сећао па нас сад не би гњавио. Али овако... Твоје
сећање не вреди много.
— Тако зар?! Воја, значи, древна пијаница. Излапео од оних неколико
хектолитара алкохола што је на последњој години студија потрошио.
Доказ: ни дипломски није положио... Тако мислиш, зар не?
— Немој да ми изврћеш речи. To везе нема са твојим испитима. Хтео
сам само да кажем... — покуша поново Драган, али Војина више нико
није могао зауставити.
— Па ево, ако хоћеш да се докаже ко је излапео а ко се опет тачно
сећа свега што је било, дед, да покушамо, да репродукујемо барем
ону последњу ноћ коју смо исто овако, заједно, провели овде, у истој
соби и истом саставу... Да ли се ти сећаш оног разговора? Да ли
се сећаш ко је шта рекао? Или барем онога што си ти рекао.
— Пусти то! — умеша се Милорад, а судећи по намрштеним лицима,
ни остали нису били много расположени за овакву безвезну игру.
— Зашто да пустим? Плашиш се да не испаднеш и ти кривац?
— Како кривац?
— Сети се! Распредао си о томе како свака лична обавеза, породица,
брак, спречава човека да оствари своју личност, себе. Јер, рече,
кад човек има за кога да се брине и боји, он постаје оруђе у рукама
оних који желе да владају над њим. На то они управо и рачунају.
А докраја је бесмислено склапати брак на студијама, кад људи још
ништа немају, а већ се обавезују, унапред, да ће постати, чим стигну,
најпокорнији малограђани и слуге... Јеси ли тако рекао? Унапред
продају душу, а немају ништа осим голог...
— Сећам се — насмеја се Милорад. — И онда си био већ полупијан
па си ми упао у реч: „To што рече, то осим, то је најважније, а
за остало ћемо лако..." Тако си рекао, ако се добро сећам.
— Тачно се сећаш, видиш, и онога што сам ја рекао. Лако ћемо поновити
тај разговор, па да се онда види ко је био у праву — покуша Војин
да искористи тренутак. — Треба само да расподелимо улоге. Чак ни
то. Какве улоге! Свако игра самога себе, говори исто што је оне
ноћи говорио... Ништа лакше!
— Слушај, Војо, да ти нешто кажем — поче Милорад.
— He занима ме оно што ћеш сад рећи, него оно што си онда рекао
— настојао је Војин да их увуче у игру коју је сам намеравао режирати,
али му се нико није одазивао. Друштво је поново утонуло у мук и
празнину. Војин коначно схвати да на овај начин неће успети да их
испровоцира, и умало да не одустане од своје намере.
Охрабрење је дошло са оне стране одакле би најмање очекивао. По
Драгановом лицу се дало наслутити да су му мисли залутале у неку
другу сферу. Далеку, али која ипак има везе с оним што се овде збива.
— Шта хоћеш на крају крајева? И чему дирати у све то? — упита га
одсутно Драган. — Чему, кад је било па прошло?... Да, све је прошло
— настави меланхолично, више за себе. — И време није обичан часовник
да га враћаш по свом ћефу. Да му казаљке наместиш на право место,
на једино могуће, једино право време које теби одговара... А можда
и не постоји никакво одређенс време у којем живимо, нити тле на
којем стојимо. Можда постоје само наше мисли о том времену. Мисли,
које бестелесно лебде у безданом простору.
Ово је сад прави некадашњи Драган, помисли Војин, Овако јеумео
увек да говори и размишља, као да је код Јасперса ишао у школу.
Требало би искористити овакво његово расположење, полуодсутно и
попустљиво, и вратити цело друштво на неки начин у прошлост, испровоцирати
их, ипак, да говоре о себи, о својим животима, о свему. To би била
можда једина шанса да провере где се крије кривица за њихове промашаје,
у њима или ван њих. Или, што је највероватније, и у једном и у другом.
Јер Драган је несрећан, то је очигледно, али нн Милорад није задовољан,
ма колико му се живот на први поглед чинио успешан и сређен. Анин
случај је јасан, а и Љиља се само потуца по свету у којем се не
сназали. О себи да и не говори. Тражи, то је морао да призна, у
првом реду одговор на своја питања, на питање свог неуспеха и својих
промашаја. Током толиких година није успео да реши своју личну загонетку,
и сад се, можда узалуд, нада да ће кроз њихове одговоре наслутити
нешто и о себи. Кад би само они, пре свега Ана и Драган, рекли нешто,
макар приближно, о своме ћорсокаку, где су, када и како запали,
можда би то могао да буде посредан одговор и за њега. Или ни они
не знају? Зар је могуће да нико ништа, ама баш ништа не зна о себи,
нити ће икада сазнати? To, такво сазнање би за њега било пресудно.
Овако више не може да живи, тумарајући по сопственом мраку... Свеједно,
помисли, ово је једина шанса и он је не сме пропустити. Мора макар
да покуша да их некако намами, да их примора да му се покажу до
дна. Само лепо, полако, околишним путем, да не примете куда смера
јер очигледно нису расположени да се откривају.
— Сећаш ли се, Драгане — окрене одједном ток разговора —, какву
си сјајну песму написао оној конобарици из кафане „Луксор"
коју смо због њене бојене плаве косе и сличности Лолобриђиди називали
Ђина у плавом Gina in blue. Добро си је зезнуо, а она све
то схвата дословце.
— Било је и бољих штосова — прихвати брзо Драган. — Оно на пример
кад је Милорад испевао песму на цигански ритам нашој познаници новинарки
која се клела да само студенте воли јер, рече, чим неко ступи у
радни однос, он губи најмање педесет одсто од своје мушкости, а
њу, вели, половни мушкарци не занимају.
— Хахаха — насмеја се од срца Војин. — Дед, Милораде, да чујемо
поново, како беше оно...
— Ма, ко би се сећао — одговори весело Милорад. — Песма је поништена.
Кад сам јој пришао у кафани и, наклонивши се дубоко, са поштовањем
предао исписану хартију са текстом и посветом, она најпре озарена
лица поче да чита, али кад је схватила штос, исцепа је на комадиће
и изјури на улицу. После тога је дуго нисмо виђали.
— Рефрена се сигурно сећаш — рече Војин. — To још и ја памтим —
и поче да удара ритам дланом о длан:
„Ево иде студентска туцаљка,
радодајка, Јелка новинарка."
Ово их орасположи, и некако неприметно, безболно почеше да се враћају
у ону исту прошлост коју све до сада нису успели, а, изгледа, ни
хтели да оживе. Успомене су навирале једна за другом, препричавали
су, гласно, смејући се и упадајући један другом у реч, веселе епизоде,
згоде и незгоде из студентских дана, а да ни сами нису опазили када
су и како постали поново студенти. Она друга ноћ, коју је Војин
малочас узалуд призивао, сада се сама од себе поче спуштати, тихо
и неприметно, кра-димице, као вампир.
Војин је већ по пети пут понављао „радодајку, Јелку новинарку",
присетивши ce y међувремену и неких дру-гих одломака, и уз сваки
поновљени рефрен испијајући обавезно, по чашицу вотке. Милораду
то досади и поче да рецитује неке друге своје стихове, Драган распреде
нешто о егзистенцијализму и отуђености у новом таласу талијанског
филма, Ана се пресели у облаке, а Љиља ce, no обичају, одушевљавала.
У потпуном заносу нису ни приметили како тама постаје све гушћа,
како се увлачи у њих саме, док они неприметно тону, све дубље и
дубље, у мрак две уортачене ноћи, садашње и прошле. Једино Војин
наслути нешто од онога што ce c њима збива, прибере се мало и поче
да игра улогу Мефистофела, понудивши им опојан напитак, илузију
вечне, непролазне младости.
Тада им докраја пукне филм и уз тресак и грмљавину неопозиво завлада
она некадашња, прва, Мајка Ноћ, од које су постали, велика и мркла,
којој је ова друга само далеки изданак. Ни зрачак светлости да се
пробије и да начне Велику Родитељку своју.
У тој мрклини баш ништа да се разабере од онога што ce y Милорадовој
соби догађа. Чују се једино гласови. Гласови студенткиња Ане и Љиље
и студената Драгана, Милорада и Војина. Из тих се гласова наслућује
да игра прошлости, наизглед безопасна, од сада постаје крвава стварност
која им се већ увукла у поре, начела мозак, a сад им сише и крв.
Није јасно зашто ови поштени и добри људи морају да говоре у тами.
А говоре лепе ствари. Говоре о веома узвишеним идејама, о срећи,
о љубави, о животу и свету који мора да се мења (када је тога било
и када ће, не дај Боже, бити да студенти не желе да мењају свет?),
о личним циљевима и плановима, о томе ко шта мисли и намерава паметно
да уради у свом људском веку. Говоре поштено, искрено, одговорно
и разборито, јасно и гласно о свему што им на срцу лежи. О неподношљивости
малограђанштине која је загосподарила свуд наоколо, о самозадовољним
бирократима који би најрадије зауставили свет тамо где је, о професионалним
лажама који сасвим добро живе од тога што друге заводе и лажу, о
добронамерним, али пропалим егзистенцијама који нису успели да било
шта остваре од својих идеала па се сад вуцарају по кафанама и ноћним
локалима, и, коначно, о својим професорима који су давно изгубили
сваку истинску везу са оним о чему им на предавањима говоре и сад
не умеју више да мисле ни о чем другом само како да намлате нешто
више лове и подигну лепшу викендицу него што је уважени господин
колега има... Све ће они то другачије да раде кад дипломирају и
крену у јуриш на живот. Није то већ далеко. Неколико месеци и постаће
дипломци пред којима се све капије отварају. Само мало још да се
стрпе. А дотле...
— Важно је да се волимо, да се сви волимо — рече у заносу Драган
и од тих благих и блажених речи у Ани заблиста крв.
Као свећа, славска, не јаче. Можда ни толико. Али и то бледо светлуцање
беше довољно да се поново назру како седе на каучу, упола изваљени,
како се дижу, ходају, поново седају, пију, пуше и говоре, како Анина
глава умиљато и мазно почива на Драгановом рамену док јој очи обећавају
велику и вечну љубав ономе ко је те љубави једино достојан. Драган
се мало одмакне да би се погледао у дубини тих очију као у бистрој
изворској води.
— Важно је, али није довољно — трже их из заноса Милорадов једак
глас. — Јер ако се задовољимо само личном срећом, и она ће нам пре
или после измаћи. Прећи ће нас други, покваренији и агресивнији
и ми ћемо се изгубити, раштркати по глухој забити и једнога дана
схватити да смо се укиселили у својим постељама, љубавним и брачним,
па ће нам се и оне огадити ма како, иначе, биле пријатне. Ја то
не желим, и нећу да дозволим себи. Хоћу да останем овде, на овом
факултету, да радим, да наставим оно што сам започео, да им покажем...
А не би било згорег кад бисте и ви покушали нешто слично, нешто
конкретно, ухватљиво, уместо што се спремате на велике и несигурне
просветитељске подухвате у народу, јер кад једном схватите да се
дерете у пустињи, биће и сувише касно.
— Наш цењени и поштовани пријатељ, Милорад Г. Јанковић у узоли
Анти-Јоне — подиже се, штуцајући, Војин и упери прст у Милорада.
— Неће у пустињу ни за Бога. Проповедаће радије у Ниневији, граду
великом, поквареном и грешном, али комфорном, па макар га нико жив
не слушао.
— А где мислиш да проповедаш ти, профућкани геније? — упита га
злобно Милорад. — Зар ћеш се спустити из својих трансцендентних
и трансалкохолних висина у народне масе да шириш своју настрану
филозофију?
— Ја не желим да проповедам, нити да ширим... И не патим од потребе,
као неки, да ме било ко слуша. Радије сликам. Па коме је стало нека
гледа, а коме није, нека зажмури — одговори му Војин, већ очигледно
натрескан.
— Ја бих најрадије ипак на село, ма шта говорио Милорад — изјасни
се Ана. — To ми је фикс-идеја, шта ли. Хоћу да обучавам сеоску децу
каква сам и сама била.
— А Драган? Куда ћеш с њим? — покуша да је задиркује Војин.
— Знаш како — одговори му одлучно Ана, као да јој је цео будући
живот на длану. — Ја свакако мислим да се запослим негде у околини,
у близини Н. И мама ми живи у овом крају, сама, па не бих хтела
да се, без потребе, сувише удаљавам од ње. Може и болест, старост,
свашта, па да сам при руци. A to би, мислим, и Драгану одговарало.
Он свакако мора да заврши своју започету тезу па не би смео да се
много удаљи од града у којем постоји озбиљнија библиотека. Без тога
не иде, и сам знаш. А ова околна села имају одличну везу, из понеког
свака сата полази аутобус, Драган би могао зачас да скокне ако му
нешто устреба. Могао би чак и да се запосли у Н. ако се нађе нешто,
па да сваки дан путује. До стана овде ионако не може да се дође.
Или, шта ја знам... Биће већ некако. За сада је важно да доврши
тезу и покаже оном трбушастом браву да вреди колико његов слинави
и уображени асистент... Уосталом, ако Драгану више одговара, може
да остане и овде. Само нека ме посећује. Што чешће то боље. Рекла
сам Драгане, можеш да останеш у Н., али и ја ћу бити у близини —
насмеја се умиљато. — И неће бити изговора. Мораћеш најмање сваку
другу ноћ да проведеш са мном — намигне Ана.
— А кад ћемо у сватове? — задиркивао ју је Војин. — Биће и то кад
му дође време — одврати Ана. — За сад нам је и овако лепо. Није
нам журно да региструјемо своју љубав пред неким уштогљеним матичаром
само зато да бисмо је озваничили, а да све остало остане по старом.
Чим се некако средимо, скрасимо, било где... И на селу, ма шта назврцкао
Милорад. Биће нам лепо, је ли, Драгане!? А дотле... Живела слобода
љубави!
Драган се поново унесе у њене искрено срећне и веселе очи, и од
онога што тамо угледа, његова широка душа поче да му навире на hoc.
Када је Драган већ сву своју расипну душу истерао из себе, Ану
запљусне неки непријатан мирис. Као да заудара. На неверу, издају,
на несрећу и учмалост, и она се сети, не својих, него Драганових
пропалих жеља и хтења. Крв, која је малочас била заблистала у њеним
венама, сад се угаси и у собу се поврати нормално осветљење, светлост
сијалице од сто свећа.
Ана се стресе.
— Била је то најфаталнија заблуда мога живота — рече тихо, као
из гроба.
Беше то негде у оно доба ноћи када је Милорад згњечио несрећног
паука крсташа који је, излудевши, почео да се понаша као да је Војинов
двојник у улози Мефистофела, и закрештао нешто о Великој Мајци Ноћи.
VII
ЧОВЕК ОД МАГЛЕ. ДРАГАН РЕЧЕ:
НИСАМ ТЕ ТАКВУ ЗАМИСЛИО.
ПЕСМА У ПРОЗИ.
ИСТУЦАНО СРЦЕ ГОЛУБА ПРЕВРТАЧА ЗНАЧИ ВЕЧНУ ЉУБАВ.
ЈЕДИНИ МОГУЋИ КРУГ.
КО ЋЕ КОМЕ ДА НАРУШИ МИР?
Ана је, наслонивши чело на хладно окно прозора, опуштено зурила
у тешку маглу која се лено спуштала на град. Новембарско преподне
је са свом својом оштрином продирало у собу, увлачило јој се под
спаваћицу, изнад које је заогрнула само танки огртач, попело се
уз витке цеванице и дрско облизивало наге девојачке бутине на којима
су се једва приметно накострешиле ситне маље.
Већ други дан како се није макла из своје собе коју је изнајмила
још на првој години студија, а сачекала у њој, ево, и трећу. Јуче
је заложила, очекујући да ће се Драган појавити чим је не сретне
на факултету, без обзира што су се дан раније нешто споречкали.
Чекала га је цело поподне, цело вече...
Данас више није смогла снаге ни да заложи.
Већ је почетком недеље знала на чему је. Било би узалудно да се
и даље заварава. Занела је, нема шта. Десило се дакле оно чега се,
свесно или несвесно, увек прибојавала, због чега ни једном није
успела да му се препусти без прикривеног страха, узалуд ју Драган
убеђивао да не треба да страхује. И сад, ево, ту је.
Целе недеље се спремала да му саопшти, али никако да смогне храбрости.
Плашила се његовог реаговања. У ствари, никада нису говорили о томе,
о таквој могућности. Кад би год она споменула, Драган би само одмахнуо
као на бесмислицу која није вредна речи. И тако није познавала његов
став, шта учинити ако се ипак догоди. Зато је одлагала да му каже,
а било би јој, свакако, лакше да је све рекла. Овако је била потпуно
беспомоћна, утучена, сама. Драган је и два пута упитао шта јој je,
a кад му она није одговорила, нашао се, по обичају, увређен, она
се пак сутрадан није појавила на факу. Сад седи у свом собичку и
чека да се Драган смилује на њу, да се појави.
Ана се није плашила абортуса, барем не много, не би се сустезала
ни да роди ако тако реше, заједнички, наравно. Тачније речено, ако
Драган тако реши. Плашила се једино да не доживи разочарање. Грчевито
је гајила у себи веру у њихову велику, непоколебљиву и ненарушиву
љубав.
Магла је постајала све гушћа, праменови су се непрестано сабијали
и разбијали, мењајући своје неомеђене и непоновљиве облике. Ветар
се духовито поигравао: од једног прамена сачини колут, обвије га
око стуба облепљеног плакатима и, не дајући му предаха како не би
очврснуо па се онда осамосталио, идућега тренутка већ изви у витку
кулу која се у магновењу поново распе по сивилу. Ана несвесно поче
да прати ову игру. Као у детињству са паперјастим облачцима: бело
на плавом. Само што је овога пута све прогутала сивина: и плаветнило
неба и белину облачака, и памћење... Управо као да жели да збрише
све што је пре ње, бескрајне сивине, постојало, и да сачини нов
свет, сив и безличан, од себе саме, свет, онакав, какав би био,
једино, достојан човека. Све је било попут неког новог и бесмисленог
постања у којем никако да се растави светлост од таме. Ана ипак
покуша да сачини себи човека по обличју својих снова и измисли му
руке од магле, и ноге, од магле, и труп и главу и све од магле и
никако да га састави. Онда зажмури, али ветар јој продре и под очне
капке и распири, докраја, још недомишљен лик. Наместо њега на екрану
Аниног унутрашњег вида појави се Драган и поче, промукло и збуњено,
да јој нешто објашњава што Ана није разумела. И није могла да разуме
јер се из магле и нигдине зачу један други Драганов глас, звонкији
и чистији и продорнији, и Ана поче да га слуша као у заносу. Нова
нада се рађала. Јер Драган рече:
Сувише је дуго трајала ова игра, заморила ме, и од многих коначно
тебе изабрах на тргу пољубаца. Одвојио сам me од девица и дрољи
које вриштећи бежаху од мене у сјај небески и дубоку таму земљину,
које помамно трчаху за мном, гонећи ме, проклињући и славећи, док
сам ја тебе тражио. Ти си mo осетила. Наслутила си као срна, као
птица у јату коју ловац узе на нишан, издвојила си се од осталих
и дала у бег. Тада видех da me нисам такву замислио. Ипак сам се
u даље пробијао за тобом no снегу и студени, no небу и земљи, кроз
унакрсну ватру завидних очију, da me се домогнем, da me прикажем
као жртву на моме жртвенику, да изгориш у огњу мога, Бога, па да
из пепела и праха твога праву Тебе васкрснем. Тражећи спаса у цркву
си побегла, да ми нога погана, крочећи за тобом усахне, да ми се
руке, грабљиве, сасуше, да се задавим у крви својој. У исповедаоницу
си се сакрила као од сотоне, и тамо сачекала, немоћно дрхтећи
на поду, први ми пољубац. А после си била већ храбра јер си се у
том пољубцу ти родила, права, коју сам отео из руку спасења. На
олтару се угасише свеће, звона сама зазвонише,часовник откуца поноћ,
али се ти више ничега ниси плашила, само си запитала: „Како си смео
доћи за мном овамо, у храм мојих отаца, где пресвети погледи пазе
на све?"
„Деца ће нам се у греху зачети", рекла си. „Отео си ме
од намењеног ми младожење и гонио ме све до ове светиње, до последњег
уточишта мога, и сад више немам куда, већ морам да горим заједно
са тобом у ватри коју си посејао свуда око себе."
Ja me узех тада у наручје и издигнувши високо твоје укочено
тело почех бежати са тобом из света којем си припадала. Голуб превртач
се три пута преврнуо у ваздуху, онда се срушио на земљу. Ти си му
притрчала да га ослободиш из сопственог смртоносног загрљаја, али
он више није био жив. Ја ти тада рекох: „Извади му срце, истуцај
га у прах и помешају вино да се причестимо њиме, да бисмо се волели
до краја времена, од ватре живље од сабље бриткије, ијаче од сунца."
Дао сам ти камен у руке, но пре него ли си стигла da размрвиш њиме
срце мртвог голуба, камен се претвори у црног гаврана, оте срце
из твојих прстију и одлете с њиме, али га у лету испусти у ватру.
Из ватре се тада издигоше четири змије, окренуте према четири стране
света, спремне да нас униште смртоносним уједима својих отровњака,
ма у ком правцу покушали да се спасавамо. Ja me тада три пута назвах
именом и ти се no сваки пут одазва. Змије попадаше у исту ватру
и сагореше. Трчао сам даље, држећи me y наручју, da me изнесем из
овога света онамо где осим нас нема никога, нема ничега. Шума којом
смо пролазили беше густа, тама у њој беше голема, док најзад не
сттосмо на чистину где застадосмо да одахнемо. Ту нас сустиже и
она најстрашнија опасност. Са истока, запада, севера и југа нарнуше
на нас изгладнеле звери: бесни лавови и тигрови, крволочни леопарди
и пантери, вуци и рисови, а за њима крдо хијена, шакала, лисица.
Ја тада левом руком оцртах круг око нас, и кад се круг затворио,
кад су нам се руке поново саставиле, знали смо да нам више нико
ништа не може. Нисмо стрепели, нисмо бежали никуда јер смо знали
да смо једино овде у сигурности, у нашем кругу, непробојном. Затворили
смо се, и све што није припадало нама двома, оставили далеко иза
нас. Овдеје унутра пак наша ватра пламтела, у њој су наши греси
горели. Горели су, јер нисмо тражили ни од кога опроштење, јер нисмо
имали ни ми коме да опростимо.
Свет нам је, из којег смо се 'издвојили, тада позавидео и на
овој малој чистини, и послао на нас, из виста, своје крилате грабљивице.
Против њих бесмо немоћни. Но, Месец нам тада обасја чистину глоријом
своје светлости, и птичурине, опржених крила, omnepjaxy y своју
таму.
И ми остадосмо тамо до краја времена, слепи, глухи и неми за
све што се изван нашег круга дешава. Да не гледамо где лажна уста
лажне богове целивају, да не сазнамо за издаје и одрицања, да се
сами одрећи никада не бисмо могли. Да петао једном и за нас не запева.
Ана, занесена од далеког, а ипак добро познатог гласа, једва схвати
да је то Драганова песма у прози, написана њој још пре две године,
када је њихова љубав била тек у зачетку. У своме заносу просто се
понада да ће се пред њом, отвори ли очи, и у стварности појавити
Драган, као из земље ижџикљао, али уместо њега угледа Војина како
се преко пута, на другој страни улице, унезверено врзе. Учини јој
се некако нестваран. Као да је он тај кога је малочас покушала да
сачини себи од магле...
Када се мало прибрала и коначно схватила да ово више није магла,
она се одби од прозора и, прикривајући се иза завесе, поче да га
посматра. Војин је неко време још оклевао, онда закорачи да пређе
улицу, запутивши се право ка њеном прозору. Ана устукну још два
корака. Прозор је био прилично висок, али се рука овог дугавлије
појави малтене до лакта и закуца. Ана је непомично стајала и чекала.
Он поново закуца, и тако још два пута. Коначно му је, изгледа, досадило.
Закуца још једном и без ишчекивања оде.
Ана уздахне као да се тешке море ослободила, онда приђе каучу,
извали се, заби поглед у таваницу и поче да размишља шта да учини,
увидевши да је свако даље ишчекивање узалудно.
Ни сама није знала колико је дуго лежала тако, непомично, док су
јој у ушима још увек одзвањале речи Драганове песме у прози, кад
се одједном освести од хладноће која ју прожимала до сржи. Подиже
се уз велики напор и механичким покретима поче да се облачи. Она,
која је иначе толико пажње поклањала одевању, сад је вадила из ормана
оно што јој управо руку допало. Полако се обуче, загрне капут, омота
дугачки шал и крене да потражи Драгана.
Да му наруши мир.
VIII
TO ЈОШ НИЈЕ ПРАВИ ТРЕНУТАК.
КО ЧИТА МИЛОРАДОВЕ ПЕСМЕ?
СУВИШАН ЧОВЕК.
ДА ЛИ СВЕ СВАЛИТИ НА ОКОЛНОСТИ?
И РЕТОРИКА ТРЕБА ДА СЕ УЧИ.
РАЗБИЋУ ВАМ УСМРАЂЕНИ МИР, ОБЕЋА ВОЈИН
Седели су ћутке, укочено, као поражени. Само се Војин шећкао, дубоко
увлачећи димове из већ до ноктију му догореле цигарете. Хтеде да
каже како очигледно ипак није мамица била крива, и да Драган узалуд
покушава да свали кривицу и на Ану, али прећута, схвативши да би
то сад и њу погодило, и да још није прави тренутак да се све каже.
Анине последње, истрежњујуће речи су тупо одзвањале у њима, као
ехо доживотне казне са призвуком нечег још горега. Заблуда живота...,
заблуда, заблуда, заблуда... И свако се од њих сети своје личне
заблуде којој плаћа данак. Није постојала једна једнна голема заблуда,
већ мноштво ситних и сићушних заблудица које су се преплитале, надовезивале,
прескакале једна другу, да се повремено уортаче и сложно навале
на њихове начете душе.
— Смешно, зар не? — рече Ана још увек полуодсутна, као да се није
потпуно повратила из паукове ноћи. — Једном је рано, као, имамо
времена, а онда опет касно. Никако да уловиш прави тренутак. — Личила
је на болесника који се опоравља, али ни сам не жели да потпуно
оздрави те измишља себи нове и нове бољке.
— За праве тренутке треба створити услове — рече Милорад сентенциозно.
— Прави тренуци не долазе сами.
— А ти си их створио, је л' да? — подругљиво ће Војин. — Постао
си асистент, па ћеш целог века да асистираш. И у животу: Асистент
Аутсајдеровић... Пишеш песме које осим уредника вероватно нико жив
не чита, изучаваш језике којима се већ ни пре хиљаду година није
говорило, а брбљаш о стварању услова за праве тренутке живота.
— А шта си ти постигао кад се овако спрдаш?
— Ништа.
— Па што онда пребацујеш Драгану и Ани?
— Јер су они имали највише шансе да барем нешто остваре од својих
снова. Љубав барем, ако ништа друго. Па бих се, гледајући њих, можда
и ја осећао мање изгубљен.
— Мислиш да се искупиш преко туђих леђа? Е, друш-кане мој, тако
се то не ради. И ти имаш свој живот, имао си и некакве снове, сање
и идеале, ако се не варам.
— Знаш како! Ја не желим да се вадим нити да се заваравам. За своје
сам крив сам и нико други. Рудин, тако ме једном назвао Драган,
и можда је био у праву. Изгледа да сам и остао некакав Рудин, лишниј
человек, који никако не успева, можда чак и не покушава да пређе
са речи на дело. Зато сам се и надао да ће ваљда неко други... Да
ће моје речи пасти на плодно тле. За мене би и то био некакав успех.
— Немој тако, војо — умеша се Драган у њихов дијалог, срећан што
се коначно говори о неком другоме, а не о њему. — He смеш да кривиш
искључиво себе. Криви су и услови, околности...
— Какви услови? Какве околности? — скочи Војин као опечен. — Услове
и околности стварамо сами, зар није рекао Милорад. Све је остало
самозаваравање.
— Па добро, зар ти мислиш да се може живети ван света, ван друштва?
Мислиш да ти ниси потчињен објективним законима који владају у друштвеним
односима?
— Аха, ево нас, на месту смо! — рече јетко Војин. — Драган са својом
старом теоријом. Зар те није ни мало стид да са својих тридесет
профућканих година трабуњаш о друштву и некаквим односима, када
си у питању ти и нико други. Желиш да уврстиш себе, као стоку, у
чопор, како би после имао права да чекаш скрштених руку док уместо
тебе све твоје проблеме решава нека измишљена заједница. Чекаш решење
од неке измишљене филозофске категорије из средњошколских уџбеника,
и жмуриш како се не би освестио и схватио да си у животу сам, очајно
сам, и да сам мораш и да отмеш од тог живота, који је само твој,
све што ти је потребно. Па кад већ имаш толико вишка да можеш и
другима да дајеш, можда ће ти понешто и ти други узвратити. To je
једини реални однос према људима које ти категорично називаш друштвом.
Све остало је само варка и бежање од личне одговорности, од одговорности
према самоме себи. — Војин задихано застане као да још много тога
има да каже, али чему. Одмахне руком и седне.
Осећали су се некако нелагодно после ове, нагло прекинуте, бујице
речу. Нису знали шта да му одговоре, премда је свакоме било јасно
да је то само једна од Војинових немогућих и екстремних теорија
којима на демагошки начин покушава да подјарми, да душевно опседне
друге. Драган помисли да му каже како је за протеклих пет година
свакоко имао прилике да увиди да ничији лични живот не тече мимо
друштва, и да је лична срећа или несрећа и те како повезана са општим
стањем, али одустане. Воју ионако не би могао убедити да није у
праву. Грчевито се држи, изгледа, тих својих некадашњих теорија,
као да су то последњи остаци његовог идентитета. И иначе су му увек
биле важније речи и измишљене теорије од истине. Да, то је он, благоречиви
Рудин, како их је малочас сам подсетио. Није се узалуд увежбавао
некада у реторици, убеђујући их како све, па и говор треба да се
учи. Имао је обичај да шеће по парку и полугласно, помало гестикулирајући,
држи беседе само њему видљивој публици. Изговарао је наглас целе
пасусе из Аристотела, Хегела, Маркса, Фројда, Светог писма, свега
и свачега о чему је мислио да ђе му, као аргуменат, једном послужити.
Зато је са њим било тешко водити дискусију, а просто немогуће га
убедити, чак и кад очигледно није био у праву. И управо када поново
помисли да би му можда ипак све ово требало скресати у лице, трже
га његов глас.
— Је ли, Ана! Да ти ниси још увек заљубљена у Драгана? —упита неочекивано
Војин. Она га збуњено погледа.
— Нисам... He знам. Мислим да нисам — рече неодлучно Ана. — He
размишљам више о томе.
— А ти, Драгане?
— Пусти ме, бре, шта си навалио!? Жалим што сам уопште дошао...
Решио си да ме разапнеш, и од тога никакви паметни аргументи не
могу да те одврате.
— Нисам чуо баш много тих, паметних, аргумената.
— Чуо си шта је рекла Ана: „Није нам журно..." А сад испадам
кривац искључиво ја.
— He криви тебе нико, Драгане—умеша се Ана.—И Heмa смисла кривити
било кога. Једино што нам преостаје, што преостаје свима нама, да
покушамо тражити нова решења у новим околностима које су нам дате.
Све је остало само пука носталгија и самомучење. Било би и једноставније
и боље да заборавимо, полако, све што је било.
— Једноставније да, боље не — рече одсечно Војин, a y себи помисли:
Јадне ли Ане, управо она говори то која никада не би могла да заборави.
Али неће, за сада, барем за ову ноћ неће заборавити ни остали, то
им он јамчи. Пробудиће он у њима, и стоти пут ако устреба, прошлост
које су се одрекли и коју покушавају да до краја искорене из себе
како би лакше и безболније утонули у љигави дркуљиш свакодневице.
Освети ће им се он за све грехе, макар и нехотичне, које су починили
против самих себе. И против мене, помисли још Војин, против свију
нас, јер су нам и греси заједнички, и њих делимо. А што се тиме
и себи светим, не марим. Ја сам и до сада патио од свега тога. Ни
на један једини тренутак нисам успео да вас се ослободим. Били сте
непрестано присутни у мени, у утроби сам вас носио, у крви, завукли
сте се у сваку ми ћелију. Због вас нисам могао да живим, да се снађем,
да стекнем нове пријатеље, да се свикнем на било шта ново и друго.
А шта сте ви чинили за то време? Ти си, Драгане, утонуо у комфорну
баруштину млаког, и теби самом бљутавог брака. Немаш да поричеш,
знам да је тако. Милорад је правио каријеру до које му ни најмање
није стало. Затрпао се, у ствари, пословима, саградио себи кулу
од слонове кости науке, закопао се, жив, у библиотеку како поред
толиких паметних књига не би морао и сам да мисли. Можда је Љиљи
још најлакше, али је зато она и најмање крива. Једино Ана, изгледа
као да је једино још само она остала верна себи. Али докле, докле
ће и она да истраје? Плашим се да се, онако усамљена, и она не изгуби.
Али нећете, нећете се изгубити ни ви, кунем вам се. Продрмаћу вас
да цркнете. Нећу више сам да патим, доста је било. Хоћу да знам
да на кугли овој земаљској има још четири мученика осим мене који
су истим отровом тровани. Разбићу вам усмрађени мир. И, Бога ми,
пре него ли петао запева ове ноћи, ви се нећете више одрицати. Пре
ћете црћи, својим сопственом руком ћете се убити или ћете подавити
једни друге, али се нећете више одрицати. Срца ћу да вам искидам
радије него ли да дозволим да се вратите у своје устајале мочваре
и дркуљиш.
— Јер шта значи то твоје прилагодити се околностима и заборавити
на све што је било, је ли, Ана? — рече Војин као да само наглас
наставља своје неизречене мисли. — To значи, помирити се са свим
и свачим — одговори одмах на своје питање. — Што ће рећи, чинити
оно исто што смо и до сада, за ових протеклих пет година чинили.
Што ће опет рећи: не чинити ништа — закључи свој помало софистички
силогизам.
— Ја сам већ, чини ми се, све преболела — рече Ана као да и није
чула Војиново „питање и одговор". Глас јој је долазио издалека.
Била је, очигледно, поново изгубила везу са током разговора и утонула
у своје мисли. — Жао ми је, једино, што нисам смогла смелости да
родим — рече још и уздахне.
IX
НЕДОНОШЧЕ.
СВАКИ ЈЕ ИЗБОР КУКАВИЧЛУК.
ЗАШТО СУ КАИН И АВЕЉ ПОСТАЛИ МОДРИНА НА МЕСЕЦУ.
ОСТА CAM У НОВЕМБАРСКОМ МРАКУ
Драган се ипак није понео нељудски. Није се збило оно чега се Ана,
прикривајући и од себе саме, прибојавала. Истина, кад га је његова
газдарица позвала (Ана је сваки пут морала да чека у предсобљу док
би ова наметљиво крепосна бабетина јавила Драгану да га тражи девојка),
он је испрва још изигравао увређеног господичића, одмерено јој показао
према својој соби, али чим је Ана, без икаквог увода, саопштила
да је занела, он се одједном промени. To га је ипак погодило. Пробледео
је, збунио се, почео да шеће по соби, горе, доле, горе, доле, припалио
је цигарету, а онда је одмах и угасио и предложио да изиђу на ваздух,
да прошећу да се договоре, па, и не сачекавши њено одобрења, загрне
капут, ухвати је за руку и повуче за собом.
Сатима су шетали тако, без циља и правца, погнутих глава, ћутећи,
не гледајући један у другог. Само су се бескрајним монологом својих
мисли препирали, међусобно, расправљали са целим светом са којим
су сад одједном имали толико неслућених и несведених рачуна. Никада
нису још били толико беспомоћни. Јер, a to je овог тренутка била
за њих једина истина, све је кукавичлук: и говорити и ћутати, и
учинити нешто и не чинити ништа. Кукавичлук, ма које решење изабрали.
Избор, помисли Ана. Смемо ли изабрати смрт за некога ко се још није
ни родио? И какав је то избор? Избор једне могућности... Али смрт
није могућност већ неопходност, и зар има смисла одабрати оно што
нас ионако неће мимоићи? Такво зар решење? Уколико је то уопште
неко решење... Кад би само хтео да се спусти неки мали, сребрнасти
облачак, да их обручи својим непрозрачним велом у којем би нестали
заувек. Ни Драгана не би у том облачку видела, нити он њу, само
би осећали близину, додир један другога, струјање крви која их спаја.
Нестати за свет, тихо, лепо, нечујно нестати. И свет би полако заборавио
на њих. Није се затресла земља кад су се родили, не би се смркло
ни кад нестану. А кад би тај свет већ био и заборавио да су, некада,
уопште и постојали, они би се, исто тако неприметно, поново вратили,
ухватили би се за руке, и сребрнасти би се облачак разишао, постало
би ведро. He би више никада овако срамно ћутали, и не би се морали
бојати кукавичлука.
Облака, међутим, нигде. Чак и магла поче да се диже. Полако се
смркавало. Ана и Драган су се ћутке спуштали из брдовитог горњег
ка равном доњем крају града. Прелазили су улице, тргове, раскршћа,
пролазили кроз паркове, прекривене попадалим бакарнориђим лишћем,
a да ништа од тога видели нису. Ништа око себе.
Спустило се вече. На небу се већ давно беху појавиле прве звезде
у пратњи пуног Месеца. Ана подиже главу и растужено погледа у небо,
као да је рака у који се спрема да спусти своју напаћену душу. Угледа
велику аморфну модрину у Месечевој утроби и сети се бакиног сујеверног
објашњења које је толико пута слушала у детињству. У пуном Месецу
се виде два трупа и две главе, говорила је бака. Једна глава је
Каинова, а друга Авељова. A y Каиновој подигнутој руци ено и тољаге
којом је убио брата свога. Тако их је Бог наместио да се виде док
је света, да се људи сећају тог великог греха и да га се плаше.
Да, помисли Ана, то је прво забележено убиство у историји човечанства.
А остала, где ли су остала убиства која су одреда следила за овим
првим? Ко ће њих да забележи? Колико би само месеца требало да засија
на небу кад би неко сваком убиству хтео да постави овакав вечни
споменик. И где ли се налази, на којим небесима и у којој галаксији,
њен месец, за њу и њен заметак? И поче да завиди овом видљивом Месецу,
пастиру и насилнику звезда, том вечито усамљеном гониоцу и гоњенику
који гордим болом носи у својој помодрелој утроби једно једино убиство,
један једини исконски грех и бол од којег беже сви остали, ситни
људски боли и греси.
Бивало је све хладније и она се тихо припи уз Драгана, не би ли
се мало згрејала. Али језа која ју хватала, долазила је изнутра.
Шта ће бити, шта ће бити с нама, стресе се Ана у очајању. Вечити
бескућници, па сад још и ово. Драган јој полако стеже руку, први
пут како су, изгубљени, ходали својим беспућем, погледа је оним
благим погледом који је Ана толико волела, и она се малчице смири.
Како је мало потребно човеку, помисли, да би се отргнуо и најцрњим
мислима. Дубоко удахне оштар ваздух и би јој некако лакше. Кад би
се могло увек овако ићи, не мислећи ни на шта, не водећи рачуна
ни о чему, ићи, ићи, никада не стати, никуда не стићи, само ићи.
Живети ван света, у себи, упознати то малено, затворено биће које
се зове ја, тај крхки људски живот о који се, и поред његове крхкости,
ипак разбија вечност.
Драган ју још никада није осећао толико блиском и својом. Желео
је да јој каже нешто лепо, утешно, од чега би се смирила, али је
само једнако понављао: „Биће једном и добро, Ана, видећеш, биће
и добро." И никако да друго изусти. У њему се будила све јача
жеља, све страснија пожуда за њом у чијој се утроби у чијем се чреву
зачело његово семе. Зачеће њихове љубави. Учини му се као да му
је сад још приснија, још више његова, и обузе га разблудна жеља
да је узме, сад, овде, сместа, како би још више постало његово оно
што je y њој. Онда се одједном стресе, као да му је неко уловио
мисли. Ово је био први случај да се застиди своје похоте те је само
суздржљиво помилова. Ана се трже.
— He — рече дрхтећи, али одлучно —, ипак не смем да родим.
Па то и није било у питању, помисли Драган отрежњен, али јој ништа
не одговори. Заиста, како би било да..., али и не доврши мисао.
He, to је бесмислица. Још студенти, без куће и кућишта, без игде
ичега... Пратећи Анин поглед, и његов се заустави на осветљеној
згради преко пута. Нехотице прочита натпис над улазом, ма да је
већ раније схватио куда су стигли. Била је то гинеколошка клиника.
Тама постаде још гушћа. Као да је модра прилика прабраће, убице
и жртве, прекрила цели Месец који сад тек што се назирао. А можда
је био у питању само неки усамљени облачак који им је одједном закрилио
прохујало детињство из бакиних бајки и прекратио безбрижну младост.
Ана полако извуче своју руку из Драганове и нечујним ходом, као
да лебди, крене према улазу. Ни речи му не рече, ни погледом га
не пређе, остави га самог у мрклом позно-новембарском мраку. Јер
се у новембру рано смркава.
X
НАЈВАЖНИЈА ЈЕ БИЛА ТЕЗА.
ШТА ЗНАМО О БЕСКРАЈУ?
ВЕЧНОСТ ЧАШЕ ИЛИ ЧАША ВЕЧНОСТИ?
УПОКОЈ ДУШИ ИВАНА СЕРГЕЈЕВИЧА.
БОЦА ЈЕ ИСТА, САМО ЈЕ ВОТКА ДРУГА.
ЗАБОРАВИ, AHA!
— Значи, још и то! — погледа их Војин као да је главни тужилац
на страшном суду.
Нити које су их још увек повезивале, чвршће од ограђеног простора
у који беху сабијени, укрштале су се, сачињавајући тако једну једину
и свима заједничку тачку сецишта у којој се згуснуло све изговорено,
да би се онда одмах и одбило, одзвањајући из проширених даљина,
као да су се око њих померили зидови попут кулиса, развлачених невидљивим
рукама.
Драган клонуло климну: да, и то.
— Прилично си се лако дао убедити, што се тога тиче — процеди Милорад.
— А шта? — тргне се Драган. — Да сам је наговорио да роди?
— На пример!
Волела сам те... волела... волела..., треперио је ехо из храпаве
ноћи, све шире и дубље, подсетивши их на једину истину ове приче.
— Секс, чисти секс — промрмља Војин, више за себе.
— Ништа друго не постоји...
— Штета што се морамо растати. To боли — погледа их Ана. — Никада
више таквих пријатеља...
— Шта можеш да супротставиш сексу? — терао је своје Војин, па одмах
и одговори: — Ништа.
— Само да смо успели да се на истом месту запослимо. Да се нисмо
раздвајали — рече тужно Драган. — Све би другачије испало.
— Ништа друго не постоји — мрмљао је Војин.
— Односио си се увек прилично млако према њој — оптуживао га сад
већ Милорад, који као да је преузео Војинову улогу.
— Покушавао сам, али никако да нађем запослење и за Ану у тој проклетој
варошици где сам се стицајем околности обрео — бранио се без убеђења
Драган.
— Ишчекаћемо док се реши некако, тако смо мислили
— притекне му у помоћ Ана.
— Био си млакоња — понављао је Милорад.
— Пустите то, сад већ ионако није важно — покуша Љиља да заустави
нову препирку која је била на помолу.
— Важно је — размахнитао се неочекивано Драган. — Сад је већ за
мене важно. Свако има права да упропасти свој живот како му год
драго, али Милорад мене овде оптужује...
— Да си био млакоња — упаде му овај у реч. — Да ниси ни покушао
да учиниш нешто како се не бисте морали растајати, него си скрштених
руку чекао да се све реши само од себе.
— Да? Сад тако? А зар се малопре није испоставило да си управо
ти био онај који нас упозоравао да ћемо неминовно пропасти и изгубити
се, одемо ли Богу за леђа. А нама је, и после свих трагања и покушаја,
понуђено свега једно једино место где бисмо обоје могли да преда-јемо
струку и добијемо оронули учитељски стан, подигнут негде почетком
века. A to место не да је било Богу иза леђа, него још и три корака
даље.
— Значи, зато!
— И зато.
— Твоја би теза била заувек отписана.
— He, не зато, али и ти си говорио...
— На крају ћу још ја испасти крив што сте се ти и Ана разишли —
рече Милорад.
— По ономе што је Воја рекао, а сад му се, изгледа, придружујеш
и ти, за све сам крив искључиво ја.
— Ти си само млакоња — умеша се полупијаним гласом Војин коме се,
изгледа, допало што је Милорад већ неколико пута овако крстио Драгана,
некадашњег кеца и кита.
— Хоћеш да ти опалим шамар!? — скочи Драган, изнервиран што су
овако сложно навалили на њега.
— Зар ти је то једини аргуменат? — накези се цинично Војин. — Није
много убедљив — рече, али га Драган више није чуо.
Погледао је, случајно, у Анине дубоке очи, и поче да тоне у њиховом
бездану. Наслутио је да се Ана поново губи у неком другом времену
у којем нема патње, нема бола, у којем постоји само нестварно, бестелесно
лебдење. Као да је пронашла своју личну нирвану, вечити, блажени
мир, и Драган покуша да крене њеним трагом.
— Љубав — рече тихо. — Ипак постоји права, чиста љубав.
Потчињена сексу — врати се Војин на своје. — Срећан сам што ме
мимоишла.
— Што ниси отишао са Аном макар у ону забит — рече Милорад, не
схвативши куда се то Драган запутио.
— И то би ти било боље, него овако.
— Драган ипак не сме да се докраја жртвује — огласи се Ана из свог
паралелног света као да је дословно пошизила па се сад оваплоћује
у њој оно друго, заборављено, ја. — Нека остане овде у Н. и нека
доврши своју тезу. Има шансу да га узму, можда, и на катедру кад
је одбрани. Ја ћу се дотле већ снаћи негде и сама. А после ћемо,
кад се све среди, поново бити заједно.
— Значи, ту смо —истрезни се одједном Војин као да и није попио
и бунцао, колико малочас, још којешта. Схвати да је коначно изречено
оно што је цело вече хтео да чује, и да је његова истрага приведена
победничком концу.
— Најважнија је била Драганова каријера. Дисертација — рече, и
пусти да та снобовима и каријеристима омиљена реч неколико пута
прозвучи ваздухом: дисертација, дисертација, дисертација... — Све
остало беше споредно — настави онда своју оптужбу. — Каква мамица,
каква Анина носталгија за селом и наставниковањем на селу. Све је
то било десеторазредно. Можда чак и пука измишљотина, како Драган
не би морао да прихвати очигледну жртву и испадне, и пред самим
собом, обичан себичњак. Теза, важна је била једино теза — дода јетко.
— А где ти је сад та теза? — упита. — И где ти је живот, где ти
је љубав, где ти је Ана?
— Овде — одазва се уместо њега Ана која није могла или није хтела
да схвати и прихвати очигледну стварност, него и даље оста да лебди
у својој нирвани у коју је потпуно утонула. Можда је то заиста била
прошлост, опет она давно минула ноћ, једном већ ишчезла, која се
овога пута показала само њој, јер ју је она најдубље носила у себи,
док за остале оста невидљива. А и попила je више него ли подноси
па никако да схвати где се то налази и шта се око ње збива. Војину
је то сметало. Шта вреди цела ова победа, помисли, шта вреди што
је доказао Драганову себичност и издају кад Ана ништа од тога не
схвата.
Драган као да се колебао да ли да одговори нешто Војину, или да
прихвати Анин свет који је све упечатљивије израњао из прошлости
и према којем се, упола, већ и он био запутио. И тако, неодлучан,
оста да балансира на вратоломној међи стварности и оног другог,
Аниног, паралелног света, изложен опасности да се суноврати у бездан,
у којем није умео да онако вешто лебди као Ана.
— He смеш одустати од оног што си наумио, Драгане — обрати му се
једноставно Ана, као да је најприроднија ствар што сад о томе говори.
— Живот се не састоји само од љубави...
— He, Ана, нећу одустати — рече Драган благо, као да разговара
са тешким болесником, и кришом погледа у Војина. Шта ли сад овај
мисли? Да безочно и дрско заварава Ану, да искоришћава њено абнормално
стање, или да је и сам пошизио. Али једноставно није смогао снаге
да јој противречи, да је освести и отргне њеном свету. Чак помало
и сам поче да губи равнотежу.
— И све то због једне пишљиве тезе — погледа их сажаљиво Војин.
— „Бескрај као лирски мотив и лирски елеменат". Није лоше.
Одлична тема за дисертацију — промрмља Милорад, а да ни сам није
знао да ли то мисли озбиљно или се спрда.
— Није то Драган толико наумио—покуша да га брани Ана, као некада.
— Профа је инсистирао да напише из тога тезу. Допала му се Драганова
идеја. Вели, овакву тему не сме занемарити кад је већ почео да се
бави њоме.
— Профа — подсхемну се уједљиво Војин који je y међувремену докрајчио
вотку па је сад поново тонуо у мамурлук којем се малочас, силом
мука, отргнуо. — Шта зна о бескрају тај твој препотентни профа?
И шта знаш ти? Шта?
— Могуће да ништа — одговори спокојно Драган. — Али, ако се и испостави
да је тако, да заиста ништа не знам о томе, још не значи да треба
да очајавам. Радићу било шта друго — ту мало застаде, као да се
колеба да ли да искаже оно што мисли. Гласи помало сентенциозно.
Али истинито, одлучи у себи. Слегне раменима и настави: — Није важно
шта радимо у животу, већ како радимо. Све може да
се ради добро и лоше. Аљкаво и поштено. Ја хоћу да радим поштено,
ма шта радио. To ми је једини прави идеал.
Војин хтеде да му скреса своје мишљење о његовим идеалима, али
спази да у другој боци, при дну, још светлуца нешто препеченице
и лакомо је искапи као да се плаши да му неко не отме. Пиће му заврти
мозгом, проструји кроз вене и, после Драгана, сад и он крене Аниним
стопама у опште лудило, у удвојеност, опаснију и од паукове ноћи.
Крајичком свога сазнања се још сети да би сад једина права стварност
могла да буде вотка или препеченица, али су обе боце зјапиле празне
на сред стола. To му је много сметало.
— И? Шта је коначно са том тезом? — упита Милорад као да му још
увек није јасно где се остали у овом моменту налазе.
Пусти ту тезу до ђавола — продера се из свег гласа Драган. — До
ђавола, разумеш, до ђавола... — понављао је сумануто, и ко зна шта
би још све рекао да га нису пресекле Анине речи.
— Ипак бих хтела да ти га родим — рече тихо Ана и погледа га са
толико уздања да Драган помисли како ово неће издржати. Осети потмуо
удар као да му куршум просвирао кроз груди, и одмах други, кроз
главу.
— Родићеш, Ана — брисао је своје презнојено чело. Изнутра га обузе
нека нова нада, али у очима му блистао одсјај ужаса. — Родићеш...
— другога, сине му кроз мозак трунка стварности. — Три сина, Ана,
три сина — рече и више ни сам није знао шта се овде у ствари догађа.
Из далека, сасвим из далека као да су се назирали обриси неке мутне
прошлости, стварности која је, то је поуздано осећао, једном заувек
изгубљена, али вртоглавица, која га све јаче хватала, избриса и
то мало памћења и он, раширених руку, поче да се сурвава у бездан
на ивици којег се и до сада једва одржао. — Три сина, Ана — понављао
је грозничаво —, три сина...
— Шта онда чекате — погледа их Љиља као омађијана, не схвативши
оно што јој се наочиглед збива. — Шта имате још да чекате — рече,
мислећи да се управо исправљају грешке и успоставља оно што је једном
већ пропало.
Војину поста мучно од неспоразума што га је сам изазвао. Својим
од пића помућеним мозгом још стигне да помисли како би све ово требало
некако прекратити, хтеде да каже нешто истрежњујуће, али од гађења
и полоканог алкохола не успе ништа да изусти већ поче да штуца.
— Да ли то штуцаш што баш мораш — насмеја се Милорад — или само
зато што си и оне ноћи штуцао, такође од вотке? Па да буде веродостојније?
— упита као да је и њему већ дојадило ово мучење и самомучење, те
хоће да их некако, околишно, врати у стварност.
— Ћут', будало! — Продера се Војин и тек се сад видело колико га
савладало пиће. — Штуцам јер ми се штуца, кретенчино једна. И ниње
и присно, и ва вјеки... Перманентно, ако желиш савременије. И пијем
и штуцам. Јер вечно је само пиће и штуцање. Вечност чаше или чаша
вечности!
— И вечност будала — одазва се Милорад истим речима као оне давне
ноћи, схвативши да ту повратка више, ни за њега, нема. — Будала,
које не умеју да ишчекају свој прави тренутак, већ срљају у канџе
грабљивцима, у клопку која им је већ давно намештена...
— Чекати, велиш — размахнитао се одједном сад и Драган као да је
лично погођен. — А шта значи то твоје чекање? Шта чиниш док чекаш?
Ништа. Живиш равнодушно, индиферентно, не градиш и не рушиш, не
љубиш и не мрзиш... Одричеш се, полако, неприметно, свега што те
чини човеком...
— Знаш да нисам тако мислио — вадио се Милорад. — Напротив, мислим
да се не смемо одрицати ничега што нам чини задовољство. To je,
за сада, једина могућ-ност...
— Оргазам, је л' да?! — рече јетко Драган. — To je по твоме једина
могућност! Знаш шта си ти? Обичан малограђанин који онанише и гледа
у свој пупак и пљује безвезно... Па управо је то најузвишеније кад
смо у стању да се одрекнемо свега за једну заиста велику, племениту
идеју, за једину истину до које нам је стало... — ту, сав задихан,
застаде како би се мало прибрао па онда много смиреније и тише дода:
— Тургењев на једном месту вели како живот није шала, ни забава,
чак ни наслада... Живот је одрицање, вечито одрицање — то је његов
тајни смисао, његова одгонетка...
— Бого мој! — кликну Војин и тек што се не стропошта са столице.
Био је мортус пијан. — Овај већ Тургењева цитира. Наизуст, товаришчи!
Морам да потражим и последњу залиху. — Гурне руку под сако и поче
да се пипа. — Где си? — мрмљао је нервозно. — Иди суда! — и извуче
начету боцу вотке. — Упокој души раба твојего... Ивана Сергејевича...
Господи... Да се не преврће у гробу кад му на овакав јефтин начин
грошићаре са речима... — Натегне и за спокој душе халапљиво поче
да гута, али се загрцне и закашља. — Извињавам се, Иване Сергејевичу
— промрмља, бришући уста —, оде мало у циганску малу... Реци, де,
Драгане, сунце моје огрејано — погледа га замућених очију —, и Кафку
тако лепо умеш да цитираш? И Хегела, Маркса, апостола Павла, светог
Августина, Мојсија и остале вредне и упокојене умове? Немој, ако
Бога знаш, смилуј се... Више вотке већ заиста немам.
Ово је ипак био шок. Сви су, скамењени, гледали у њега као у неког
оминозног мађионичара који им наговештава зло. Драган се први прибрао.
Усиљеним осмехом, занашајући се као после нокаута, тихо проговори:
— Да ли је сад јасно ? Ја сам вам рекао још на почетку да је он
све смишљено припремио — рече. — Цело вече, целу ноћ је инсистирао,
па сад још и ова боца вотке... исто онако начета, уз исте речи,
све исто као оне ноћи пре пет година када смо последњи пут седели
овде... А ви никако да ми верујете. — Глас му подрхтавао, по челу
му избијао хладан зној. И сам је тек тада схватио колико су далеко
отишли. Па овде више нико није нормалан, посматрао их је. Изгледали
су као избезумљени: набреклих усана, избуљених очију, одзјапљених
уста, седели су, дахћући, као да чекају да их неко спасе. А Војин,
који је све ово наместио, беше мртав пијан. Седео је опуштених руку,
зурећи у начету боцу коју је стезао међу коленима. Боца је била
нагнута, укосо, и из ње је повремено пљуснуло по неколико капи вотке.
Он се сваки пут трже, хтеде да је исправи, али никако да помакне
обамрле руке. Драган му истргне боцу и продрмуса га:
— Је ли, Војо мој пијани! — рече му помирљиво. — Да то није она
иста боца коју си исто овако извукао пре пет година, уз исте речи
о покојном Ивану Сергејевичу?
Војин хтеде да му одговори, замумла нешто неразумљиво, напрежући
се, па онда само климне главом: иста.
— Само је вотка друга, зар не? Војин опет климну.
— А да ли си је овога пута ипак извукао из унутрашњег џепа, или,
као и онда, из поцепане поставе?
Војин раствори сако и показа поставу која је на једном месту била
прорезана, премда иначе ни најмање није деловала као да је изанђала.
— Овај није нормалан — рече Драган. — Био је у стању да прореже
поставу на новом сакоу само како би све било исто као некада. —
Зграби Војина, подигне га, обамрлог, и баци на кауч. Војин се опружи
и наместу захрка.
— Спавај, наш Диаболо — рече Драган, па се онда обрати Милораду
који је још увек седео забезекнут:
— Јел' сад већ јасно? — упита. — Да смо још мало продужили ово,
могао би и ти да поновиш свој штос. Сећаш ли се шта си рекао после
овога са вотком? Да би Војинов путњичави и изанђали сако, који четири
годпне није био на чишћењу, био боља тема за докторску тезу него
мој бескрај. Да — уздахне —, тако беше. Сад и сам видиш да је он
све унапред смислио. Спремао се за обрачун. Само не знам зашто.
Шта сам му ја скривио. Ако сам скривио, скривио сам себи и Ани.
Па и испаштам. Откуд да ме ви позовете сад на одговорност? На то
једино Ана има право.
Погледа у Ану која је седела шћућурена као покисло пиле, и тихо
јој рече:
— Опрости ми Ана, ако можеш.
Војин на ове речи отвори очи, и, као да говори некоме ко више није
међу њима, већ негде далеко у бескрајној ноћи, замуцкујући промрси:
— Заборави га, Ана, као да га, никада, ни било н-и-ј-е! — и поново
заспа.
Драган се полако, нечујно подиже и крене према вратима.
— Куда ћеш? — заустави га Анин глас.
— Идем, време је — одговори смирено. — Можда ћу још стићи на јутарњи
воз.
— На воз, Драгане? На воз? — погледа га она мученички. — Зар ти
је то сад најпрече? Одједном. И тако, без речи, без одговора...
Па не схваташ шта је Воја хтео да докаже? Заиста не схваташ? Знаш
ли шта сад сви мисле? ... Да је све била лаж, пука лаж... Све...
И наша љубав!... Да, Драгане, и наша љубав... Па реци им, реци им
нешто. He смеш да одеш док им не кажеш... Реци да је можда све лаж,
али да наша љубав то није била... Ако је и пропала, нека, али била
је истинита. He дај да нам прљају успомене! Реци им да си ме волео,
да они лажу..., да си ме искрено, врло волео... — глас јој задрхти
па онда замре.
— Да, Ана — прошапута Драган, не погледавши је у очи — врло сам
те волео...
XI
ОВО ЈЕ САМО ХЛАДАН, ОДБОЈАН КАМЕН.
ЉУБАВ И ПРОЛЕЋЕ СУ ЈЕДИНА CTBAPHOCT ЗА КОЈУ ЈЕ
ВРЕДНО ЖИВЕТИ.
HE ЗАБОРАВЉАЈ, САМО ОПРОСТИ. ТАКО ЖИВЕ ВАЉДА
И ДРУГИ ЉУДИ
Волео сам те, Ана, као дан и ноћ, као сунце на небу и звезде у
твојим очима. Волео сам те... И страшно је, ужасно страшно то граматичко
прошло време у којем говоримо, мислимо. To давно прошло време у
којем још увек живимо... Та удвојеност ће нас пратити можда целог
живота, и љубав, недољубљена, никада неће престати да нас прогони.
А мимоишли смо се, Ана. Мимоишли, као плима и осека, и остаје нам
још само једна једина тачка на којој се увек састајемо, али која
постаје све више нестварна.
To ти је као кад ти умре неко најмилији. Девојка, рецимо, коју
си волео. Ти сваки дан одлазиш на гроб, односиш цвеће, дотичеш хумку
прстима, и кроз меку, топлу земљу нешто проструји. Осећаш њено присуство,
разговараш с њом као да је жива, као да ти и она пружа руку, топлу,
малену, и све ти се чини да стојиш испред њеног стана, и да се она
може сваки час појавити. И тако иде то из дана у дан, све док једном
не кренеш на дужи пут. И кад поново изрониш из магле даљина, када
се после неколико месеци поново вратиш, изненадићеш се. Брижна родбина
је дрвени крст заменила мраморним, хумку прекрила белом мраморном
плочом на мраморном оквиру. Ти, жељан њеног додира, прилазиш, хиташ,
пружаш руку па застајеш. Знаш да си на добром месту, и уклесана,
позлаћена слова ти сведоче, па ипак, као да нешто није исто... Нешто
те хладно подилази. Није то још језа, али биће. Дотакни се само
каменог крста, покушај да потражиш њену топлу руку кроз меку земљу.
Хладан ће ти камен одговорити. Покушај још који пут, рећи ћеш себи,
што се устручаваш, зар ниси зато дошао?... He, њој сам дошао, одговорићеш.
Њој. Желео сам да је видим, да поразговарам с њом, да јој помилујем
руке, образе, пут, али ње више нема. Ово је само хладан, одбојан
камен... Знаш да је ту, као што је била под оном благом хумком,
али је више не осећаш. Као да је зазидана, остаје заувек недостижна.
Камен је стављен међу вас...
Тај гроб ће увек бити леп, уређен, али ти га више нећеш моћи разликовати
од осталих лепих и уређених гробова. Зато најбоље да се вратиш у
маглу из које си изронио, тамо ћеш је, можда, једино наћи.
У магли, Ана. Или у себи. Јер тај камен, толико тежак и толико
стваран, ја више нисам у стању да одвалим.
Да, Ана. Све што је било, остало је само још у нама. Скривено,
притајено, тињаво... Млади смо још, и сувише млади да бисмо живели
само од успомена. Па ипак, без те прошлости не бих могао ни овако,
бедно. Она ме држи, здробио бих се, нестао без ње...
Ето, то је остало од мене некадашњег... Ко зна зашто. А и свеједно
је већ. Нема ме, Ана, можда још само у твоме сећању... Избриши ме,
заборави и ти, биће ти лакше.
Жао ми те, Ана, много жао јер знам да ниси у стању да заборавиш.
Знам да ти то не можеш учинити, и да ћу још једино у теби остати,
ја, некадашњи. Онакав, какав сам био. Ја, који више нисам.
А можда и не треба да заборавиш, Ана.
И немој заборавити. Тако мало лепих ствари има у животу, па зашто
да их заборављамо. Можда су љубав и пролеће једина стварност за
коју је вредно живети. А ми смо их, имали. Имали смо и љубав и пролеће,
макар и кратко. И за ту љубав, и за то пролеће смо подносили сва
остала годишња доба, ма колико нам тешко било. He заборавимо их,
Ана. Можда ћемо лакше поднети и оно што нам још преостаје. Сачувај
ме у себи, зато, Ана, онаквог каквог си ме упознала и запамтила.
Дрског, силног, пустог, који је у стању да вечито плива узводно,
да се суочи са свим и свачим што га задеси. Који се не мири, не
одриче...
А одрекао сам се, Ана. Свега сам се, полако, одрекао. И тебе. Пре
свега тебе. А остало, научне амбиције и све друго..., то је већ
ишло само од себе. Јер после највеће издаје оне остале, мале, ситне
и не примећујемо. Мислио сам, некада, да ћу бити краљ живота, а
ти краљица уз мене, а сад сам беднији од најбеднијег просјака јер
знам да ми више никаква милостиња не помаже.
Шта бих могао још да кажем? Како се све то збило?... Кад бих и
сам знао... Знам само да полако. Постепено, неприметно. Сваки дан
по мало, и сваки дан више. Школа, посао, нисам стигао да водим бригу
о себи, о нама. Мислио сам да је најбоље решење затрпати се пословима
док се некако не среди да будемо поново заједно. Ретко смо се састајали,
све ређе дописивали... Био сам ужасно усамљен. Колеге? Све старији
типови, жењени, деца, породица, зна се како је већ то... Док ми
је трајала лова, седео сам, свако вече, у јединој кафаници која
је била иоле пристојна. He као да је за мене било важно, али оговарали
би ме у варошици да сам одлазио у најобичније крчме. А кад сам потрошио
плату, што, узгред, није било тешко, седео сам код куће, сам, чамећи,
и чекао нову. Још сам био и срећан кад ме директор једном позвао
у своју кућу. Убићу некако време, помислих. Осећао сам се као неки
конформист, али вечера је, морао сам да признам, била одлична, а
ни вино им није било лоше. Па и Марија... Била је стварно згодна.
Добра риба, како бисмо то некада рекли, а дало се и попричати с
њом. Мислио сам да ћу у њој стећи новог пријатеља па сам им све
чешће одлазио. И док сам се освестио, паланка је већ била регистровала
нови пар. Ја сам последњи схватио... Тако сам се оженио. To je једина
чињеница, а све остало — дим. Лук и вода.
Нисам сигуран, али мислим да ни најмање нисам био заљубљен у Марију...
Барем не онако као у тебе... Опрости ми, зато, Ана, ако можеш. He
заборављај, само опрости. Теби сам јединој згрешио, а све остало
више није важно. Кад бих само тебе могао видети срећну... Није важно
више шта је са мном, са мојом срећом. Није много срећна, чини ми
се, ни Марија. Нико није срећан... Живимо, животаримо један уз другог...
Свега сам се одрекао, свих амбиција... Предајем, гајим виноград,
имам пчеле, два сина... Тако живим, шта ћеш. Тако живе ваљда и други
људи. Тако некако...
Ана је тихо јецала.
XII
ЉУБАВНИЦА ПЛАВОГ БЕСКРАЈА.
НОВИ ДАН СЕ РАЂА:
ДА НАСТАВИМО СВЕ КАО И ДОСАД.
МОЖДА ПОНОВО КРОЗ ПЕТ ГОДИНА
— Ја сам се напила — покуша Ана да се осмехне кроз сузе. — Потпуно
сам се напила. Све ми се врти. Али не марим, ништа не марим. Смем
и ја једном. Само да не покваримо овај дан, ову ноћ... Баш ми је
лепо са вама. Најрадије бих заувек остала. Заувек... Толико сам,
толико срећна што смо поново заједно... Ја сам... у ствари... толико
срећна. Плаче ми се од с-р-е-ћ-е... — и нагнувши се на Војина који
је још увек спавао иза њених леђа на каучу, поново зарида.
— Шта ти је, Ана, забога, шта ти је? — подиже се одједном из сна
Војин и поче да је милује по разбарушеној коси. Личила му је на
разбијену играчку коју је он докрајчио, па му сан и мамурлук зачас
испари и покуша да је утеши. — Наврело ти пиће на очи, шта ли? —
рече. — Престани, молим те, престани јер ћу и ја сместа да заплачем.
Драган га погледа, тужно и презриво:
— To си хтео, зар не? — рече.
Војин се збуни, не хтеде да му одговори, али се предо-мисли, погне
главу и једва чујно прошапута:
— To.
— Али зашто, зашто? — узруја се Милорад.
— Ни сам не знам.
— He верујем ти, Војо — погледа га оштро Милорад. — Мора да знаш.
— Да — процеди после краће паузе Војин —, у праву си — и уздахне:
— Знам... — Мало застаде, па онда, као да се камен сурвава низбрдо,
извали: — И ја сам био заљубљен у Ану, кад баш све морате да знате.
Остадоше забезекнути, као да је објавио светски рат. Једино се
Драган прибрао мало, тек толико да би се насмејао. Ни подругљиво,
ни усиљено, тек мало. И мук. Мучна тишина.
— Фантастично — изусти на концу Милорад. To je било све што je
y овом тренутку могао да каже.
— Да, био сам заљубљен у Ану и никако нисам могао да се помирим
с тим да је и она несрећна.
— Зато, значи!? — одмери га Драган.
— Да, зато... Кад сам већ морао да се повучем, кад је мени доспео
увек само онај други блуз на плочи — насмеја се опоро —, барем да
није испало све овако узалудно, бесмислено. Можеш ли да схватиш
шта осећам? О чему сам мислио да је племенита жртва, испаде обична
моја кретенштина. Трагикомично, зар не?
— Теби вероватно више смета што си комичан, него трагичан — не
могне одолети Драган да му не врати барем нешто мало од онога што
је од њега ове ноћи отрпео, али Војин више није био расположен да
реагује, тек мирно одговори:
Овог пута се вараш.
— У реду — покуша Драган да га схвати —, али шта си мислио постићи
кад си почео да претураш по свему томе?
— Ни сам не знам. Можда ништа... Можда сам хтео само да докажем
да сам незаслужено запостављен. Да ни ти ниси ништа бољи. Да, да
докажем Анн, вама. себи..., пре свега себи. Можда, рекох. He знам.
Једноставно сам морао, схвати, морао сам. Нешто ме терало, нагонило.
Поново се спусти тешка тишина. Нико није имао више шта да каже,
то је свима било јасно. И много је било тога за једну ноћ која,
уосталом, беше већ на измаку. Часовник се није укључио у њихову
игру, заборавили су да му зауставе казаљке, како се то чини у кући
у којој лежи мртвац на одру. А и да су се сетили и зауставили, шта
би вредело. Време је далеко компликованије од самог механизма који
га, вртећи се у затвореном кругу, показује.
Ана је седела спуштених трепавица, као да спава. Била је тужна,
бескрајно тужна, али већ смирена. Годила јој ова тишина, настала
изненадно после граје која је беснела целу ноћ. Тако, значи, помисли
у себи. Волела су ме двојица, а остадох сама. И не растворивши трепавице,
тихо проговори:
— Хвала ти, Војо, на овој закаснелој изјави — рече меланхолично
и расклопивши очи погледа кроз прозор.
Напољу је свитало. Беху то они часови рађања новог дана када се
сунце још не појављује на источном хоризонту, али прва светлост
већ открива обрисе видљивог света. Суседне куће и стабла израњају
из таме, крошње разгранатог дрвећа стрпљиво очекују прве зраке.
док птице у хору славе још једно свануће. Небо се постепено одваја
од земље.
— Који је данас дан? — упита Ана, као да се дословно тек сад буди
и враћа, коначно, из оног другог, паралелног свог света.
— Дан? — погледа је Војин. — Дан, велиш? Ја не знам више ни које
је столеће, а не дан — рече опоро.
— Треба ли да кренемо? — упита поново Ана.
— Време је — рече Драган.
— Свако својој кући — рече Ана.
— И да наставимо да живимо исто онако као и досад — промрмља Војин
као завршетак неке безброј пута понављане молитве. — Као да се ништа
није ни догодило — дода. — Био си у праву, Драгане, било је бесмислено
претурати по свему томе.
Драган само уздахне, мрдне главом и не рече ништа. Као, сад је
већ свеједно.
— Истрезнили смо се док смо све попили — насмеја се иронично Војин.
— He преостаје нам друго него да кренемо. Шта ћемо овде без ракије.
Ћао, Милораде, и хвала на свему — махне му.
Изгрлише се и изљубише.
— Пиши ми, Ана, чим стигнеш кући — рече Љнља.
— Ти још остајеш? — погледа је Ана.
— Ако ме Милорад прими на конак... А сутра бисмо могли на купање.
Важи? — обрати се Милораду.
— Врло радо — одговори он, али му глас беше некако неубедљив.
Јадне ли Љиље, помисли Ана, навршила је већ двадесет и осму, а
никако да се одрекне наде. Уопште јој није падало на памет да се
све до малочас и сама надала. Нечем неодређеном, додуше, и у најскривенијем
кутку своје подсвести, али, ипак, надала.
— Јавићу ти се са мора — рече јој. — Лети живим великосветским
животом. Сваке године одлазим на море. Постала сам љубавница плавог
бескраја — насмеја се.
— Бескрај — рече носталгично Драган. — Мислим да је Воја био у
праву када је рекао да о бескрају никада ништа нећемо сазнати.
— Једном ипак треба да га упознамо — одговори сетно Ана.
— Постала си сувише озбиљна, Ана драга — погледа је сажаљиво Љиља.
— Па, ћао, и пиши.
— До виђења.
— До виђења — рече и Драган. — Можда опет само кроз пет година.
— Спустићемо се ми одсад и чешће у Милорадову јазбину — обећавао
је Војин. — Као вране зими на аутопут, да се мало огрејемо.
— Ако, ако — потапша га Милорад по раменима. — Кад год наиђете,
врата су зa вас отворена. Само је Ана понављала сетно:
— Можда, кроз пет година.
XIII
ИЛАРИОНОВА ПОРУКА: ПРЕД СМЕРТИЈУ ВЕСТНИК HE ИДЕТ.
ЛИЧНА РЕВОЛУЦИЈА МИЛОРАДА
ЈАНКОВИЋА. ФРАНЦУСКА РЕЧЕНИЦА
ИЗ 22 ЛЕКЦИЈЕ ЗА ПЛАВУ ШПИЈУНКУ.
ВЕЛИКО ГАЋЕЊЕ
Милорад је у понедељак ујутро испратио Љиљу на станицу, затим се
вратио кући и преспавао цели дан и целу ноћ. Свега се једном будио,
био је већ сумрак и није погледао колико има сати, само је напипао
боцу пива, спремљену да му буде при руци (клин, називали
су такво пиво, унапред припремљено јер је служило за избијање оног
другог, дубоко забијеног клина), испио и наставио да спава.
Имао је тежак сан. Прогонили су га неки људи са главом мазге (како
је само установио да то нису магарци нити коњи, него баш мазге кад
у њиховом крају већ ни за његовог детињства није било тог мелеза
од животиње?), из висина су пикирале на њега огромне птичурине испружених
канџи, и у лету је свака искинула по комад меса из његовог рамена.
(Откуд само толико меса на његовом рамену, помисли у сну.) Мењала
се слика и он угледа Љиљу како се гола голцата шеће главном улицом
града. Имала је фантастичну фигуру, лепшу него у животу, а ионако
није била лоша. Изазвала је праву узбуну. Он љубоморно појури за
њом како би је нечим прекрио да је мушки шетачи не позобају очима,
и тек тад спази да је у спаваћици. Обли га хладан зној. Више се
стидео те своје незграпне спаваћице, него Љиљине узбудљиве голотиње.
Пробудио се сав изнурен, презнојен. У пицами, нарав-но. Годинама
није употребљавао већ спаваћицу.
Пружи руку, укључи радио, свирала је нека пријатна музика, и он
са уживањем настави да се излежава у полусну. Слике из сна су се
још увек понављале пред његовим очима, али сад је већ сам могао
да одабере коју хоће, коју неће. Одбацио је, наравно, мазге и птичурине,
потражио обнажену Љиљу и стављао је у свој кревет где је, дан раније,
и у стварности била. Имала је дивно грађено тело, нема шта. He само
у сну. Пета година већ како предаје на факу, али није нашао ни једну
међу студенткињама која би имала тако( заводљиве кукове,
дугуљасте бутине, лепо вајане груди, ни велике ни мале, све тако
таман као у Љиље. Да пошизиш кад се свуче. Требао бих се ипак оженити
њоме, помисли, и поново осети неодољиву пожуду за њом, за њеним
врелнм телом и меком пути.
Одједном се прекине музика, зачу се гонг и одмах за њим спикеров
глас: „Ударац о гонг означио је тачно десет часова. Вести."
Милорад скочи из кревета као катапултиран, заустави се на сред собе,
оста тако тренутак-два, замишљен, па се онда, зевајући, насмеја.
Па данас баш нема куда да жури. Ни иначе нема куда да жури, све
ће га сачекати. А Љиљом се ипак не би смео оженити. Управо због
те пожуде. Јер осим пожуде и обичног људског пријатељства никада
ништа није осећао према њој.
Изађе у купатило да се истушира, тек да би се освежио и опрао са
себе зној од сна, скува горку кафу, испи је наште, обуче се и крене
у град.
Није имао никакав план за тај дан, кренуо је насумице, прошао две-три
улице, и тек тад установи да се, као добар коњ уходаним путем, запутио
према градској библиотеци. Ништа паметније у овој врућини, помисли,
сетивши се благе хладовине која је владала под сводовима те старе
барокне зграде. Прочитаћу новине, скова план, а за њим отићи преко
пута у пивницу да ручам.
Стигавши, ипак није узео дневну штампу, него се инстинктивно упути
према свом уобичајеном месту које никада нису издавали другоме.
Резервисано, као у бољим кафанама за сталне госте. На столу је још
од прошле недеље лежао затворени Минеј. За њега је овде важио систем
„послужи се сам". Сам је улазио у складиште, узимао књиге које
су онда остајале на његовом столу док би му год биле потребне. Тако
га сад чекао овде и овај Минеј из којег је вадио примере за своју
тезу. Али данас му се ипак није радило. Реши да прочита нешто, просто
да чита, да се забави. Минеј за сваки случај остави на столу, уђе
у складиште и кроз неколико минута се врати опет само са неким зборником
старих текстова. Модерна литература узбуђује човека, цепа живце,
говорио је обично својим студентима. Ако желите да се мало опустите,
да се одморите од овог нашег нервозног доба што протиче у суманутој
јурњави, узмите на читање неког од средњовековних аутора. Али овог
пута му се, по свој прилици, ни то није читало.
Седео је зурећи кроз прозор у неодређеном правцу, некуда изнад
кровова, и пустио памет на отаву. Пред њим су се ређале слике из
оне луде, удвојене и паукове ноћи, избледеле као изресци из неког
давно виђеног филма. Видео је Војина где избезумљено гестикулише,
Ану, како скрушено седи, видео Љиљу, усхићену и изненађену, Драгана
који неколико пута покушава да дезертира, али се коначно предаје.
Па и себе. Пао je y екстазу, нема шта. Насмеја се: Тражили су решење.
Наивчине. Као да било какво решење уопште постоји. Решење je y нама
самима, помисли. Треба створити свој свет, независан од оног који
нас окружује, свој унутрашњи свет који се одвија према својим сопственим
законима, а све остало нека иде до ђавола. Доврага. To je решење...
Прсти су му аутоматски прелиставали књигу. Тргне се, погледа. Била
је отворена на 134. страни: СВ. ИЛАРИОНА ПОУКЕ МОНАСИМА. Поче да
чита, више очима, и не обраћајући пажњу на смисао. Није желео да
се удуби. Али очи му се саме зауставише одмах на другој реченици.
Прочита и други и трећи пут, док је схватио да је то порука управо
за њега. Порука из позног средњег века. И поново поче да чита^реч
по реч: „Дан аче дан подвизаим се о спасеши својем и не отлагаим
на време, јако пред смертију вестник не идет". He идет,
не идет, понови неколико пута у себи, сав тронут. Заиста, пред смертију
вестник не идет... Да му је исто ово рекао неко на улици или у кафани,
у разговору, као, „слушај, бре, морамо да водимо рачуна, из дана
у дан, о своме спасењу, и да не одлажемо ту бригу за касније јер,
зна се, смрт гласоношу испред себе не шаље", Милорад би послао
дотичног вероватно у мајчину са својим мудролијама заједно. Али
овако: „јако пред смертију", па онда још „вестник не идет".
Ово је ипак импресивно. Торжествено. И Милорад Јанковић, асистент
филозофског факултета, самозвани песник и филозоф у магновењу схвати
да не сме даље онако живети како је дотад живео. Треба живети. Ж-и-в-е-т-и!
Интензивно, лудо, бесно. Горети. Сагорети ако треба. Да смрт, кад
дође, не нађе ништа осим оглоданих костију. Како би било... Сав
се згрози на такву помисао... Да, како би било да смрт сад дође
по њега, сад, одмах?! Шта би могао да јој каже? Ево, носи ме, ионако
не живим! Сахранио сам себе жива, пет година већ, у ову барокну
гробницу и општим још једино са средњевековним мудрацима који су
својевремено, очигледно, били далеко живљи, сто пута, хиљаду пута
живљи од мене... He, овако више не иде! Ваљда још није касно. Није.
Млад је, здрав, у пуној снази. Треба само да пусти на слободу енергију
која се крије, пригушена, у свакој ћелији његовог тела, у свакој
честики душе. Чега се плаши? Шта може бити rope од овог? Живе мошти,
сети се. Али он је још жив, и те како жив! Боји се зар патње? Мука?
Па и то је боље! И то је живот! Воја је ипак у праву. Морамо раскринкати
сами себе, измрцварити властиту утробу ако треба, извадити је, ишчулати
и газити по њој, али покушати, опет и опет покушати нешто. Нешто
ново, нешто друго, па макар унапред знали да нећемо успети... Скочи
и појури ка излазу.
Жена у гардероби зачуђено логледа за њим. Милорад примети тај поглед.
Ах, да, заборавио је кишобран код ње, помисли већ на улици, али
се одмах сети да га није ни понео. Значи, револуција је почела још
јутрос. кад је кренуо од куће. Неслућено. Има неколико година како
никуда није кретао без кишобрана, што би га, иначе, баш данас заборавио
понети? До ђавола с тим кишобраном, to je прво... А шта сад? Како
даље, ломисли, стојећи на сред пута, тако да је закрчио промет.
Неки возачи су почели већ да трубе. премда је то било забрањено.
У кафану, закорачи одлучно, то је сад прво и најважније. Дрмнути
нешто како би се раскравио. А после, видеће.
И тако је најпречи пут личне револуције Милорада Јанковића водио
право у кафану.
Ушавши, седне у један кутак, припали цигарету, наручи дуплу вотку
и удуби се у своје мисли.
После треће дупле вотке дође до закључка да ова кафана није погодна
за озбиљније размишљање, реши да мења локал, позове келнера да плати,
аристократским гестом одби кусур и крене да тражи неко погодније
место.
После опет треће, истина, сад више не дупле, вотке поново промени
кафану, и тако још неколико пута док се није смркло. Да ли је мрак
пао пре на његове очи или на свет, не зна се. Ишло је то, вероватно,
некако упоредо. Знао је само, тачније речено, осећао је да се пред
њим смркло. У таквом је стању и расположењу био кад је срео плаву,
нашминкану и кривоногу шпијунку. Одмах је схватио да је то шпијунка.
Седела је сама за столом и отмено пушила најјефти-није цигарете
што постоје. Милорад се без предомишљања упути према њој.
— Bonjour, madame! Un lit trap mou et un inol oreiller vans
habitmnt a la vie mo/le — изговори ноншалантно реченицу из двадесет
и друге лекције за почетнике и стропошта се до ње као пањ, тако
да и прекаљена кафанска столица, вична људима и ћудима, изненађено
застења.
— Ја бих, знате, радо наставио са вама овај пријатан разговор на
прекрасном француском језику, али се плашим, ви сте ионако необично
упадљива појава па би ови ступидни мајмуни око нас још помислили
да сте заиста шпијунка јер, морам вам рећи, личите највише на неку
шпијунку из холивудских филмова — изговори на један дах.
— Па ја то и јесам — рече безазлено мадам.
— Шта? — погледа је запањено Милорад и није много требало па да
се истрезни,
— Па шпијунка.
Обична глупа курва, то си ти, помисли у себи Милорад, али јој ништа
не рече.
— Била сам запослена код дунавске флоте — чаврљала је наводна шпијунка.
— Преносила сам свакојаке поруке, писма. Поверљива. Били су много
задовољни са мном.
— Могу мислити — рече Милорад и у себи дода: док те нису раскокали
онако с ногу да си зарадила вене на голењачама.
Кривонога шпијунка је очигледно била задовољна својим објашњењем
и спокојно сркала вињак на сламку што је ипак било мало необично,
чак и за Милорада. Да не прави можда прдачину од њега, помисли онако
натрескан, али морао је да увиди да је она заиста толико глупа да
није сасвим начисто ни са значењем речи шпијун. Нека је, одмахне
у себи и, у таквом стању неочекиваном вештином, скине келнеру у
пролазу са послужавника два вињака што их није наручио, па једног
за другим наискап испије. Келнер хтеде да дигне вику, али угледавши
управо троструку суму коју му је Милорад пијаним претеривањем пружао,
оћута, стрпа лову у џеп и врати се по нове вињаке за госте који
су их били и наручили.
* *
Шта се после још све догодило, Милорад се није сећао. Пробудио
се на неки тешки смрад. Силом мука је отворио једно око и установио
да се налази у нечијој запуштеној, прљавој соби. Једва успе да се
присети где је он то y ствари. Тек кад се дотакао укочене, исповраћане
шпијунке поред себе, он брзо зажмури, и тек тад поче да реконструише
догађаје. Видео је себе, као кроз маглу, где го голцат јаше исто
толико голу шпијунку која се четвороношке пење с њим око квргавог
стола. У руци је држао боцу вињака, често натезао и подвикивао:
живео живот, живео најслађи живот, па онда понудио н своју послушну
кобилентуру која га тако издржљиво вуцара. Пола пије, пола Шарцу
даје. Кад су тако учинили неколико кругова и попили сав вињак (Милорад
поново отвори једно око и заиста угледа празну боцу, преврнуту под
столом), он сиђе с ње и поче да је гађа јастуцима. To је пијану
шпијунку-кобилу подсетило ваљда на блажено детињство када се са
својим малим брацом играла пернате артиљерије, те поче да се цепа
од смеха. Смејала се, смејала, а он је купио разбацане јастуке и
поново почео да је гађа. Све док му није досадило.
Да ли се касније још нешто десило међу њима, не би знао поуздано
рећи, али чинило му се да је то ипак немогуће. Узалуд се напрезао,
ничег другог није могао да се сети, и то ra y овом тренутку мало
утеши. Полако отвори оба ока и на тепиху угледа размазану мрку мрљу.
Дође му на повраћање, једва се суздржао. Брзо скочи из кревета и,
дрхтећи као да га грозница тресе, поче да се облачи. Шпијунка је,
укочена, и даље лежала у пијаном сну.
Чим је успео да се мало дотера — воде за умивање није ни тражио,
тек је протрљао очи и како-тако се очешљао —, откључа врата, брзо
изађе као да бежи и крене према свом стану. Сунде је већ било на
заласку, алн ужарени асфалт је тек тад почео да изваљује из себе
нагомилану топлоту.
Појма није имао како је стигао кући. Изнурен и презнојен, упаде
у своју још увек непоспреману собу, збаци са себе изгужвано одело,
ували се у кревет и заспи.
XIV
НИКАДА ВИШЕ, БЕШЕ ПОСЛЕДЊА И ЧВРСТА ОДЛУКА
МИЛОРАДА ЈАНКОВИЋА,
А ОНДА СЕ ЗАДУБИ У КЊИГУ КОЈА
ЈЕ ЛЕЖАЛА ПРЕД ЊИМ.
Када се Милорад сутрадан пробудио, сунце већ беше прилично поодмакло
на хоризонту. Преспавао је више од дванаест сати, а ипак се осећао
сав испребијан, мамуран: глава бриди, уста исушена, језик прилепљен
за непце, усне отекле, десни слане као да непрестано пуштају из
себе танке поточиће крви. Када се сетио од чега све то, умало да
не поврати. Једва је успео да задржи киселину која му надолазила,
и брзо крене према купатилу.
Пре свега је гурнуо прст у грло и до жучи се исповраћао, затим
се истуширао, па онда у нешто бољем стању вратио у своју собу. Није
био способан уопште да мисли, а камоли да размишља о ономе што му
се последњих дана догодило. Само му се једна једина мисао укотвила
у глави и непрестано понављала: никад више, никад више... A то никад
више, то је Милорад Јанковић схватио још и у оваквом стању, то никад
више се односило на све. На живот који је хтео да окуси (ето му
окуса), на Љиљу, на планиране нове покушаје, на личну револуцију
и промену начина живота, на све.
Извади из фрижидера последњу боцу хладног пива. и оно му малко
умири узбуркани желудац. Презалогаји, попије две горке кафе и поче
да се брије. Док је електрични апарат монотоно зујао, и кафа учини
своје, глава му се мало разбистри и стадоше да му се роје мисли.
Још му се увек чинило да се претпрошла ноћ са шпијунком није могла
збити у стварности, да је то био само ружан и ужасан сан, гори од
сваке море, и да у ствари ништа не постоји осим њега и његове све
слабије главобоље. Онда се ипак сети Ане, Љиље, Драгана, Воје и
оне луде удвојене ноћи. Где ли су сад они, на којој страни света
и постојања? Како је њима и како подносе овај терет обновљеног сећања
који је њега довео до ивица слома? До оног ужаса. Како ће им бити,
како ће им се живот одвијати после свега онога што им се збило оне
ником потребне, излишне и узалудне ноћи када су на моменат уобразили
себи да се ток времена може зауставити, чак вратити. Да ли ће се
заиста чешће виђати одсад? Тешко. Вероватно опет само кроз пет година,
како Ана рече. Ето, шта ће их поново саставити, ако се уопште још
састану: конвенција. Устаљени грађански обичај петогодишњих састанака.
А Ана, да ли ће бити барем исто овако лепа као сад, ако ништа друго.
Или ће јој се дубоко плаветнило у очима претворити у испијено сивило,
а Љиљине заводљиве облине у троме наслаге. Пантареј, сети
се старе истине. Да, све се мења, све тече и пролази. Само бол,
јад и људска несрећа остају увек исти. И смрт, на крају свега, увек,
смрт.
Ремингтон није нашао више ни трунку длаке на избријаном лицу и
поче да гули кожу, али га Милорад и даље немилосрдно притискао уз
образе и подбрадак, све док му на једном месту не пуче кожа. Онда
натрља лице лосионом, извади из ормана свеже рубље и поче да се
облачи. У предсобљу пронађе свој црни енглески кишобран, поклон
колеге који је пола године провео у Лондону и Оксфорду на студијском
путовању, пребаци га преко леве руке, марљиво закључа иза себе стан
и крене пут библиотеке.
По улицама је жарило панонско сунце, и Милорад Јанковић једва ишчека
да стигне до своје барокне заштитнице. Чекају га многи послови.
Треба да прелиста још два минеја, један стари апостолар, да распореди
материјал па онда прионе мукотрпном послу упоређивања.
Чим је закорачио у библиотеку, запљуснуше га пријатан мирис старе
хартије и блага хладовина. Преда кишобран у гардеробу, седе на своје
уобичајено место и, пре него што би се дао на посао, сине му како
би било најлепше овде провести цео век. Да, помисли, заувек овде
остати, никада се више не маћи из ове зграде која га штити од буке
живота, од свих кривоногих пшијунки и пијаних ноћи, од сваког лудила.
To je право решење за њега, једини избор који му се нуди. Никада
више, беше му последња помисао, онда се задуби у књигу која је,
отворена, лежала пред њим.
— крај —
у Мохачу, јули—август 1972.
|